O B R A Z L O Ž E NJ E
I. USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENJE ZAKONA
Ustavni osnov za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika sadržan je u članu 34. stav 2. i članu 97. tačka 2. Ustava Republike Srbije, kojima je, između ostalog, propisano da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom i da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona.
II. RAZLOZI ZA DONOŠENJE ZAKONA
Za krivično zakonodavstvo Republike Srbije se može reći da pruža dovoljno mogućnosti za suzbijanje kriminaliteta, te da nije osnovni razlog za njegove izmene i dopune to što ono ne pruža adekvatne mogućnosti na tom planu. Ono što je u prvom planu jeste usaglašavanje sa određenim standardima koji su postavljeni od strane Evropske unije čiji Republika Srbija želi da postane član. Osim u nekim slučajevima, to usaglašavanje ostavlja dovoljno širok prostor da Republika Srbija pronađe ono rešenje koje odgovara njenim prilikama i potrebama.
Iako je Krivični zakonik u velikoj meri usaglašen sa standardima i aktima Evropske unije, Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija, određena dokumenta Evropske unije i Saveta Evrope kao i pravna tekovina zemalja članica Evropske unije zahtevaju njegovo dalje usaglašavanje. Usaglašavanje je potrebno ne samo u odnosu na određena dokumenta, već i u odnosu na uobičajene standarde koji važe u pojedinim oblastima krivičnog zakonodavstva evropskih zemalja. U tom pogledu, posebnu pažnju zaslužuje jedna grupa krivičnih dela, a to su krivična dela protiv privrede. U toj oblasti, iako je ona značajno menjana prilikom donošenja važećeg Krivičnog zakonika, i dalje su zadržana neka prevaziđena rešenja koja sudska praksa sama, bez intervencije zakonodavca, ne može uspešno da reši i prilagodi ih novonastalim prilikama u oblasti privrednih odnosa.
Osim krivičnih dela protiv privrede, prilikom pripreme Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika izvršeno je preispitivanje i nekih drugih odredaba. Izvesne sugestije i predlozi koji dolaze iz pravosuđa i stručne javnosti u pogledu potrebe određenih intervencija u Krivičnom zakoniku takođe su našle mesto u Predlogu zakona. Opravdano je dalje unapređivanje određenih rešenja u Krivičnom zakoniku, usklađivanje sa drugim propisima i otklanjanje eventualnih neusklađenosti. Reč je o nekim najvažnijim područjima u kojima bi trebalo nastaviti reformu započetu izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz decembra 2012. godine. Cilj, međutim, nije bio da se pristupi izmenama i dopunama Krivičnog zakonika u svim onim slučajevima u kojima bi one bile opravdane. Između ostalog, razlog za to jeste i to što će se u procesu pregovaranja sa Evropskom unijom ukazati potreba za određenim intervencijama koje će se precizirati tek u toku tih pregovora.
Kada je u pitanju usaglašavanje Krivičnog zakonika sa svim relevantnim dokumentima Evropske unije bilo bi preuranjeno da se to učini već u ovoj fazi. Do ulaska Republike Srbije u Evropske unije ima još vremena, a i sama Evropska unija će neke svoje akte u međuvremenu menjati, ili donositi nove. Oblast u kojoj već sada, bez sumnje, postoji potreba koncepcijski drugačijeg pristupa jesu krivična dela protiv privrede. Osim te oblasti, najvažnije novine tiču se usklađivanja krivičnog zakonodavstva Republike Srbije sa Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (tzv. Istanbulska konvencija) koju je Republika Srbija potvrdila (,,Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 12/13).
Ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama ograničava se na određeni broj parcijalnih izmena koje su suštinski povezane i odnose se na istu oblast, odnosno srodna pitanja. Taj put ima određene prednosti, a njemu u prilog ide i to što je danas postalo uobičajeno u zakonodavnoj praksi evropskih zemalja da se vrše parcijalne izmene i dopune, a ne opsežne reforme. Krivično zakonodavstvo Republike Srbije ne zaostaje u odnosu na krivično zakonodavstvo većine evropskih zemalja, pa sa njegovom celovitom reformom za sada nema potrebe. Ono što je nužno i u ovom momentu dovoljno jeste da se reformiše oblast privrednih krivičnih dela, da se izvrši usaglašavanje sa Istanbulskom konvencijom, kao i da se interveniše u odnosu na još neka pitanja kojima se vrši dalje usavršavanje krivičnog zakonodavstva u cilju efikasnijeg suzbijanje kriminaliteta uz poštovanje svih tekovina pravne države.
III. OBJAŠNJENJE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINIH REŠENJA
OPŠTI DEO KRIVIČNOG ZAKONIKA
Samo u odnosu na mali broj odredaba Opšteg dela Krivičnog zakonika postoji potreba njihovog menjanja. To je i inače univerzalna pojava u savremenom krivičnom zakonodavstvu. Iako krivično zakonodavstvo nije više grana pozitivnog zakonodavstva koja se vrlo retko menja, promene u oblasti Opšteg dela nisu česte. Ono što se u okviru Opšteg dela menja jesu odredbe koje uređuju krivične sankcije, dok su izmene drugih opštih instituta vrlo retke. U Opštem delu Krivičnog zakonika kod sledećih instituta, odnosno krivičnih sankcija predlažu su određene izmene i dopune.
1. Delo malog značaja (član 2. Predloga zakona)
Iako bi se mogli istaći i razlozi u prilog ukidanju instituta dela malog značaja (ukinule su ga Slovenija i Crna Gora, a u zapadnoevropskim zemljama ono i ne postoji), umereniji pristup ide u prilog tome da se u Krivičnom zakoniku vrati ranije rešenje (pre izmena i dopuna Krivičnog zakonika iz 2009. godine), a to je da se primena ovog osnova isključenja protivpravnosti dozvoli samo kod dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna). Teško je braniti stav da i dela za koja je zaprećena kazna zatvora do pet godina (kako je predviđeno postojećim rešenjem) u konkretnom slučaju mogu da se ispolje u tako lakom obliku da ih i ne treba smatrati krivičnim delom. Postojeće rešenje je i u kontradikciji sa nemogućnošću ublažavanja kazne po vrsti kod krivičnih dela za koja je zaprećena kazna zatvora o pet godina, s obzirom na to da je kod njih uvek propisan posebni minimum. Svrha ovog instituta jeste da se krivično pravosuđe rastereti jednog dela onoga što se uobičajeno svrstava u tzv. bagatelni kriminalitet. Osim načela oportuniteta na procesnom planu, ima argumenata da se ovo pitanje rešava i na planu materijalnog krivičnog prava, ali se ni širokim shvatanjem pojma bagatelnog kriminaliteta u njega ne mogu svrstati i ona krivična dela koja su zaprećena kaznom zatvora u trajanju od pet godina. Treba imati u vidu, i to da suviše široko postavljen institut dela malog značaja može da dovede u pitanje puno ostvarivanje načela zakonitosti u krivičnom pravu. Međutim, u odnosu na suženo polje primene, tj. samo u odnosu na laka krivična dela, ima opravdanja za širu primena ovog instituta koji sada naša sudska praksa relativno retko koristi. Zato se umesto uslova da je stepen krivice učinioca nizak (uočeno je da utvrđivanje tog uslova predstavlja problem u praksi) predlaže da je dovoljno da ne postoje okolnosti koje ukazuju na visok stepen krivice učinioca.
2. Uslovni otpust (član 3. Predloga zakona)
U praksi je primećeno da sudovi uslovni otpust dosta retko koriste, odnosno da je procenat uslovno otpuštenih lica osuđenih na kaznu zatvora u poređenju sa drugim evropskim zemljama (pa i bivšom SFRJ) znatno niži. Ni izmene Krivičnog zakonika iz 2012. godine kojima je cilj bio da se kod većine krivičnih dela uvede obavezan uslovni otpust nisu u tom pogledu ništa promenile. Tome je najviše doprinela postojeće odredba koja zahteva za uslovni otpust ispunjavanje uslova koje je teško utvrditi. Naime, teško je utvrditi da li je u odnosu na uslovno osuđenog postignuta svrha kažnjavanja. Zato se u Predlogu zakona odustaje od tog uslova i polazi od toga da je za uslovni otpust, pored dve trećine izdržane kazne, dovoljno da se u toku izdržavanja kazne tako vladao da se sa osnovnom može očekivati da za vreme dok traje uslovni otpust neće izvršiti novo krivično delo. Dalje, neophodno je precizirati koje to obaveze sud može naložiti uslovno otpuštenom. Ovo tim pre što je u Zakonu o izvršenju vanzavodskih mera i sankcija predviđeno da se mogu nalagati obaveze uz zaštitni nadzor predviđene Krivičnim zakonikom, a da sam Krivični zakonik ne predviđa takvu mogućnost.
3. Novčana kazna (čl. 4. i 5. Predloga zakona)
Nizak procenat učešća novčane kazne u ukupno izrečenim krivičnim sankcijama nalazi se na zabrinjavajuće niskom nivou. Naročito u pogledu novčane kazne u dnevnim iznosima postoji odbojnost naše sudske prakse, pa bi u tom pogledu zakonodavac trebalo nešto da učini. Ovo ne samo zbog toga što je taj sistem danas postao evropski standard, već i zbog toga što on predstavlja bolji sistem od onog tradicionalnog. Poznato je da sudovi izbegavaju ono što im je teže i složenije, pa se i u ovom slučaju opredeljuju za stari sistem koji je mnogo jednostavniji (ali ne i bolji) iako su tako na ivici kršenja zakona (teško je poverovati u to da je uvek ispunjen jedan od dva alternativno postavljena uslova iz člana 50. stav 1. Krivičnog zakonika pod kojim se može primeniti stari sistem novčane kazne). Za sada bi bio suviše radikalan korak da se predvidi samo novčana kazna u dnevnim iznosima (što bi u nekoj od narednih reformi Krivičnog zakonika trebalo učiniti), a da se ukine stari sistem (kao što je to nedavno učinjeno u nekim zemljama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije), ali je nužno olakšati sudovima primenu ove kazne. Minimalna intervencija sa kojom bi trebalo pokušati da ovaj sistem novčane kazne zaživi u praksi ne zahteva opsežnije izmene i dopune zakonskog teksta. Rešenje iz člana 4. Predloga zakona predviđa šire ovlašćenje suda da po slobodnoj proceni utvrđuje visinu dnevnog iznosa, tj. ne vezuje to za slučaj kada je učinilac vlasnik imovine ili nosilac imovinskih prava (član 49. stav 5. Krivičnog zakonika). Osim toga, zbog kolebanja sudske prakse koja u tom pogledu postoji, bilo je potrebno izričito predvideti mogućnost ublažavanja novčane kazne i pri tome propisati ograničenje dokle se ona može ublažiti (član 5. Predloga takona).
Članom 6. Predloga zakona brisana je odredba stava 5. člana 89b Krivičnog zakonika, iz razloga što je članom 28. Predloga zakona Krivični zakonik dopunjen novim krivičnim delom Kršenje zabrane utvrđene merom bezbednosti.
Članom 7. Predloga zakona izvršeno je terminološko usklađivanje Krivičnog zakonika sa novim Zakonom o privrednim društvima i Zakonom o izvršenju i obezbeđenju.
POSEBNI DEO KRIVIČNOG ZAKONIKA
U Posebnom delu Krivičnog zakonika postoji potreba za većim brojem intervencija koje su po svom karakteru i domašaju različite. U većem broju slučajeva reč je o manjim modifikacijama ili dopunama postojećih zakonskih opisa, dok se u nekim slučajevima radi o novim inkriminacijama. Neke od tih intervencija se zasnivaju na potrebi usaglašavanja sa relevantnim dokumentima Evropske unije i Saveta Evrope, kao i sa prihvaćenim standradima u krivičnom zakonodavstgvu evropskih zemalja, dok su druge uočene od strane naše sudske prakse i teorije. Najvažnije izmene i dopune koje se predlažu tiču se krivičnih dela protiv privrede, kao i novih krivičnih dela koja su posledica usaglašavanja sa Istanbulskom konvencijom. Kod nekih krivičnih dela predlaže se propisivanje strožih kazni. To je slučaj naročito sa nekim krivičnim delima protiv polne slobode. Iako su i sada propisane kazne stroge (a u odnosu na neke od njih važi zabrana ublažavanja kazne), predlaže se propisivanje još strožijih kazni. Tako, predlaže se da posebni minimum (uz zabranu ublažavanja kazne) kod silovanja i obljube sa detetom (kao i kod krivičnog dela obljube zloupotrebom položaja ako je delo učinjeno prema detetu) bude pet godina čime bi se krivično zakonodavstvo Republike Srbije svrstalo među najstrože u Evropi.
1. Krivična dela protiv privrede – član 27. Predloga zakona
Data je nova sistematika krivičnih dela protiv privrede, odnosno njihov redosled i grupisanje izvršeno je prema određenim kriterijumima od kojih je najvažniji njihova srodnost. Predlog zakona predviđa 29 krivičnih dela protiv privrede, dok ih prema važećem Krivičnom zakoniku u glavi dvadeset drugoj sada ima 25. Predlaže se sedam novih krivičnih dela, uz dekriminalizaciju tri postojeća krivična dela u ovoj glavi Krivičnog zakonika. Kod nekih se menja zakonski opis, dok se kod drugih ne predlažu izmene osim što je promenjen njihov redosled, odnosno mesto u okviru glave.
Iako su 1. aprila 2013. godine stupile na snagu izmene i dopune Krivičnog zakonika kojom je uvedeno novo krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica u članu 234. Krivičnog zakonika, umesto što je kod krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja izvršilac moglo da bude i odgovorno lice, neke nedoumice i problemi u praksi i dalje su prisutni. Zato je neophodno izmeniti i precizirati zakonski opis krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica koje je i inače viđeno samo kao prelazno rešenje. Iako razlike u odnosu na ranije krivično delo zloupotrebe službenog položaja (član 359. Krivičnog zakonika), kada je ono obuhvatalo i odgovorno lice kao izvršioca svakako nisu beznačajne (umesto bilo kakve koristi neophodno je sticanje protivpravne imovinske koristi), i iako bi i ovo krivično delo prema opštim pravilima o prividnom idealnom sticaju trebalo da bude supsidijarno u odnosu na druga krivična dela protiv privrede, čini se da ono nije bitno promenilo situaciju u sudskoj praksi. Umesto da bude supsidijarno, ono je u primeni i dalje primarno u slučaju kada su ostvarena obeležja i nekog drugog krivičnog dela. Njegovoj restriktivnijoj primeni nije doprinelo ni teleološko i sistematsko tumačenje koje bi se oslonilo na činjenicu da je to sada pravo krivično delo protiv privrede, što znači da bi i u konkretnom slučaju trebalo poći od toga da se ovim štite privredni odnosi i da je cilj inkriminacije da obuhvati ponašanja štetna po privredu, a ne i ona koja predstavljaju socijalno adekvatna ponašanja u oblasti privrede. Zato se trajnije rešenje mora tražiti u donekle izmenjenoj inkriminaciji. Osim odustajanja od odgovornog lica kao izvršioca (što je učinjeno i kod skoro svih krivičnih dela protiv privrede) propisan je i tzv. zakonski supsidijaritet. To znači, da primena ove inkriminacije dolazi u obzir samo u slučaju da nisu ostvareni elementi nekog drugog krivičnog dela. Potpuno odustajanje od postojeće inkriminacije bez njene zamene nekom novom, uže postavljenom i sa preciznijim zakonskim opisom predstavljalo bi u ovom momentu radikalan potez zakonodavca za koji nije izvesno da ima realnu podlogu i opravdanje. Iako je jedan od glavnih ciljeva drugačijeg postavljanja i propisivanja krivičnih dela protiv privrede bio i taj da se primena relativno široko i neodređeno postavljenog zakonskog opisa krivičnog dela iz člana 234. Krivičnog zakonika svede na minimum, nije izvesno da se tim drugim inkriminacijama mogu obuhvatiti sva društveno štetna ponašanja u privredi. Problem predstavlja i to, što je i u praksi potrebno da se u izvesnom prelaznom periodu sve više prelazi na primenu specifičnih inkriminacija koje su primerenije činjeničnom stanju u konkretnom slučaju (npr. poreska utaja), a sve više sužava primena ove opšte inkriminacije. Iako u Krivičnom zakoniku, u glavi protiv privrede, postoji čitav niz krivičnih dela koja se mogu upotrebiti za kvalifikovanje različitih nedozvoljenih ponašanja, i dalje se najčešće koristi krivično delo iz člana 234. Krivičnog zakonika. Praksa ne doživljava ovo krivično delo kao supsidijarno, što je na osnovu pravila o prividnom idealnom sticaju i određenih metoda tumačenja nesporno, već kao glavno delo protiv privrede. Zato je neophodno da se u zakonu izričito predvidi da je ovo krivično delo supsidijarno. Tako bi se ograničila primena navedenog krivičnog dela samo na one slučajeve kada je to zaista nužno, odnosno samo ukoliko kriminalna zona ni jednog drugog krivičnog dela ne može da zaštiti privredni sistem.
Osim preispitivanja postojećih, postoji i potreba uvođenja nekih novih krivičnih dela protiv privrede. Tako, bilo je potrebno predvideti krivično delo prevare u obavljanju privredne delatnosti (predloženi član 223. Krivičnog zakonika), krivično delo zloupotrebe poverenja u obavljanju priredne delatnosti (predloženi član 224a), krivično delo zloupotrebe u postupku privatizacije (predloženi član 228a). Dok su prva dva krivična dela poznata kao opšta krivična dela protiv imovine ali koja se u oblasti privrednih odnosa gotovo da nisu primenjivala, treće je sasvim novo krivično delo i odraz je potrebe da se inkriminišu zloupotrebe u postupku privatizacije koje su do sada uočene. U pogledu prva dva krivična dela potrebno je naglasiti sledeće: praksa često kvalifikuje nedozvoljena ponašanja kao krivično delo iz člana sloupotrebe položaja odgovornog lica, iako se zapravo radi o krivičnim delima protiv imovine, kao što su npr. krivično delo prevare (član 208. Kririvičnog zakonika) ili krivično delo zloupotrebe poverenja (član 216. Krivičnog zakonika). Na ovakve stavove uticala je i pravna tradicija, kao i stav sudske prakse, da nije moguća prevara između pravnih lica. Zato je opravdano da se izvrši određena specijalizacija krivičnih dela prevare i zloupotrebe poverenja, čime bi se Krivični zakonik dopunio novim krivičnim delom prevare u obavljanju privredne delatnosti i krivičnim delom zloupotrebe poverenja u obavljanju privredne delatnosti. Time bi se naše krivično zakonodavstvo približilo i krivičnom delu ,,Untreue” koje, sa određenim razlikama, postoji u nemačkom, švajcarskom i austrijskom krivičnom pravu.
Takva specijalizacija uz modifikacije primerene privrednim odnosima predlaže se i u odnosu na određena krivična dela iz glave protiv službene dužnosti (pronevera, davanje i primanje mita) kada su izvršena u obavljanju privredne delatnosti. Osim širih mogućnosti za adekvatnu krivičnopravnu reakciju u oblasti privrede, tako se realizuje i zahtev da se razdvoje ova dela u javnom i privatnom sektoru.
Dalje, krivično delo prevare u osiguranju, koje je uvedeno Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine, sasvim je drugačije postavljeno u Predlogu zakona, tj. onako kako je to uobičajeno i u uporednom zakonodavstvu, što inače opravdava propisivanje ovog krivičnog dela kao posebnog krivičnog dela (za razliku od prevare ovde je kriminalna zona znatno šire postavljena i nije potrebno dovođenje ili održavanje u zabludi pasivnog subjekta).
Zakonski opis više krivičnih dela iz ove glave je značajno promenjen. Kod nekih je to samo posledica toga što se više ne propisuje da izvršilac može biti odgovorno lice, već svako lice koje ostvari radnju izvršenja i ostala obeležja krivičnog dela. Kod određenih krivičnih dela su uočeni izvesni problemi u primeni što je za posledicu imalo njihovu ređu primenu i češće pribegavanje sudske prakse krivičnom delu zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika. Zato su nužne određene izmene njihovog zakonskog opisa što bi, osim ispravnije primene krivičnog prava, za posledicu imalo i sužavanje primene krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika. U vezi s tim, posebno treba ukazati na jednu u zakonodavno tehničkom smislu sitnu intervenciju kod krivičnog dela poreske utaje (predloženi član 225), ali u suštinskom smislu značajnu izmenu koja će olakšati u praksi primenu ovog krivičnog dela. Reč je o tome, da se više u zakonskom opisu ovog krivičnog dela ne zahteva davanje lažnih podataka o ,,zakonito stečenim prihodima” odnosno njihovo neprijavljivanje. To svakako ne znači da će obaveza plaćanja poreza postojati i u odnosu na nezakonito stečene prihode, već da se to više neće utvrđivati kao bitno obeležje krivičnog dela, što je u praksi do sada izazivalo ozbiljne probleme.
Značajna izmena u ovoj glavi jeste i dekriminalizacija dva krivična dela. Prvo je zloupotreba ovlašćenja u privredi, a drugo izdavanja čeka i korišćenje platnih kartica bez pokrića, iz razloga što bankama stoje na raspolaganju tehničke i organizacione mogućnosti kojima se može onemogućiti korišćenje kreditnih i debitnih kartica bez pokrića, odnosno može se obezbediti druga vrsta sankcija, tako da krivičnopravna zaštita u tom pogledu nije nužna.
2. Izmene i dopune Krivičnog zakonika iz razloga usaglašavanja sa Istanbulskom konvencijom
U Krivični zakonik uvode se nova krivična dela, i to: sakaćenje ženskog polnog organa (član 8. Predloga zakona); proganjanje (član 10. Predloga zakona); polno uznemiravanje (član 15. Predloga zakona) i prinudno zaključenje braka (član 19. Predloga zakona).
Za uvođenje krivičnog dela proganjanja postoje ozbiljni kriminalnopolitički argumenti i da nema obaveze koja proizlazi iz Istanbulske konvencije (ono je nezavisno od Istanbulske konvencije već uvedeno u krivično zakonodavstvo više evropskih zemalja). Reč je o ponašanju koje ozbiljno može da ugrozi psihički integritet žrtve, a upereno je protiv osnovnih prava i sloboda čoveka. Međutim, reč je o složenom ponašanju koje ne tako retko pokazuje i psihotične karakteristike što njegovo krivičnopravno suzbijanje čini još složenijim. No, osnovni problem jeste kako zakonskim opisom adekvatno obuhvatiti ovaj fenomen. Iskustva u zemljama koja su uvela ovo krivično delo ne ohrabruju (npr. u Nemačkoj je ovo delo uvedeno 2007. godine, a već su u postupku njegove izmene i dopune zbog problema u njegovoj primeni). S jedne strane, prilikom propisivanja bića krivičnog dela dovodi se u pitanje načelo određenosti (lex certa), dok se s druge ne postiže zaštita žrtve. To je zahtevalo ozbiljan pristup prilikom formulisanja zakonskog opisa ovog krivičnog dela s ciljem da se ono što preciznije propiše.
3. Ostale izmene i dopune u Posebnom delu
Odredbama čl. 20. i 21. Predloga zakona izmenjeni su i dopunjeni čl. 191. i 192. Krivičnog zakonika, kojima su propisana krivična dela Oduzimanje maloletnog lica i Promena porodičnog stanja. Razlozi za proširivanjem krivičnopravne zaštite novorođene dece proizilazi iz potrebe da se generalnom prevencijom utiče za eventualne izvršioce navedenih krivičnih dela.
Članom 22. Predloga zakona predviđa se brisanje stava 5. u članu 194. Krivičnog zakonika, kojim je inkriminisano kršenje mera zaštite od nasilja u porodici. Ovo rešenje je predloženo iz razloga što se u Predlogu zakonu o zaštiti od nasilja u porodici predviđa da se kršenje mera zaštite sankcioniše kao prekršaj, budući da se na taj način efikasnije može reagovati u slučaju kršenja mera zaštite od nasilja u porodici, obzirom da je predviđeno da se za taj prekršaj može izreći kazna zatvora do 60 dana, koja se može izvršiti odmah i pre pravnosnažnosti presude kojom je utvrđen prekršaj.
Članom 28. Predloga zakona dopunjuje se član 292. Krivičnog zakonika kojim je propisano krivično delo Ugrožavanja bezbednosti vazdušnog saobraćaja nasiljem, tako što je inkriminisana radnja pretnje da će se izvršiti navedeno krivično delo. Ova dopuna je u skladu sa Rezolucijom A33-4 Skupštine Međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva (ICAO), kojom je preporučeno da države članice usvoje propise kojima bi se na odgovarajući način sankcionisale određene vrste neprihvatljivog ponašanja u vazdušnom saobraćaju.
Članom 29. Predloga zakona predviđena je izmena zakonskog opisa krivičnog dela iz člana 304a u cilju njegovog potpunijeg usaglašavanja sa Konvencijom o visokotehnološkom kriminalu („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 19/09). Još dva člana Predloga zakona sadrže izmene i dopune koje su posledica usaglašavanja krivičnog zakonodavstva sa potvrđenim međunarodnim ugovorima. U prvom slučaju radi se o usaglašavanju sa Konvencijom o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (,,Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 1/10). U članu 16. Predloga zakona dopunjen je član 185. Krivičnog zakonika novim st. 5. i 6. U stavu 5. predviđen novi oblik krivičnog dela čija se radnja izvršenja zasniva na obavezi predviđenoj u članu 20. stav 1. tačka đ navedene konvencije, a stavom 6. određen je pojam predmeta pornografske sadržine nastalih iskorišćavanjem maloletnog lica koji je preuzet iz pomenute konvencije.
I član 39. Predloga zakona posledica je usaglašavanja Krivičnog zakonika sa međunarodnim ugovorima, na taj način što je radnja izvršenja kod zločina protiv čovečnosti (član 371. Krivičnog zakonika) izričito proširena i na tzv. prisilne nestanke, čime je izvršeno usaglašavanje sa Međunarodnom konvencijom o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 1/11).
Članom 30. Predloga zakona uvodi se novo krivično delo (član 340a Krivičnog zakonika) koje ima za cilj da se obezbedi sankcija za kršenje zabrane koju određene mere bezbednosti sadrže. Prema važećem zakonu, ne postoje nikakve sankcije za kršenje određenih zabrana kod nekih mera bezbednosti. Kod kršenja drugih zabrana, izvesna sankcija se ogleda u tome što sud izričući uslovnu osudu može odrediti da će se ona opozvati ako osuđeni prekrši zabranu naloženu merom bezbednosti (čl. 85. i 86. Krivičnog zakonika). Međutim, i kod tih mera bezbednosti postoji potreba za jednim ovakvim krivičnim delom za slučaj da sankcija uz koju se izriče mera bezbednosti nije uslovna osuda.
Odredbama čl. 31. i 32. Predloga zakona izmenjena su krivična dela izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenim za izvršenje krivičnog dela (član 347. Krivičnog zakonika) i nedozvoljena proizvodnja, državnje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija (član 348. Krivičnog zakonika). Predmetnim izmenama vrši se usklađivanje navedenih krivičnih dela sa novim Zakonom o oružju i municiji („Službeni glasnik RS”, broj 20/15), a takođe su i pooštrene kazne za ta dela, imajući u vidu porast teških krivičnih dela koja su izvršena upotrebom zabranjenog ili nelegalnog oružja.
Članom 33. Predloga zakona pooštravaju se kazne za krivično delo nedozvoljeni prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi, imajući u vidu učestalo vršenje navedenog krivičnog dela kao posledica migrantske krize.
Članom 36. Predloga zakona predlaže se adekvatnija formulacija kod krivičnog dela trgovine uticajem (član 366. Krivičnog zakonika), dok su u čl. 35, 37. i 38. Predloga zakona, unete neophodne korekcije kao posledica toga što se sada posebno propisuju krivična dela pronevere u privrednom poslovanju, kao i davanja i primanja mita u privrednom poslovanju, pa je bilo potrebno isključiti primenu krivičnih dela iz čl. 364, 367. i 368. Krivičnog zakonika onda kada se radi o privrednom poslovanju.
Članom 40. Predloga zakona dopunjen je član 387. Krivičnog zakonika kojim je propisano krivično delo Rasna i druga diskriminacija, a u cilju usklađivanja sa Okvirnom odlukom Saveta Evropske unije 2008/913/JNA.
Članom 41. Predloga zakona dopunjen je član 391. Krivičnog zakonika kojim je propisano krivično delo Terorizam, na taj način što se propisuje kažnjavanje za pripremne radnje za izvršenje tog krivičnog dela.
Članom 42. Predloga zakona određeno je njegovo stupanje na snagu. Predviđa se da sve odredbe ovog zakona, izuzev odredba koje se odnose na krivično delo terorizma i privredna i sa njima povezana krivična dela, stupe na snagu 1. juna 2017. godine, što predstavlja potreban period u kom će se izvršiti neophodna priprema državnih organa koji su nadležni za njegovu primenu. U pogledu odredaba koje se odnose na privredna i sa njima povezana krivična dela predviđeno je da one stupe na snagu 1. marta 2018. godine, kada je predviđeno da počne primena novog zakona kojim se uređuje organizacija i nadležnost državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije. Dopune krivičnog dela terorizma (član 41. Predloga zakona) stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
IV. FINANSIJSKA SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENJE ZAKONA
Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna sredstva u budžetu Republike Srbije.
V. RAZLOZI ZA DONOŠENJE ZAKONA PO HITNOM POSTUPKU
Predlaže se da se zakon donese po hitnom postupku zbog ispunjenja međunarodnih obaveza Republike Srbije preuzetih u procesu pridruživanja Evropskoj uniji.