O B R A Z L O Ž E NJ E
USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENJE ZAKONA
Ustavni osnov za donošenje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici sadržan je u članu 97. tačka 2. Ustava Republike Srbije, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, ustavnost i zakonitost i postupak pred sudovima i drugim državnim organima.
RAZLOZI ZA DONOŠENJE ZAKONA
I CILJEVI KOJI SE NJIME OSTVARUJU
Nasilje u porodici je široko rasprostranjena pojava koja dovodi da negativnih fizičkih, psiholoških, socijalnih i finansijskih posledica po žene, decu, porodicu i društvenu zajednicu. Međunarodno pravo određuje porodično nasilje kao kršenje osnovnih ljudskih prava lica koja ga trpe i obavezuje države da preduzmu delotvorne korake koji su usmereni na suprotstavljanje različitim oblicima nasilja u porodici. Važeći srpski normativni okvir pruža zaštitu žrtvama nasilja u porodici putem odredaba Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS”, br. 85/05, 88/05 – ispravka, 107/05 – ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) i Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS”, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15). Krivični zakonik pruža jasna rešenja samo onda kada je nasilje izvršeno, pa postoji krivično delo i osnov za određivanje pritvora izvršiocu krivičnog dela (tj. učiniocu nasilja). Pored krivičnopravnog značaja, ovde pritvor predstavlja način svojevrsne zaštite žrtve nasilja, budući da razdvaja žrtvu i učinioca nasilja, time sprečava ponavljanje nasilja, ali i žrtvi pruža izvesno vreme da o svemu promisli i donese ponekad veoma bitne životne odluke.
Važeći srpski pravni okvir, međutim, ne sadrži rešenja za slučaj kada se dogodi nasilje u porodici ili kada preti njegovo ponavljanje, dakle, kada postoji krivično delo, ali ne i zakonski osnov da se učiniocu nasilja odredi pritvor i tako on ukloni s poprišta nasilja. Pored toga, postoji pravna praznina i kada se nasilje nije dogodilo, ali postoji neposredna opasnost da se dogodi; ovde nije izvršeno krivično delo pa, razume se, nema ni elemenata za određivanje pritvora potencijalnom učiniocu nasilja. Osnovni cilj Zakona jeste da se premosti pravni vakuum koji postoji od prijave nasilja ili opasnosti od nasilja do otpočinjanja odgovarajućeg sudskog postupka, jer je upravo u tom vakuumu žrtva naročito izložena riziku od ponovljenog ili eskaliranog nasilja.
Jedan od ciljeva zakona o sprečavanju nasilja u porodici je da u naš pravni sistem unese standard prema kome učinilac nasilja ne sme da ostane kod kuće, ne samo kada je nasilje (time i krivično delo) već učinjeno, već i kada postoji neposredna opasnost od nastanka bilo kog oblika nasilja (krivičnog dela). Praktično, ostvaruje se princip tzv. nulte tolerancije na nasilje. Sistem krivičnog prava, nedovoljan da zaštiti žrtvu, upotpunjava se nizom posebnih odredaba čija je svrha da uspostavi temporalni kontinuitet zaštite žrtve nasilja od nastanka nasilja (ili pretnje da do njega dođe) do trenutka kada će žrtva biti u stanju da se oporavi, a nasilnik snosi odgovornost za svoje ponašanje. Tačnije, odgovornost nasilnika pomera se „unazad”, pre nastupanja dejstava krivičnog postupka ili postupka zaštite od nasilja predviđenog Porodičnim zakonom.
Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici (u daljem tekstu: Zakon) uređuje jedan poseban postupak državnih i drugih organa, organizacija i ustanova, koji se ne sastoji samo od striktno pravničkih elemenata, niti od izricanja nasilja učiniocu, već je prožet nizom psiholoških i socijalnih premisa. Istina je da on pre svega podrazumeva izricanje hitnih mera učiniocu nasilja, kojima se on lišava izvesnih prava na uštrb zaštite žrtve nasilja u strogo normiranom postupku. Hitne mere jesu jedan od instituta kojim se sprečava ponavljanje nasilja ili mogućnost da do njega dođe možda prvi put. Međutim, pored toga, pored hitnih mera koje imaju preventivni karakter (pa i onda kada je nasilje već usledilo!), Zakonom se uređuju i organi i ustanove koji se staraju o zaštiti žrtve nasilja (to je pre svega policija, ali ne samo ona) i za pružanje različitih oblika podrške žrtvi, počev od obaveštavanja o njenim pravima, preko pružanja pravne pomoći i socijalnih i psiholoških postupaka čija je svrha da žrtva predahne, da se „podigne”, osamostali, počne drukčije da gleda na svet i promeni način života. Postupak u kome se žrtva štiti i u kome joj se daje podrška jeste difuzan, gotovo bez obala, odlikuje ga odsustvo strogih procedura i pravila. Prirodno, jer su zaštita i podrška personalizovani (kako u pogledu žrtve, tako i u pogledu učinioca nasilja), zavise od konkretnih okolnosti, biografije, postojanja zajedničkih potomaka sa učiniocem nasilja, njihove životne dobi, imovinskih i porodičnih prilika žrtve, urbanih ili seoskih navika življenja, običaja, procene ličnosti žrtve i učinioca nasilja, težnji, vrlina i mana, strahova… Stoga odredbe kojima se uređuju postupci zaštite i podrške žrtvi odlikuje visoki stepen apstrakcije, one su više instruktivne i usmeravajuće, bez rigidnih direktiva i naloga. Njihovu primenu i smer u kome će one krenuti određuju svi konkretni bogati životni sadržaji.
Podela na dve grupe normi postoji u svetu pravne logike i pravne dogmatike. Kada se stvar posmatra iz sociološke perspektive, postoji međusobno prožimanje. Uskraćivanje određenih prava učiniocu nasilja, koje se ispoljava u izricanju hitnih mera, predstavlja sprečavanje nasilja, ali i zaštitu žrtve od učinioca nasilja, dakle, meru zaštite žrtve. Zaštita žrtve istovremeno sprečava nasilje nad njom. Mere podrške žrtvi treba da spreče da se ubuduće desi nasilje itd.
Institucionalni stub na kome počiva Zakon, od koga sve počinje i dalje se grana jeste policijski službenik za sprečavanje nasilja u porodici, koji je specijalno obučen koordinator koji sprečava nasilje u porodica i stara se o zaštiti žrtve (u daljem tekstu obrazloženja, kao i u Zakonu, za njega se, zarad jezičke ekonomije, koristi skraćenica „nadležni policijski službenik”). Sistem zakona je tako postavljen da od njegovog delovanja i procene rizika zavise sve preostale delatnosti kojima se žrtva štiti i pruža joj se podrška. Posle saznanja za nasilje u porodici ili opasnost od njega, nadležni službenik sačinjava procenu rizika od neposredne opasnosti od nasilja. Njegova procena rizika jeste osnov za dalju aktivaciju ostalih učesnika u postupku sprečavanja nasilja i zaštite i podrške žrtvi. Proceni li da neposredne opasnosti od nasilja nema, dalji postupak se ne vodi, više ništa se ne dešava na planu primene Zakona, izostaju dalje mere. Ali odsustvo neposredne opasnosti ne isključuje postojanje opasnosti uopšte, pa je nadležni policijski službenik dužan da svoju procenu rizika koja ukazuje na opasnost dostavi centru za socijalni rad, da se on upozna sa detaljima i, po potrebi, preduzme proaktivne mere; iz istog razloga procena se dostavlja i osnovnom javnom tužiocu. Utvrdi li, međutim, da neposredna opasnost od nasilja u porodici postoji, nadležni policijski službenik dužan je da sva obaveštenja koja je prikupio i procenu rizika dostavi osnovnom javnom tužiocu (mesno nadležnom prema prebivalištu, odnosno boravištu žrtve), centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju. Na to je obavezan. Ispunjenje te obaveze uspostavlja zakonsku procesnu vezu između različitih učesnika u sprečavanju nasilja i zaštite i podrške žrtvi, i stvara nove obaveze na putu ka konačnom zbrinjavanju žrtve i otklanjanju posledica nasilja ili opasnosti od njega. Ni žrtva, ali ni policija ne ostaju sami na polovini puta, već se u postupak uključuju i drugi koji mogu i moraju da pomognu. Konačno, postoji i treća mogućnost, koja se ogleda u izricanju hitnih mera za sprečavanje nasilja u porodici (u daljem tekstu biće nazivane samo kao „hitne mere”). Hitna mera može da se sastoji od udaljenja učinioca nasilja iz stana ili od zabrane učiniocu nasilja da kontaktira žrtvu i prilazi joj. Hitne mere izriče nadležni policijski službenik i mogu trajati 48 časova (ni kraće, ni duže). Svrha hitnih mera jeste da trenutno reše problem, odvoje i razgraniče žrtvu i učinioca nasilja i spreče dalju eskalaciju sukoba i teže posledice po žrtvu nasilja. Jednako kao što o svojoj proceni rizika kojom je utvrdio neposrednu opasnost od nasilja obaveštava osnovnog javnog tužioca, centar za socijalni rad i grupu za koordinaciju i saradnju, nadležni policijski službenik njih obaveštava i o tome da je izrekao hitnu meru. I ovde obaveštavanje uspostavlja procesni most između sprečavanja nasilja i zaštite i podrške žrtvi. I dok centar za socijalni rad i grupa za koordinaciju praktično nastavljaju da postupaju kao da hitne mere nije bilo (oni sastavljaju individualni plan zaštite i podrške žrtvi već po prijemu procene rizika od neposredne opasnosti od nasilja, koji mogu korigovati po saznanju za izricanje hitne mere), javno tužilaštvo dobija novu ulogu (obavezu). Osnovni javni tužilac (mesno nadležan prema prebivalištu, odnosno boravištu žrtve) dužan je da izuči obaveštenja koja je pribavio nadležni policijski službenik, vrednuje procenu rizika koju je ovaj sačinio i potom odluči da li će predložiti da se trajanje hitne mere produži za još 30 dana (ni manje, ni više). Budući da produženje hitne mere duže ograničava prava lica kome je izrečena hitna mera, za odlučivanje o produženju hitne mere nadležan je osnovni sud na čijem području se nalazi prebivalište ili boravište žrtve. Pozitivnom sudskom odlukom žrtvi se podaruje dodatno vreme da se oporavi i uredi dalji život. Razume se, osnovni sud produžava trajanje hitne mere ako posle sopstvene procene svih okolnosti, uključujući i vrednovanje procene rizika koju je sačinio nadležni policijski službenik i vrednovanja koje potiče od osnovnog javnog tužioca stekne uverenje da i dalje, posle isteka 48 časova, postoji neposredna opasnost od nastupanja nasilja u porodici. Paralelno sa trajanjem produženih hitnih mera traju mere podrške žrtvi nasilja. Stvar se, dakle, ni na koji način ne okončava u zaštiti žrtve koja se postiže produženjem hitne mere.
Jednom rečju, Zakon uspostavlja postupak za sprečavanje nasilja u porodici (uključujući i zaštitu i podršku žrtvi) kao sistem instituta kojima se blagovremeno i delotvorno omogućava bezbednost žrtve u slučajevima u kojima ne postoji zakonski osnov za određivanje pritvora učiniocu krivičnog dela ili neka mera zaštite od nasilja u porodici predviđena Porodičnim zakonom.
Pored toga, Zakon pokušava da reši problem koji postoji u Srbiji i koji se ogleda u nedovoljno koordinisanoj saradnji organa koji su nadležni da sprečavaju nasilje u porodici i zaštite i pruže podršku žrtvi, ali i u nedovoljnoj koordinaciji između tih organa i drugih organa, organizacija i pojedinaca koji pomažu u pružanju zaštite i podrške žrtvama. Zakon normira multiresornu saradnju. Javna tužilaštva, policija i centri za socijalni rad dužni su da sarađuju kroz zajedničko telo – Grupu za koordinaciju i saradnju. Onoliko je grupa za koordinaciju i saradnju koliko je osnovnih javnih tužilaštava. Član svake od njih je i nadležni policijski službenik koji je sačinio procenu rizika od nasilja u porodici i, po potrebi, izrekao hitnu meru, u svakoj od njih član je i osnovni tužilac koji je nadležan za predlaganje da se hitne mere produže. Suštinski, javna tužilaštva, policija i centri za socijalni rad, kao organi nadležni za suzbijanje nasilja, zajednički razmatraju svaki slučaj nasilja u porodici. Njihova saradnja ne treba da rezultira samo na pravilnom usmeravanju slučajeva nasilja ka krivičnom ili građanskom postupku, dakle ka represiji prema učiniocu nasilja, već mora da rezultira i zaštitom, ojačavanjem i osamostaljivanjem žrtve nasilja. Postiže se to izradom individualnog plana zaštite i podrške žrtvi, saobraženog okolnostima konkretnog slučaja nasilja, što je, suština delovanja grupa za koordinaciju i saradnju.
Zakon omogućava da se pravila o multiresornoj saradnji primenjuju i na krivične postupke koji se vode za izvesna krivična dela, između ostalog, proganjanje, silovanje, obljuba nad detetom, obljuba nad nemoćnim licem, posredovanje u vršenju prostitucije, odnosno, za druga dela protiv polnih sloboda odnosno protiv braka i porodice. Time se proširuje uspostavljeni model saradnje.
O slučajevima nasilja u porodici vodiće se evidencije. Dužnost je to policijske uprave, osnovnog suda, osnovnog javnog tužilaštva i centra za socijalni rad. Svrha evidencija je da nadležnim organima omogući pristup podacima značajnim za postupanje i donošenje odluka. Tako, evidencije su jedan od uslova uspešne procene rizika od neposredne opasnosti nasilja u porodici, predlaganja i produženja hitnih mera. Centralna evidencija vodiće se u Republičkom javnom tužilaštvu i služi jačanju tako potrebne saradnje i koordinacije nadležnih organa.
Zakon ostvaruje glavne strateške ciljeve koji su normirani u tački 6. Nacionalne strategije za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici („Službeni glasnik RS”, broj 27/11) time što uspostavlja sistem prevencije, snaži normativni okvir, omogućava multiresornu saradnju, dopunjava sistem mera zaštite žrtvi nasilja.
Obaveza Republike Srbije da zakonom normira sistem suzbijanja nasilja u porodici proizlazi i iz međunarodnih ugovora koje je naša država potvrdila. Pre svega, nacionalni zakonski okvir usklađuje se Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, donetom u Istanbulu 11. maja 2011. godine, koju je Republika Srbija potpisala u aprilu 2012. godine i ratifikovala u Narodnoj skupštini u oktobru 2013. godine i koja je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine (u daljem tekstu: Istanbulska konvencija). Naime, uređivanjem organizacije i postupanja državnih organa u slučajevima nasilja u porodici, Republika Srbija preuzima neophodne zakonodavne korake da se stvore instrumenti delotvorne multiresorne saradnje, na šta je obavezana odredbom člana 18. Istanbulske konvencije. Precizno formulisanje procene rizika i izricanja i primene hitnih mera, osnivanje i propisivanje delovanja grupa za koordinaciju i saradnju, predviđanje izrade individualnog plana zaštite i podrške žrtvi i jedinstvena evidencija podataka o nasilju u porodici jesu delotvorna osnova za ono što Istanbulska konvencija (njen član 51) naziva upravljanje rizikom od nasilja. Pored procene rizika ozbiljnosti situacije i rizika od nastupanja nasilja, Istanbulska konvencija sugeriše da se mogućim učiniocima nasilja u porodici naredi da napusti mesto stanovanja žrtve i zabrani da uđe u stan i stupi u kontakt sa žrtvom na određeno vreme.
Konačno, Zakon odgovara i zahtevu da sankcije za kršenje hitnih mera budu delotvorne. Naime, licu kome je izrečena ili produžena hitna mera izriče se kazna zatvora do 60 dana u prekršajnom postupku, ako prekrši obaveze koje proizlaze iz hitne mere.
III. OBJAŠNJENJE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENJA
Članom 1. Zakona se određuje predmet Zakona i predviđa se da njime uređuje sprečavanje nasilja u porodici i postupanje državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici. Zakonom, dakle, dominiraju tri pojma, tri funkcionalne celine: sprečavanje nasilja u porodici, zaštita žrtve nasilja i konačno, podrška žrtvi da prebrodi pretrpljeno nasilje. Zakon se ne primenjuje na maloletna lica koja učine nasilje u porodici, zato što se odgovornost i sankcije koje se njima mogu izreći zbog učinjenog nasilja u porodici, krivičnih dela i prekršaja uređuju drugim zakonima, kao što su Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Zakon o prekršajima i Porodični zakon. Takođe, hitne mere nisu primerene maloletnicima zbog njihovog uzrasta i pravnog statusa.
U našem pravu postoje Opšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, i posebni sektorski protokoli (Posebni protokol o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, Posebni protokol za pravosuđe u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima, Posebni protokol o postupanju centara za socijalni rad-organa starateljstva u slučajevima nasilja u porodici i ženama u partnerskim odnosima). Njihova primena doprinela je stvaranju izvesne prakse u suzbijanju nasilja u porodici. Nedostaje im, međutim, pravna sankcija, pa nisu uspeli delotvorno da odgovore zahtevima prevencije i suzbijanja rastuće stope pre svega femicida i svih oblika nasilja u porodici. Stoga je članom 2. Zakona najpre definisan cilj koji se nastoji postići donošenjem Zakona. On se sastoji od prevladavanja sektorskog, izolovanog i od drugih činilaca nezavisnog pristupanju problemu nasilja. Njime se stvara sinteza i koordinacija u delovanju svih koji učestvuju u suzbijanju nasilja u porodici, zaštiti žrtve nasilja i pružanju podrške žrtvi nasilja. „Cilj ovog zakona je da na opšti i jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i ustanova i time omogući delotvorno sprečavanje nasilja u porodici i bržu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici” (član 2. Zakona).
Članom 3. Zakona definisani su osnovni pojmovi sadržani u Zakonu, kao što su pojam sprečavanja nasilja u porodici, pojam neposredne opasnosti od nasilja u porodici i pojam nasilja u porodici. Sprečavanje nasilja u porodici je određeno kao pre svega preventivno delovanje, koje onemogućava da do nasilja uopšte dođe (ili da se ono ponovi). No, istovremeno, prevencija je i instrument kojim se štiti žrtva nasilja (nezavisno od toga da li su učiniocu nasilja izrečene hitne mere). Nasilje u porodici definisano je kao skup mera koje se primenjuju da bi se otkrilo da li preti neposredna opasnost od nasilja, i skup mera koje se primenjuju ako je ta opasnost otkrivena. Mere koje se primenjuju ako je neposredna opasnost otkrivena, po svojoj prirodi su zaštitne i potporne. Praktično, opasnost od nasilja moguća je u tri slučaja: a) kada mogući učinilac nikada nije učinio nasilje, b) kada je u nekom ranijem vremenu učinio nasilje i preti da ga ponovi (recimo, učinio je nasilje pre godinu dana, a u poslednje vreme ponaša se tako da se kao da se namerava da ponovi nasilje) i v) kada je učinio nasilje neposredno pre akcije policije i drugih organa, i očekuje se da ga ubrzo ponovi. U sva tri slučaja procenjuje se da li postoji neposredna opasnost od nasilja, koja se sastoji ili u opasnosti da se nasilje učini prvi put (slučaj pod a)) ili da se nasilje ponovi (slučajevi pod b) i v)). Stoga se neposredna opasnost od nasilja u porodici određuje na osnovu ponašanja mogućeg učinioca i drugih okolnosti i postoji kada se ustanovi da je mogući učinilac spreman da u vremenu koje neposredno predstoji po prvi put (slučaj a)) učini nasilje u porodici ili da ga ponovi (slučajevi b) i v)). Zakon ne sadrži određenje žrtve nasilja u porodici, ali dosledno navedenom, žrtva nasilja u porodici jeste lice kome preti neposredna opasnost od nasilja. Žrtva je, dakle, lice koje može po prvi put da pretrpi nasilje, ali i lice koje je potencijalno izloženo ponavljanju nasilja (slučajevi b) i v)). I pojam žrtve treba koncipirati sa „preventivne” tačke gledišta.
Pojam nasilja u porodici šire je definisan nego u Porodičnom zakonu. Najpre tako što je, pored fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja unesen i elemenat ekonomskog nasilja, saglasno članu 3. Istanbulske konvencije (žrtvi nasilja uskraćuju se ekonomska sredstva koja su joj potrebna za život ili delatnost itd.). Prema Posebnom protokolu o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima koji je donelo Ministarstvo unutrašnjih poslova fizičko nasilje je „namerna upotreba fizičke sile koja može da izazove bol, povredu, invaliditet ili smrt. Uključuje ponašanja kao što su grebanje, guranje, čupanje kose, trešenje, šamaranje, udaranje, šutiranje, griženje, davljenje, ubode, nanošenje opekotina, fizičko ograničavanje, premlaćivanje i ubistvo i druge manifestacije”. Seksualno nasilje je „seksualni akt bez saglasnosti ili mogućnosti izbora žrtve da da pristanak, nezavisno od toga da li se akt odigrao, zatim seksualni akt ili pokušaj tog akta kada osoba nije u stanju da se saglasi ili odbije učešće usled bolesti, invaliditeta, uticaja psihoaktivnih supstanci, uzrasta, odnosno zastrašivanja, ucene ili pritiska, bolan i ponižavajući seksualni čin. Zastrašivanje, ucene ili pritisci na učestvovanje u neželjenom seksualnom aktu uključuju korišćenje reči, gestova, predmeta ili oružja radi iskazivanja namere da se izazove bol, povreda ili smrt”. Psihičko nasilje je „narušavanje spokojstva žrtve usled ponašanja, pretnji i primene metoda zastrašivanja sa ili bez upotrebe oruđa i oružja kojima se mogu izazvati telesne povrede. Uključuje ponižavanje žrtve, kontrolisanje njenog ponašanja, uskraćivanje informacija, posramljivanje i omalovažavanje, okrivljivanje, izolaciju od prijatelja i porodice, manipulaciju decom i omalovažavanje žrtve u roditeljskoj ulozi, onemogućavanje pristupa novcu i drugim dobrima koje utiče na mentalno i emotivno stanje žrtve”. Konačno, ekonomsko nasilje je „oblik psihičkog nasilja koje podrazumeva nejednaku dostupnost zajedničkim sredstvima, uskraćivanje ili kontrolisanje pristupa novcu, sprečavanje zapošljavanja ili obrazovanja i stručnog napredovanja, uskraćivanje prava na vlasništvo, prisiljavanje da se odrekne vlasništva, otuđenje stvari bez saglasnosti i druge manifestacije”.
Takođe je, u odnosu na Porodični zakon, preciziran krug lica koja mogu biti žrtve nasilja u porodici. To je lice koje se nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili licu sa kojim je učinilac nasilja krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je on srodnik po tazbini do drugog stepena, kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj. Ovde su po sredi ili polne ili porodične veze. No, nasilje u porodici postoji i kada je učinjeno svakom drugom licu sa kojim učinilac živi ili sa kojim je živeo u zajedničkom domaćinstvu. Dakle, to ne mora biti sadašnji ili bivši partner, niti krvni ili građanski srodnik ili srodnik po tazbini.
Članom 4. određen je i domen primene Zakona na pojedina krivična dela. U delu kojim se uređuje saradnja i koordinacija državnih organa i ustanova (lica određena za vezu i grupe za koordinaciju i saradnju) i u delu koji uređuje podršku žrtvama nasilja – Zakon se primenjuje i u krivičnim postupcima za određena krivična dela. Pre svega, reč je o krivičnom delu proganjanja, čije se uvođenje predviđa izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, zatim o krivičnim delima protiv polne slobode (silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom, obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, polno uznemiravanje, podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnih lica za pornografiju, navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama), krivičnim delima protiv braka i porodice (zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, nasilje u porodici, nedavanje izdržavanja, kršenje porodičnih obaveza, rodoskvrnuće), krivičnom delu trgovina ljudima, ali i o svim drugim krivičnim delima koja su posledica nasilja u porodici.
Članom 5. Zakona propisana je shodna primena odredaba Krivičnog zakonika, Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o parničnom postupku i Porodičnog zakona.
Odredbama čl. 6. do 10. Zakona određeni su organi i ustanove koji su nadležni za sprečavanje nasilja u porodici, ali i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja. To su policija, javno tužilaštvo, sudovi opšte nadležnosti, prekršajni sudovi i centri za socijalni rad. Policija sprečava nasilje i pruža zaštitu žrtvama nasilja, javno tužilaštvo učestvuje u sprečavanju nasilja, ali i gonjenju za krivična dela određena Zakonom (njegovim članom 4), sudovi, u kontekstu ovog zakona, sude u predmetima sprečavanja nasilja u porodici (odlučivanje o produženju hitnih mera, suđenje za prekršaj), ali i u postupku po tužbi za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici predviđenih Porodičnim zakonom, a centri za socijalni rad (po pravnim položaju oni su ustanove socijalne zaštite) pomažu u sprečavanju nasilja i pružaju podršku žrtvama nasilja. Pored navedenih organa i ustanova, pomoć u sprečavanju nasilja u porodici i podršku žrtvama nasilja daju i druge ustanove, pre svega iz sfere socijalne politike (socijalna zaštita, obrazovanje, vaspitanje, zdravstvo). Podršku žrtvama nasilja mogu pružiti i druga pravna lica, udruženja i pojedinci, što je izraz intenzivne multiresorne saradnje koja prožima ceo Zakon. Slično, u članu 7. Istanbulske konvencije navedeno je da će države osigurati usvajanje i primenu delotvornih, sveobuhvatnih i koordiniranih državnih politika koje postavljaju žrtvu u središte svih mera i koje se primenjuju kroz delotvornu saradnju svih nadležnih organa i organizacija, uključujući i državne institucije i civilni sektor.
U odredbama čl. 11 do 22. Zakona sadržane su norme procesnog karaktera.
Najpre se u članu 11. Zakona određuje opšta dužnost svih državnih organa i ustanova koje su nadležne da primene Zakon (njihov pojam je određen u članu 6. stavu 2. Zakona), da brzo, delotvorno i koordinirano postupaju u sprečavanju nasilja u porodici, ali i pružanju zaštite i pravne pomoći i psihosocijalne i druge podrške žrtvama. Psihosocijalna podrška žrtvi ima za cilj da posluži oporavku, osnaživanju i osamostaljivanju žrtve.
Poseban postupak za sprečavanja nasilja u porodici normiran je odredbama čl. 12. do 20. Zakona. On predstavlja jednu od najznačajnijih novina i suštinsku primenu nekih od najvažnijih rešenja iz Istanbulske konvencije.
Najpre je predviđena opšta dužnost svih da policiji ili javnom tužiocu prijave nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega (član 12. stav 1. Zakona). Nasilje se prijavljuje dok traje ili odmah po njegovom prestanku. Neposredna opasnost od nasilja prijavljuje se kada do nasilja nije došlo, ili kada preti neposredna opasnost od njegovog ponavljanja (bilo da je nasilje izvršeno neposredno pre prijavljivanja opasnosti ili duže vreme pre prijavljivanja opasnosti). Dužnost prijavljivanja nasilja ili neposredne opasnosti od njega imaju i svi državni organi, organizacije i ustanove. Odredbom stava 3. člana 12. Zakona, obaveza nadležnih državnih organa i centara za socijalni rad proširena je i na prepoznavanje nasilja u porodici i opasnosti od njega, ali u okviru njihovih redovnih poslova. Prema tome, prepoznavanje nasilja nije poseban, od ostalih poslova odvojen postupak, već se odvija dok se vodi neki drugi postupak. Recimo, na starateljki maloletnog deteta uoče se tragovi nasilja. Dužnost centra za socijalni rad nije da bez osvrtanja nastavi odgovarajući postupak vezan za starateljstvo, već i da njega nastavi, ali i otkrije da li je staratelj bio možda predmet nasilja. Ili, lekar pruža medicinsku zaštitu žrtvi nasilja; uz medicinsku zaštitu, dužan je i da prepozna nasilje. Pojam „prepoznavanje” ne odnosi se na uočavanje fizičkih svojstava koje ukazuju na nasilje (mada i to obuhvata), već uopšte na prepoznavanje fenomena nasilja. To je, recimo, moguće i kada policajac čita prijavu o nasilju i pri tome nema kontakt sa žrtvom, ne vidi je, niti čuje, ali iz proučavanja prijave otkriva, „prepoznaje” da je reč o nasilju u porodici.
Članom 13. Zakona i dalje, uređuje se delovanje policije, osnovnog javnog tužioca i osnovnog suda u sprečavanju nasilja u porodici. Sve počinje prijavom nasilja ili neposredne opasnosti od njega. Najčešće policijski službenik izlazi na lice mesta gde proverava da li je prijava lažna ili istinita. Ako je prijava istinita, dužan je da nadležnog policijskog službenika (specijalno obučenog policijskog službenika za sprečavanje nasilja u porodici) obavesti o učinjenom nasilju u porodici i neposrednoj opasnosti od ponavljanja nasilja. Ista obaveza postoji i ako je policijski službenik na drugi način saznao za nasilje ili neposrednu opasnost od njega (recimo, nasilje je prijavio lekar od koga je žrtva tražila pomoć ili mu je javni tužilac prosledio prijavu nasilja). Radi primene preventivnih operativnih mera i prikupljanja dokaza, kako je to definisano Istanbulskom konvencijom, policijski službenik može da lice prijavljeno za nasilje dovede u policijsku stanicu i zadrži ga tamo. Svrha zadržavanja je da se omogući vođenje postupka protiv mogućeg učinioca nasilja, posredno, da i žrtva „predahne”. Trajanje zadržavanja ograničeno je na najviše osam časova.
Nadležnog policijskog službenika ostali policijski službenici obaveštavaju o nasilju ili neposrednoj opasnosti od nasilja. Obaveštenje o nasilju daje se dok nasilje traje ili je pre kratkog vremena prestalo. Obaveštavanje o opasnosti od nasilja sledi kada do nasilja nije došlo, ali okolnosti ukazuju da ono neposredno predstoji, ili kada preti neposredna opasnost od ponavljanja nasilja (i kad je „prvo” nasilje izvršeno neposredno pre prijavljivanja opasnosti ili duže vreme pre prijavljivanja opasnosti). U svakom slučaju, jedino što nadležni policijski službenik može da učini jeste da spreči da se nasilje ponovi ili prvi put dogodi. Obaveštavanje nadležnog policijskog službenika je početak preventivnog postupka. Ako mogući učinilac nije doveden u policijsku stanicu, nadležni policijski službenik dužan je da odmah posle prijema obaveštenja proceni rizik od neposredne opasnosti od nasilja u porodici (član 14. stav 2). Procena rizika je saglasna odredbi člana 51. Istanbulske konvencije kojom se uvodi obaveza procene rizika smrtnosti, ozbiljnosti situacije i rizika od ponovljenog nasilja, uključujući i koordiniranu saradnju i podršku kada je to potrebno. Procena rizika od neposredne opasnosti od nasilja, pre svega, ogleda se u proceni mogućnosti neposrednog ponavljanja nasilja. Prilikom procene rizika vodi se računa o bitnim činjenicama, koje su primera radi navedene u Zakonu: da li je mogući učinilac ranije ili neposredno pre procene rizika izvršio nasilje u porodici i da li je spreman da ga ponovi, da li je pretio ubistvom ili samoubistvom, poseduje li oružje (to je prema članu 51. Istanbulske konvencije činjenica na koju se posebno obraća pažnja), da li je mentalno bolestan ili zloupotrebljava psihoaktivne supstance, da li postoji sukob oko starateljstva nad detetom ili oko načina održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja koji je mogući učinilac, da li je mogućem učiniocu izrečena hitna mera ili određena mera zaštite od nasilja u porodici prema Porodičnom zakonu, da li žrtva doživljava strah i kako ona procenjuje rizik od nasilja (član 15. stav 2. Zakona). Pre no što okonča procenu rizika, može zatražiti mišljenje centra za socijalni rad o okolnostima koje su iz nadležnosti centra, a bitne su za procenu rizika (član 14. stav 3. Zakona). No, ako centar i ne da traženo mišljenje, nadležni policijski službenik ostaje u obavezi da sačini procenu rizika.
Ako ustanovi da postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici, nadležni policijski službenik dužan je da procenu rizika od neposredne opasnosti od nasilja, sa primljenim i/ili prikupljenim obaveštenjima odmah prosledi osnovnom javnom tužiocu na čijem području se nalazi prebivalište, odnosno boravište žrtve, centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju. Javnom tužiocu se procena rizika dostavlja radi mogućeg preduzimanja mera iz njegove nadležnosti, centru za socijalni rad da bi mogao da preduzme potrebne mere na pružanju podrške žrtvi nasilja, a grupi za koordinaciju i saradnju da bi izradila individualni plan zaštite i podrške žrtvi (član 24. stav 2. u vezi s članom 30. Zakona). Dalje postupanje nadležnog policijskog službenika zavisi od toga da li je mogući učinilac nasilja zadržan u policijskoj stanici ili nije. U drugom slučaju, kada ga policijski službenici nisu doveli i zadržali u policijskoj stanici, nadležni policijski službenik za sprečavanje nasilja može, posle procene rizika, odlučiti da se dalje ništa ne preduzme (njegove dužnosti prestaju), pa se sve okončava na obaveštavanju i prosleđivanju procene rizika osnovnom javnom tužiocu, centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju (kad se završe dužnosti nadležnog policijskog službenika, žrtva ne ostaje prepuštena sebi samoj, već grupa za koordinaciju i saradnju, kako je navedeno, izrađuje individualni plan zaštite i podrške žrtvi – smeštaj u odgovarajuću ustanovu, nadzor nad ponašanjem mogućeg učinioca, pružanje pravne i psihosocijalne podrške žrtvi itd.). No, on može zatražiti od policijskih službenika da mogućeg učinioca dovedu u policijsku stanicu i odrede mu zadržavanje. Nadmoć nadležnog policijskog službenika nad ostalim policijskim službenicima je razumljiva. On je taj koji je jedini vlastan da oceni da li postoji neposredna opasnost od nasilja i stoga može da koriguje odluku ostalih policijskih službenika da ne dovedu mogućeg učinioca u policijsku stanicu. Ako je mogući učinilac zadržan u policijskoj stanici (bilo tako što je odmah doveden, ili što je doveden tek na zahtev nadležnog policijskog službenika), nadležni policijski službenik dužan je da mu pruži priliku da se o svemu izjasni (ovaj tu priliku ne mora da iskoristi), ali i da se detaljno upozna sa okolnostima slučaja, pa tek posle svega proceni rizik od neposredne opasnosti od nasilja u porodici. Ako ustanovi da ona postoji, nadležni policijski službenik učiniocu izriče jednu od dve hitne mere za sprečavanje nasilja u porodici ili obe njih (član 14. stav 1. Zakona).
Konačno, nasilje ili opasnost od njega može da se prijavi i javnom tužiocu, a ne samo policijskim službenicima. Zakon uređuje i taj slučaj. Naime, javni tužilac kome je prijavljeno nasilje ili neposredna opasnost od njega, dužan je da prijavu odmah prosledi policijskim službenicima, da bi oni o tome obavestili nadležnog policijskog službenika (član 13. stav 1. Zakona). Prijava se šalje policijskim službenicima (a ne odmah i neposredno nadležnom policijskom službeniku) da bi oni eventualno doveli mogućeg učinioca u policijsku stanicu, shodno svojoj proceni situacije.
Odredbama člana 16. Zakona uređene su hitne mere za sprečavanje nasilja u porodici. Njih izriče nadležni policijski službenik, a produžava osnovni sud. Predviđene su dve hitne mere: mera privremenog udaljenja učinioca iz stana i mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj. One mogu biti kumulirane tako što će učinilac biti udaljen iz stana u kome živi sa žrtvom, ali će mu biti zabranjeno i da sa žrtvom kontaktira i prilazi joj. Ako žrtva i učinilac ne žive zajedno, moguće je izreći samo meru zabrane kontakta sa žrtvom i prilaska žrtvi. Hitne mere jesu okosnica mehanizma uspostavljenog Zakonom. Njihova svrha je da se žrtva nasilja u porodici blagovremeno i delotvorno zaštiti. Istovremeno, hitne mere predstavljaju normativni izraz principa tzv. nulte tolerancije na nasilje, ali i obaveze nacionalnog zakonodavstva da usvoji mere koje će u svim situacijama neposredne opasnosti od nasilja omogućiti da se nasilnicima izdaju naredbe ograničavanja ili zabrane (što je predviđeno članom 52. Istanbulske konvencije.) Hitne mere određuju se naređenjem nadležnog policijskog službenika za sprečavanje nasilja u porodici. Naređenje je pojedinačni akt, forma u kojoj je sadržana hitna mera. Naređenje sadrži naziv organa koji donosi naređenje, podatke o licu kome se izriče hitna mera, vrstu hitne mere koja se izriče i njeno trajanje, dan i čas izricanja hitne mere i obavezu lica kome je izrečena hitna mera da se po njenom isteku javi nadležnom policijskom službeniku koji je hitnu meru izrekao (član 16. stav 4. Zakona). Naređenje kojim se izriče hitna mera uručuje se licu kome je izrečena, ako ono odbije prijem, nadležni policijski službenik sastavlja belešku o odbijanju prijema, čime se smatra da je naređenje uručeno licu na koje se hitna mera odnosi. Uručenje, i sam trenutak uručenja bitni su utoliko što od tog trenutka počinje da teče vreme na koje je hitna mera izrečena (član 20. stav 1. Zakona in fine), ali i rok u kome osnovni javni tužilac ima pravo da podnese predlog za produženje hitne mere (član 17. stav 2. Zakona). Hitne mere koje je izrekao nadležni policijski službenik uvek traju 48 časova od uručenja naređenja učiniocu (član 20. stav 1. Zakona). Nadležni policijski službenik dostavlja naređenje, odmah posle njegovog uručenja, osnovnim javnom tužiocu na čijem području se nalazi prebivalište, odnosno boravište žrtve, centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju. Razlozi za to isti su kao i u slučaju kada hitna mera nije izrečena (član 14. stav 1. Zakona).
Osnovni javni tužilac proučava obaveštenja o nasilju u porodici ili o opasnosti od njega (koje je primio od nadležnog policijskog službenika) i potom vrednuje procenu rizika koju je načinio i dostavio mu nadležni policijski službenik (procenjuje procenu). Vrednovanje znači da osnovni javni tužilac stiče svoj utisak o tome da li postoji neposredna opasnost od nasilja, da se njegov utisak ne poistovećuje sa (pozitivnim) utiskom nadležnog policijskog službenika, da osnovni javni tužilac nije samo refleksija nadležnog policijskog službenika. Pri tome, osnovni javni tužilac može da, nezavisno od dokaza koje je prikupio nadležni policijski službenik, skupi dokaze koji su bitni za njegovu procenu. Istina, za to nema baš puno vremena, jer predlog da se hitna mera produži mora se podneti u roku od 24 časa od časa kada je učiniocu uručeno naređenje nadležnog policijskog službenika (član 17. stav 2. Zakona). Ako ustanovi da postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici, osnovni javni tužilac stiče dužnost da podnese predlog da se hitna mera produži (član 18. stav 1. Zakona). Iz načela shodne primene Zakona o parničnom postupku (član 19. stav 6. Zakona), proizlazi da je osnovni sud vezan predlogom osnovnog javnog tužioca (tj. da ne može odrediti duže trajanje hitne mere od predloženog produženja, niti drugu hitnu meru pored ili umesto one koja je već izrečena). Ako osnovni javni tužilac ne podnese sudu predlog da se hitna mera produži, ona ne prestaje po sili zakona istekom roka u kome je mogao da se podnese predlog da se ona produži. Dakle, hitna mera prestaje po sili zakona istekom roka od 48 časova od uručenja naređenja učiniocu, bez obzira na to da li je osnovni javni tužilac tražio njeno produženje ili ne.
O predlogu da se hitna mera produži odlučuje rešenjem sudija pojedinac osnovnog suda. Pre odluke, on je dužan da učiniocu nasilja pruži priliku da se izjasni o tvrdnjama osnovnog javnog tužioca (član 18. stav 2. Zakona), a na njemu je da odluči hoće li pruženu priliku iskoristiti. Sud vrednuje procenu rizika nadležnog policijskog službenika, procenu rizika koju je učinio osnovni javni tužilac i ocenjuje priložene dokaze i tvrdnje iz predloga javnog tužioca. Osnovni sud tako dolazi do procesnog materijala na kome zasniva sopstveni utisak o tome da li postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici, u kom slučaju usvaja predlog da se ona produži (član 18. stav 3. Zakona). Ako sud smatra da neposredne opasnosti nema, on odbija predlog kao neosnovan. O predlogu osnovnog javnog tužioca osnovni sud odlučuje u roku od 24 časa od prijema predloga i bez održavanja ročišta (član 18. stav 4. Zakona).
Viši javni tužilac i lice kome je hitna mera izrečena mogu protiv rešenja osnovnog suda podneti žalbu višem sudu, u roku od tri dana od dana prijema rešenja, a preko osnovnog suda koji je doneo rešenje (član 19. stav 1. Zakona). Dakle, žalba se podnosi osnovnom sudu, koji je dužan da je zajedno sa svim spisima predmeta prosledi višem sudu u roku od 12 časova od prijema žalbe. Sam viši sud dužan je da o žalbi odluči u roku od tri dana od kada je primio žalbu od osnovnog suda (član 19. stav 3. Zakona). Viši sud može odbiti žalbu i potvrditi rešenje osnovnog suda ili usvojiti žalbu i preinačiti rešenje osnovnog suda, ali ne može da ukine rešenje osnovnog suda i predmet vrati osnovnom sudu na ponovno postupanje (član 19. stav 4. Zakona). Ovo je u interesu brzine postupka, ali i zaštite žrtve nasilja u porodici.
Članom 20. Zakona određeno je trajanje hitnih mera. Hitne mere koje izriče nadležni policijski službenik traju 48 časova od uručenja naređenja licu kome su izrečene, a mogu biti produžene odlukom suda za još 30 dana.
Član 21. Zakona normira dužnost svakog lica da prijavi izvršenje nekog od krivičnih dela određenog Zakonom (njegovim članom 4. stavom 1), ako ima saznanje o tome. U pogledu postupaka koji se vode povodom ovih krivičnih dela, u članu 22. Zakona sadržana je i odredba procesne prirode. Sud (osnovni ili viši, zavisno od krivičnog dela o kome se vodi postupak) mora da u roku od 24 časa odluči o predlogu javnog tužioca za određivanje neke od tri mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka koje su propisane Zakonikom o krivičnom postupku: mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, mere zabrana napuštanja boravišta i mere zabrane napuštanja stana. Ideja ovakvog rešenja je da Zakon na direktan način korespondira sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, radi posebne zaštite žrtava pojedinih krivičnih dela.
U čl. 23. do 26. Zakona sadržane su odredbe o saradnji državnih i organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici. Zakon, u članu 23. uređuje institut „lica određenog za vezu”. Ona postoje u svakom od nadležnih državnih organa i ustanova (policija, osnovno i više javno tužilaštvo, osnovni i viši sud, centar za socijalni rad). Posredi je stvaranje mobilnih veza koje treba da omoguće preko potrebnu razmenu podataka i obaveštenja i međusobnu koordinaciju. Lica određena za vezu dužna su da svakodnevno razmenjuju obaveštenja i podatke bitne za sprečavanja nasilja u porodici, otkrivanje, gonjenje i suđenje za krivična dela određena Zakonom i za pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih Zakonom (član 23. stav 3. Zakona). Lice za vezu imenuje rukovodilac odgovarajućeg organa (policijske uprave, osnovni i viši javni tužilac, predsednik osnovnog i višeg suda i rukovodilac centra za socijalni rad), iz reda nadležnih policijskih službenika, sudija, zamenika javnih tužilaca i zaposlenih u centru za socijalni rad. Sva lica za vezu, izuzev lica koja potiču iz centra za socijalni rad, moraju prethodno da okončaju specijalizovanu obuku koju vodi Pravosudna akademija za sudije, javne tužioce i njihove zamenike, a Kriminalističko-policijska akademija za nadležne policijske službenike.
Na području svakog osnovnog javnog tužilaštva osniva se grupa za koordinaciju i saradnju (član 24. Zakona). Ona održava sastanke najmanje jednom u 15 dana. Nadležna je da „razmatra svaki slučaj nasilja u porodici koji nije okončan pravosnažnom sudskom odlukom donetom u građanskom ili krivičnom postupku, slučajeve kada je potrebno da se pruži zaštita i podrška žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela iz ovog zakona, izrađuje individualni plan zaštite i podrške žrtvi i predlaže javnom tužilaštvu mere za okončanje sudskih postupaka”. Članove grupe za koordinaciju i saradnju čine predstavnici osnovnih javnih tužilaštava (zamenika osnovnih javnih tužilaca) koji su završili specijalizovanu obuku u Pravosudnoj akademiji i nadležni policijski službenici, koji su završili obuku na Kriminalističko-policijskoj akademiji, kao i predstavnici centara za socijalni rad (nije potrebno da su završili specijalizovanu obuku), svi sa područja za koje se obrazuje grupa. Prema tome, unutar grupe mogu zajednički da deluju i nadležni policijski službenik (koji je sačinio procenu rizika od neposredne opasnosti od nasilja i izrekao hitne mere) i javni tužilac, koji je predlagao produženje hitnih mera i možda već vodi krivični postupak protiv učinioca nasilja. Prema tome, pored zahteva kompetentnosti, ispunjen je i zahtev dobrog upoznavanja sa okolnostima konkretnog slučaja. Iz sastava grupe za koordinaciju i saradnju isključene su sudije, jer se neke nadležnosti grupe za koordinaciju i saradnju upravo njih posredno tiču. Sastancima grupa mogu prisustvovati, po potrebi, predstavnici ustanova, pravnih lica, udruženja i pojedinci koji su uključeni u pružanje zaštite žrtvama, što je u skladu sa Istanbulskom konvencijom.
Radi detaljnijeg uređenja saradnje nadležnih organa i ustanova, u članu 26. Zakona predviđeno je donošenje pravilnika o saradnji kojim se bliže uređuju međusobna prava, obaveze i saradnja državnih organa i ustanova nadležnih za primenu Zakona, u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih Zakonom. Ovaj podzakonski akt sporazumno donose tri resorna ministra (pravde, unutrašnjih poslova i porodične zaštite).
Član 27. Zakona normira specijalnu obuku koju predstavnici nadležnih organa (policija, javno tužilaštvo, sud), ne i centara za socijalni rad, moraju da završe. Program obuke priprema Pravosudna akademija, koja sprovodi i obuku sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca; obuku za nadležne policijske službenike vodi Kriminalističko-policijska akademija. Sve to je još jedan od uslova da se nasilje delotvorno spreči a žrtva zaštiti.
Odredbe čl. 28. do 30. Zakona uređuju pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtava krivičnih dela određenih Zakonom. Da bi žrtva mogla da koristi svoja prava, posebno u traumatičnim okolnostima, ona najpre mora da o njima bude potpuno obaveštena. Stoga je predviđeno da su državni organi i ustanove nadležni za primenu Zakona dužni da već u prvom kontaktu sa žrtvom daju žrtvi potpuna obaveštenja o organima, pravnim licima i udruženjima koji joj pružaju zaštitu i podršku (član 28. Zakona). Potom, žrtva krivičnog dela iz Zakona i žrtva nasilja u porodici ima pravo na besplatnu pravnu pomoć, čime se ispunjava obaveza ustanovljena u članu 57. Istanbulske konvencije (član 29. Zakona). Izrada individualnog plana zaštite i podrške žrtvi jeste jedna od veoma bitnih mera koje se Zakonom predviđaju. Dužnost da izradi individualni plan zaštite i podrške žrtvi jeste na grupi za koordinaciju i saradnju, i nastaje od trenutka kada od nadležnog policijskog službenika primi procenu rizika kojom je ustanovljena neposredna opasnost od nasilja u porodici (član 15. stav 4. Zakona). Pri tome, nema značaja da li su učiniocu izrečene hitne mere ili nisu. Svrha individualnog plana zaštite i podrške jeste da spreči moguće nasilje prema žrtvi ili njegovo ponavljanje i pruži žrtvi psihosocijalnu i drugu podršku. Plan je individualan utoliko što je personalizovan, što se odnosi na konkretno određenu žrtvu, na konkretne okolnosti u kojima je ona izložena nasilju ili ozbiljnoj opasnosti od njega i na konkretnog učinioca nasilja. Dužnost je grupe za koordinaciju i saradnju da predvidi mere koje su saobražene konkretnoj žrtvi i njenim problemima (odvajanje žrtve od učinioca nasilja, obezbeđivanje žrtve od strane policije, odlazak žrtve kod lekara, psihologa ili psihijatra itd.). Jednom rečju, mere zaštite sadržane u individualnom planu moraju da pruže bezbednost žrtvi, da zaustave nasilje i spreče da se ono ponovi i da zaštite prava žrtve, a mere podrške da omoguće da se žrtvi pruži psihosocijalna i druga podrška koja služi njenom oporavku, osnaživanju i osamostaljivanju (član 30. stav 3. Zakona). Žrtva može da učestvuje izradi individualnog plana ako to hoće i ako joj to dozvoljavaju psihološko i emocionalno stanje; učešće je dobro sa stanovišta osnaživanja žrtve, podizanja njenog samopouzdanja i uspostavljanju kontrole nad sopstvenim životom (član 30. stav 2. Zakona). Individualnim planom zaštite i podrške žrtvi određuju se izvršioci konkretnih mera i rokovi za preduzimanje mera, kako bi se izbegla pasivnost ili polinadležnost, ali i sprečilo da se mere preduzmu onda kada nemaju više nikakvog smisla ili gube pun učinak. Individualni plan, konačno, sadrži i plan praćenja preduzetih mera i procenu delotvornosti planiranih i preduzetih mera. Razume se da individualni plan zaštite i podrške žrtvi može biti jednom ili više puta menjan, u zavisnosti od njegovog učinka i promena u položaju žrtve i učinioca nasilja.
Odredbama čl. 31. do 33. Zakona uređuju se sadržine evidencija podataka o slučajevima nasilja u porodici. Zakon ustanovljava dužnost vođenje evidencije od policije, osnovnog javnog tužilaštva, osnovnog suda i centra za socijalni rad, kao i uspostavljanje jedinstvene Centralne evidencije koja se vodi u Republičkom javnom tužilaštvu. Precizno je uređen pristup evidenciji i zaštita podataka o ličnosti.
Odredbom člana 34. Zakona ustanovljava se Savet za suzbijanje nasilja u porodici koji obrazuje Vlada. Savet je radno telo Vlade koje je nadležno za praćenje primene Zakona i poboljšanje koordiniranog i delotvornog delovanja u sprečavanju nasilja u porodici.
Član 35. Zakona sadrži kaznene odredbe kojima se propisuju prekršaji. Lice kome je izrečena ili produžena hitna mera ili određena mera zaštite od nasilja u porodici prema Porodičnom zakonu, može biti kažnjeno zatvorom 60 dana ako izrečene mere prekrši. Kazna zatvora može da se izvrši odmah po njenom izricanju u prvom stepenu, pre pravnosnažnosti (član 35. stav 3. Zakona). Na taj način se postiže veća delotvornost hitnih mera i mera zaštite od nasilja u porodici. Takođe, propisan je i prekršaj za odgovorno lice u državnom i drugom organu, organizaciji i ustanovi koji bez odlaganja ne prijave policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega (član 35. stav 2. Zakona).
Prelazne i završne odredbe Zakona sadržane su u čl. 36. do 38. Zakona. Njima se određuju rokovi za donošenje podzakonskih propisa predviđenih Zakonom, rok za imenovanje lica određenih za vezu, obrazovanje grupa za koordinaciju i saradnju i Saveta za suzbijanje nasilja u porodici. Takođe, završnom odredbom predviđeno je da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”, a da se primenjuje od 1. juna 2017. godine. Smisao odložene primene Zakona je stvaranje vremenskog okvira dovoljnog da se u svim nadležnim organima izgrade, osposobe i unaprede kapaciteti neophodni za primenu ovog zakona koji uvodi značajne novine u pogledu obuke i specijalizacije nosilaca pravosudnih funkcija i policijskih službenika, primene posebnog postupka, multiresorne saradnje i uspostavljanja jedinstvene evidencije podataka o slučajevima nasilja u porodici.
PROCENA FINANSIJSKIH SREDSTAVA POTREBNIH ZA SPROVOĐENJE ZAKONA
Za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti sredstava u budžetu Republike Srbije.