PREDLOG ZAKONA
O VRAĆANjU (RESTITUCIJI) IMOVINE CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA
Glava prva
OSNOVNE ODREDBE
Predmet uređivanja
Član 1.
Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice), primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade.
Osnovna načela
Član 2.
Vraćanje oduzete imovine zasniva se na načelima: jednakog pravnog tretmana svih crkava i verskih zajednica; njihove autonomije volje u pogledu pokretanja postupka; zaštite pravne sigurnosti sadašnjih savesnih vlasnika i trećih lica, kao i na načelima hitnog postupanja.
Značenje izraza
Član 3.
Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje:
1) pod propisima iz člana 1. ovog zakona podrazumevaju se propisi AVNOJ-a, DFJ, FNRJ i SFRJ, kao i propisi NR Srbije i SR Srbije, kojima je posle Drugog svetskog rata, po raznim osnovama ili bez osnova, država u sopstvenu korist ili u korist drugih pravnih ili fizičkih lica, oduzimala imovinu od crkava i verskih zajednica;
2) pod aktima oduzimanja podrazumevaju se pravni akti koji su imali neposredno dejstvo, kao što su propisi, presude, odluke, rešenja, drugi pravni akti, kao i materijalne radnje državnih organa, putem kojih je imovina oduzimana;
3) pod obveznicima vraćanja, odnosno isplate naknade podrazumevaju se Republika Srbija, privredna društva i druga pravna ili fizička lica koja su vlasnici imovine i koja su prema ovom zakonu u obavezi da vrate oduzetu imovinu ili isplate novčanu naknadu;
4) pod teritorijom Republike Srbije podrazumeva se i teritorija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.
Prioritet naturalne restitucije
Član 4.
Oduzeta imovina vraća se po pravilu, u naturalnom obliku, u vidu iste ili druge odgovarajuće imovine, a tržišna novčana naknada isplaćuje se samo ako vraćanje u naturalnom obliku nije moguće.
Primena drugih propisa
Član 5.
Na rešavanje pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, primeniće se odredbe zakona kojima su uređeni svojinskopravni, obligacioni, stambeni i drugi imovinski odnosi.
Prava i obaveza iz ovog zakona ostvaruju se u skladu sa zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
Glava druga
SUBJEKTI PRAVA I OBAVEZA
Subjekti prava na restituciju
Član 6.
Pravo na vraćanje imovine pripada crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednicama.
Subjekti obaveza
Član 7.
Obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade je Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine.
Ako privredno društvo ili drugo pravno lice dokaže da je svojinu na nepokretnosti steklo teretnim pravnim poslom, po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine ili drugog prava koje u sebi sadrži pravo raspolaganja, to privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ostaje vlasnik nepokretnosti, a Republika Srbija je obveznik isplate novčane naknade.
Lice iz stava 2. ovog člana, koje je steklo pravo svojine ili drugo pravo koje u sebi sadrži pravo raspolaganja na nepokretnosti na osnovu pravnog posla za koje u vreme prenosa nije plaćena tržišna cena, obveznik je vraćanja nepokretnosti iz stava 1. ovog člana.
Zaštita savesnih sticaoca i stečenih prava
Član 8.
Fizička lica, koja su u međuvremenu zakonitim (teretnim ili besteretnim) pravnim poslom stekla pravo svojine na imovini koja je bila oduzeta crkvama i verskim zajednicama, nisu obveznici njenog vraćanja ili isplate novčane naknade.
Ako je imovina koja je predmet vraćanja prešla iz državne, odnosno društvene u privatnu svojinu na osnovu nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih akata i poslova, obveznik vraćanja ili isplate tržišne novčane naknade je pravno, odnosno fizičko lice koje je na dan stupanja na snagu ovog zakona neosnovano obogaćeno od te imovine. Ako takvo lice ne postoji, obveznik plaćanja novčane naknade je Republika Srbija.
Nezakonitost, odnosno fiktivnost pravnih akata i poslova iz stava 2. ovog člana utvrđuju se u sudskom postupku.
Glava treća
PREDMET VRAĆANjA I OBEŠTEĆENjA
Imovina koja se vraća
Član 9.
Predmet vraćanja su nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih zajednica, i to: poljoprivredno zemljište; šume i šumsko zemljište; građevinsko zemljište; stambene i poslovne zgrade, odnosno idealni delovi takvih zgrada; stanovi i poslovne prostorije; pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja.
Glava četvrta
OBLICI VRAĆANjA IMOVINE
I. VRAĆANjE U NATURALNOM OBLIKU
Vraćanje iste ili druge imovine
Član 10.
Obveznik vraćanja dužan je da crkvi, odnosno verskoj zajednici vrati pravo svojine i državine na nepokretnosti koja je bila oduzeta, ako je u približno istom obliku i stanju u kome je bila u vreme oduzimanja.
Ako se imovina ne može vratiti u celini, moguće je delimično vraćanje, s tim da se za razliku u vrednosti plati tržišna naknada.
Izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku
Član 11.
Nepokretnost se ne vraća ako je izvan pravnog prometa, odnosno ako se na njoj ne može steći pravo svojine, odnosno pravo korišćenja, kao i ako bi usled njenog vraćanja došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja državnih organa, javnih zdravstvenih, kulturnih ili obrazovnih institucija ili drugih javnih službi i ako bi u tom slučaju nastupila nesrazmerna šteta.
Nepokretnost se ne vraća ako bi njenim vraćanjem bila bitno narušena ekonomska, odnosno tehnološka održivost i funkcionalnost privrednog subjekta u čijoj se svojini nalazi i ako bi se znatno otežalo poslovanje tog subjekta (enormnim gubicima, otpuštanjem većeg broja zaposlenih, nemogućnošću obavljanja delatnosti i sl.).
Izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, vratiće se nepokretnost koja je u imovini obveznika bez pravnog osnova ili ako je obveznik dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos.
Pravni položaj zakupca nepokretnosti
Član 12.
Zakupac nepokretnosti koja je predmet vraćanja ima pravo da, pod uslovima predviđenim ugovorom, koristi nepokretnost za svoju delatnost za period koji je neophodan za prilagođavanje njegovog poslovanja izmenjenim uslovima, ali ne duže od dve godine od dana pravnosnažnosti rešenja o vraćanju imovine, s tim što se crkva, odnosno verska zajednica i zakupac mogu i drukčije sporazumeti.
Pravna sudbina tereta
Član 13.
Nepokretnosti se vraćaju oslobođene hipotekarnih tereta koji su nastali od momenta njihovog oduzimanja do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Za potraživanja koja su bila obezbeđena ovim teretima garantuje Republika Srbija, uz pravo regresa prema hipotekarnom dužniku.
Ponovo uspostavljanje službenosti
Član 14.
Službenosti izbrisane podržavljenjem, ponovo se uspostavljaju, ako se time ne narušavaju prava trećih lica.
Vraćanje kulturnih, istorijskih ili umetničkih dobara
Član 15.
Pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja vraćaju se u svojinu crkvi, odnosno verskoj zajednici, a ako su sastavni deo zbirki javnih muzeja, galerija i drugih srodnih ustanova, odnosi u pogledu njihovog daljeg korišćenja između crkve, odnosno verske zajednice i držaoca stvari uređuju se ugovorom.
II. NOVČANO OBEŠTEĆENjE
Novčana naknada
Član 16.
Ako se nepokretnost koja je predmet vraćanja po ovom zakonu ne može vratiti, crkva, odnosno verska zajednica ima pravo na novčanu naknadu u državnim obveznicama izdatim u tu svrhu ili u novcu ako je obveznik isplate naknade fizičko ili pravno lice.
U slučajevima iz stava 1. ovog člana, crkva, odnosno verska zajednica i obveznik mogu se sporazumeti da crkvi, odnosno verskoj zajednici pripadne druga imovina.
Utvrđivanje vrednosti
Član 17.
Visina naknade za oduzetu imovinu utvrđuje se prema stanju te imovine u momentu oduzimanja, a prema njenoj vrednosti u vreme donošenja prvostepenog rešenja.
Direkcija za restituciju će utvrditi metodologiju za utvrđivanje vrednosti imovine iz stava 1. ovog člana.
Državne obveznice
Član 18.
Ako je obveznik vraćanja Republika Srbija, naknada se isplaćuje u obveznicama Republike Srbije koje su predmet berzanskog trgovanja.
Obveznice iz stava 1. ovog člana izdaće se pod uslovima i u rokovima određenim opštim zakonom kojim se uređuju pitanja vraćanja i obeštećenja za oduzetu imovinu.
Sredstva za izmirenje obaveza po osnovu izdatih obveznica obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
Uračunavanje primljenog i izgubljena dobit
Član 19.
Vraćena imovina i isplaćena naknada crkvama i verskim zajednicama po dosadašnjim propisima, uzimaju se u obzir i uračunaće se u obračun naknade po ovom zakonu.
Ne može se zahtevati naknada štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja oduzetom imovinom, kao i po osnovu njenog održavanja u periodu od dana oduzimanja do njenog vraćanja.
Pravo na regres
Član 20.
Crkva, odnosno verska zajednica koja je svoju ranije oduzetu nepokretnost vratila na osnovu teretnog pravnog posla ima pravo regresa u novcu od Republike Srbije.
Glava peta
POSTUPAK ZA OSTVARIVANjE PRAVA
Direkcija za restituciju
Član 21.
Obrazuje se Direkcija za restituciju (u daljem tekstu: Direkcija), kao posebna organizacija.
Delokrug Direkcije
Član 22.
Direkcija vodi postupak i odlučuje o zahtevima za vraćanje imovine, odnosno za isplatu novčane naknade ili obeštećenje, pruža stručnu pomoć podnosiocima zahteva i obveznicima vraćanja, vodi propisane evidencije, izveštava Vladu tromesečno o obavljenim poslovima iz svoje nadležnosti i obavlja druge poslove propisane zakonom.
Podnošenje zahteva
Član 23.
Postupak za vraćanje imovine, odnosno isplatu naknade ili obeštećenje pokreće se zahtevom koji se podnosi Direkciji.
Stranke u postupku
Član 24.
Stranke u postupku za vraćanje imovine jesu:
crkva, odnosno verska zajednica, ili njen pravni sledbenik;
obveznik vraćanja;
– drugo pravno ili fizičko lice koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo da učestvuje u postupku.
Rok za podnošenje zahteva
Član 25.
Zahtev za vraćanje imovine, odnosno isplatu naknade ili obeštećenje može se podneti najkasnije do 30. septembra 2008. godine.
Podaci i dokumentacija uz zahtev
Član 26.
Zahtev za vraćanje imovine, odnosno isplatu naknade ili obeštećenje sadrži naročito sledeće podatke:
1) o vrsti, veličini i lokaciji imovine na koju se zahtev odnosi;
2) o aktu oduzimanja, načinu i vremenu oduzimanja.
Uz zahtev se prilaže:
1) isprava o oduzimanju imovine ili navod o službenom glasilu u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja;
2) dokaz o svojstvu podnosioca zahteva, tj. da li je on neposredni raniji vlasnik ili njegov pravni sledbenik;
3) ako se zahtev odnosi na nepokretnost podnosi se i izvod iz javne knjige u koju se vrši upis nepokretnosti, kao i podaci iz katastra zemljišta ili druge isprave koje bliže određuju te podatke;
4) zahtev može da sadrži i druge podatke koji su od značaja za utvrđivanje opravdanosti zahteva.
Službeno obezbeđenje dokaza
Član 27.
Ako su podnosiocu zahteva nedostupne isprave iz člana 26. ovog zakona, Direkcija će po službenoj dužnosti od obveznika vraćanja ili trećih lica da zahteva dokaze o verovatnosti postojanja prava.
Obveznici vraćanja i treća lica dužni su da Direkciji podnesu sve dokaze i dozvole uvid u isprave i podatke koji su potrebni za kompletiranje dokumentacije o zahtevu, pod pretnjom novčane kazne.
Predlog za sporazum i poravnanje
Član 28.
Uz zahtev za vraćanje imovine i u toku postupka do donošenja rešenja stranke u postupku mogu predložiti sporazumno rešenje o imovinskim pitanjima.
Crkva, odnosno verska zajednica, kao podnosilac zahteva, može u toku postupka, na osnovu predloženog sporazuma, da zaključi poravnanje sa obveznikom vraćanja.
Direkcija će strankama u postupku ukazati na mogućnost zaključenja sporazuma ili poravnanja i pružiti im pomoć u njegovom zaključenju vodeći računa o tome da sporazum, odnosno poravnanje ne bude u suprotnosti sa prinudnim propisima i da je izvršivo.
Ako se postignuti sporazum ili poravnanje odnosi samo na deo imovine koja je predmet zahteva, Direkcija će postignuti sporazum, odnosno poravnanje uneti u svoje rešenje.
Postignuti sporazum ili poravnanje ima snagu izvršne isprave.
Sadržina rešenja
Član 29.
Direkcija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu, donosi rešenje kojim odlučuje o oduzetoj imovini, o subjektu prava na restituciju, o obliku, obimu i vrednosti imovine, o obveznicima za predaju imovine i uslovima vraćanja, kao i o načinu i rokovima za izvršenje rešenja.
U rešenju o vraćanju imovine se označava da se imovina vraća ili da se daje naknada, odnosno obeštećenje.
U rešenju o vraćanju imovine izdaje se i nalog nadležnim organima za izvršenje rešenja, kao i za brisanje eventualnih tereta i odlučuje o troškovima postupka.
Rešenjem o naknadi, odnosno obeštećenju, nalaže se subjektu obaveze da u roku ne dužem od tri meseca izvrši svoju obavezu, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Izmene u javnim knjigama
Član 30.
Izmene stanja u zemljišnim ili drugim javnim knjigama na osnovu izvršnog rešenja Direkcije, sprovode se po službenoj dužnosti.
Rok za donošenje rešenja
Član 31.
Direkcija je dužna da rešenje povodom zahteva donese i dostavi strankama u postupku najkasnije u roku od šest meseci od dana podnošenja uredno sastavljenog zahteva.
Danom podnošenja uredno sastavljenog zahteva smatra se i dan kada je nepotpuni zahtev u celini dopunjen.
Pravo na tužbu
Član 32.
Protiv rešenja Direkcije ne može se izjaviti žalba, ali se može pokrenuti upravni spor.
Izvršenje odluka
Član 33.
Izvršno rešenje ima snagu izvršne isprave i na osnovu njega može se sprovesti sudsko ili administrativno izvršenje.
Rešenje o vraćanju imovine, novčanoj naknadi, odnosno obeštećenju izvršavaju:
– sudovi, ako se vraća nepokretnost, odnosno uspostavlja pravo svojine na drugoj nepokretnosti ili ako se vraćaju pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja;
– Ministarstvo finansija, ako se daje naknada u obveznicama ili isplaćuje novčana naknada.
Administrativne takse
Član 34.
Stranke u postupku povodom zahteva za vraćanje imovine po ovom zakonu ne plaćaju administrativne takse.
Glava šesta
IZVRŠAVANjE ZAKONA
Donošenje akata za izvršavanje zakona
Član 35.
Direktor Direkcije propisaće obrasce koji će biti korišćeni u postupku koji vodi Direkcija.
Glava sedma
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Član 36.
Od dana stupanja na snagu ovog zakona nije dozvoljeno bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je po odredbama ovog zakona predmet vraćanja, niti zasnivanje hipoteke, zaloge ili zakupa na toj imovini.
Pravni poslovi i pravni akti koji su u suprotnosti sa odredbom stava 1. ovog člana ništavi su.
Zabrana iz stava 1. ovog člana prestaje da važi tridesetog dana po isteku roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine.
Član 37.
Podnošenje zahteva i odlučivanje o pitanjima iz ovog zakona dopušteno je bez obzira na to da li je do stupanja na snagu ovog zakona sud ili drugi državni organ pravnosnažno već odlučivao o zahtevu za vraćanje, odnosno za isplatu naknade, u slučaju kad zahtevu nije udovoljeno.
Član 38.
Vlada će postaviti direktora Direkcije u roku od mesec dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Član 39.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku RS“, a primenjivaće se počev od 1. oktobra 2006. godine.
OBRAZLOŽENjE
USTAVNI OSNOV
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u članu 72. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije, prema kome Republika Srbija, između ostalog, uređuje i obezbeđuje i svojinske i obligacione odnose.
II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA
Saveznim zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji DFJ od 23. avgusta 1945. godine od crkava, verskih zadužbina, manastira i verskih ustanova oduzet je „višak preko 10 hektara njihove ukupne površine njiva, bašti, vinograda, voćnjaka, utrina i šuma“, s tim što je onima od većeg značaja ili istorijske vrednosti moglo biti ostavljeno i do 30 hektara obradive zemlje. U praksi se pokazalo da je ovo diskreciono ovlašćenje organa uglavnom primenjivano na štetu crkava i verskih zajednica. Ovo oduzimanje izvršeno je bez ikakve naknade vlasnicima, tako da oni nisu do danas obeštećeni. Pored zemljišnih poseda, od crkava i verskih zajednica su tada oduzeti i šumski posedi, takođe bez ikakve naknade.
U ondašnjoj Jugoslaviji podržavljeno je više hiljada crkvenih i manastirskih poseda različite površine, tako da su ovi posedi po veličini udela znatno učestvovali u obrazovanju zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije.
Na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine izvršeno je oduzimanje i crkvene imovine – stambenih i poslovnih zgrada, stanova i građevinskog zemljišta i ta imovina crkvama i verskim zajednicama nije vraćena do danas.
Sve zemlje u tranziciji, rukovođene demokratskim principima i idejom o nužnosti poštovanja principa legaliteta, a posebno prava svojine, što pretpostavlja i pravo na povraćaj neopravdano i neosnovano oduzete imovine, preduzele su legislativne, organizacione i finansijske mere u cilju vraćanja imovine i obeštećenja bivših vlasnika, uključujući u to i crkvenu imovinu.
U Srbiji je započet proces stvaranja normativnih i drugih uslova za vraćanje oduzete imovine u cilju ispravljanja istorijskih nepravdi učinjenih neposredno posle Drugog svetskog rata. U junu 2005. godine stupio je na snagu Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (“Službeni glasnik RS“, br. 45/05) koji u članu 10. utvrđuje da će se vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediti posebnim zakonom. Zato je neophodno što hitnije doneti odgovarajući zakon u toj oblasti, jer je još u toku izrade opšteg zakona o denacionalizaciji ocenjeno da je racionalno da se za vraćanje oduzete crkvene imovine donese poseban zakon. U tom cilju pri Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije formirana je posebna Radna grupa za izradu ovog zakona.
Razlozi zbog kojih treba pristupiti posebnom zakonskom uređenju restitucije crkvene imovine su sledeći:
imovina crkava i verskih zajednica se najpre i najlakše može vratiti, zato što se tu radi o nekretninama (manastirska imanja i drugi zemljišni i šumski posedi) koje su i danas mahom ostale u državnom, odnosno u tzv. društvenom vlasništvu i uglavnom su u istom faktičkom stanju;
vraćanje te imovine neće predstavljati poseban finansijski teret za državu, jer će se tu prevashodno vršiti vraćanje u naturalnom obliku, tako da će biti znatno ređi slučajevi novčanog obeštećenja;
o navedenoj crkvenoj imovini postoji evidencija i lakše se mogu identifikovati crkve i verske zajednice kao raniji vlasnici;
restitucija imovine crkava i verskih zajednica, zasnovana na ravnopravnosti ovih subjekata i jednakosti njihovih prava, poboljšaće njihov materijalni položaj i stvoriće bolje uslove za njihovu uspešniju međucrkvenu i međureligijsku saradnju, što će doprineti i ostvarivanju njihove duhovne misije;
poseban zakon za crkvenu imovinu je neophodan i zato što će on najbolje izraziti specifičnosti kod restitucije imovine crkava i verskih zajednica.
Donošenjem navedenog Predloga zakona udovoljilo bi se višegodišnjim zahtevima i očekivanjima crkava i verskih zajednica za vraćanje oduzete imovine. Pri tome treba posebno naglasiti, pre svega zbog neophodne podrške međunarodne zajednice i predstojećih pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, da se ovaj zakon mora odnositi i na crkvenu imovinu na tom području.
III. OSNOVNA NAČELA NA KOJIMA SE ZAKON ZASNIVA
Koncepcija Predloga je utemeljena na tradicionalnim pravnim načelima imovinskog i obligacionog prava: načelu da je pravo svojine prirodno i neotuđivo pravo koje nikome ne može biti oduzeto bez valjanog pravnog osnova i pravične naknade; načelu savesnosti i poštenja; načelu zabrane zloupotrebe prava; načelu ekvivalentnog položaja učesnika u imovinskim odnosima, kao i načelu zabrane prouzrokovanja štete. Sama priroda ovog Predloga, međutim, nalaže isticanje i drugih načela, i to:
a. Ravnopravan tretman. Prema ovom Predlogu zakonu sve crkve i verske zajednice imaju jednak pravni položaj i svima je omogućeno da, pod istim uslovima, povrate svoju imovinu, odnosno ostvare svoja legitimna prava.
b. Tržišna naknada. Isplatom tržišne naknade bivšim vlasnicima garantuje se, u postojećim okolnostima, odgovarajuća realna naknada.
v. Pravna sigurnost. Predlog jemči zaštitu prava trećih savesnih lica koja su u međuvremenu stekla teretnim pravnim poslom pravo svojine ili došla u posed predmetne imovine. Oduzimanje imovine od tih lica stvorilo bi nove nepravde, pa su zato predložena rešenja koja su u interesu kako bivših vlasnika, tako i tih trećih lica.
g. Hitnost postupka. Predloženo je da postupak vraćanja imovine i obeštećenja bude hitnog karaktera.
IV. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENjA
Osnovne odredbe (čl. 1-5)
Reč je o specijalnom zakonu, što znači da će se na rešavanje materijalnopravnih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati drugi relevantni zakoni, s tim što će se proceduralno ostvarivanje prava i obaveza obavljati po Zakonu o opštem upravnom postupku, osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Na taj način, obim zakona je sveden samo na specifična zakonska rešenja o ovoj složenoj pravnoj materiji.
Nosioci prava i obaveza (čl. 6-8)
Pravo na povraćaj imovine imaju crkve i verske zajednice kao bivši vlasnici ili njihovi pravni sledbenici, u skladu sa njihovim važećim aktima.
Osnovni i krajnji obveznik vraćanja, odnosno obeštećenja je država, tj. Republika Srbija, s tim što neposredni obveznik vraćanja može biti privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine, a u vreme prenosa prava svojine nije platio tržišni cenu.
Radi zaštite interesa trećih savesnih lica, izričito je propisano da obveznici vraćanja nisu fizička lica koja su u međuvremenu zakonito stekla svojinu na imovini koja je prethodno oduzeta od crkava i verskih zajednica. Takva zaštita ne važi za pravne subjekte koji su oduzetu imovinu stekli nezakonitim ili fiktivnim pravnim aktima ili poslovima.
Predmeti vraćanja (član 9)
Predlogom su taksativno navedene vrste oduzetih nepokretnih stvari koja su predmet vraćanja. Reč je o oduzetom poljoprivrednom zemljištu, šumama, šumskom i građevinskom zemljištu, stambenim i poslovnim zgradama.
Vraćanje imovine u naturalnom obliku (čl. 10-15)
Osnovno opredeljenje i polazni stav zakona je naturalna restitucija, što znači vraćanje oduzete nepokretnosti u približno istom obliku u kome su i oduzeta. Međutim, ako se oduzeto ne može vratiti u celini u obliku u kome je i oduzeto, obeštećenje se obezbeđuje uz odgovarajuću tržišnu naknadu.
Predlogom su utvrđeni slučajevi kada se određene stvari, izuzetno iz opravdanih ekonomskih razloga ili širih društvenih interesa, neće vratiti, odnosno za koje će se dati odgovarajuća naknada.
Predlogom su posebno regulisana prava i obaveze u slučaju ako je na imovini, koja je predmet vraćanja, uspostavljen zakupni odnos. Osnovna intencija je da se zakonskim rešenjima sačuva pravna sigurnost pravnih subjekata i uvaži autonomija volje crkava i verskih zajednica i zakupaca oduzete imovine.
Novčana naknada (čl. 16-20)
U skladu sa osnovnom koncepcijom Predloga, novčana naknada pojavljuje se kao supsidijarno pravo (fakultativna alternativa) u slučaju kad se oduzeta imovina ne može vratiti u naturalnom obliku, što će prilikom vraćanja crkvene imovine biti veoma retko. U tom slučaju crkva ili verska zajednica dobija naknadu u državnim obveznicama na donosioca izdatim u tu svrhu. U obim naknade se uračunava ono što je već eventualno vraćeno ili nadoknađeno, s tim što se ne priznaje pravo na naknadu zbog nekorišćenja odnosno neupravljanja oduzetom imovinom (tzv. izgubljena dobit) ili zbog troškova održavanja.
Da bi se obezbedila realna naknada, zakonom je predviđeno da se visina novčane naknade za oduzetu imovinu utvrđuje prema njenoj vrednosti u vreme donošenja prvostepenog rešenja, a prema njenom stanju u trenutku oduzimanja, što znači da su irelevantne naknadne promene u obimu i kvalitetu oduzete imovine.
Postupak za ostvarivanje prava (čl.21-36)
Da bi se vraćanje oduzetog, odnosno obeštećenje izvršilo efikasno, Predlogom je propisano posebno načelo prema kome je postupak za ostvarivanje prava hitan i da se pokreće zahtevom ovlašćene crkve, odnosno verske zajednice najkasnije do 30. septembra 2008. godine. Posebno je preferirano i Predlogom podsticano postizanje sporazuma, odnosno poravnanja zainteresovanih stranaka.
Radi obezbeđivanja efikasnosti postupka i kvalitetnog rada Direkcije, propisan je sadržaj zahteva i dokumentacija koja se prilaže uz zahtev, sadržaj rešenja Direkcije i krajnji rok za njegovo donošenje. Zakonom se osniva Direkcija za restituciju koja kao prvostepeni organ odlučuje o vraćanju, odnosno obeštećenju. Radi obezbeđenja zakonitosti, predviđeno je pravo na tužbu Vrhovnom sudu Srbije.
Izvršna rešenja Direkcije i zaključena poravnanja, odnosno sporazumi predstavljaju izvršne isprave čije izvršenje sprovode sudovi i nadležni upravni organi, odnosno Ministarstvo finansija ako se naknada daje u obveznicama ili isplatom novčanog iznosa (pravo regresa).
Donošenje pratećih propisa
Radi obezbeđivanja jedinstvenog postupka i efikasnog i kvalitetnog sprovođenja zakona, Nacrtom zakona je predviđena obaveza direktora Direkcije da propiše obrasce koji će biti korišćeni u postupku koji vodi Direkcija.
Prelazne i završne odredbe (čl. 36-39)
Da bi se sprečilo izigravanje zakonskih obaveza, posebno je zabranjeno, od stupanja na snagu ovog zakona, bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je predmet vraćanja.
Takođe, isključena je primena principa ne bis in idem, jer je irelevantna činjenica da li se do stupanja na snagu ovog zakona već pravnosnažno odlučivalo o zahtevu za povraćaj, odnosno naknadu kome nije udovoljeno.
Predviđeno je da se ovaj zakon primenjuje od 1. oktobra 2006. godine, kada bi trebalo da stupi na snagu, ako se obezbedi njegovo pravovremeno donošenje.
V. SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENjE ZAKONA
Za sprovođenje zakona neophodno je obezbediti u narednih 10 godina minimalna novčana sredstva koja će zavisiti od obima podnetih zahteva za vraćanje oduzete imovine, odnosno od vrste i oblika obeštećenja, ali se prema dosadašnjim sagledavanjima ocenjuje da će to biti veoma malo opterećenje za budžet Republike Srbije u narednoj deceniji, jer će se crkvena imovina u najvećem broju slučajeva vratiti u naturalnom obliku.
VI. ANALIZA EFEKATA
Ovim zakonom se ne proizvode ekonomski efekti na građane i privredu, mala i srednja preduzeća, već se uređuje postupak vraćanja imovine koja je nacionalizovana u periodu komunističkog režima, te se na ovaj način nastoji, u meri u kojoj je to moguće, ispraviti nepravda koja je učinjena oduzimanjem privatne svojine od njenih zakonitih vlasnika. U tom smislu efekat koji će ovaj zakon proizvesti može biti samo politički i istorijski. Ovim zakonom se omogućava crkvama i verskim zajednicama od kojih je oduzeta imovina da povrate svoja prava koja su nacionalizacijom grubo narušena, a što je u duhu demokratije i u skladu sa principima pravne države i civilnog društva, a to je i cilj koji Srbija nastoji da ostvari, posebno od petooktobarkih promena. Ovim zakonom se ne proizvode troškovi građanima i privredi, jer se ne može govoriti o troškovima koje će proizvesti vraćanje imovine koja je nepravedno oduzeta od njenih vlasnika. Nacionalizacijom je država proizvela ekonomski efekat svog obogaćenja i srazmernog osiromašenja onih subjekata od kojih je imovina oduzeta, pri čemu se država, odnosno “društvo“ dodatno obogatilo besplatnim baštinjenjem oduzete imovine u periodu od 60 godina. Dakle, ekonomska korist koju je država, odnosno “društvo“ imalo od prisvajanja nepravedno oduzete imovine, kao i od raspolaganja njome i njenog višedecenijskog baštinjenja daleko je veća od sredstava koja će se izdvojiti radi restitucije oduzete imovine, te se u tom smislu ne može ni govoriti o troškovima za građane i privredu. Za oštećene crkve i verske zajednice će efekat ovog zakona svakako biti pravni (u smislu prepoznavanja i zaštite njihovih prava) i ekonomski, a za državu politički i istorijski, i dobar pokazatelj da Srbija ima ozbiljnu nameru da se vrati demokratskim principima i principima pravne države, što će svakako biti prepoznato od strane međunarodne zajedice, te će put Srbije ka Evropskoj Uniji značajno biti olakšan, i u tom smislu se može reći da je efekat zakona i spoljnopolitički. Napominjemo da je ovaj zakon značajan i za rešavanje pitanja velike imovine koja je na Kosovu i Metohiji oduzeta Crkvi, a u svetlu trenutne političke situacije sa tom srpskom pokrajinom.
VII. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA PO HITNOM POSTUPKU
Predlaže se donošenje zakona po hitnom postupku prvenstveno iz razloga sprečavanja štetnih posledica koje mogu nastupiti po pitanju oduzete imovine crkava i verskih zajednica na Kosovu i Metohiji, a u svetlu trenutne političke situacije sa tom srpskom pokrajinom. U slučaju negativnog ishoda pregovora u Beču, nestaće svaka ozbiljnija šansa za oštećene crkve i verske zajednice da povrate svoju imovinu, što naročito može povrediti prava SPC koja je imala veliku imovinu na teritoriji cele te pokrajine, a koja je svijevremeno nacionalizovana. Ovakav zakon, kao i zakon o opštoj denacionalizaciji, trebalo je doneti još početkom devedesetih godina, kada je napušten komunistički sistem i ponovo uveden politički pluralizam, principi tržišne ekonomije, kao i pluralizam i jednakost svih oblika prava svojine. Istinski povratak principima demokratije i pravne države moguć je samo ukoliko se konačno reši pitanje prava svih subjekata koji su oštećeni nepravednim i nasilnim oduzimanjem prava svojine, koje je u svim demokratskim sistemima garantovano i zaštićeno najvišim opštim pravnim aktima. S obzirom da se u velikoj meri kasni sa zakonima koji bi uređivali materiju restitucije imovine fizičkim i pravnim licima, potrebno je što pre početi sa rešavanjem pitanja restitucije i sa priznavanjem i zaštitom prava svih oštećenih subjekata, te se u tom smislu predlaže hitno donošenje ovog zakona, koji će rešiti barem jedan deo ovog problema. Hitno donošenje ovog zakona je preporučljivo i stoga što mogu nastati komplikovane situacije ukoliko dođe do, odnosno nastavi se sa privatizacijom oduzete imovine – u tom slučaju se imovina teško može vratiti nekadašnjim vlasnicima. Ako se ne isplati novčana nadoknada, nepravda neće biti ispravljena, a ako se država obaveže na isplatu, to može nepotrebno dodatno opteretiti budžet. U tom smislu je najbolje rešenje da se što pre usvoji ovaj zakon, te da se oštećenim subjektima može imovina vratiti u naturalnom obliku, što ovaj zakon i preferira. Hitno donošenje zakona se predlaže i iz razloga što bi njegovim usvajanjem, kao i donošenjem zakona koji bi uređivao oblast opšte denacionalizacije, Srbija značajno popravila i svoj međunarodni ugled, pokazujući međunarodnoj zajednici da je zauzela jasan stav po pitanju apsolutnog prihvatanja i sprovođenja svih principa demokratske i pravne države, te da je spremna da se pridruži međunarodnoj zajednici kao njen punopravan član i ravnopravan partner. Podsećamo da se trenutno sa Evropskom Unijom vode pregovori oko potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kao i da su druge države, nekadašnje članice komunističkog bloka, a sada članice EU, takođe donele ovakve zakone, te da hitnim donošenjem ovog zakona i njegovom efikasnom primenom u značajnoj meri olakšava pregovaračka pozicija Srbije, kao i ostvarivanje jednog od njenih glavnih ciljeva – pristupanje EU.