Na osnovu člana 45. stav 1. Zakona o Vladi ( „Službeni glasnik RS”, br. 55/05, 75/05-ispravka, 101/07 i 65/08),
Vlada donosi
STRATEGIJU
ZA OBEZBEĐENjE ADEKVATNIH KOLIČINA BEZBEDNE KRVI
I KOMPONENATA KRVI U REPUBLICI SRBIJI
1. UVOD
Strategijom za obezbeđenje adekvatnih količina bezbedne krvi i komponenata krvi u Republici Srbiji (u daljem tekstu: Strategija) teži se dostizanju najvišeg nivoa kvaliteta krvi i komponenata krvi.
Kontinuirano, efikasno i blagovremeno snabdevanje zdravstvenih ustanova i pacijenata u Republici Srbiji bezbednom krvlju i komponentama krvi predstavlja veoma važan preduslov za funkcionisanje zdravstvenog sistema.
U svetu se u poslednjih nekoliko decenija pažnja sve više usmerava na transfuziju krvi, čime je inicirana priprema međunarodno priznatih standarda i preporuka za povećanje bezbednosti krvi. Preporuke Svetske zdravstvene organizacije (SZO), kao i direktiva Evropskog parlamenta i Saveta Evrope o postavljanju standarda kvaliteta i bezbednosti u prikupljanju, testiranju, preradi, čuvanju, upravljanju i distribuciji krvi i komponenata krvi, koje sadrže tehničke smernice o pripremi, korišćenju i obezbeđenju kvaliteta komponenata krvi, jasno ukazuju na potrebu unapređenja transfuziološke delatnosti.
Pored značajnih napora na poboljšanju aktivnosti u oblasti transfuzijske prakse, za sve zemlje u Regionu karakteristični su neki zajednički problemi:
– potreba da se uspostave pravni okviri, nacionalna regulativa, smernice i standardi kvaliteta u skladu sa direktivama i drugim međunarodno priznatim standardima i preporukama;
– problemi u postizanju nacionalne samodovoljnosti;
– neadekvatni informacioni sistemi;
– nekonzistentan sistem komunikacije koje onemogućava pripremu nacionalne baze podataka;
– pretnja smanjenju dobrovoljnog davalaštva krvi koje predstavlja kamen temeljac bezbednosti krvi u Regionu.
2. ANALIZA POSTOJEĆEG STANjA U OBLASTI
TRANSFUZIJE KRVI
Prva uspešna transfuzija konzervisane krvi kod nas je primenjena još na Solunskom frontu 1915. godine, svega deset godina nakon otkrivanja krvnih grupa. Ovaj metod lečenja je organizovano počeo da se primenjuje 1934. godine formiranjem prve Službe davalaca krvi pri Hirurškom odeljenju u Beogradu. Dve godine kasnije osnovana je prva ustanova za transfuziju krvi – Odsek za transfuziju krvi i kontrolu davalaca pri Centralnom higijenskom zavodu u Beogradu.
Pred kraj Drugog svetskog rata, 1944. godine osnovan je Zavod za transfuziju krvi. Sva odeljenja u Zavodu pratila su svetske trendove i naučna saznanja i primenjivala ih kod nas. Već sledeće godine osnovani su i zavodi za transfuziju krvi u Nišu i Novom Sadu. Od 1953. godine kod nas je uvedeno redovno testiranje na lues, od 1971. godine na HBsAg, od 1987. godine na anti-HIV i od 1994. godine na prisustvo anti-NSV antitela.
Od 1951. godine Zavod za transfuziju krvi u saradnji sa Crvenim krstom pokreće inicijativu i vrši organizovano okupljanje dobrovoljnih, neplaćenih davalaca krvi, anonimnih za primaoce. Taj princip rada postaje doktrina, a mobilne ekipe Zavoda za transfuziju krvi kretale su se po celoj zemlji. Od sredine pedesetih godina bolničke službe postepeno su preuzimale aktivnosti na prikupljanju krvi na svom području.
2.1. ORGANIZACIJA TRANSFUZIOLOŠKE SLUŽBE
Zdravstvenu delatnost u oblasti transfuzije krvi obavljaju Institut za transfuziju krvi Srbije u Beogradu (u daljem tekstu: Institut) i zavodi za transfuziju krvi u Nišu i Novom Sadu, kao i organizacione jedinice različitih vrsta zdravstvenih ustanova (klinički centri, klinike, instituti kliničko-bolnički centri, opšte bolnice).
Rad ovih zdravstvenih ustanova regulisan je različitim zakonskim i podzakonskim aktima, od kojih su najznačajniji Zakon o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, broj 107/05), Zakon o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS”, br.107/05 i 109/05), Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima („Službeni glasnik RS”, br. 84/04 i 85/05), Uredba o planu mreže zdravstvenih ustanova („Službeni glasnik RS”, br. 42/06,119/07 i 84/08), Uredba o prikupljanju rezervi krvi („Službeni glasnik RS”, broj 36/93), kao i stručno-metodološka uputstva o prikupljanju, preradi, čuvanju, upravljanju, distribuciji i primeni krvi i njenih sastojaka, korišćenju i zanavljanju rezervi krvi.
Obavljanje transfuziološke delatnosti u Republici Srbiji organizovano je na tri nivoa:
1. Odeljenje-laboratorija za transfuziju krvi – pri bolnicama, institutima i klinikama;
2. Službe za transfuziju krvi – pri opštim bolnicama, zdravstvenim centrima, kliničko-bolničkim centrima;
3. Institut i zavodi za transfuziju krvi.
Odeljenja-laboratorije za transfuziju krvi bave se isključivo kliničkom transfuzijskom praksom, pri čemu krv i komponente krvi nabavljaju od centara i zavoda, odnosno Instituta.
Službe za transfuziju krvi pored kliničke transfuzije bave se i bazičnim transfuziološkim aktivnostima (motivacijom davalaca, prikupljanjem krvi, testiranjem, procesiranjem, skladištenjem i distribucijom krvi).
Institut i zavodi za transfuziju krvi pored navedenih poslova bave se i visoko specijalizovanim aktivnostima kao što su tipizacija tkiva, kontrola kvaliteta komponenata krvi, medicinska ekspertiza, edukacija kadrova, kao i koordinacija aktivnosti i saradnje između laboratorija i centara.
U praksi, planiranje aktivnosti i organizacija rada do sada nisu bili dovoljno nacionalno koordinisani što je znatno otežalo ujednačenost snabdevanja krvlju i obezbeđivanje standardnog kvaliteta usluga i proizvoda. Navedena podela rada nema tako jasne granice, pa se zdravstvene ustanove i njihove organizacione jedinice svih nivoa praktično bave svim transfuziološkim aktivnostima u različitoj meri.
Po sadašnjim preporukama SZO i Saveta Evrope, neophodno je uspostaviti adekvatan sistem koji bi obezbedio koordinaciju aktivnosti u obavljanju transfuziološke delatnosti. Po međunarodnim preporukama trebalo bi da postoje ustanove, sa jasno podeljenim poslovima koji se ne preklapaju, odnosno, trebalo bi da isključivo akreditovane ustanove budu jedine ovlašćene za obavljanje bazičnih transfuzioloških aktivnosti, od prikupljanja do distribucije krvi i krvnih produkata, dok bi se bolničke službe (bolničke banke krvi) isključivo snabdevale krvlju i komponentama krvi za primenu na pacijentima.
2.2. RESURSI
Institut, odnosno zavodi za transfuziju krvi, kao i službe, odnosno odeljenja za transfuziju krvi pri opštim bolnicama, klinikama i institutima, kliničko-bolničkim centrima i kliničkim centrima obavljaju delatnost u skladu sa Pravilnikom o bližim uslovima za obavljanje delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe u pogledu kadrova, prostorija, opreme i lekova („Službeni glasnik RS”, broj 43/06).
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „dr Milan Jovanović – Batut” u 2007. godini transfuziološku delatnost obavljaju 195 doktora medicine specijalista transfuziologije.
2.3. INFORMACIONI SISTEM
Nema jedinstvenog informacionog sistema službe za transfuziju krvi u Republici Srbiji. Institut i zavodi za transfuziju krvi imaju sopstvene, međusobno nepovezane i nekompatibilne informacione sisteme, koji su neadekvatni za sve aktivnosti ovih ustanova. Postojeći softverski paketi, iako inicijalno razvijeni iz jednog paketa, modifikovani su, što za rezultat ima slične ali raznorodne sisteme sa različitom funkcionalnošću. Ovako uspostavljeni informacioni sistem otežava praćenje traga krvi i komponenata krvi od davaoca ka korisniku i obrnuto, kao i praćenje neželjenih reakcija, što otežava lociranje i ispravljanje eventualnih grešaka, uključujući i blagovremeno povlačenje jedinica krvi i komponenata krvi iz upotrebe.
Problemi u razvoju informacionog sistema sa kojima je suočena služba za transfuziju krvi u Republici Srbiji su sledeći:
– nedostatak komunikacione i informatičke mreže između Instituta i zavoda za transfuziju krvi, između ovih ustanova i bolničkih službi za transfuziju krvi, kao i između Instituta i zavoda i Crvenog krsta Srbije;
– nedostatak dokumentacije o razvoju softverskog paketa za postojeći informacioni sistem;
– nedostatak jedinstvenih modela podataka i funkcija;
– nemogućnost kompletnog praćenja traga krvi od davalaca krvi do primalaca krvnih elemenata;
– zastarela oprema i programska podrška sa kadrovima nedovoljno obučenim za rad na informacionom sistemu;
– nedostatak dokumentovanog okruženja iz oblasti kvaliteta i kulture kvaliteta potrebnih za stalno unapređenje kvaliteta ove službe;
– nedostatak adekvatne zaštite podataka i pristupa podacima.
2.4. RAD (UČINAK SLUŽBE)
Sve službe za transfuziju u 2007. godini prikupile su ukupno 230.462, a u 2008. godini 238.199 jedinica krvi. Broj prikupljenih jedinica u odnosu na ukupnu populaciju naziva se indeksom prikupljanja krvi (BCI – Blood Collection Index) i kod nas za 2007. i 2008. godinu iznosi 3,18%.
Godišnje potrebe zdravstvenih ustanova izračunate su posredno, analizom godišnje potrošnje jedinica krvi prema standardima godišnje potrošnje eritrocita po bolničkom krevetu. Prema takvom proračunu, potrebno je postići vrednosti indeksa prikupljanja od 3,8% (ukupno 277.928 jedinica krvi) do 4% (ukupno 290.745 jedinica krvi). Evidentna je potreba za radom na omasovljenju davalaštva i poboljšanju prikupljanja krvi sa indeksom prikupljanja do 4%, čime bi se zadovoljile potrebe zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji.
3. CILj
Obezbeđivanje adekvatnih količina bezbedne krvi i komponenata krvi za potrebe lečenja krajnjeg korisnika – pacijenta.
SPECIFIČNI CILjEVI:
1) kreiranje i primena programa za oblast krvi sa standardima, preporukama i smernicama za sve segmente bazične transfuzije (motivisanje, regrutovanje i zadržavanje dobrovoljnih davalaca iz nisko-rizičnih populacionih grupa, prikupljanje, testiranje, prerada, čuvanje, upravljanje i distribucija krvi i komponenata krvi);
2) kreiranje nacionalne politike u oblasti kliničke transfuzije;
3) uspostavljanje sistema upravljanja kvalitetom;
4) unapređenje rada i organizacija zdravstvenih ustanova koje obavljaju transfuziološku delatnost;
5) razmatranje i optimizacija finansiranja službe transfuzije krvi na teritoriji Republike Srbije;
6) poboljšanje infrastrukture neophodne za unapređenje bezbednosti krvi i komponenata krvi;
7) priprema programa kontinuirane edukacije i obuke kadra u službi transfuzije;
8) uspostavljanje i razvijanje jedinstvenog zdravstvenog informacionog sistema u oblasti transfuziološke delatnosti.
3.1. KREIRANjE I PRIMENA PROGRAMA SA NACIONALNIM STANDARDIMA, PREPORUKAMA I SMERNICAMA ZA SVE SEGMENTE BAZIČNE TRANSFUZIJE
3.1.1. Motivisanje, regrutovanje i zadržavanje dobrovoljnih davalaca iz nisko-rizičnih populacionih grupa
Za postizanje ovog specifičnog cilja neophodno je kreirati i primeniti održiv program koji uključuje edukativne, motivacione i marketinške aktivnosti za podizanje nivoa svesti i informisanosti o anonimnom, neplaćenom i dobrovoljnom davalaštvu krvi, kontinuirano uključivanje populacije iz nisko rizičnih grupa u dobrovoljno davalaštvo krvi i zadržavanje redovnih dobrovoljnih davalaca krvi (u daljem tekstu: DDK).
Program za motivisanje, regrutovanje i zadržavanje dobrovoljnih davalaca krvi trebalo bi da primeni multidisciplinarni pristup dobrovoljnom davanju krvi uključivanjem šire društvene zajednice u svoje aktivnosti. Takvim pristupom promovisanja dobrovoljnog davanja krvi može da se postigne promena odnosa prema dobrovoljnom davalaštvu krvi i poveća broj DDK.
Bazične aktivnosti ovog programa jesu:
– informisanje i edukacija celokupnog stanovništva;
– edukacija volontera Crvenog krsta Srbije;
– dugoročna nacionalna kampanja za podizanje svesti o kulturi davanja krvi i promovisanju dobrovoljnog davalaštva krvi;
– motivisanje dobrovoljnih davalaca za aferezne postupke;
– negovanje pažnje i zahvalnosti prema DDK i saradnicima – volonterima Crvenog krsta Srbije.
Bazične aktivnosti sprovode se održavanjem seminara, predavanja, pripremom i distribucijom promotivnih materijala, medijskom promocijom dobrovoljnog davalaštva krvi (spotovi, posebni događaji, intervjui, plakati, bilbordi i lifleti sa porukama za ciljne populacione grupe koji se prezentuju planiranom dinamikom), dodeljivanjem znakova priznanja za određeni broj davanja krvi, okupljanje DDK kao i medijske promocije davalaštva.
Nosioci posla, odnosno odgovorni za sprovođenje ovih aktivnosti trebalo bi da budu Institut i zavodi za transfuziju krvi, Crveni krst Srbije sa mrežom lokalnih organizacija i Institut za javno zdravlje Srbije „dr Milan Jovanović-Batut” sa mrežom zavoda za javno zdravlje. Ove ustanove bi u samom sprovođenju aktivnosti trebalo da ostvare blisku saradnju sa drugim zdravstvenim ustanovama, obrazovnim ustanovama i medijima.
Održiv program bi trebalo sprovoditi kontinuirano i na duži vremenski period.
Evaluacija:
– procena rezultata informisanja i edukacije celokupnog stanovništva;
– procena rezultata edukacije volontera Crvenog krsta Srbije za rad na popularisanju davalaštva krvi u svim sredinama;
– periodična analiza rezultata nacionalne kampanje za podizanje svesti o dobrovoljnom davalaštvu krvi;
– procena rezultata celog nacionalnog programa za motivisanje, regrutovanje i zadržavanje dobrovoljnih davalaca krvi;
– priprema godišnjeg izveštaja o realizaciji nacionalnog programa za motivisanje, regrutovanje i zadržavanje dobrovoljnih davalaca krvi.
3.1.2. Prikupljanje krvi
Za postizanje ovog specifičnog cilja neophodno je pripremiti i realizovati program reorganizacije aktivnosti na prikupljanju krvi u Republici Srbiji, kojim bi se:
– obezbedila koordinacija aktivnosti na prikupljanju krvi;
– maksimiziralo prikupljanje, odnosno prikupilo do 290.745 jedinica krvi godišnje u prvoj fazi;
– postigla veća bezbednost prikupljenih jedinica krvi;
– namenski davaoci postepeno zamenili DDK iz nisko-rizičnih populacionih grupa;
– pripremio program brige o davaocima, kako DDK tako i dobrovoljnim davaocima za aferezne postupke (koji podrazumeva informisanje DDK o njihovom zdravstvenom stanju i podršku u slučaju pojave zdravstvenih problema).
3.1.3. Program reorganizacije prikupljanja krvi odvija se u četiri faze:
1) Analiza prikupljanja krvi u svim zdravstvenim ustanovama koja obuhvata analizu:
– ukupnog broja prikupljenih i izdatih jedinica krvi;
– učinka na akcijama na terenu i u ustanovi;
– broja namenskih i DDK;
– dosadašnjih planova prikupljanja krvi (naročito distribucija akcija po sezonama);
– postojećih i potencijalnih mesta prikupljanja krvi.
2) Definisanje standarda, preporuka i smernica za:
– standarde za prikupljanje krvi (standardni sastav ekipe, zadaci ekipe, minimalni resursi neophodni za rad, standardan broj jedinica krvi koje bi trebalo prikupiti dnevno, nedeljno, godišnje);
– pripremu pismenih uputstava za aktivnosti ekipa, odnosno pisanje standardnih operativnih procedura;
– pripremu planova za postepeno obustavljanje prikupljanja u jednoj do tri bolnice koje ne zadovoljavaju standarde u svakom regionu;
– pripremu jedinstvenog registra davalaca za stalna mesta prikupljanja krvi, uključujući i permanentno odbijene i davaoce sa retkim krvnim grupama;
– standardizaciju mobilnih ekipa u skladu sa unapred definisanim standardima;
– formulisanje plana obuke za mobilne ekipe prema prihvaćenim standardima i prema standardnim operativnim procedurama;
– obezbeđivanje neophodnih sredstava za rad mobilnih ekipa.
3) Implementacija:
– priprema plana prikupljanja krvi na osnovu potreba za krvlju i komponentama krvi;
– zajedničke akcije mobilnih ekipa iz Instituta i zavoda za transfuziju krvi sa bolničkim ekipama radi procene situacije na terenu;
– obuka mobilnih ekipa za rad prema standardima za rad na terenu;
– priprema plana za čuvanje i distribuciju krvi i komponenata krvi za područja koje pokrivaju mobilne ekipe;
– postepeno preuzimanje odgovornosti Instituta i zavoda za transfuziju krvi od bolničkih službi za transfuziju krvi prema unapred pripremljenom planu.
4) Evaluacija:
– procena rezultata prikupljanja krvi na terenu;
– periodična (mesečna) analiza učinka na akcijama prikupljanja na terenu svih mobilnih ekipa;
– procena rezultata godišnjeg plana potreba za krvlju i komponentama krvi;
– priprema godišnjeg izveštaja o realizaciji godišnjeg plana potreba za krvlju i komponentama krvi.
3.1.4. Testiranje krvi
Da bi krv bila bezbedna neophodno je testirati sve jedinice prikupljene krvi. U okviru Strategije neophodno je formulisati i realizovati program za testiranje krvi, kao i preporučeni (baziran na međunarodnim standardima) protokol za rad (algoritam) koji će se primenjivati u svim laboratorijama gde se vrši testiranje krvi. Uz to, veoma je važno razvijati protokole za pojedinačne aktivnosti kao što su testiranje, selekcija i evaluacija skrining testova.
Testiranje jedinica krvi je obavezno i uključuje:
– određivanje krvno grupne pripadnosti;
– detekcija markera na prisustvo transfuzijski prenosivih agenasa (do sada poznatih virusa hepatitisa B (HBsAg) hepatitisa C (anti-HCV), virusa humane imunodeficijencije (anti-HIV) i Treponeme Pallidum – uzročnika sifilisa;
– testiranje plazme prikupljene za frakcionisanje krvi podrazumeva korišćenje PCR tehnologije.
Tehnike izvođenja testova i učestalost kontrola baziraju se na preporukama samog proizvođača testa.
Neophodni zahtevi koji se moraju ispoštovati da bi se testiranje adekvatno sprovelo su:
– dobro edukovano osoblje;
– dostupnost opreme i reagenasa;
– obavezno korišćenje atestiranih testova koji se primenjuju u laboratoriji.
Skrining testiranje mora da se izvodi prema prihvaćenim standardnim operativnim procedurama koje se prihvataju i harmonizuju na nacionalnom nivou.
U cilju bezbednosti krvi neophodno je vršiti stalnu edukaciju osoblja zaposlenog u laboratorijama. Svaki zaposleni bi morao biti vakcinisan na HBV prema vodiču dobre proizvođačke prakse.
Sve laboratorije bi trebalo da imaju program obezbeđenja kvaliteta. Jako je važno striktno se pridržavati procedura koje je propisala kontrola kvaliteta. Procedure otkrivanja i sprečavanja i tehničkih i administrativnih grešaka, uključujući praćenje i čuvanje uzoraka krvi obavezno moraju da budu uključene u sve protokole rada.
U okviru programa testiranja krvi neophodno je uspostaviti referentnu laboratoriju u kojoj postoje mogućnosti za rešavanje svih nejasnih rezultata dobijenih različitim ELISA testovima. Pri tom uvođenje u rutinsku praksu Western blott tehnike i PCR tehnike za potvrđivanje ponovno reaktivnih rezultata nameće se kao imperativ za referentnu laboratoriju.
Neophodno je ustanoviti kvalitetnu saradnju sa epidemiološkim službama koje bi vršile epidemiološko praćenje i analizu dobijenih rezultata. Svi podaci koji se odnose na rezultate testiranja DDK moraju biti uneti u kompjutersku bazu podataka i ne bi smeli da budu šire dostupni.
Neophodno je i formiranje etičkog komiteta koji bi obaveštavao DDK o rezultatima testiranja na prisustvo markera transfuzijski transmisivnih infekcija (TTI).
3.1.5. Procesiranje, skladištenje i distribucija
krvi i komponenata krvi
Za postizanje ovog specifičnog cilja Strategije neophodno je pripremiti i realizovati program reorganizacije aktivnosti na pripremi, skladištenju i distribuciju krvi i komponenata krvi u Republici Srbiji kojim bi se:
– obezbedile adekvatne količine bezbedne krvi i komponenata krvi – primeniti zatvoren sistem za pripremu krvi i komponenata krvi u svim centrima gde se vrši priprema produkata;
– obezbedile adekvatne količine aferezno prikupljenih trombocita, leukocita, eritrocita i plazme u svim centrima gde se vrši priprema komponenata krvi;
– stvorili uslovi (oprema, uslovi rada na odeljenju i vozila) za skladištenje, distribuciju i transport krvi i komponenata krvi;
– postigla veća bezbednost pripremljene krvi i komponenata krvi; – odredile ustanove u kojima će se vršiti testiranje i priprema krvi i komponenata krvi;
– pripremio precizan program, kako i gde će se vršiti skladištenje i transport krvi i komponenata krvi.
Program aktivnosti na pripremi, skladištenju i distribuciji krvi i komponenata krvi odvija se u četiri faze:
1) Analiza pripreme krvi obuhvata analizu:
– rada službi za pripremu, skladištenje i distribuciju krvi i komponenata krvi;
– ukupnog broja određenih jedinica krvi;
– kvaliteta pripremljenih komponenata krvi;
– dosadašnjih planova pripreme krvi (naročito odluka o vrsti kesa koje se primenjuju – četvorostruka, trostruka, dvostruka).
2) Definisanje standarda, preporuka i smernica za:
– obezbeđivanje minimalnih standarda za pripremu, skladištenje i distribuciju krvi i komponenata krvi – dnevno, nedeljno, godišnje;
– pripremu pismenih uputstava za aktivnosti koje se odnose na pripremu, skladištenje i distribuciju krvi i komponenata krvi, odnosno pisanje standardnih operativnih procedura;
– pripremu plana obuke za osoblje koje je uključeno u rad pripreme, skladištenja i distribucije krvi i komponenata krvi prema standardima i prema standardnim operativnim procedurama;
– obezbeđivanje neophodnih sredstava za rad na obradi i distribuciji krvi.
3) Implementacija:
– koordinacija rada zaposlenih u odeljenjima za pripremu, skladištenje i distribuciju krvi i komponenata krvi iz Instituta i zavoda za transfuziju krvi sa zaposlenima u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i postepeno preuzimanje obaveza pripreme, skladištenja i distribucije krvi i komponenata krvi prema unapred pripremljenom planu;
– obuka zaposlenih koji rade u službama za pripremu, skladištenje i distribuciju krvi i komponenata krvi za rad prema prihvaćenim standardima;
– obuka zaposlenih za rad na afereznim postupcima;
– priprema plana za čuvanje i distribuciju krvi i komponenata krvi za određena područja.
4) Evaluacija:
– periodična (mesečna) analiza pripremljene krvi i komponenata krvi;
– procena rezultata celog programa;
– godišnji izveštaj o pripremi, skladištenju i distribuciji krvi i komponenata krvi, kao i o afereznim postupcima.
3.1.6 . Resursi, produkti i korišćenje plazme
Krajnji cilj Strategije koja se odnosi na korišćenje plazme i proizvoda od plazme je da se postigne princip samodovoljnosti u Republici Srbiji. S jedne strane, ovo znači da treba poboljšati resurse plazme da bi se zadovoljile nacionalne potrebe. Da bi se to postiglo, u Republici Srbiji treba da se proizvode dovoljne količine plazme, a zagarantovani kvalitet je neophodan preduslov za njeno frakcionisanje. S druge strane, čitav niz derivata plazme bi trebalo da budu na raspolaganju srpskim kliničarima, i to: koncentrati faktora VIII i IX, imunoglobulini i albumin. Derivati plazme treba da budu čisti i bezbedni, a njihova proizvodnja isplativa i da zadovoljava visoke standarde kvaliteta proizvodnje u skladu sa propisima Dobre proizvođačke prakse (GMP).
Za postizanje ovog specifičnog cilja Strategije, neophodno je veoma pažljivo analizirati trenutno stanje i izvršiti procenu raznih mogućnosti. Ovo pitanje je vrlo složeno i podrazumeva uzimanje u razmatranje principa kvaliteta kao i etičkih, finansijskih i zakonskih načela.
Odluku o budućem planu investiranja u frakcionisanje plazme doneće Vlada i to na osnovu situacione analize i poslovnog plana. U međuvremenu, sprovođenje ostalih elemenata Strategije omogućilo bi prikupljanje dovoljnih količina krvi u Republici Srbiji i dostizanje GMP standarda u pogledu prikupljanja, testiranja, procesiranja i skladištenja krvi i time bi se postiglo povećanje kako količina, tako i kvaliteta plazme.
3.2. KREIRANjE POLITIKE U OBLASTI KLINIČKE TRANSFUZIJE
Transfuzija krvi i komponenata krvi u oblasti kliničke transfuzije podrazumeva kontrolu, održavanje i unapređenje kvaliteta.
Obezbeđuje se:
– promocija i racionalna primena krvi;
– razvoj vodiča iz oblasti racionalne primene krvi i komponenata krvi;
– omogućavanje dostupnosti krvi i komponenata krvi;
– formiranje bolničkih transfuzioloških komisija pri stacionarnim zdravstvenim ustanovama čiji je zadatak medicinska kontrola, praćenje kvaliteta kliničke transfuzije u okviru stacionarnih zdravstvenih ustanova i razvijanje standarda i indikatora kvaliteta koji su potrebni za uvođenje sistema kontrole održavanja i unapređenja kliničke transfuziološke prakse.
Prema preporukama SZO dobra klinička praksa u oblasti kliničke transfuzije je:
– primena krvi i komponenata krvi samo uz stroge indikacije i kada je očekivani terapijski efekat veći od rizika;
– donošenje odluke o primeni terapije krvlju i komponentama krvi koje treba zasnivati na preporukama iz nacionalnih vodiča, uzimajući u obzir i specifične potrebe svakog bolesnika pojedinačno;
– smanjenje potreba bolesnika za alogenom transfuzijom svođenjem na minimum svakog gubitka krvi;
– obaveza zdravstvenih radnika da u istoriji bolesti navedu precizan razlog za primenu terapije;
– stalni nadzor procesa transfundovanja krvi i komponenata krvi bolesnicima od strane kvalifikovanih zdravstvenih radnika, osposobljenih da uoče i pravilno reaguju na nastanak neželjenih reakcija;
– davanje pravovremene informacije bolesnicima o razlozima za primenu krvi i komponenata krvi i uzimanje njihove saglasnosti za primenu istih;
– donošenje odluke o transfuziji eritrocita ne samo na osnovu koncentracije hemoglobina u krvi bolesnika, već i na osnovu procene njegovog kliničkog stanja;
– davanje odgovarajuće supstitucione terapije (fiziološki rastvor, koloide, kiseonik, itd.) bolesniku u slučaju akutnog gubitka krvi.
U okviru politike u oblasti kliničke transfuzije neophodno je izraditi kliničke vodiče namenjene uvođenju standarda u lečenju krvlju i komponentama krvi.
Važan segment kliničke transfuziološke prakse je i povezivanje Instituta i zavoda za transfuziju krvi, s jedne strane i bolničkih transfuzioloških službi, s druge strane.
Da bi se obezbedila dobra klinička praksa u oblasti kliničke transfuzije neophodno je:
– uključiti doktore medicine u stacionarnim zdravstvenim ustanovama u programe obuke;
– formirati bolničke transfuziološke komisije koji bi trebalo da promovišu racionalnu primenu krvi i komponenata krvi;
– omogućiti dostupnost krvi i komponenata krvi;
– unaprediti primenu komponentne terapije;
– podstaknuti primenu autologne transfuzije za specifične indikacije;
– pravilno rukovati inventarom krvi i komponenata krvi;
– obezbediti učešće eksperata iz oblasti transfuzije.
Bolničke transfuziološke komisije u stacionarnim zdravstvenim ustanovama trebalo bi da sprovode politiku u oblasti kliničke transfuziologije i da u skladu sa njom i sa postojećim kliničkim vodičima doprinose razvoju jedinstvenih standardnih operativnih postupaka, i to u vezi sa:
– uzimanjem uzoraka za pretransfuzijske laboratorijske testove kompatibilnosti;
– preuzimanjem krvi i komponenata krvi iz bolničke službe za transfuziju ili nekog drugog mesta predviđenog za čuvanje;
– procesom primene i praćenja bolesnika koji primaju krv i komponente krvi;
– specifičnim postupcima dokumentovanja i evidentiranja procesa primene jedinica krvi i komponentama krvi;
– zbrinjavanjem, ispitivanjem i evidentiranjem neželjenih efekata terapije krvlju i komponentama krvi;
– izborom edukacije i obuke zaposlenih koji su uključeni u bolničku transfuziološku praksu.
3.3. USPOSTAVLjANjE SISTEMA UPRAVLjANjA
KVALITETOM
Da bi službe koje se bave transfuziologijom obezbedile dovoljnu količinu krvi i komponenata krvi visokog kvaliteta, sa maksimalnom efikasnošću i minimalnim rizikom po davaoce i pacijente, potrebno je uspostaviti sistem upravljanja kvalitetom. Uspostavljanje sistema kvaliteta je obavezujuće za članice Evropske unije prema direktivama Saveta Evrope kojom se utvrđuju standardi kvaliteta i bezbednosti za prikupljanje, testiranje, pripremu, skladištenje i distribuciju krvi i komponenata krvi.
Sistem kvaliteta obuhvata, upravljanje, osiguranje i stalno unapređenje kvaliteta, zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike, prostorije i opremu, dokumentaciju, prikupljanje, testiranje, preradu, čuvanje, distribuciju i izdavanje krvi i komponenata krvi, kao i kontrolu kvaliteta, povlačenje komponenata krvi, unutrašnju i spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada, kojima se obezbeđuje najviši nivo kvaliteta i bezbednosti krvi i komponenata krvi.
3.3.1 Zahtevi sistema kvaliteta
Sistem obezbeđivanja kvaliteta podrazumeva:
– organizacionu strukturu sa jasno definisanim odgovornostima i ovlašćenjima svih funkcija i vezama između funkcija;
– unapred utvrđene i obezbeđene potrebne resurse (kadrovi, oprema, prostor);
– sve kritične procese opisane u odgovarajućim instrukcijama, koji se izvode u skladu sa principima dobre prakse i koji su usaglašeni sa odgovarajućim propisima;
– praćenje, merenje i unapređivanje kvaliteta proizvoda i usluga.
U sistemu kvaliteta za transfuzijske ustanove moraju biti opisani sledeći procesi koji se obavljaju u transfuziološkim ustanovama:
1) upravljanje kvalitetom i promenama;
2) organizacija i kadrovi;
3) prostorije, uključujući i mesta za prikupljanje krvi na terenu;
4) oprema i materijali;
5) dokumentacija;
6) prikupljanje krvi;
7) priprema komponenata;
8) skladištenje i distribucija;
9) praćenje kvaliteta;
10) testiranje krvi;
11) ugovaranje;
12) odstupanja, žalbe, neželjene reakcije, povlačenje jedinica, korektivne i preventivne mere;
13) interne provere, eksterne provere i mere za poboljšanje.
3.3.2. Dokumentacija sistema kvaliteta
Osnovu sistema kvaliteta čini dokumentacija. Hijerarhija dokumentacije koju je potrebno uvesti prikazana je po nivoima važnosti, obimnosti i odlučivanju.
– Nivo 1 – Politika kvaliteta i poslovnik o kvalitetu. Politika kvaliteta je kratka i jasna izjava rukovodstva u kojoj se definiše značaj kvaliteta za transfuziološku ustanovu i objašnjava kako se kvalitet dostiže i održava uz posvećenost rukovodstva i uključivanje svih zaposlenih.
– Nivo 2 – Procedure sistema kvaliteta opisuju opšte procese sistema kvaliteta i upravljanje procesima u okviru organizacije; definiše kako, kada i gde se proces odvija, ko su učesnici i obično uključuje više odeljenja organizacije.
– Nivo 3 – Standardne operativne procedure su korak po korak instrukcije koje zaposleni koristi radi izvršenja određenog posla. Obično se odnose na konkretno radno mesto. Broj i sadržaj standardnih operativnih procedura zavisi od vrste i složenosti aktivnosti koja se obavlja i stepena obučenosti zaposlenih.
– Nivo 4 – Zapisi u koje spadaju svi dokumenti koji nastaju kao rezultat sprovođenja aktivnosti, kao što su obrasci, izveštaji, radne liste, evidencije, knjige, podaci u elektronskoj formi i sl. Za svaki zapis je definisano vreme i mesto čuvanja.
3.3.3. Implementacija sistema kvaliteta
Kvalitet predstavlja obavezu i odgovornost svih lica uključenih u rad transfuzioloških ustanova.
Da bi se sistem uspostavio neophodno je:
– uspostaviti sistem kvaliteta;
– istaći važnost zadovoljenja zahteva standarda i promoviše kulturu kvaliteta među zaposlenima;
– definisati politiku i ciljeve kvaliteta;
– odrediti odgovorno lice za pitanja kvaliteta;
– obezbediti odgovarajuće resurse.
Da bi sistem kvaliteta zaživeo potrebno je:
– edukovati zaposlene o pojmu kvaliteta, zahtevima i praktičnoj primeni i koristi u organizaciji;
– identifikovati procese i aktivnosti u okviru službe;
– izraditi dokumentaciju, opisati aktivnosti i procese;
– odobriti, označiti i distribuirati dokumentaciju kako bi bila pod kontrolom i raspodeljena na potrebna mesta;
– obučiti zaposlene za rad prema dokumentaciji;
– dosledno sprovoditi procedure sistema kvaliteta;
– voditi zapise kao dokaze da je aktivnost izvršena;
– kontrolisati vođenje dokumentacije.
3.3.4. Akreditacija i licenciranje
Akreditacija zdravstvenih ustanova koje se bave prikupljanjem, obradom, testiranjem i distribucijom krvi, kao i licenciranje zdravstvenih radnika vrši u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita.
3.4. UNAPREĐENjE SLUŽBI ZA TRANSFUZIJU KRVI
Dobra organizaciona struktura zdravstvenih ustanova, odnosno službi za transfuziju krvi predstavlja ključ za obezbeđivanje adekvatnih količina bezbedne krvi i komponenata krvi.
Takođe, treba promovisati i podržati primenu savremenih tehnologija, primenu uniformne opreme, reagenasa, testova i zamena za krv, kao i jedinstven informacioni sistem za celu službu.
Prema smernicama SZO zadatak Republičke stručne komisije za transfuziju krvi, jeste:
– praćenje poboljšanja u obezbeđivanju dovoljnih količina bezbedne krvi i komponenata krvi u zemlji, uzimajući u obzir regionalne specifičnosti, gustinu naseljenosti, dostupnost i razvijenost zdravstvene zaštite;
– pružanje stručne pomoći u razvoju standardnog formata za kreiranje nacionalne baze podataka za službu transfuzije krvi;
– formiranje odgovarajućih potkomisija za prikupljanje krvi (stručna pomoć u vezi sa programima za regrutovanje dobrovoljnih davalaca krvi i efikasnog prikupljanja krvi), tehnička pitanja (program testiranja krvi, upravljanje kvalitetom, racionalna primena krvi, obuka, itd.) i propaganda (za pomoć programima za edukaciju opšte populacije i obezbeđivanje materijalnih sredstava).
Implementacija programa u oblasti transfuziologije obuhvata:
– saradnju sa zavodima za transfuziju krvi, Crvenim krstom Srbije i udruženjima dobrovoljnih davalaca krvi;
– koordinisanje pripreme godišnjeg plana prikupljanja krvi i programa motivacije i edukacije dobrovoljnih davalaca krvi;
– obezbeđivanje uniformnosti standarda tehničkog izvođenja aktivnosti;
– obezbeđivanje uniformnosti standarda informacionog sistema;
– uspostavljanje mehanizama praćenja i evaluacije i obezbeđivanje upravljanja kvalitetom;
– podsticanje istraživanja i razvoja;
– priprema plana za vanredne prilike.
3.5. RAZMATRANjE I OPTIMIZACIJA FINANSIRANjA TRANSFUZIOLOŠKE SLUŽBE
Planiranje sredstava za finansiranje transfuziološke službe vrši se:
1) Po vrsti ustanove:
– na osnovu plana rada, za one zdravstvene ustanove koje se bave DDK i svim onim transfuziološkim procedurama koje se odnose na prikupljanje, testiranje, procesiranje, skladištenje, transport i racionalnu primenu krvi, usklađenog sa planom potreba za krvlju i komponentama krvi zdravstvenih ustanova (tzv. bolničke službe za transfuziju krvi) koje se nalaze na teritoriji koju pokriva ustanova koja se bavi DDK.
Na osnovu realizovanog plana rada iz prethodne godine, Ministarstvo zdravlja direktno opredeljuje sredstva Crvenom krstu Srbije za aktivnosti na unapređenju dobrovoljnog davalaštva krvi. Zdravstvene ustanove koje se bave DDK dobijaju sredstva direktno od strane Ministarstva zdravlja za aktivnosti od opšteg interesa, u skladu sa članom 18. tačka 15. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, broj 107/05), u oblasti transfuziološke delatnosti (kao npr. unapređenje davalaštva krvi, vođenje registra hemofiličara i bolesnika kod kojih je izvršena transplantacija organa). Te ustanove takođe dobijaju sredstva od filijala Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje za specifične transfuziološke usluge kao što su: ispitivanje poremećaja hemostaze, tipizacija tkiva, prenatalna zaštita, biohemijske i imunohemiske analize, sudsko-medicinska veštačenja i sl.
Program „Podsticanje aktivnosti na omasovljavanju dobrovoljnog davalaštva krvi” sprovode Institut, Zavod za transfuziju krvi Novi Sad, Zavod za transfuziju krvi Niš i Crveni krst Srbije.
Podsticanje aktivnosti DDK predstavlja organizovanje i sprovođenje različitih aktivnosti na motivaciji, regrutovanju i zadržavanju dobrovoljnih neplaćenih davalaca krvi iz niskorizičnih grupa stanovništva sa posebnim fokusom na podmlađivanje strukture dobrovoljnih davalaca.
Sprovođenje ovog programa osigurava obezbeđivanje dovoljnih količina bezbedne krvi i komponenata krvi za potrebe zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji uz poštovanje načela dobrovoljnog, anonimnog, nenagrađenog i redovnog davanja krvi, jednake brige o svim davaocima krvi i podjednake dostupnosti i istog kvaliteta za potrebe lečenja svih stanovnika Republike Srbije. Optimalne godišnje potrebe podrazumevaju kvalitetno funkcionisanje zdravstvene službe.
Na osnovu plana potreba, za ustanove koje se bave aktivnostima koje su direktno u vezi sa bolesnikom, odnosno bolničke službe za transfuziju krvi, načinom kojim će se finansirati ustanova u kojoj je smešten bolesnik, tj. sredstva se dobijaju direktno od filijala Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.
2) na osnovu cene koštanja krvi i komponenata krvi koja odražava troškove prikupljanja, testiranja, procesiranja, skladištenja, distribucije krvi i komponenata krvi i zanavljanja objekata i opreme kao i cene usluga koje uključuju sve troškove u vezi sa pružanjem usluga.
3.5.1. Usvajanje metodologije za formiranje i usklađivanje cenovnika proizvoda i usluga službe za transfuziju krvi
Neophodno je postići saglasnost između institucija koje učestvuju u finansiranju – Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Ministarstva zdravlja, kao i drugih institucija (Ministarstvo finansija) o obračunu koji bi trebalo da se primeni za utvrđivanje jediničnih cena proizvoda i usluga u ovoj oblasti. Neophodno je da se obračun koristi dugoročno, a revidira u slučaju promena u tehnologiji proizvodnje određenih proizvoda i pružanja usluga. On bi takođe trebalo da poštuje princip pokrića troškova tj. da se svi direktni i indirektni troškovi uzrokovani od strane pojedinačnog proizvoda ili usluge uključe u obračun, uključujući i amortizaciju osnovnih sredstava.
Revidiranje cenovnika bi trebalo da se sprovodi redovno, minimalno jednom godišnje i to u slučaju dramatičnih skokova stope inflacije ili promene vrednosti domaće valute.
Ovakvo revidiranje bi se sastojalo u određivanju cena radne snage i potrošnog materijala za sledeći planski period, na bazi tekućih cena ili troškova uvećanih za predviđeni procenat inflacije.
3.6. POBOLjŠANjE INFRASTRUKTURE NEOPHODNE ZA UNAPREĐENjE BEZBEDNOSTI KRVI I PRODUKATA OD KRVI
Kvalitet usluga i proizvoda u transfuziji neposredno zavisi od uslova u kojima se obavljaju aktivnosti. Svaka ustanova mora da definiše, obezbedi i održava infrastrukturu potrebnu za postizanje usaglašenosti sa zahtevima proizvoda.
Infrastruktura obuhvata:
– zgrade, radni prostor i pripadajuću opremu;
– procesnu opremu (hardver i softver);
– usluge podrške (transportne i komunikacione).
Prema Direktivi 2002/98/EC, ustanove koje se bave osnovnim aktivnostima u transfuziji krvi (prikupljanjem, testiranjem, procesiranjem, skladištenjem i distribucijom krvi) moraju da se pridržavaju pravila Dobre proizvođačke prakse (DPP) za lekove u medicini. Prema DPP, prostorije i oprema moraju da budu smeštene, projektovane, izvedene, prilagođene i održavane tako da odgovaraju aktivnostima koje treba da se izvode.
Navedena poboljšanja bi trebalo da se odvijaju po fazama:
a) priprema standarda koji će detaljnije određivati zahteve u pogledu objekata i opreme;
b) preduzimanje popravki ili izgradnja novih objekata u zavodima za transfuziju krvi i Institutu;
v) nabavka nove i savremenije opreme, koja će biti standardizovana u ustanovama koje se bave osnovnim transfuziološkim aktivnostima;
g) plan održavanja kako objekata, tako i opreme.
3.7. PRIPREMA PROGRAMA KONTINUIRANE EDUKACIJE I OBUKE KADRA U SLUŽBAMA TRANSFUZIJE KRVI
Zaposleni koji obavljaju poslove koji utiču na kvalitet proizvoda i usluga moraju da budu osposobljeni u pogledu obrazovanja, obuke, znanja i iskustva. Na osnovu savremenih dostignuća neophodno je pripremiti programe kontinuirane edukacije, obuke i inovacije znanja zaposlenih u svim segmentima službe transfuzije krvi u Republici Srbiji.
Svaka ustanova mora da:
– definiše potrebnu osposobljenost osoblja koje obavlja poslove koji utiču na kvalitet proizvoda;
– obezbedi obuku ili preduzme druge mere da se zadovolje ove potrebe;
– ocenjuje delotvornost i uspešnost preduzetih mera;
– osigura da zaposleni budu svesni značaja i važnosti svojih aktivnosti i načina na koji oni doprinose ostvarivanju ciljeva kvaliteta;
– vodi i čuva dokumentaciju o obrazovanju, obuci, znanju i iskustvu.
U cilju razvoja sposobnosti i znanja zaposlenih treba:
– utvrditi sposobnosti i nivoe znanja zaposlenih;
– utvrditi programe i planove za razvoj sposobnosti zaposlenih;
– realizovati programe i planove obuke.
3.8. USPOSTAVLjANjE JEDINSTVENOG ZDRAVSTVENOG INFORMACIONOG SISTEMA U OBLASTI TRANSFUZIOLOGIJE
Informacioni sistem odražava se na mnoge važne aspekte transfuzije krvi, počev od registracije i odbijanja davalaca, praćenja traga krvi od davaoca do korisnika sve do obezbeđenja kvaliteta i finansijskog menadžmenta. Shodno tome, investiranje u informacioni sistem predstavlja važnu komponentu Strategije, i trebalo bi da rezultira uspostavljanjem isplativog (kost-efektivnog) sistema podataka kako unutar Instituta i zavoda za transfuziju krvi, tako i među njima. Ovo je od najveće važnosti za postizanje efikasnosti u radu i dugoročne bezbednosti kako za davaoce tako i za pacijente.
Za uspostavljanje ovog sistema neophodno je:
a) razmotriti i unificirati kodove i sistem numerisanja u svim ustanovama koje se bave transfuzijom, i to u skladu sa međunarodnim informacionim standardom za transfuziju krvi (ISBT 128), čime bi se omogućio pristup i transfer podataka;
b) validirati i implementirati sistemski softver za menadžment u transfuziji, za početak za Institut i zavode u Nišu i Novom Sadu, a kasnije i za bolničke službe za transfuziju krvi;
v) razmeniti informacije u okruženju sa sistemom kvaliteta između ustanova u Beogradu, Nišu i Novom Sadu i između tih ustanova i bolničkih službi za transfuziju krvi preko jedinstvenih obrazaca za podatke i informatičkih standarda i indikatora;
g) poboljšati menadžerske kapacitete i kapacitete ljudskih resursa u odeljenjima za informatiku, uključujući obuku informatičkog, medicinskog i administrativnog kadra.
4. PRAĆENjE I EVALUACIJA OBEZBEĐIVANjA ADEKVATNIH KOLIČINA BEZBEDNE KRVI
Za sprovođenje ciljeva Strategije neophodni su kontinuirano praćenje i evaluacija. Praćenje predstavlja kontinuiranu aktivnost usmerenu na procese koji se odvijaju, a evaluacija predstavlja periodične i ciljane aktivnosti koje mere ishode ili efekte programa. I praćenje i evaluacija postižu se merenjem pokazateljima i sprovođenjem različitih istraživanja.
4.1. POKAZATELjI UNAPREĐENjA MOTIVISANjA, REGRUTOVANjA I ZADRŽAVANjA DOBROVOLjNIH DAVALACA KRVI
Kreiran program edukativnih, motivacionih i marketinških aktivnosti za podizanje nivoa svesti i informisanosti o DDK.
Povećan broj dobrovoljnih davalaca krvi iz nisko-rizičnih populacionih grupa.
Smanjen broj namenskih davalaca.
Povećan broj dobrovoljnih davalaca za aferezne postupke iz nisko-rizičnih populacionih grupa.
Poboljšan program edukacije volontera Crvenog krsta Srbije redovnim organizovanjem seminara ravnomerno na teritoriji Republike Srbije.
Uspostavljen program edukacije školske dece i celokupnog stanovništva.
Kreirana dugoročna nacionalna kampanja za podizanje svesti o kulturi davanja krvi i promovisanje DDK.
4.2. POKAZATELjI PRIKUPLjANjA ADEKVATNIH I BEZBEDNIH KOLIČINA KRVI
Povećan broj prikupljenih jedinica krvi do 40 jedinica na 1000 stanovnika.
Povećan broj prikupljenih jedinica trombocita afereznim postupkom.
Smanjeni troškovi po prikupljenoj jedinici krvi.
Uspostavljeni standardi za prikupljanje krvi.
Primena jedinstvenog upitnika za davaoce.
Provera i odbijanje davalaca rizičnog ponašanja.
Provera zdravstvenog stanja i odbiranje bolesnih davalaca.
Provera hemoglobina davalaca i odbijanje anemičnih davalaca.
Priprema programa za brigu o davaocima.
4.3. POKAZATELjI OBEZBEĐENjA KVALITETA
Bezbedna krv i komponente krvi prema definisanim standardima kvaliteta.
Validacija i statistička analiza rezultata testiranja prema definisanim standardima kvaliteta.
Praćenje davalaca pozitivnih na TTI markere.
Praćenje procedura blagovremene primene i procedure odbacivanja.
Dostupnost, održavanje i validacija opreme i specifičnog potrošnog materijala.
Uspostavljen sistem čuvanja, distribucije i transporta sa ciljem očuvanja hladnog lanca.
Redovne, sistematske i efektivne kontrole.
4.4. POKAZATELjI KLINIČKE TRANSFUZIJE
Primena nacionalnih vodiča za racionalnu primenu krvi.
Redovno praćenje procesa tranfundovanja krvi i komponenata krvi.
Sprovođenje pretransfuzijskih laboratorijskih testova.
Smanjen broj post-transfuzijskih reakcija.
Obrazovanje bolničkih transfuzioloških komisija.
Obuka lekara u stacionarnim zdravstvenim ustanovama od strane eksperata iz oblasti transfuziologije.
Unapređena primena komponentne terapije.
Smanjena potrošnja krvi i komponenata krvi u terapijskim procedurama.
Dokumentovanje i evidentiranje procesa transfundovanja krvi i komponenata krvi.
Testiranje, ispitivanje i evidentiranje neželjenih efekata terapije krvlju i komponentama krvi.
4.5. POKAZATELjI ORGANIZACIONIH KAPACITETA I IMPLEMENTACIJE STRATEGIJE
Prihvaćena Strategija obezbeđenja adekvatnih količina bezbedne krvi i komponenata krvi u Republici Srbiji.
Obrazovana Republička stručna komisija za transfuziju krvi.
Pripremljeni nacionalni programi za oblast krvi.
Unapređene službi za transfuziju krvi.
Usvojen Zakon u oblasti transfuzije.
Pripremljene i usvojene smernice i preporuke za sve segmente bazične transfuzije.
Optimiziran način finansiranja službe transfuzije.
Oprema i procedure standardizovane.
Uspostavljen informacioni sistem za praćenje jedinice krvi od davaoca do primaoca.
Pripremljeni programi za kontinuiranu edukaciju i obuku osoblja.
Uspostavljen efikasan sistem nabavke, logistike i distribucije.
Uspostavljen program spoljne kontrole kvaliteta krvi i komponenata krvi.
5. AKCIONI PLAN
Dalje aktivnosti na razradi dokumenata Strategije uključiće izradu Akcionog plana za sprovođenje Strategije (u daljem tekstu: Akcioni plan) i definisanje konkretnih mera i aktivnosti, pokazatelje za njihovo praćenje, odgovorne institucije, vremenske rokove za realizaciju aktivnosti i potrebna sredstva. Sprovođenjem Akcionog plana realizovaće se ciljevi postavljeni ovim dokumentom.
Sredstva za realizaciju Strategije biće predviđena Akcionim planom u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije. Akcioni plan za period od 2009. do 2015. godine, Vlada će utvrditi do 31. decembra 2009. godine.
6. ZAVRŠNI DEO
Ovu strategiju objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
05 Broj: 500-1430/2009
U Beogradu, 13. marta 2009. godine
V L A D A
PRVI POTPREDSEDNIK VLADE – ZAMENIK PREDSEDNIKA VLADEIvica Dačić
4353009.0004.31.doc/1