Uredba o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh

Na osnovu člana 41. stav 1. i člana 42. Zakona o zaštiti vazduha („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) i člana 42. stav 1. Zakona o Vladi („Službeni glasnik RS”, br. 55/205, 71/05-ispravka, 101/07 i 65/08),

Vlada donosi

U R E D B U

O GRANIČNIM VREDNOSTIMA

EMISIJA ZAGAĐUJUĆIH MATERIJA U VAZDUH

OSNOVNE ODREDBE

Predmet uređivanja

Član 1.

Ovom uredbom propisuju se:

granične vrednosti emisije zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnih

izvora;

način, postupak, učestalost i metodologija merenja emisije zagađujućih

materija;

kriterijumi za uspostavljanje mernih mesta za merenje emisije;

postupak vrednovanja rezultata merenja emisije i usklađenost sa propisanim normativima;

sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima emisije i bilansu emisije;

način dostavljanja podataka o emisijama za potrebe informacionog sistema i rokove dostavljanja podataka;

dozvoljena prekoračenja graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija za određeni period;

postupanje u ispunjavanju obaveza koje proizilaze iz utvrđenih nacionalnih emisija.

Odredbe ove uredbe ne primenjuju se na emisije nastale iz procesa termičkog tretmana otpada.

Član 2.

Emisija zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnog izvora utvrđuje se merenjem ili izračunavanjem emisionih parametara na osnovu rezultata merenja.

Merenje emisije zagađujućih materija vrši se mernim uređajima, na mernim mestima, primenom propisanih metoda merenja.

Rezultati merenja emisije porede se sa graničnim vrednostima emisije jedino onda kad su merenja izvršena i rezultati iskazani u skladu sa ovom uredbom.

O izvršenom merenju emisije izrađuje se izveštaj.

Granične vrednosti zagađujućih materija po pojedinačnom ispustu, koje se primenjuju na pojedinačne stacionarne izvore date su u: Prilogu I Granične vrednosti emisija za velika postrojenja za sagorevanje, Prilogu II Granične vrednosti emisija za mala postrojenja za sagorevanje, Prilogu III Granične vrednosti emisija za srednja postrojenja za sagorevanje i Prilogu V Granične vrednosti emisija za određene vrste postrojenja, koji su odštampani uz ovu uredbu i čine njen sastavni deo.

Ukoliko za pojedinačni stacionarni izvor ovom uredbom nisu propisane posebne granične vrednosti emisija, na predmetnom ispustu mere se zagađujuće materije koje se očekuju u emisiji (na osnovu tehnološkog procesa) i primenjuju se granične vrednosti date u Prilogu IV Opšte granične vrednosti emisija, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

Granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnih izvora zagađivanja u smislu ove uredbe su:

ukupnih praškastih materija;

praškastih neorganskih materija;

neorganskih gasovitih materija;

organskih materija;

kancerogenih materija.

Značenje izraza

Član 3.

Pojedini izrazi upotrebljeni u ovoj uredbi imaju sledeće značenje:

otpadni gasovi su gasovi ispušteni u vazduh koji sadrže zagađujuće materije u čvrstom, tečnom ili gasovitom stanju. Zapreminski protok otpadnog gasa izražava se u m3/h pri temperaturi (273,15 K) i na pritisku (101,3 kPa) u suvom gasu (nakon korekcije za sadržaj vodene pare na 0%) u daljem tekstu (normalni m3/h);

granična vrednost emisije (GVE) je najveća dozvoljena količina materije sadržana u otpadnim gasovima koja može biti emitovana u vazduh iz postrojenja u određenom periodu. Izražava se kao masa zagađujuće materije (masena koncentracija) koja se nalazi u 1m3 otpadnih gasova, izražena u mg/normalni m3, pod propisanim zapreminskim udelom kiseonika u otpadnom gasu;

tačkasti izvor (emiter) je izvor zagađivanja kod koga se zagađujuće materije ispuštaju u vazduh kroz za to posebno definisane ispuste (dimnjak, kanal, cev) ili iz nekoliko ispusta povezanih na zajednički ispust. Emisija u vazduh iz tačkastog izvora iskazuje se emisionim parametrima: masenim protokom i/ili masenom koncentracijom i emisionim faktorom;

difuzni izvor (emiter) je izvor zagađivanja kod koga se zagađujuće materije ispuštaju u vazduh iz nedefinisanih ispusta, tj. bez određenog ispusta/dimnjaka (uređaji, površine i druga mesta);

ispust (izvor) je mesto ispuštanja zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnog izvora;

parametri stanja otpadnih gasova su temperatura, pritisak, sastav otpadnih gasova kao i druge fizičke veličine relevantne za emisiju u vazduh;

uslovi rada stacionarnog izvora od značaja za emisiju u vazduh su vrsta, način i režim rada, opterećenje, snaga odnosno kapacitet postrojenja ili uređaja, vrsta, količina i kvalitet ulaznih materijala (sirovine, goriva i drugi dodaci) kao i način rada uređaja za prečišćavanje otpadnih gasova;

uzorak otpadnih gasova je deo toka otpadnih gasova koji se analizira na određenom mernom mestu, u određenom vremenskom intervalu, na određen način i za njega važi da je relevantan za otpadne gasove stacionarnog izvora;

uobičajeni rad stacionarnog izvora su svi periodi rada ili obavljanja aktivnosti osim uključivanja i isključivaanja i održavanja opreme;

uključivanje i isključivanje je postupak kojim se neka aktivnost, oprema ili uređaj pokreće ili zaustavlja, odnosno dovodi u stanje rada ili mirovanja. Promenljivi uslovi rada u pojedinim fazama rada postrojenja ne smatraju se uključivanjem ili isključivanjem;

ekstraktivna analiza otpadnih gasova je uzimanje uzorka otpadnih gasova iz ispusta i analiza gasova izvan ispusta;

neekstraktivna analiza otpadnih gasova je analiza gasova koja se izvodi direktno u ispustu;

stepen odsumporavanja je odnos količine sumpora koja se ne emituje u vazduh iz postrojenja za sagorevanje u određenom periodu i količine sumpora sadržanog u gorivu, koja je uneta u postrojenje za sagorevanje, u istom posmatranom periodu;

biomasa su proizvodi koji se u celini ili delimično sastoje od biljne materije iz poljoprivrede ili šumarstva, koji se mogu koristiti kao gorivo u cilju dobijanja energije i sledeće vrste otpada koje se koriste kao gorivo:

– biljni otpad iz poljoprivrede i šumarstva;

– biljni otpad iz prehrambene industrije, ako se koristi dobijena toplota;

– vlaknasti biljni otpad iz proizvodnje celuloze i papira iz celuloze, ako se vrši ko-insineracija na mestu proizvodnje i ako se koristi dobijena toplota;

– otpad od plute;

– drvni otpad, osim drvnog otpada koji može da sadrži halogenovana organska jedinjenja ili teške metale koji nastaju upotrebom proizvoda za zaštitu drveta ili premaza, i koji naročito uključuje drvni otpad koji potiče od građevinskog otpada ili otpada nastalog rušenjem;

postrojenje na više vrsta goriva je postrojenje za sagorevanje koje može istovremeno ili naizmenično da koristi dve ili više vrsta goriva;

postrojenje je postrojenje koje je pušteno u rad posle dana stupanja na snagu ove uredbe;

postojeće postrojenje je postrojenje koje je pušteno u rad do dana stupanja na snagu ove uredbe;

gasna turbina je rotaciona mašina koja pretvara toplotnu energiju u mehanički rad, sastavljena uglavnom od kompresora, toplotnog uređaja u kojem se gorivo oksiduje u cilju grejanja radnog fluida i turbine;

gorivo je čvrsti, tečni ili gasoviti materijal koji se koristi za sagorevanje, isključujući otpad;

postrojenje za sagorevanje je tehnički sistem u kome se gorivo oksiduje u cilju korišćenja na taj način proizvedene toplote. Pod postrojenjem za sagorevanje u smislu ove uredbe podrazumevaju se samo postrojenja za proizvodnju energije sa izuzetkom onih koja direktno koriste produkte sagorevanja u proizvodnim procesima. Pod postrojenjem za sagorevanje u smislu ove uredbe ne podrazumevaju se sledeća postrojenja:

– postrojenja u kojima se produkti sagorevanja koriste za direktno grejanje, sušenje ili neki drugi tretman predmeta ili materijala (na primer za peći za ponovno zagrevanje ili peći za termičku obradu);

– postrojenja za naknadno sagorevanje, odnosno bilo koji tehnički uređaj namenjen za prečišćavanje otpadnih gasova sagorevanjem, koji ne radi kao posebno postrojenje za sagorevanje;

– postrojenja za regeneraciju katalizatora iz procesa katalitičkog krekinga (ili krekovanja);

– postrojenja za konverziju vodonik sulfida u sumpor;

– reaktori koji se koriste u hemijskoj industriji;

– baterije koksnih peći;

– kauperi;

– bilo koji tehnički uređaj koji služi za pogon vozila, broda ili aviona;

– gasne turbine;

– postrojenja koja pokreću dizel, benzinski ili gasni motori;

– postrojenja za pečenje ili sinterovanje gvozdene rude (aglomeracije).

Ako su dva ili više postrojenja za sagorevanje, uzimajući u obzir tehničke i ekonomske faktore, konstruisana tako da se njihovi otpadni gasovi ispuštaju kroz zajednički dimnjak, takva postrojenja smatraju se jednim postrojenjem za sagorevanje;

21) toplotna snaga postrojenja za sagorevanje (MWth) je maksimalna toplota sagorelog goriva u jedinici vremena određena prema donjoj toplotnoj moći goriva, na temperaturi 0°S (273,15 K) i pritisku 101,3 kPa;

22) toplotni gubitak otpadnog gasa je %-tni udeo toplotne snage postrojenja za sagorevanje koji se kao toplota gubi ispuštanjem otpadnih gasova u vazduh, a izračunava se prema jednoj od sledećih jednačina:

u odnosu na %-tni zapreminski udeo O2 u suvom otpadnom gasu:

[pic],

ili u odnosu na %-tni zapreminski udeo SO2 u suvom otpadnom gasu:

[pic]

gde je:

Qdp – toplotni gubici u otpadnim gasovima u %;

tdp – temperatura otpadnog gasa u °S;

tz – temperatura vazduha u okolini postrojenja u °S;

O2 – izmereni zapreminski udeo O2 u suvom otpadnom gasu u %;

SO2 – izmereni zapreminski udeo SO2 u suvom otpadnom gasu u %.

Vrednosti konstanti A1, A2 i V date su u tabeli 1.

Tabela 1.

Drvo lož ulje Prirodni gas koksni gas tečni naftni gas, smeša gasa i vazduha A1 0,5 0,5 0,37 0,29 0,42 A2 0,65 0,68 0,66 0,60 0,63 V 0,008 0,007 0,009 0,011 0,008

23) dimni broj je stepen zatamnjenja površine filter papira koji izazivaju otpadni gasovi. Dimni broj se izražava pomoću skale od 10 polja (od 0 do 9) različitog intenziteta zatamnjenja (Baharahova skala) pri čemu se određuje kom stepenu sa skale je zatamnjenje najbliže. Pomoću dimnog broja ocenjuje se zatamnjenje otpadnih gasova iz postrojenja koja koriste tečna i gasovita goriva;

24) AOT 40 (izražena u µg/m3 h sati) je suma razlike između jednočasovnih koncentracija prizemnog ozona većih od 80 µg/m3 (= 40 ppb – delova u milijardi) i 80 µg/m3 u toku određenog vremenskog perioda izračunata na osnovu jednočasovnih vrednosti merenih između 8.00 i 20.00 časova po centralnoevropskom vremenu svakog dana;

AOT 60 je suma razlike između jednočasovnih koncentracija prizemnog ozona većih od 120 µg/m3 (= 60 ppb – delova u milijardi) i 120 µg/m3, računata u toku godine;

kritični nivo je koncentracija zagađujućih materija u vazduhu iznad koje se, prema postojećim saznanjima, mogu javiti direktni štetni uticaji na receptore kao što su ljudi, biljke, ekosistemi ili materijali;

kritično opterećenje je kvantitativna procena izloženosti jednoj ili više zagađujućih materija ispod koje se, prema postojećim saznanjima, ne javljaju značajni štetni uticaji na određene osetljive elemente životne sredine;

prostorna mreža (grid cell) je mreža kvadrata 150 km x 150 km koja se koristi pri mapiranju kritičnih opterećenja na evropskom nivou i pri praćenju emisija i taloženja zagađujućih materija iz vazduha u skladu sa Programom saradnje za praćenje i procenu prekograničnog prenosa zagađujućih materija u vazduhu na velike udaljenosti u Evropi (Cooperative Programme for Monitoring and Evaluation of the long-range Transmission of Air Pollutants in Europe – EMEP);

isparljiva organska jedinjenja za koja se određuju maksimalne nacionalne emisije (Non-Methane Volatile Organic Compounds—NMVOC) su sva organska jedinjenja koja potiču od ljudskih aktivnosti, osim metana, koja mogu da proizvode fotohemijske oksidante, reagujući sa oksidima azota u prisustvu sunčeve svetlosti;

klasa štetnosti je klasa štetnosti određena na osnovu fizičko-hemijskih i toksikoloških karakteristika zagađujućih materija;

metoda merenja je skup postupaka opisanih prema vrsti koji se upotrebljavaju za izvršavanje pojedinih merenja u skladu sa određenom metodom;

merno mesto je mesto na ispustu namenjeno za bezbedno merenje emisije, uzimanje uzoraka i smeštaj merne opreme;

merni uređaj je uređaj namenjen za merenje sam ili u sklopu sa drugim uređajima;

automatska metoda merenja emisije je merenje uz neprekidnu ekstraktivnu ili neekstraktivnu analizu uzorka, očitavanja izmerenih vrednosti u kratkim vremenskim intervalima (nekoliko sekundi) i čuvanje izmerenih vrednosti. Tako izmerene vrednosti predstavljaju trenutne vrednosti emisije;

manualna (ručna) metoda merenja emisije je uzimanje uzoraka otpadnih gasova u određenoj zapremini i određenom vremenu uz naknadnu ekstraktivnu analizu otpadnih gasova. Tako dobijene vrednosti su jednake srednjim vrednostima emisije u vremenu uzimanja uzorka;

rezultat merenja je rezultat ekstraktivne ili neektraktivne analize pojedinačnog uzorka otpadnog gasa putem propisanih automatskih ili manualnih metoda merenja;

ukupni oksidi azota izraženi kao NO2 su ukupni oksidi azota a izvode se računski na osnovu izmerenih koncentracija NO i NO2 prema sledećoj jednačini:

NO2 ukupni = [pic]

gde je:

NO2 – ukupni oksidi azota izraženi kao NO2

[pic] – molarna masa NO2

MNO – molarna masa NO

emisioni parametri su masena koncentracija, maseni protok, emisioni faktor i stepen emitovanja:

masena koncentracija (mg/normalni m3) je masa emitovanih zagađujućih materija u odnosu na jedinicu zapremine u suvom otpadnom gasu na temperaturi 0°S (273,15 K) i pritisku 101,3 kPa pod propisanim zapreminskim udelom kiseonika u otpadnom gasu;

maseni protok (kg/h) je masa emitovanih zagađujućih materija u jedinici vremena;

emisioni faktor (kg/t) je masa emitovanih zagađujućih materija u odnosu na masu proizvedenog produkta, tj. masa emitovane zagađujuće materije po jedinici delatnosti (iskazane količinom proizvoda, količinom potrošenog energenta ili sirovine ili veličinom obavljenog posla);

stepen emitovanja (%) je odnos emitovane količine i količine iste zagađujuće materije koja ulazi u proces.

39) nadležni organ je Ministarstvo ili nadležni organ za poslove zaštite životne sredine autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave u skladu sa zakonom.

Merenje emisije

Član 4.

Merenje emisije zagađujućih materija vrši se kao:

pojedinačno merenje je jednokratno merenje emisije koje podrazumeva sukcesivnu analizu dovoljnog broja uzoraka otpadnog gasa pri određenim uslovima rada stacionarnog izvora;

kontinualno merenje je neprekidno merenje emisije tokom perioda rada stacionarnog izvora.

Pojedinačno merenje emisije obavlja se kao:

garancijsko merenje je merenje nakon izgradnje ili rekonstrukcije objekta, radi dobijanja dozvole za rad;

povremeno (periodično) merenje je merenje radi povremenih kontrola vrednosti emisija ili kontrola mernih uređaja za kontinualno merenje;

kontrolno merenje je merenje koje se obavlja ukoliko rezultati merenja garancijskog, povremenog ili posebnog merenja prelaze granične vrednosti emisija, a obavlja se nakon preduzimanja tehničko – tehnoloških mera u cilju smanjenja emisije u vazduh;

posebno merenje je merenje radi provere podataka o vrednostima emisija koje se obavlja u skladu sa članom 5. ove uredbe.

Operater koji samostalno vrši kontinualno merenje emisije dužan je da vrši i povremeno merenje emisije u cilju kontrole mernih uređaja za kontinualno merenje jednom godišnje.

Operater koji ne vrši samostalno kontinualno merenje emisije dužan je da vrši povremeno merenje emisije dva puta godišnje.

Pojedinačna merenja emisije vrše ovlašćena pravna lica za merenje emisije putem propisanih manualnih ili automatskih metoda a kontinualno merenje vrši se isključivo putem automatskih metoda.

Pojedinačno merenje emisije, kod stacionarnog izvora kod kojeg se očekuje pretežno ista vrednost emisije u vazduh u toku vremena, podrazumeva sukcesivnu analizu tri uzorka otpadnog gasa pri uobičajenom radu predmetnog stacionarnog izvora.

Pretežno ista vrednost emisije u vazduh u toku vremena očekuje se kod stacionarnog izvora sa pretežno nepromenljivim uslovima rada.

Pod stacionarnim izvorom emisije sa pretežno nepromenljivim uslovima rada, podrazumeva se stacionarni izvor koji radi sa pretežno istim kapacitetom, koji koristi pretežno istu vrstu i količinu sirovine, goriva i slično, tokom perioda rada.

Pojedinačno merenje emisije, kod stacionarnog izvora kod kojeg se očekuje pretežno promenljiva vrednost emisije u vazduh u toku vremena podrazumeva sukcesivnu analizu šest uzoraka otpadnog gasa pri radnim uslovima koji mogu izazvati maksimalnu emisiju u vazduh.

Pretežno promenljiva vrednost emisije u vazduh u toku vremena očekuje se kod stacionarnog izvora sa pretežno promenljivim uslovima rada.

Pod stacionarnim izvorom emisije sa pretežno promenljivim uslovima rada, podrazumeva se stacionarni izvor koji radi sa pretežno promenljivim kapacitetom, koji koristi pretežno različitu vrstu i količinu sirovine, goriva i slično, tokom perioda rada.

Merenje za određivanje emisije sprovodi se na takav način da rezultati emisija iz postrojenja budu reprezentativni i uporedivi sa sličnim postrojenjima i uslovima rada.

U posebnim slučajevima (npr. u slučaju šaržnih operacija ili male masene koncentracije sadržane u otpadnom gasu) periodi merenja određuju se u zavisnosti od datih uslova.

Kod materija koje se javljaju u različitim agregatnim stanjima moraju se preduzeti posebne mere u procesu merenja da bi se prikupili svi srazmerni odnosi.

Pojedinačna i kontinualna merenja emisije obezbeđuje i finansira pravno i fizičko lice, vlasnik ili operater stacionarnog izvora.

Posebno merenje

Član 5.

U slučaju kada postoji osnovana sumnja da je došlo do prekomernog ispuštanja zagađujućih materija u vazduh iz pojedinog postrojenja, odnosno sumnja u ispravnost mernih uređaja, uslova pod kojima su merenja izvršena i tačnost dobijenih rezultata, obavljaju se posebna merenja emisija, kontrola mernih uređaja i provera tačnosti dobijenih podataka.

Osnovana sumnja iz stava 1. ovog člana postoji kada:

je registrovana visoka koncentracija zagađujućih materija u vazduhu;

postoje uočljive nepravilnosti u radu postrojenja;

operater ne vodi evidenciju o radu, održavanju, ispravnosti i kontroli mernih uređaja;

izveštaj o izvršenom merenju emisije nije usklađen sa ovom uredbom;

su dobijeni rezultati merenja ekstremno niski.

Posebna merenja iz stava 1. ovog člana nalaže inspektor zaštite životne sredine.

Troškove posebnih merenja emisija zagađujućih materija, kontrole ispravnosti mernih uređaja i tačnosti dobijenih podataka, snosi operater.

Član 6.

Operater, u rokovima za izveštavanje u skladu sa Zakonom o zaštiti vazduha („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) (u daljem tekstu: Zakon), informiše nadležni organ o:

kontinualnim merenjima emisija, između ostalog i putem on-line komunikacije;

proveri mernih uređaja, u skladu sa Prilogom VI Postupak ocenjivanja rezultata merenja emisije, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo;

povremenim merenjima;

drugim merenjima u cilju primene ove uredbe.

Plan merenja emisije

Član 7.

Plan merenja emisije izrađuje operater ili ovlašćeno pravno lice za merenje emisije u saradnji sa operaterom.

Plan merenja emisije sadrži identifikaciju:

svih stacionarnih izvora emisije u vazduh koje poseduje operater;

svih ispusta (emitera) po stacionarnim izvorima;

svih zagađujućih materija i parametara stanja otpadnog gasa koji se meri po svakom pojedinačnom ispustu sa obrazloženjem izbora u odnosu na tehnološki proces;

procesnih parametara i uslova rada stacionarnog izvora relevantnih za emisiju u vazduh;

broj sukcesivnih analiza uzoraka otpadnog gasa po svakom predmetnom ispustu, za svaku od zagađujućih materija u zavisnosti od uslova rada stacionarnog izvora;

kriterijuma za uspostavljanje mernih mesta za merenje emisije, ukoliko merna mesta ne postoje ili postojeća nisu reprezentativna;

metoda merenja emisije;

graničnih vrednosti emisija;

učestalosti merenja emisije na godišnjem nivou na svakom pojedinačnom ispustu prema odredbama ove uredbe;

obaveza operatera i ovlašćenog pravnog lica za merenje emisije kao i orijentacionih rokova za završetak pripremnih radnji, izvršenje merenja kao i izradu i dostavljanje izveštaja.

U postupku vršenja inspekcijskog nadzora inspektor nadležan za poslove zaštite životne sredine utvrđuje da li je plan merenja emisije pripremljen u skladu sa odredbama iz stava 2. ovog člana.

Svođenje rezultata merenja emisije

Član 8.

U cilju poređenja sa graničnim vrednostima emisija, rezultati merenja izraženi kao masena koncentracija zagađujućih materija u otpadnom gasu, preračunavaju se na jedinicu zapremine suvih ili vlažnih otpadnih gasova, normalne uslove (273,15 K i 101,3 kPa) i referentni udeo kiseonika u otpadnom gasu, osim ukoliko odredbama ove uredbe nije drugačije propisano.

Svođenje rezultata merenja izraženih kao masena koncentracija može vršiti automatski merni uređaj pri samom merenju (automatska metoda) ili se svođenje vrši nakon merenja emisije.

Maseni protok zagađujuće materije izračunava se na osnovu rezultata merenja.

Svođenje rezultata merenja i izračunavanje masenog protoka vrši se na osnovu sledećih jednačina:

1) Preračunavanje na suv otpadni gas

Preračunavanje masenih koncentracija zagađujućih materija u vlažnim otpadnim gasovima na suve vrši se prema sledećoj jednačini:

[pic]

gde je:

Cs – masena koncentracija u suvim otpadnim gasovima u mg/normalni m3;

Sv – masena koncentracija u vlažnim otpadnim gasovima u mg/normalni m3;

%N2O – sadržaj vlage u otpadnim gasovima u %.

2) Preračunavanje na normalne uslove

Preračunavanje masenih koncentracija na normalne uslove vrši se prema sledećoj jednačini:

[pic]

gde je:

[pic] – masena koncentracija pri normalnim uslovima u mg/normalni m3;

[pic] – masena koncentracija pri realnim uslovima u emiteru u mg/m3;

R – apsolutni pritisak u emiteru u kPa;

T – apsolutna temperatura u emiteru u K.

3) Preračunavanje na referentni udeo kiseonika

Preračunavanje masenih koncentracija na referentni udeo kiseonika u otpadnim gasovima vrši se prema sledećoj jednačini:

[pic]

gde je:

[pic] – masena koncentracija svedena na referentni udeo kiseonika u mg/normalni m3;

[pic] – izmerena masena koncentracija u mg/normalni m3;

[pic] – izmereni udeo kiseonika u %;

[pic] – referentni udeo kiseonika u otpadnom gasu u %.

Kod uređaja za smanjenje emisije svođenje izmerenih koncentracija na referentni udeo kiseonika vrši se samo za zagađujuće materije za koje je uređaj za smanjenje emisije instaliran i to samo ukoliko izmereni udeo kiseonika u otpadnom gasu prelazi referentni.

Ako referentni udeo kiseonika u otpadnom gasu na koji se svodi masena koncentracija zagađujućih materija nije propisan, za procese sagorevanja i termičke tehnološke procese referentni udeo kiseonika iznosi 5% kada se dimni gasovi indirektno koriste u proizvodnom procesu i 17% kod postrojenja kod kojih se produkti sagorevanja direktno koriste u proizvodnom procesu, a za druge tehnološke procese referentni udeo kiseonika predstavlja izmeren udeo kiseonika.

4) Konvertovanje koncentracije iz (ppm) u (mg/m3)

Konverovanje izmerenih vrednosti iz (ppm) u (mg/normali m3) vrši se prema sledećoj jednačini:

[pic]

gde je:

[pic] – masena koncentracija u mg/normalni m3;

[pic] – izmeren zapreminski udeo u ppm;

M – molarna masa u g/mol

V0 = 22,4 dm3/mol – molarna zapremina koja predstavlja zapreminu koju zauzima 1 mol idealnog gasa pri normalnim uslovima (na temperaturi od 273,15 K = 0°S i pod pritiskom od 101,3 kPa).

5) Izračunavanje masenog protoka

Izračunavanje masenog protoka zagađujuće materije u cilju poređenja sa graničnom vrednošću emisije propisanom u obliku masenog protoka, vrši se prema sledećoj jednačini:

[pic][pic]

gde je:

Q – maseni protok zagađujuće materije u kg/h;

C – masena koncentracija zagađujuće materije svedena na normalne uslove, suv gas i referentni kiseonik u kg/normalni m3;

q – zapreminski protok otpadnog gasa sveden na normalne uslove, suv gas i referentni kiseonik u normalni m3/h.

Rezultati merenja emisije, svedeni na suv otpadni gas, normalne uslove i referentni udeo kiseonika, porede se sa graničnim vrednostima emisija u skladu sa Prilogom VI.

Kod pojedinačnog merenja, vreme uzimanja uzorka otpadnog gasa mora odgovarati propisanoj metodi.

Rezultate merenja emisije izražene kao masena koncentracija neophodno je prikazivati u obliku „izmerena vrednost±merna nesigurnost” sa navođenjem granice kvantitacije, odnosno detekcije.

Ukoliko tokom pojedinačnog merenja emisije dođe do gubitka jednog uzorka otpadnog gasa usled nepredviđenih situacija (otkazivanje stacionarnog izvora ili mernog uređaja), više sile (meteorološki uslovi) i slično, na osnovu saglasnosti nadležnog organa, ocena usklađenosti sa zahtevima propisanim ovom uredbom, može se izvršiti i bez analize predmetnog uzorka otpadnog gasa.

Član 9.

Garancijsko merenje zagađujućih materija nakon izgradnje ili značajne izmene mora se obaviti pri neometanom radu postrojenja, u periodu između trećeg i šestog meseca od početka rada.

Nije dozvoljeno bilo kakvo razblaženje u cilju smanjenja koncentracije zagađujućih materija u otpadnom gasu.

Član 10.

Emisije iz stacionarnih izvora prate se kontinualnim merenjem ako su maseni protoci iz člana 13. stav 1. ove uredbe prekoračeni i pojedine granične vrednosti utvrđene.

Ako se može očekivati da će postrojenje više puta prekoračiti masene koncentracije propisane ovom uredbom kontinualno merenje emisije može se zahtevati za niže masene protoke od masenih protoka iz člana 13. ove uredbe.

Za postrojenja kod kojih uređaj za kontrolu emisije mora više puta da se isključi tokom neometanog rada zbog bezbednosnih razloga ili mu je efikasnost značajno smanjena, koriste se maseni protoci koji proističu iz preostalih kapaciteta.

Kontinualno merenje emisije ne obavlja se ukoliko izvor emisije radi manje od 500 sati u jednoj godini ili emituje manje od 10% ukupne godišnje emisije postrojenja.

Kontinualno merenje može biti ograničeno na glavnu materiju ako postoji stalna veza između zagađujućih materija u otpadnom gasu.

Član 11.

Ukoliko se iz tehnološkog procesa očekuje emisija gasova neprijatnih mirisa, vrednost emisije treba proveriti obavljanjem olfaktometrijskih merenja.

Član 12.

Kod postrojenja i uređaja sa masenim protokom emisija praškastih materija iznad 3 kg/h, merno mesto na izvoru emisije oprema se mernim uređajima koji kontinualno određuju masenu koncentraciju praškastih materija.

Kontinualno merenje emisije može se zahtevati za niže masene protoke od masenih protoka iz stava 1. ovog člana, ako se može očekivati da će postrojenje više puta prekoračiti masene koncentracije propisane ovom uredbom.

Kod postrojenja i uređaja sa emisijama praškastih materija, za praškaste neorganske materije, organske materije I i II klase štetnosti ili kancerogene materije iz Priloga IV, merno mesto na izvoru emisije oprema se mernim uređajima koji kontinualno mere masenu koncentraciju ukupnih praškastih materija, ako maseni protok prekoračuje petostruku graničnu vrednost masenog protoka datu u Prilogu IV.

Član 13.

Operater može da u periodu od 60 dana izvrši dva dodatna merenja radi potvrđivanja postojanja prekoračenja masenih protoka pod istim operativnim uslovima rada i pri korišćenju istog goriva kod postrojenja i uređaja čije emisije gasovitih jedinjenja prilikom povremenog merenja prekoračuju sledeće masene protoke:

sumpor dioksid 30 kg/h (30000 g/h)

oksidi azota izraženi kao NO2 30 kg/h (30000 g/h)

ugljen monoksid, u postupku sagorevanja 5 kg/h (5000 g/h)

ugljen monoksid, u svim ostalim slučajevima 100 kg/h (100000 g/h)

fluor i gasovita neorganska jedinjenja fluora

izražena kao fluorovodonik-HF 0,3 kg/h (300 g/h)

gasovita neorganska jedinjenja hlora

izražena kao hlorovodonik-HCl 1,5 kg/h (1500 g/h)

hlor 0,3 kg/h (300 g/h)

vodonik sulfid 0,3 kg/h (300 g/h)

Ukoliko se merenjima emisije iz stava 1. ovog člana potvrdi prekoračenje masenih protoka, operater je u obavezi da merno mesto na izvoru emisije opremi mernim uređajima koji kontinualno mere masenu koncentraciju navedenih jedinjenja za koja su utvrđena prekoračenja masenog protoka.

Ako su masene koncentracije sumpor dioksida merene kontinualno, masene koncentracije sumpor trioksida određuju se tokom etaloniranja i uključene su u izračunavanje.

Ukoliko pojedinačna merenja pokazuju da je udeo azot dioksida u emisijama oksida azota manji od 10%, treba zanemariti kontinualna merenja i njegov udeo treba izračunati.

Kod postrojenja i uređaja čije emisije organskih jedinjenja, izražene kao ukupni ugljenik, imaju veće masene protoke od masenih protoka za:

– organska jedinjenja I klase štetnosti 1000 g/h

– organska jedinjenja I i II klase štetnosti 2500 g/h,

merno mesto na izvoru emisije oprema se mernim uređajima koji kontinualno mere sadržaj ukupnog ugljenika.

Postrojenja sa masenim protokom žive i njenih jedinjenja iznad 2,5 g/h, izražene kao Hg, treba da budu opremeljena mernim uređajima na relevantnim izvorima na kojima se kontinualno određuju masene koncentracije žive, osim ukoliko nije pouzdano dokazano da su masene koncentracije manje od 20% masene koncentracije za neorganske praškaste materije I klase štetnosti.

Član 14.

Kod postrojenja i uređaja kod kojih se kontinualno mere masene koncentracije emisija, merno mesto na izvoru emisije oprema se mernim uređajima koji kontinualno određuju sve neophodne procesne parametre (npr. temperaturu otpadnog gasa, zapreminski protok otpadnog gasa, vlažnost, pritisak, sadržaj kiseonika), radi vrednovanja i ocene kontinualnog merenja.

Izbor uređaja za određivanje emisije

Član 15.

Kontinualno merenje vrši se pomoću uređaja koji su usaglašeni sa zahtevima metoda merenja u skladu sa Prilogom VI.

Član 16.

Izmerene vrednosti koriste se za formiranje polusatnih srednjih vrednosti.

Ako je potrebno, polusatne srednje vrednosti konvertuju se u odgovarajuće referentne jedinice.

Za svaki kalendarski dan, dnevna srednja vrednost, u vezi sa dnevnim vremenom rada, biće formirana od polusatnih srednjih vrednosti.

Član 17.

Za postrojenja koja emituju praškaste neorganske materije, organske materije I klase štetnosti ili kancerogene materije, zahteva se dnevno određivanje masene koncentracije ovih materija u otpadnom gasu, kao dnevna srednja vrednost u odnosu na dnevno vreme rada ako su maseni protoci dati u Prilogu IV prekoračeni više od deset puta.

U slučaju dnevnih srednjih vrednosti, utvrđenih na osnovu kontinualnih merenja, kod kojih postoje male razlike u periodu od najkraće tri meseca, može se vršiti određivanje nedeljne, mesečne ili godišnje srednje vrednosti masene koncentracije materija iz stava 1. ovog člana u otpadnom gasu.

Član 18.

Merni uređaji kojima se vrši merenje emisije etaloniraju se i ispituju u odnosu na polusatnu srednju vrednost najmanje jednom godišnje, a njihovo etaloniranje i ispitivanje vrše laboratorije akreditovane za poslove etaloniranja i ispitivanja od strane akreditacionog tela u skladu sa zahtevima standarda SRPS ISO/IEC 17025.

Etaloniranje i ispitivanje mernih uređaja kojima se vrši merenje emisije ponavlja se posle svake značajnije izmene (popravka ili prepravka merila).

Ovlašćeno pravno lice za merenje emisije dužno je da obezbedi redovno održavanje i ispravnost mernih uređaja za merenje emisije i da vodi evidenciju o tome.

Uverenje o etaloniranju i izveštaj o rezultatatima etaloniranja i ispitivanja ispravnosti podnosi se nadležnom organu u roku od 60 dana.

Ispravnost uređaja za kontinualno merenje emisija obezbeđuje se ispunjavanjem zahteva standarda SRPS EN 14181 i ispitivanjima definisanim ovim standardom.

Ispitivanje ispravnosti uređaja za kontinualno određivanje emisija ponavlja se posle svake značajnije izmene (popravka ili prepravka merila, premeštanje), inače svake godine.

Operater je dužan da obezbedi redovno održavanje i ispravnost kontinualnih mernih uređaja i da vodi evidenciju o tome.

Uverenje o ispravnosti i izveštaj o rezultatatima ispitivanja ispravnosti podnosi se nadležnom organu u roku od 60 dana.

II. GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA IZ POSTROJENjA

ZA SAGOREVANjE

Postrojenja za sagorevanje

Član 19.

Velika postrojenja za sagorevanje su postrojenja za sagorevanje koja se koriste za proizvodnju energije čija je toplotna snaga jednaka 50 MWth ili veća (u daljem tekstu: velika postrojenja), nezavisno od vrste goriva koja se koriste (čvrsta, tečna ili gasovita).

Postrojenja za sagorevanje toplotne snage manje od 50 MWth, prema vrsti goriva koje koriste i projektovanoj toplotnoj snazi dele sa na mala i srednja postrojenja za sagorevanje.

Mala postrojenja za sagorevanje su ona čija toplotna snaga nije veća od:

1 MWth pri korišćenju čvrstog goriva, i to: biomase i ostataka iz prerade biomase, uglja i briketa iz uglja i koksa sa sadržajem sumpora manjim od 0,5 g/MJ;

5 MWth pri korišćenju tečnog goriva: ulje za loženje lako i ekstra lako u skladu sa propisom kojim se uređuju fizičko-hemijske karakteristike tečnih goriva;

10 MWth pri korišćenju prirodnog gasa ili tečnog naftnog gasa.

Pod malim postrojenjima za sagorevanje podrazumevaju se i postrojenja koja se koriste za kogenerisanje toplote i električne energije, pri čemu se tako dobijena toplota koristi za grejanje domaćinstava, pod uslovom da njihova toplotna moć ne prelazi vrednosti iz stava 3. ovog člana.

Srednja postrojenja za sagorevanje su postrojenja za sagorevanje u kojima se proizvedena toplotna energija koristi za obavljanje tehnoloških procesa, posredno sušenje ili druge postupke prerade predmeta ili materijala, proizvodnju električne energije ili zagrevanje domaćinstava čija je toplotna snaga, u zavisnosti od primenjenog goriva nalazi u opsegu:

od 1 MWth do 50 MWth, pri korišćenju čvrstog goriva, i to: biomase i ostataka iz prerade biomase, uglja i briketa iz uglja i koksa sa sadržajem sumpora manjim od 0,5 g/MJ;

od 5 MWth do 50 MWth, pri korišćenju tečnog goriva: ulje za loženje lako i ekstra lako u skladu sa propisom kojim se uređuju fizičko-hemijske karakteristike tečnih goriva;

od 10 MWth do 50 MWth, pri korišćenju prirodnog gasa ili tečnog naftnog gasa.

U srednjim postrojenjima za sagorevanje, osim goriva iz stava 5. ovog člana, koriste se i:

čvrsta goriva, i to: prirodno drvo (koje nije tretirano nikakvim hemijskim preparatima) u svim svojim oblicima i drvni ostaci iz obrade prirodnog drveta; gorivo iz biomase, ugalj, briketi iz uglja sa maksimalnim sadržajem sumpora od 0,5 g/MJ, i pod uslovom da je postrojenje opremljeno uređajem za prečišćavanje gasova;

tečna goriva: metanol, etanol, sirova biljna ulja, metilestar iz biljnih ulja.

gasovita goriva: koksni gas, gas iz visokih peći, rafinerijski gas, sintetski gas, biogas, deponijski gas i gas iz tretmana otpadnih voda.

Pod srednjim postrojenjima za sagorevanje podrazumevaju se i postrojenja toplotne snage veće od 1 MWth, koja koriste tečna goriva: prirodni bitumen i teška tečna goriva u skladu sa propisom kojim se uređuju fizičko-hemijske karakteristike tečnih goriva.

Član 20.

Dva ili više srednjih postrojenja za sagorevanje ukupne toplotne snage veće od 50 MWth, svrstavaju se u velika postrojenja za sagorevanje, ako nadležni organ u postupku izdavanja saglasnosti na studiju o proceni uticaja i izdavanja integrisane dozvole oceni da je tehnički opravdano ispuštati dimne gasove kroz zajednički dimnjak i da takva ispuštanja neće dvostruko povećati cenu ispuštanja kroz pojedinačne dimnjake.

Ako se veliko postrojenje za sagorevanje proširuje za najmanje 50 MWth toplotne snage, granične vrednosti emisija date u Poglavlju I primenjuju se za taj novi deo postrojenja, a određuju se prema toplotnom kapacitetu celog postrojenja.

Odredba iz stava 2. ovog člana ne primenjuje se na velika postrojenja za sagorevanje iz čl. 24. i 25. ove uredbe.

Kod planiranja izgradnje velikog postrojenja za sagorevanje i proširenja postrojenja iz stava 2. ovog člana, mora se razmotriti tehnička i ekonomska izvodljivost postrojenja za kombinovanu proizvodnju toplotne i električne energije.

Član 21.

Otpadni gasovi iz postrojenja za sagorevanje ispuštaju se na kontrolisan način kroz dimnjak.

Saglasnošću na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i integrisanom dozvolom za rad postrojenja za sagorevanje određuju se uslovi ispuštanja otpadnih gasova.

Nadležni organ u obavezi je da obezbedi da visina dimnjaka postrojenja za sagorevanje bude izračunata na način da se zaštiti zdravlje ljudi i životna sredina.

Granična vrednost emisije

Član 22.

Na emisije sumpor dioksida, oksida azota, praškastih materija i ugljen monoksida iz postojećih velikih postrojenja za sagorevanje primenjuju se granične vrednosti emisija iz Priloga I pod A) Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid (SO2), okside azota (NOX), praškaste materije i ugljen monoksid (SO) za postojeća velika postrojenja.

Na emisije zagađujućih materija iz stava 1. ovog člana iz velikih postrojenja za sagorevanje primenjuju se granične vrednosti emisija iz Priloga I pod B) Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid (SO2), okside azota (NOx), praškaste materije i ugljen monoksid (SO) za velika postrojenja.

Izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana nadležni organ može utvrditi strožije granične vrednosti emisija i rokove za njihovo postizanje u postupku izdavanja saglasnosti na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i u postupku izdavanja integrisane dozvole.

U postupku izdavanja saglasnosti na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i u postupku izdavanja integrisane dozvole, nadležni organ može utvrditi granične vrednosti emisija i za druge zagađujuće materije i rokove za njihovo postizanje, od datih u Prilogu I i utvrditi dodatne zahteve ili izmene na velikom postrojenju u skladu sa tehničkim razvojem.

Granične vrednosti emisija za mala postrojenja za sagorevanje za različite vrste goriva date su u Prilogu II.

Granične vrednosti emisija za srednja postrojenja za sagorevanje za različite vrste goriva date su u Prilogu III.

Preračunavanje na referentni udeo kiseonika

Član 23.

Koncentracije zagađujućih materija u otpadnom gasu izražavaju se kao koncentracije u suvom otpadnom gasu i svode se na referentni udeo kiseonika propisan u Prilozima I, II i III.

Postrojenja koja koriste dve ili više vrsta goriva

Član 24.

Pri davanju saglasnosti na studiju o proceni uticaja i izdavanju integrisane dozvole za rad velikih postrojenja koja istovremeno koriste dva ili više različitih goriva, nadležni organ utvrđuje granične vrednosti emisija na sledeći način:

prvo, uzimajući u obzir granične vrednosti emisija za svaku pojedinačnu vrstu goriva i za svaku zagađujuću materiju koja odgovara određenoj toplotnoj snazi velikog postrojenja za sagorevanje, u skladu sa Prilogom I;

drugo, određivanjem graničnih vrednosti emisija za svako gorivo koje se koristi, koje se izračunavaju tako što se pomnoži pojedinačna granična vrednost iz tačke 1) ovog člana sa toplotnom snagom koja se dobija sagorevanjem određenog goriva, pa se tako dobijen proizvod podeli ukupnom toplotnom snagom koja se dobija sagorevanjem svih korišćenih goriva;

treće, sabiranjem svih vrednosti dobijenih na način utvrđen tačkom 2) ovog člana.

U velikim postrojenjima u kojima se istovremeno koristi više goriva, od kojih su neka ostaci iz procesa destilacije ili procesa prerade sirove nafte, za sopstvenu potrošnju, samostalno ili u smeši sa drugim gorivim, primenjuju se odredbe propisane za gorivo sa najvećim graničnim vrednostima emisija (određujuće gorivo), nezavisno od odredbe iz stava 1. ovog člana, u slučaju da u toku rada tog postrojenja, udeo toplotne snage određujućeg goriva, u zbiru toplotnih snaga dobijenih iz svih goriva, iznosi najmanje 50%.

Član 25.

Kada je udeo određujućeg goriva manji od 50% granična vrednost emisija se izračunava na osnovu doprinosa toplotnoj snazi svih pojedinačnih goriva u odnosu na zbir toplotnih snaga dobijen sagorevanjem svih pojedinačnih goriva, na sledeći način:

prvo, određivanjem graničnih vrednosti emisija za svaku pojedinačnu vrstu goriva i za svaku zagađujuću materiju koja odgovara određenoj toplotnoj snazi velikog postrojenja za sagorevanje, skladu sa Prilogom I;

drugo, računanjem graničnih vrednosti emisija određujućeg goriva (goriva sa najvećom graničnom vrednošću emisija u skladu sa Prilogom I, a u slučaju da dva goriva imaju iste granične vrednosti emisija, onog koje ima veću toplotnu snagu). Ova vrednost se dobija množenjem granične vrednosti emisije iz Priloga I za to gorivo sa faktorom 2 i oduzimanjem granične vrednosti emisije goriva sa najmanjom graničnom vrednošću emisije od dobijenog proizvoda množenja;

treće, određivanjem graničnih vrednosti emisija za svako gorivo koje se koristi, koja se izračunava tako što se pomnoži granična vrednost emisije za određujuće gorivo, izračunata u skladu sa tačkom 2) ovog člana, i granične vrednosti emisije za ostala goriva u smeši, određena u skladu sa tačkom 1) ovog člana, sa toplotnom snagom koja se dobija sagorevanjem određenog goriva, pa se tako dobijen proizvod podeli ukupnom toplotnom snagom koja se dobija zbirom vrednosti dobijenih sagorevanjem svih korišćenih goriva;

četvrto, sabiranjem svih vrednosti dobijenih u skladu sa tačkom 3) ovog člana.

Član 26.

Umesto postupaka utvrđivanja graničnih vrednosti emisija iz čl. 24. i 25. ove uredbe mogu se koristiti sledeće prosečne granične vrednosti emisije za sumpor dioksid (nezavisno od kombinacije goriva koja se koristi):

za postojeća velika postrojenja granična vrednost emisije od 1000 mg/normalni m3 uprosečena za sva takva postrojenja u rafineriji;

za velika postrojenja granična vrednost emisije od 600 mg/normalni m3, uprosečena za sva takva postrojenja u rafineriji, izuzimajući gasne turbine.

Prosečne granične vrednosti iz stava 1. ovog člana mogu se primeniti samo u slučaju da se time ne povećaju emisije iz postojećih postrojenja.

U velikim postrojenjima koja alternativno koriste dve ili više vrsta goriva, u postupku davanja saglasnosti na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i izdavanja integrisane dozvole, primenjuju se granične vrednosti emisije iz Priloga I za svako pojedinačno gorivo koje se koristi.

Član 27.

Za mala i srednja postrojenja za sagorevanje u kojima istovremeno sagoreva dve ili više vrsta goriva, pri proračunavanju graničnih vrednosti emisija koristi se postupak propisan u čl. 24. i 25. ove uredbe.

U malim i srednjim postrojenjima koja alternativno koriste dve ili više vrsta goriva primenjuju se granične vrednosti emisija iz Priloga II i III za svako pojedinačno gorivo koje se koristi.

Pri prelazu sa čvrstog na tečno ili gasovito gorivo, granične vrednosti emisija za čvrsto gorivo iz Priloga II deo I i Priloga III deo I primenjuju se još naredna četiri sata, od momenta zamene korišćenog goriva.

Za mala i srednja postrojenja za sagorevanje na čvrsta goriva u fluidizovanom sloju primenjuju se maksimalne propisane granične vrednosti za čvrsta goriva iz Priloga II i III u slučaju kada se alternativno ili istovremeno koriste dve ili više vrsta goriva.

Prestanak rada uređaja za smanjenje emisije

Član 28.

Saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i integrisana dozvola za velika postrojenja za sagorevanje moraju sadržati zahteve kojima se uređuje postupanje u slučaju kvara ili prekida u radu uređaja za smanjenje emisija.

U slučaju prekida rada uređaja za smanjenje emisija nadležni organ naložiće operateru da smanji ili zaustavi rad postrojenja ako se vraćanje uređaja u normalan rad ne postigne u toku 24 časa ili da koristi gorivo koje u manjem stepenu zagađuje vazduh.

O slučaju iz stava 2. ovog člana operater mora obavestiti nadležni organ najkasnije u roku od 12 časova.

Postrojenje iz stava 1. ovog člana ne sme raditi bez rada uređaja za smanjenje emisija u otpadnom gasu više od 24 časa neprekidno, odnosno 120 časa sa prekidima u jednoj kalendarskoj godini.

Prekid rada uređaja za smanjenje emisija u otpadnom gasu kod velikih postrojenja za sagorevanje i prekid isporuke goriva sa niskim sadržajem sumpora i gasa mora se odmah po isteku roka iz stava 2. ovog člana prijaviti nadležnom organu.

Član 29.

Izuzetno od člana 28. stav 4. ove uredbe nadležni organ može dozvoliti odstupanje u slučajevima kad:

postoji prioritetna potreba za održavanjem snabdevanja energijom;

postrojenje sa prekidom u radu uređaja za smanjenje emisija može biti zamenjeno u određenom periodu drugim postrojenjem koje može izazvati ukupno povećanje emisija.

Član 30.

Dozvoljeno je prekoračenje graničnih vrednosti emisije za sumpor dioksid za veliko postrojenje za sagorevanje koje obično koristi gorivo sa niskim sadržajem sumpora od propisanih graničnih vrednosti emisije koje su određene ovom uredbom, ako dođe do prekida snabdevanja tog goriva, najduže na šest meseci.

Velikom postrojenju za sagorevanje u kojem se koristi isključivo gasovito gorivo dozvoljeno je najduže 10 dana da koristi drugo gorivo zbog iznenadnog prekida u snabdevanju gasom ako postoji potreba za održavanjem snabdevanja energijom.

Odluku o produženju rokova iz člana 28. st. 2. i 4 ove uredbe i stava 3. ovog člana i dozvoljenim graničnim vrednostima emisija iz stava 2. ovog člana kod uređaja za proizvodnju energije ili za kombinovanu proizvodnju toplote i energije, donosi ministarstvo nadležno za poslove energetike, uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine, a kod uređaja koji proizvode samo toplotnu energiju, odluku o produženju rokova donosi nadležni organ.

Član 31.

Mala i srednja postrojenja za sagorevanje koja imaju ugrađene uređaje za smanjenje emisija mogu raditi bez rada tih uređaja najviše 240 radnih časova godišnje, od čega najviše 72 časa neprekidno.

U slučaju iz stava 1. ovog člana operater je dužan da obavesti nadležni organ najkasnije u roku od 24 časa.

Monitoring emisije

Član 32.

Monitoring emisija i svih ostalih vrednosti iz postrojenja za sagorevanje određenih saglasnošću na studiju o proceni uticaja i integrisanom dozvolom vrši se u skladu sa Prilogom VI.

Osim obavezujućih materija iz Priloga VI kontinualno merenje emisije iz velikih postrojenja za sagorevanje obavlja se i u skladu sa članom 13. ove uredbe.

Kod postrojenja toplotne snage do 100 MWth i za materije koje nisu date u Prilogu VI obavlja se kontinualno merenje emisije u skladu sa članom 13. ove uredbe.

Troškove monitoringa iz stava 1. ovog člana snosi operater.

Član 33.

U slučaju kontinualnih merenja emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje, smatra se da je usklađenost sa graničnim vrednostima emisija utvrđenih, u skladu sa Prilogom I postignuta ako rezultati merenja za radne časove u toku jedne kalendarske godine pokažu da:

nijedna srednja mesečna vrednost ne prelazi granične vrednosti emisija;

2) 97% od svih 48-časovnih srednjih vrednosti ne prelazi 110% granične vrednosti za sumpor dioksid i praškaste materije;

3) 95% od svih 48-časovnih srednjih vrednosti ne prelazi 110% granične vrednosti za azot dioksid.

U slučajevima iz stava 1. ovog člana periodi pokretanja i zaustavljanja postrojenja ne uzimaju se u obzir.

Član 34.

U slučaju pojedinačnih merenja, smatra se da je usklađenost sa graničnim vrednostima emisija iz Priloga I postignuta ako dobijeni rezultati sukcesivne analize tri uzorka otpadnog gasa ne prelaze utvrđene granične vrednosti.

U slučaju kontinualnih merenja kod postrojenja za sagorevanje, smatra se da je usklađenost sa graničnim vrednostima emisija postignuta ako rezultati merenja za radne časove u toku jedne kalendarske godine pokažu da:

nijedna srednja dnevna vrednost ne prelazi vrednosti utvrđene za postrojenja iz Priloga I;

95% svih srednjih satnih vrednosti u toku godine ne prelaze dvostruke vrednosti date u Prilogu I .

Srednje vrednosti iz stava 2. ovog člana utvrđuju se u skladu sa Prilogom VI.

U slučajevim iz stava 2. ovog člana periodi pokretanja i zaustavljanja postrojenja ne uzimaju se u obzir.

Član 35.

Merenja u toku probnog rada i pojedinačna merenja emisija zagađujućih materija vrše se na malim i srednjim postrojenjima za sagorevanje.

Merenja u toku probnog rada i pojedinačna merenja emisija zagađujućih materija ne vrše se na malim postrojenjima za sagorevanje toplotne snage manje i jednake 8 kW, koja koriste tečna i gasovita goriva, odnosno manje ili jednake 50 kW za postrojenja na čvrsta goriva.

Pojedinačna merenja se ne vrše u slučaju kada su mala ili srednja postrojenja za sagorevanje opremljena uređajem za kontinualno merenje emisije.

Postrojenja na sve vrste čvrstih goriva toplotne snage veće od 5 MWth a manja ili jednaka 25 MWth, moraju biti opremljena uređajima kojima se kontinualno prate emisije.

Za srednja postrojenja za sagorevanje, u zavisnosti od vrste goriva i ulazne toplotne moći, obavezna su kontinualna merenja sledećih zagađujućih materija:

praškastih materija za postrojenja na čvrsto gorivo, toplotne snage veće od 25 MWth;

praškastih materija za postrojenja na tečno gorivo, toplotne snage veće od 20 MWth, osim za ona koja upotrebljavaju ulje za loženje lako i ekstra lako, metanol, neprerađeno biljno ulje ili metilestar iz biljnog ulja;

dimnog broja za postrojenja na tečno gorivo, toplotne snage veće od 20 MWth, koja upotrebljavaju ulje za loženje lako i ekstra lako, metanol, neprerađeno biljno ulje ili metilestar iz biljnog ulja;

ugljen monoksida za postrojenja na čvrsto gorivo, i to:

toplotne snage veće od 2,5 MWth;

na čvrsto gorivo iz otpada, toplotne snage veće od 1 MWth;

ugljen monoksida za postrojenja na tečno gorivo, i to:

ulje za loženje lako i ekstra lako, metanol, neprerađeno biljno ulje ili metilestar iz biljnog ulja, toplotne snage veće od 20 MWth;

na tečno gorivo iz otpada, toplotne snage veće od 1 MWth;

na druga tečna goriva, toplotne snage veće od 10 MWth;

oksida sumpora za postrojenja na ugalj, brikete od uglja i koks sa sadržajem ukupnog sumpora većeg od 0,5 g/MJ;

oksida sumpora za postrojenja na emulgovani prirodni bitumen i teško tečno gorivo (ulje za loženje teško).

Ukupne godišnje emisije

Član 36.

Ukupne godišnje emisije sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija iz postrojenja za sagorevanje određuju se u skladu sa Prilogom VIII Određivanje ukupnih godišnjih emisija zagađujućih materija iz postrojenja za sagorevanje, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

Registar emisija sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija iz svih postrojenja za sagorevanje sa toplotnom snagom od 50 MWth ili više, pri čemu registar emisija obuhvata podatke o emisijama sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija za 2011. godinu i dalje uspostavlja Agencija za zaštitu životne sredine.

Sastavni deo registra je i registar izvora emisija sumpor dioksida (SO2), oksida azota (NOh) i praškastih materija za svako postrojenje kapaciteta iznad 300 MWth i ukupno za sva velika postrojenja za sagorevanje i rafinerije, na koja se ova uredba odnosi.

Nacionalni plan za smanjenje emisija

Član 37.

U cilju donošenja Nacionalnog plana za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje utvrđuju se nivoi emisija zagađujućih materija, za sumpor dioksid (SO2), okside azota (NOx) i praškaste materije, iz postojećih velikih postrojenja za 1990. godinu, kao referentnu, procenat smanjenja i rokovi za postizanje utvrđenih procenata smanjenja.

Sprovođenjem Nacionalnog plana za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje pojedinačno umanjiće se ukupne godišnje emisije sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija na nivoe za koje se očekuje da će biti postignuti primenom graničnih vrednosti emisija utvrđenih u skladu sa ovom uredbom.

Umanjenje iz stava 2. ovog člana određuje se na osnovu godišnjih planova rada postrojenja za sagorevanje, korišćenog goriva i toplotne snage, uprosečene za poslednjih pet godina rada počevši od 1. januara 2007. godine.

Zatvaranje postrojenja uključenog u Nacionalni plan za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje ne sme dovesti do povećanja ukupnih godišnjih emisija iz ostalih postrojenja obuhvaćenih planom.

Nacionalnim planom za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje pojedina postrojenja ne mogu se izuzeti od primene propisa o zaštiti životne sredine, a posebno od primene propisa o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.

III. GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA ODREĐENE

VRSTE POSTROJENjA

Član 38.

Prilogom V utvrđene su granične vrednosti emisija zagađujućih materija iz postrojenja:

za preradu uglja;

za preradu mineralnih sirovina;

crne metalurgije;

obojene metalurgije;

za površinsku obradu metala;

za proizvodnju titanijum dioksida;

za proizvodnju olovnih akumulatora;

hemijske industrije;

postrojenja za tretman otpada i drugih materijala, izuzev termičkog tretmana;

postrojenja za preradu otpadnih voda;

ostalih aktivnosti.

Otpadni gasovi iz postrojenja ispuštaju se na kontrolisan način kroz izvor (ispust).

IV. KRITERIJUMI ZA USPOSTAVLjANjE MERNIH MESTA

Merna mesta

Član 39.

Kontinualna i pojedinačna merenja emisija zagađujućih materija vrše se na tačkastom izvoru stacionarnog izvora zagađivanja, na reprezentativnim mernim mestima.

Određivanje položaja i opremljenosti reprezentativnih mernih mesta za merenje emisije vrši ovlašćeno pravno lice za merenje emisije, na osnovu zahteva propisanih metoda merenja, u zavisnosti od zagađujućih materija koje se mere na predmetnom ispustu.

Merno mesto se uspostavlja tako da bude dovoljno veliko, lako dostupno i opremljeno tako da je merenje moguće vršiti na propisan način i bez opasnosti za izvođača merenja i da su izvršena merenja reprezentativna za emisije iz datog postrojenja i u odnosu na metrološke uslove.

Kod merenja emisije potrebno je obezbediti da se na mernom mestu ne mešaju otpadni gasovi iz predmetnog stacionarnog izvora sa otpadnim gasovima iz drugih stacionarnih izvora, ako ovom uredbom nije drugačije propisano.

V. VREDNOVANjE REZULTATA MERENjA EMISIJA, SADRŽAJ IZVEŠTAJA I BILANSA EMISIJA I IZVEŠTAVANjE O IZVRŠENIM MERENjIMA

Vrednovanje rezultata merenja emisija

Član 40.

Vrednovanje rezultata merenja emisija je postupak poređenja rezultata merenja sa propisanim graničnim vrednostima, na način dat u Prilogu VI.

Sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima

Član 41.

Izveštaj o merenju emisija zagađujućih materija u vazduh sadrži sledeće elemente:

podatke o ovlašćenoj stručnoj organizaciji koja vrši merenja;

podatke o operateru i postrojenju u kome se vrši merenje;

opis makrolokacije i mikrolokacije na kojoj se postrojenje nalazi;

opis postrojenja u kojem se vrši merenje;

podatke o položaju mernih mesta;

plan, mesto i vreme merenja;

podatke o primenjenim standardima, mernim postupcima i vrstama mernih uređaja;

opis uslova u toku merenja;

rezultate merenja;

zaključak;

priloge.

Sadržaj elemenata iz stava 1. ovog člana dat je u Prilogu VII Sadržaj elemenata izveštaja o merenjima emisija zagađujućih materija u vazduh, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

Izveštaj o godišnjem bilansu emisija dostavlja se Agenciji za zaštitu životne sredine na obrascu datom u Prilogu VII na sledeći način:

jedan elektronski popunjen komplet obrazaca (Excell fajlovi) na e-mejl adresu Agencije za zaštitu životne sredine ili na kompakt disku, bez potpisa i overe;

odštampan elektronski popunjeni komplet obrazaca u papirnoj formi ukoričen u jedinstven dokument, propisno potpisan i overen od strane odgovornog lica na poštansku adresu Agencije za zaštitu životne sredine.

VI. NACIONALNE EMISIJE

Određivanje nacionalnih emisija

Član 42.

U cilju određivanja nacionalnih emisija acidifikujućih i eutrofikujućih zagađujućih materija i prekursora prizemnog ozona, i to sumpor dioksida (SO2), oksida azota (NOx), isparljivih organskih jedinjenja (VOC) i amonijaka (NH3) izraženih u kilotonama, utvrđuju se:

nivoi emisija zagađujućih materija iz stava 1. ovog člana primenom metodologija, prostorne mreže i vremenskog rasporeda, utvrđenih od strane EMEP;

nivoi emisija zagađujućih materija iz stava 1. ovog člana u 1990. godini, kao referentnoj, primenom metodologija, prostorne mreže i vremenskog rasporeda, utvrđenih od strane EMEP;

procene budućih emisija.

Po utvrđivanju nacionalnih emisija zagađujućih materija iz stava 1. ovog člana donosi se Nacionalni program za postepeno smanjivanje godišnjih maksimalnih emisija zagađujućih materija i, po potrebi utvrđuju se posebne okolnosti zbog kojih je opravdano odstupanje od utvrđenih nacionalnih emisija.

Smanjivanje emisija

Član 43.

Nacionalnim programom za postepeno smanjivanje godišnjih emisija zagađujućih materija iz člana 42. stav 1. ove uredbe obezbeđuju se uslovi i utvrđuju rokovi za postizanje privremenih ciljeva smanjenja nacionalnih emisija na osnovu kritičnih opterećenja i kritičnih nivoa, i to:

U odnosu na smanjenje nivoa acidifikacije:

U područjima gde su kritična opterećenja prekoračena, nacionalne maksimalne emisije moraju se smanjiti za najmanje 50% u odnosu na nivo u referentnoj 1990. godini, u svakom kvadrantu prostorne mreže;

U odnosu na izloženost prizemnom ozonu iznad nivoa kritičnog po zdravlje ljudi:

U područjima gde su kritična opterećenja prizemnim ozonom iznad nivoa kritičnog po ljudsko zdravlje (AOT60=0), nacionalne emisije moraju se smanjiti za 2/3 u odnosu na nivo u referentnoj 1990. godini, u svakom kvadrantu prostorne mreže. Dodatno, opterećenje prizemnim ozonom ne sme preći apsolutnu granicu od 2,9 ppm·h u svakom kvadrantu prostorne mreže;

U odnosu na izloženost prizemnom ozonu iznad nivoa kritičnog po vegetaciju:

U područjima gde su kritična opterećenja prizemnim ozonom iznad nivoa kritičnog za useve i višegodišnje zasade (AOT40=3 ppm·h), nacionalne emisije moraju se smanjiti za 1/3 u odnosu na nivo u referentnoj 1990. godini, u svakom kvadrantu prostorne mreže. Dodatno, opterećenje prizemnim ozonom ne sme preći apsolutnu granicu od 10 ppm·h izraženu kao prekoračenje kritičnog nivoa od 3 ppm·h u svakom kvadrantu prostorne mreže.

VII. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 44.

Preduzeća, druga pravna lica i preduzetnici koji imaju izvore zagađivanja vazduha obezbediće pojedinačno merenje emisije, najkasnije u roku od devet meseci od dana stupanja na snagu ove uredbe, a određivanje mernog mesta za kontinualna merenja emisije i ugrađivanje uređaja za kontinualna merenja emisije najkasnije do 31. decembra 2011. godine.

Član 45.

Postojeća postrojenja uskladiće svoje emisije sa graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija propisanih ovom uredbom najkasnije do 31. decembra 2011. godine osim ako odredbama ove uredbe nije drugačije propisano.

Do isteka rokova iz stava 1. ovog člana primenjivaće se granične vrednosti emisija zagađujućih materija propisane Pravilnikom o graničnim vrednostima emisije, načinu i rokovima merenja i evidentiranja podataka („Službeni glasnik RS”, br. 30/97 i 35/97 – ispravka).

Član 46.

Odredbe ove uredbe ne primenjuju se na postrojenja koja će prestati sa radom najkasnije do 31. decembra 2015. godine, osim ako odredbama ove uredbe nije drugačije propisano.

Operater postrojenja iz stava 1. ovog člana u obavezi je da najkasnije do 31. decembra 2010. godine podnese ministarstvu nadležnom za poslove zaštite životne sredine odluku o prestanku rada postrojenja.

Do prestanka rada postrojenja iz stava 1. ovog člana primenjivaće se granične vrednosti emisija zagađujućih materija iz Pravilnika o graničnim vrednostima emisije, načinu i rokovima merenja i evidentiranja podataka („Službeni glasnik RS”, br. 30/97 i 35/97 – ispravka).

Član 47.

Postojeće veliko postrojenje za sagorevanje može biti izuzeto od primene graničnih vrednosti emisija iz člana 22. ove uredbe i obaveza utvrđenih Nacionalnim planom za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje pod sledećim uslovima:

da operater najkasnije do 31. decembra 2010. godine nadležnom organu dostavi pisanu izjavu da postrojenje u periodu od 1. januara 2011. godine do 31. decembra 2018. godine neće raditi više od ukupno 20.000 radnih sati i da će prestati sa radom 1. januara 2019. godine;

da operater svake godine, najkasnije do 31. januara, dostavi nadležnom organu izveštaj o utrošenom broju radnih sati u prethodnoj godini.

Član 48.

Ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Broj:

U Beogradu, 16. septembra 2010. godine

V L A D A

PREDSEDNIK

PRILOG I

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA VELIKA POSTROJENjA ZA SAGOREVANjE

A) GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA SUMPOR DIOKSID (SO2),

OKSIDE AZOTA (NOx),PRAŠKASTE MATERIJE I

UGLjEN MONOKSID (SO) ZA POSTOJEĆA VELIKA POSTROJENjA

U skladu sa članom 22. stav 1. ove uredbe granične vrednosti emisija za sumpor dioksid (SO2), okside azota (NOx), praškaste materije i ugljen monoksid (SO) za postojeća velika postrojenja određuju se na sledeći način:

D E O I

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA SUMPOR DIOKSID (SO2)

Čvrsta goriva

Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid izražene u mg/normalni m3 (udeo O2 6%) primenjuje se na postojeća postrojenja,

[pic]

odnosno za postrojenja toplotne snage od 100 – 500 MWth prema jednačini:

[pic]

gde su:

x – toplotna snaga postrojenja (MWth)

y – granična vrednost emisije SO2 (mg SO2/normalni m3)

Napomena: Ako se napred navedene granične vrednosti emisija ne mogu postići zbog karakteristika goriva, stepen odsumporavanja mora se postići najmanje u visini od 60% u postrojenjima sa toplotnom snagom od 100 MWth ili manjom, 75% za postrojenja sa toplotnom snagom većom 100 MWth i manjom ili jednakom 300 MWth i 90% za postrojenja sa toplotnom snagom većom od 300 MWth. Za postrojenja sa toplotnom snagom većom od 500 MWth mora se postići stepen odsumporavanja od najmanje 94%.

Tečna goriva

Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid izražene u mg/normalni m3 (udeo O2 3%) primenjuju se na postojeća postrojenja,

[pic]

odnosno za postrojenja toplotne snage od 300 – 500 MWth prema jednačini:

[pic]

gde su:

x – toplotna snaga postrojenja (MWth)

y – granična vrednost emisije SO2 (mg SO2/normalni m3)

Gasovita goriva

Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid izražene u mg/normalni m3 (udeo O2 3%) primenjuju se na postojeća postrojenja:

Vrsta goriva Granična vrednost emisije (mg/normalni m3) gasovita goriva generalno 35 tečni naftni gas 5 gasovi niske toplotne moći iz procesa gasifikacije rafinerijskih ostataka, gas iz koksnih peći, gas iz visokih peći 800 gas iz procesa gasifikacije uglja (1)

(1) vrednost će biti naknadno utvrđena

D E O II

VREDNOSTI EMISIJA ZA OKSIDE AZOTA (NOx) IZRAŽENE KAO NO2

Granične vrednosti emisija za okside azota izražene u mg/normalni m3 (udeo O2 6% za čvrsta goriva, 3% za tečna i gasovita goriva) primenjuju se na postojeća postrojenja:

Vrsta goriva Granična vrednost emisije (mg/normalni m3) Čvrsta goriva (1), (2): 50 do 500 MWth 600 > 500 MWth 500 Od 1. januara 2016. godine 50 do 500 MWth 600 > 500 MWth 200 Tečna goriva 50 do 500 MWth 450 > 500 MWth 400 Gasovita goriva 50 do 500 MWth 300 > 500 MWth 200

(1) Za postrojenja sa toplotnom snagom većom od 500 MWth koja od dana stupanja na snagu ove uredbe ne rade više od 2000 sati godišnje u petogodišnjem proseku do 31. decembra 2015. godine granična vrednost emisije je 600 mg/normalni m3 i osnov je za određivanje njihovog doprinosa Nacionalnom planu za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje.

Od 1. januara 2016. godine, za postrojenja koja neće raditi više od 1500 sati godišnje u petogodišnjem proseku, granična vrednost emisije je 450 mg/normalni m3.

(2) Do 1. januara 2018. godine za postrojenja koja su u 12-mesečnom periodu, do 31. decembra 2009. godine radila i nastavljaju da rade na čvrsta goriva čiji je isparljivi sadržaj manji od 10%, granična vrednost emisije je 1200 mg/normalni m3.

D E O III

VREDNOSTI EMISIJA ZA PRAŠKASTE MATERIJE

Granične vrednosti emisija za praškaste materije izražene u mg/normalni m3 (udeo O2 6% za čvrsta goriva, 3% za tečna i gasovita goriva) primenjuju se na postojeća postrojenja:

Vrsta goriva Toplotna snaga (MWth) Granična vrednost emisije (mg/normalni m3) Čvrsto ≥ 500< 500 50 (2)100 Tečno (1) Sva postrojenja 50 Gasovito Sva postrojenja 5 (po pravilu)10 (za gas iz visoke peći)50 (za gas nastao pri proizvodnji čelika a koji se može koristiti na drugom mestu)

(1) Granična vrednost emisije od 100 mg/normalni m3 može se primeniti na postrojenja za sagorevanje toplotne snage manje od 500 MWth ako koriste tečno gorivo sa udelom pepela većim od 0,06%.

(2) Granična vrednost emisije od 100 mg/normalni m3 može se primeniti na postrojenja za sagorevanje toplotne snage veće ili jednake 500 MWth koja sagorevaju čvrsto gorivo toplotne snage manje od 5800 kJ/kg sa masenim udelom vlage većim od 45 masenih %, ukupnim masenim udelom vlage i pepela većim od 60% i udelom kalcijum oksida (CaO) većim od 10%.

D E O IV

GRANIČNA VREDNOST EMISIJE ZA UGLjEN MONOKSID (SO)

Granična vrednost emisije za ugljen monoksid za postojeća postrojenja koja koriste čvrsta goriva i goriva iz biomase je 250 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za ugljen monoksid za postojeća postrojenja koja koriste tečna goriva je 175 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za ugljen monoksid za postojeća postrojenja koja koriste gasovita goriva je 100 mg/normalni m3.

B) GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA SUMPOR DIOKSID (SO2),

OKSIDE AZOTA (NOx), PRAŠKASTE MATERIJE I

UGLjEN MONOKSID (SO) ZA VELIKA POSTROJENjA

U skladu sa članom 22. stav 2. ove uredbe granične vrednosti emisija za sumpor dioksid (SO2), okside azota (NOx), praškaste materije i ugljen monoksid (CO) za velika postrojenja određuju se na sledeći način:

D E O I

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA SUMPOR DIOKSID (SO2)

Čvrsta goriva

Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid izražene u mg/normalni m3 (udeo O2 6%) primenjuju se na postrojenja, sa izuzetkom gasnih turbina:

Vrsta goriva 50 to 100 MWth 100 to 300 MWth > 300 MWth biomasa 200 200 200 sva druga 850 200 200

Napomena: Ako se napred navedene granične vrednosti emisija ne mogu postići zbog karakteristika goriva, granična vrednost emisije za sumpor dioksid (SO2) iznosi 300 mg/normalni m3, ili stepen odsumporavanja od najmanje 92% mora se postići za postrojenja sa toplotnom snagom manjom ili jednakom 300 MWth, a u slučaju postrojenja sa toplotnom snagom većom od 300 MWth granična vrednost emisije za sumpor dioksid (SO2) iznosi 400 mg/normalni m3 uz stepen odsumporavanja od najmanje 95%.

Tečna goriva

Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid izražene u mg/normalni m3 (udeo O2 3%) primenjuju se na sledeća postrojenja, sa izuzetkom gasnih turbina:

50 to 100 MWth 100 to 300 MWth > 300 MWth 850 400-200 (linearno smanjenje) 200

Gasovita goriva

Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid izražene u mg/normalni m3 (udeo O2 3%) primenjuju se na postrojenja:

Vrsta goriva Granična vrednost emisije (mg/normalni m3) gasovita goriva generalno 35 tečni naftni gas 5 gasovi niske toplotne moći iz koksnih peći 400 gasovi niske toplotne moći iz visokih peći 200

D E O II

VREDNOSTI EMISIJA ZA OKSIDE AZOTA (NOx) IZRAŽENE KAO NO2

Granične vrednosti emisija za okside azota izražene u mg/normalni m3 primenjuju se na postrojenja, sa izuzetkom gasnih turbina:

Čvrsta goriva (udeo O2 6%)

Vrsta goriva 50 do 100 MWth 100 do 300 MWth > 300 MWth biomasa 400 300 200 sva druga 400 200 200

Tečna goriva (udeo O2 3%)

50 do 100 MWth 100 do 300 MWth > 300 MWth 400 200 200

Gasovita goriva (udeo O2 3%)

50 do 300 MWth > 300 MWth prirodni gas 150 100 drugi gasovi 200 200

Gasne turbine (udeo O2 15%)

>50 MWth(toplotna snaga po uslovima utvrđenim odgovarajućim srpskim standardom) prirodni gas (Napomena 1) 50 (Napomena 2) tečna goriva (Napomena 3) 120 gasovita goriva (osim prirodnog gasa) 120

Navedene granične vrednosti ne primenjuju se na gasne turbine za hitne slučajeve, koje rade manje od 500 radnih sati godišnje. Operater ovakvog postrojenja dužan je da svake godine dostavi nadležnom organu izveštaj o broju radnih sati u toku godine.

Napomena 1: Prirodni gas je smeša gasovitih ugljovodonika od kojih je nazastupljeniji metan koji sadrži najviše 20 % (zapreminskih) inertnih i drugih sastojaka

Napomena 2: Granična vrednost emisije iznosi 75 mg/normalni m3 u slučajevima kada je efikasnost utvrđena u skladu sa uslovima opterećenja prema utvrđenom odgovarajućem srpskom standardu:

kod gasnih turbina koje se koriste u kombinovanim sistemima za grejanje i proizvodnju elekrične energije i čija je ukupna efikasnost veća od 75%;

kod gasnih turbina koje se koriste u kombinovanom ciklusu proizvodnje čija je ukupna efikasnost veća od 55%;

kod gasnih turbina za mehaničke pogone.

Kod gasnih turbina sa jednim ciklusom koje nisu navedene ni u jednoj prethodnoj kategoriji, ali imaju efikasnost veću od 35% – utvrđenu u skladu sa uslovima opterećenja prema utvrđenom odgovarajućem srpskom standardu – granična vrednost emisije računa se kao [pic], gde je η efikasnost gasne turbine izražena u procentima u skladu sa uslovima opterećenja prema utvrđenom odgovarajućem srpskom standardu.

Napomena 3: Granična vrednost emisije primenjuje se samo za gasne turbine u kojima sagorevaju samo laki i srednji destilati.

D E O III

VREDNOSTI EMISIJA ZA PRAŠKASTE MATERIJE

Granične vrednosti emisija za praškaste materije izražene u mg/normalni m3 primenjuje se na postrojenja, sa izuzetkom gasnih turbina:

Čvrsta goriva (udeo O2 6 %)

50 to 100 MWth > 100 MWth 50 30

Tečna goriva (udeo O2 3 %)

50 to 100 MWth > 100 MWth 50 30

Gasovita goriva (udeo O2 3 %)

po pravilu 5 za gas iz visoke peći 10 za gasove nastale pri proizvodnji čelika koji se mogu koristiti na drugom mestu 30

D E O IV

GRANIČNA VREDNOST EMISIJE ZA UGLjEN MONOKSID (SO)

Granična vrednost emisije za ugljen monoksid za postrojenja koja koriste čvrsta goriva i goriva iz biomase je 250 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za ugljen monoksid za postrojenja koja koriste tečna goriva je 175 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za ugljen monoksid za postrojenja koja koriste gasovita goriva je 100 mg/normalni m3. PRILOG II

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA

ZA MALA POSTROJENjA ZA SAGOREVANjE

U skladu sa članom 22. stav 5. ove uredbe utvrđuju se granične vrednosti emisija za dimni broj, ugljen monoksid (SO), okside azota (NOx) za mala postrojenja za sagorevanje, u zavisnosti od vrste goriva koja se koristi.

D E O I

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA ČVRSTA GORIVA

Granične vrednosti emisije pri korišćenju čvrstog goriva za mala postrojenja za sagorevanje su:

dimni broj ≤ 1;

za ugljen monoksid:

– za postrojenja toplotne snage veće od 50 kW i manje od 150 kW

4000 mg/normalni m3;

– za postrojenja toplotne snage veće od 150 kW i manje od 500 kW

2000 mg/normalni m3;

– za postrojenja toplotne snage veće od 500 kW i manje od 1 MWth

1000 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 za postrojenja snage veće od 100 kW do 1 MWth 250 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za mala postrojenja za sagorevanje na čvrsta goriva, i to na ugalj, brikete od uglja i koks, odnosi se na zapreminski udeo kiseonika u otpadnom gasu od 7%, a za postrojenja na ostala čvrsta goriva granična vrednost emisije odnosi se na zapreminski udeo kiseonika u otpadnom gasu od 13 %.

Dozvoljenji gubici toplote u dimnim gasova za mala postrojenja za sagorevanje su:

za postrojenja toplotne snage veće od 8 kW i manje od 25 kW 19%;

za postrojenja toplotne snage veće od 25 kW i manje od 50 kW 18%;

za postrojenja toplotne snage veće od 50 kW i manje od 1 MWth 12%.

D E O II

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA TEČNA GORIVA

Granične vrednosti emisije pri korišćenju tečnih goriva za mala postrojenja za sagorevanje su:

dimni broj:

– za postrojenja toplotne snage manje od 11 kW ≤ 2

– za postrojenja toplotne snage veće od 11 kW i manje od 5 MWth ≤ 1

za ugljen monoksid:

– za postrojenja toplotne snage manje od 400 kW 175 mg/normalni m3;

– za postrojenja toplotne snage veće od 400 kW i manje od 2,5M Wth

120 mg/normalni m3;

– za postrojenja toplotne snage veće od 2,5 MWth i manje od 5 MWth

80 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2:

– za postrojenja kod kojih je temperatura vode u kotlu niža od 110°S a nadpritisak ne veći od 0,05 MPa 100 mg/normalni m3;

– za postrojenja kod kojih je temperatura vode u kotlu više od 110°S a niža od 210°S a nadpritisak veći od 0,05 MRa a manji od 1,8 MRa 200 mg/normalni m3;

– za postrojenja kod kojih je temperatura vode u kotlu viša od 210°S, a nadpritisak veći od 1,8 MPa 250 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za mala postrojenja za sagorevanje na tečna goriva odnosi se na zapreminski udeo kiseonika u otpadnom gasu od 3%.

D E O III

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA GASOVITA GORIVA

Granične vrednosti emisije pri korišćenju gasovitih goriva za mala postrojenja za sagorevanje su:

za ugljen monoksid:

– za postrojenja toplotne snage manje od 400 kW 100 mg/normalni m3;

– za postrojenja toplotne snage veće od 400 kW i manje od 10 MWth

80 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2:

– za postrojenja na prirodni gas kod kojih je temperatura vode u kotlu niža od 110°S a nadpritisak manji od 0,05 MPa 100 mg/normalni m3;

– za postrojenja na prirodni gas kod kojih je temperatura vode u kotlu viša od 110°S a niža od 210°S a nadpritisak veći od 0,05 MPa a manji od 1,8 MPa

110 mg/normalni m3;

– za postrojenja na prirodni gas kod kojih je temperatura vode u kotlu viša od 210°S a nadpritisak veći od 1,8 MPa 150 mg/normalni m3;

– za postrojenja na tečni naftni gas 200 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za mala postrojenja za sagorevanje na gasovita goriva odnosi se na zapreminski udeo kiseonika u otpadnom gasu od 3%.

Za mala postrojenja za sagorevanje za tečna i gasovita goriva toplotne snage između 4 i 400 kW toplotni gubici se određuju na osnovu propisa koji uređuje zahteve kvaliteta i ispitivanja karakteristika novih toplovodnih kotlova na tečna i gasovitih goriva.

D E O IV

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA POSTOJEĆA MALA POSTROJENjA ZA SAGOREVANjE I PRELAZNE ODREDBE

Postojeća mala postrojenja za sagorevanje uskladiće vrednosti emisija sa odredbama ove uredbe najkasnije 60 meseci od dana stupanja na snagu ove uredbe, ako je malo postrojenje za sagorevanje na tečno ili gasovito gorivo bilo u radu na dan stupanja na snagu ove uredbe više od 15 godina.

Do trenutka (momenta) usklađivanja vrednosti emisija iz stava 1. ovog člana sa odredbama ove uredbe, koriste se granične vrednosti emisija iz dela I, II i III ovog Priloga, osim u slučajevima za koja važe granične vrednosti emisija, i to:

ugljen monoksid

pri korišćenju čvrstih goriva za sva postrojenja toplotne snage veće od 500 kW za koje je granična vrednost emisije 1000 mg/normalni m3;

pri korišćenju tečnih goriva za koje je granična vrednost emisije

175 mg/normalni m3;

pri korišćenju gasovitih goriva za koje je granična vrednost emisije

100 mg/normalni m3;

okside azota

pri korišćenju tečnih goriva za koje je granična vrednost emisije

280 mg/normalni m3;

pri korišćenju gasovitih goriva za koje je granična vrednost emisije

200 mg/normalni m3;

pri korišćenju tečnog naftnog gasa za koje je granična vrednost emisije

300 mg/normalni m3.

PRILOG III

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA

ZA SREDNjA POSTROJENjA ZA SAGOREVANjE

U skladu sa članom 22. stav 6. ove uredbe utvrđuju se granične vrednosti emisije za praškaste materije, ugljen monoksid (SO), okside azota (NOx), sumpor dioksid (SO2) i organske materije za srednja postrojenja za sagorevanje, u zavisnosti od vrste goriva koja se koristi.

D E O I

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA ČVRSTA GORIVA

Granične vrednosti emisije za čvrsta goriva (ugalj, briketiran ugalj i koks, tresetni briket i drvo), za srednja postrojenja za sagorevanje su:

za praškaste materije:

– za postrojenja toplotne snage 5 MWth ili više 20 mg/normalni m3;

– za postrojenja toplotne snage manje od 5 MWth 50 mg/normalni m3;

– za postrojenja toplotne snage manje od 2,5 MWth koja isključivo koriste netretirano drvo 100 mg/normalni m3

za ugljen monoksid 150 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2:

– pri upotrebi drva 250 mg/normalni m3;

– pri upotrebi drugih goriva

– sa fluidizovanim slojem 300 mg/normalni m3;

– za ostale peći u postrojenjima toplotne snage 10 MWth ili više

400 mg/normalni m3;

– manje od 10 MWth 500 mg/normalni m3.

Za peći sa fluidizovanim slojem koje koriste ugalj granična vrednost emisije za azot suboksid, N2O u otpadnom gasu iznosi 150 mg/normalni m3.

za okside sumpora izražene kao SO2:

– sa fluidizovanim slojem 350 mg/normalni m3;

– za ostale peći pri korišćenju kamenog uglja 1300 mg/normalni m3;

– pri korišćenju drugih goriva 1000 mg/normalni m3;

za organske materije izražene kao ukupni ugljenik 10 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za postrojenja na ugalj, briket i koks odnosi se na zapreminski udeo kiseonika u otpadnom gasu od 7% a za postrojenja na tresetni briket i drvo granična vrednost emisije odnosi se na zapreminski udeo kiseonika u otpadnom gasu od 11%.

D E O II

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA TEČNA GORIVA

Granične vrednosti emisije pri korišćenju tečnih goriva, za srednja postrojenja za sagorevanje su:

dimni broj ≤ 1 (postrojenja koja koriste ulje za loženje lako i ekstra lako, metanol, etanol, sirova biljna ulja, metilestar iz biljnih ulja);

za praškaste materije 50 mg/normalni m3 (osim za postrojenja koja koriste ulje za loženje lako i ekstra lako, metanol, etanol, sirova biljna ulja, metilestar iz biljnih ulja kod kojih se ne određuje emisija praškastih materija);

za ugljen monoksid 80 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2:

– za postrojenja koja koriste ulje za loženje lako i ekstra lako kod kojih je temperatura vode u kotlu niža od 110°S a nadpritisak ne veći od 0,05 MPa

180 mg/normalni m3;

– za postrojenja koja koriste ulje za loženje lako i ekstra lako kod kojih je temperatura vode u kotlu viša od °S i niža od 210°S a nadpritisak veći od 0,05 MRa a manji od 1,8 MPa 200 mg/normalni m3;

– za postrojenja koja koriste ulje za loženje lako i ekstra lako kod kojih je temperatura vode u kotlu viša od 210°S a nadpritisak veći od 1,8 Mpa

250 mg/normalni m3;

– za postrojenja koja koriste druga tečna goriva 350 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2:

– za postrojenja koja koriste teška ulja 1300 mg/normalni m3;

– za postrojenja koja koriste druga tečna goriva 850 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za postrojenja koja koriste tečna goriva odnosi se na zapreminski udeo kiseonika u otpadnom gasu od 3%.

D E O III

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA GASOVITA GORIVA

Granične vrednosti emisije pri korišćenju gasovitih goriva, za srednja postrojenja za sagorevanje su:

za praškaste materije:

– pri upotrebi prirodnog gasa, tečnog naftnog gasa, rafinerijskog gasa, deponijskog gasa, biogasa 5 mg/normalni m3;

– pri upotrebi drugih gasovitih goriva 10 mg/normalni m3;

za ugljen monoksid 80 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2:

– za postrojenja na prirodni gas kod kojih je temperatura vode u kotlu niža od 110°S a nadpritisak manji od 0,05 MPa 100 mg/normalni m3;

– za postrojenja na prirodni gas kod kojih je temperatura vode u kotlu više od 110°S a niža od 210°S a nadpritisak veći od 0,05 MRa a manji od 1,8 Mpa

110 mg/normalni m3;

– za postrojenja na prirodni gas kod kojih je temperatura vode u kotlu viša od 210°S a nadpritisak veći od 1,8 MPa 150 mg/normalni m3;

– za postrojenja za ostala gasovita goriva 200 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2:

– za tečni naftni gas 5 mg/normalni m3;

– za prirodni gas 10 mg/normalni m3;

– za rafinerijski ili gas iz visokih peći 50 mg/normalni m3;

– za druga gasovita goriva 350 mg/normalni m3;

Granična vrednost emisije za postrojenja koja koriste gasovita goriva odnosi se na zapreminski udeo kiseonika u otpadnom gasu od 3%.

D E O IV

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA POSTOJEĆA SREDNjA POSTROJENjA ZA SAGOREVANjE I PRELAZNE ODREDBE

Postojeća srednja postrojenja za sagorevanje uskladiće vrednosti emisija sa odredbama ove uredbe najkasnije 90 meseci od dana stupanja na snagu ove uredbe, ako je srednje postrojenje za sagorevanje na tečno ili gasovito gorivo bilo u radu na dan stupanja na snagu ove uredbe više od 20 godina.

ugljen monoksid

– pri korišćenju čvrstih goriva za koje je granična vrednost emisije

250 mg/normalni m3;

– pri korišćenju tečnih goriva za koje je granična vrednost emisije

170 mg/normalni m3;

– pri korišćenju gasovitih goriva za koje je granična vrednost emisije

100 mg/normalni m3;

okside azota

– pri korišćenju čvrstih goriva za koje je granična vrednost emisije

650 mg/normalni m3;

– pri korišćenju ulja za loženje lako i ekstra lako za koje je granična vrednost emisije 250 mg/normalni m3;

– pri korišćenju teških tečnih goriva za koje je granična vrednost emisije

350 mg/normalni m3;

– pri korišćenju gasovitih goriva za koje je granična vrednost emisije

200 mg/normalni m3,

sumpor dioksid

– pri korišćenju čvrstih goriva za koje je granična vrednost emisije

1700 mg/normalni m3;

– pri korišćenju ulja za loženje lako i ekstra lako za koje je granična vrednost emisije 1700 mg/normalni m3;

– pri korišćenju gasovitih goriva za koje je granična vrednost emisije

35 mg/normalni m3.

Bez obzira na stavove 1. i 2. ovog dela Priloga III uredbe, postojeća srednja postrojenja za sagorevanje uskladiće vrednosti emisija sa graničnim vrednostima emisija iz dela I, II i III ovog Priloga najkasnije za 36 meseci od dana stupanja na snagu ove uredbe ako se kao gorivo upotrebljava koksni gas, visokopećni gas, rafinerijski gas, deponijski gas, biogas iz postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda.

PRILOG IV

OPŠTE GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA

Opšte granične vrednosti emisija iz ovog Priloga primenjuju se ako u Prilogu V ove uredbe za pojedinačni stacionarni izvor, odnosno pojedinačnu zagađujuću materiju u otpadnom gasu iz stacionarnog izvora, nije propisana drugačija granična vrednost emisije.

Granične vrednosti emisije za ukupne praškaste materije

Granične vrednosti emisije za ukupne praškaste materije u otpadnom gasu iznose:

– 20 mg/normalni m3 za maseni protok veći ili jednak 200 g/h

– 150 mg/normalni m3 za maseni protok manji od 200 g/h

Granične vrednosti emisije za praškaste neorganske materije

Granične vrednosti emisije za praškaste neorganske materije u otpadnom gasu, razvrstane u klase štetnosti od I do III, iznose:

za I klasu štetnosti:

živa i njena jedinjenja izražena kao Hg

talijum i njegova jedinjenja izražena kao Tl

0,05 mg/normalni m3 za maseni protok od 0,25 g/h i veći.

za II klasu štetnosti:

olovo i njegova jedinjenja izraženi kao Pb

kobalt i njegova jedinjenja izražena kao Co

nikl i njegova jedinjenja izražena kao Ni

selen i njegova jedinjenja izražena kao Se

telur i njegova jedinjenja izražena kao Te

0,5 mg/normalni m3 za maseni protok od 2,5 g/h i veći.

za III klasu štetnosti:

antimon i njegova jedinjenja izraženi kao Sb

hrom i njegova jedinjenja izraženi kao Cr

cijanidi lako rastvorljivi (npr. NaCn) izraženi kao CN

fluoridi lako rastvorljivi (npr. NaF) izraženi kao F

bakar i njegova jedinjenja izraženi kao Cu

mangan i njegova jedinjenja izraženi kao Mn

vanadijum i njegova jedinjenja izraženi kao V

kalaj i njegova jedinjenja izraženi kao Sn

1 mg/normalni m3 za maseni protok od 5 g/h i veći.

Ako se u otpadnom gasu nalazi više praškastih neorganskih materija iz različitih klasa štetnosti, za svaku materiju primenjuje se granična vrednost emisije propisana ovim Prilogom, a ukupna granična vrednost emisije iznosi:

0,5 mg/normalni m3 za materije klase I i II i za maseni protok 2,5 g/h i veći;

1 mg/normalni m3 za materije klase I i III i za maseni protok 5 g/h i veći,

1 mg/normalni m3 za materije klase II i III i za maseni protok 5 g/h i veći,

Ako se otpadni gas nalazi pod fizičkim uslovima (pritisak, temperatura) pod kojim materije mogu biti u tečnom ili gasovitom stanju, granične vrednosti emisije ili maseni protoci iz stava 1. ovog člana posmatraće se u odnosu na ukupni iznos čvrstih, tečnih i gasovitih emisija.

Praškaste neorganske materije koje nisu navedene pod imenima za koje postoji dobar razlog da se veruje da imaju potencijala da budu kancerogene, mutagene ili toksične za reprodukciju biće dodate u III klasu štetnosti.

Granične vrednosti emisije za neorganske gasovite materije

Granične vrednosti emisije za neorganske gasovite materije u otpadnom gasu, razvrstane u klase štetnosti od I do IV, iznose:

za I klasu štetnosti:

arsin (arsen hidrid-AsH3)

hlorcijanid-CNCl

fozgen-SOSl2

fosfin (fosfor hidrid-PH3)

0,5 mg/normalni m3 za maseni protok od 2,5 g/h i veći.

za II klasu štetnosti:

brom i njegova jedinjenja izraženi kao bromovodonik-HBr

hlor-Cl2

cijanovodonična kiselina-HCN

fluor i njegova jedinjenja izraženi kao fluorovodonik-HF

vodonik sulfid-H2S

3 mg/normalni m3 za maseni protok od 15 g/h i veći.

za III klasu štetnosti:

amonijak-NH3

jedinjenja hlora, ukoliko nisu u klasi I ili II izraženi kao hlorovodonik-HCl

30 mg/normalni m3 za maseni protok od 150 g/h i veći.

za IV klasu štetnosti:

oksidi sumpora (sumpor dioksid i sumpor trioksid) izraženi kao sumpor dioksid-SO2

oksidi azota (azot monoksid i azot dioksid) izraženi kao azot dioksid-NO2

350 mg/normalni m3 za maseni protok od 1800 g/h i veći.

U otpadnim gasovima koji su nastali iz postrojenja za toplotno ili katalitičko naknadno sagorevanje, granične vrednosti emisije za azot monoksid i azot dioksid, izraženi kao azot dioksid, iznose 200 mg/normalni m3. Granična vrednost emisije za ugljen monoksid iznosi 100 mg/normalni m3.

Ukoliko gasovi u sistemu za naknadno sagorevanje sadrže visoke koncentracije oksida azota ili drugih jedinjenja azota, granične vrednosti emisija za azot monoksid i azot dioksid, izraženi kao azot dioksid, iznose 350 mg/normalni m3 pri masenom protoku od 1800 g/h.

Granične vrednosti emisije za organske materije

Granična vrednost emisije za organske materije u otpadnom gasu, izuzev praškastih organskih materija, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 50 mg/normalni m3 za maseni protok od 500 g/h i veći.

Kod postojećih postrojenja za sagorevanje sa godišnjim masenim protokom organskih materija manjim od 1,5 t/godini, izražene kao ukupni ugljenik, granična vrednost emisije organskih materija sadržanih u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 1500 g/h za maseni protok.

Iznos sati rada tokom kojih su maseni protoci, izraženi kao ukupni ugljenik, u rasponu od 500 g/h do 1500 g/h ne sme biti veći od 8 sati rada dnevno.

Granične vrednosti emisije organskih materija u otpadnom gasu, razvrstane u klasu štetnosti I, iznose 20 mg/normalni m3 za maseni protok 100 g/h i veći.

Organske materije u otpadnom gasu, razvrstane u I klasu štetnosti, date su u tabeli 2.

Tabela 2: Organske materije I klase štetnosti

Organska materija Formula CAS broj 1,1,2,2-tetrabromoetan C2H2Br4 79–27–6 1,2,3-propantriol, trinitrat (nitroglicerin) C3H5N3O9 55–63–0 1,2,4-benzentrikarboksilna kiselina C9H6O6 528–44–9 1,2-benzendiol (pirokatehin) C6H6O2 120–80–9 1,2-etandiamin, N-(2-aminoetil)- C4H13N3 111–40–0 1,2-etandiol, dinitrat (etilen glikol) C2H6O2 628–96–6 1,2-propandiol, dinitrat (propilen glikol) C3H8O2 6423–43–4 1,1,2,3,4,4-heksahloro–1,3-butadien C4Cl6 87–68–3 1,3-propandiamin C7H19N3 105–83–9 1,4-dioksan C4H8O2 123–91–1 1,5-naftalendiamin C10H10N2 2243–62–1 1,6-heksametilendiizocijanat C8H12N2O2 822–06–0 1,6-heksandiamin C6H16N2 124–09–4 1-butanamin C4H11N 109–73–9 1-butanetiol (butil merkaptan) C4H10S 109–79–5 1-naftalenamin C10H9N 134–32–7 3-hloro-2-metilpropen C4H7Cl 563–47–3 2,4,7-trinitrofluorenon C13H5N3O7 129–79–3 2,5-furandion C4H2O3 108–31–6 2-butenal (kroton aldehid) C4H6O 123–73–9 2-butin-1,4-diol C4H6O2 110–65–6 2-hloro-1,3-butadien (hloropren) C4H5Cl 126–99–8 3,5,5-trimetil–2-cikloheksan-1-on C9H14O 78–59–1 2-etoksietil acetat C6H12O3 111–15–9 2-furankarboksi aldehid (furfural) C5H4O2 98–01–1 2-furanmetanamin C5H7NO 617–89–0 2-heksanon (butil metil keton) C6H12O 591–78–6 2-imidazolidinetion C3H6N2S 96–45–7 2-metil-m-fenilendiamin C7H10N2 823–40–5 2-naftil fenil amin C16H13N 135–88–6 2-nitro–p–fenilendiamin,2 C6H7N3O2 5307–14–2 2-metil-2-propanamin (terc-butilamin) C4H11N 75–64–9 2-propenal (akrolein, akril aldehid) C3H4O 107–02–8 butil ester 2-propionske kiseline (butil ester akrilne kiseline, butil akrilat) C7H12O2 141–32–2 etil ester 2-propionske kiseline (etil ester akrilne kiseline, etil akrilat) C5H8O2 140–88–5 metil ester 2-propionske kiseline (metil ester akrilne kiseline, metil akrilat) C4H6O2 96–33–3 2-propin-1-ol C3H4O 107–19–7 3,3-diaminobenzidin C12H14N4 91–95–2 4,4′-metilenbis(2-metilcikloheksilam) C15H30N2 6864–37–5 4-amino-2-nitrofenol C6H6N2O3 119–34–6 4-metil-3-oksa-1-pentanol (etilen glikol izopropil etar) C5H12O2 109–59–1 4-terc-butiltoluen C11H16 98–51–1 acetaldehid (etanal) C2H4O 75–07–0 acetamid (amid sirćetne kiseline) C2H5NO 60–35–5 N-fenilacetamid C8H9NO 103–84–4 anhidrid sirćetne kiseline C4H6O3 108–24–7 etenil ester sirćetne kiseline (vinil acetat) C4H6O2 108–05–4 hlorosirćetna kiselina C2H3ClO2 79–11–8 metil ester hlorosirćetne kiseline (metil hloroacetat) C3H5ClO2 96–34–4 metoksi sirćetna kiselina C3H6O3 625–45–6 trihlorosirćetna kiselina C2HO2Cl3 76–03–9 akrilna kiselina C3H4O2 79–10–7 alkil olovna jedinjenja anilin C6H7N 62–53–3 N-metilanilin C7H9N 100–61–8 2,4-dimetilbenzenamin C8H11N 95–68–1 2-metil-5-nitrobenzenamin C7H8N2O2 99–55–8 4-metoksi benzenamin C7H9NO 104–94–9 5-hloro-2-metil benzenamin C7H8ClN 95–79–4 N,N-dimetil benzenamin C8H11N 121–69–7 (dihlorometil) benzen C7H6CI2 98–87–3 1,1′-metilenbis[4-izocijanatobenzen C15H10N2O2 101–68–8 1,2,4,5-tetrahlorobenzen C6H2Cl4 95–94–3 1-hloro-2-nitrobenzen C6H4ClNO2 88–73–3 1-hloro-4-nitrobenzen C6H4ClNO2 100–00–5 1-metil-3-nitrobenzen (3-nitrotoluen) C7H7NO2 99–08–1 1-metil-4-nitrobenzen (4-nitrotoluen) C7H7NO2 99–99–0 2,4-dihloro-1-metilbenzen (2,4-dihlorotoluen) C7H6Cl2 95–73–8 nitrobenzen C6H5NO2 98–95–3 benzensulfonil hlorid C6H5SO2Cl 98–09–9 benzoil hlorid C7H5ClO 98–88–4 benzoil peroksid C14H10O4 94–36–0 bifenil (difenil) C12H10 92–52–4 bis(2-etilheksil)ftalat C24H38O4 117–81–7 izobutilamin C4H11N 78–81–9 kamfor C10H16O 76–22–2 kaprolaktam C6H11NO 105–60–2 dietilkarbamil hlorid C5H10ClNO 88–10–8 ugljen tetrahlorid CCl4 56–23–5 karbonil sulfid COS 463–58–1 izopropil ester hlorosirćetne kiseline C5H9ClO2 105–48–6 hloroform (trihlorometan) CHCl3 67–66–3 hlorometan (metil hlorid) CH3Cl 74–87–3 hloropikrin (trihloronitrometan) Cl3CNO2 76–06–2 diaminoetan (etilendiamin) C2H8N2 107–15–3 dihlorofenoli (2,5-dihlorofenol) C6H6CI2O diglicidil eter C6H10O3 2238–07–5 2,6–diizocijanatotoluol C9H6N2O2 91–08–7 di-n-butiltindihlorid C8H18Cl2Sn 683–18–1 dinitronaftalen (svi izomeri) C10H6N2O4 27478–34–8 difenil eter C12H10O 101–84–8 difenilamin C12H11N 122–39–4 difenilmetan–2,4´–diizocijanat C15H10N2O2 5873–54–1 N-etil etanamin C4H11N 109–89–7 1,1,2,2-tetrahloroetan C2H2Cl4 79–34–5 1,1,2-trihloroetan C2H3Cl3 79–00–5 1,1-dihloro-1-nitroetan C2H3Cl2NO2 594–72–9 heksahloroetan C2Cl6 67–72–1 pentahloroetan C2HCl5 76–01–7 etandial (glioksal) C2H2P2 107–22–2 etantiol (etil merkaptan) C2H5SH 75–08–1 2-hloroetanol C2H5ClO 107–07–3 etanolamin C2H7NO 141–43–5 1,1-dihloroeten C2H2Cl2 75–35–4 1,1-difluoroeten (genetron 1132a) C2H2F2 75–38–7 etilhlorid (hloroetan) C2H5Cl 75–00–3 etil hloroacetat C4H7ClO2 105–39–5 etilamin C2H7N 75–04–7 etilen (eten) C2H4 74–85–1 formaldehid (metanal) CH2O 50–00–0 formamid (metanamid) CONH3 75–12–7 mravlja kiselina CH2O2 64–18–6 glutaral C5H8O2 111–30–8 anhidrid heksahidroftalne kiseline C8H10O3 85–42–7 2-etilheksan kiselina C8H16O2 149–57–5 fenil hidrazin C6H5N2H3 100–63–0 hidrokinon (1,4-benzendiol) C6H4(OH)2 123–31–9 izoforon diizocijanat C12H18N2O2 4098–71–9 keten C2H2O 463–51–4 krezol C7H8O 1319–77–3 olovoacetat (monobazni) Pb(C2H3O2)2 x 2Pb(OH)2 1335–32–6 mekrilat C5H5NO2 137–05–3 N-metil metanamin C2H7N 124–40–3 izocijanatometan C2H3NO 624–83–9 tribromometan (bromoform) CHBr3 75–25–2 metantiol (metil merkaptan) CH4S 74–93–1 metil bromid (bromometan) CH3Br 74–83–9 metil hlorid CH3Cl 107–05–1 metil jodid CH3I 74–88–4 metilamin CH5N 74–89–5 metilen hlorid CH2Cl2 75–09–2 m-nitroanilin C6H6N2O2 99–09–2 voskovi montanske kiseline, Zn-soli 73138–49–5 morfolin C4H9NO 110–91–8 N,N,N,N“,N“-pentametildietilentriamin C9H23N3 3030–47–5 1,5-diizocijanatonaftalen C12H6N2O2 3173–72–6 nitrokrezoli C7H7NO3 nitrofenoli C6H5NO3 nitropireni C16H9NO2 5522–43–0 nitrotoluen (svi izomeri) C7H7NO2 1321–12–6 N-metil-N,2,4,6-tetranitroanilin (tetril) C7H5N5O8 479–45–8 N-vinilpirolidon C6H9NO 88–12–0 o-nitroanilin C6H6N2O2 88–74–4 oksalna kiselina H2C2O4 144–62–7 p-benzokinon C6H4O2 106–51–4 pentahlorornaftalen C10H3Cl5 1321–64–8 fenol C6H6O 108–95–2 2,4,5-trihlorofenol C6H3Cl3O 95–95–4 p-terc-butilfenol C10H14O 98–54–4 1-fenil-1-(p-tolil)-3-dimetilaminopropan 5632–44–0 anhidrid ftalne kiseline C8H4O3 85–44–9 ftalonitril C8H4N2 91–15–6 piperazin C4H10N2 110–85–0 p-nitroanilin C6H6N2O2 100–01–6 1,2-dihloropropan C3H6Cl2 78–87–5 1-bromopropan C3H7Br 106–94–5 2,2-dihloropropionska kiselina C3H3Cl2NaO2 75–99–0 p-toluidin C7H9N 106–49–0 piridin C5H5N 110–86–1 natrijum hloroacetat, natrijumove soli ClCH2COONa 3926–62–3 natrijum trihloroacetat C2Cl3NaO2 650–51–1 tetrahloroetilen C2Cl4 127–18–4 tioalkoholi tioetri tiourea (tiokarbamid) CH4N2S 62–56–6 2,6-toluendiizocijanat C9H6N2O2 584–84–9 trihloroaftalen 1321–65–9 trihlorobenzen (svi izomeri) C6H3Cl3 12002–48–1 trihloroetilen C2HCl3 79–01–6 trihlorofenoli C6H3Cl3O trikrezil fosfat (ooo,oom,oop,omm,omp,opp) C21H21O4P 78–30–8 trietilamin C6H15N 121–44–8 anhidrid trimelitne kiseline C9H4O5 552–30–7 tri-n-butilfosfat C12H27O4P 126–73–8 trinitrotoluen (TNT) C7H5N3O6 118–96–7 ksilenoli (osim za 2,4–ksilenol) C8H10O 1300–71–6 toluen C7H8 108-88-3 ksilen C8H10 olefinski ugljovodonici (izuzev 1,3-butadiena) parafinski ugljovodonici (izuzev metana)

Organske materije ili njihovi sekundarni proizvodi koje nisu navedene u tabeli iznad, i to:

materije za koje se sumnja da izazivaju kancerogeno ili mutageno dejstvo;

materije za koje se sumnja da izazivaju toksično dejstvo na reprodukciju, uzimajući u obzir njihove efikasnu jačinu;

materije koje su toksične ili vrlo toksične;

materije koje mogu da izazovu nepovratnu štetu ili oštećenja;

materije koje mogu da izazovu osetljivost pri udisanju;

materije koje imaju veoma intenzivan miris;

materije koje su sporo razgradive i visoko akumulativne;

i koje se uređuju u skladu sa propisima o hemikalijama svrstavaju se u I klasu štetnosti organskih materija.

Granične vrednosti emisije organskih materija u otpadnom gasu, razvrstane u II klasu štetnosti, iznose 100 mg/normalni m3 za maseni protok 500 g/h i veći.

Organske materije u otpadnom gasu, razvrstane u II klasu štetnosti su:

1-bromo-3-hloropropan

1,1-dihloroetan

1,2-dihloroetilen, cis i trans

etanska kiselina (sirćetna kiselina)

metil formijat

nitroetan

nitrometan

oktametilciklotetrasiloksan

1,1,1-trihloroetan

1,3,5-trioksan.

Granične vrednosti emisije za kancerogene materije

Granične vrednosti emisije za kancerogene materije u otpadnom gasu, razvrstane u klase štetnosti od I do III, iznose:

1) za I klasu štetnosti:

arsen i njegova jedinjenja, osim arsina, izraženi kao As

policiklični aromatični ugljovodonici izraženi kao benzo[a]piren

kadmijum i njegova jedinjenja, izraženi kao Cd

jedinjenja kobalta rastvorljiva u vodi, izraženi kao Co

jedinjenja hroma (VI) (osim barijum hromata i olovo hromata), izraženi kao Cr,

0,05 mg/normalni m3 za maseni protok 0,15 g/h i veći.

2) za II klasu štetnosti

akrilamid

akrilonitril

dinitrotoluen

etilen oksid

nikl i njegova jedinjenja (osim metalnog nikla, legura nikla, nikl karbonata, nikl hidroksida, nikl tetrakarbonila), izraženi kao Ni

4-vinil-1,2-cikloheksandiepoksi,

0,5 mg/normalni m3 za maseni protok 1,5 g/h i veći.

3) za III klasu štetnosti:

benzen

bromoetan

1,3-butadien

1,2-dihloroetan

1,2-propilen oksid (1,2-epoksi propan)

stiren oksid

o-toluidin

trihloroeten

vinil hlorid,

1 mg/normalni m3 za maseni protok od 2,5 g/h i veći.

Ako se u otpadnom gasu nalazi više kancerogenih materija koje pripadaju različitim klasama štetnosti, granične vrednosti emisije za II klasu ne smeju da budu prekoračene ako se materije I i II klase javljaju istovremeno u otpadnom gasu. Granične vrednosti emisije za III klasu ne smeju da budu prekoračene, ako se materije I i III klase, II i III klase ili materije od I do III klase javljaju istovremeno u otpadnom gasu.

PRILOG V

GRANIČNE VREDNOSTI EMISIJA ZA ODREĐENE VRSTE POSTROJENjA

Odredbe ovog Priloga propisuju granične vrednosti emisija zagađujućih materija u otpadnom gasu za određene vrste postrojenja.

DEO I

PROIZVODNjA I PRERADA UGLjA

Postrojenja za briketiranje kamenog uglja i lignita

Granična vrednost emisije za praškaste materije kod postrojenja za briketiranje kamenog uglja iznosi 75 mg/normalni m3 u vlažnom gasu.

Granična vrednost emisije za praškaste materije kod postrojenja za briketiranje lignita u otpadnim gasovima posle uređaja za vlaženje ili mokro prečišćavanje iznosi 75 mg/normalni m3 u vlažnom gasu.

Granična vrednost emisije za praškaste materije kod postojećih postrojenja za briketiranje lignita u otpadnim gasovima posle otprašivanja iznosi 75 mg/normalni m3 ako je korišćeno mokro prečišćavanje gasova.

Postrojenja za suvu destilaciju kamenog uglja (koksare)

Granična vrednost emisije kod postrojenja za suvu destilaciju kamenog uglja (koksare) u otpadnom gasu sa 5% zapreminskog udela kiseonika je:

za praškaste materije 10 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 500 mg/normalni m3;

za jedinjenja sumpora izražena kao S u gorivu 800 mg/normalni m3.

DEO II

PRERADA MINERALNIH SIROVINA

Postrojenja za proizvodnju cementnog klinkera u rotacionim pećima

Granična vrednost emisije kod postrojenja za proizvodnju cementnog klinkera u rotacionim pećima, sa zapreminskim udelom kiseonika 10% je:

za okside azota izražene kao NO2 500 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2 350 mg/normalni m3;

za benzen 5 mg/normalni m3;

za praškaste materije pri masenom protoku iznad 0,5 kg/h

20 mg/normalni m3;

za praškaste materije pri masenom protoku jednakim ili ispod 0,5 kg/h

150 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za neorganske gasovite materije date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuje se za amonijak.

Granične vrednosti emisije za organske materije date u u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja za proizvodnju cementnog klinkera u rotacionim pećima, sa zapreminskim udelom kiseonika 10% je:

za okside azota izražene kao NO2 1300 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2 400 mg/normalni m3;

za benzen 5 mg/normalni m3;

za praškaste materije pri masenom protoku iznad 0,5 kg/h

50 mg/normalni m3;

za praškaste materije pri masenom protoku jednakim ili ispod 0,5 kg/h

150 mg/normalni m3.

Postrojenja za pečenje boksita, dolomita, magnezita, krečnjaka, gipsa, dijatomejske zemlje, kvarcita ili šamota

Kod postrojenja za proizvodnju hidrantnog krečnjaka ili hidrantnog dolomita granične vrednosti emisije odnose se na vlažni otpadni gas.

Granična vrednost emisije kod postrojenja za pečenje boksita, dolomita, magnezita, vapnenca, gipsa, diatomejske zemlje, kvarcita ili šamota, sa zapreminskim udelom kiseonika 10% je:

za praškaste materije 50 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 500 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 kod proizvodnje krečnjaka ili sinterovanja dolomita u rotacionim pećima 1500 mg/normalni m3.

Kod rotacionih peći za pečenje gipsa, masenu koncentraciju oksida sumpora, izraženih kao SO2, i oksida azota, izraženih kao NO2, određena za rad sa recikliranim otpadnim gasom treba preračunati na zapreminski protok bez recikliranog otpadnog gasa.

Granična vrednost emisije kod postojećih peći za krečnjak sa mešanim gorivima za vodonik sulfid (H2S) iznosi 3000 mg/normalni m3.

Postrojenja za tretiranje perlita, škriljaca i gline

Granična vrednost emisije kod postrojenja za tretiranje perlita, škriljaca i gline u vlažnom otpadnom gasu uz zadati zapreminski udeo kiseonika od 14% je:

za okside sumpora izražene kao SO2 750 mg/m3;

za kancerogene materije III klase štetnosti 3 mg/m3.

Postrojenja za proizvodnju stakla i staklenih vlakana

Granične vrednosti emisije iskazane su kao masene koncentracije zagađujućih materija u otpadnom gasu kod peći za topljenje stakla zagrevanih plamenom za zadati zapreminski udeo kiseonika 8%, odnosno za kadne i dnevne peći za zadati zapreminski udeo kiseonika 13%.

Granična vrednost emisije kod postrojenja za dobijanje stakla i staklenih vlakana je:

za gasovita neorganska jedinjenja fluora

izražena kao fluorovodonik-HF 5 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 500 mg/normalni m3;

za arsen pri masenom protoku 1,8 g/h ili većem 0,7 mg/normalni m3;

za kadmijum pri masenom protoku 0,5 g/h ili većem 0,2 mg/normalni m3;

za olovo u proizvodnji ambalažnog stakla 0,8 mg/normalni m3;

za praškaste materije 30 mg/normalni m3;

za kancerogene materije I klase štetnosti 0,5 mg/normalni m3.

Ako je prisutno nekoliko materija iz II klase praškastih neorganskih materija, granična vrednost emisije materija iz ove klase iznosi ukupno 1,3 mg/normalni m3. Ako su prisutne materije iz različitih klasa štetnosti, granična vrednost emisije za klasu II i III i I i III iznosi 2,3 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za okside sumpora izražene kao SO2 data je u tabeli 3.

Tabela 3. Granična vrednost emisije za okside sumpora izražene kao SO2

Postrojenja za proizvodnju stakla Gasovito gorivo(mg/normalni m3) Tečno gorivo(mg/normalni m3) Radni uslovi Ambalažno staklo ili ravno staklo 400 800 Ambalažno staklo 800 1500 Rad pri približno stehiometrijskim uslovima za primarno smanjenje NOX, recirkulacija praškastih materija izdvojenih na filtru, izdvajanje sulfata, kao i korišćenje više od 40% sekundarnog stakla. Ravno staklo 800 1500 Rad pri približno stehiometrijskim uslovima za primarno smanjenje NOX, recirkulacija praškastih materija izdvojenih na filtru i udeo sulfata neophodan za proizvodnju stakla veći od 0,40% Staklo za posude 200 500 Staklo za posude 500 1400 Rad pri približno stehiometrijskim uslovima za primarno smanjenje NOX, recirkulacija praškastih materija izdvojenih na filtru i udeo sulfata neophodan za proizvodnju stakla veći od 0,45% Staklena vlakna 200 800 Staklena vlakna 800 1400 Potpuna recirkulacija praškastih materija izdvojenih na filtru i udeo sulfata neophodan za proizvodnju stakla veći od 0,40% Staklena vuna 5 800 Staklena vuna 100 1400 Korišćenje više od 40% sekundarnog stakla Posebna vrsta stakla 200 500 Posebna vrsta stakla 400 1000 Potpuna recirkulacija praškastih materija izdvojenih na filtru Vodeno staklo 200 1200 Frite 200 500

Ako se zbog kvaliteta stakla koriste olovo ili selen, primenjuju se granične vrednosti emisije za praškaste neorganske materije date u Prilogu IV ove uredbe. Granična vrednost emisije za neorganske praškaste materije II klase štetnosti iznosi 3 mg/normalni m3. Ukoliko su prisutne zagađujuće materije iz više klasa štetnosti, granična vrednost emisije za klasu II i III i I i III iznosi 4 mg/normalni m3.

U postupku nitratnog prečišćavanja granična vrednost emisije za azot monoksid i azot dioksid u otpadnom gasu, izražene kao NO2, kod postrojenja, iznosi 1000 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja je:

za praškaste materije 30 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 800 mg/normalni m3.

U postupku nitratnog prečišćavanja granična vrednost emisije za azot monoksid i azot dioksid u otpadnom gasu, izražene kao NO2, kod postojećih postrojenja je:

– za otpadni gas zapreminskog protoka 5000 normalni m3/h ili veći

1000 mg/normalni m3;

– za otpadni gas zapreminskog protoka manji od 5000 normalni m3/h

1200 mg/normalni m3.

Postrojenja za topljenje mineralnih materija i proizvodnju mineralnih vlakana

Granična vrednost emisije kod postrojenja za topljenje mineralnih materija sa zapreminskim udelom kiseonika 8% u otpadnom gasu je:

za gasovita neorganska jedinjenja fluora

izražena kao fluorovodonik-HF 5 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 500 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2 u proizvodnji kamene vune:

– isključivo za korišćenje prirodnog kamena ili mešavine

600 mg/normalni m3;

– za korišćenje manje od 45 masenih % mineralno kombinovanih cigli, što se odnosi na mešavine 1100 mg/normalni m3;

– za korišćenje 45 masenih % ili više mineralno kombinovanih cigli, što se odnosi na mešavine, i uz punu recirkulaciju filtera za praškaste materije

1500 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja je:

za praškaste materije 30 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 800 mg/normalni m3.

U postupku nitratnog prečišćavanja granična vrednost emisije za azot monoksid i azot dioksid u otpadnom gasu, izražene kao NO2, kod postojećih postrojenja je:

– za otpadni gas zapreminskog protoka 5000 normalni m3/h ili veći

1000 mg/normalni m3;

– za otpadni gas zapreminskog protoka manji od 5000 normalni m3/h

1200 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju keramičkih proizvoda pečenjem

Granična vrednost emisije za postrojenja za pečenje keramičkih proizvoda na bazi gline u otpadnom gasu sa zapreminskim udelom kiseonika 17% je:

za praškaste materije 40 mg/normalni m3;

za olovo 0,5 mg/normalni m3 pri masenom protoku od 2,5 g/h i većem, odnosno

3 mg/normalni m3 za maseni protok manji od 2,5 g/h;

za gasovita neorganska jedinjenja fluora

izražena kao fluorovodonik-HF 5 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2 500 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 500 mg/normalni m3;

za organske materije izražene kao ukupni ugljenik 20 mg/normalni m3;

za benzen 3 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja je:

za okside sumpora izražene kao SO2 pri udelu sumpora u sirovini do 12%

500 mg/normalni m3 i pri udelu sumpora u sirovini od 12% i više

1500 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 500 mg/normalni m3;

za fluor i jedinjenja fluora

izražena kao fluorovodonik-HF 5 mg/normalni m3;

za hlor i jedinjenja hlora

izražena kao hlorovodonik-HCl 30 mg/normalni m3;

za organske materije:

– benzen 5 mg/normalni m3;

– fenol 20 mg/normalni m3;

– stiren 100 mg/normalni m3;

– metanol 20 mg/normalni m3,

za organske materije izražene kao ukupni ugljenik 50 mg/normalni m3;

za praškaste materije 40 mg/normalni m3.

DEO III

CRNA METALURGIJA

Postrojenja za pečenje ili sinterovanje gvozdene rude

Granična vrednost emisije kod postrojenja za pečenje ili sinterovanje gvozdene rude je:

za okside sumpora izražene kao SO2 500 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 400 mg/normalni m3;

za organske materije izražene kao ukupni ugljenik 75 mg/normalni m3;

za dioksine i furane 0,1 ng/normalni m3.

Za praškaste neorganske materije primenjuju se granične vrednosti emisije date u Prilogu IV ove uredbe, obezbeđujući da je granična vrednost emisije olova u otpadnom gasu procesa sinterovanja 1 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja je:

za praškaste materije 50 mg/normalni m3;

za olovo 2 mg/normalni m3;

za dioksine i furane 0,5 ng/normalni m3.

Opšte granične vrednosti emisija date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se na postojeća postrojenja.

Livnice sivog liva, legure gvožđa i čelika

Granična vrednost emisije za livnice sivog gvožđa, legure gvožđa i čelika je:

za praškaste materije:

– kod kupolnih peći sa odisavanjem gasa pri vrhu 20 mg/normalni m3;

– kod kupolnih peći sa odisavanjem gasa pri dnu 20 mg/normalni m3;

– kod indukcionih peći 20 mg/normalni m3;

– kod električnih peći 20 mg/normalni m3;

– kod konvertora 20 mg/normalni m3;

– kod drugih peći 20 mg/normalni m3;

– kod postrojenja za pripremu sirovina, obradu, hlađenje i prerada sirovina (drobilice, mlinovi, sita, transportna postrojenja) 10 mg/normalni m3;

– kod pripreme i regeneracije jezgra 10 mg/normalni m3;

– kod postrojenja za nodulizaciju 10 mg/normalni m3;

za dioksine i furane

– kod kupolnih peći, električnih peći, indukcionih peći, rotacionih peći i konvertora 0,1 ng/normalni m3;

za praškaste neorganske materije I klase štetnosti 0,05 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije II klase štetnosti 0,5 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije III klase štetnosti 1 mg/normalni m3;

za kancerogene materije II klase štetnosti 0,5 mg/normalni m3;

za neorganske gasovite materije: fluor i njegova jedinjenja

izražena kao fluorovodonik-HF 1 mg/normalni m3;

za ugljen monoksid

– kod električnih peći 20 mg/normalni m3;

– kod kupolnih peći na vruć vazduh 150 mg/normalni m3;

– kod rotacionih peći 30 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2

– kod kupolnih peći na topli vazduh 100 mg/normalni m3;

– kod kupolnih peći na hladan vazduh 400 mg/normalni m3;

– kod rotacionih peći 130 mg/normalni m3;

– kod regeneracije jezgra 150 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2

– kod kupolnih peći na topli vazduh 200 mg/normalni m3;

– kod kupolnih peći na hladan vazduh 70 mg/normalni m3;

– kod kupolnih peći bez upotrebe koksa 400 mg/normalni m3;

– kod električnih peći 50 mg/normalni m3;

– kod rotacionih peći 250 mg/normalni m3;

– kod regeneracije jezgra 150 mg/normalni m3

za amine kod pripreme i oblikovanja jezgra

za maseni protok 25 g/h ili veći 5 mg/normalni m3;

za benzen kod pripreme i oblikovanja jezgra

za maseni protok 5 g/h ili veći 5 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za postojećih livnica sivog gvožđa, legure gvožđa i čelika je:

za praškaste materije:

– kod kupolnih peći sa odisavanjem gasa pri vrhu 20 mg/normalni m3;

– kod kupolnih peći sa odisavanjem gasa pri dnu 50 mg/normalni m3;

– kod indukcionih peći 20 mg/normalni m3;

– kod električnih peći 20 mg/normalni m3;

– kod konvertora 50 mg/normalni m3;

– kod drugih peći 50 mg/normalni m3;

– kod postrojenja za finalizaciju proizvoda sirovina (drobilice, mlinovi, sita, transportna postrojenja) 50 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije I klase štetnosti 0,2 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije II klase štetnosti 1 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije III klase štetnosti 5 mg/normalni m3;

za kancerogene materije II klase štetnosti 1 mg/normalni m3;

za neorganske gasovite materije:

– fluor i njegova jedinjenja

izražena kao fluorovodonik-HF 5 mg/normalni m3;

– okside sumpora izražene kao SO2 500 mg/normalni m3;

– okside azota izražene kao NO2 500 mg/normalni m3;

za ugljen monoksid samo za kupolne peći na topli vazduh sa rekuperatorom na drva 1000 mg/normalni m3;

za dioksine i furane 0,5 ng/normalni m3.

Postrojenja za dobijanje sirovog gvožđa ili čelika

Granična vrednost emisije za postrojenja za dobijanje sirovog gvožđa ili čelika sa zapreminskim udelom kiseonika 3% u otpadnom gasu u kauperu (gasnom konvertoru), odnosno iz visokih peći, za praškaste materije iznosi 10 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja za dobijanje sirovog gvožđa ili čelika u konvertorima, odnosno iz visokih peći, za praškaste materije iznosi 50 mg/normalni m3.

Postrojenja za dobijanje sirovog gvožđa ili čelika kontinualnim livenjem

Granična vrednost emisije za praškaste materije u proizvodnji čelika u elektrolučnim pećima iznosi 5 mg/normalni m3 a u postojećim postrojenjima iznosi 10 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za gasovita neorganska jedinjenja fluora izražena kao fluorovodonik za postrojenja za elektrolučno topljenje pod šljakom iznosi 1 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije u elektrolučnim pećima za dioksine i furane iznosi 0,2 ng/normalni m3.

Postrojenja za valjanje čelika, peći za zagrevanje i termičku obradu

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja za valjanje čelika, peći za zagrevanje i termičku obradu, za praškaste materije iznosi 50 mg/normalni m3 a za okside azota, izražene kao NO2, iznosi 500 mg/normalni m3.

DEO IV

OBOJENA METALURGIJA

Postrojenja za dobijanje olova i legura iz sekundarnih sirovina

Granična vrednost emisije kod postrojenja za dobijanje olova i legura iz sekundarnih sirovina za zadati zapreminski udeo kiseonika od 3% je:

za praškaste materije 5 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije II klase štetnosti 2 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije III klase štetnosti 2 mg/normalni m3;

za arsen, izražen kao As, osim arsina, iznosi 0,15 mg/normalni m3; pri masenom protoku arsena jednakim ili manjim od 0,4 g/h 0,4 mg/normalni m3;

za sumpor dioksid, izražen kao SO2 450 mg/normalni m3;

za sumpor trioksid, izražen kao SO2 60 mg/normalni m3;

za dioksine i furane 0,4 ng/normalni m3.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja za dobijanje olova i legura iz sekundarnih sirovina je:

za praškaste materije 10 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije II klase štetnosti 5 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije III klase štetnosti 5 mg/normalni m3;

za arsen, izražen kao As, osim arsina iznosi 0,15 mg/normalni m3; pri masenom protoku arsena jednakim ili manjim od 0,4 g/h 0,4 mg/normalni m3;

za dioksine i furane 0,4 ng/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2 800 mg/normalni m3.

Postrojenja za dobijanje ferolegura

Granična vrednost emisije za postrojenja za dobijanje ferolegura u elektrotermičkim ili metalotermičkim procesima za praškaste materije iznosi 5 mg/normalni m3.

Postrojenja za dobijanje aluminijuma elektrolitičkim procesima

Granična vrednost emisije za postrojenja za dobijanje aluminijuma elektrolitičkim procesima je:

za praškaste materije pri emisionom faktoru 5 mg/normalni m3;

pri emisionom faktoru 2 kg/t Al

za gasovita neorganska jedinjenja fluora

izražena kao F pri emisionom faktoru 0,5 kg/t Al 1 mg/normalni m3;

okside sumpora izražene kao SO2 130 mg/normalni m3;

pri emisionom faktoru 13,6 kg/t Al

za ugljen monoksid 2 g/normalni m3

pri emisionom faktoru 200 kg/t Al.

Granična vrednost emisije za proizvodnju uređaja za anode je:

za praškaste materije:

– pri skladištenju i transportu sirovine 5 mg/normalni m3;

– pri sejanju, mlevenju, mešanju i oblikovanju anodne mase 5 mg/normalni m3;

– pri pečenju anode 5 mg/normalni m3;

za gasovita neorganska jedinjenja fluora

izražena kao F pri pečenju anode 1 mg/normalni m3;

za ugljenik izražen kao ukupni ugljenik:

– pri skladištenju katranske smole 50 mg/normalni m3;

– pri mešanju i oblikovanju anodne mase 50 mg/normalni m3

– pri pečenju anode 50 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2 pri pešenju anode 350 mg/normalni m3;

za NOx pri pečenju anode 350 mg/normalni m3;

za benzen pri pečenju anode 3 mg/normalni m3;

PAH III (1) pri pečenju anode 500 µg/normalni m3;

PAH II (2) pri oblikovanju i mešanju anodne mase 100 µg/normalni m3;

PAH I (3) pri oblikovanju i mešanju anodne mase 10 µg/normalni m3.

Oznake PAH III (1), PAH II (2) i PAH I (3) imaju sledeće značenje:

(1) PAH III je grupa policikličnih aromatičnih ugljovodonika: piren, benzo (a) piren, dibenzo (a, h) antracen, benzo (a) antracen, benzo (b) fluoranten, benzo (k) fluoranten, krizen, indeno (1,2,3-cd) piren, benzo (ghi) perilen, naftalen, acenaftilen, acenaften, fluoren, fenantren, antracen, fluoranten;

(2) PAH II je grupa policikličnih aromatičnih ugljovodonika benzo (a) piren, dibenzo (a, h) antracen, dibenzo (a) antracen, benzo (b) fluoranten, benzo (j) fluoranten, benzo (k) fluoranten, krizen, indeno (1,2,3-cd) piren, benzo (b) nafto (2,1-d) tiofen;

(3) PAH I je grupa policikličnih aromatičnih ugljovodonika: benzo (a) piren, dibenzo (a, h) antracen.

Granična vrednost emisije za proizvodnju postojećih uređaja za anode je:

za praškaste materije:

– pri skladištenju i transportu sirovine 20 mg/normalni m3;

– pri sejanju, mlevenju, mešanju i oblikovanju anodne mase 20 mg/normalni m3;

– pri pečenju anode 20 mg/normalni m3;

za gasovita neorganska jedinjenja fluora

izražena kao F pri pečenju anode 1 mg/normalni m3;

za ugljenik izražen kao ukupni ugljenik:

– pri skladištenju katranske smole 200 mg/normalni m3;

– pri mešanju i oblikovanju anodne mase 200 mg/normalni m3;

– pri pečenju anode 200 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2 pri pešenju anode 350 mg/normalni m3;

za NOx pri pečenju anode 350 mg/normalni m3;

za benzen pri pečenju anode 3 mg/normalni m3;

PAH III (1) pri pečenju anode 500 µg/normalni m3;

PAH II (2) pri oblikovanju i mešanju anodne mase 100 µg/normalni m3;

PAH I (3) pri oblikovanju i mešanju anodne mase 10 µg/normalni m3.

Oznake PAH III (1), PAH II (2) i PAH I (3) imaju sledeće značenje:

(3) PAH I je grupa policikličnih aromatičnih ugljovodonika: benzo (a) piren, dibenzo (a, h) antracen.

Postrojenja za dobijanje aluminijuma iz sekundarnih sirovina

Granična vrednost emisije za postrojenja za dobijanje aluminijuma iz sekundarnih sirovina je:

za praškaste materije 10 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 u otpadnom gasu rotacionih peći koje koriste čisti kiseonik za sagorevanje 500 mg/normalni m3;

za dioksine i furane 0,1 ng/normalni m3.

Granična vrednost emisije za dioksine i furane kod postojećih postrojenja iznosi 0,5 ng/normalni m3.

U procesu je zabranjena upotreba heksahloretana.

Postrojenja za livenje aluminijuma i magnezijuma

Granična vrednost emisije za livnice odlivaka je:

za praškaste materije:

– u trajnim kalupima za livenje i preradu proizvoda 20 mg/normalni m3;

– u pećima 20 mg/normalni m3;

za ukupni ugljenik:

– za šahtnu peć 150 mg/normalni m3;

– za peći sa otvorenim ložištem ili plamenom 5 mg/normalni m3;

– za livenje u trajne kalupe 10 mg/normalni m3;

za ugljen monoksid:

– za šahtnu peć 150 mg/normalni m3;

– za peći sa otvorenim ložištem ili plamenom 5 mg/normalni m3;

za sumpor dioksid, SO2:

– za šahtnu peć 50 mg/normalni m3;

– za peći sa otvorenim ložištem ili plamenom 15 mg/normalni m3;

za okside azota, NOx:

– za šahtnu peć 120 mg/normalni m3;

– za peći sa otvorenim ložištem ili plamenom 50 mg/normalni m3;

za amine pri pripremi i oblikovanju jezgra pri masenom protoku 25 g/h ili većem 5 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za postojeće livnice odlivaka je:

za praškaste materije:

– u uređajima za topljenje i livenje sa filter otprašivačima pri masenom protoku 0,5 kg/h ili većem 20 mg/normalni m3;

– u uređajima za topljenje i livenje bez filter uređaja za finalizaciju proizvoda pri masenom protoku 0,5 kg/h ili većem 50 mg/normalni m3;

za sumpor dioksid, SO2:

– za šahtnu peć 500 mg/normalni m3;

– za peći sa otvorenim ložištem ili plamenom 500 mg/normalni m3;

za okside azota, NOx:

– za šahtnu peć 500 mg/normalni m3;

– za peći sa otvorenim ložištem ili plamenom 500 mg/normalni m3;

za amine pri pripremi i oblikovanju jezgra pri masenom protoku 25 g/h ili većem 5 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za livnice legura je:

za praškaste materije:

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

5 mg/normalni m3;

za hlor (u slučaju rasplinjavanja sa hlorom):

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

5 mg/normalni m3;

za fluor i njegova jedinjenjaizražena kao HF:

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

1 mg/normalni m3;

za okside azota, NOx:

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

300 mg/normalni m3;

za dioksine i furane:

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

0,1 ng/normalni m3;

za ukupni ugljenik:

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

50 mg/normalni m3;

za amine pri pripremi i oblikovanju jezgra pri masenom protoku 25 g/h ili većem 5 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za postojeće livnice legura je:

za praškaste materije:

– u uređajima za topljenje i livenje sa filter otprašivačima pri masenom protoku 0,5 kg/h ili većem 20 mg/normalni m3;

– u uređajima za topljenje i livenje bez filter uređaja za finalizaciju proizvoda pri masenom protoku 0,5 kg/h ili većem 50 mg/normalni m3;

za hlor (u slučaju rasplinjavanja sa hlorom):

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

30 mg/normalni m3;

za fluor i njegova jedinjenjaizražena kao HF:

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

5 mg/normalni m3;

za okside azota, NOx:

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

500 mg/normalni m3;

za dioksine i furane:

– u postrojenjima za toplotni predtretman i pećima za topljenje

0,5 ng/normalni m3;

za amine pri pripremi i oblikovanju jezgra pri masenom protoku 25 g/h ili većem 5 mg/normalni m3.

Granične vrednosti emisije za organske materije izražene kao ukupni ugljenik iz stava 1. Priloga IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za valjanje obojenih metala, peći za zagrevanje i termičku obradu

Granična vrednost emisije kod postrojenja za valjanje obojenih metala, peći za zagrevanje i termičku obradu sa zapreminskim udelom kiseonika 5% u otpadnom gasu za okside azota izražene kao NO2 iznosi 500 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja za valjanje obojenih metala, peći za zagrevanje i termičku obradu za praškaste materije iznosi 50 mg/normalni m3 a za okside azota, izražene kao NO2, iznosi 500 mg/normalni m3.

Postrojenja za topljenje, livenje ili rafinaciju obojenih metala osim aluminijuma i magnezijuma

Granična vrednost emisije za postrojenja za topljenje, livenje ili rafinaciju obojenih metala osim aluminijuma i magnezijuma je:

za ugljen monoksid 150 mg/normalni m3;

za okside sumpora SO2 i SO3 izražene kao SO2 500 mg/normalni m3;

za amine pri masenom protoku 25g/h ili većem 5 mg/normalni m3;

za praškaste materije 5 mg/normalni m3;

za neorganske praškaste materije primenjuju se granične vrednosti emisije iz Priloga IV ove uredbe, obezbeđujući da granične vrednosti emisija za neorganske praškaste materije II klase štetnosti u otpadnom gasu iz postrojenja za rafinaciju olova iznosi ukupno 1 mg/normalni m3;

za dioksine i furane 0,4 ng/normalni m3.

U procesu je zabranjena upotreba heksahloretana.

Postrojenja za proizvodnju obojenih metala iz ruda, koncentrata ili sekundarnih sirovina u metalurškim, hemijskim ili eletrolitičkim postupcima, izuzev aluminijuma i ferolegura, kao i olova i njegovih legura iz sekundarnih sirovina

Granična vrednost emisije za postrojenja za dobijanje obojenih metala izuzev aluminijuma i ferolegura za zadati zapreminski udeo kiseonika od 3% je:

za praškaste materije 5 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije II klase štetnosti 1 mg/normalni m3;

za praškaste neorganske materije III klase štetnosti 2 mg/normalni m3;

pri topljenju olova, za praškaste neorganske materije II klase štetnosti

2 mg/normalni m3;

za arsen (osim arsina) maseni protok 0,4 g/h ili 0,15 mg/normalni m3 pri čemu je u otpadnom gasu iz anodne peći masena koncentracija arsena

0,4 mg/normalni m3;

za sumpor dioksid, izražen kao SO2 350 mg/normalni m3;

za sumpor trioksid, izražen kao SO3 60 mg/normalni m3;

za dioksine i furane 0,4 ng/normalni m3.

Granična vrednost emisije za okside sumpora, sumpor dioksid i sumpor trioksid, izražene kao SO2, kod postojećih postrojenja iznosi 500 mg/normalni m3.

Za topionice bakra iz sekundarnih sirovina za postrojenja, granična vrednost emisije za dioksine i furane iznosi 0,1 ng/normalni m3 a za postojeća postrojenja iznosi 0,5 ng/normalni m3.

9. Postrojenja za toplo cinkovanje

Granična vrednost emisije za postrojenja za toplo cinkovanje je:

za praškaste materije kod kada za toplo cinkovanje 5 mg/normalni m3;

za gasovita neorganska jedinjenja hlora

izražena kao HCl kod kada za toplo cinkovanje 10 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za postojeća postrojenja za toplo cinkovanje je:

za praškaste materije kod kada za toplo cinkovanje 10 mg/normalni m3;

za gasovita neorganska jedinjenja hlora

izražena kao HCl kod kada za toplo cinkovanje 20 mg/normalni m3.

DEO V

POVRŠINSKA OBRADA METALA

Granična vrednost emisije za postrojenja i postojeća postrojenja za površinsku obradu metala uz upotrebu azotne kiseline za okside azota, izražene kao NO2, pri kontinualnom nagrizanju azotnom kiselinom iznosi 700 mg/normalni m3.

DEO VI

POSTROJENjA ZA PROIZVODNjU TITANIJUM DIOKSIDA

Granična vrednost emisije kod procesa proizvodnje titanijum dioksida (TiO2) za postupak ispuštanja usled digestije i kalcinacije u proizvodnji TiO2, za okside sumpora izražene kao SO2, iznosi 10 kg/t proizvedenog TiO2.

DEO VII

POSTROJENjA ZA PROIZVODNjU OLOVNIH AKUMULATORA

Granična vrednost emisije za sumpornu kiselinu i njena isparenja za postrojenja za proizvodnju olovnih akumulatora iznosi 1 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za praškaste materije iznosi 1 mg/normalni m3 za masenu koncentraciju i 5 g/h za maseni protok.

DEO VIII

HEMIJSKA INDUSTRIJA

Postrojenja za proizvodnju hemijskih proizvoda, farmaceutskih proizvoda i rafinerijska postrojenja

Primenjuju se granične vrednosti emisije za ukupne praškaste materije iz Priloga IV ove uredbe.

Granična vrednost emisije za praškaste materije kod postojećih postrojenja za proizvodnju supstanci ili grupe supstanci hemijskom transformacijom iznosi:

za šaržni ili polukontinualni rad 0,20 kg/h (200 g/h);

za kontinualni rad 50 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju azotne kiseline

Granična vrednost emisije za postrojenja za proizvodnju azotne kiseline je:

za okside azota izražene kao NO2 200 mg/normalni m3;

za N2O 800 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju sumpor dioksida, sumpor trioksida, sumporne kiseline i oleuma

Granična vrednost emisije kod postrojenja za proizvodnju sumpor dioksida, sumpor trioksida, sumporne kiseline i oleuma za sumpor trioksid iznosi 60 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju natrijum karbonata

Granična vrednost emisije za amonijak kod postojećih postrojenja za proizvodnju natrijum karbonata iznosi 50 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju sumpora

Granična vrednost emisije za postrojenja za proizvodnju sumpora (Klausovo postrojenje) je:

1) za sumpor

za Klausovo postrojenje kapaciteta:

stepen emitovanja sumpora

– do najviše 20 t sumpora po danu 3 %

– od 20 do 50 t sumpora po danu 2 %

– više od 50 t sumpora po danu 0,2 %

2) za vodonik sulfid, H2S u Klausovom postrojenju za preradu prirodnog gasa 10 mg/normalni m3.

Granične vrednosti emisije za neorganske gasovite materije date u Prilogu IV ove uredbe za okside sumpora ne primenjuju se.

Ukupne granične vrednosti emisije za ugljen oksisulfid (COS) i ugljen disulfid (CS2) u otpadnom gasu izraženi kao sumpor iznosi 3 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju hlora

Granična vrednost emisije za postrojenja za proizvodnju hlora je:

za hlor 1 mg/normalni m3;

za hlor u postrojenju za proizvodnju hlora

s potpunim utečnjenjem 3 mg/normalni m3.

U elektrolizi alkalnih hlorida amalgamskim postupkom, emisija žive može iznositi najviše 1 g/t proizvedenog hlora (godišnji prosek), odnosno 0,01 g/t proizvedenog hlora (godišnji prosek) za postrojenja.

Postrojenja za proizvodnju veštačkih đubriva

Granična vrednost emisije za postrojenja za proizvodnju veštačkih đubriva je:

1) za praškaste materije u procesu granulacije i sušenja 50 mg/normalni m3;

2) za amonijak kod postojećeg postrojenja u procesu granulacije i sušenja

50 mg/normalni m3;

za amonijak kod postojećeg postrojenja u procesu priliranih granula

60 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju polivinil-hlorida (PVC)

Granična vrednost emisije za postrojenja za proizvodnju polivinil-hlorida (PVC) na mestu prelaza iz zatvorenog u otvoreni sistem (obrada i sušenje) je:

1) za vinil-hlorid kod suspenzije PVC 80 mg/kg PVC;

2) za vinil-hlorid kod emulzije PVC

i mikrosuspenzije PVC 500 mg/kg PVC.

Postrojenja za oksidaciju cikloheksana

Granična vrednost emisije benzena u otpadnom gasu kod postrojenja za oksidaciju cikloheksana iznosi 3 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju akrilonitrila

Granična vrednost emisije akrilonitrila kod postrojenja za proizvodnju akrilonitrila iznosi 0,2 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju kaprolaktama

Granična vrednost emisije kaprolaktama kod postrojenja za proizvodnju kaprolaktama iznosi 100 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju poliakrilonitrilnih vlakana

Granična vrednost emisije kod postrojenja za proizvodnju poliakrilonitrilnih vlakana je:

za akrilonitril u otpadnom gasu sušare 15 mg/normalni m3;

za akrilonitril u otpadnom gasu adsorbera 5 mg/normalni m3;

za akrilonitril u otpadnom gasu iz uređaja za pranje 5 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju polietilena

Granična vrednost emisije za postrojenja i postojeća postrojenja za proizvodnju polietilena polimerizacijom pod visokim pritiskom za organske materije u otpadnom gasu izražene kao ukupni ugljenik iznosi 80 mg/normalni m3.

Granične vrednosti emisije za organske materije I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za proizvodnju i preradu viskoze

Granična vrednost emisije za postrojenja za proizvodnju i preradu viskoze je:

1) kod proizvodnje veštačkih creva i sunđerastih krpa:

– za vodonik sulfid 50 mg/normalni m3;

– za ugljen disulfid 400 mg/normalni m3;

2) kod proizvodnje tekstilne viskoze:

– za vodonik sulfid 50 mg/normalni m3;

– za ugljen disulfid 150 mg/normalni m3.

Kod procesa iz stava 1. ovog člana otpadni gasovi se moraju odvoditi u uređaj za prečišćavanje otpadnih gasova.

Postrojenja za proizvodnju biocida i pesticida

Granična vrednost emisije za praškaste materije pri masenom protoku od 5 g/h ili većem iznosi 2 mg/normalni m3 za postrojenja za proizvodnju biocida i pesticida.

Kod postrojenja za mlevenje, mešanje i pakovanje insekticida granične vrednosti emisije za praškaste materije pri masenom protoku od 5 g/h ili većem iznosi 5 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za praškaste materije koje sadrže 10% ili više opasnih materija iznosi 2 mg/normalni m3.

Postrojenja za proces katalitičkog krekinga

Granična vrednost emisije za proces katalitičkog krekinga u rafineriji nafte je:

za praškaste materije 50 mg/normalni m3;

za okside sumpora izražene kao SO2 1200 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 700 mg/normalni m3.

Otpadni gasovi iz uređaja za odsumporavanje i/ili iz drugih rafinerijskih procesa sa zapreminskim udelom vodonik sulfida većim od 0,4 % i sa masenim protokom vodonik sulfida većim od 2 t/dan moraju se podvrgnuti daljem tretmanu. Otpadni gasovi koji se ne podvrgnu daljem tretmanu moraju se spaljivati.

Vodom koja sadrži vodonik sulfid mora se rukovati na način da se spreči emisija u atmosferu.

Granična vrednost emisije za praškaste materije u otpadnom gasu iz postrojenja za kalcinaciju iznosi 30 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za praškaste materije kod postrojenja i postojećih postrojenja za katalitički kreking iznosi 40 mg/normalni m3 tokom perioda regeneracije katalizatora.

Granična vrednosti emisije za praškaste materije u otpadnom gasu iz postojećih postrojenja za kalcinaciju iznosi 40 mg/normalni m3.

DEO IX

POSTROJENjA ZA TRETMAN OTPADA I DRUGIH MATERIJALA, IZUZEV TERMIČKOG TRETMANA

Postrojenja za odlaganje ili obradu čvrstog i tečnog otpada, gasovitog otpada sakupljenog u rezervoarima ili deponijskog gasa sa sagorljivim materijama termičkim procesima

Postrojenja za odlaganje ili reciklažu deponijskog gasa sa sagorljivim materijama termičkim procesima

Kada se u postrojenjima za sagorevanje koristi deponijski gas, za biogas ili gas iz postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda primenjuju se granične vrednosti emisija za srednja postrojenja za sagorevanje pri korišćenju gasovitih goriva, date u Prilogu III ove uredbe.

Postrojenja za spaljivanje deponijskog gasa ili drugih zapaljivih gasovitih materija iz postrojenja za tretman otpada

Granične vrednosti emisije za organske materije date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Radi praćenja procesa sagorevanja, postrojenja treba da budu opremljena mernim uređajima koji kontinualno mere i registruju temperaturu u prostoru za sagorevanje pri čemu merne tačke treba da budu postavljene na vrhu plamena.

Temperatura otpadnog gasa na vrhu plamena mora da bude najmanje 1000°S a vreme zadržavanja vrućih otpadnih gasova u prostoru za sagorevanje, mereno od vrha plamena, mora da bude najmanje 0,3 sekunde.

3. Postrojenja za gasovite materije sagorele na baklji koje nisu nastale iz postrojenja za tretman otpada

Granične vrednosti emisije za okside sumpora, okside azota i ugljen monoksid date u Prilogu IV ove uredbe koje se odnose na granične vrednosti emisije za neorganske gasovite materije ne primenjuju se.

Granične vrednosti emisije za organske materije date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Granična vrednost emisije za organske materije izražene kao ukupni ugljenik iznosi 20 mg/normalni m3, osim za postojeća postrojenja na koja se ova odredba ne primenjuje.

Minimalna temperatura u plamenu baklje treba da iznosi 850°C.

Halogenovane sagorljive organske materije ne spaljuju se na baklji.

Postrojenja za sagorevanje koja koriste

a) obojeno, lakirano ili premazano drvo kao i sve ostake koji su nastali iz takvog procesa ako nisu korišćena sredstva za zaštitu drveta i ako zbog tretiranja nisu prisutni premazi koji se sastoje od halogenovanih organskih jedinjenja

b) šperploče, iverice, vlakna ili drugo lepljeno drvo kao i sve ostake koji su nastali iz takvog procesa ako nisu korišćena sredstva za zaštitu drveta i ako zbog tretiranja nisu prisutni premazi koji se sastoje od halogenovanih organskih jedinjenja

Za postrojenja koja koriste netretirano drvo, primenjuju se granične vrednosti emisija za srednja postrojenja za sagorevanje pri korišćenju čvrstih goriva, date u Prilogu III, sa sledećim izuzecima:

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu za postrojenja čija je toplotna snaga manja od 2,5 MW iznosi 50 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije azot monoksida i azot dioksida u otpadnom gasu, izraženi kao azot dioksid, iznosi 400 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije azot monoksida i azot dioksida u otpadnom gasu, izraženi kao azot dioksid, iznosi 500 mg/normalni m3 kod postojećih postrojenja.

Postrojenja u kojima se tretiraju materijali sadržani u otpadu iz domaćinstava ili sličnih otpada

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju komposta iz organskog otpada

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Postrojenja za biološki tretman otpada

Postrojenja za fermentaciju otpada

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Postrojenja za sortiranje mešovitog komunalnog otpada

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Postrojenja za fizičko-hemijski tretman otpada

Postrojenja za sušenje otpada

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za amonijak u otpadnom gasu ne sme da prekorači maseni protok od 100 g/h i masenu koncentraciju od 20 mg/normalni m3.

Emisije neorganskih gasovitih jedinjenja hlora III klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe, izražene kao hlorovodonik, ne smeju da prekorače maseni protok u otpadnom gasu od 100 g/h i masenu koncentraciju od 20 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije organskih materija u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 20 mg/normalni m3.

Granične vrednosti emisije organskih materija I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za sušenje mulja

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za amonijak u otpadnom gasu ne sme da prekorači maseni protok od 100 g/h i masenu koncentraciju od 20 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije organskih materija u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 20 mg/normalni m3.

Granične vrednosti emisije organskih materija I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za druge tretmane otpada

Postrojenja za mehanički tretman mešovitog komunalnog otpada i otpada sličnog sastava

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije organskih materija u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 20 mg/normalni m3.

Granične vrednosti emisije organskih materija I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za druge tretmane otpada

Granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije organskih materija u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 20 mg/normalni m3.

Granične vrednosti emisije organskih materija I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za odlaganje rashladnih uređaja koji sadrže hlorofluorougljenike (CFC)

Emisije CFC u otpadnom gasu prilikom obrade ne smeju da prekorače maseni protok od 10 g/h i masenu koncentraciju od 20 mg/normalni m3.

Kod postojećih postrojenja, emisije CFC u otpadnom gasu prilikom obrade ne smeju da prekorače maseni protok od 25 g/h i masenu koncentraciju od 50 mg/normalni m3.

DEO X

POSTROJENjA ZA TRETMAN OTPADNIH VODA

Kod postrojenja za tretman otpadnih voda, za izračunavanje masenog protoka neorganskih gasovitih materija, organskih materija i kancerogenih materija iz Priloga IV ove uredbe, ne uzimajući u obzir masene koncentracije ovih zagađujućih materija, primenjuje se model Američke agencije za zaštitu životne sredine (EPA-453/R-94-080- air emissions models for waste and wastewater).

Model iz stava 1. ovog člana primenjuje se za izračunavanje masenog protoka u vremenskom intervalu od 1 sata.

DEO XI

OSTALE AKTIVNOSTI

Postrojenja za impregnaciju ili premazivanje materijala i predmeta katranom, katranskim uljem ili vrućim bitumenom

Granične vrednosti emisije organskih materija, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 20 mg/normalni m3 kod postrojenja za impregnaciju ili premazivanje materijala i predmeta katranom, katranskim uljem ili vrućim bitumenom.

Granične vrednosti emisija za organske materije I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za preradu tečnih, nezasićenih poliester smola sa stirenom kao aditivom ili tečnih epoksi smola sa aminima

Kod ovih postrojenja primenjuju se granične vrednosti emisije organskih materija date u Prilogu IV ove uredbe pod uslovom da emisije organskih materija u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, ne prekorače masenu koncentraciju 85 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju predmeta pri korišćenju aminosmola ili fenolnih smola kao što su furan, urea, fenol, ili ksilen smole pomoću termičke obrade

Granična vrednost emisije amonijaka u otpadnom gasu iznosi 50 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju poliuretanskih pena

Granične vrednosti emisije za organske materije date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se za postrojenja za proizvodnju termički izolacionih poliuretanskih pena koja koriste čiste ugljovodonike (na primer pentan) kao propelant.

Postrojenja za pripremanje bitumeniziranih materijala za izgradnju puteva

Granična vrednost emisije za postrojenja za pripremanje bitumeniziranih materijala za izgradnju puteva (asfaltne baze) u otpadnom gasu sa zapreminskim udelom kiseonika 17 % je:

za ugljen monoksid 500 mg/normalni m3 kada se koristi gasovito ili tečno gorivo; kada se koristi čvrsto gorivo, granična vrednost emisije za ugljen monoksid iznosi 1000 mg/normalni m3;

za kancerogene materije III klase štetnosti 5 mg/normalni m3;

za praškaste materije 20 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije kod postojećih postrojenja je:

za ugljen monoksid 500 mg/normalni m3 kada se koristi gasovito ili tečno gorivo; kada se koristi čvrsto gorivo, granična vrednost emisije za ugljen monoksid iznosi 1000 mg/normalni m3;

za kancerogene materije III klase štetnosti 5 mg/normalni m3;

za praškaste materije 20 mg/normalni m3;

za organske materije izražene kao ukupni ugljenik 100 mg/normalni m3.

Ako se za zagrevanje smeše mineralnih sirovina sa bitumenom upotrebljava termičko ulje, granična vrednost emisije gasova iz procesa sagorevanja termičkog ulja odnosi se na zapreminski udeo kiseonika od 3%.

Postrojenja za proizvodnju grafita ili elektrografita žarenjem

Granična vrednost emisije za postojeća postrojenja za proizvodnju grafita ili elektrografita žarenjem je:

za organska jedinjenja izražena kao ukupni ugljenik

u kružnim pećima 150 mg/normalni m3;

2) za benzen 3 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju boja i štamparskih mastila

Granična vrednost emisije kod postrojenja za proizvodnju boja i štamparskih mastila za praškaste materije u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Postrojenja za obradu površine materijala ako se koriste organski rastvarači

Granična vrednost emisije kod postrojenja za obradu površine materijala ako se koriste organski rastvarači za praškaste materije u otpadnom gasu iznosi 3 mg/normalni m3 za masenu koncentraciju i 15 g/h za maseni protok.

Postrojenja za natapanje staklenih ili mineralnih vlakana veštačkim smolama

Granična vrednost emisije za natapanje staklenih ili mineralnih vlakana veštačkim smolama kod postojećih postrojenja je:

za praškaste materije 80 mg/normalni m3;

za organske materije I klase štetnosti 30 mg/normalni m3.

Granična vrednost emisije za natapanje staklenih ili mineralnih vlakana veštačkim smolama kod postrojenja i postojećih postrojenja je:

za amonijak pri impregnaciji i sušenju

staklene ili kamene vune 65 mg/normalni m3;

za amonijak pri premazivanju staklenih

ili mineralnih vlakana 80 mg/normalni m3;

za okside azota izraženih kao NO2 350 mg/normalni m3.

Ako su emisije organskih materija smanjene termičkim dogorevanjem, granična vrednost emisije za amonijak u otpadnom gasu iznosi 100 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju papira ili kartona

Pri direktnom zagrevanju drveta i proizvoda od drveta izmerene koncentracije u otpadnim gasovima ne preračunavaju se na sadržaj kiseonika.

Granične vrednosti emisija za organske materije u postrojenjima za proizvodnju celuloze hemijsko-termičko-mehaničkim postupkom ne primenjuju se.

Postrojenja za proizvodnju drvenih vlaknastih i vezanih ploča

Granična vrednost emisije za postrojenja za proizvodnju drvenih vlaknastih i vezanih ploča (lesonita, šperploče, iverice, laminata i slično) je:

za praškaste materije u otpadnom vlažnom gasu:

– u postrojenjima za brušenje 5 mg/normalni m3;

– u sušarama 15 mg/normalni m3;

za organska jedinjenja izražena kao ukupni ugljenik 300 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju kvasca

Granična vrednost emisije kod postrojenja za proizvodnju kvasca za organske materije u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 80 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju ulja i masti iz sirovog biljnog materijala

Granična vrednost emisije kod postrojenja za proizvodnju ulja i masti iz sirovog biljnog materijala za vodonik sulfid u otpadnom gasu data u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuje se.

Postrojenja za proizvodnju i rafinaciju šećera

Granična vrednost organskih materija u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 650 g/h za maseni protok.

Granične vrednosti emisija organskih materija iz I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Granična vrednost emisije za postojeća postrojenja za proizvodnju i rafinaciju šećera je:

za praškaste materije u vlažnom otpadnom gasu 60 mg/normalni m3;

za oksida sumpora izražene kao SO2 850 mg/normalni m3;

za okside azota izražene kao NO2 400 mg/normalni m3.

Granična vrednosti emisije za organske materije, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 80 g/t obrađene šećerne repe. Ova vrednost se odnosi na organske materije, izražene kao ukupan ugljenik, koje mogu biti detektovane pomoću adsorpcije sa silika gelom. Ako se merenje vrši primenom plameno jonizacionog detektora mora se izvršiti odgovarajuća konverzija

Postrojenja za sušenje zelenih delova biljaka

Granična vrednost emisije za praškaste materije u vlažnom otpadnom gasu iznosi 75 mg/normalni m3 kod postrojenja za sušenje zelenih delova biljaka.

Granična vrednost emisije za organske materije, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 250 g ukupnog ugljenika po 1 toni vodene pare u izduvnim gasovima.

Granična vrednost emisije formaldehida, acetaldehida, akroleina i furfurala iz I klase štetnosti organskiih materija iznosi 100 g ukupnog ugljenika po 1 toni vodene pare u izduvnim gasovima.

Postrojenja za prženje kafe, zamene za kafu, žita i kakaoa

Granična vrednost oksida azota, izraženih kao NO2, iznosi 1800 g/h za maseni protok i 350 mg/normalni m3 za masenu koncentraciju kod postrojenja za prženje kafe, zamene za kafu, žita i kakaoa.

Zahtevi za postrojenja za ograničavanje emisije oksida azota ne primenjuju se na postojeća postrojenja sa kapacitetom proizvodnje manjim od 250 kg pržene kafe po času.

Granična vrednost emisije oksida azota, izraženih kao NO2, koja važi za postrojenja primenjuje se i na postojeća postrojenja sa kapacitetom proizvodnje 1500 kg pržene kafe po danu.

Postrojenja za vulkanizaciju prirodnog ili sintetičkog kaučuka

Granična vrednost emisije za organske materije, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 80 mg/normalni m3.

Postrojenja za proizvodnju sredstava za zaštitu objekata, sredstava za čišćenje ili zaštitu drveta kao i postrojenja za proizvodnju lepkova

Kod proizvodnje sredstava za zaštitu objekata, sredstava za čišćenje ili zaštitu drveta, granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 5 mg/normalni m3.

Kod proizvodnje lepkova, granična vrednost emisije praškastih materija u otpadnom gasu iznosi 10 mg/normalni m3.

Postrojenja za čišćenje alata, uređaja ili metalnih predmeta termičkim postupcima

Zapreminski udeo kiseonika u otpadnim gasovima je 11%, osim za postrojenja za katalitičko naknadno sagorevanje.

Granična vrednost za organske materije, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 100 g/h za maseni protok i 20 mg/normalni m3 za masenu koncentraciju.

Granične vrednosti emisije za organske materije I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za čišćenje unutrašnjosti železničkih vagona-cisterni, kamiona, tenkova, tankera ili posuda-rezervoara

Granična vrednost za organske materije, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 100 g/h za maseni protok i 20 mg/normalni m3 za masenu koncentraciju.

Granične vrednosti emisije za organske materije I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za automatsko čišćenje buradi ili sličnih kontejnera (na primer rezervoari na paletama) ukuljučujući i postrojenja za obradu

Granična vrednost emisije kod postrojenja na kojima se čiste burad ili kontejneri kontaminirani organskim materijama I klase štetnosti ili kancerogenim, mutagenim ili materijama toksičnim za reprodukciju, za organske materije date u Prilogu IV ove uredbe, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 100 g/h za ukupni maseni protok i 20 mg/normalni m3 za ukupnu masenu koncentraciju.

Granična vrednost emisije kod postrojenja na kojima se čiste burad ili kontejneri koji nisu kontaminirani organskim materijama I klase štetnosti ili kancerogenim, mutagenim ili materijama toksičnim za reprodukciju, za organske materije date u Prilogu IV ove uredbe, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 75 mg/normalni m3 za ukupnu masenu koncentraciju.

Granične vrednosti emisije za organske materije I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

Postrojenja za obradu tekstila termofiksiranjem, termoizoliranjem, premazivanjem, impregnacijom ili doradom, uključujući i postrojenja za sušenje

Granična vrednost emisije za organske materije u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 800 g/h za maseni protok i 40 mg/normalni m3 za masenu koncentraciju.

Dozvoljena je dodatna masena koncentracija za organske materije ne više od 20 mg/normalni m3, izražene kao ukupni ugljenik, koje mogu da se emituju iz ostataka preparata.

Ako se iz procesno-tehničkih razloga, jedna ili više faza prečišćavanja izvode na istom uređaju za obradu, ukupna masena koncentracija za organske materije u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 40 mg/normalni m3. Kod uređaja kod kojeg se istovremeno obavlja premazivanje i štampanje, masena koncentracija za organske materije u otpadnom gasu, izražene kao ukupni ugljenik, iznosi 40 mg/normalni m3.

Granične vrednosti emisije za organske materije I i II klase štetnosti date u Prilogu IV ove uredbe ne primenjuju se.

PRILOG VI

POSTUPAK OCENjIVANjA REZULTATA MERENjA EMISIJE

Prilikom poređenja izmerenih vrednosti sa graničnim vrednostima emisija smatra se da je:

I. Stacionarni izvor zagađivanja vazduha usklađen sa zahtevima propisanim ovom uredbom u pogledu emisije pojedine zagađujuće materije:

ako je najveća vrednost rezultata merenja emisije zagađujuće materije (Em) jednaka ili manja od propisane granične vrednosti (GVE), bez obzira na iskazanu mernu nesigurnost, tj.

Em ( GVE

ako se propisana granična vrednost (GVE) nalazi u opsegu najveće vrednosti rezultata merenja emisije zagađujuće materije (Em) umanjene za mernu nesigurnost i najveće vrednosti rezultata merenja emisije uvećane za mernu nesigurnost, tj.

Em – µ ≤ GVE ≤ Em + µ

gde je:

µ– apsolutna vrednost merne nesigurnosti izmerene vrednosti emisije zagađujuće materije

II. Stacionarni izvor zagađivanja vazduha nije usklađen sa zahtevima propisanim ovom uredbom u pogledu emisije pojedine zagađujuće materije ako je najveća vrednost rezultata merenja emisije zagađujuće materije uvećana za mernu nesigurnost veća od propisane granične vrednosti, tj.

Em +µ > GVE

gde je:

µ– apsolutna vrednost merne nesigurnosti izmerene vrednosti emisije zagađujuće materije

Vrednost merne nesigurnosti zavisi od primenjenih metoda merenja i karakteristika mernih instrumenata, a utvrđuje se prema korišćenoj metodi.

Referentne metode

Referentne metode za merenje emisije zagađujućih materija i određivanje uslova merenja utvrđene su standardima koji su dati u tabeli 4. Osim referentnih metoda, mogu se koristiti i druge metode merenja ako se može dokazati njihova ekvivalentnost.

Tabela 4. Referentne metode za merenje emisije zagađujućih materija i određivanje uslova merenja utvrđene su standardima

Zagađujuće materije i uslovi merenja standard Emisije iz stacionarnih izvora – Merenje brzine i zapreminskog protoka struje gasova u kanalima SRPS ISO 10780 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje zapreminske koncentracije kiseonika (O2) – Referentna metoda – Paramagnetizam SRPS EN 14789 Emisije iz stacionarnih izvora – Manuelno određivanje masene koncentracije praškastih materijaEmisije iz stacionarnih izvora – Određivanje prašine u opsegu niskih masenih koncentracija – Deo 1: Manuelna gravimetrijska metoda SRPS ISO 9096SRPS EN 13284-1 Emisije iz stacionarnih izvora – Automatizovani monitoring masenih koncentracija čestica – Karakteristike performansi, metode ispitivanja i specifikacijeEmisije iz stacionarnih izvora – Određivanje prašine u opsegu niskih koncentracija – Deo 2: Automatizovani merni sistemi SRPS ISO 10155SRPS EN 13284-2 Metode ispitivanja proizvoda od nafte – Određivanje dimnog broja pri sagorevanju ulja za loženje SRPS B.H8.270 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije sumpor dioksida – Metoda sa vodonik-peroksidom, barijum-perhloratom i torinom Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije sumpor dioksida – Metoda sa vodonik-peroksidom, barijum-perhloratom i torinom – Izmene i dopune 1 SRPS ISO 7934SRPS ISO 7934/1 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije sumpor dioksida – Referentna metoda SRPS EN 14791 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije sumpor dioksida – Karakteristike performansi automatizovanih metoda merenja SRPS ISO 7935 Emisije iz stacionarnih izvora – Uzorkovanje za automatizovano određivanje koncentracije emitovanih gasova za trajno instalirane sisteme monitoringa SRPS ISO 10396 Kvalitet vazduha – Definisanje i određivanje karakteristika performansi automatizovanih mernih sistema SRPS ISO 9169 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje ukupne emisije As, Cd, Cr, Co, Cu, Mn, Ni, Pb, Sb, Tl i V SRPS EN 14385 Emisije iz stacionarnih izvora – Manuelna metoda za određivanje HCl – Deo 1: Uzimanje uzoraka gasova SRPS EN 1911-1 Emisije iz stacionarnih izvora – Manuelna metoda za određivanje HCl – Deo 2: Apsorpcija gasovitih jedinjenja SRPS EN 1911-2 Emisije iz stacionarnih izvora – Manuelna metoda za određivanje HCl – Deo 3: Analiza apsorpcionih rastvora i izračunavanje SRPS EN 1911-3 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije azotnih oksida – Karakteristike performansi automatizovanih mernih sistema SRPS ISO 10849 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije oksida azota (NOx) – Referentna metoda: hemiluminiscencija SRPS EN 14792 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije ukupnog gasovitog organskog ugljenika u protočnom gasu pri niskim koncentracijama – Metoda kontinualne plameno – jonizacione detekcije SRPS EN 12619 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masenih koncentracija ukupnog gasovitog organskog ugljenika u dimnom gasu iz procesa sa rastvaračima – Metoda kontinualne plameno – jonizacione detekcije SRPS EN 13526 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije pojedinačnih gasovitih organskih jedinjenja – Metoda sa aktivnim ugljem i desorpcijom rastvarača SRPS EN 13649 Kvalitet vazduha – Emisije iz stacionarnih izvora – Manuelna metoda za određivanje koncentracije ukupne žive SRPS EN 13211 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije PCDD-a/PCDF-a i PCB-a sličnih dioksinima – Deo 1: Uzimanje uzoraka PCDD-a i PCDF-a SRPS EN 1948-1 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije PCDD-a/PCDF-a i PCB-a sličnih dioksinima – Deo 2: Ekstrakcija i čišćenje PCDD-a/PCDF-a SRPS EN 1948-2 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije PCDD-a/PCDF-a i PCB-a sličnih dioksinima – Deo 3: Identifikacija i kvantifikacija PCDD-a/PCDF-a SRPS EN 1948-3 Emisije iz stacionarnih izvora – Obezbeđenje kvaliteta automatizovanih mernih sistema SRPS EN 14181 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje masene koncentracije ugljen-monoksida (SO) – Referentna metoda: nedisperzivna infracrvena spektrometrija SRPS EN 15058 Emisije iz stacionarnih izvora – Određivanje gasovite i čvrste faze policikličnih aromatičnih ugljovodonika – Deo 1: Uzimanje uzorakaEmisije iz stacionarnih izvora – Određivanje gasovite i čvrste faze policikličnih aromatičnih ugljovodonika – Deo 2: Priprema uzoraka, prečišćavanje i određivanje SRPS ISO 11338-1SRPS ISO 11338-2 Kvalitet vazduha – Određivanje koncentracije neprijatnih mirisa dinamičkom olfaktometrijom SRPS EN 13725 Kvalitet vazduha – Merenje emisije iz stacionarnih izvora – Zahtevi za merne preseke i ravni i za ciljeve merenja, planiranje i izveštavanje SRPS EN 15259

POSTUPCI MERENjA I VREDNOVANjA REZULTATA MERENjA EMISIJA IZ POSTROJENjA ZA SAGOREVANjA

U skladu sa članom 32. ove uredbe utvrđuju se postupci merenja i vrednovanja rezultata merenja emisija zagađujućih materija iz postrojenja za sagorevanje, kako sledi:

Za postrojenja sa toplotnom snagom većom od 300 MWth

Koncentracije sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija mere se kontinualno za sva postrojenja sa toplotnom snagom većom od 300 MWth.

Za postrojenja sa toplotnom snagom od 100 do 300 MWth

Koncentracije sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija mere se kontinualno za sva postrojenja sa toplotnom snagom od 100 do 300 MWth. Ova kontinualna merenja ne moraju se zahtevati u sledećim slučajevima:

za postrojenja za sagorevanje sa životnim vekom manjim od 10.000 radnih časova;

za sumpor dioksid i praškaste materije iz kotlova na prirodni gas ili iz gasnih turbina koje koriste prirodni gas;

za sumpor dioksid iz gasnih turbina ili kotlova koji koriste tečna goriva sa poznatim sadržajem sumpora, u slučaju kada ne postoji uređaj za odsumporavanje;

za sumpor dioksid iz kotlova koji koriste biomasu ako njihov operater može dokazati da emisija sumpor dioksida ni pod kojim uslovima neće biti veća od utvrđenih graničnih vrednosti emisija.

U slučajevima kada se ne zahtevaju kontinualna merenja, povremena merenja se moraju vršiti najmanje jednom u svakih šest meseci. Kao alternativa, mogu se koristiti odgovarajući postupci određivanja koncentracija sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija u emisijama, koji moraju biti odobreni od nadležnog organa. Takvi postupci moraju se primenjivati na način da se obezbede podaci jednakog kvaliteta.

Operater postrojenja za sagorevanje dužan je da obavesti nadležni organ o bitnoj promeni vrste goriva koje se koristi i načina rada postrojenja. Po prijemu takvog obaveštenja, nadležni organ razmotriće adekvatnost zahteva za monitoring utvrđenih ovim Prilogom i odlučiti o potrebi prilagođavanja tih zahteva novoj situaciji.

3) Kontinualna merenja koja se vrše u skladu sa ovim Prilogom obavezno obuhvataju sledeće procesne parametre:

– udeo kiseonika;

– temperaturu;

– pritisak; i

– sadržaj vodene pare.

Kontinualno merenje sadržaja vodene pare u otpadnim gasovima nije potrebno vršiti u slučaju kad se iz uzorka otpadnih gasova vodena para odstrani, pre analiziranja emisije.

Reprezentativna merenja, tj. uzimanje uzoraka i analiza relevantnih zagađujućih materija i procesnih parametara, i referentnih metoda merenja u cilju etaloniranja automatskih mernih sistema, moraju obezbediti podatke jednakog kvaliteta. Ako su primenjeni odgovarajući srpski standardi kojima su utvrđene referentne metode smatra se da su obezbeđeni podaci jednakog kvaliteta.

Kontrola mernih sistema za kontinualna merenja vrši se paralelnim merenjima referentnim metodama najmanje jednom godišnje.

Vrednost 95%-nog intervala poverenja pojedinačnog merenja ne sme preći sledeće procente graničnih vrednosti emisija:

– za sumpor dioksid 20%;

– za okside azota 20%;

– za praškaste materije 30%.

Validovane satne i dnevne prosečne vrednosti određivaće se iz izmerenih validovanih prosečnih satnih vrednosti posle umanjenja za vrednost intervala poverenja utvrđenog ovim Prilogom.

Svaki dan za koji više od tri prosečne satne vrednosti nisu validovane zbog kvara ili održavanja sistema za kontinualno merenje neće se uzimati u obzir. Ako uprosečeni podaci za više od deset dana tokom godine nisu validovani iz tih razloga, nadležni organ zahtevaće od operatera da preduzme odgovarajuće mere u cilju unapređenja pouzdanosti sistema kontinualnog monitoringa.

4) Primena postupaka za merenja i vrednovanja rezultata merenja

Postupci merenja i vrednovanja rezultata merenja emisija utvrđeni ovim Prilogom primenjuju se na sva postrojenja za sagorevanje od dana stupanja na snagu ove uredbe.

Postupci kontinualnih merenja i vrednovanja rezultata merenja emisija utvrđeni ovim Prilogom primenjivaće se na sva postojeća postrojenja za sagorevanje od 1. januara 2012. godine.

PRILOG VII

SADRŽAJ ELEMENATA IZVEŠTAJA O MERENjIMA EMISIJA ZAGAĐUJUĆIH MATERIJA U VAZDUH

Elementi Izveštaja o merenjima emisija zagađujućih materija u vazduh, u skladu sa članom 41. ove uredbe sadrže:

Opšte podatke o ovlašćenoj stručnoj organizaciji koja vrši merenja

Naziv, sedište, adresa, broj telefona/faksa, E-mail i lice za kontakt.

Opšte podatke o operateru i postrojenju u kome se vrše merenja

Naziv, sedište, adresa, broj telefona/faksa, E-mail, registarski broj i datum registracije, lice i podaci za kontakt.

Opis makrolokacije i mikrolokacije o postrojenju

– Prikaz makrolokacije postrojenja – lokacija kompleksa – makroplan naselja u kojem ili u blizini kojeg se nalazi kompleks, udaljenost kompleksa od naselja, granice i površinu kompleksa;

– Prikaz mikrolokacije postrojenja – lokacija postrojenja u kojem se vrši merenje – situacioni plan kompleksa sa položajem postrojenja – opis položaja postrojenja unutar kompleksa i slično.

Opis postrojenja u kojem se vrši merenje

– Opis industrijskog kompleksa (osnovna delatnost, proizvodni program, kapaciteti, proizvodni pogoni, skladišta i slično);

– Tehničke podatke o postrojenju u kojem se vrši merenje (proizvođač, tip, kapacitet, podaci o sirovinama i pomoćnom materijalu, vrste otpada, podaci o energentima – vrsta i poreklo goriva, udeo nečistoća, da li se koriste aditivi i slično, toplotna snaga, dimenzije i slično);

– Opis tehnološkog procesa postrojenja u kojem se vrši merenje;

– Podaci o postrojenju, odnosno uređajima za smanjenje emisija (opis postrojenja i/ili uređaja za smanjenje emisije, proizvođač, tehnički podaci i slično).

Podatke o položaju mernih mesta

Precizan položaj i opis mernih mesta; osnovne podatke o emiterima (oblik, dimenzije, visina, geografska dužina i širina mernog mesta (ili Gauss-Kriger-ove koordinate mernog mesta) i slično); fotografiju ili skicu položaja i fotografije mernih mesta.

Plan, mesto i vreme merenja

Precizne osnovne podatke o izvršenim merenjima – osnov za merenje emisija; zagađujuće materije koje se mere; datum, vreme i mesto merenja.

Podatke o primenjenim standardima za merenja, mernim postupcima i vrstama mernih uređaja

– Primenjene standarde i metode za uzimanje uzoraka i analizu zagađujućih materija, utvrđene obimom akreditacije, uslove i način sakupljanja uzorka, opis ravni uzimanja uzoraka i položaj tačaka za uzimanje uzoraka;

– Opis načina određivanja koncentracije zagađujućih materija;

– Naziv mernog uređaja, serijski broj, tehničke karakteristike uređaja, prateću opremu uređaja; fotografije aparata kojima se vrši uzimanje uzoraka i/ili merenje, odnosno analiza;

– Podatke o relevantnim zagađujućim materijama za postrojenje u kojem se vrši merenja (uključujući i one koje se ne mere), i vrste i karakteristike zagađujućih materija koje se mere;

– Navesti sve devijacije pri merenju. Objašnjenje zašto neka propisana materija ili materije nisu merene; objašnjenje zašto merenje nije obavljeno u skladu sa metodom merenja kao i sva druga odstupanja relevantna za rezultate merenja.

Opis uslova u toku merenja

– Opis uslova rada postrojenja u toku merenja – kapacitet, tekstualni opis načina rada – kontinualan ili diskontinualan rad i slično; podatke o sirovinama i gorivu u toku merenja i stanju postrojenja i/ili uređaja za smanjenje emisija u toku merenja.

Rezultate merenja

– Tabelaran prikaz izmerene i izračunate vrednosti procesnih parametara i koncentracija zagađujućih materija i graničnih vrednosti emisija (GVE) za izmerene emisije zagađujućih materija u vazduh u skladu sa uredbom;

– Prikaz rezultata kao „izmerena vrednost[pic]merna nesigurnost“, navesti vrednosti granice kvantitacije, odnosno granice detekcije;

– Tabelarno poređenje koncentracija zagađujućih materija u odnosu na granične vrednosti emisije (u slučaju oscilacije rezultata merenja, objašnjenje uzroka zavisno od uslova rada postrojenja i vrsta i karakteristika zagađujućih materija).

Zaključak

– Konstatacija da li su izmerene koncentracije zagađujućih materija u dozvoljenim granicama emisije;

– Preporuke za unapređenje stanja ako su izmerene vrednosti veće od dozvoljenih.

Priloge

– Laboratorijski izveštaj o izvršenim merenjima (ako nije sastavni deo Izveštaja o merenju emisija);

– Uverenje o etaloniranju uređaja za uzimanje uzoraka, odnosno analizu na zahtev nadležnog organa ili naručioca merenja;

– Rešenje ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine kojim je stručna organizacija ovlašćena da vrši merenje emisija svih merenih zagađujućih materija;

– Rešenje o akreditaciji laboratorije za ispitivanje, sa spiskom metoda za merenje emisije zagađujućih materija, utvrđenih obimom akreditacije, na zahtev nadležnog organa ili naručioca merenja.

IZVEŠTAJ O GODIŠNjEM BILANSU EMISIJA ZAGAĐUJUĆIH

MATERIJA U VAZDUH

PODACI O PREDUZEĆU Poreski identifikacioni broj (PIB) Matični broj preduzeća Pun naziv preduzeća Adresa Mesto Šifra mesta Poštanski broj Ulica i broj Telefon Telefaks Email Opština Šifra opštine Šifra pretežne delatnosti PODACI O ODGOVORNOM LICU Ime i prezime Funkcija Telefon PODACI O LICU U PREDUZEĆU ODGOVORNOM ZA MERENjE EMISIJA Ime i prezime Funkcija Telefon Email

GODINA ZA KOJU SE DOSTAVLjAJU PODACI Izveštajna godina

PODACI O POSTROJENjU Naziv postrojenja Adresa 1 Mesto Šifra mesta Poštanski broj Ulica i broj Opština 1 Šifra opštine1.

1.Podaci se unose ukoliko se razlikuju od podataka o preduzeću

PODACI O MERNOM MESTU Broj i naziv mernog mesta Broj Naziv Vrsta izvora Energetski Industrijski Geografska dužina i širina 2 N o‘“ E o‘“ N ,o E ,o Nadmorska visina (mnv) Instalisana toplotna snaga na ulazu (MWth)1 Godišnja iskorišćenost kapaciteta (%) Visina ispusta (m) Unutrašnji prečnik ispusta na vrhu (m) Srednja godišnja temperatura izlaznih gasova (oC) Srednja godišnja brzina izlaznih gasova (m/s) Srednji godišnji izlazni protok (normalni m3/h) Režim rada ispusta Kontinualan Diskontinualan

1 Samo za energetske izvore

2 Popunjava se jedan od prikazanih načina označavanja geografske širine i dužine

PODACI O RADU Broj radnih dana ispusta godišnje Broj radnih sati ispusta na dan Ukupni broj radnih sati godišnje Raspodela godišnjih emisija po sezonama(%) Zima (Dec, Jan, Feb) Proleće (Mar, Apr, Maj) Leto (Jun, Jul, Avg) Jesen (Sep, Okt, Nov)

2. PODACI O KORIŠĆENOM GORIVU 1 Gorivo Gorivo 1 Gorivo 2 Gorivo 3 Gorivo 4 Naziv goriva Ukupna godišnja potrošnja (t) Donja toplotna moć goriva (kJ/kg) Sastav goriva (mas. %) S N Cl

1.Samo za energetske izvore

GODIŠNjI BILANS EMISIJA ZAGAĐUJUĆIH MATERIJA

PODACI O BILANSU EMISIJA ZAGAĐUJUĆIH MATERIJA Naziv zagađujuće materije Srednja godišnja izmerena vrednost Emitovane količine Metoda određivanja mg/ normalni m3 g/h kg/god2

NAPOMENE:

OBRAZAC POPUNIO Datum popunjavanja Čitko ime i prezime Potpis PRILOG VIII

ODREĐIVANjE UKUPNIH GODIŠNjIH EMISIJA ZAGAĐUJUĆIH MATERIJA IZ POSTROJENjA ZA SAGOREVANjE

(bilans)

U skladu sa članom 36. uredbe, do 1. januara 2012. godine ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine pribaviće podatke za ukupne godišnje emisije sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija za postojeća postrojenja za sagorevanje. Kada se vrše kontinualna merenja, operater postrojenja za sagorevanje će dodati podatke o dnevnoj količini svih pojedinačnih zagađujućih materija, na osnovu zapreminskog protoka otpadnih gasova. Kada se ne primenjuju kontinualna merenja operater će izvršiti procenu ukupnih godišnjih emisija u skladu sa Prilogom VII ove uredbe i zahtevima ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine.

Do 31. decembra 2012. godine Agencija za zaštitu životne sredine dužna je da uspostavi registar emisija sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija iz svih postrojenja za sagorevanje sa toplotnom snagom od 50 MWth ili više, pri čemu registar emisija obuhvata podatke o emisijama sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija za 2011. godinu i dalje. Za svako postrojenje koje radi pod kontrolom jednog operatera na datoj lokaciji, registar mora da sadrži između ostalog i sledeće podatke:

ukupne godišnje emisije sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija (kao ukupne suspendovane čestice);

ukupnu godišnju količinu ulazne energije, koja je utrošena za dobijanje neto kalorijske vrednosti, posebno iskazanu u pet kategorija goriva:

biomasa;

druga čvrsta goriva;

tečna goriva;

prirodni gas;

drugi gasovi.

U registru se posebno iskazuju emisije iz svakog rafinerijskog postrojenja.

OBRAZLOŽENjE

I Pravni osnov

Pravni osnov za donošenje Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh predviđen je u članovima 41. i 42. Zakona o zaštiti vazduha („Službeni glasnik RS”, broj 36/2009) po kome Vlada propisuje granične vrednosti emisije zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnih izvora, način, postupak, učestalost i metodologiju merenja emisija zagađujućih materija, kriterijume za uspostavljanje mernih mesta za merenje emisija, postupak vrednovanja rezultata merenja emisija i usklađenost sa propisanim normativima, sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima emisija i bilansu emisije, način dostavljanja podataka o emisijama za potrebe informacionog sistema i rokove dostavljanja podataka, dozvoljena prekoračenja graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija za određeni period.

II Razlozi za donošenje Uredbe

Osnovni razlozi za donošenje Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh su uređivanje i usklađivanje ove oblasti u skladu sa načelnim rešenjima ustanovljenim i sadržanim u Zakonu o zaštiti vazduha kao i dalje usklađivanje propisa u oblasti zaštite vazduha Republike Srbije sa propisima Evropske Unije. Pored toga, donošenjem Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh utvrđuju se granične vrednosti emisija, odnosno najveće dozvoljeno ispuštanje zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnih izvora u toku datog perioda, a koje se odnose na ukupne praškaste, praškaste neorganske, neorganske gasovite, organske i kancerogene materije, kao i na zagađujuće materije iz određenih vrsta postrojenja, odnosno specifičnih industrijskih grana.

U postupku usklađivanja domaćih propisa sa pravnom tekovinom Evropske Unije, u maju 2009. godine Narodna Skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o zaštiti vazduha („Službeni glasnik RS”, broj 36/2009). U prelaznim i završnim odredbama ovog Zakona, odredbom člana 84. obavezuje se Vlada Republike Srbije da u roku od od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona donese podzakonske akte za njegovo sprovođenje, odnosno da se donese podzakonski akt kojim se propisuju granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh.

Uredbom o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh utvrđene su granične vrednosti emisija za određene zagađujuće materije pri čemu su prilikom izrade ove uredbe kao osnovni dokumenti korišćeni nemački TA Luft iz 2002. godine, Direktiva Evropskog Parlamenta i Saveta 2001/80/ES od 23. oktobra 2001. godine o ograničenju emisija određenih zagađujućih materija u vazduh iz velikih ložišta (Directive 2001/80/EC of the European Parliament and of the Council of 23 October 2001 on the limitation of emissions of certain pollutants into the air from large combustion plants (LCP) i Direktiva Evropskog Parlamenta i Saveta 2001/81/ES od 23. Oktobra 2001. godine o nacionalnim kvotama emisija (maksimalnim vrednostima) za određene zagađujuće materije u atmosferi (Directive 2001/81/EC of the European Parliament and of the Council of 23 October 2001on national emission ceilings for certain atmospheric pollutants (NEC)). Prilikom izrade Uredbe korišćena je i praksa zemalja u okruženju koje su nedavno pristupile Evropskoj Uniji ili su na putu da to uskoro učine (Slovenija, Hrvatska).

III Objašnjenja osnovnih pravnih instituta

Uredba je koncipirana tako da sadrži sedam poglavlja: Osnovne odredbe, Granične vrednosti emisija iz postrojenja za sagorevanje, Maksimalne nacionalne emisije, Granične vrednosti emisija za određene vrste postrojenja, Kriterijume za uspostavljanje mernih mesta, Vrednovanje rezultata merenja emisija, sadržaj izveštaja i bilansa emisija i izveštavanje o izvršenim merenjima i Prelazne i završne odredbe.

I. Osnovne odredbe (članovi 1-18)

Ovim poglavljem definisan je predmet Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh na osnovu kojeg se propisuju granične vrednosti emisije zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnih izvora, način, postupak, učestalost i metodologija merenja emisija zagađujućih materija, kriterijumi za uspostavljanje mernih mesta za merenje emisija, postupak vrednovanja rezultata merenja emisija i usklađenost sa propisanim normativima, sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima emisija i bilansu emisija, način dostavljanja podataka o emisijama za potrebe informacionog sistema i rokove dostavljanja podataka, dozvoljena prekoračenja graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija za određeni period kao i postupanje u ispunjavanju obaveza koje proizilaze iz utvrđenih maksimalnih nacionalnih emisija.

Članom 2. uredbe propisano je da se emisija zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnog izvora utvrđuje merenjem ili izračunavanjem emisionih parametara na osnovu rezultata merenja. Merenje emisije zagađujućih materija vrši se mernim uređajima, na mernim mestima, primenom propisanih metoda merenja. Rezultati merenja emisije porede se sa graničnim vrednostima emisije jedino onda kad su merenja izvršena i rezultati izraženi u skladu sa ovom uredbom. O izvršenom merenju emisije izrađuje se izveštaj. Ovom uredbom uređuju se granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnih izvora zagađivanja, i to za ukupne praškaste materije, praškaste neorganske materije, neorganske gasovite materije, organske materije i kancerogene materije.

U članu 3. uredbe dato je značenje pojedinih izraza upotrebljenih u ovoj uredbi.

Merenje emisije zagađujućih materija vrši se kao pojedinačno i kontinualno merenje. Pojedinačno merenje obavlja se kao garancijsko, povremeno (periodično), kontrolno i posebno merenje. Operater koji samostalno vrši kontinualno merenje emisije propisano u ovom članu dužan je da vrši i povremeno merenje emisije u cilju kontrole mernih uređaja za kontinualno merenje jednom godišnje. Operater koji ne vrši samostalno kontinualno merenje emisije dužan je da vrši povremeno merenje emisije dva puta godišnje. Pojedinačna merenja emisije vrše ovlašćena pravna lica za merenje emisije putem propisanih manualnih ili automatskih metoda, dok se kontianualno merenje vrši isključivo putem automatskih metoda. Pojedinačno merenje emisije, kod stacionarnog izvora kod kojeg se očekuje pretežno ista vrednost emisije u vazduh u toku vremena, podrazumeva sukcesivnu analizu tri uzorka otpadnog gasa pri uobičajenom radu predmetnog stacionarnog izvora. Pretežno ista vrednost emisije u vazduh u toku vremena očekuje se kod stacionarnog izvora sa pretežno nepromenljivim uslovima rada. Pod stacionarnim izvorom emisije sa pretežno nepromenljivim uslovima rada, podrazumeva se stacionarni izvor koji radi sa pretežno istim kapacitetom, koji koristi pretežno istu vrstu i količinu sirovine, goriva i slično, tokom perioda rada. Pojedinačno merenje emisije, kod stacionarnog izvora kod kojeg se očekuje pretežno promenljiva vrednost emisije u vazduh u toku vremena podrazumeva sukcesivnu analizu šest uzoraka otpadnog gasa pri radnim uslovima koji mogu izazvati maksimalnu emisiju u vazduh. Pretežno promenljiva vrednost emisije u vazduh u toku vremena očekuje se kod stacionarnog izvora sa pretežno promenljivim uslovima rada. Pod stacionarnim izvorom emisije sa pretežno promenljivim uslovima rada, podrazumeva se stacionarni izvor koji radi sa pretežno promenljivim kapacitetom, koji koristi pretežno različitu vrstu i količinu sirovine, goriva i slično, tokom perioda rada. Merenje za određivanje emisije sprovodi se na takav način da rezultati emisija iz postrojenja budu reprezentativni i uporedivi sa sličnim postrojenjima i uslovima rada. U posebnim slučajevima (na primer u slučaju šaržnih operacija ili male masene koncentracije sadržane u otpadnom gasu) periodi merenja određuju se u zavisnosti od datih uslova. Kod materija koje se javljaju u različitim agregatnim stanjima moraju se preduzeti posebne mere u procesu merenja da bi se prikupili svi srazmerni odnosi. Pojedinačna i kontinualna merenja emisije obezbeđuje i finansira pravno i fizičko lice, vlasnik ili operater stacionarnog izvora.

Članom 5. uredbe propisano je da se u slučaju kada postoji osnovana sumnja da je došlo do prekomernog ispuštanja zagađujućih materija u vazduh iz pojedinog postrojenja, odnosno sumnja u ispravnost mernih uređaja, uslova pod kojima su merenja izvršena i tačnost dobijenih rezultata, obavljaju posebna merenja emisija, kontrola mernih uređaja i provera tačnosti dobijenih podataka. Posebna merenja nalaže inspektor zaštite životne sredine. Troškove posebnih merenja emisija zagađujućih materija, kontrole ispravnosti mernih uređaja i tačnosti dobijenih podataka, snosi operater.

U članu 7. uredbe propisano je da plan merenja emisije izrađuje operater ili ovlašćeno pravno lice za merenje emisije u saradnji sa operaterom. U postupku vršenja inspekcijskog nadzora inspektor nadležan za poslove zaštite životne sredine utvrđuje da li je Plan merenja emisije pripremljen u skladu sa odredbama iz stava 2. ovog člana.

Članom 8. uredbe utvrđeno je da se u cilju poređenja sa graničnim vrednostima emisija, rezultati merenja izraženi kao masena koncentracija zagađujućih materija u otpadnom gasu, preračunavaju na jedinicu zapremine suvih ili vlažnih otpadnih gasova, normalne uslove (273,15 K i 101,3 kPa) i referentni udeo kiseonika u otpadnom gasu. Rezultati merenja emisije izraženi kao masena koncentracija zagađujućih materija uvek se preračunavaju na suv otpadni gas osim ukoliko odredbama ove uredbe nije drugačije propisano. Svođenje rezultata merenja izraženih kao masena koncentracija može vršiti automatski merni uređaj pri samom merenju (automatska metoda) ili se svođenje vrši nakon merenja emisije. Rezultati merenja emisije, svedeni na suv otpadni gas, normalne uslove i referentni udeo kiseonika, porede se sa graničnim vrednostima emisija propisanih ovom uredbom u skladu sa Prilogom VI Postupak ocenjivanja rezultata merenja emisije koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo. Kod pojedinačnog merenja, vreme uzimanja uzorka otpadnog gasa mora odgovarati propisanoj metodi. Rezultate merenja emisije izražene kao masena koncentracija prikazivati u obliku „izmerena vrednost±merna nesigurnost” sa navođenjem granice kvantitacije, odnosno detekcije. Ukoliko tokom pojedinačnog merenja emisije dođe do gubitka jednog uzorka otpadnog gasa usled nepredviđenih situacija (otkazivanje stacionarnog izvora ili mernog uređaja), više sile (meteorološki uslovi) i slično na osnovu saglasnosti nadležnog organa, ocena usklađenosti sa zahtevima propisanim ovom uredbom, može se izvršiti i bez analize predmetnog uzorka otpadnog gasa

U članu 9. uredbe propisano je da se garancijsko merenje zagađujućih materija nakon izgradnje ili značajne izmene mora obaviti pri neometanom radu postrojenja, u periodu između trećeg i šestog meseca od početka rada. Nije dozvoljeno bilo kakvo razblaženje u cilju smanjenja koncentracije zagađujućih materija u otpadnom gasu.

Članom 10. uredbe propisano je da se emisije iz stacionarnih izvora prate kontinualnim merenjem ako su maseni protoci iz člana 13. stav 1. uredbe prekoračeni i pojedine granične vrednosti utvrđene. Ako se može očekivati da će postrojenje više puta prekoračiti masene koncentracije navedene u dozvoli za rad, kontinualno merenje emisije može se zahtevati za niže masene protoke od onih navedenih u članu 13. ove uredbe. Za postrojenja kod kojih uređaj za kontrolu emisije mora više puta da se isključi tokom neometanog rada zbog bezbednosnih razloga ili mu je efikasnost značajno smanjena, koriste se maseni protoci koji proističu iz preostalih kapaciteta. Kontinualno merenje emisije ne obavlja se ukoliko izvor emisije radi manje od 500 sati u jednoj godini ili emituje manje od 10% ukupne godišnje emisije postrojenja.

U članu 11. uredbe propisuje se da ukoliko se iz tehnološkog procesa očekuje emisija gasova neprijatnih mirisa, vrednost emisije treba proveriti obavljanjem olfaktometrijskih merenja.

Kod postrojenja i uređaja sa masenim protokom emisija praškastih materija od 1 do 3 kg/h, merno mesto na izvoru emisije oprema se mernim uređajima koji kontinualno prate funkcionisanje postrojenja za prečišćavanje otpadnih gasova i utvrđenih granica emisije (kvalitativni merni instrumenti). Kod postrojenja i uređaja sa masenim protokom emisija praškastih materija iznad 3 kg/h, merno mesto na izvoru emisije oprema se mernim uređajima koji kontinualno određuju masenu koncentraciju praškastih materija. Kod postrojenja i uređaja sa emisijama praškastih materija, za praškaste neorganske materije, organske materije I i II klase štetnosti ili kancerogene materije iz Priloga IV ove uredbe, merno mesto na izvoru emisije oprema se mernim uređajima koji kontinualno mere masenu koncentraciju ukupnih praškastih materija, ako maseni protok prekoračuje petostruku graničnu vrednost masenog protoka propisanu u Prilogu IV..

U članu 13. uredbe propisano je da operater može da u periodu od 60 dana izvrši dva dodatna merenja radi potvrđivanja postojanja prekoračenja masenih protoka pod istim operativnim uslovima rada i pri korišćenju istog goriva kod postrojenja i uređaja čije emisije gasovitih jedinjenja prilikom povremenog merenja prekoračuju navedene masene protoke,. Ukoliko se povremenim merenjima potvrdi prekoračenje mesenih protoka, operater je u obavezi da merno mesto na izvoru emisije opremi mernim uređajima koji kontinualno mere masenu koncentraciju navedenih jedinjenja za koja su utvrđena prekoračenja masenog protoka. Ako su masene koncentracije sumpor dioksida merene kontinualno, masene koncentracije sumpor trioksida određuju se tokom etaloniranja i uključene su u izračunavanje. Ukoliko pojedinačna merenja pokazuju da je udeo azot dioksida u emisijama oksida azota manji od 10%, treba zanemariti kontinualna merenja i njegov udeo treba izračunati. Postrojenja sa masenim protokom žive i njenih jedinjenja iznad 2,5 g/h, izražene kao Hg, treba da budu opremeljena mernim uređajima na relevantnim izvorima na kojima se kontinualno određuju masene koncentracije žive, osim ukoliko nije pouzdano dokazano da su masene koncentracije manje od 20% masene koncentracije za neorganske praškaste materije I klase štetnosti.

Članom 14. uredbe utvrđuje se da se kod postrojenja i uređaja kod kojih se kontinualno mere masene koncentracije emisija, merno mesto na izvoru emisije oprema se mernim uređajima koji kontinualno određuju sve neophodne procesne parametre (na primer: temperaturu otpadnog gasa, zapreminski protok otpadnog gasa, vlažnost, pritisak, sadržaj kiseonika), radi vrednovanja i ocene kontinualnog merenja.

Kontinualno merenje vrši se pomoću uređaja koji su usaglašeni sa zahtevima metoda merenja u skladu sa Prilogom VI ove uredbe.

U članu 16. uredbe propisano je da se izmerene vrednosti koriste se za formiranje polusatnih srednjih vrednosti. Ako je potrebno, polusatne srednje vrednosti konvertuju se u odgovarajuće referentne jedinice. Za svaki kalendarski dan, dnevna srednja vrednost, u vezi sa dnevnim vremenom rada, biće formirana od polusatnih srednjih vrednosti.

Članom 17. uredbe propisano je da se za postrojenja koja emituju praškaste neorganske materije, organske materije I klase štetnosti ili kancerogene materije, zahteva dnevno određivanje masene koncentracije ovih materija u otpadnom gasu, kao dnevna srednja vrednost u odnosu na dnevno vreme rada ako su maseni protoci utvrđeni u Prilogu IV prekoračeni više od deset puta. U slučaju da dnevne srednje vrednosti, utvrđene na osnovu kontinualnih merenja, kod kojih postoje male razlike u periodu od najkraće tri meseca, može se vršiti određivanje nedeljne, mesečne ili godišnje srednje vrednosti masene koncentracije materija iz stava 1. ovog člana u otpadnom gasu.

Članom 18. uredbe utvrđuje se da se merni uređaji kojima se vrši merenje emisije etaloniraju i ispituju u odnosu na polusatnu srednju vrednost najmanje jednom godišnje, a njihovo etaloniranje i ispitivanje vrše laboratorije akreditovane za poslove etaloniranja i ispitivanja od strane akreditacionog tela u skladu sa zahtevima standarda SRPS ISO/IEC 17025. Etaloniranje i ispitivanje mernih uređaja kojima se vrši merenje emisije ponavlja se posle svake značajnije izmene (popravka ili prepravka merila). Ovlašćeno pravno lice za merenje emisije dužno je da obezbedi redovno održavanje i ispravnost mernih uređaja za merenje emisije i da vodi evidenciju o tome. Uverenje o etaloniranju i izveštaj o rezultatatima etaloniranja i ispitivanja ispravnosti podnosi se nadležnom organu u roku od 8 nedelja. Ispravnost uređaja za kontinualno merenje emisija obezbeđuje se ispunjavanjem zahteva standarda SRPS EN 14181 i ispitivanjima definisanim ovim standardom. Ispitivanje ispravnosti uređaja za kontinualno određivanje emisija ponavlja se posle svake značajnije izmene (popravka ili prepravka merila, premeštanje), inače svake godine. Operater je dužan da obezbedi redovno održavanje i ispravnost kontinualnih mernih uređaja i da vodi evidenciju o tome Uverenje o ispravnosti i izveštaj o rezultatatima ispitivanja ispravnosti podnosi se nadležnom organu u roku od 8 nedelja..

II. Granične vrednosti emisija iz postrojenja za sagorevanje (članovi 19-37)

Članom 19. uredbe propisano je da su velika postrojenja za sagorevanje su postrojenja za sagorevanje koja se koriste za proizvodnju energije čija je toplotna snaga jednaka 50 MWth ili veća, nezavisno od vrste goriva koja se koriste (čvrsta, tečna ili gasovita). Postrojenja za sagorevanje toplotne snage manje od 50 MWth, prema vrsti goriva koje koriste i projektovanoj toplotnoj snazi dele sa na mala i srednja postrojenja za sagorevanje.

U članu 20. uredbe propisano je da se dva ili više srednjih postrojenja za sagorevanje ukupne toplotne snage veće od 50 MWth, svrstavaju u velika postrojenja za sagorevanje, ako nadležni organ u postupku izdavanja saglasnosti na studiju o proceni uticaja i izdavanja integrisane dozvole oceni da je tehnički opravdano ispuštati dimne gasove kroz zajednički dimnjak i da takva ispuštanja neće dvostruko povećati cenu ispuštanja kroz pojedinačne dimnjake. Ako se veliko postrojenje za sagorevanje proširuje za najmanje 50 MWth toplotne snage, granične vrednosti emisija određene ovim poglavljem primenjuju se za taj novi deo postrojenja, a određuju se prema toplotnom kapacitetu celog postrojenja.

U članu 21. uredba utvrđeno je da se otpadni gasovi iz velikog postrojenja za sagorevanje ispuštaju na kontrolisan način kroz dimnjak. Saglasnošću na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i integrisanom dozvolom za rad velikog postrojenja za sagorevanje određuju se uslovi ispuštanja otpadnih gasova. Nadležni organ u obavezi je da obezbedi da visina dimnjaka velikog postrojenja za sagorevanje bude izračunata na način da se zaštiti zdravlje ljudi i životna sredina. Otpadni gasovi iz procesa sagorevanja goriva u malom i srednjem postrojenju za sagorevanje kontrolisano se ispuštaju u vazduh kroz dimnjak.

Članom 22. st. 1. i 2. uredbe propisuju se granične vrednosti emisija sumpor dioksida, oksida azota, praškastih materija i ugljen monoksida iz postojećih velikih i velikih postrojenja u skladu sa Prilogom I A) Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid (SO2), okside azota (NOX), praškaste materije i ugljen monoksid (SO) za postojeća velika postrojenja koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo i Prilogom I B) Granične vrednosti emisija za sumpor dioksid (SO2), okside azota (NOx), praškaste materije i ugljen monoksid (SO) za velika postrojenja koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo. St. 5. i 6. ovog člana saglasno TA Luft-u iz 2002. godine propisuju se granične vrednosti emisija za mala i srednja postrojenja za sagorevanje za različite vrste goriva u skladu sa Prilogom II Granične vrednosti emisija za mala postrojenja za sagorevanje koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo i Prilogom III Granične vrednosti emisija za srednja postrojenja za sagorevanje koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

Članom 23. uredbe propisano je da se koncentracije zagađujućih materija u otpadnom gasu izražavaju kao koncentracije u suvom otpadnom gasu i svode se na referentni udeo kiseonika propisanu u Prilozima I, II i III.

Članom 24. uredbe propisan je način na koji nadležni organ utvrđuje granične vrednosti emisija kod velikih postrojenja koja istovremeno koriste dva ili više različitih goriva.

Članom 27. uredbe propisano je da se za mala i srednja postrojenja za sagorevanje u kojima se istovremeno sagoreva dve ili više vrsta goriva, pri proračunavanju graničnih vrednosti emisija koristi postupak propisan u čl. 24. i 25. ove uredbe.

U članu 28. uredbe utvrđeno je da saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i integrisana dozvola za velika postrojenja za sagorevanje moraju sadržati zahteve kojima se uređuje postupanje u slučaju kvara ili prekida u radu uređaja za smanjenje emisija. U slučaju prekida rada uređaja za smanjenje emisija nadležni organ naložiće operateru da smanji ili zaustavi rad postrojenja, ako se vraćanje uređaja u normalan rad ne postigne u toku 24 sata, ili da koristi gorivo koje u manjem stepenu zagađuje vazduh. O slučaju iz stava 2. ovog člana, operater mora obavestiti nadležni organ najkasnije u roku od 12 časova. Postrojenje iz stava 1. ovog člana ne sme raditi bez rada uređaja za smanjenje emisija u otpadnom gasu više od 24 sata neprekidno, odnosno 120 sati sa prekidima u jednoj kalendarskoj godini.

U cilju osiguranja snabdevanja energijom i u slučaju ako zamenjeno veliko postrojenje za sagorevanje prouzrokuje veće zagađenje vazduha od velikog postrojenja za sagorevanje kod kojeg je uređaj za smanjenje emisija u kvaru, mogu se produžiti rokovi iz st. 2. i 4. člana 30. ove uredbe. Dozvoljeno je prekoračenje graničnih vrednosti emisije za sumpor dioksid za veliko postrojenje za sagorevanje koje obično koristi gorivo sa niskim sadržajem sumpora od propisanih graničnih vrednosti emisije koje su određene ovom uredbom, ako dođe do prekida snabdevanja tog goriva, najduže na 6 meseci. Velikom postrojenju za sagorevanje u kojem se koristi isključivo gasovito gorivo dozvoljeno je najduže 10 dana da koristi drugo gorivo zbog iznenadnog prekida u snabdevanju gasom ako postoji potreba za održavanjem snabdevanja energijom.

Članom 31. utvrđeno je da mala i srednja postrojenja za sagorevanje koja imaju ugrađene uređaje za smanjenje emisija mogu raditi bez rada tih uređaja najviše 240 radnih sati godišnje, od čega najviše 72 sata neprekidno. O ovom slučaju, operater je dužan da obavesti nadležni organ najkasnije u roku od 24 časa.

U članu 32. uredbe propisano je da se monitoring emisija i svih ostalih vrednosti iz velikih postrojenja za sagorevanje određenih saglasnošću na studiju o proceni uticaja i integrisanom dozvolom u cilju primene ove uredbe, vrši u skladu sa Prilogom VI ove uredbe i da troškove monitoringa snosi operater. Osim obavezujućih materija iz Priloga VI kontinualno merenje emisije iz velikih postrojenja za sagorevanje obavlja se i u skladu sa članom 13. ove uredbe. Kod postrojenja toplotne snage do 100 MW i za materije koje nisu date u Prilogu VI obavlja se kontinualno merenje emisije u skladu sa članom 13. ove uredbe.

Članom 33. uredbe propisano je da se u slučaju kontinualnih merenja emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje, smatra da je usklađenost sa graničnim vrednostima emisija utvrđenih u skladu sa Prilogom I ove uredbe postignuta ako rezultati merenja za radne sate u toku jedne kalendarske godine pokažu da: 1) nijedna srednja mesečna vrednost ne prelazi granične vrednosti emisija; i 2a) 97% od svih 48-časovnih srednjih vrednosti ne prelazi 110% granične vrednosti za sumpor dioksid i praškaste materije i 2b) 95% od svih 48-časovnih srednjih vrednosti ne prelazi 110% granične vrednosti za azot dioksid.

U slučaju pojedinačnih merenja, smatra se da je usklađenost sa graničnim vrednostima emisija iz Priloga I ove uredbe postignuta ako dobijeni rezultati sukcesivne analize tri uzorka otpadnog gasa ne prelaze utvrđene granične vrednosti. U slučaju kontinualnih merenja, za postrojenja za sagorevanje, smatra se da je usklađenost sa graničnim vrednostima emisija postignuta ako rezultati merenja za radne sate unutar jedne kalendarske godine pokažu da nijedna srednja dnevna vrednost ne prelazi vrednosti utvrđene za nova postrojenja u Prilogu I ove uredbe i 95% svih srednjih satnih vrednosti u toku godine ne prelaze dvostruke vrednosti utvrđene u Prilogu I ove uredbe.

Članom 35. utvrđeno je da se merenja u toku probnog rada i pojedinačna merenja emisija zagađujućih materija vrše se na malim i srednjim postrojenjima za sagorevanje. Merenja u toku probnog rada i pojedinačna merenja emisija zagađujućih materija ne vrše se na malim postrojenjima za sagorevanje toplotne snage manje i jednake 8 kW, koja koriste tečna i gasovita goriva, odnosno manje ili jednake 50 kW, za postrojenja na čvrsta goriva. Pojedinačna merenja se ne vrše u slučaju kada su mala ili srednja postrojenja za sagorevanje opremljena uređajem za kontinualno merenje emisije.

U članu 36. uredbe utvrđeno je da se ukupne godišnje emisije sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija iz postrojenja za sagorevanje određuju u skladu sa Prilogom VIII uredbe. Registar emisija sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija iz svih postrojenja za sagorevanje sa toplotnom snagom od 50 MWth ili više, pri čemu registar emisija obuhvata podatke o emisijama sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija za 2011. godinu i dalje uspostavlja Agencija za zaštitu životne sredine. Sastavni deo registra je i registar izvora emisija sumpor dioksida (SO2), oksida azota (NOh) i praškastih materija za svako postrojenje kapaciteta iznad 300 MWth i ukupno za sva velika postrojenja za sagorevanje i rafinerije, na koja se ova uredba odnosi.

Članom 37. propisano je da se u cilju donošenja Nacionalnog plana za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje utvrđuju nivoi emisija zagađujućih materija, za sumpor dioksid (SO2), okside azota (NOx) i praškaste materije, iz postojećih velikih postrojenja za 1990. godinu, kao referentnu, procenat smanjenja i rokovi za postizanje utvrđenih procenata smanjenja. Sprovođenjem Nacionalnog plana za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje pojedinačno umanjiće se ukupne godišnje emisije sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija na nivoe za koje se očekuje da će biti postignuti primenom graničnih vrednosti emisija utvrđenih u skladu sa ovom uredbom. Umanjenje iz stava 2. ovog člana određuje se na osnovu godišnjih planova rada postrojenja za sagorevanje, korišćenog goriva i toplotne snage, uprosečene za poslednjih pet godina rada počevši od 1. januara 2007. godine. Zatvaranje postrojenja uključenog u Nacionalni plan za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje ne sme dovesti do povećanja ukupnih godišnjih emisija iz ostalih postrojenja obuhvaćenih planom. Nacionalnim planom za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje pojedina postrojenja ne mogu se izuzeti od primene propisa o zaštiti životne sredine, a posebno od primene propisa o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.

III. Granične vrednosti emisija za određene vrste postrojenja (član 38.)

U ovom poglavlju propisuju se granične vrednosti emisija zagađujućih materija iz postrojenja: za; preradu uglja; preradu mineralnih sirovina; crne metalurgije; obojene metalurgije; površinsku obradu metala; proizvodnju titanijum dioksida; proizvodnju olovnih akumulatora; hemijske industrije; kao i postrojenja za tretman otpada i drugih materijala, izuzev termičkog tretmana; postrojenja za preradu otpadnih voda i ostalih aktivnosti. Granične vrednosti emisija za ova postrojenja utvrđene su u Prilogu V.

Prilogom IV uredbe utvrđene su opšte granične vrednosti emisija zagađujućih materija, i to za ukupne praškaste materije, praškaste neorganske materije, neorganske gasovite materije, organske materije i kancerogene materije.

IV. Kriterijumi za uspostavljanje mernih mesta (član 39.)

Kontinualna i pojedinačna merenja emisija zagađujućih materija vrše se na tačkastom ispustu stacionarnog izvora zagađivanja, na reprezentativnim mernim mestima. Određivanje položaja i opremljenosti reprezentativnih mernih mesta za merenje emisije vrši ovlašćeno pravno lice za merenje emisije, na osnovu zahteva propisanih metoda merenja, u zavisnosti od zagađujućih materija koje se mere na predmetnom ispustu. Merno mesto se uspostavlja tako da bude dovoljno veliko, lako dostupno i opremljeno tako da je merenje moguće vršiti na propisan način i bez opasnosti za izvođača merenja i da su izvršena merenja reprezentativna za emisije iz datog postrojenja i u odnosu na metrološke uslove. Kod merenja emisije potrebno je obezbediti da se na mernom mestu ne mešaju otpadni gasovi iz predmetnog stacionarnog izvora sa otpadnim gasovima iz drugih stacionarnih izvora, ukoliko nije drugačije propisano ovom uredbom.

V. Vrednovanje rezultata merenja emisija, sadržaj izveštaja i bilansa emisija i izveštavanje o izvršenim merenjima (članovi 40-41)

Vrednovanje rezultata merenja emisija je postupak poređenja rezultata merenja s propisanim graničnim vrednostima, na način dat u Prilogu VI ove uredbe.

Članom 41. uredbe utvrđeno je da izveštaj o merenju emisija zagađujućih materija u vazduh sadrži sledeće elemente: podatke o ovlašćenoj stručnoj organizaciji koja vrši merenja; podatke o operateru i postrojenju u kome se vrši merenje; opis makrolokacije i mikrolokacije na kojoj se postrojenje nalazi; opis postrojenja u kojem se vrši merenje; podatke o položaju mernih mesta; plan, mesto i vreme merenja; podatke o primenjenim standardima, mernim postupcima i vrstama mernih uređaja; opis uslova u toku merenja; rezultate merenja; zaključak; priloge. Sadržaj svakog od elemenata Izveštaja dat je u Prilogu VII.

VI. Nacionalne emisije (članovi 42-43)

U članu 42. uredbe utvrđeno je da se u cilju određivanja nacionalnih emisija acidifikujućih i eutrofikujućih zagađujućih materija i prekursora prizemnog ozona, i to sumpor dioksida (SO2), oksida azota (NOx), isparljivih organskih jedinjenja (VOC) i amonijaka (NH3) izraženih u kilotonama, utvrđuju se: nivoi emisija zagađujućih materija iz stava 1. ovog člana, primenom metodologija, prostorne mreže i vremenskog rasporeda, utvrđenih od strane EMEP; nivoi emisija zagađujućih materija iz stava 1. ovog člana u 1990. godini, kao referentnoj, primenom metodologija, prostorne mreže i vremenskog rasporeda, utvrđenih od strane EMEP i procene budućih emisija. Po određivanju maksimalnih nacionalnih emisija pomenutih zagađujućih materija, donosi se Nacionalni program za postepeno smanjivanje godišnjih maksimalnih emisija zagađujućih materija i, po potrebi utvrđuju se okolnosti zbog kojih je opravdano odstupanje od nacionalnih emisija.

Članom 43. uredbe propisano je da se Nacionalnim programom za postepeno smanjivanje godišnjih emisija zagađujućih materija iz člana 42. stav 1. obezbeđuju uslovi za postizanje privremenih ciljeva smanjenja nacionalnih emisija na osnovu kritičnih opterećenja i kritičnih nivoa, i to: u odnosu na smanjenje nivoa acidifikacije, u odnosu na izloženost prizemnom ozonu iznad nivoa kritičnog po zdravlje ljudi i u odnosu na izloženost prizemnom ozonu iznad nivoa kritičnog po vegetaciju.

VII. Prelazne i završne odredbe (članovi 44-48)

U članu 44. uredbe propisano je da će preduzeća, druga pravna lica i preduzetnici koji imaju izvore zagađivanja vazduha obezbediti pojedinačno merenje emisije najkasnije u roku od devet meseci od dana stupanja na snagu ove uredbe a određivanje mernog mesta za kontinualna merenja emisije i ugrađivanje uređaja za kontinualna merenja emisije najkasnije do 31. decembra 2011. godine.

Članom 45. uredbe propisano je da će postojeća postrojenja uskladiti svoje emisije sa graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija propisanih ovom uredbom najkasnije do 31. decembra 2011. godine osim ako odredbama ove uredbe nije drugačije propisano. Do isteka ovog roka primenjivaće se granične vrednosti emisija zagađujućih materija iz Pravilnika o graničnim vrednostima emisije, načinu i rokovima merenja i evidentiranja podataka („Službeni glasnik RS”, broj 30/97 i 35/97 – ispr.).

U članu 46. uredbe propisano je se odredbe ove uredbe ne primenjuju na postrojenja koja će prestati sa radom najkasnije do 31. decembra 2015. godine osim ako odredbama ove uredbe nije drugačije propisano. Operater postrojenja iz stava 1. ovog člana u obavezi je da najkasnije do 31. decembra 2010. godine podnese ministarstvu nadležnom za poslove zaštite životne sredine odluku o prestanku rada postrojenja. Do prestanka rada postrojenja iz stava 1. ovog člana primenjivaće se granične vrednosti emisija zagađujućih materija iz Pravilnika o graničnim vrednostima emisije, načinu i rokovima merenja i evidentiranja podataka („Službeni glasnik RS”, broj 30/97 i 35/97 – ispr.).

Članom 47. uredbe propisano je da postojeće veliko postrojenje za sagorevanje može biti izuzeto od primene graničnih vrednosti emisija iz člana 22. ove uredbe i obaveza utvrđenih Nacionalnim planom za smanjenje emisija iz postojećih postrojenja za sagorevanje pod uslovima da operater najkasnije do 31. decembra 2010. godine nadležnom organu dostavi pisanu izjavu da postrojenje u periodu od 1. januara 2011. godine do 31. decembra 2018. godine neće raditi više od ukupno 20.000 radnih sati i da će prestati sa radom 1. januara 2019. godine i da operater svake godine, najkasnije do 31. januara, dostavi nadležnom organu izveštaj o utrošenom broju radnih sati u prethodnoj godini. Do prestanka rada postrojenja iz stava 1. ovog člana primenjivaće se granične vrednosti emisija zagađujućih materija iz Pravilnika o graničnim vrednostima emisije, načinu i rokovima merenja i evidentiranja podataka („Službeni glasnik RS”, broj 30/97 i 35/97 – ispr.).

Takođe predviđeno je da ova uredba stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

IV Sredstva potrebna za sprovođenje uredbe

Za sprovođenje ove uredbe nisu potrebna finansijska sredstva iz Budžeta Republike Srbije. Sprovođenje uredbe neće zahtevati povećanje broja zaposlenih u naredne 2 godine. Obim poslova će se povećati zbog donošenja ove uredbe, na kojoj će raditi trenutno zaposleni u Ministarstvu.

Ostavite komentar Odustani od odgovora