Govor predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice na završnoj rundi pregovora u Beču 10. marta 2007. godine
Gospodine predsedavajući, poštovane gospođe i gospodo,Uveren sam da je danas pred nama velika zajednička obaveza da pronađemo pravi put za rešenje uređenja pokrajine Kosovo i Metohija. Svaka pogrešna odluka neizbežno će imati dalekosežne posledice po Srbiju, ali i za čitav region Balkana. To drugim rečima znači da bi svaka pogrešna odluka predstavljala opasan presedan za celokupni međunarodni poredak.Mi smo danas još u prilici da zajedničkom odlukom proces rešavanja kosmetskog pitanja usmerimo u pravcu pronalaženja kompromisnog i pravičnog rešenja koje će obezbediti mirnu i sigurnu budućnost svima na Kosovu, celoj Srbiji, ali i širem području.Pred nama je predlog koji je sačinio specijalni izaslanik Marti Ahtisari. Današnji sastanak bi ispunio svoj najveći cilj ako bismo uspeli da se dogovorimo da daljim zajedničkim radom ponuđeni predlog prilagodimo postojećim temeljnim normama međunarodnog prava, Povelji UN, Ustavu Republike Srbije i, naravno, realnim interesima kako Albanaca tako i Srba na Kosovu i Metohiji. Svi smo svesni da to iziskuje veliki trud, izuzetno strpljenje, postojanje dobre volje, ali moramo znati i da nas jedino takav pristup vodi sporazumu, miru i stabilnosti.Srbija ima obavezu da konstatuje činjenicu da, u formi u kojoj nam je predočen, predlog gospodina Ahtisarija u mnogim svojim odredbama neposredno krši suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, prekraja njene međunarodne granice, deli njenu teritoriju i zapravo omogućava da se otimanjem 15 odsto teritorije Srbije stvori još jedna albanska država na Balkanu.To znači da je ovim predlogom, umesto da se reši uređenje pokrajine Kosovo i Metohija, zapravo otvoreno pitanje državnog statusa Srbije, što smatramo potpuno protivpravnim i nelegitimnim postupkom. Zato je i Skupština Srbije donela odluku da se odbacuju svi stavovi iz predloga gospodina Ahtisarija kojima se krši suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Ta odluka Narodne skupštine je konačna i neopoziva.Svesna svoje odgovornosti, Srbija i na ovom sastanku saopštava svoj stav i potvrđuje punu rešenost da ne odustane od upornog nastojanja da se dođe do pravog, sporazumnog i jedino održivog rešenja. Istovremeno, kao slobodna i suverena zemlja, Srbija saopštava da sa podjednakom čvrstinom odbacuje svako nametnuto rešenje. Mi na vreme upozoravamo da je svaki pokušaj nametanja rešenja jednoj slobodnoj državi ravan pravnom nasilju i da predstavlja apsolutno nedopustiv način rešavanja postojećih problema.Takođe, Srbija upozorava da je ona jedna od država osnivača UN i punopravna članica svetske organizacije, i da samim tim za nju bezrezervno važi Povelja UN, kao uostalom i Završni akt iz Helsinkija. Srbija ukazuje na činjenicu da se, od kada postoje UN i od kada je na snazi Povelja UN, još nikada nije dogodilo da se jednoj državi članici otme značajan deo njene teritorije. Otimanje Kosova od Srbije predstavljao bi najopasniji mogući presedan u istoriji UN.Bez obzira na to koliko se puta bude ponavljalo da je slučaj Kosova jedinstven, elementarni realizam i, najzad, zdrav razum govore da to nije istina. Skoro da je i suvišno govoriti da niko danas ne može do kraja da sagleda sve destruktivne posledice po stabilnost odnosa u savremenom svetu ukoliko bi se u ovom slučaju pribeglo ovakvom naopakom rešenju. Zato Srbija poziva sve države da daju svoj doprinos sprečavanju ovako opasnog razvoja događaja i da se odupru stvaranju presedana koji će sutra proizvesti nova prekrajanja granica i ugroziti temelje na kojima počiva celokupni međunarodni poredak.
Srbija ima obavezu da upozori i na još jednu izuzetno važnu činjenicu. Do sada nije bilo nijednog iole ozbiljnog pokušaja da se pruži obrazloženje i ponude argumenti zašto Kosovo treba da bude nezavisno, zašto bi se Srbiji otimala teritorija, zašto je neophodno da albanska nacionalna manjina stvara još jednu albansku državu, zašto se krše Povelja UN i Ustav Srbije, zašto se, najzad, stvara jedan tako opasan presedan u međunarodnim odnosima.Umesto argumenata, sve češće se pominju pretnje separatista da će pribeći otvorenom nasilju ako pokrajina ne dobije nezavisnost. Cela međunarodna zajednica danas mora otvoreno da se suoči sa ovim izazovom. Njena je obaveza da, radi budućnosti sveta u kojem živimo, odlučno i beskompromisno odgovori da se pred pretnjom terorom nikada i ni po koju cenu ne sme ustuknuti. Takvi ustupci ne samo što nisu rešenje, čak ni na kratak rok, nego neizbežno promovišu nasilje kao sredstvo ostvarenja političkih ciljeva. I utoliko, poštovana gospodo, braneći svoj teritorijalni integritet, Srbija brani principe na kojima počiva ništa manje nego mir u svetu.Svima je dobro poznato da je stotine hiljada Srba proterano sa Kosova i Metohije i da je u poslednjih pola veka radikalno promenjena struktura stanovništva u pokrajini. Poznato je da je ne baš tako davno, posle Drugog svetskog rata, u pokrajini živelo 30 odsto Srba i da je taj broj delovanjem separatista i proterivanjem Srba danas ekstremno smanjen. To najbolje svedoči da se u osnovi ideje nezavisnog Kosova nalazi projekat etnički čistog Kosova i Metohije i to je ključni razlog zašto separatisti, i pored prisustva međunarodne misije u pokrajini, sistematski sprečavaju povratak stotine hiljada prognanika.Umesto bilo kakvih nagoveštaja da bi pretnje, progoni i nasilje separatista mogli biti nagrađeni stvaranjem druge albanske države na teritoriji Srbije, danas mora biti usvojen zajednički stav da nasilje može proizvesti samo jednu jedinu posledicu, a to je da svako ko posegne za nasiljem, u ovom slučaju etnički motivisanim nasiljem, mora biti najstrože kažnjen. To kažem zato što to do sada nije bio slučaj i pored međunarodnog prisustva na Kosovu. A to opet znači i da međunarodna zajednica za ovakvo stanje snosi ne mali deo odgovornosti. O toj odgovornosti svedoči i specijalni izaslanik Kai Eide u svom izveštaju Savetu bezbednosti UN od 24. oktobra 2005.Vama je svima dobro poznato da Srbi i Albanci vekovima žive zajedno na Kosovu i Metohiji. Duga istorija našeg zajedničkog života, iako teška u pojedinim periodima, ne može se pojednostaviti i svesti na jednostrane i brzoplete zaključke. U svakom slučaju, za Srbiju je i u moralnom i u političkom smislu nedopustiv zaključak da Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno i da se mora uvažiti ultimativni stav separatista da Albanci na Kosovu ne mogu da žive zajedno sa Srbima u Srbiji. I to je, gospodine predsedavajući, u drastičnoj suprotnosti sa vrednostima na kojima počiva savremeni svet, mislim pre svega na multietničnost.Srbija zbog toga predlaže da gospodin Ahtisari i svi mi zajedno usmerimo sve snage na pronalaženje rešenja koje će prvi put uspostaviti uređenje pokrajine na istinskim demokratskim načelima. Ekstremna rešenja, presedani i eksperimenti moraju biti zaboravljeni i ustupiti mesto proverenim i evropskim modelima rešavanja manjinskih pitanja. Suštinska autonomija za pokrajinu Kosovo i Metohija nije prazna reč ni floskula, već najbolji i najsigurniji način da albanska nacionalna manjina u pokrajini upravlja svojim životom i svojom budućnošću onako kako smatra da je to u njenom najboljem interesu. Suštinska autonomija je realno rešenje i ono je usmereno protiv svakog ekstremnog rešenje. To je rešenje realno pre svega zato što je saglasno Povelji UN i najvažnijim načelima međunarodnog prava.Nema boljeg trenutka od današnjeg da kosovsko pitanje najzad sagledamo onako kako nam nalaže Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, važeći dokument koji obavezuje svakoga od nas koji ovde razgovaramo. Poznato je da Rezolucija 1244 izričito potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet i nepovredivost međunarodnih granica Srbije. To je samo po sebi razumljivo, jer Rezolucija Saveta bezbednosti ne može biti u suprotnosti sa Poveljom UN. Ali pored ove očigledne istine, Rezolucija 1244 je utvrdila i jasne obaveze koje se moraju ispuniti, a to se pre svega odnosi na pitanje standarda, pre svega prava Srba i ostalih nealbanaca na Kosovu. Neosporna i lako proverljiva istina glasi da se u svim suštinskim stvarima standardi jednostavno ne ispunjavaju.U svetlosti te činjenice, u najmanju ruku cinično zvuči poruka da će Srbi u nezavisnom Kosovu biti sigurniji nego dok je Kosovo u sastavu Srbije. Bilo bi neuporedivo svrsishodnije da se umesto ovakvih poruka obezbedi ispunjavanje svih konkretnih obaveza iz Rezolucije 1244. Danas, kada se toliko govori o potrebi konstruktivnog odnosa, takav bi pristup bio najbolji dokaz konstruktivnosti, jer bi snažno ohrabrio prognane Srbe da se u većem broju vrate svojim kućama, čime bi suštinski počeo proces ispunjavanja standarda i obaveza iz Rezolucije 1244.
Srbija snažno insistira da Rezolucija 1244 i obaveze koje iz nje proizlaze budu temelj naših razgovora i osnov za pronalaženje sporazumnog rešenja. To je tokom jednogodišnjih razgovora, imajući u vidu i šestomesečnu pauzu, sasvim izostalo. Nasuprot tome, razgovori su vođeni pod senkom navodno poznatog rešenja, što je opterećivalo njihov tok i onemogućavalo traganje za kompromisnim rešenjem.Smatramo da je od najvišeg interesa da gospodin Ahtisari uloži dodatni napor u daljem vođenju pregovora i da u središte svog predloga unese najbitnije elemente iz Rezolucije 1244. U tom smislu je posebno važno da gospodin Ahtisari model suštinske autonomije za pokrajinu uvede kao fundamentalno pitanje razgovora, što bi omogućilo da u konstruktivnom dijalogu ispitamo sve dobre i, ukoliko ih ima, loše strane ovog predloga. Ako na odgovoran i ozbiljan način ne isprobamo mogućnost da uređenje pokrajine bude zasnovano na istinskim demokratskim temeljima u vidu suštinske autonomije, već se posegne za ekstremnim i opasnim rešenjima, onda će odgovornost za sve posledice preuzeti isključivo onaj ko takvu odluku donese.Srbija, poštovana gospodo, koristi i ovu priliku da pozove na nastavak pravih i temeljnih razgovora, koji će se u dobroj volji voditi na osnovu Rezolucije 1244, i koji će dovesti do sporazumnog rešenja, saglasnog Povelji UN i Ustavu Republike Srbije“, navodi se u obraćanju predsednika Vlade Srbije.