PREDLOG ZAKONA
O DIJASPORI I SRBIMA U REGIONU
I. OSNOVNE ODREDBE
Predmet zakona
Član 1.
Ovim zakonom uređuju se način očuvanja, jačanja i ostvarivanja veza dijaspore i Srba u regionu sa matičnom državom, nadležnost i međusobni odnos organa Republike Srbije u obavljanju poslova u oblasti odnosa sa dijasporom i Srbima u regionu, konstituisanje i nadležnost Skupštine dijaspore i Srba u regionu, osnivanje Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu, osnivanje Saveta za odnose se Srbima u regionu i Saveta za dijasporu, evidentiranje organizacija u dijaspori i organizacija Srba u regionu i dodela nacionalnih priznanja u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu.
Definicije pojmova
Član 2.
U ovom zakonu:
1) izraz „dijaspora” obuhvata:
– državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu;
– pripadnike srpskog naroda iseljenike sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihove potomke;
2) izraz „Srbi u regionu” označava pripadnike srpskog naroda koji žive u Republici Sloveniji, Republici Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Republici Makedoniji, Rumuniji, Republici Albaniji i Republici Mađarskoj;
3) izraz „matična država” označava Republiku Srbiju.
Rodna ravnopravnost
Član 3.
Svi pojmovi koji se u ovom zakonu koriste u muškom rodu obuhvataju iste pojmove u ženskom rodu.
II. OČUVANjE, JAČANjE I OSTVARIVANjE VEZA MATIČNE DRŽAVE I DIJASPORE KAO I MATIČNE DRŽAVE I SRBA U REGIONU
Očuvanje, jačanje i ostvarivanje veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu
Član 4.
Očuvanje, jačanje i ostvarivanje veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu ostvaruje se:
1) poboljšanjem položaja i zaštitom prava i interesa pripadnika dijaspore i Srba u regionu zaključivanjem dvostranih i višestranih međunarodnih sporazuma o zaštiti manjina, u skladu sa najvišim međunarodnim standardima;
2) upotrebom, učenjem, čuvanjem i negovanjem srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta;
3) unapređivanjem ekonomske saradnje matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu;
4) obezbeđivanjem uslova za rad Skupštine dijaspore i Srba u regionu i njenih saveta, Saveta za odnose sa Srbima u regionu, Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu i Saveta za dijasporu;
5) dodelom nacionalnih priznanja za poseban doprinos očuvanju i jačanju veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu.
Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima, koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest o potrebi očuvanja tradicionalnih odnosa i istorijskih veza.
Sredstva za očuvanje i jačanje veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu
Član 5.
Sredstva za očuvanje i jačanje veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
Sufinansiranje projekata
Član 6.
U cilju realizacije aktivnosti iz člana 4. tač. 2. i 3. ovog zakona, ministarstvo nadležno za dijasporu raspisuje konkurs za sufinansiranje projekata koji svojim kvalitetom doprinose očuvanju i jačanju veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu.
Prijava za učešće na konkursu treba da sadrži: osnovne podatke o podnosiocu, sadržaj projekta, učesnike, ciljeve, ciljne grupe, korisnike rezultata, opravdanost, vreme realizacije, zemlju realizacije, predstavljanje sufinansijera i predračun troškova potrebnih za realizaciju.
Uz prijavu za učešće na konkursu obavezno se podnosi i dokument o pravnom statusu podnosioca prijave.
Bliže uslove i postupak dodeljivanja sredstava za sufinansiranje projekata, propisuje ministar nadležan za dijasporu.
Izveštaj o realizaciji projekta
Član 7.
Korisnici sredstava iz člana 6. ovog zakona dužni su da ministarstvu nadležnom za dijasporu podnesu izveštaj o ostvarivanju projekata za koje koriste sredstva budžeta Republike Srbije, u roku od 30 dana od dana realizacije projekta.
Nadzor nad namenskim korišćenjem sredstava
Član 8.
Ministarstvo nadležno za dijasporu vrši nadzor nad namenskim korišćenjem sredstava korisnika iz člana 6. ovog zakona i, ako utvrdi da se sredstva ne koriste u skladu sa utvrđenom namenom, preduzima zakonom propisane mere.
III. NADLEŽNOST U OBLASTI ODNOSA MATIČNE DRŽAVE I DIJASPORE KAO I MATIČNE DRŽAVE I SRBA U REGIONU
Utvrđivanje i sprovođenje politike matične države prema dijaspori i prema Srbima u regionu
Član 9.
Vlada utvrđuje politiku matične države prema dijaspori, kao i prema Srbima u regionu, koju sprovodi ministarstvo nadležno za dijasporu, kao i drugi organi državne uprave, u okviru zakonom utvrđenog delokruga.
Načelo saradnje
Član 10.
Državni organi međusobno sarađuju u obavljanju poslova u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu za koju su nadležni.
Saradnja se ostvaruje međusobnim izveštavanjem i koordinacijom aktivnosti, na način propisan zakonom.
Ministarstvo nadležno za dijasporu
Član 11.
Ministarstvo nadležno za dijasporu u oblasti odnosa sa dijasporom i Srbima u regionu obavlja sledeće poslove:
predlaže Vladi donošenje akata i preduzimanje mera kojima se utvrđuje politika Vlade prema dijaspori i Srbima u regionu i, s tim u vezi, priprema dokumentaciju, informacije i analize iz oblasti odnosa prema dijaspori i Srbima u regionu;
prati realizaciju Strategije očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, odnosno matične države i Srba u regionu;
prati stanje u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, utvrđuje i proučava posledice utvrđenog stanja i preduzima mere ili predlaže Vladi donošenje propisa i preduzimanje mera na koje je Vlada ovlašćena;
vodi evidenciju organizacija i saveza organizacija u dijaspori, kao i evidenciju organizacija i saveza organizacija Srba u regionu;
stara se o obezbeđivanju uslova za osnivanje i rad kulturno-informativnih centara u stranim državama u kojima živi dijaspora, u saradnji sa ministarstvom nadležnim za kulturu i ministarstvom nadležnim za spoljne poslove;
dodeljuje nacionalna priznanja za poseban doprinos očuvanju i jačanju veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu;
vrši i druge poslove utvrđene zakonom.
Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu
Član 12.
Strategijom očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu (u daljem tekstu: Strategija) utvrđuje se stanje u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu i mere koje treba preduzeti za njen razvoj.
Odluku o utvrđivanju Strategije donosi Vlada.
Dan dijaspore i Srba u regionu
Član 13.
Utvrđuje se Dan dijaspore i Srba u regionu koji se proslavlja 28. juna, na Vidovdan.
IV. ORGANIZACIJE U DIJASPORI I ORGANIZACIJE SRBA U REGIONU
Pojam
Član 14.
Pod organizacijama u dijaspori, odnosno pod organizacijama Srba u regionu, u smislu ovog zakona, podrazumevaju se dobrovoljni oblici udruživanja pripadnika dijaspore, odnosno Srba u regionu, radi čuvanja i negovanja srpskog kulturnog, verskog i etničkog identiteta, kao i ostvarivanje kulturne, prosvetne, naučne ili sportske saradnje sa matičnom državom sa nedobitnim ciljem, u skladu sa propisima strane države u kojoj živi dijaspora, odnosno Srbi u regionu.
Skupština dijaspore i Srba u regionu
Član 15.
Skupština dijaspore i Srba u regionu (u daljem tekstu: Skupština) je najviše predstavničko telo dijaspore i Srba u regionu.
Nadležnost Skupštine
Član 16.
Skupština utvrđuje probleme dijaspore i Srba u regionu, predlaže mere za njihovo prevazilaženje, daje smernice za izradu Strategije, bira savete dijaspore i Srba u regionu, nadzire njihov rad i odlučuje o prestanku mandata njihovih članova.
Skupština donosi poslovnik o radu, kojim se uređuju opšti uslovi, način i postupak odlučivanja Skupštine.
Stručne i administrativno-tehničke poslove za Skupštinu obavlja ministarstvo nadležno za dijasporu.
Sastav Skupštine
Član 17.
Skupštinu čini 44 delegata dijaspore i Srba u regionu (u daljem tekstu: delegati).
U radu Skupštine učestvuju predsednik Vlade, ministri nadležni za dijasporu, spoljne poslove, unutrašnje poslove, finansije, ekonomiju, obrazovanje, kulturu, rad i socijalnu politiku, omladinu, sport i vere, po jedan predstavnik Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti, Privredne komore Srbije, Stalne konferencije gradova i opština i Javnog servisa Radio Televizije Srbije.
Sednicama Skupštine, kao počasni gost, može prisustvovati i predsednik Republike.
Delegati
Član 18.
Delegati su lica uvažena u sredini u kojoj žive, spremna da obavljaju poslove očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu i biraju se za države ili delove država gde boravi značajan broj pripadnika dijaspore, odnosno Srba u regionu, i to:
po četiri delegata dijaspore za: Sjedinjene Američke Države i Saveznu Republiku Nemačku;
po tri delegata dijaspore za: Republiku Austriju, Švajcarsku Konfederaciju i Australiju i Novi Zeland;
po dva delegata dijaspore za: Kanadu, Francusku Republiku, Kraljevinu Švedsku i Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske;
jednog delegata dijaspore za države Srednje i Južne Amerike;
jednog delegata dijaspore za Kraljevinu Belgiju, Kraljevinu Holandiju i Veliko Vojvodstvo Luksemburg;
jednog delegata dijaspore za Kraljevinu Dansku;
jednog delegata dijaspore za Republiku Italiju;
jednog delegata dijaspore za Kraljevinu Norvešku, Republiku Finsku i Republiku Island;
jednog delegata dijaspore za Rusku Federaciju, Ukrajinu i Republiku Belorusiju;
jednog delegata dijaspore za Republiku Poljsku, Češku Republiku, Slovačku Republiku, Republiku Letoniju, Republiku Estoniju i Republiku Litvaniju;
jednog delegata dijaspore za Kraljevinu Španiju i Republiku Portugal;
jednog delegata dijaspore za Republiku Grčku, Republiku Bugarsku i Republiku Kipar;
jednog delegata dijaspore za Republiku Tursku, države Bliskog Istoka, Ujedinjene Arapske Emirate i Državu Kuvajt;
jednog delegata dijaspore za Narodnu Republiku Kinu i države Azije bez Ruske Federacije;
jednog delegata dijaspore za Južnoafričku Republiku i druge države Afrike;
po jednog delegata Srba u regionu za: Republiku Mađarsku, Rumuniju, Republiku Sloveniju, Republiku Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Republiku Makedoniju i Republiku Albaniju.
Bliže uslove i način izbora delegata, sporazumno, utvrđuju organizacije iz člana 14. ovog zakona, koje deluju na teritoriji države ili delu države za koje se vrši izbor određenog broja delegata iz stava 1. ovog člana.
Matična država neće se mešati u postupak i uslove izbora delegata u Skupštini.
Konstituisanje Skupštine
Član 19.
Skupština na prvoj sednici utvrđuje mandate delegata.
Skupština je konstituisana potvrđivanjem mandata dve trećine delegata.
Predsednik i potpredsednici Skupštine
Član 20.
Skupština većinom glasova svih delegata bira predsednika i dva potpredsednika.
Predsednik Skupštine predstavlja Skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove predviđene poslovnikom o radu.
Način odlučivanja u Skupštini
Član 21.
Skupština donosi odluke većinom glasova na sednici na kojoj je prisutna većina delegata.
Zasedanje Skupštine
Član 22.
Skupština se sastaje u redovno zasedanje, po pravilu na Dan dijaspore.
Skupština se sastaje u vanredno zasedanje, na zahtev najmanje 1/3 delegata ili na zahtev ministarstva nadležnog za dijasporu, sa unapred određenim dnevnim redom.
Saveti Skupštine
Član 23.
Za razmatranje pitanja u pojedinim oblastima od značaja za očuvanje i jačanje odnosa matične države i dijaspore, Skupština obrazuje savete dijaspore kao stalna radna tela, i to:
1) Ekonomski savet dijaspore;
2) Savet za statusna pitanja dijaspore;
3) Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju.
Članovi stalnih radnih tela su delegati, a, pored njih, to mogu biti i eksperti iz različitih oblasti, koje oni predlože.
Broj članova stalnog radnog tela određuje Skupština odlukom o obrazovanju stalnog radnog tela.
Ekonomski savet dijaspore
Član 24.
Ekonomski savet dijaspore predstavlja interese dijaspore i predlaže Skupštini mere za:
stvaranje uslova za uključenje pripadnika dijaspore u ekonomski sistem i poslovni život Republike Srbije, kao i povratak pripadnika dijaspore u Republiku Srbiju;
stvaranje uslova i povoljnog okruženja za investicione programe i projekte organizacija u dijaspori i pojedinaca iz dijaspore;
razvoj i unapređivanje saradnje sa jedinicama lokalne samouprave i regionalnim privrednim komorama.
Savet za statusna pitanja dijaspore
Član 25.
Savet za statusna pitanja dijaspore predstavlja interese dijaspore i predlaže mere za:
poboljšanje položaja i zaštitu individualnih i kolektivnih prava pripadnika dijaspore;
stvaranje uslova za uključivanje pripadnika dijaspore u društveni i politički život Republike Srbije ili povratak pripadnika dijaspore u Republiku Srbiju;
poboljšanje uslova za ostvarivanje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu;
davanje inicijativa za donošenje propisa koji se odnose na regulisanje vojne obaveze i drugih ličnih i imovinskih prava.
Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju
Član 26.
Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju predstavlja interese dijaspore i predlaže mere za:
stvaranje i unapređivanje kulturnih, naučnih, prosvetnih veza i veza u oblasti sporta u odnosu matične države i dijaspore;
uključivanje pripadnika dijaspore i njihovih organizacija u naučni i kulturni život matične države.
V. SAVET ZA ODNOSE SA SRBIMA U REGIONU
Savet za odnose sa Srbima u regionu
Član 27.
Savet za odnose sa Srbima u regionu (u daljem tekstu: Savet) jeste telo Republike Srbije koje obavlja određene poslove i zadatke iz oblasti saradnje, zaštite interesa i unapređivanja odnosa Republike Srbije sa Srbima u regionu.
Nadležnost Saveta
Član 28.
Savet se stara o saradnji, zaštiti interesa i unapređivanju odnosa Republike Srbije sa Srbima u regionu, tako što:
razmatra pitanja u svim oblastima od značaja za očuvanje i jačanje odnosa matične države i Srba u regionu;
predlaže nadležnim organima mere za unapređivanje ekonomske saradnje Republike Srbije sa Srbima u regionu;
razmatra pitanja i predlaže rešavanje povratka Srba u mesta ranijeg prebivališta, koja su, kao izbeglice, napustili u periodu raspada SFRJ i predlaže mere radi zaštite njihovih prava u cilju održivog povratka;
razmatra mogućnosti za stvaranje uslova i povoljnog okruženja za investicione programe i projekte organizacija Srba u regionu;
razvija i unapređuje saradnju sa jedinicama lokalne samouprave i regionalnim privrednim komorama u Republici Srbiji i u regionu;
razmatra pitanja koja se odnose na upotrebu, učenje, čuvanje i negovanje srpskog jezika i verskog identiteta Srba u zemljama u regionu;
razmatra pitanja informisanosti Srba u regionu o događajima u Republici Srbiji i informisanost građana Republike Srbije o položaju i aktivnostima Srba u regionu;
razmatra načine za poboljšanje položaja i zaštite individualnih i kolektivnih prava Srba u regionu;
razmatra načine za uključivanje Srba u regionu u društveni i politički život Republike Srbije;
razmatra načine za poboljšanje uslova za ostvarivanje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u regionu;
razmatra inicijative za donošenje propisa koji su od značaja za Srbe u regionu;
utiče na stvaranje i unapređivanje kulturnih, naučnih, prosvetnih veza i veza u oblasti sporta u odnosima Republike Srbije i Srba u regionu;
organizuje projekte koji imaju za cilj uključivanje Srba u regionu i njihovih organizacija u naučni i kulturni život Republike Srbije;
ukazuje Savetu za dijasporu na projekte koji su prioritetni i od posebnog značaja za Srbe u regionu;
obavlja i druge poslove od značaja za interese Srba u regionu.
Sastav Saveta
Član 29.
Članovi Saveta su:
– predsednik Republike Srbije;
– predsednik Vlade;
– ministar nadležan za spoljne poslove;
– ministar nadležan za dijasporu;
– ministar nadležan za prosvetu;
– ministar nadležan za kulturu;
– ministar nadležan za vere;
– ministar nadležan za finansije;
– predsednik Izvršnog veća Autonomne Pokrajine Vojvodine;
– predstavnik Srpske pravoslavne crkve;
komesar Komesarijata za izbeglice Republike Srbije.
Sekretar Saveta
Član 30.
Savet ima sekretara, koji učestvuje u radu Saveta bez prava odlučivanja.
Sekretar Saveta stara se o izvršavanju zaključaka i drugih akata Saveta i obavlja druge poslove koji su određeni poslovnikom i drugim opštim aktima Saveta.
Sekretara Saveta postavlja Savet, na predlog predsednika Republike.
Stručni i administrativno-tehnički poslovi za potrebe Saveta
Član 31.
Stručne i administrativno-tehnički poslove za potrebe Saveta obavlja ministarstvo nadležno za dijasporu, ministarstvo nadležno za spoljne poslove i diplomatska i konzularna predstavništva Republike Srbije u tim zemljama.
Način rada Saveta
Član 32.
Sednicu Saveta saziva predsednik Republike.
Predlog dnevnog reda utvrđuje predsednik Republike, po pribavljenom mišljenju drugih članova Saveta.
Sednicama Saveta predsedava predsednik Republike, a ako je on sprečen, predsednik Vlade.
Sednice Saveta održavaju se po potrebi, a najmanje jednom u tri meseca.
Sednici Saveta mogu da prisustvuju rukovodioci drugih državnih organa i institucija i druga lica koja nisu članovi Saveta.
Poslovnik o radu Saveta
Član 33.
Savet donosi poslovnik o radu, kojim se bliže uređuju pitanja od značaja za rad Saveta.
V. BUDžETSKI FOND ZA DIJASPORU I SRBE U REGIONU
Osnivanje i ciljevi Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu
Član 34.
Republika Srbija osniva Budžetski fond za dijasporu i Srbe u regionu radi ostvarivanja sledećih ciljeva:
upotreba, učenje, čuvanje i negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta kroz:
(1) podršku svim oblicima obrazovno-vaspitnog rada u inostranstvu;
(2) obezbeđivanje udžbenika i drugog didaktičkog materijala;
(3) obezbeđivanje naknada za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma;
sprečavanje asimilacije negovanjem bliskih odnosa sa matičnom državom, jačanjem svesti o poreklu, očuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog i verskog identiteta kroz:
(1) podršku projektima koji svojim kvalitetom doprinose jačanju veza matične države i dijaspore;
(2) podršku najznačajnim manifestacijama u oblasti kulturno-umetničkog amaterizma i manifestacijama izvornog narodnog stvaralaštva;
unapređenje informisanja putem:
(1) elektronskih medija (televizijski i radio prenosi, i drugi audio-vizuelni materijal na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu; internet-web portali, e-mail diskusija, elektronska pošta, forumi i blogovi), u skladu sa međunarodnim pravom;
(2) organizovanja tradicionalnih konferencija i manifestacija;
(3) distribucije publikacija koje sadrže informacije o nacionalnom identitetu, obeležjima, društvenim vrednostima, kulturi, istoriji, ekonomiji, brendovima, važnim akcijama i inicijativama koje dolaze iz Republike Srbije, i sl;
razvoj uzajamno korisnih odnosa između strane države u kojoj žive pripadnici dijaspore i matične države kroz prezentaciju i promociju kulturne baštine i kulturnih aktivnosti i podizanja ugleda Republike Srbije.
Vreme za koje se osniva i upravljanje
Član 35.
Budžetski fond za dijasporu i Srbe u regionu osniva se na neodređeno vreme i njime upravlja ministarstvo nadležno za dijasporu.
Izvori finansiranja
Član 36.
Izvori finasiranja Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu su:
aproprijacija obezbeđena u budžetu za tekuću godinu;
donacije;
drugi izvori.
Plaćanje na teret Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu vrši se do nivoa sredstava raspoloživih u Budžetskom fondu za dijasporu i Srbe u regionu, a obaveze se preuzimaju u okviru realno planiranih primanja Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu.
Na kraju tekuće godine neiskorišćena sredstva sa računa Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu prenose se u narednu godinu.
Prava pripadnika dijaspore na učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma
Član 37.
Pripadnik dijaspore može ostvariti pravo na naknadu za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma u matičnoj državi.
Ministarstvo nadležno za dijasporu objavljuje javni oglas za dodelu naknade za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma u matičnoj državi (u daljem tekstu: javni oglas) na web stranici tog ministarstva.
Broj korisnika i visinu naknade koja će se u toku kalendarske godine dodeliti za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma utvrđuje ministarstvo nadležno za dijasporu, u skladu sa raspoloživim finansijskim sredstvima za tu namenu u Budžetskom fondu za dijasporu i Srbe u regionu.
Kriterijume i postupak za dodelu naknade za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, propisuje ministar nadležan za dijasporu.
VII. SAVET ZA DIJASPORU
Obrazovanje Saveta za dijasporu
Član 38.
Vlada odlukom obrazuje Savet za dijasporu, radi razmatranja pojedinih pitanja, davanja predloga, mišljenja i stručnih obrazloženja u vezi sa utvrđivanjem i vođenjem politike prema dijaspori, kao i davanjem mišljenja i predlaganjem aktivnosti koje će se prioritetno finansirati sredstvima Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu.
Sastav Saveta za dijasporu
Član 39.
Savet za dijasporu čine predstavnici ministarstava nadležnih za obrazovanje, nauku, kulturu, vere, finansije, ekonomiju i regionalni razvoj, spoljne poslove, unutrašnje poslove, odbranu i dijasporu.
VIII. EVIDENTIRANjE ORGANIZACIJA U DIJASPORI I ORGANIZACIJA SRBA U REGIONU
Evidencija organizacija u dijaspori i organizacija Srba u regionu
Član 40.
Evidenciju organizacija u dijaspori, kao i evidenciju organizcija Srba u regionu vodi ministarstvo nadležno za dijasporu.
Prijava za upis u evidenciju organizacija u dijaspori, kao i evidenciju organizacija Srba u regionu sadrži podatke o: nazivu i sedištu organizacije, imenima osnivača, oblasti delovanja, ciljevima organizovanja, vrsti aktivnosti, zastupanju i predstavljanju organizacije.
Uz prijavu za upis iz stava 2. ovog člana dostavlja se i dokaz da je organizacija u dijaspori, odnosno organizacija Srba u regionu registrovana u skladu sa propisima strane države u kojoj živi dijaspora, odnosno u skladu sa propisima države na osnovu kojih deluju organizacije Srba u regionu.
Sadržaj i način vođenja evidencije iz stava 1. ovog člana propisuje ministar nadležan za dijasporu.
Savezi organizacija u dijaspori i organizacija Srba u regionu
Član 41.
Organizacije u dijaspori, kao i organizacije Srba u regionu mogu se, radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva i interesa, kao i zajedničkog nastupanja i razvoja i unapređivanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, međusobnim sporazumom, udruživati u saveze.
Savezi se upisuju u evidenciju koju vodi ministarstvo nadležno za dijasporu, na način utvrđen aktom iz člana 40. stav 4. ovog zakona.
IX. NACIONALNA PRIZNANjA
Vrste nacionalnih priznanja
Član 42.
Ministarstvo nadležno za dijasporu dodeljuje nacionalna priznanja za izuzetan doprinos, rezultate i zasluge u oblasti ostvarivanja saradnje i jačanja veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu.
Nacionalna priznanja su:
Nagrada „Majka Srbija”;
Nagrada „Car Dušan” – u oblasti politike;
Nagrada „Mihajlo Pupin”–u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija;
Nagrada „Nikola Tesla” – u oblasti nauke i pronalazaštva;
Nagrada „Dositej Obradović” – u oblasti obrazovanja;
Nagrada „Vuk Karadžić” – u oblasti očuvanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma;
Nagrada „Miloš Crnjanski” – u oblasti književnosti.
Ministarstvo nadležno za dijasporu može da dodeljuje plakete i zahvalnice.
Uslove i postupak dodeljivanja nacionalnih priznanja u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, propisuje ministar nadležan za dijasporu.
X. NADZOR
Nadzor nad sprovođenjem zakona
Član 43.
Ministarstvo nadležno za dijasporu vrši nadzor nad sprovođenjem ovog zakona.
XI. ZAVRŠNE ODREDBE
Donošenje propisa za izvršavanje ovog zakona
Član 44.
Ministar nadležan za dijasporu doneće propise predviđene ovim zakonom u roku od 90 dana od dana njegovog stupanja na snagu.
Član 45.
Predstavnici iz člana 17. stav 2. i predstavnik iz člana 29. alineja 10. ovog zakona odrediće se u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Stupanje na snagu
Član 46.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
OBRAZLOŽENjE
I. USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENjE ZAKONA
Ustavni osnov za donošenje Zakona o dijaspori i Srbima u regionu sadržan je u članu 97. tačka 17. Ustava Republike Srbije kojim je predviđeno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje odnose od interesa za Republiku Srbiju, i članu 13. Ustava Republike Srbije kojim je predviđeno da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu i razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.
II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA
U novije vreme sve je veći broj država, posebno u Evropi, koje počinju istinski da se brinu o stvarnom i pravnom položaju svoje dijaspore. Razlozi za to su različiti: želja da se objedine sve snage jednog naroda: buđenje nacionalne svesti, pokušaj da se pomoć dijaspore iskoristi za potrebe unutrašnje i spoljne politike, a takođe i ekonomskog razvoja zemlje; nastojanje da se ostvari istorijsko pomirenje raznih delova istog naroda (neka vrsta griže savesti zbog ranijeg negativnog odnosa prema pripadnicima dijaspore u inostranstvu, i dr.). Koji od ovih elemenata će imati prevagu zavisi, razume se, od države do države, kao i od trenutka kada se pitanje postavlja. Ipak neće se pogrešiti ukoliko se konstatuje da se radi o istovremenom delovanju više faktora.
Pojam dijaspore danas se najčešće koristi u vrlo širokom značenju, pri čemu se imaju u vidu ne samo oni koji su napustili zemlju u kojoj su rođeni, već i svi drugi pripadnici nekog naroda koji iz nekog razloga žive izvan granica svoje matične države. Do takvog njihovog položaja često dolazi zbog emigracije, tj. manje ili više dobrovoljnog iseljavanja većih grupa iz zemlje čije državljanstvo imaju, iz ekonomskih, političkih, verskih i sl. razloga. Drugi veliki izvor dijaspore su izbeglice, tj. lica koja prebegnu na teritoriji strane države, najčešće iz opravdanog straha po ličnu bezbednost. Treći veliki korpus mogućih pripadnika dijaspore nekog naroda nekog naroda čine pripadnici etničkih odosno.nacionalnih manjina, tj. oni sunarodnici većinskog naroda date države koji se nalaze u manjinskom položaju u nekoj stranoj državi.
Značajan broj članova dijaspore čine i pripadnici nacionalnih manjina. Za Srbiju je posebno važan položaj srpske nacionalne manjine u susednim državama, a pre svega u Bosni i Hercegovini, u kojoj Srbi imaju status konstitutivnog naroda.
Kao i mnogi drugi narodi, i srpski narod ima značajnu dijasporu. Ona u apsolutnom smislu nije velika kao što su dijaspore nekih daleko većih naroda, ali je ipak vrlo brojna. Štaviše, ona je veoma značajna u relativnom smislu tj. predstavlja veliki deo srpskog naroda. Nema preciznih podataka o broju pripadnika dijaspore jer nikada nije izvršen popis, ali operiše se brojem od 3-4 miliona, što znači da gotovo trećina našeg stanovništva živi izvan granica Srbije. Čak i da nije tako, ona ne bi smela da bude zaboravljena od matične države.
Razni razlozi doveli su da toga da se Srbi nađu izvan granica svoje matične države. Tu je svoj udeo imala ekonomska emigracija i to kako u prošlosti, tako i danas, ali uticali su, u nekim periodima i znatno više od ekonomskog momenta i razni drugi faktori – politički sukobi i unutrašnje podele, ratovi, prekrajanje granica (konkretno u najnovije vreme raspad SFRJ i time pretvaranje Srba u republikama bivše SFRJ u pripadnike nacionalne manjine) i dr. Uostalom, i nije toliko bitno zašto Srbi o kojima je reč žive u inostranstvu. Daleko je važnije šta se može učiniti da se ojačaju njihove veze sa matičnom državom i, posebno, da im se zajamči odgovarajući pravni status.
Pravni izvori u ovoj materiji su veoma hetreogeni i podrazumevaju kako unutrašnje pravne akte država (matične države i države u kojoj pripadnici dijaspore žive), tako i veliki broj međunarodnih dokumenata (višestrani međunarodni ugovori, dvostrani ugovori, određene odluke međunarodnih tela i organa nekih međunarodnih organizacija). Na međunarodnom planu, ova materija se delom uređuje višestranim međunarodnim ugovorima koji se, makar delimično ili posredno, odnose na ovu problematiku (ugovori o državljanstvu, o zaštiti manjina, o pravima radnika migranata, o priznanju svedočanstva o završenom obrazovanju, itd.), a znatno bliže relevantnim dvostranim sporazumima između zainteresovanih država (ugovori o pravnom položaju konkretnih nacionalnih manjina; o socijalnom osiguranju; o izbegavanju dvostrukog oporezivanja; o saradnji u oblasti kulture…).
Iako su u najnovije vreme preduzeti određeni konkretni koraci u cilju poboljšanja položaja pripadnika dijaspore i Srba u regionu mora se primetiti da ova pitanja još uvek nisu na pravi način, a u svakom slučaju nisu sveobuhvatno regulisana zakonodavstvom Republike Srbije. Vreme u kojem živimo, pojačan interes za zemljake u inostranstvu i njihov za zbivanja u matičnoj državi, konačno nacionalno pomirenje raznih zavađenih delova srpskog naroda, sve tešnje povezivanje raznih delova sveta (pa u tome i Srba rasejanih po svetu), reforma našeg društva i posebno, pravnog sistema, kao i niz drugih momenata, stvaraju pogodno tlo za pokušaj da se pravni položaj srpske dijaspore uredi na jedan koliko je moguće sveobuhvatan, demokratičan i za sve prihvatljiv način.
S tim u vezi, odmah treba primetiti da mnogo toga ukazuje da u razradi ideje da se na novi način reguliše položaj dijaspore i Srba u regionu prednost treba dati jednom sveobuhvatnom propisu koji bi predstavljao neku vrstu kodifikacije ove materije. Ovo zato što bi parcijalno regulisanje putem izmena i dopuna čitavog niza propisa bilo nedovoljno. Ono ne bi bilo opravdano sa stanovišta pravne sigurnosti, a iznad svega uvek je bolje (i za nadležne državne organe i za sama lica o kojima je reč) da postoji jedan osnovni propis. Čak i ako se njime ne mogu urediti baš sva relevantna pitanja, postojanje jednog zakona otvara put da se njime regulišu najvažniji momenti i utvrde osnovni principi u datoj materiji.
Posebne odredbe o zaštiti prava i interesa pripadnika matičnog odn. većinskog naroda (naroda koji je dao ime odgovarajućoj državi) koji žive u inostranstvu sadržane su već u savremenim ustavima niza država (hronološkim redom): Rumunije (1991, čl. 7), Ukrajine (1996, čl. 12), Mađarske (1989, izm. 1997, čl. 6/3), Poljske (1997, čl. 6), Albanije (1998, čl. 8), Makedonije (1991, izm. 2001, čl. 49/1), Slovačke (1992, izm. 2001, čl. 7a), Hrvatske (1990, izm. 2001, čl. 10) i dr. U nešto drugačijem obliku (reč je o izričitom pominjanju sunarodnika pripadnika većinskih naroda tih država koji rade u inostranstvu) odgovarajuće odredbe sadržane su npr. u ustavima Španije (1978, čl. 42) i Grčke (1986, izm. 2001, čl. 108).
Odgovarajuće propise koji se odnose na regulisanje položaja sunarodnika u inostranstvu doneo je u poslednjih nekoliko godina čitav niz zemalja. Ovde vredi pomenuti (hronološkim redom): austrijski Savezni zakon o izjednačavalju Južnih Tirolaca sa austrijskim građanima u određenim administrativnim oblastima (1979), slovački Zakon o slovačkim iseljenicima i izmeni i dopuni nekih zakona (1997), ruski Savezni zakon o državnoj politici Ruske Federacije u odnosu na sunarodnike u inostranstvu (1999), bugarski Zakon o Bugarima koji žive izvan Republike Bugarske (2000), mađarski Zakon LXII o Mađarima koji žive u susednim zemljama (2001, izm. 2003), rumunski Zakon o Rumunima koji žive u inostranstvu (2004), i dr.
Dijaspori se pripisuje izuzetna uloga u tzv. „post-konfliktnim društvima”, tj. onim koja su pretrpela razaranja usled velikih katastrofa, ratova i političkih kriza. Svetska iskustva pokazuju da u takvim slučajevima dijaspora iskazuje spremnost brzog reagovanja pružanjem efikasne pomoći. Na drugoj strani, migracija, koja je inače u korenu nastanka dijaspore, ima odlučujući značaj za razvoj kako matične države, tako i strane države u kojoj živi odnosni pripadnik dijaspore, pa odgovarajuće državne politike pokušavaju da pomire, tj. usaglase dobitke (potrebe) i gubitke obe strane, putem raznih mehanizama: bilateralnih sporazuma, programa namenjenih cirkularnim migracijama, privremenih boravaka i privremenih/povremenih radnih angažovanja, i najzad povratka.
U aktiviranju resursa pripadnika dijaspore i Srba u regionu neophodno je prethodno uspostavljanje poverenja, stabilnih i stalnih odnosa između njih, stranih država u kojoj živi dijaspora i matične države. Uopšteno govoreći, uključivanje dijaspore i Srba u regionu u razvoj matične države izgleda veoma složeno i kontroverzno pitanje, posebno u današnje vreme globalizacije, niskog populacionog porasta, visokih emigracionih stopa na relaciji nerazvijeni – razvijeni svet, lokalne integracije i niskog prirodnog obnavljanja stanovništva, što preti da ugrozi biološki opstanak mnogih nacija. Ali, imajući u vidu značajan kapital sa kojim raspolaže dijaspora, svakako da sve ukazuje na neophodnost preduzimanja svih neophodnih mera ka njihovom uključenju u sveobuhavtni razvoj matične države. Donošenjem jednog sistemskog zakona koji će regulisti osnovne principe i momente u odnosima matična država-dijaspora i matična država-Srbi u regionu, predstavlja početak partnerskih odnosa matične države i dijaspore, odnosno i Srba u regionu.
Pripadnici dijaspore i Srbi u regionu poseduju različite nivoe humanog ili kulturnog kapitala u smislu obrazovanja, veština, znanja i know how. Programi se obično usmeravaju na brain drain, dakle na pripadnike elite, jer njihovim odlaskom nastaju veliki gubici za zemlje porekla, koje su investirale značajne finansijske i druge resurse u njihovo školovanje. Kada oni odluče da idu, matica ne gubi samo kroz direktne investicije, već i preko izgubljenih dobitaka i izgubljenog „motora” procesa modernizacije, populacionog razvitka, itd. (visoka stopa emigracije plus niske stope fertiliteta u zemljama poput Srbije, dovode do brzog starenja stanovništva). Zato postoje brojne mere koje teže da iskoriste humani kapital dijaspore za razvoj matice. Prvo, oseća se potreba za stvaranjem potpune i tačne baze podataka, a posebno jedne banke podataka o visokoobrazovanim licima koja su se odselila. Međunarodna organizacija za migracije (IOM) poseduje značajne podatke o tome da članovi dijaspore imaju snažan poriv da podrže svoje zemlje porekla, putem programa: povratka stručnjaka, cirkulacije (brain circulation) privremenih radnih ugovora, letnjih kampova, profesionalne podrške, konsultacija, ali pod uslovima sigurnih mehanizama koji će obezbediti da oni sačuvaju svoje karijere u inostranstvu i da postoji institucionalozovana kooperacija (bilateralni državni sporazumi, Deklaracija). Osim toga, postoje brojni programi razmene studenata, univerzitetskih nastavnika i etabliranih stručnjaka, kojim se direktno podstiče cirkulacija umesto trajne migracije, a koju ustanovljava država.
Pored humanog ili kulturnog kapitala tu je i socijalni kapital podrazumeva neformalne veze i mreže komunikacije, koje nastaju na bazi poverenja, reciprociteta i zajedničkih vrednosti. Neformalne mreže se uspostavljaju unutar krugova: porodice, srodnika, prijatelja, kolega, i lokalne zajednice (susedstvo). Sledeći tip socijalnog kapitala je tzv povezujući bridgind), koji obuhvata odnose sa institucijama i unutar zajednice. Obe vrste socijalnog kapitala su od izuzetnog značaja kada se radi o dijaspori. Socijalni kapital je nezaobilazan elemenat u pristupu problemima integracije migranata i formiranja (novog) identiteta u zemljama prijema, tako da je on zadobio veoma značajno mesto u političkim debatama, kao važno sredstvo objašnjenja ekonomskih, socijalnih i migratornih politika (Ionesco, 2005). Najočitiji primer za to su doznake i trgovinske veze, koje se aktiviraju zbog jakih neformalnih veza članova dijaspore i njihovih porodica i zemljaka kod kuće.
Afektivni kapital zasniva se na sentimentima, osećanjima pojedinca, kao što su:
1) lični interes da se pomogne svojoj zemlji, na osnovu osećanja odgovornosti, („da se razvijeni svet dovede kući”) pa čak i na osećanju krivice (Ionesco, 2005);
2) „ nostalgičnoj” trgovini (etno-biznis, izvoz nacionalnih proizvoda i usluga u inostranstvo, što se može podržati i političkim merama).
Pod lokalnim kapitalom se podrazumeva da mnogi migranti potiči iz istih krajeva te da se i naseljavaju u istim delovima država/terirorije u inostranstvu („lanci migracije”). Za političare, to znači da se mnogo može postići preko tzv „komunitarnih inicijativa”, kao što su, aktivnosti i mreže unutar poznatih gradskih četvrti svetskih metropola (Kineska, Poljska, Irska, Grčka, Italijanska, Meksička), što ukazuje na lokalna obeležja migrantskih transnacionalih identitita. Zahvaljujući udruživanju socijalnog i lokalnog kapitala (neformalnih veza, znanja i informacija iz otadžbine, potreba razvoja, nedostataka, infrastrukture, i sl), takve lokalne zajednice mogu da ubrzaju procedure zapošljavanja, početaka novih biznisa, projekata zapošljavanja u okviru malih i srednjih preduzeća itd. Odnosi zemalja prijema sa lokalnim zajednicama migranata takođe olakšavaju da se sazna koji su to adekvatni načini konkretne pomoći manje razvijenim državama sveta.
Drugi vid pomoći matičnoj državi je putem dobrotvornih nevladinih organizacija. Tako na primer, Indijske nevladine organizacije pružile su punu podršku važnim oblastima indijske ekonomije i društva, koji se, brzo, menjaju. Njihova pomoć je stigla do raznih delova društva, kao što su: žene, deca, beskućnici, stanovnici slamova, radnici koji rade na crno, bezemljaši. Neki članovi Srpske dijaspore su pružili veliki doprinos zavičaju u tom pogledu: u gradnji crkava (poznati Hram Sv. Save na Vračaru), zatim bolnica, škola, zgrada opera, objekata infrastrukure (mostova, puteva) kao i kroz program podrške interno raseljenim licima sa Kosova u kupovini i/ili naseljavanju napuštenih kuća i gazdinstava starih ljudi (bez naslednika) u krajevima sa veoma niskim natalitetom (Vojvodina, jugoistočna Srbija itd).
Obrazovanju se pridaje veoma veliki značaj u savremenoj ekonomiji usluga i društvu zasnovanom na klijentu. Postoje dva bitna načina podsticanja ulaganja kulturnog kapitala dijaspore u razvoj matične države:
Prvi način se tiče svih onih dobitaka koje su oni ostvarili za zemlje prijema. Iskustvo i izveštaji sa terena pokazuju da je većina pripadnika srpske dijaspore postigla zavidne rezultate na obrazovnom i profesionalnom planu, pa bi bilo veoma mudro kada bi se njima pružile šanse da podele svoja znanja sa zemljom porekla, kao i da u nju investiraju (na primer u mala i srednja preduzeća). Drugi način se odnosi na zadržavanje najboljih studenata u zemlji. Ali, uslov svih uslova jeste, svakako, društveno ekonomski i institucionalni oporavak matice (razvoj obrazovanja, tržišta, pravde, finansijskog sektora, zaposlenja, socijalne zaštite, zdravstva). To su izgleda najznačajniji preduslovi koji bi mogli da uspore dalje migracione tokove ka Zapadu. Jedan takav mehanizam su i programi „cirkulacije stručnjaka”, koji omogućavaju profesionalcima, profesorima i naučnicima da neko vreme provedu u inostranstvu u vodećim kompanijama i na univerzitetima.
Drugi veoma značajan način očuvanja identiteta i njegovog prenošenja na nove generacije jeste organizovanje škola srpskog jezika za decu naših migranata i njihovo snabdevanje kvalitetnim udžbenicima, zatim tu su: kursevi iz kulture, istorije, literature i biografije poznatih pisaca, naučnika, umetnika, a to bi sve trebalo da bude podstaknuto i organizovano od strane matične države u zemljama njihove destinacije kao i u samoj Srbiji (letnji kampovi, posete, ekskurzije, izložbe, i sl). U tom smislu, dobar je primer nevladine organizacije KAROM, koja predstavlja školu srpske tradicije iz Sremskih Karlovaca. Njen tim nastavnika je spreman da putuje u mesta gde živi naša dijaspora i da ponudi trodnevne ili petodnevne kurseve srpskog jezika, književnosti, istorije, religije, i etnologije.
Sportisti takođe imaju važnu ulogu u savremenom društvu jer su upravo oni najistaknutiji prenosioci kulture, jezika, nacionalnih simbola i identiteta. Srbija je širom sveta poznata po velikim sportskim asovima u mnogim disciplinama: tenisu, košarci, odbojci, vaterpolu, atletici. Ti mladi ljudi su najbolji predstavnici zemlje porekla, a zahvaljujući njihovoj slavi, a često i velikim kapitalnim ulaganjima u matičnu državu, oni utiru put novoj slici otadžbine, I otvaraju vrata za druge strane potencijalne investiture (kompanije, preduzeća i donatore), a sve to zahvaljujući svom socijalnom kapitalu, vezama, prijateljstvima.
Donošenje Zakona stimulisaće pojedince i preduzeća iz inostranstva da ulažu nove kapacitete i tehnologije u Republiku Srbiju. Primena Zakona predstavlja podršku efikasnijem punjenju budžeta Republike Srbije, što će pozitivno uticati na opštu i zajedničku potrošnju stanovništva.
Usvajanje Zakona, bitno će uticati na povećan transfer kapitala i tehnologije, a pre svega na transfer radnika. Osnovni cilj toga je povezivanje dijaspore sa životom i zbivanjima u Republici Srbiji, što bi trebalo da dovede do jačanja veza između dijaspore i Republike Srbije, a naročito do toga da se najkvalitetniji među njima uključe u razvoj Republike Srbije. Sve to bi trebalo da utiče na stvaranje i očuvanje jedinstvenog kulturnog, privrednog i drugoga ambijenta u kojem bi aktivno sarađivali i najugledni Srbi koji žive u inostranstvu, što istovremeno podrazumeva pojavu novih privrednih subjekata na tržištu i razvoj svesti o konkurenciji.
U dosadašnjoj praksi nije bilo nijednog sistemskog zakona koji bi sveobuhvatno uredio odnos između matice i dijaspore. To se pokazuje kao svojevrstan problem. S tim u vezi, odmah treba primetiti da mnogo toga ukazuje da u razradi ideje da se na novi način reguliše položaj dijaspore prednost treba dati jednom sveobuhvatnom propisu koji bi predstavljao neku vrstu kodifikacije ove materije.
Imajući sve to u vidu, može se konstatovati da bez donošenja jednog posebnog zakonskog akta, problem odnosa na relaciji matica – dijaspora, kada je u pitanju Republika Srbija ne bi mogao biti rešen na zadovoljavajući način.
Analizom drugih mogućnosti za rešavanje problema, uočava se da donošenje Zakona nema alternativu pri regulisanju položaja dijaspore.
Zakon uvažava zahteve Evropske Unije, izveštaje Venecijanske komisije, iskustva razvijenih zemalja i prestavlja unapređenje u odnosu na dosadašnju prazninu, odnosno nepostojanje ovakvog Zakona u zakonodavstvu Republike Srbije. Parcijalno regulisanje odnosa matica-dijaspora putem izmena i dopuna čitavog niza zakonskih propisa propisa nije dovoljno. Ono ne bi bilo opravdano sa stanovišta pravne sigurnosti, a iznad svega uvek je bolje (i za nadležne državne organe i za sama lica o kojima je reč) da postoji jedan osnovni propis. Čak i ako se njime ne mogu urediti baš sva relevantna pitanja, postojanje jednog zakona otvara put da se njime regulišu najvažniji momenti i utvrde osnovni principi u datoj materiji.
III. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENjA
I. glava „Osnovne odredbe” obuhvata članove 1-3. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
Član 1. kojim se precizira predmet Zakona.
Naime, Zakonom o dijaspori i Srbima u regionu uređuje se:
način očuvanja, jačanja i ostvarivanja veza dijaspore i Srba u regionu sa matičnom državom;
nadležnost i međusobni odnos organa Republike Srbije u obavljanju poslova u oblasti odnosa sa dijasporom i Srbima u regionu;
osnivanje Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu;
konstituisanje i nadležnost predstavničkog tela dijaspore i Srba u regionu;
evidentiranje organizacija u dijaspori i organizacija Srba u regionu, kao i
dodela nacionalnih priznanja u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu.
Član 2. čine definicije pojmova korišćenih u ovom Zakonu. Zakon se odnosi na dve kategorije lica: pripadnike dijaspore i Srbe u regionu, pa su stoga predmetni pojmovi preciznije i objašnjeni.
Pod pojmom „dijaspore” u smislu predmetnog Zakona podrazumevaju se:
državljani Republike Srbije koji žive u inostranstvu;
pripadnici srpskog naroda iseljenici sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihovi potomci.
Pod pojmom „Srbi u regionu” Zakon podrazumeva pripadnike srpskog naroda koji žive u Republici Sloveniji, Republici Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Republici Makedoniji, Rumuniji, Republici Albaniji i Republici Mađarskoj.
U skladu sa savremenim domaćim i međunarodnim standardima ljudskih prava, koji se odnose na tzv. rodnu ravnopravnost, u Predlogu zakona uvodi se član 3. kojim se ustanovljava ravnopravnost žena sa muškarcima, prvenstveno u jezičkom smislu. Ova odredba je koncipirana s razloga da bi se izbeglo da se u svakoj narednoj odredbi Zakona, svakog budućeg člana, upotrebljava pored muškog roda i ženski rod (npr. primer „pripadnik / pripadnica dijaspore).
II. glava „Očuvanje, jačanje i ostvarivanje veza matične države i dijaspore kao i matične države i srba u regionu”, obuhvata članove 4-8. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
Odredbom člana 4. Predloga zakona vrši se konkretizacija aktivnosti i načina za očuvanje i jačanja veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu,
poboljšanjem položaja i zaštitom prava i interesa pripadnika dijaspore i Srba u regionu zaključivanjem odgovarajućih dvostranih i višestranih međunarodnih sporazuma o zaštiti manjina, u skladu sa najvišim međunarodnim standardima;
upotrebom, učenjem, čuvanjem i negovanjem srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta;
unapređivanjem ekonomske saradnje matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu;
obezbeđivanjem uslova za rad Skupštine dijaspore i Srba u regionu i njenih saveta, Saveta za odnose sa Srbima u regionu, Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu i Saveta za dijasporu i Srbe u regionu;
dodelom nacionalnih priznanja za poseban doprinos očuvanju i jačanju veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu.
Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima, koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest o potrebi očuvanja tradicionalnih odnosa i istorijskih veza.
Svakako da se sve aktivnosti predviđene ovim Zakonom, ne mogu ostvarivati, ukoliko u budžetu Republike Srbije, nisu predviđena budžetska sredstava za tu namenu. Predviđanjem posebne odredbe kojom se izričito precizira da će se sredstva za sprovođenje predmetnih aktivnosti obezbediti u budžetu Republike Srbije, zapravo se garantuje stalnost i sigurnost primene samog zakona u praksi (član 5. Predlog zakona).
Odredbe članova od 6-8. Predloga zakona precizirana je procedura za sprovođenje konkursa za sufinansiranje projekata koji svojim kvalitetom doprinose očuvanju i jačanju veza matičn države i dijaspore i matične države i Srba u regionu. Odredbom člana 7. napravljena je ravnoteža u odlučivanju. Naime, ministru za dijasporu su data ovlašćenja u određivanju konkretnih projekata, što je za funkcionisanje sistema neophodno, ali ministar to ne može da uradi ukoliko ne pribavi mišljenje konkursne komisije. Znači, predmetnom odredbom obezbeđena je ravnoteža između funkcionalnosti sa jedne i najšire demokratičnosti sa druge strane. Članom 7. Zakona utvrđena je obaveza podnošenja izveštaja o ostvarivanju projekata za koja se koriste sredstva budžeta Republike Srbije, a članom 8. da nadzor nad namenskim korišćenjem sredstava vrši ministarstvo nadležno za dijasporu.
III. glava „Nadležnost u oblasti odnosa matične države i dijaspore kao i matične države i Srba u regionu” obuhvata članove 9-13. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
Član 9. Zakona propisuje da Vlada utvrđuje politiku matične države prema dijaspori, kao i prema Srbima u regionu, koju sprovodi ministarstvo nadležno za dijasporu, kao i drugi organi državne uprave u okviru utvrđenog delokruga.
Članom 10. Zakona istaknuta je neophodnost saradnje državnih organa u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu.
Član 11. Zakona definisan je koristeći analogiju sa članom 3. Zakona o spoljnim poslovima, po kojem ministarstvo nadležno za dijasporu:
predlaže Vladi donošenje akata i preduzimanje mera kojima se oblikuje politika Vlade prema dijaspori i Srbima u regionu i, s tim u vezi, priprema dokumentaciju, informacije i analize iz oblasti odnosa prema dijaspori i Srbima u regionu;
prati realizaciju Strategije očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, odnosno matične države i Srba u regionu (u daljem tekstu: Strategija);
prati stanje u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, utvrđuje i proučava posledice utvrđenog stanja i, zavisno od utvrđenog preduzima mere ili predlaže Vladi donošenje propisa i preduzimanje mera na koje je ovlašćena;
vodi evidenciju organizacija i saveza organizacija u dijaspori, kao i evidenciju organizacija i saveza organizacija Srba u regionu;
stara se o obezbeđenju uslova za osnivanje i rad kulturno-informativnih centara u stranim državama u kojima živi dijaspora, u saradnji sa Ministarstvom kulture i Ministarstvom spoljnih poslova;
dodeljuje nacionalna priznanja za poseban doprinos očuvanju i jačanju veza matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu;
vrši druge poslove utvrđene zakonom.
Članom 12. Predloga zakona predviđeno je donošenje Strategije očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu kao najvažniji i najuopšteniji pravno-politički dokument. Odluku o utvrđivanju Strategije donosi Vlada Republike Srbije.
Član 13. Zakona utvrđuje se Dan dijaspore i Srba u regionu koji se proslavlja svake godine 28. juna, na Vidovdan. Ista odredba sadržana je i u Zakonu o Rumunima koji žive u inostranstvu, iz 2004. U njihovom slučaju to je 30. decembar.
IV. glava „Organizacije u dijaspori i organizacije Srba u regionu” obuhvata članove 14-26. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
Radi očuvanja i negovanja srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta, kao i ostvarivanja kulturne, sportske, prosvetne ili naučne saradnje sa matičnom državom, članom 14. Zakona ustanovljeno je postojanje organizacija u dijaspori, kao i organizacija Srba u regionu. Pod organizacijama u dijaspori, u smislu ovog Zakona, podrazumevaju se slobodni i dobrovoljni oblici udruživanja pripadnika dijaspore, odnosno Srba u regionu, radi čuvanja i negovanja srpskog kulturnog, verskog i etničkog identiteta, kao i ostvarivanje kulturne, prosvetne, naučne saradnje ili sportske saradnje sa matičnom državom sa nedobitnim ciljem, a u skladu sa propisima strane države u kojoj živi dijaspora, odnosno Srbi u regionu. Napominjemo da je predmetni član koncipiran u skladu sa dostavljenim mišljenjem Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao i mišljenjem Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo na prvobitni tekst Nacrta zakona. Ono što je potrebno istaći, a što je odredbama predmetnog člana jasno predviđeno jeste, da će organizacije raditi u skladu sa pozitivnim propisima strane države u kojoj živi dijaspora, i da će organizacije poslovati sa neprofitnim ciljem.
Članom 15. Predloga zakona konstituiše se Skupština dijaspore i Srba u regionu. Skupština dijaspore i Srba u regionu je najviše predstavničko telo dijaspore i Srba u regionu.
Čl. 16. i 17. Predloga zakona propisana je nadležnost i sastav Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Slično rešenje sadrži član 7. Zakona o Rumunima koji žive u inostranstvu, 2004. Naime, odredbama datog člana ustanovljeno je postojanje Kongresa Rumuna koji žive u inostranstvu. Razlika je u tome što Kongres Rumuna obuhvata samo one Rumune koji žive u inostranstvu, dok Skupština dijaspore i Srba u regionu, u smislu ovog Zakona, obuhvata, u podjednakoj meri, kako pripadnike dijaspore i pripadnike Srba u regionu, tako i pripadnike matične države. Ovakvim zakonskim rešenjem implicira se veće jedinstvo matične države sa dijasporom i Srbima u regionu, što je i osnovni cilj ovog Zakona. Naime, to je sasvim opravdano ukoliko imamo u vidu da upravo matična država ima sa jedne strane posebnu i najveću moguću odgovornosti za brigu o dijaspori i Srbima u regionu, ali, sa druge strane, matična država i posebnim materijalnim sredstvima i izdvajanjima u tom smislu se brine o interesima dijaspore i Srba u regionu i njenom povezivanju sa matičnom državom.
Da bi na adekvatan i uspešan način Skupština dijaspore i Srba u regionu obavljala poslove u okviru utvrđene nadležnosti, neophodno je da u njenom radu učestvuju legitimni predstavnici dijaspore i Srba u regionu. U smislu predloženog zakona nazvani su terminom „delegati”. Članom 18. stav 1. precizno je definisano da su delegati lica koja su uvažena u sredini u kojoj žive, spremni da obavljaju poslove očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu i biraju se za države ili delove država gde boravi značajan broj pripadnika dijaspore, odnosno Srba u regionu. Stavom 2. citiranog člana dat je raspored delegata dijaspore i Srba u regionu koji u najvećoj meri odgovara potrebama analiziranim u dosadašnjoj praksi, shodno, pre svega brojnosti. Ovde je takođe bitno istaći i stav 5. citiranog člana kojim je propisano da se matična država neće mešati u postupak i uslove izbora delegata u Skupštini.
Čl. 19-22. Predloga zakona regulisana su pitanja konstituisanja, načina odlučivanja i zasedanja Skupštine dijaspore i Srba u regionu.
Članom 23. Predloga zakona određuje se da, za razmatranje i pretresanje pitanja u pojedinim oblastima od značaja za očuvanje i jačanje odnosa matične države i dijaspore, Skupština obrazuje savete dijaspore kao stalna radna tela, i to:
Ekonomski savet dijaspore;
Savet za statusna pitanja dijaspore, i
Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju.
Naime, iako je problematika položaja dijaspore, kao i njihov odnos sa matičnom državom, u principu, jedinstvena, ipak postoje izvesne razlike i specifičnosti u tri, do sada markirane i izdiferencirane oblati: ekonomska saradnja, statusna pitanja, kao i očuvanje nacionalnog identiteta. Ipak, važno je naglasiti da su pomenuti saveti radna tela Skupštine, te da su kroz rad Skupštine njihove aktivnosti koordinirane.
Čl. 24-26. precizirana je nadležnost sva tri saveta i teme kojima se bave. Važno je istaći da svatri saveta predstavljaju interese dijaspore, svaki u svojoj oblasti, i Skupštini predlažu mere.
V. glava „Savet za odnose sa Srbima u regionu” obuhvata članove 27-33. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
U članu 27. Predloga zakona konstituiše se Savet za odnose sa Srbima u regionu, kao telo Republike Srbije koje obavlja određene poslove i zadatke iz oblasti saradnje, zaštite interesa i unapređivanja odnosa Republike Srbije sa Srbima u regionu.
Čl. 28. i 29. Predloga zakona propisana je nadležnost i sastav Saveta za odnose sa Srbima u regionu. Naime, u članu 28. Predloga zakona propisano je da se Savet :
razmatra pitanja u svim oblastima od značaja za očuvanje i jačanje odnosa matične države i Srba u regionu;
predlaže nadležnim organima mere za unapređenje ekonomske saradnje Republike Srbije sa Srbima u regionu;
razmatra pitanja i predlaže rešavanje povratka Srba u mesta ranijeg prebivališta, koja su, kao izbeglice, napustili u periodu raspada SFRJ i predlaže mere radi zaštite njihovih prava u cilju održivog povratka;
razmatra mogućnosti za stvaranje uslova i povoljnog okruženja za investicione programe i projekte organizacija Srba u regionu;
razvija i unapređuje saradnju sa jedinicama lokalne samouprave i regionalnim privrednim komorama u Republici Srbiji i zemljama regiona;
razmatra pitanja koja se odnose na upotrebu, učenje, čuvanje i negovanje srpskog jezika i verskog identiteta Srba u zemljama u regionu;
razmatra pitanja informisanosti Srba u regionu o događajima u matičnoj državi i informisanost građana Republike Srbije o položaju i aktivnostima Srba u regionu;
razmatra načine za poboljšanje položaja i zaštite individualnih i kolektivnih prava i Srba u regionu;
razmatra načine za uključivanje Srba u regionu u društveni i politički život Republike Srbije;
razmatra načine za poboljšanje uslova za ostvarivanje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u regionu;
razmatra inicijative za donošenje propisa koji su od značaja za Srbe u regionu;
utiče na stvaranje i unapređenje kulturnih, naučnih, prosvetnih i veza u oblasti sporta u odnosima matične države i Srba u regionu;
organizuje projekte koji imaju za cilj uključivanje Srba u okruženju i njihovih organizacija u naučni i kulturni život Republike Srbije;
ukazuje Savetu za dijasporu na projekte koji su prioritetni i od posebnog značaja za Srbe u regionu;
obavlja i druge poslove od značaja za interese Srba u regionu.
Članom 29. Predloga zakona precizno je definisan krug lica koji ulaze u sastav Saveta za odnose sa Srbima u regionu, i to: predsednik Republike Srbije; predsednik Vlade, predstavnici resornih ministarstava: ministar nadležan za spoljne poslove, ministar nadležan za dijasporu, ministar nadležan za prosvetu, ministar nadležan za kulturu, ministar nadležan za vere i ministar nadležan za finansije, kao i predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine, predstavnik Srpske pravoslavne crkve i komesar Komesarijata za izbeglice Republike Srbije.
Članom 30. Predloga zakona regulisan je status sekretara Saveta, koji učestvuje u radu Saveta bez prava odlučivanja. Sekretar Saveta stara se o izvršavanju zaključaka i drugih akata Saveta i obavlja druge poslove koji su određeni poslovnikom i drugim opštim aktima Saveta.
Članom 31. Predloga zakona propisano je da stručne i administrativne poslove za potrebe Saveta obavlja ministarstvo nadležno za dijasporu, ministarstvo nadležno za spoljne poslove i diplomatska i konzularna predstavništva Republike Srbije u tim zemljama.
Članom 32. i 33. Predloga zakona detaljno je uređen način rada Saveta, kao i pitanja koja se bliže uređuju Poslovnikom o radu Saveta, a koja su značajna za njegov rad.
VI. glava „Budžetski fond za dijasporu i Srbe u regionu” obuhvata članove 34-37. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
U uporedno-pravnoj analizi kojom su obuhvaćene zemlje koje zakonskim putem regulišu odnose na relaciji matična dražava – dijaspora, utvrdili smo da postoji izričito predviđena mogućnost osnivanja fondova za dijasporu, npr. Zakon Ruske Federacije o državnoj politici Ruske federacije u odnosu na sunarodnike u inostranstvu iz 1999. godine. Bitno je naglasiti da su odredbe člana 34, 35 i 36. koje regulišu svrhu, vreme za koje se osniva, upravljanje i izvori finansiranja Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu, definisane su, u neposrednoj saradnji sa Ministarstvom finansija. Naime, reč je o Budžetskom fondu koji se osniva na neodređeno vreme, kojim upravlja ministarstvo za dijasporu i koji se osniva za ostvarivanje tačno određenih ciljeva. Naime, član 34. stav 1. propisuje da se Budžetski fond osniva radi ostvarivanja sledećih ciljeva: 1) upotreba, učenje, čuvanje i negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta kroz: – podršku svim oblicima obrazovno-vaspitnog rada u inostranstvu; – obezbeđivavanje udžbenika i drugog didaktičkog materijala i obezbeđivanje naknada za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma; 2) sprečavanje asimilacije negovanjem bliskih odnosa sa matičnom državom, jačanjem svesti o poreklu, očuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog i verskog identiteta kroz: – podršku projektima koji svojim kvalitetom doprinose jačanju veza matične države i dijaspore; – podršku najznačajnim manifestacije u oblasti kulturno-umetničkog amaterizma i manifestacije izvornog narodnog stvaralaštva; 3) unapređenje informisanja putem: – elektronskih medija (televizijski i radio prenosi, i drugi audio-vizuelni materijal na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu; internet: web portali, e-mail diskusija, elektronska pošta, forumi i blogovi), u skladu sa međunarodnim pravom; – organizovanjem tradicionalnih konferencija i manifestacija; – distribucijom publikacija koje sadrže informacije o nacionalnom identitetu, obeležjima, društvenim vrednostima, kulturi, istoriji, ekonomiji, brendovima, važnim akcijama i inicijativama koje dolaze iz Republike Srbije i sl; 4) razvoj uzajamno korisnih odnosa između strane države u kojoj živi dijaspora i matične države i Srba u regionu kroz prezentaciju i promociju kulturne baštine i kulturnih aktivnosti i unapređenja imidža Repubike Srbije.
U stavu 1. član 34. Predloga zakona govori se o načinima koji će doprineti upotrebi, učenju, čuvanju i negovanju srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanju i negovanju srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i/ili verskog identiteta. Tu je pre svega podrška svim svim oblicima obrazovno-vaspitnog rada u inostranstvu, zatim obezbeđivanje udžbenika i drugog didaktičkog materijala kao i obezbeđivanje naknade za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma.
Pravo na upotrebu maternjeg jezika u suštini spada u niz prava vezanih za negovanje sopstevene kulture i tradicije. Međutim, značaj očuvanja i slobodnog korišćenja jezika ja takav da je neophodno izdvojiti ga posebno. Upravo, zaboravljanje maternjeg jezika predstavlja prvi ozbiljan korak ka potpunoj asimilaciji. Uskraćivanje nastave na maternjem jeziku pored direktnih posledica na pojedince, utiče i na manjinu kao celinu. Ako deca iz njenih redova nisu u prilicu da se školuju na maternjem jeziku odnosno da uče taj jezik kao poseban predmet, po logici stvari teško će se razviti intelegencija, umetnost i stvaralaštvo jednog naroda. Oni koji završe odgovarajuće škole imaju više izgleda da se sa svakim daljim korakom kojim napreduju ka većem znanju (višem nivou obrazovanja) istovremeno udaljavaju od kulture svog naroda i umesto toga prihvataju kulturu (a time i identitet) većinskog naroda. Kod takvog razvoja događaja, vremenom će opasti i interesovanje za javno informisanje na jeziku manjine, službenu upotrebu jezika i dr., što će najverovatnije biti uvod u asimilaciju. Iz tih, a i mnogih drugih razloga nemanje nastave na maternjem jeziku znači pojačnu opasnost od prirodne asimilacije. Međutim, prava u domenu školstva ne svode se, bar ne u naše vreme, samo na nastavu na svom jeziku odnosno na mogućnost učenja tog jezika. Ona obuhvataju i pravo na sticanje znanja o istoriji, geografiji, elementima kulture određenog naroda . U tesnoj vezi sa ovim su i neka druga prava koja omogućavaju da se ova prava uživaju na najpotpuniji način (npr. pravo prekograničnih kontakta sa sunarodnicima u inostranstvu). Grubo govoreći, katalog manjinskih prava u domenu obrazovanja je širok, ali ovde su navedena samo neka najsnovnija prava koja se vezuju za posebno obrazovanje za pripadnike etničkih manjina: na nediskriminaciju i jednake mogućnosti pristupa obrazovanju; na nastavu na maternjem jeziku; na sticanje osnovnih saznanja o istoriji, geografiji, umetnosti i dr. svog matičnog naroda; na osnivanje i održavanje obrazovnih ustanova odnosne manjine (privatnih, verskih); na finansiranje iz Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu, odnosno sufinansiranje manjinskih škola (kako državnih, tako i privatnih, odnosno verskih); na nastavak školovanja u matičnoj državi (matičnoj državi manjine); na dobijanje odgovarajuće finansijske i druge pomoći iz matične države (slanje udžbenika, nastavnih pomagala, predavača, itd), itd. Veliku podršku organizovanju i sprovođenju obrazovno-vaspitnog rada u inostranstvu svakako predstavlja obezbeđivanje udžbenika, književna dela, didaktičkog materijala i drugih izvora za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma. U savremenom svetu posebana prava u domenu školstva se neizostavno regulišu svim relevantnim savremenim međunarodnopravnim i drugim dokumentima. Tako npr. Okvirna konvencija, kao najznačajniji međunarodnopravni instrument današnjice, sadrži pored ostalog i odredbe o ovim pitanjima. Npr. njom je utvrđeno da će ugovornice gde je pogodno, preduzeti mere u oblasti obrazovanja i istraživanja za negovanje kulture, istorije, jezika, vere svojih nacionalnih manjina i većine (član 12/1)……Ova prava su priznata i na univerzalnom planu. Mada Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1996) nema u tom pogledu nedvosmislenih odredbi, članom 4/3-4 Deklaracije UN o pravima pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina (1992) dato pravo je bliže određeno.
U stavu 2. člana 34. govori se o načinima sprečavanja asimilacije, negovanjem bliskih odnosa sa matičnom državom, jačanjem svesti o poreklu, očuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog i verskog identiteta kroz: – podršku projektima koji svojim kvalitetom doprinose jačanju veza matične države i dijaspore; – podršku najznačajnim manifestacije u oblasti kulturno-umetničkog amaterizma i manifestacije izvornog narodnog stvaralaštva. Reč je ustvari o pravu na negovanje sopstvene kulture i tradicije, koje uz pravo na opstanak i identitet, predstavlja jedno od najopštih prava pod koje bi se mogla podvesti mnoga druga prava, pa i pravo na upotrebu maternjeg jezika, na školovanje na tom jeziku. Bliže gledano, u nizu konkretnih prava koja čine sadržinu negovanja sopstvene kulture i tradicije, posebno se mogu istaći: pravo na izražavanje i razvoj sopstvene kulture (na razne načine: nošenjem narodnih nošnji, beleženjem, pevanjem, javnim izvođenjem i sl. sopstvenih narodnih pesama i drugim oblicima folklora); pravo na upražnjavanje sopstvene vere i verskih obreda, podizanje bogomolja…. pravo na sopstvenu izdavačku delatnost, pozorišta, radio i TV programe i druge oblike umetnosti manjine, odnosno na jeziku manjine; pravo na upotrebu nacionalnih simbola i njihovo isticanje na javnim mestima; pravo na praznovanje praznika nacionalne manjine i dr. Pravo na negovanje sopstvene kulture i tradicije, zajedno sa konkretnim pravima koja su njegov sastavni deo predstavlja, uz očuvanje golog opstanka, srž manjinske zaštite. Umesto raznih drugih primera, dovoljno je podsetiti da najvažniji međunarodni izvor u ovoj materiji- Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u članu 27. izričito utvrđuje da lica koja pripadaju etničkim, verskim ili jezičkim manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju svoj sopstveni kulturni život, da ispovedaju svoju sopstvenu veroispovest i obavljaju verske dužnosti, ili da upotrebljavaju svoj sopstveni jezik.
U stavu 3. člana 34. Predloga zakona ukazuje na načine koji će u smislu predmetnog Zakona doprineti unapređenju informisanja. Reč je unapređenju putem: – elektronskih medija (televizijski i radio prenosi, i drugi audio-vizuelni materijal na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu; internet: web portali, e-mail diskusija, elektronska pošta, forumi i blogovi), u skladu sa međunarodnim pravom; – organizovanjem tradicionalnih konferencija i manifestacija; – distribucijom publikacija koje sadrže informacije o nacionalnom identitetu, obeležjima, društvenim vrednostima, kulturi, istoriji, ekonomiji, brendovima, važnim akcijama i inicijativama koje dolaze iz Republike Srbije i sl;
Naime, na značaj informisanja i potrebu njegovog stalnog unapređenja na relaciji matična država-dijaspora, kao i matična država i Srbi u regionu, ukazuje pre svega odredbe člana 25. Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS”, br.65/08), po kojoj Ministarstvo za dijasporu obavlja poslove državne uprave koji se odnose i na „informisanje iseljenika, državljana Republike Srbije u inostranstvu o politici Republike Srbije”. Pored toga, pravo na međunarodne kontakte i saradnju kao jedno od najosnovnih manjinskih prava zajamčeno je nizom relevantnih međunarodnih dokumenata (npr. čl. 2/3 Deklaracije Ujedinjenih nacija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina (1992)). Nešto potpunije ovo pitanje uređuje Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina koja sadrži odredbe kojima se ugovornice obavezuju da ne ometaju pravo pripadnika nacionalnih manjina da osnivaju i održavaju slobodne i miroljubive kontakte preko granice sa licima koja zakonito borave u drugoj državi, posebno onima sa kojima imaju zajednički etnički, kulturni, jezički ili verski identitet ili zajedničko kulturno nasleđe (čl. 17/1). Svakako da je nemoguće stvarati odgovarajući imidž i jačati osećaj pripadnosti matičnoj državi ukoliko se ne radi na razmeni i širenju znanja i informacija svakodnevno, i to kako putem novih medija (satelitski TV, internet: web portali, e-mail diskusija, elektronska pošta, forumi i blogovi), tako i preko tradicionalnih : konferencija, godišnjica, poseta migranata i njihovih potomaka. Dijaspora svakako ima pravo da aktivno učestvuje u diskusijama koje se tiču njihovih potreba, kvaliteta i stila svakodnevnog života u zemlji prijema, osećanjima (nostalgija, kriza identiteta, problem lokalne integracije, i sl.), ali i pitanjima razvoja matične države i njenih potreba. Naime, slobodno ostvarivanje kontakta pripadnika dijaspore sa matičnom državom predstavlja preduslov za ostvarivanje svih ostalih prava, iz dva razlloga:
1) potrebno je da postoji prohodnost informacija da bi matična država utvrdila na koji način može najbolje udovoljiti potrebama svoje manjine u drugoj državi, i
2) bez prava na kontakte nije moguće ni stvarno realizovati većinu ostalih prava (npr. otići u matičnu državu na studije).
U stavu 4. člana 34. Predloga zakona govori se o razvoju uzajamno korisnih odnosa između strane države u kojoj živi dijaspora i matične države, kao i matične države i Srba u regionu, kroz prezentaciju i promociju kulturne baštine i kulturnih aktivnosti i unapređenja imidža Repubike Srbije. Reč je znači o aktivnostima koji treba da doprinesu unapređenju imidža Republike Srbije na svetskoj sceni.
Članom 37. Predloga zakona uređuje se pravo pripadnika dijaspore na učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma u matičnoj državi. Reč je znači o naknadi za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma u matičnoj državi. Broj korisnika i visinu naknade koja će se u toku kalendarske godine dodeliti za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma utvrđuje ministarstvo nadležno za dijasporu, u skladu sa raspoloživim finansijskim sredstvima za tu namenu u budžetskom fondu za dijasporu. Kriterijume i postupak za dodelu naknade za učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, propisuje ministar nadležan za dijasporu.
VII. glava „Savet za dijasporu” obuhvata članove 38-39 Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
U članu 38. Zakona predviđeno je obrazovanje Saveta za dijasporu radi razmatranja pojedinih pitanja, davanja predloga, mišljenja i stručnih obrazloženja u vezi sa utvrđivanjem i vođenjem politike prema dijaspori, kao i davanjem mišljenja i predlaganjem aktivnosti koje će se prioritetno finansirati sredstvima Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu. U uporedno-pravnoj praksi nije nepoznato postojanje jednog ovakvog tela. Tako na primer, Zakon o podršci rumunskim zajednicama širom sveta iz 1998. u svom članu 3. predviđa osnivanje jednog ovakvog tela. U Rumuniji, članovi ovakvog saveta su predstavnici Ministarstava za obrazovanje, Ministarstva za inostranu politiku, Ministarstva za kulturu, Ministarstva za finansije, kao i Ministarstva za vere. Slično rešenje sadržano je dakle i u odredbama ovog zakona, s jednim opravdanim izuzetkom. Naime, članovi Saveta shodno odredbama ovog člana su i predstavnici Ministarstva za dijasporu, Ministarstava za odbranu i Ministarstva unutrašnjih poslove, što je zbog specifičnosti problematike regulisanja vojne obaveze, kao i zbog specifičnosti u vezi sa državljanstvom i izdavanjem ličnih dokumenata i putnih isprava, sasvim razumljivo i opravdano (član 39.).
VIII. glava „Evidentiranje organizacija u dijasporu i organizacija Srba u regionu” obuhvata članove 40. i 41. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
Odredbom člana 40. Predloga zakona detaljno se uređuje način vođenja evidencije organizacija dijaspore i organizacija Srba u regionu. Da bi se uopšte mogao ostvariti bilo koji cilj i zadatak predviđen u ovom Zakonu, kao i u Strategiji, odnosno, bilo kojim drugim aktivnostima na planu očuvanja i jačanja veza matične države i dijaspore, odnosno matične države i Srba u regionu, neophodno je najpre utvrditi koliko i kakvih sve organizacija u dijaspori ima. Potrebno je, pre svega, uvesti sistematizaciju, odnosno na određeni, jednoobrazan način ustanoviti evidentiranje organizacija.
Odredbom člana 41. Predloga zakona daje se prostor i mogućnost organizacijama da se međusobno udružuju u saveze. Znači, organizacije nisu obavezne da se udružuju i niko ih na to ne može prisiliti bilo kakvim pravnim aktom, ali same organizacije mogu tome pristupiti, po slobodno izraženoj volji.
IX. glava „Nacionalna priznanja” obuhvata član 42. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
Jasno je da postoje pojedinci koji su se i do sada isticali po svojim značajnim aktivnostima na jačanju veza između matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu. Takvi pojedinci zaslužuju da im Republika Srbija oda određeno priznanje, a sa druge strane njima takva priznanja veoma mnogo znače. Upravo iz tog razloga odredbom člana 42. Zakona propisane su vrste nacionalnih priznanja koja će dodeljivati ministarstvo nadležno za dijasporu. Nacionalna priznanja su:
Nagrada „Majka Srbija”;
Nagrada „Car Dušan” – u oblasti politike;
Nagrada „Mihajlo Pupin”, u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija;
Nagrada „Nikola Tesla” – u oblasti nauke i pronalazaštva;
Nagrada „Dositej Obradović” – u oblasti obrazovanja;
Nagrada „Vuk Karadžić” – u oblasti očuvanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma;
Nagrada „Miloš Crnjanski”, u oblasti književnosti.
X. glava „Nadzor” obuhvata član 43. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
Uobičajeno zakonsko rešenje jeste da upravo ministarstvo nadležno za određenu oblast, vrši nadzor nad sprovođenjem zakona koji reguliše istu. U tom se smislu, kao sasvim logično, nameće se zakonsko rešenje po kojem nadzor nad sprovođenjem Zakona o dijaspori i Srbima u regionu vrši ministarstvo nadležno za dijasporu (član 43. Zakona).
XI. glava “Završne odredbe” obuhvataju članove od 44 – 46. Zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
Ovaj zakon predviđa donošenje jednog broja propisa kojima se razrađuju pojedine odredbe zakona radi njihovog izvršavanja . Rok od 90 dana smatra se primerenim, ni predugim, ni prekratkim (član 44. Zakona).
Kako bi Skupština dijaspore i Savet za odnose sa Srbima u okruženju bio kompletiran, članom 45. Zakona propisano je da će predstavnici iz člana 17. stav 2. i člana 29. alineja 10. ovog zakona biti određeni u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
IV. PROCENA FINANSIJSKIH SREDSTAVA POTREBNIH ZA SPROVOĐENjE ZAKONA
Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije.