PREDLOG ZAKONA
O OPŠTOJ BEZBEDNOSTI PROIZVODA
I. UVODNE ODREDBE
Predmet
Član 1.
Ovim zakonom uređuje se opšta bezbednost proizvoda koji su stavljeni na tržište, kriterijumi za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost, obaveze proizvođača i distributera, uslovi i način informisanja i razmene informacija u vezi sa rizicima koje proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, kao i vršenje nadzora.
Primena
Član 2.
Ovaj zakon primenjuje se na sve proizvode koji se u smislu ovog zakona smatraju proizvodima, osim na proizvode za koje je posebnim propisom uređena njihova bezbednost.
Ako posebnim propisima iz stava 1. ovog člana nisu uređena pitanja koja se odnose na obaveze proizvođača i distributera, obaveze informisanja i razmene informacija, kao i na pitanja koja se odnose na nadzor, na ta pitanja primenjuju se odredbe ovog zakona.
Ako posebnim propisima iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćene sve vrste i kategorije rizika koje proizvod može da predstavlja, ovaj zakon primenjuje se samo u odnosu na te vrste i kategorije rizika.
Odgovornost za štetu
Član 3.
Ispunjavanje obaveza propisanih ovim zakonom ne isključuje odgovornost proizvođača za štetu nastalu od proizvoda, odnosno stvari sa nedostatkom u smislu propisa kojima je uređena ta odgovornost.
Značenje pojedinih izraza
Član 4.
Pojedini izrazi u smislu ovog zakona imaju sledeće značenje:
proizvod jeste svaki finalni proizvod, uključujući i proizvod u vezi sa pružanjem usluga, koji se u obavljanju delatnosti isporučuje ili čini dostupnim potrošaču ili drugom korisniku, uz naknadu ili bez naknade, bez obzira na to da li je nov, upotrebljavan ili prepravljen, osim upotrebljavanog proizvoda koji se isporučuje kao antikvitet, kao i proizvoda koji pre upotrebe treba popraviti ili prepraviti, pod uslovom da isporučilac o tome na jasan način unapred obavesti lice kome isporučuje takve proizvode;
antikvitet jeste predmet koji ima kulturnu, istorijsku, umetničku, naučnu ili drugu sličnu vrednost i koji je star najmanje 100 godina, ili predmet manje starosti ako je postao retkost zbog toga što se više ne proizvodi ili izrađuje;
bezbedan proizvod jeste svaki proizvod koji, pod redovnim ili razumno predvidljivim uslovima upotrebe, uključujući period u kome se proizvod upotrebljava, kao i puštanje u rad, instaliranje i zahteve u pogledu održavanja, kada je to potrebno, ne predstavlja nikakav rizik ili predstavlja minimalan rizik koji je primeren upotrebi proizvoda i koji se smatra prihvatljivim i usklađenim sa visokim nivoom zaštite bezbednosti i zdravlja potrošača i drugih korisnika, uzimajući u obzir naročito:
svojstva proizvoda, uključujući njegov sastav, pakovanje odnosno ambalažu, uputstvo za sklapanje, instaliranje i održavanje kada je to potrebno;
uticaj na druge proizvode, u slučaju kada se može razumno predvideti da će se upotrebljavati sa drugim proizvodima;
predstavljanje proizvoda, u smislu njegovog pokazivanja, označavanja, upozorenja i uputstava za njegovu upotrebu i odlaganje, smeštaja ili uništavanja posle upotrebe, kao i bilo koje druge oznake ili obaveštenja o proizvodu;
(4) kategorije potrošača i drugih korisnika koji su izloženi riziku kada upotrebljavaju određeni proizvod, naročito decu i starija lica;
opasan proizvod jeste svaki proizvod koji nije bezbedan u smislu ovog zakona, s tim da mogućnost postizanja viših nivoa bezbednosti ili dostupnost drugih proizvoda koji predstavljaju manji stepen rizika, ne može biti dovoljan osnov da se određeni proizvod smatra opasnim;
obmanjujući proizvod jeste opasan proizvod koji svojim izgledom, oblikom, veličinom, bojom, mirisom, pakovanjem, odnosno ambalažom, oznakom, količinom ili na drugi način podseća na prehrambeni proizvod, a nije prehrambeni proizvod, tako da postoji znatna verovatnoća da ga potrošači, naročito deca, upotrebe kao prehrambeni proizvod što bi moglo da predstavlja opasnost po njihovo zdravlje ili život;
ozbiljan rizik jeste svaki rizik koji zahteva hitno postupanje nadležnih organa, uključujući i rizik čije posledice nisu trenutne, odnosno neposredne, a čija se ozbiljnost procenjuje naročito na osnovu ozbiljnosti mogućih posledica po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, kao i na osnovu učestalosti tih posledica;
proizvođač jeste:
pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje izrađuje proizvod ili se predstavlja kao proizvođač stavljanjem na proizvod svog poslovnog imena, imena ili naziva, žiga ili neke druge prepoznatljive oznake ili na drugi način, odnosno lice koje je prepravilo proizvod, ako su upisani u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji, odnosno ako imaju prebivalište na njenoj teritoriji;
zastupnik proizvođača ako proizvođač nije upisan u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji, odnosno nema prebivalište na njenoj teritoriji;
uvoznik ako proizvođač, odnosno njegov zastupnik nije upisan u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji, odnosno nema prebivalište na njenoj teritoriji;
drugo pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje je, u granicama delatnosti koju obavlja, uključeno u lanac isporuke i čija aktivnost utiče na bezbednost proizvoda;
distributer jeste pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje je, u granicama delatnosti koju obavlja, uključeno u lanac isporuke i čija aktivnost ne utiče na bezbednost proizvoda;
potrošač jeste fizičko lice kome se proizvod isporučuje ili čini dostupnim i koji upotrebljava proizvod za lične potrebe ili potrebe svog domaćinstva;
drugi korisnik jeste svako lice kome se proizvod isporučuje ili čini dostupnim i koje upotrebljava, odnosno koristi proizvod za sopstvene potrebe, odnosno za obavljanje svoje delatnosti;
opozivanje proizvoda jeste svaka aktivnost ili mera kojom se vrši povraćaj opasnog proizvoda koji je proizvođač ili distributer već isporučio ili učinio dostupnim potrošačima i drugim korisnicima;
povlačenje proizvoda jeste svaka aktivnost ili mera kojom se sprečava distribucija, izlaganje ili nuđenje opasnog proizvoda koji je na tržištu;
sistem brze razmene informacija jeste sistem brzog obaveštavanja i uzbunjivanja između nadležnih i drugih organa i organizacija u Republici Srbiji o merama i aktivnostima koje se preduzimaju u vezi sa rizicima koje opasan proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika;
RAPEX jeste sistem brze razmene informacija između država članica Evropske unije i Komisije Evropskih zajednica (u daljem tekstu: Komisije EZ) o merama i aktivnostima koje se preduzimaju u vezi sa ozbiljnim rizikom koje opasan proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača;
harmonizovani evropski standard jeste standard koji je, po nalogu Komisije EZ, donela odgovarajuća evropska organizacija za standardizaciju i koji je objavljen u Službenom listu Evropskih zajednica.
II. KRITERIJUMI ZA OCENjIVANjE USAGLAŠENOSTI PROIZVODA SA OPŠTIM ZAHTEVOM ZA BEZBEDNOST
Opšti zahtev za bezbednost
Član 5.
Proizvođač je dužan da stavlja na tržište isključivo bezbedne proizvode.
Zahtev za obmanjujuće proizvode
Član 6.
Zabranjeno je proizvoditi, uvoziti, izvoziti ili stavljati na tržište obmanjujuće proizvode.
Lista standarda
Član 7.
Ako ne postoje odgovarajući posebni propisi iz člana 2. ovog zakona, proizvod se smatra bezbednim ako ispunjava zahteve srpskih standarda kojima se preuzimaju harmonizovani evropski standardi doneti radi ispunjenja opšteg zahteva za bezbednost proizvoda i čija lista je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
Listu standarda iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar nadležan za poslove standardizacije.
Ostali kriterijumi za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda
Član 8.
Ako ne postoje odgovarajući posebni propisi iz člana 2. ovog zakona, odnosno standardi iz člana 7. ovog zakona, usaglašenost proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost ocenjuje se uzimajući u obzir:
srpske standarde kojima su preuzeti odgovarajući evropski standardi koji nisu na listi iz člana 7. ovog zakona;
druge srpske standarde;
preporuke Komisije EZ kojima se utvrđuju smernice za ocenu bezbednosti proizvoda;
pravila dobre prakse u vezi sa bezbednošću proizvoda u odgovarajućoj oblasti;
dostignuti nivo razvijenosti nauke i tehnike, odnosno tehnologije;
razumna očekivanja potrošača u vezi sa bezbednošću proizvoda.
Zaštitna klauzula
Član 9.
Organ nadležan za preduzimanje odgovarajućih mera u skladu sa ovlašćenjima utvrđenim ovim i drugim zakonima (u daljem tekstu: nadležni organ) može da preduzme odgovarajuće mere ako postoje dokazi da je proizvod opasan iako taj proizvod ispunjava zahteve za bezbednost koji su utvrđeni posebnim propisima iz člana 2. ovog zakona, odnosno ispunjava kriterijume za ocenjivanje usaglašenosti iz čl. 7. i 8. ovog zakona.
III. OBAVEZE PROIZVOĐAČA I DISTRIBUTERA
Obaveze proizvođača
Član 10.
Proizvođač je dužan da, u granicama delatnosti koju obavlja, pruža potrebne informacije potrošačima i drugim korisnicima koje će im omogućiti da procene rizik koji proizvod može da predstavlja tokom perioda njegove upotrebe koji određuje proizvođač ili razumno predvidljivog perioda upotrebe, ako takav rizik nije očigledan bez odgovarajućeg upozorenja i koje će im omogućiti da preduzmu odgovarajuće mere predostrožnosti u odnosu na takav rizik.
Pružanje potrebnih informacija i upozorenja iz stava 1. ovog člana ne oslobađa proizvođača drugih obaveza i zahteva propisanih ovim zakonom i drugim propisima.
Proizvođač je obavezan da, u zavisnosti od svojstava proizvoda, a u granicama delatnosti koju obavlja, preduzima aktivnosti i mere koje će mu omogućiti da:
1) blagovremeno izvrši analizu i procenu rizika koje bi ti proizvodi mogli da predstavljaju;
2) upozori potrošače i druge korisnike na procenjene, odnosno utvrđene rizike;
3) opozove i povuče proizvode sa tržišta, sa ciljem otklanjanja, odnosno smanjenja rizika na prihvatljiv nivo, u smislu člana 4. tačka 3) ovog zakona.
Pod aktivnostima i merama iz stava 3. ovog člana naročito se smatraju:
1) ukazivanje na identitet proizvođača (na proizvodu ili njegovom pakovanju,
odnosno ambalaži) i na druge podatke o proizvođaču i proizvodu (serijski broj, partija, šarža, lot i sl.);
2) ispitivanje uzoraka proizvoda na tržištu kada je to potrebno i obrada informacija, a kada je to neophodno i vođenje registra reklamacija i informisanje distributera o ovim merama.
Mere i aktivnosti iz stava 3. tač. 2) i 3) i stava 4. ovog člana, proizvođači preduzimaju samoinicijativno ili po nalogu nadležnog organa.
Meru opozivanja proizvoda proizvođač preduzima samoinicijativno samo kao krajnju meru ako proceni da druge mere nisu dovoljne za otklanjanje, odnosno smanjenje rizika, a može je sprovesti i na osnovu pravila dobre prakse u vezi sa opozivanjem proizvoda, ako takva pravila postoje u Republici Srbiji.
Obaveze distributera
Član 11.
Distributer je dužan da, u granicama delatnosti koju obavlja, postupa sa pažnjom dobrog privrednika u očuvanju usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost proizvoda, naročito tako što:
1) isporučuje ili čini dostupnim isključivo proizvode za koje zna ili bi, na osnovu informacija koje poseduje i svog profesionalnog iskustva, trebalo da pretpostavi da su bezbedni;
2) prati i prosleđuje informacije o rizicima koje proizvod može da predstavlja;
3) čuva, obezbeđuje i dostavlja dokumentaciju potrebnu za utvrđivanje identiteta proizvođača i porekla proizvoda;
4) sarađuje u sprovođenju mera i aktivnosti koje proizvođači i nadležni organi preduzimaju sa ciljem sprečavanja, otklanjanja ili smanjenja rizika na prihvatljiv nivo u smislu člana 4. tačka 3) ovog zakona.
Zajedničke obaveze proizvođača i distributera
Član 12.
Ako proizvođač, odnosno distributer, na osnovu raspoloživih informacija i svog profesionalnog znanja i iskustva, zna ili bi trebalo da zna da je proizvod koji je stavio na tržište opasan, dužan je da o tome hitno obavesti nadležni organ.
Obaveštenje iz stava 1. ovog člana dostavlja se u pisanoj formi i naročito sadrži:
1) podatke koji omogućavaju identifikaciju proizvoda, odnosno seriju proizvoda (šarža, lot, partija i sl.);
2) detaljan opis rizika koji proizvod predstavlja;
3) sve raspoložive informacije potrebne za praćenje proizvoda;
4) opis mera i aktivnosti preduzetih sa ciljem otklanjanja rizika.
Proizvođač i distributer su dužni da, u granicama delatnosti koju obavljaju, a po nalogu nadležnog organa, sarađuju sa tim organom u postupcima i merama koje se preduzimaju da bi se otklonili ili smanjili rizici koje predstavljaju proizvodi koji se isporučuju ili su već isporučeni.
Ako proizvođač, odnosno distributer ne dostavi obaveštenje iz stava 1. ovog člana, odnosno ne postupi po nalogu iz stava 3. ovog člana u roku određenom u nalogu, nadležni organ postupa u skladu sa ovlašćenjima utvrđenim ovim zakonom ili drugim propisima.
Ministar nadležan za poslove trgovine (u daljem tekstu: ministar) bliže propisuje oblik i sadržinu obaveštenja iz stava 2. ovog člana.
IV. USLOVI I NAČIN INFORMISANjA I RAZMENE INFORMACIJA
Javnost podataka
Član 13.
Informacije kojima raspolaže nadležni organ u vezi sa rizikom koji proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika jesu informacije od javnog značaja i dostupne su javnosti, bez obzira da li su propisom ili drugim aktom određene kao poslovna tajna.
Nadležni organ je dužan da svakom licu, na njegov zahtev, dostavi informacije iz stava 1. ovog člana koje sadrže podatke od značaja za identifikaciju proizvoda, kategoriju i vrstu rizika koji proizvod predstavlja, kao i podatke o preduzetim merama i aktivnostima nadležnog organa, proizvođača, odnosno distributera, sa ciljem otklanjanja ili smanjenja rizika na prihvatljiv nivo.
Podaci o preduzetim merama i aktivnostima proizvođača odnosno distributera iz stava 2. ovog člana, ne mogu biti dostupni javnosti ako se ti podaci odnose na naučno, tehničko, odnosno tehnološko rešenje koje predstavlja poslovnu tajnu.
Na ostvarivanje prava na pristup informacijama iz st. 1. i 2. ovog člana, shodno se primenjuje zakon kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Razmena informacija
Član 14.
Nadležni organ koristi sistem brze razmene informacija u vezi sa ozbiljnim rizikom, kao i sa drugim rizicima koje opasan proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, a naročito kad:
1) naloži meru povlačenja ili opozivanja proizvoda koji predstavlja ozbiljan
rizik;
2) preduzima ili preporučuje, odnosno koordinira ili organizuje preduzimanje odgovarajućih aktivnosti i mera proizvođaču ili distributeru, u vezi sa rizikom;
3) je upoznat sa namerom proizvođača i distributera za sprovođenje njihovih aktivnosti sa ciljem otklanjanja, odnosno smanjenja rizika na prihvatljiv nivo koji predstavlja proizvod stavljen na tržište.
Vlada će, na predlog ministarstva nadležnog za poslove trgovine bliže propisati način uspostavljanja i rada sistema brze razmene informacija i odrediti organ nadležan za objedinjavanje i distribuciju informacija iz stava 1. ovog člana.
Član 15.
Organ nadležan za objedinjavanje i distribuciju informacija iz člana 14. stav 2. ovog zakona dužan je da informiše Komisiju EZ putem sistema RAPEX o ozbiljnom riziku koji opasan proizvod predstavlja i preduzetim merama, navodeći razloge za njihovo preduzimanje, izmene ili ukidanje.
Ako organ iz stava 1. ovog člana smatra da posledice rizika koji predstavlja proizvod stavljen na tržište Republike Srbije ne prelaze ili ne mogu preći njenu teritoriju, dužan je da informiše Komisiju EZ o preduzetim merama od interesa za druge države, a naročitio ako su one preduzete radi sprečavanja, otklanjanja ili smanjenja novog rizika koji do tada nije bio prijavljen Komisiji EZ.
Vlada će bliže propisati način i postupak informisanja Komisije EZ iz st. 1. i 2. ovog člana, na predlog ministarstva nadležnog za poslove trgovine.
Sprovođenje odluke Komisije EZ
Član 16.
Kada je za sprovođenje odluke Komisije EZ kojom se zabranjuje ili ograničava stavljanje na tržište i izvoz određenog proizvoda ili grupe proizvoda koji predstavljaju ozbiljan rizik po zdravlje i bezbednost potrošača neophodno usvojiti poseban akt, Vlada će, najkasnije u roku od 20 dana od dana objavljivanja te odluke, doneti akt kojim će bliže urediti postupanje proizvođača i distributera u vezi sa sprovođenjem odluke Komisije EZ.
V. NADZOR
Inspekcijski i carinski nadzor
Član 17.
Nadzor nad primenom ovog zakona i propisa donetih za njegovo sprovođenje vrše ministarstva nadležna za odgovarajuću oblast, u skladu sa zakonom kojim se uređuje organizacija državne uprave i zakonom kojim se uređuje delokrug poslova ministarstava.
Inspekcijski nadzor vrše ministarstva iz stava 1. ovog člana preko nadležnih inspektora, u skladu sa zakonom kojim se uređuje organizacija državne uprave i drugim zakonima kojima se uređuje inspekcijski nadzor.
Inspekcijski nadzor nad primenom odredaba ovog zakona u delu kojim se uređuju obmanjujući proizvodi, vrši ministarstvo nadležno za poslove zdravlja preko nadležnih inspektora.
Nadležni carinski organ neće dozvoliti uvoz proizvoda, odnosno serije proizvoda (partije, šarže, lota i sl.) koje ne prati propisana dokumentacija o usaglašenosti sa zahtevima za bezbednost proizvoda, odnosno koji nisu označeni propisanom oznakom usaglašenosti sa zahtevima za bezbednost proizvoda.
Ako nadležni carinski organ utvrdi da, i bez obzira na postojanje dokumentacije i oznaka iz stava 4. ovog člana, proizvod izaziva opravdanu sumnju u pogledu postojanja ozbiljnog rizika po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, dužan je da o tome hitno obavesti nadležni inspekcijski organ.
Obaveštenje iz stava 5. ovog člana sadrži, naročito podatke koji omogućavaju identifikaciju proizvoda, odnosno serije proizvoda (partije, šarže, lota i sl.), proizvođača, uvoznika, krajnjeg korisnika uvoza, opis rizika za koji postoji sumnja i raspoložive informacije potrebne za praćenje proizvoda.
Nadležni carinski organ privremeno će prekinuti carinski postupak uvoza ili izvoza i puštanje proizvoda za koji posumnja da je obmanjujući, o čemu će hitno obavestiti nadležnog inspektora koji je dužan da u roku od 24 časa od dobijanja obaveštenja izvrši inspekcijski nadzor i utvrdi da li je proizvod obmanjujući.
Nadležni carinski organ neće dozvoliti uvoz ili izvoz proizvoda, u smislu člana 6. ovog zakona, za koji je nadležni inspektor utvrdio da je obmanjujući i za koji je izrekao meru zabrane uvoza ili izvoza.
Ako nadležni inspektor u roku iz stava 7. ovog člana ne utvrdi da se radi o obmanjujućem proizvodu, nadležni carinski organ nastavlja carinski postupak uvoza ili izvoza i puštanje proizvoda.
Mere koje preduzimaju nadležni inspektori
Član 18.
Nadležni inspektor je ovlašćen da u kontroli bezbednosti proizvoda, pored mera za čije je preduzimanje ovlašćen drugim propisima, preduzme i druge mere:
1) za svaki proizvod:
(1) da organizuje, u odgovarajućem obimu, provere svojstava proizvoda koja utiču na njegovu bezbednost, sve do poslednje faze njegove upotrebe, odnosno korišćenja i trošenja;
(2) da naloži dostavljanje informacije proizvođačima, distributerima ili drugim licima;
(3) da uzima uzorke proizvoda radi ispitivanja svojstava koja utiču na njegovu
bezbednost;
2) za svaki proizvod koji bi mogao da predstavlja rizik u određenim okolnostima:
(1) da naloži da proizvod na tržištu bude označen odgovarajućim, jasnim i razumljivim upozorenjima o rizicima koje proizvod može da predstavlja, na jeziku koji je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji;
(2) da naloži stavljanje na tržište takvog proizvoda prethodnim ispunjenjem
dodatnih uslova kako bi se taj proizvod učinio bezbednim;
3) za svaki proizvod koji bi mogao da predstavlja rizik za određena lica da naloži da ta lica budu blagovremeno i na odgovarajući način upozorena na rizik, uključujući i objavljivanje upozorenja preko sredstava javnog informisanja;
4) za svaki proizvod koji bi mogao da bude opasan da privremeno zabrani nuđenje, izlaganje, isporučivanje i činjenje dostupnim proizvoda, za vreme koje je potrebno da se izvrše provere svojstava proizvoda koja mogu da utiču na bezbednost i zdravlje potrošača i drugih korisnika;
5) za svaki opasan proizvod da zabrani nuđenje, izlaganje, isporučivanje i činjenje dostupnim proizvoda i odgovarajućim merama obezbedi sprovođenje te zabrane;
6) za svaki opasan proizvod koji je stavljen na tržište:
(1) da naredi ili organizuje njegovo hitno povlačenje i upozori potrošače i druge korisnike na rizike koje proizvod predstavlja;
(2) da naredi, koordinira ili, po potrebi, organizuje sa proizvođačima i distributerima i drugim organima, opozivanje proizvoda od potrošača i drugih korisnika, uključujući i prinudno sprovođenje mere opozivanja proizvoda, kao i uništavanje takvog proizvoda na odgovarajući način od strane i na teret proizvođača, odnosno distributera;
7) za svaki obmanjujući proizvod da zabrani proizvodnju, uvoz, izvoz ili stavljanje na tržište.
Meru opozivanja proizvoda iz stava 1. tačka 6) podtačka (2) ovog člana, nadležni inspektor nalaže kao krajnju meru, ako sve ostale aktivnosti i mere iz čl. 10, 11, 12. i 18. ovog zakona koje proizvođač i distributer preduzme, samoinicijativno ili po nalogu nadležnog inspektora, nisu dovoljne ili zadovoljavajuće.
Troškove koji nastanu u postupku inspekcijskog nadzora snosi proizvođač ako se utvrdi da proizvod nije bezbedan.
Protiv rešenja nadležnog inspektora kojim je preduzeta mera iz stava 1. ovog člana može se izjaviti žalba nadležnom ministru u roku od osam dana od dana dostavljanja tog rešenja.
Protiv rešenja kojim se zabranjuje uvoz ili izvoz obmanjujućih proizvoda iz stava 1. tačka 7) ovog člana, može se izjaviti žalba ministru nadležnom za poslove zdravlja u roku od dva dana od dana prijema rešenja.
Ministarstvo nadležno za poslove zdravlja dužno je da odluči o žalbi iz stava 5. ovog člana u roku od dva dana od dana prijema žalbe.
Žalba protiv rešenja iz stava 5. ovog člana ne odlaže izvršenje rešenja.
Načela srazmernosti i predostrožnosti
Član 19.
Kad nadležni inspektor preduzima mere iz člana 18. stav 1. ovog zakona, a naročito mere koje su propisane u tač. 4), 5) i 6), postupa sa dužnom pažnjom, srazmerno kategoriji i vrsti rizika (načelo srazmernosti).
Nadležni inspektor može da preduzme mere iz člana 18. stav 1. ovog zakona i u slučaju kad ne postoji konačan naučni dokaz u vezi sa rizikom koji proizvod može da predstavlja, bez obzira da li su posledice tog rizika trenutne ili odložene, ali postoji početni, ne do kraja potvrđen rezultat naučnog istraživanja koji ukazuje na ozbiljnost rizika zbog mogućih posedica po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika (načelo predostrožnosti).
Član 20.
Nadležni inspektor preduzima mere iz člana 18. stav 1. ovog zakona, pojedinačno ili istovremeno prema proizvođaču, distributeru ili drugim licima kada je to potrebno.
Nadležni inspektor može da preduzme istovremeno više mera iz člana 18. stav 1. ovog zakona.
Saradnja u sprovođenju nadzora
Član 21.
Radi obezbeđenja efikasnog nadzora u primeni ovog zakona, nadležni organi dužni su da međusobno sarađuju.
VI. KAZNENE ODREDBE
Privredni prestupi
Član 22.
Novčanom kaznom od 500.000 do 3.000.000 dinara kazniće se za privredni prestup pravno lice – proizvođač ako:
1) stavi na tržište opasan proizvod (član 5);
2) proizvede, uveze, izveze ili stavi na tržište obmanjujući proizvod (član 6);
3) ne preduzme aktivnosti i mere koje će mu omogućiti da opozove, odnosno povuče proizvod sa tržišta, sa ciljem otklanjanja, odnosno smanjenja rizika na prihvatljiv nivo (član 10. stav 3. tačka 3).
Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 50.000 do 200.000 dinara i odgovorno lice u pravnom licu – proizvođaču.
Član 23.
Novčanom kaznom od 300.000 do 3.000.000 dinara kazniće se za privredni prestup pravno lice – distributer ako:
1) uveze, izveze ili stavi na tržište obmanjujući proizvod (član 6);
2) isporuči ili učini dostupnim proizvod suprotno članu 11. tačka 1) ovog zakona;
Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 50.000 do 200.000 dinara i odgovorno lice u pravnom licu – distributeru.
Prekršaji
Član 24.
Novčanom kaznom od 100.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice – proizvođač ako:
1) ne pruži potrošačima i drugim korisnicima potrebne informacije, odnosno upozorenja koje će im omogućiti da procene rizike koje proizvod predstavlja i preduzmu odgovarajuće mere predostrožnosti u odnosu na takve rizike (član 10. stav 1);
2) ne preduzme aktivnosti i mere iz člana 10. stav 3. tačka 1) i 2) ovog zakona;
3) ne dostavi nadležnom organu obaveštenje iz člana 12. stav 1. ili ne sarađuje sa nadležnim organima po njihovom nalogu iz člana 12. stav 3. ovog zakona.
Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 20.000 do 50.000 dinara i odgovorno lice u pravnom licu – proizvođaču.
Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 100.000 do 500.000 dinara i preduzetnik – proizvođač.
Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara i fizičko lice – proizvođač.
Član 25.
Novčanom kaznom od 100.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice – distributer ako:
ne prati i ne prosleđuje informacije o rizicima koje proizvod može da predstavlja (član 11. tačka 2);
ne čuva, ne obezbeđuje i ne dostavlja dokumentaciju potrebnu za utvrđivanje identiteta proizvođača i porekla proizvoda (član 11. tačka 3);
ne sarađuje u sprovođenju mera i aktivnosti koje proizvođači i nadležni organi preduzimaju sa ciljem sprečavanja, otklanjanja ili smanjenja rizika na prihvatljiv nivo (član 11. tačka 4);
ne dostavi nadležnom organu obaveštenje iz člana 12. stav 1. ili ne sarađuje sa nadležnim organima po njihovom nalogu iz člana 12. stav 3. ovog zakona.
Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 20.000 do 50.000 dinara i odgovorno lice u pravnom licu – distributeru.
Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 100.000 do 500.000 dinara i preduzetnik – distributer.
Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara i fizičko lice – distributer.
Zastarelost
Član 26.
Prekršajni postupak ne može se pokrenuti ako proteknu tri godine od dana kada je prekršaj učinjen.
VII. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Član 27.
Ministar će doneti propis iz člana 12. stav 5. ovog zakona u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Vlada će doneti akt iz člana 14. stav 2. ovog zakona u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Vlada će doneti akt iz člana 15. stav 3. ovog zakona u roku od 30 dana od dana pristupanja Republike Srbije sistemu RAPEX.
Član 28.
Danom pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, reči u članu 4. tačka 7) podtač. (1) ovog zakona: „upisani u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji” imaće značenje: „registrovani u Evropskoj zajednici”, reči: „imaju prebivalište na njenoj teritoriji” imaće značenje: „imaju prebivalište u Evropskoj zajednici”, reči u podtač. (2) i (3): „nije upisan u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji” imaće značenje: „nije registrovan u Evropskoj zajednici”, a reči: „nema prebivalište na njenoj teritoriji” imaće značenje: „nema prebivalište u Evropskoj zajednici”.
Član 29.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”, a počinje da se primenjuje po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu.
Odredba člana 15. ovog zakona primenjuje se od dana pristupanja Republike Srbije sistemu RAPEX, a odredba člana 16. ovog zakona primenjuje se od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
OBRAZLOŽENjE
I. USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENjE ZAKONA
Ustavni osnov za donošenje Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda sadržan je u članu 97. tačka 6. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 89/06), kojim se utvrđuje da Republika Srbija, uređuje i obezbeđuje, između ostalog, jedinstveno tržište, pravni položaj privrednih subjekata i sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti.
II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA
Osnovni razlog za donošenje ovog zakona je obezbeđivanje visokog nivoa zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača koji proizvode upotrebljavaju, kao i drugih korisnika koji proizvode koriste za svoje potrebe, odnosno u obavljanju svojih profesionalnih delatnosti. Ovim zakonom obezbediće se stavljanje na tržište isključivo bezbednih proizvoda i onemogućiće se proizvodnja, uvoz i stavljanje na tržište obmanjujućih proizvoda, ali i njihov izvoz.
Ovaj zakon u znatnoj meri preuzima odredbe Uputstva (Direktive) EZ o opštoj bezbednosti proizvoda (2001/95/EZ). Takođe, ovaj zakon potpuno preuzima Uputstvo (Direktivu) EEZ o obmanjujućim proizvodima (87/357/EEZ).
U pravnom sistemu Republike Srbije trenutno ne postoji pravni okvir za garantovanje opšte bezbednosti svih proizvoda, dakle i onih koji nisu predmet tehničkih i drugih propisa koji utvrđuju suštinske (bitne) zahteve bezbednosti proizvoda. Takođe, trenutno ne postoje propisi koji sadrže izričite i precizne odredbe o obavezama proizvođača i distributera da na tržište stavljaju isključivo bezbedne proizvode sa aspekta svih poznatih rizika koje bi proizvod mogao da predstavlja u smislu dostignutog stepena naučnog, tehnološkog i tehničkog znanja.
Bezbednost proizvoda koji se stavljaju na tržište Republike Srbije, do sada je bila pokrivena posebnim propisima i standardima čija je primena za sada obavezujuća, s tim da je većina tih propisa doneta pre više decenija i samim tim je zastarela sa stanovišta novih rizika, koji do sada nisu bili poznati.
Sagledavajući mogućnosti za rešavanje problema bezbednosti proizvoda na sveobuhvatan način i potrebe za usklađivanjem sa savremenim rešenjima koji obezbeđuju visok stepen zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača i drugih korisnika proizvoda, predlagač ovog zakona smatra da se ovaj problem može uspešno i brzo rešiti samo donošenjem opšteg zakona.
To, naravno ne isključuje potrebu istovremenog rada na donošenju novih tehničkih propisa harmonizovanih sa evropskim tehničkim zakonodavstvom. Međutim, čak i kada budu doneti novi harmonizovani tehnički propisi, neće prestati potreba za postojanjem ovog zakona, s obzirom na stalni razvoj tehnike i nauke i nemogućnost obuhvatanja svih rizika i aspekata rizika posebnim tehničkim propisima.
S obzirom na izneto, jasno je da se postavljeni ciljevi mogu postići paralelnim delovanjem na oba koloseka (donošenje Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda i donošenje tehničkih propisa na način i u skladu sa zakonom koji uređuje tehničke zahteve za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti sa propisanim zahtevima), što je princip uređenja ove oblasti u Evropskoj uniji, odnosno njenim državama članicama.
Imajući u vidu obaveze Republike Srbije iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, neophodno je da već sada svi nadležni državni organi ubrzaju aktivnosti na njihovom ispunjavanju, kako se kasnije, usled nedostatka vremena, pravna harmonizacija ne bi svela na puko prepisivanje evropskog zakonodavstva i tako prenete propise učinilo teško primenljivim ili neprimenljivim u domaćem pravnom sistemu. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zahteva od države koja ga zaključuje sa EU da se u prvom trenutku prilikom harmonizacije fokusira na ključne elemente pravne tekovine EU u oblasti unutrašnjeg tržišta, uz isticanje, između ostalog, zaštite potrošača, standardizacije i ocenjivanja usaglašenosti.
Sa druge strane, i pre formalno pravne obaveze harmonizacije propisa, Vlada je, da bi ubrzala proces, usvojila Akcioni plan harmonizacije za 2007. godinu u kome je zadužila nadležna ministarstva (Ministarstvo trgovine i usluga i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja) da u četvrtom kvartalu 2007. godine pripreme i dostave Vladi na razmatranje i usvajanje Nacrt zakona o opštoj bezbednosti proizvoda.
III. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I
POJEDINAČNIH REŠENjA
Član 1. definiše predmet i sadržinu zakona.
Član 2. uređuje primenu ovog zakona u odnosu na druge propise u zavisnosti od toga da li ti propisi uređuju ili ne uređuju bezbednost proizvoda. Naime, ovaj zakon će se primeniti na sve proizvode, pod uslovom da njihova bezbednost nije uređena posebnim propisom, ali i u situaciji kad posebni propisi ne sadrže sve odredbe ovog zakona o obavezama proizvođača i distributera, obavezama informisanja javnosti i razmene informacija i nadzoru. Takođe, moguća je situacija da poseban propis sadrži sve zahteve za bezbednost proizvoda, ali da tim propisom nisu obuhvaćene sve vrste i kategorije rizika. Tada se ovaj zakon primenjuje samo na te vrste odnosno, kategorije rizika.
Tako, npr. ako bi „pravilnik o igračkama” uredio samo fizički i hemijski aspekt rizika vezanog za igračke, a ne bi imao odredbe o toplotnom aspektu rizika, onda bi se bezbednost konkretnog proizvoda u vezi sa toplotnim aspektom cenila po ovom zakonu.
Postoji takođe, slučaj kada su svi zahtevi za bezbednost proizvoda pokriveni posebnim propisom, ali to ipak ne znači da zakon nije relevantan i za takav proizvod. Npr. proizvođač igračaka na osnovu ovog zakona ima obavezu da, u okviru svoje delatnosti, pruža potrošačima i drugim korisnicima odgovarajuće informacije koje će im omogućiti da procene rizik koji proizvod predstavlja pri upotrebi. Takođe, nadležni inspektor može, proizvođaču koji nije ispunio sve zahteve bezbednosti iz posebnog propisa, na osnovu ovog zakona naložiti kao krajnju meru opozivanje proizvoda, iako „pravilnik o igračkama” (i zakon na osnovu kojeg bi bio donet takav pravilnik) ne sadrži odredbe o ovlašćenjima inspektora za preduzimanje takve mere.
Naravno, ispunjavanje obaveza predviđenih ovim zakonom ne oslobađa proizvođača obaveza koje ima po drugim propisima kojima se uređuje odgovornost za štetu nastalu od proizvoda, odnosno stvari sa nedostatkom, što se uređuje odredbom člana 3.
Zakon se primenjuje na proizvode bez obzira na način isporuke ili činjenje dostupnim potrošačima, uz naknadu ili bez naknade, uključujući i prodaju na daljinu i elektronsku trgovinu.
Ovaj zakon se primenjuje na sve proizvode, uključujući i prehrambene proizvode do donošenja posebnog propisa kojim će se urediti bezbednost tih proizvoda.
U članu 4. definiše se značenje ključnih izraza koji se koriste za potrebe ovog zakona.
Pod izrazom „proizvod” podrazumeva se finalni proizvod koji se, uz naknadu ili bez naknade, isporučuje krajnjem potrošaču ili mu se čini dostupnim (kupovina, lizing, zakup, proba i dr.), uključujući i proizvod u vezi sa pružanjem usluga i bez obzira da li je u pitanju nov, upotrebljavan, popravljen ili prepravljen proizvod. Na ovaj način obuhvaćeni su i proizvodi koji se koriste prilikom pružanja usluge potrošaču (npr. šampon koji se koristi prilikom pružanja frizerske usluge).
Pod proizvodom se podrazumevaju i proizvodi koji se isporučuju ili čine dostupnim i drugim korisnicima koji te proizvode koriste za sopstvene potrebe (npr. TV aparat u kancelariji privrednog subjekta), odnosno za obavljanje njihove profesionalne delatnosti (npr. fotokopir aparat koji je neophodno sredstvo rada fotokopirnice ili autobus koji nabavlja autoprevoznik radi obavljanja delatnosti pružanja usluge prevoza putnika).
Iako Uputstvo (Direktiva) EZ uređuje samo opštu bezbednost proizvoda koji su namenjeni potrošačima, fizičkim, ali ne i drugim licima, s obzirom da je u pitanju uputstvo koje zahteva „minimalnu harmonizaciju”, ovaj zakon ide i korak dalje, pa Republiku Srbiju pridružuje onim državama (približno polovina država članica EU) koje su odlučile da propišu opšti zahtev za bezbednost proizvoda i za tzv. profesionalnu opremu.
Takođe, treba naglasiti da ovaj zakon ne pravi razliku između novog, upotrebljavanog, popravljenog ili prepravljenog proizvoda, sa stanovišta zahteva za njihovu opštu bezbednost, jer svi proizvodi koji se stavljaju na tržište moraju biti bezbedni. Tako i prodavci polovnih automobila ili električnih aparata imaju obavezu isporučivanja isključivo bezbednih proizvoda. Uključenje već upotrebljavanih proizvoda veoma je važno jer su rizici u vezi sa upotrebljavanim proizvodima veći nego kod novih proizvoda.
Izuzetak predstavljaju samo upotrebljavani proizvodi koji se isporučuju kao antikviteti, a koji se u smislu ovog zakona ne smatraju proizvodima, kao i proizvodi koje pre korišćenja treba popraviti ili prepraviti, ali pod uslovom da isporučilac o tome na jasan način, unapred obavesti lice kome isporučuje proizvod.
Pod izrazom „antikvitet” podrazumeva se predmet koji ima kulturnu, istorijsku, umetničku, naučnu ili drugu sličnu vrednost i koji je star najmanje 100 godina ili predmet manje starosti ako je postao retkost zbog toga što se više ne proizvodi ili izrađuje.
Sasvim je jasno da je izraz „bezbedan proizvod” ključni pojam ovog zakona koji određuje smer i način tumačenja svih drugih njegovih odredaba, što je s obzirom na njegovu opštost veoma važno. Dakle, da bi se proizvod mogao smatrati bezbednim on ne sme da predstavlja rizik ili može da predstavlja samo minimalan rizik koji je primeren upotrebi proizvoda i koji se smatra prihvatljivim i usklađenim sa visokim nivoom zaštite bezbednosti i zdravlja lica. Vidimo da se prag nivoa zaštite postavlja dosta visoko, a kod procene mora se uzeti u obzir veliki broj faktora, a ne samo tehnička svojstva, odnosno tehničke karakteristike proizvoda. Zakon nalaže da se procene:
svojstva proizvoda, uključujući njegov sastav, pakovanje odnosno ambalažu, uputstvo za sklapanje, kao i instaliranje i održavanje kada je to primenljivo;
uticaj na druge proizvode, u slučaju kada se može razumno predvideti da će se upotrebljavati sa drugim proizvodima;
predstavljanje proizvoda, njegovo pokazivanje, označavanje, upozorenja i uputstva za njegovu upotrebu i odlaganje kao i bilo koje druge oznake ili obaveštenja o proizvodu;
kategorije potrošača i drugih korisnika koji su izloženi riziku, kada upotrebljavaju određeni proizvod, naročito decu i starija lica.
Bitno je naglasiti da mogućnost postizanja viših nivoa bezbednosti ili dostupnost drugih proizvoda koji predstavljaju manji stepen rizika ne smeju biti dovoljan osnov da se neki proizvod smatra „opasnim”. Dakle, sama činjenica da mnogi automobili imaju ABS kočione sisteme, što ih svakako čini bezbednijim, ne znači da su ostali automobili, bez ovog sistema, nebezbedni u smislu ovog zakona.
„Opasan proizvod” je jasno definisan kao svaki proizvod koji nije bezbedan u smislu tačke 3) ovog člana. Ne postoji, dakle, nikakvo stepenovanje bezbednosti, nikakva „siva zona”.
Iz navedenog proizilazi da kod dva, tehnički gledano, identična proizvoda, jedan od njih može predstavljati primer bezbednog a drugi primer nebezbednog, odnosno opasnog proizvoda. Razlika može postojati i u kvalitetu propratne dokumentacije (uputstvo za sklapanje i upotrebu, jasnost upozorenja, kategorija potrošača kojima je proizvod namenjen i dr.).
„Obmanjujući proizvod” jeste opasan proizvod koji svojim izgledom, oblikom, veličinom, bojom, mirisom, pakovanjem, odnosno ambalažom, oznakom, količinom ili na drugi način podseća na prehrambeni proizvod, a nije prehrambeni proizvod, tako da postoji znatna verovatnoća da ga potrošači, naročito deca, upotrebe kao prehrambeni proizvod što bi moglo da predstavlja opasnost po njihovo zdravlje ili život. Npr. mirišljava đačka gumica za brisanje, koja svojim izgledom i mirisom podseća na neko voće.
Obmanjujući proizvodi obuhvaćeni su ovim zakonom kako bi se postigao dodatni efekat – preuzimanje Uputstva (Direktive) o obmanjujućim proizvodima (87/357/EEZ). Obmanjujući proizvodi predstavljaju posebnu vrstu opasnih proizvoda za koje je Evropska ekonomska zajednica (EEZ) još 1987. godine donela uputstvo i zbog opasnosti koje oni mogu predstavljati, pre svega za život i zdravlje dece, odredila da se ne smeju ne samo stavljati na tržište EEZ nego je zabranjena proizvodnja, uvoz pa čak i izvoz takvih proizvoda.
„Ozbiljan rizik” je definisan kao svaki rizik koji zahteva hitno postupanje nadležnih organa. Zakon, ipak, dodatno naglašava da se pod pojmom ozbiljnog rizika podrazumeva i onaj rizik čije posledice nisu neposredne (trenutne). Ozbiljnost rizka procenjuje se na osnovu mogućnosti da proizvod prouzrokuje posledicu po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika (opasnost) i učestalosti pojavljivanja takve posledice (verovatnoća). Procena rizika obavlja se u postupku koji sadrži identifikovanje i ocenjivanje svih mogućih opasnosti i određivanje verovatnoće nastanka tih opasnosti kao negativnih posledica po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika kada koriste, odnosno upotrebljavaju te proizvode pod redovnim ili razumno predvidljivim uslovima. U zavisnosti od dobijenog rezultata procene, rizik se može kategorisati kao prihvatljiv (minimalan) ili ozbiljan. U zavisnosti od opasnosti rizik se može razvrstati na hemijski, biološki, mehanički, električni, termički itd. (npr. opasnost od strujnog udara kod električnog šporeta je veoma ozbiljna, a verovatnoća da do toga dođe može biti veoma mala ako je on uzemljen, a veoma velika ako nije uzemljen, stoga i rizik koji taj šporet predstavlja može da bude prihvatljiv ako je on uzemljen ili ozbiljan, ako šporet nije uzemljen).
„Proizvođač” je, u smislu ovog zakona, ne samo lice koje proizvod stvarno proizvodi, već i lice koje se predstavlja kao proizvođač, npr. stavljanjem na proizvod svog imena, žiga ili neke druge prepoznatljive oznake. Veliki trgovinski lanci često na pakovanjima određenih proizvoda stavljaju svoje ime, žig ili drugi znak. Proizvođač je i lice koje proizvod prepravlja, kao i zastupnik odnosno uvoznik, ako proizvođač, odnosno zastupnik nije domaće pravno ili fizičko lice.
Pod proizvođačem se podrazumeva i svako drugo pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje je u okviru svoje delatnosti uključeno u lanac isporuke u meri u kojoj njegova aktivnost može uticati na bezbednost proizvoda. Npr. trgovac na veliko drži robu u skladištu, a uslovi pod kojima se roba skladišti utiču na bezbednosna svojstva konkretnog proizvoda, a roba je takva da na nju mogu uticati uslovi skladištenja.
„Distributer” je, u smislu ovog zakona, pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje je, u granicama delatnosti koju obavlja, uključeno u lanac isporuke, tako da njegove aktivnosti ne utiču na bezbednost proizvoda. Npr. trgovac na veliko koji obavlja taj vid trgovine u tranzitu, bez uskladištenja robe, trgovac na veliko koji skladišti robu, ali je ona takvog karaktera da bilo koji uslovi skladištenja ne utiču na njenu bezbednost.
„Potrošač” je fizičko lice kome se proizvod isporučuje ili čini dostupnim i koji upotrebljava proizvod za lične potrebe ili potrebe svog domaćinstva.
„Drugi korisnik” je je svako lice kome se proizvod isporučuje ili čini dostupnim i koje upotrebljava, odnosno koristi proizvod za sopstvene potrebe, odnosno za (npr. kupovina televizora za potrebe pravnog lica koji ne služi direktno obavljanju delatnosti) obavljanje svoje delatnosti. Dakle, kada kafeterija koristi kafe aparat za obavljanje svoje delatnosti onda je kafeterija (bilo da je preduzetnik ili pravno lice) drugi korisnik.
„Opozivanje” je novi pravni institut, do sada nepoznat u našem pravnom sistemu i predstavlja svaku meru ili aktivnost koja ima za cilj trajni ili privremeni povraćaj opasnog proizvoda od potrošača ili drugog korisnika, koji je proizvođač ili distributer već isporučio ili učinio dostupnim potrošačima ili drugim korisnicima. Opozivanje se može primeniti na svaki opasan proizvod koji je već u upotrebi. Na primer, inspekcija naloži proizvođaču opasnih baterija za laptop računare povlačenje sa tržišta, kao i obavezu da „opozove” već prodate baterije koje su već kod korisnika. Korisnici tih baterija će imati mogućnost da ih vrate proizvođaču.
„Povlačenje” podrazumeva svaku aktivnost ili meru sa ciljem sprečavanja distribucije, izlaganja ili nuđenja opasnog proizvoda stavljenog na tržište (veleprodaja i maloprodaja).
Treba naglasiti da se opozivanje i povlačenje kao mere koje preduzimaju proizvođači, preduzimaju i kao mere koje mogu biti naložene, koordinisane i organizovane od strane nadležnog republičkog inspektora.
„Sistem brze razmene informacija” je sistem brzog obaveštavanja i uzbunjivanja između nadležnih i drugih organa i organizacija u Srbiji o merama i aktivnostima koje se preduzimaju u vezi sa rizicima koje opasan proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika. Drugim rečima, ovo je unutrašnji RAPEX koji će u određenom momentu biti integrisan u evropski RAPEX sistem.
„RAPEX” je sistem brze razmene informacija između država članica Evropske unije i Komisije Evropskih zajednica o merama i aktivnostima koje se preduzimaju u vezi sa ozbiljnim rizicima koje opasan proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača. Ovaj sistem služi unapređenju saradnje na operativnom nivou, između svih subjekata uključenih u nadzor tržišta, posebno u pogledu ocene rizika, ispitivanja proizvoda, razmenu ekspertiza i naučnih saznanja, sprovođenje zajedničkog nadzora, praćenja, opozivanja i povlačenja opasnih proizvoda.
„Harmonizovani evropski standard” je standard koji su donele evropske organizacije za standardizaciju, po nalogu Komisije EZ i koji je objavljen u Službenom listu Evropskih Zajednica. Pod evropskim organizacijama za standardizaciju podrazumevaju se: Evropska organizacija za standardizaciju (CEN), Evropska organizacija za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC), Evropska organizacija za standardizaciju u oblasti telekomunikacija (ETSI).
Članom 5. propisuje se opšti zahtev za bezbednost proizvoda koji podrazumeva da je proizvođač obavezan da na tržište stavlja isključivo bezbedne proizvode.
Članom 6. propisuje se zahtev za obmanjujuće proizvode koji podrazumeva zabranu, proizvodnju, uvoz, izvoz odnosno stavljanje na tržište takvih proizvoda.
Čl. 7. i 8. propisani su lista standarda i ostali kriterijumi za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost proizvoda koji je propisan članom 5. ovog zakona.
Ovim članovima daje se gradacija kriterijuma za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost proizvoda po njihovoj važnosti.
Kao kriterijum usaglašenosti predviđen je kriterijum da se proizvod smatra bezbednim ako ispunjava zahteve srpskih standarda kojima se preuzimaju harmonizovani evropski standardi. Ovaj kriterijum primenjuje se samo u slučaju kada ne postoji odgovarajući poseban propis kojim se uređuje bezbednost određenog proizvoda ili grupe proizvoda (npr. srpski standard kojim se preuzima harmonizovani evropski standard za sijalice).
Posebnim propisima uređuju se zahtevi za bezbednost konkretnog proizvoda (npr. Naredba o obaveznom atestiranju kućnih aparata — elektrotehničkih proizvoda).
Kada za bezbednost proizvoda ne postoji odgovarajući poseban propis, niti srpski standard kojim se preuzima harmonizovani evropski standard, predviđeni su dodatni kriterijumi usaglašenosti po kojima se ocenjuje bezbednost proizvoda, a koji su po svojoj važnosti rangirani u članu 8. tač. 1) do 6) ovog zakona.
Članom 9. daje se mogućnost nadležnom organu da, i u slučaju kada su ispunjeni svi zahtevi za bezbednost proizvoda iz posebnog propisa, odnosno kada su ispunjeni svi kriterijumi za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda iz čl. 7. i 8. ovog zakona, preduzme odgovarajuće mere u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima, ako postoje dokazi da je u pitanju opasan proizvod.
Čl. 10, 11. i 12. propisuju se obaveze proizvođača i distributera, kako pojedinačne, tako i zajedničke, a koje su dužni da ispunjavaju, u granicama delatnosti koje obavljaju, sa ciljem sprečavanja, otklanjanja ili smanjenja rizika koje proizvodi mogu predstavljati.
Proizvođač je, u smislu ovog zakona, obavezan da pruža potrebne informacije potrošačima i drugim korisnicima koje će im omogućiti da procene rizik koji proizvod može da predstavlja tokom perioda upotrebe proizvoda koji određuje proizvođač ili razumno predvidivog perioda upotrebe, ako takvi rizici nisu očigledni bez odgovarajućeg upozorenja. Ove informacije omogućiće potrošačima i drugim korisnicima da preduzmu odgovarajuće mere predostrožnosti u odnosu na takve rizike.
Takođe, proizvođač je obavezan da preduzme aktivnosti i mere srazmerne svojstvima proizvoda kako bi identifikovao rizike koje bi proizvod mogao da predstavlja, upozori potrošače i druge korisnike o tim rizicima, kao i opozove takve proizvode od potrošača, ako je to potrebno. Ove mere proizvođač preduzima na sopstvenu inicijativu ili na zahtev nadležnog organa, s tim da se mera opozivanje preduzima kao krajnja mera.
Distributer je, u smislu ovog zakona, dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika kako bi omogućio očuvanje usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost. To, naročito znači, da neće isporučivati proizvode za koje zna ili je na osnovu informacija koje poseduje i svog profesionalnog iskustva, treba da pretpostavi da su opasni. Naime, distributeri moraju da učestvuju u praćenju bezbednosti proizvoda stavljenih na tržište. Kao najčešći primeri navode se prosleđivanje informacija o rizicima, saradnja u preduzimanju mera da se ovi rizici izbegnu, čuvanje, obezbeđivanje i dostavljanje potrebne dokumentacije.
Zajedničke obaveze proizvođača i distributera podrazumevaju hitno obaveštavanje nadležnog organa, u pisanoj formi, kada na osnovu raspoloživih informacija i profesionalnog znanja i iskustva, znaju da je proizvod koji su stavili na tržište opasan proizvod. Jedna od obaveza je i saradnja sa nadležnim organima na njihov zahtev.
Član 13. uređuje javnost podataka, na taj način što obavezuje nadležni organ da svakom licu, na njegov zahtev, dostavi informacije u vezi sa rizicima koje proizvodi predstavljaju po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, čak i kada te informacije predstavljaju poslovnu tajnu. Izuzetak od obaveze činjenja dostupnim informacija predstavlja uskraćivanje dostupnosti informacija o aktivnostima i merama koje preduzima proizvođač u cilju otklanjanja ili smanjenja rizika, kada te aktivnosti i mere sadrže naučno, tehničko, odnosno tehnološko rešenje koje je aktom proizvođača određeno kao poslovna tajna.
Članom 14. uvodi se sistem brze razmene informacija koje nadležni organ koristi u vezi sa ozbiljnim rizikom kao i sa drugim rizicima koje opasan proizvod predstavlja za potrošače i druge korisnike, a koji ima za cilj da se svi nadležni organi upoznaju, naročito: sa postojanjem opasnih proizvoda na tržištu, ozbiljnim i drugim rizicima koje ti proizvodi predstavljaju; koji su opasni proizvodi povučeni ili opozvani sa tržišta; koje druge aktivnosti ili mere se preduzimaju ili preporučuju proizvođačima i distributerima, odnosno koje aktivnosti ili mere oni sami preduzimaju radi otkalanjanja odnosno smanjenja rizika. Način uspostavljanja i rada sistema brze razmene informacija bliže će se urediti aktom Vlade.
Član 15. propisuje dužnost nadležnog organa da putem sistema RAPEX informiše Komisiju EZ o opasnom proizvodu koji se nalazi na tržištu Republike Srbije i merama koje se u vezi takvog proizvoda preduzimaju, kao i o merama koje se preduzimaju radi sprečavanja, otklanjanja ili smanjenja novog rizika koji do tada nije bio prijavljen Komisiji EZ, a za koji je procenjeno da njegove posledice ne prelaze odnosno neće preći teritoriju Republike Srbije. Naravno, primena ovog člana će biti odložena do dana pristupanja Republike Srbije sistemu RAPEX, što je predviđeno u završnoj odredbi člana 29. ovog zakona.
Član 16. propisuje obavezu Vlade da svojim aktom bliže uredi postupanje proizvođača i distributera u vezi sa sprovođenjem odluke Komisije EZ kojom se zabranjuje ili ograničava stavljanje na tržište i izvoz određenog proizvoda ili grupe proizvoda koji predstavljaju ozbiljan rizik po zdravlje i bezbednost potrošača. Primena ovog člana uslovljena je članstvom Republike Srbije u Evropskoj uniji, pa je stoga primena ovog člana odložena, u smislu člana 29. ovog zakona, do dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
Član 17. uređuje nadzor nad primenom ovog zakona, uključujući inspekcijski i carinski nadzor.
Član 18. uređuje mere koje preduzimaju nadležni inspektori u kontroli bezbednosti proizvoda stavljenih na tržište, pri čemu ne iscrpljuje vrstu mera koja se može preduzeti u okviru ovlašćenja utvrđenih ovim zakonom, već se navode mere koje, pored mera za čije su preduzimanje ovlašćeni drugim propisima, inspektori primenjuju u kontroli bezbednosti proizvoda i to: za svaki proizvod; za svaki proizvod koji bi mogao da prestavlja rizik u određenim okolnostima; za svaki proizvod koji bi mogao da predstavlja rizik za određena lica; za svaki proizvod koji bi mogao da bude opasan; za svaki opasan proizvod; za svaki opasan proizvod koji je stavljen na tržište. Takođe, utvrđena je dvostepenost, odnosno propisano je pravo na žalbu u roku od osam dana, a izuzetno u roku od dva dana za obmanjujuće proizvode, protiv rešenja kojim se izriče mera u kontroli bezbednosti proizvoda u skladu sa ovim zakonom. Veoma kratak rok za žalbu kada su u pitanju obmanjući proizvodi, kao i rok za postupanje drugostepenog organa, propisan je iz razloga što je postupak utvrđivanja da li je jedan proizvod obmanjujući ili ne, jednostavniji, a vodilo se računa i o tome da bi svako odugovlačenje carinskog postupka, odnosno inspekcijskog nadzora moglo prouzrokovati znatne troškove uvozniku, odnosno izvozniku proizvoda koji se kontroliše. Propisano je da žalba ne odlaže izvršenje, s obzirom da se radi o osetljivom pitanju zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača i drugih korisnika. Uređeno je i pitanje snošenja troškova koji nastanu u postupku inspekcijskog nadzora.
Član 19. propisuje načela srazmernosti i predostrožnosti. Načelo predostrožnosti podrazumeva da nadležni inspektor može da preduzme mere iz člana 18. ovog zakona a naročito da zabrani nuđenje, izlaganje, isporučivnje i činjenje dostupnim proizvoda, kao i povlačenje, odnosno opozivanje proizvoda i u slučaju kad ne postoji konačan naučni dokaz u vezi sa rizikom koji proizvod može da predstavlja, bez obzira da li su posledice tog rizika trenutne ili odložene, ali postoji početni, ne do kraja potvrđen rezultat naučnog istraživanja koji ukazuje na ozbiljnost rizika zbog mogućih posedica na zdravlje i život potrošača i drugih korisnika.
To znači da nadležni inspektor može da izrekne ove mere čak i onda kada nije moguće do kraja naučno dokazati postojanje rizika, ali postoje prethodne relevantne, objektivne i stručne analize i procene koje ukazuju na mogućnost nastupanja štetnih posledica po zdravlje i bezbednost potrošača ili drugih korisnika. Ovo načelo je u pravo Evropske unije uvedeno posle pojave bolesti „kravljeg ludila” kada se pokazalo da treba, u izuzetnim slučajevima, preduzeti mere i onda kada ne postoje definitivni naučni dokazi o postojanju rizika.
Član 20. propisuje pojedinačno ili istovremeno preduzimanje mera od strane nadležnog inspektora prema proizvođaču, distributeru ili prema drugim licima. Naime, mera opozivanja može se izreći prema proizvođaču ali se obaveza ispunjavanja te mere može prostirati i na potrošače kod kojih se nalazi opasan proizvod, uključujući i prinudno sprovođenje ove mere (npr. ulazak u stan po odobrenju suda, asistencija policije i sl.) ako štetne posledice opasnog proizvoda ne pogađaju samo držaoca tog proizvoda (plinska boca koja može da eksplodira u jednom stanu i izazove opasnost po zdravlje i bezbednost stanara cele zgrade).
Članom 21. uređuje se dužnost saradnje nadležnh organa u sprovođenju nadzora nad primenom ovog zakona radi njegove efikasne primene.
Čl. 22. i 23. propisane su novčane kazne za privredne prestupe u skladu za Zakonom o privrednim prestupima.
Čl. 24. i 25. propisane su novčane kazne za prekršaje u skladu za Zakonom o prekršajima.
Član 26. propisuje duži rok zastarelosti za pokretanje prekršajnog postupka tako da se on može pokrenuti u roku od tri godine od dana kada je učinjen prekršaj, s obzirom na to da su ovim zakonom propisani prekršaji koji se odnose na radnje kojima se može ugroziti život, zdravlje, bezbednost i imovina potrošača i drugih korisnika.
Član 27. utvrđuje rokove u kojima će se doneti propisi za sprovođenje ovog zakona.
Član 28. propisuje terminološko usklađivanje odredbe člana 4. tačke 7) ovog zakona, radi njegove primene nakon pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
Članom 29. propisano je stupanje na snagu ovog zakona, kao i početak njegove primene s tim što se početak primene članova 15. i 16. odlaže do dana pristupanja Republike Srbije sistemu RAPEX, odnosno do dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
IV. FINANSIJSKA SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENjE OVOG ZAKONA
Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije.
ANALIZA EFEKATA
Donošenjem ovog zakona u pravnom sistemu Republike Srbije otkloniće se pravne praznine u pogledu bezbednosti proizvoda s obzirom da se ovaj zakon primenjuje na sve proizvode čija bezbednost nije uređena posebnim propisima.
Pozitivni efekti ovog zakona prvenstveno se odnose na potrošače, ali i druge korisnike kao privredne subjekte i druga pravna lica koji koriste proizvode u obavljanju svoje delatnosti, sa stanovišta visokog nivoa zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača i drugih korisnika.
Takođe, ovaj zakon će dodatno obezbediti pravnu sigurnost svim učesnicima na tržištu, s obzirom na to da detaljno propisuje postupanje i obaveze proizvođača i distributera u pogledu stavljanja na tržište isključivo bezbednih proizvoda i kontinuirano praćenje bezbednosnih svojstava proizvoda, rizika koje proizvodi mogu da predstavljaju, kao i aktivnosti i mera koje se u tom cilju preduzimaju. Na ovaj način smanjuje se i mogućnost da se na tržištu pojave opasni proizvodi, a time i mogućnost nastupanja štetnih posledica po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, kao i njihove imovine.
Primena ovog zakona znatno će uticati na sprečavanje nelojalne konkurencije, jer će se za sve proizvođače i distributere uspostaviti jednaka i jasna pravila u pogledu proizvodnje i distribucije isključivo bezbednih proizvoda. Preduzimanjem aktivnosti i mera i kazni koje su propisane ovim zakonom eliminisaće se sa tržišta, naročito oni proizvođači i distributeri koji su svesno, na uštrb bezbednosti proizvoda, snižavali cene proizvoda i time nelojalno konkurisali onim proizvođačima i distributerima koji su vodili računa o bezbednosti potrošača i drugih korisnika ulažući znatna finansijska sredstava u razvoj bezbednosnih svojstava proizvoda.
Iako će se primenom ovog zakona povećati, u određenoj meri, troškovi za proizvođače i distributere (analiza rizika, informisanje potrošača, praćenje proizvoda na tržištu), ti troškovi će biti nesumnjivo opravdani i mnogo manji od potencijalnih troškova koji mogu da nastanu otklanjanjem štetnih posledica po zdravlje i imovinu potrošača i drugih korisnika, prouzrokovanih upotrebom, odnosno korišćenjem opasnih proizvoda.
Donošenjem ovog zakona, stvoriće se uslovi za ulazak novih privrednih subjekata na tržište, jer će se eliminisati oni privredni subjekti koji na tržište svesno stavljaju opasne proizvode, nastale snižavanjem troškova proizvodnje i distribucije na uštrb bezbednosti proizvoda.
O ovom zakonu su putem javne rasprave obaveštene sve zainteresovane strane, koje su se tom prilikom o njemu i izjasnile svojim mišljenjima i predlozima, a predlozi koji nisu u suprotnosti sa Uputstvom (Direktivom) o opštoj bezbednosti proizvoda (2001/95/EZ) i celinom pravnog sistema Republike Srbije, prihvaćeni su i ugrađeni u tekst nacrta ovog zakona.