Izveštaj o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja u Srbiji

UVOD

Na Milenijumskom samitu održanom u Njujorku septembra 2000. godine, lideri 189 zemalja članica UN usvojili su Milenijumsku deklaraciju u kojoj su navedene osnovne vrednosti na kojima treba da se zasnivaju međunarodni odnosi u 21. veku: sloboda, jednakost, solidarnost, tolerancija, poštovanje prirode i podela odgovornosti.

Milenijumski ciljevi razvoja (u daljem tekstu MCR) su izvedeni iz ove Deklaracije. Generalni sekretar UN je, u septembru 2001. godine, u okviru svog izveštaja pod nazivom “Smernice za sprovođenje Milenijumske deklaracije UN”, promovisao Milenijumske ciljeve razvoja, sa odgovarajućim pokazateljima i zadacima koje bi trebalo ostvariti do 2015. godine. Milenijumski ciljevi razvoja su:

iskorenjivanje krajnjeg siromaštva i gladi,

ostvarivanje univerzalnog osnovnog obrazovanja,

unapređivanje rodne ravnopravnosti i poboljšanje položaja žena,

smanjenje smrtnosti dece,

poboljšanje materinske zdravstvene zaštite,

borba protiv HIV/SIDE, tuberkuloze i drugih bolesti,

zaštita i unapređivanje životne sredine,

razvijanje globalnih partnerskih odnosa u cilju razvoja.

U izveštaju Evropske komisije o Milenijumskim ciljevima razvoja 2000.-2004. godine na području Evropske unije, akcenat je stavljen na instrumente politike razvoja koja će omogućiti smanjenje siromaštva. U tom kontekstu se navodi šest ključnih oblasti prema kojima treba usmeriti aktivnosti: 1. trgovina i razvoj, 2. regionalna integracija i saradnja, 3. podrška makroekonomskim politikama i promocija jednakog pristupa socijalnim uslugama, 4. transport, 5. zdrava hrana i održivi ruralni razvoj, i 6. izgradnja kapaciteta institucija. Takođe, u ovom Izveštaju se navodi da će tri posebno značajne teme prožimati sve sektore u svim zemljama EU: ljudska prava, životna sredina i rodna ravnopravnost.

Milenijumska deklaracija sugeriše nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju, u kojima je prisutan problem siromaštva i isključenost ugroženih grupa, odnosno regiona, da usvoje i primene nacionalne strategije razvoja, kako bi se postigli postavljeni Milenijumski ciljevi. Izrada i objavljivanje dokumenata o Milenijumskim ciljevima razvoja predstavlja način za razvijanje i usredsređivanje javne debate na specifične prioritete razvoja na nacionalnom i na regionalnom nivou.

Zbog kratkoće vremena u diskusiji koja je vođena u procesu izrade dokumenta o ostvarivanju MCR u Srbiji, postignuta je saglasnost da se u ovoj fazi uradi pregled, a da se u narednoj fazi radi izveštaj.

Pregled o Milenijumskim ciljevima razvoja na nacionalnom nivou u Srbiji ima ulogu da obezbedi javno informisanje o ovoj problematici radi socijalne mobilizacije ključnih faktora u ostvarivanju ovih ciljeva. Pregled je i sredstvo za podizanje svesti o problemu, javno zastupanje, izgrađivanje partnerstva, jačanje političke odgovornosti kao i za izgradnju nacionalnih kapaciteta za praćenje i izveštavanje o napredovanju u ostvarivanju Milenijumskih ciljeva.

Ciljevi Pregleda su:

prilagođavanje globalne milenijumske obaveze lokalnim potrebama,

povezivanje globalnih ciljeva sa nacionalnim prioritetima,

osnaživanje široke političke javnosti radi bržeg ostvarivanja Milenijumskih ciljeva razvoja,

stvaranje javnog konsenzusa oko izazova razvoja sa kojima se suočavamo,

izgradnja savezništva vlade, građanskog društva, privatnog sektora, međunarodnih institucija i drugih partnera u razvoju, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou.

Svi podaci u ovom pregledu odnose se na Republiku Srbiju, bez Kosova i Metohije, za period 1990-2003. Period koji je obuhvaćen ovim Pregledom je veoma specifičan. Devedesete godine XX veka u Srbiji karakterišu dramatične promene: od raspada države praćenog građanskim ratom na teritoriji bivše SFR Jugoslavije, preko teške ekonomske krize i hiperinflacije, do bombardovanja od strane NATO-a 1999. godine. Zbog osobenosti ove decenije na tlu Srbije, analize prate šta se dešavalo i pre tog perioda, kao i nakon 2000, kada zemlja ulazi u period intenzivnih reformi u svim segmentima funkcionisanja društva. U izradi Pregleda korišćeni su: zvanična dokumenta, sve raspoložive strategije koje su pripremljene ili usvojene u referentnim ministarstvima, baze podataka, urađene analize, projekti, rezultati istraživanja, iskustva i procene stručnjaka za pojedine probleme, kao i lična iskustva u referentnim oblastima. Pored datih pokazatelja za praćenje ostvarivanja Milenijumskih ciljeva razvoja, u ovom Pregledu su korišćeni i dodatni pokazatelji relevantni i specifični za situaciju u Srbiji.

Ovaj Pregled je namenjen javnosti, donosiocima odluka i partnerima koji pružaju podršku milenijumskom razvoju.

U pripremi ovog Pregleda, koji je vodila Radna grupa Vlade Republike Srbije, obavljene su mnogobrojne konsultacije sa referentnim osobama i institucijama, vladinim i nevladinim.

Prva verzija dokumenta je izrađena uz pomoć UN, sa ciljem da se u Srbiji razvije koherentna nacionalna strategija razvoja koja će se odnositi na stvarne prioritete.

1. Ocena društveno-ekonomskih uslova razvoja tokom 1990-tih

U Srbiji je započet proces tranzicije još 1989-1990. godine, sa donošenjem Programa ekonomskih reformi od strane tadašnje Vlade SFR Jugoslavije. Doneti su i izmenjeni brojni zakoni koji su označavali raskid sa dotadašnjim samoupravnim socijalističkim sistemom. Međutim, tadašnje srpsko rukovodstvo nije istinski podržavalo ovaj proces. Neslaganja u političkom vrhu sa programom tranzicije koji je predstavljao osnovu za ostvarivanje ekonomske efikasnosti kao uslova za razvoj socijalne sfere, poštovanje ljudskih prava i izgradnju demokratskih odnosa u društvu, doveo je do raspada SFR Jugoslavije. Raspad bivše države nije prošao mirno. Na području drugih republika koje su želele osamostaljivanje došlo je do građanskog rata. Godine 1992. Republika Srbija i Republika Crna Gora opredelile su se da formiraju novu državu, SR Jugoslaviju.

U novoj državi, proces tranzicije je bio zaustavljen. Međunarodna zajednica je, sredinom 1992. godine, uvela ekonomske sankcije prema SR Jugoslaviji. Ratna dejstva u susednim republikama su prouzrokovala izbeglištvo stanovništva srpske nacionalnosti iz tih područja i priliv velikog broja izbeglica u Srbiju (između 700.000 i 800.000 hiljada osoba). Hiperinflacija, koja je počela u februaru 1992. godine, se postepeno rasplamsavala, da bi kulminirala u januaru 1994. godine, kada je samo tokom tog meseca dostigla iznos od 313.563.558%. To je dovelo do kraha monetarnog sistema. Preduzeća su ostala bez obrtnih sredstava, a građani bez dinarske štednje. Devizna štednja građana, čiji je garant bila država, zamrznuta je još u prvoj polovini 1991. godine. U 1994. godini ostvaren bruto domaći proizvod Srbije bez Kosova i Metohije je bio prepolovljen u odnosu na 1990. godinu (izražen u američkim dolarima po tržišnim cenama prema metodologiji Svetske banke, BDP je bio manji za oko 49,7%).

U periodu od 1994. do 1998. godine, bruto domaći proizvod se veoma sporo povećavao (za 8,7% u celom periodu, odnosno po prosečnoj godišnjoj stopi od nešto manje od 1,4%, takođe obračunat prema prethodno navedenoj metodologiji). Kao posledica bombardovanja, 1999. godine BDP je smanjen za 34,3% u odnosu na prethodnu godinu, dok je u 2000. u odnosu na 1999. godinu opao za daljih 16,8%. U 2000. godini BDP je bio manji za 70,0% u odnosu na 1990. godinu.

Tokom 1990-tih, u strukturi BDP bitno je povećan udeo poljoprivrede na račun industrije i uslužnih delatnosti. U strukturi prihoda stanovništva povećavao se udeo naturalne potrošnje. Prosečna plata u 2000. godini je iznosila 95 evra, i bila je manja za 83% u odnosu na 1990. godinu. Ukupna nezaposlenost se permanentno povećavala. Stopa registrovane nezaposlenosti je povećana sa 16,7% u 1990. na 25,6% u 2000. godini. Kod socijalnih davanja zabeleženo je zaostajanje od 24 meseca (uključujući i dečje dodatke). Tokom poslednje decenije prošlog veka, ekonomska i socijalna prava su bila dramatično ugrožena, a nivo njihovog ostvarivanja bio je izuzetno nizak.

Imajući u vidu ekonomski oslabljenu državu, finansiranje programa za zaštitu životne sredine nije se adekvatno sprovodilo. Stoga se od predviđenih 0,1-0,3% bruto društvenog proizvoda SRJ, u periodu 1998-2000. godine izdvajalo oko 0,001%. Na nivou Republike Srbije, u istom periodu se izdvajalo manje od 0,02% bruto nacionalnog dohotka, što se negativno odrazilo na mogućnosti upravljanja životnom sredinom.

2. Ocena realizacije reformi u periodu 2001-2004. godine

Krajem 2000. godine, u Srbiji je ponovo započet proces tranzicije ka tržišnoj ekonomiji, izgradnji adekvatnih institucija i demokratskih odnosa u društvu. Na početku, akcenat reformi je bio na liberalizaciji cena i spoljne trgovine, uz makroekonomske reforme radi ostvarivanja stabilizacije. Efekat liberalizacije cena se ogleda u smanjenju udela BDP koji je bio pod uticajem kontrolisanih cena, sa 20% u 2000. na 14% u 2002. godini. Cene se postepeno liberalizuju u energetici i u komunalnim uslugama, sa ciljem da se dođe do ekonomske isplativosti ovih usluga. Liberalizacija spoljne trgovine je omogućila dobru snabdevenost tržišta. Međutim, nizak obim izvoza, i pored dinamičnog rasta, doprinosi porastu spoljnotrgovinskog deficita. No, devizne rezerve pokrivaju približno šestomesečan uvoz roba i usluga, te za sada nema opasnosti od dužničke krize. Reforme u monetarnoj sferi, bankarskom sektoru i ukupnim javnim finansijama rezultirale su smanjenjem godišnje stope inflacije sa 91,8% u 2001. na 10,1% u 2004. godini. Domaća valuta je interno konvertibilna, čime je eliminisano pokrivanje kvazi fiskalnih deficita. Fiskalni sistem je postao efikasan i transparentan. Doneti su novi zakoni kojima su smanjene poreske stope, kao i Zakon o porezu na dodatu vrednost, koji se primenjuje od januara 2005. godine. U prva tri meseca 2005. u odnosu na isti period prethodne godine, deficit u republičkom budzetu je skoro prepolovljen (bio je manji za 40,8%), što ukazuje da primena novih poreskih zakona, donetih tokom 2004. godine, daje veoma dobre rezultate.

Ostvarena makro-ekonomska stabilizacija, uz izvršene promene u zakonskoj regulativi, pre svega u poreskom sistemu, uticala je na značajno poboljšanje investicione klime u zemlji. Učešće investicija u bruto domaćem proizvodu je povećano sa 9,3% u 2001. na 15,8% u 2004. godini. Učešće stranih direktnih investicija u BDP je povećano sa 1,5% u 2001. na 3,7% u 2004. godini. To je omogućilo ostvarivanje kontinuiranog povećanja stope privrednog rasta. U 2004. u odnosu na 2000. godinu, bruto domaći proizvod je bio veći za 2,4 puta. Zaustavljen je pad zaposlenosti, a došlo je i do blagog smanjenja stope registrovane nezaposlenosti (za 0,6% u 2004. u odnosu na prethodnu godinu). Bitno je smanjeno učešće spoljnjeg duga u BDP, sa 117,6% u 2000. na 34,6% u 2004. godini.

Međutim, zaostaje se sa reformama preduzeća i javnog sektora. Stoga je nužno da se ove reforme intenziviraju.

Krajem 2003. godine doneta je Strategija za smanjenje siromaštva (SSS), a pripremljene su za usvajanje i strategije u ključnim segmentima za realizaciju Milenijumskih ciljeva razvoja (Aneks 2). Strategija za smanjenje siromaštva u potpunosti je usklađena sa MCR i sprovođenje SSS se prati i preko MCR.

PRVI DEO

MILENIJUMSKI CILjEVI RAZVOJA I STRATEŠKA DOKUMENTA

1. Održiv privredni rast

Tranzicija ka otvorenoj tržišnoj privredi je neophodna radi ostvarivanja ekonomske efikasnosti u razvoju i obezbeđivanja održivog privrednog rasta. Društvena svojina zaštićena barijerama od slobodne konkurencije se pokazala veoma neefikasnom, uzročnik je mnogih disproporcija u razvoju i velika prepreka održivom privrednom rastu. Zbog toga je nužno hitno restrukturiranje i privatizacija društvenih preduzeća. Takođe, nužno je intenzivirati proces restrukturiranja javnih preduzeća i ukupnog javnog sektora.

Računice pokazuju da će Srbija morati da ostvaruje relativno visoke stope realnog rasta domaćeg bruto proizvoda u narednim godinama od najmanje 5% prosečno godišnje. To je uslov za smanjivanje zaostajanja nivoa ekonomske razvijenosti, pre svega u odnosu na zemlje EU, ali i za rešavanje sada prisutnih brojnih ekonomskih i socijalnih problema u zemlji, kao i za ostvarivanje MCR do 2015. godine zadovoljavajućom dinamikom.

Osnovni preduslovi za ostvarivanje održivog privrednog rasta su:

obezbeđivanje znatno većeg obima investicija,

stvaranje nove privredne strukture sa konkurentnim proizvodnim i uslužnim programima, i povezivanje domaćih preduzeća sa stranim na partnerskim odnosima,

poboljšanje kvaliteta rada i podizanje produktivnosti,

uvođenje novih tehnologija, posebno informacionih tehnologija,

povećanje ulaganja u naučno-istraživački rad, naročito u primenjena istraživanja u preduzećima,

održivo upravljanje prirodnim resursima,

povećanje ulaganja u razvoj ljudskih resursa.

Nužno je da se uspostave mehanizmi u procesu sprovođenja ekonomskih i društvenih reformi u Srbiji koji će obezbediti da čovek bude u centru tih reformi. Na taj način bi se obezbedilo stvaranje poverenja u demokratsko upravljanje. Promovisanje veće ekonomske i društvene povezanosti bi omogućilo jačanje osećaja sigurnosti kod ljudi. Borba protiv siromaštva i sprovođenje strategije socijalne uključenosti radi obezbeđivanja podjednakog pristupa svih građana poslu, zdravstvu i obrazovanju su imperativ humanog razvoja ovog Milenijuma.

2. Povećanje mogućnosti zapošljavanja

Polazeći od Milenijumske deklaracije, a imajući u vidu situaciju u pogledu siromaštva u zemlji, Srbija je krajem 2003. godine usvojila Strategiju za smanjenje siromaštva. Koncept sprovođenja ove Strategije se bazira na održivom i dinamičnom privrednom rastu. To zahteva značajnije povećanje investicija, otvaranje novih radnih mesta i povećanje ukupne zaposlenosti. Ovo stoga što su izvršena istraživanja pokazala da je siromaštvo u Srbiji uslovljeno, u relativno velikoj meri, visokom nezaposlenošću. Predviđene mere za smanjenje siromaštva imaju za cilj da se obezbedi veća zaposlenost, naročito ugroženih grupa. U tom smislu, utvrđene su i aktivnosti vezane za podizanje nivoa kvaliteta ponude radne snage, kako putem edukacije dugoročno nezaposlenih i radnika sa neadekvatnim kvalifikacijama i veštinama, tako i potpunim uključivanjem dece, posebno iz ugroženih grupa stanovništva, u formalni školski sistem, kao i unapređivanjem programa u oblasti stručnog obrazovanja.

Usvojena je Nacionalna strategija zapošljavanja za period 2005-2010. godine. Njome se definišu pravac i aktivnosti koje će se preduzimati u navedenom periodu da bi se razvijalo efikasno tržište rada i uspešno rešavali problemi nezaposlenosti. Nacionalna strategija zapošljavanja je prihvatila deset definisanih smernica Evropske komisije u oblasti zapošljavanja:

pomoć u traženju posla i prevencija dugoročne nezaposlenosti,

podrška preduzetništvu i unapređenje klime za otpočinjanje poslovanja,

promovisanje adaptibilnosti radnika i preduzeća na promene,

obezbeđivanje većeg i kvalitetnijeg ulaganja u ljudski kapital,

rast ponude rada i podrška aktivnom starenju,

podrška rodnoj ravnopravnosti u pogledu zapošljavanja i zarada,

borba protiv diskriminacije posebno pogođenih grupa,

unapređenje finansijskih podsticaja radi veće isplativosti rada,

značajno smanjenje neformalnog rada,

podrška profesionalnoj i geografskoj mobilnosti.

Imajući u vidu posebne probleme i potrebe srpskog tržišta rada, u ovoj strategiji su dodata još dva prioriteta:

podrška stranim direktnim investicijama i investicionom aktiviranju domaće štednje u cilju održavanja i kreiranja zaposlenosti, i

smanjivanje razlika između regionalnih tržišta rada.

U toku su aktivnosti na donošenju Nacionalnog akcionog plana zapošljavanja, čija će primena obezbediti operacionalizaciju Nacionalne strategije zapošljavanja. Akcenat aktivnosti i mera u ovom dokumentu treba da bude na rešavanju problema nezaposlenosti mladih, dugoročno nezaposlenih, i na reformi institucija tržišta rada, posebno Nacionalne službe za zapošljavanje.

3. Lokalni razvoj i decentralizacija sistema upravljanja i finansiranja društvenih usluga

Srbija spada u grupu evropskih zemalja sa najvećim regionalnim razlikama u nivou razvijenosti. Stoga, nužno je jačanje uloge lokalnih zajednica u mobilizaciji lokalnih resursa i stvaranju povoljnog ambijenta koji će motivisati preduzetnike da ulažu u nerazvijena i manje razvijena područja. Lokalne zajednice bi mogle da preduzimaju mere kao što su: donošenje razvojnih opštinskih planova, podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća (MSP), racionalno gazdovanje prostorom i resursima, izgradnja i održavanje infrastrukture, obezbeđivanje dostupnosti društvenih usluga, posebno ugroženim porodicama i pojedincima.

Efikasan i održiv ekonomski rast, kao osnova za ostvarivanje MCR, podrazumeva, dakle, znatno veću efikasnost u razvoju i na lokalnom nivou. Pri tome, poseban značaj ima ostvarivanje efikasnosti i kvaliteta u oblasti društvenih usluga na lokalnom nivou (obrazovanje, zdravstvo, kultura, socijalna zaštita i slično), kao i u domenu zaštite životne sredine. Zbog toga je decentralizacija veoma bitan proces, koji je u Srbiji započet u nekim delatnostima, ali ga treba intenzivirati. Potrebno je da se do kraja sprovede decentralizacija u sistemu upravljanja razvojem društvenih usluga, a postepeno i decentralizacija njihovog finansiranja.

Da bi se obezbedilo ostvarivanje ovog procesa potrebno je istovremeno da se odvijaju aktivnosti na nacionalnom i na lokalnom nivou. Na nacionalnom nivou, o tome treba da se postigne društveni konsenzus i da se donesu odgovarajući propisi. Na lokalnom nivou, potrebna je izrada strateških planova razvoja na bazi uspostavljanja teritorijalnih partnerstava između interesnih grupa (stakeholders) (poput mnogih regija u razvijenim zemljama EU) – predstavnika lokalnih vlasti, poslodavaca, tržišta rada, sindikata, obrazovnih institucija, nevladinog sektora. Lokalna vlast treba da radi na poboljšanju i razvoju lokalne infrastrukture, na formiranju katastra nepokretnosti i katastra infrastrukture, na obezbeđivanju pristupa svim građanima kvalitetnijoj vodi za piće, na obezbeđivanju boljih sanitarno-higijenskih uslova, kao i da vodi računa o očuvanju životne sredine.

Važnu ulogu u procesu kvalitetnog i održivog razvoja na lokalnom nivou ima i lokalna mreža kancelarija Agencije za razvoj MSP, koja treba da pruža podršku razvoju i otvaranju novih privatnih malih i srednjih preduzeća, koja su nosioci razvoja, kao i savetodavne usluge preduzetnicima i MSP.

Najzad, decentralizacija finansiranja društvenih usluga podrazumeva uključivanje građana u sistem odlučivanja na lokalnom nivou o fiskalitetima koji padaju na njihov teret i o efikasnoj upotrebi sredstava. Efektivnost u upravljanju decentralizovanim javnim finansijama zahteva uspostavljanje efikasnog informacionog sistema na nacionalnom i na lokalnom nivou.

4. Reforma sistema obrazovanja

U obrazovni sistem Republike Srbije ugrađena su važna demokratska načela koja su u skladu sa MCR, kao što je, na primer, obavezno, besplatno osnovno obrazovanje za sve, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku, jezičku, socijalnu, kulturnu, regionalnu pripadnost, fizičku i psihičku konstituciju, koje postoji od 1955. godine. Zahvaljujući razvijenoj i geografski dosta dobro distribuiranoj mreži škola (posebno u slabije razvijenim i ređe naseljenim regionima) i postojanju obučenog nastavnog kadra, postoje preduslovi da se to pravo na obrazovanje i ostvari.

Juna 2004. godine usvojene su izmene Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, u kome su predviđene mere koje bi trebalo da obezbede stabilan dugoročan razvoj u sektoru obrazovanja, kao što je formiranje Nacionalnog prosvetnog saveta. U međuvremenu, do konstituisanja Nacionalnog prosvetnog saveta, pripremljena su, a delom i usvojena, važna dokumenta za obrazovni sektor: Nacionalni plan akcija za decu, Strategija za smanjenje siromaštva, Nacionalni plan akcija za romsku decu, Strategija reforme srednjeg obrazovanja, Jedinstveni plan akcija za unapređivanje obrazovanja Roma u Srbiji i Strategija obrazovanja odraslih.

Da bi se u narednoj dekadi ostvarili milenijumski ciljevi u obrazovanju, neophodno je preduzeti mere planirane u ovim strateškim dokumentima, kao i u pregledu milenijumskih ciljeva, dok je posebna pažnja usmerena na ugrožene grupe (deca sa smetnjama u razvoju, deca na selu, romska deca).

5. Reforma zdravstvenog sistema

Imajući u vidu aktuelne promene u okviru reforme sistema zdravstvene zaštite, do sada su učinjeni značajni koraci u definisanju strateških dokumenata. Posebno je važna predložena strategija «Bolje zdravlje za sve u trećem milenijumu» (sa usvojenom Zdravstvenom politikom Srbije, predlogom Vizije sistema zdravstvene zaštite, Strategije i akcionog plana reforme). Svi MCR predstavljaju polaznu osnovu ovih dokumenata. U toku je javna rasprava o nacrtu Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji će, nakon usvajanja, biti osnovni instrument za sprovođenje promena. Značajno je istaći da su početkom 2005. usvojeni i Nacionalna strategija za borbu protiv HIV/AIDS-a u Srbiji do 2010. godine, i Program zdravstvene zaštite stanovništva od tuberkuloze, koji se neposredno odnose na dostizanje milenijumskih ciljeva vezanih za zdravlje. Očekuje se da će ovi dokumenti, zajedno sa drugim koji su u pripremi (kao što je Strategija borbe protiv pušenja), intezivirati aktivnosti na unapređenju zdravlja stanovništva, naročito ugroženih grupa, i obezbediti efikasnije praćenje napretka u dostizanju ciljeva.

6. Zaštita i unapređivanje životne sredine

Uvažavajući preporuke Rio Konferencije, SR Jugoslavija je još 1993. godine donela sledeća strateška dokumenta: Rezoluciju o politici zaštite životne sredine u SRJ i Rezoluciju o politici očuvanja biodiverziteta u SRJ. Usvajanjem ovih rezolucija, SRJ je još tada prihvatila koncept održivog razvoja. Međutim, usled svih već navedenih razloga, u periodu do 2001. godine, do početka procesa reformi i tranzicije, nije se mnogo učinilo na sprovođenju tih dokumenata.

Političke promene u Srbiji i ukidanje sankcija međunarodne zajednice, uslovili su i nove aktivnosti. Stoga je 2003. godine usvojena Nacionalna strategija upravljanja otpadom, i formiran Savet za održivi razvoj. Shodno praksi i preporukama međunarodne zajednice, rad nacionalnog tela za održivi razvoj koordiniran je od strane ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine. Najvažniji zadaci Saveta se odnose na koordiniranje aktivnosti usmerenih ka izradi i sprovođenju niza strateških dokumenata, kao što su: Nacionalna strategija održivog razvoja (NSDS), Nacionalni program za zaštitu životne sredine (NEAP). Takođe su u izradi i Strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara, Strategija očuvanja biodiverziteta, Strategija uvođenja čistije proizvodnje.

Zakonska regulativa u oblasti životne sredine već je u određenim oblastima usklađena sa regulativom EU, a realno je očekivati da će to uglavnom biti ostvareno do kraja 2009. godine. Može se očekivati da će se njeno potpuno sprovođenje ostvariti u periodu 2010-2014. godine.

7. Rodna ravnopravnost i poboljšanje položaja žena

Srbija zaostaje za drugim zemljama u regionu i u formiranju mehanizama za rodnu ravnopravnost i u zakonskoj regulativi koja bi regulisala tu oblast. Započet je rad na Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, kao i na Nacionalnom planu akcija. Izveštaj o sprovođenju Konvencije o eliminaciji diskriminacije žena (CEDAW izveštaj) je završen, ali nije još uvek podnesen. Nedavno je formiran Savet za ravnopravnost polova pri Vladi Srbije, dok u Narodnoj skupštini postoji telo za rodnu ravnopravnost. U Vojvodini postoji Sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, koji pokazuje izuzetne rezultate u radu, a uspostavljena je i institucija ombudsmana. U petnaest opština u Srbiji postoje osobe zadužene za rodnu ravnopravnost (focal points).

U Srbiji je 2002. godine usvojen Zakon o kvotama na lokalnim izborima, koji predviđa obaveznih 30% kandidata manje zastupljenog pola i njihovo ravnomerno raspoređivanje na izbornoj listi, što je doprinelo povećanju zastupljenosti žena na lokalnom nivou. Krivični zakon Republike Srbije (2002) po prvi put tretira nasilje u porodici kao krivično delo (čl.118a), a novi Porodični zakon (2005) tretira nasilje nad ženama kao društveni, a ne lični problem žene, i definiše mere zaštite članova porodice od nasilnika. Zbog porasta nasilja u svakodnevnom životu, sa tendencijom usložnjavanja pojavnih oblika i produžavanjem trajanja izloženosti nasilju, posebno u okviru porodičnog nasilja, neophodno je donošenje Nacionalne strategije protiv nasilja u svakodnevnom životu.

Može se očekivati dalje prilagođavanje Srbije evropskim i međunarodnim standardima uopšte, što podrazumeva dalji intenzivan razvoj mehanizama na svim nivoima, kao i donošenje odgovarajućih zakona.

8. Bolja zaštita ugroženih grupa stanovništva

U Strategiji za smanjenje siromaštva, u okviru osnovnih prioriteta vezanih za brže zapošljavanje, efikasniju socijalnu zaštitu i bolji pristup uslugama u oblasti zdravstva, obrazovanja i stanovanja, naglašena je urgentna potreba da se u realizaciji navedenih prioriteta posebna pažnja posveti najugroženijim segmentima stanovništva. Reč je o smanjenju siromaštva izbeglica i raseljenih lica, dece i omladine, osoba sa invaliditetom, Roma, žena.

Bolja zaštita ugroženih grupa trebalo bi da se obezbedi prvenstveno putem primene aktivnih mera zapošljavanja. To zahteva i primenu posebnih programa za svaku od navedenih ugroženih grupa. Tako, na primer, program «Servis personalnih asistenata za osobe sa invaliditetom», koji se u Srbiji sprovodi u nekoliko opština, je osnažio osobe sa invaliditetom da se aktiviraju i da rade, a uz to je omogućio zapošljavanje personalnih asistenata, koji su izašli iz statusa nezaposlenih. Takođe, istraživanja pokazuju da je podizanje opšteg obrazovnog nivoa Roma bitan preduslov za njihovo bolje zapošljavanje. To, pored efikasnijeg uključivanja romske dece u formalni sistem obrazovanja, zahteva i uključivanje odraslih u edukativne programe u okviru aktivnih mera zapošljavanja radi sticanja znanja i veština koji se traže na tržištu rada. Sprovođenje programa podsticanja žena da se bave preduzetništvom doprinelo bi njihovom bržem zapošljavanju, sticanju prava svojine i podizanju nivoa zarada.

DRUGI DEO

OCENA STANjA I DINAMIKA OSTVARIVANjA MILENIJUMSKIH CILjEVA RAZVOJA DO 2015 GODINE

Cilj 1 Iskoreniti krajnje siromaštvo i glad

Zadatak 1:Između 1990. i 2015. godine, prepoloviti udeo ljudi čiji prihodi iznose manje od jednog dolara dnevno.

Zadatak 2:Između 1990. i 2015. godine, prepoloviti udeo ljudi koji trpe glad.

Cilju 1 se daje veliki značaj u Milenijumskoj deklaraciji UN. Siromaštvo u nerazvijenim i u zemljama u razvoju je posledica nedovoljnog dohotka stanovništva za podmirivanje egzistencijalnih potreba. Nizak nivo nacionalnog dohotka po stanovniku uzrokuje i siromaštvo, usled nedovoljne participacije i nedovoljne socijalne uključenosti na tržištu rada i u sferi korišćenja društvenih usluga – obrazovnih, zdravstvenih, komunalnih. Dinamičan privredni rast i povećanje zaposlenosti u Srbiji omogućiće poboljšanje ekonomskog i socijalnog položaja najugroženijih segmenata stanovništva na trajnim osnovama.

Krajem 2003. godine doneta je Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji. Statističko-analitičku osnovu za izradu ove strategije predstavljala je Anketa o životnom standardu stanovništva za 2002. godinu. Nacionalna linija siromaštva za 2002. godinu utvrđena je u iznosu od 2,4 američkih dolara dnevno po potrošačkoj jedinici za prosečno četvoročlano domaćinstvo.

Na osnovu ove vrednosti linije siromaštva, u Srbiji, bez Kosova i Metohije, je bilo približno 800.000 siromašnih građana, odnosno 10,6% od ukupnog broja stanovnika. Pri tome, u urbanim sredinama bilo je 7,8% siromašnih, a u ruralnim 14,2%.

Međutim, siromaštvo u Srbiji je imalo specifičan trend od prvobitnog početka tranzicije. Taj trend je bio opredeljen društveno-ekonomskim uslovima razvoja u periodu od 1989. do 2001. godine, te je neophodno da se i taj period sagleda. Važno je naglasiti da se za obračun pokazatelja dohodnog siromaštva, za prethodno navedeni period koriste raspoloživi izvori podataka zvanične statistike (Anketa o potrošnji domaćinstava), koji su, sa metodološkog aspekta, validni za sagledavanje ovog trenda, ali se razlikuju prema pristupu prikupljanju i obradi podataka u odnosu na Anketu o životnom standardu, koja je korišćena za izradu Strategije za smanjenje siromaštva.

Za Srbiju je karakteristično da je do 1990. godine njena ekonomija bila socijalizirana u relativno velikom stepenu. U raspodeli dohotka se težilo uravnilovci, dok je država održavala cene egzistencijalnih proizvoda i komunalnih usluga na nižem nivou u poređenju sa nivoom koji bi opredeljivali ekonomski kriterijumi. Kupovna moć građana je bila znatno veća u odnosu na nivo prihoda koji su ostvarivali. Tako je stopa dohodnog siromaštva za područje Srbije, bez Kosova i Metohije, obračunata na bazi podataka Ankete o potrošnji domaćinstava, kada se za liniju siromaštva uzme korpa potrošnje koju je redovno publikovao Savezni zavod za statistiku, u 1988. godini, iznosila samo 13,6%. Po zvaničnom kursu dinara, koji je, istina, bio nerealan zbog odsustva svih tržišta (osim tržišta roba), pa i finansijskog, dnevna vrednost linije siromaštva u 1988. godini je iznosila 0,72 američkih dolara.

Nejednakosti u distribuciji sredstava za potrošnju prema visini dohodaka domaćinstava su bile male (Gini koeficijent je u 1988. godini iznosio 18%).

U periodu 1990-2000, bruto domaći proizvod (BDP obračunat po metodologiji Svetske banke u američkim dolarima) je smanjen za 70%. Prema podacima Ankete o potrošnji domaćinstava, stopa dohodnog siromaštva u 2000. godini iznosila je 33,3%. Još toliko građana je bilo neposredno iznad linije siromaštva. Naime, blizu 70% stanovništva Srbije imalo je na raspolaganju jedan i manje od jednog američkog dolara dnevno za potrošnju. Gini koeficijent raspoloživih sredstava za potrošnju po članu domaćinstva je bio ispod 20%. Srednji sloj stanovništva je, tokom 1990-tih, nestao.

Posle smene vlasti na izborima održanim u septembru 2000. godine, Srbija je otpočela intenzivan proces ekonomskih reformi. S obzirom na to da su se 2000. godine srpska ekonomija i društvo našli na tzv. tranzicionom dnu i da je postojala potreba da se građani ohrabre da bi podržali reforme, međunarodna zajednica je upućivala pomoć Srbiji kroz donacije i kredite pod izuzetno povoljnim uslovima. Pored ulaganja u društvenu infrastrukturu (putevi, elektrane, škole, zdravstvene i ustanove socijalne zaštite), nova vlast je donela odluke o vraćanju dugova građanima koje je nasledila od bivše vlasti. Reč je o isplati zaostalih dečjih dodataka, socijalne pomoći, pomoći penzionerima sa najnižim penzijama, kao i o isplati devizne štednje koju je država, kao njen garant, zamrznula još 1991. godine u državnim bankama (za vraćanje ovog duga obezbeđuju se sredstva u budzetu Republike Srbije). Vraćanje dugova građanima iz oblasti dečje i socijalne zaštite i penzijsko-invalidskog osiguranja iz međunarodnih donacija, kao i dugova po osnovu devizne štednje, uz podizanje opšteg nivoa plata i obezbeđivanja bržeg rasta plata zaposlenima u obrazovanju, zdravstvu i sudstvu koje su bile izuzetno niske i znatno ispod proseka do 2000. godine, omogućilo je značajno povećanje tekućih prihoda stanovništva u okviru porodičnih budzeta. Rast plata ostvaren je i u privrednim preduzećima, jer je liberalizacija cena i spoljne trgovine povoljno uticala na kretanje proizvodnje.

Stopa siromaštva i deficit siromaštva u Srbiji bez Kosova i Metohije

[pic]

Napomena: Na prethodnom grafikonu dati su pokazatelji siromaštva za 1988, 1998, 2000. i 2001. godinu obračunati na bazi Ankete o potrošnji stanovništva Saveznog zavoda za statistiku, za 2002. godinu su preuzeti iz Strategije za smanjenje siromaštva, a za 2003. su preuzeti iz prezentacije Gorane Krstić, predstavljene na Konferenciji o sprovođenju Strategije za smanjenje siromaštva, održane u Plandištu 22. februara 2005.

Sve ovo, već u prvoj godini nakon demokratskih promena, dovelo je do bitnog smanjenja učešća siromašnih u ukupnom broju građana. U 2001. godini, stopa dohodnog siromaštva svih domaćinstava iznosila je 20,6% urbanog (nepoljoprivrednog) 22,1%, a ruralnog (poljoprivrednog) 17,7%.

Rezultati Ankete o životnom standardu za 2002. godinu su pokazali da je siromaštvo u Srbiji tesno povezano sa nivoom obrazovanja, nezaposlenošću (za 59,4% veći rizik siromaštva od proseka populacije) i starošću – stari preko 65 godina činili su skoro četvrtinu ukupnog broja siromašnih, a deca 10,3%.

Anketa o životnom standardu za 2003. godinu pokazuje da se stopa ukupnog siromaštva održava na nivou od 10,5%. Nešto više od polovine siromašnih u 2003. godini čine novi siromašni – radnici koji su ostali bez posla u procesu restrukturiranja i privatizacije preduzeća. Sa druge strane, oko polovine siromašnih iz 2002. godine je izašlo iz zone siromaštva. Rezultati Ankete pokazuju da su to ona lica koja su u 2003. godini našla zaposlenje. Ovo upućuje na to da je nezaposlenost u Srbiji glavni generator siromaštva.

Međutim, postoje značajne razlike između visine stope registrovane nezaposlenosti i uporedive stope nezaposlenosti prema Anketi o radnoj snazi. Tako je stopa registrovane nezaposlenosti u 1997. godini iznosila 22,5%, a uporediva stopa nezaposlenosti prema Anketi o radnoj snazi 17,0%, dok su ove stope u 2003. iznosile 31,8%, odnosno 20,2% respektivno. U 2004. godini je promenjena meto dologija obuhvata registrovanih nezaposlenih, tj. usklađena je sa metodologijom Međunarodne organizacije rada – obuhvataju se samo oni registrovani nezaposleni koji aktivno traže posao, a kojih je u januaru 2005. bilo 865.678 (za 109.734 lica manje od ukupnog broja registrovanih nezaposlenih), dok je stopa nezaposlenosti iznosila 30,0%.

U Srbiji je traženje zaposlenja dugotrajno. Preko 75% nezaposlenih čeka na zaposlenje duže od jedne godine, od kojih 33% između jedne i tri godine, a 42% preko tri godine. Udeo nezaposlenih mladih starosti 15-24 godine u ukupnom broju nezaposlenih je nešto veći od jedne četvrtine (ARS).

Povećanje zaposlenosti u Srbiji predstavlja osnovu za smanjenje siromaštva u celini, po regionima i po pojedinim ekonomsko-socijalnim grupacijama stanovništva.

Oko 67% Roma koji žive u romskim naseljima je siromašno, a 11,2% je ekstremno siromašno. Stopa nezaposlenosti kod Roma je dva puta veća nego u ukupnoj populaciji. Među zaposlenim Romima, 90% su polukvalifikovani ili nekvalifikovani radnici. 60% Roma u romskim naseljima, starijih od 15 godina je bez osnovne škole ili sa nezavršenom osnovnom školom, što je 3,5 puta više nego u ukupnoj populaciji. Dve trećine Roma živi u potpuno higijenski i sanitarno neuslovnim naseljima, a rizici po zdravlje su veoma izraženi.

[pic]

Prema ekonomskom i socijalnom položaju, izbeglice i interno raseljena lica spadaju među posebno ugrožene grupe u Srbiji. U najtežem su položaju ona lica koja žive u kolektivnim centrima. U Srbiji, bez Kosova i Metohije, živi 270.000 izbeglica i 200.000 interno raseljenih lica. Procenjuje se da oko 120.000 izbeglica i interno raseljenih lica spada u kategoriju siromašnih.

Ugroženu grupu čine i osobe sa invaliditetom. Samo 13% osoba sa invaliditetom ima priliku da radi, od kojih samo jedna trećina ima prilagođene uslove rada.

Među starijima od 65 godina, posebno su ugroženi zemljoradnički penzioneri i stara izdržavana lica.

Sveža istraživanja pokazuju da siromaštvo dece u Srbiji ima mnogo lica, jer deca i roditelji ne definišu siromaštvo samo kao materijalni, odnosno ekonomski problem, već ističu izraženu obrazovnu, zdravstvenu, socijalnu, geografsku, kulturnu deprivaciju. Vlada Republike Srbije je donela Nacionalni plan akcija za decu, u kome se definiše politika zemlje prema deci za period do 2015. godine. Ovaj dokument ima za cilj da se na sistematski način pristupi rešavanju problema društvenog položaja dece koji su narasli u periodu krize i tranzicije.

Žene u Srbiji su u nepovoljnijoj ekonomskoj situaciji od muškaraca. Veći je udeo žena bez ličnih prihoda, one imaju niže zarade od muškaraca, duže čekaju i teže nalaze posao. Sve ovo pokazuje da su žene u Srbiji više izložene siromaštvu od muškaraca.

U Srbiji je doneta Strategija za smanjenje siromaštva 2003. godine. U Strategiji su naznačeni zadaci koje treba postići da bi se smanjilo ukupno siromaštvo, siromaštvo ugroženih grupa na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Osnovni zadaci koji proizlaze iz ove strategije su:

Smanjiti udeo stanovništva čiji prihodi iznose 2,4 US dolara dnevno

Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji je naglašeno razvojno orijentisana, jer su glavni uzroci siromaštva nizak nivo BDP po glavi stanovnika i visoka nezaposlenost. Stoga je neophodno da se, harmonizovanim mehanizmima makroekonomskih politika, obezbedi održiv dinamičan privredni rast i razvoj, po stopi od oko 5% prosečno godišnje i povećanje zaposlenosti. To zahteva odlučan nastavak započetih ekonomskih i društvenih reformi i izgradnju institucija moderne i efikasne države zasnovane na vladavini prava, kao i uključivanje Srbije u evropske integracione procese.

Smanjiti nezaposlenost, naročito dugoročnu i nezaposlenost mladih

Početkom 2003. godine Vlada Srbije je usvojila Strategiju razvoja MSP i preduzetništva, a usvojena je i Nacionalna strategija zapošljavanja. Mehanizmi utvrđeni u ovim dokumentima treba da omoguće efikasan razvoj postojećih i otvaranje novih malih i srednjih preduzeća. To će omogućiti otvaranje novih radnih mesta i rast zaposlenosti. U toku su pripreme za izradu Nacionalnog akcionog plana zapošljavanja u kome će se utvrditi mere i aktivnosti za sprovođenje Nacionalne strategije zapošljavanja. Akcenat ovih mera treba da bude na:

rešavanju problema zapošljavanja mladih i dugoročno nezaposlenih,

povećanju ulaganja u razvoj ljudskih resursa i njihove efikasnosti,

jačanju podrške sektoru MSPP,

povećanju fleksibilnosti tržišta radne snage radi stvaranja uslova za socijalnu uključenost ugroženih grupa stanovništva,

primeni aktivnih mera zapošljavanja,

reformi institucija tržišta rada kako bi se obezbedila efektivnost u procesu sprovođenja Nacionalne strategije zapošljavanja,

stvaranje lokalnih koalicija u cilju ostvarivanja privrednog rasta, povećanja zaposlenosti i konkurentnosti na regionalnom i lokalnom nivou,

stvaranje lokalnih saveta za zapošljavanje.

Smanjiti siromaštvo ugroženih i nedovoljno ekonomski i socijalno uključenih grupa – Romi, izbeglice i interno raseljena lica, osobe sa invaliditetom, deca, stari

Podizanje opšteg obrazovnog nivoa Roma je bitan preduslov za poboljšanje stepena njihove ekonomske i socijalne uključenosti. U tom pravcu, predviđena je realizacija seta programa u domenu obrazovanja i zapošljavanja. Da bi se obezbedila efikasna realizacija ovih programa, nužna je saradnja sa romskim zajednicama i razvijanje partnerstava u sprovođenju programa. Takođe, potrebno je da se obezbede normalni uslovi stanovanja za romske porodice. Početkom 2005. godine Vlada je usvojila planove akcije za obrazovanje, zdravlje, stanovanje i socijalnu politiku za Rome.

U sklopu realizacije ciljeva vezanih za rešavanje problema izbeglica i interno raseljenih lica, kao i za smanjenje njihovog siromaštva, urađena je Nacionalna strategija za izbeglice i raseljena lica. Sprovođenje ove Strategije treba da doprinese efikasnom rešavanju životnih pitanja ove ugrožene grupe radi smanjenja rizika od siromaštva.

U cilju smanjenja siromaštva osoba sa invaliditetom potrebno je stvarati uslove za njihovu bolju ekonomsku i socijalnu uključenost, pre svega, putem povećanja participacije na tržištu rada i poboljšanjem pristupa obrazovnim i zdravstvenim uslugama. Takođe, neophodna je podrška države za šire sprovođenje programa «Servis personalnih asistenata», čija je realizacija započeta uz pomoć donatorskih sredstava.

Smanjenje siromaštva dece je izuzetno važan strateški cilj za Srbiju, i on treba da se realizuje kroz:

obezbeđivanje pomoći pojedinoj deci i porodicama koje se budu našle u zoni siromaštva;

prevenciju efekata siromaštva u sredinama koje zbog siromaštva generišu prenošenje siromaštva na buduće generacije;

dostupnost i poboljšanje kvaliteta i efikasnosti pružanja usluga socijalnih službi za decu.

Kada su žene u pitanju, potrebno je omogućiti njihovu adekvatnu participaciju u privredi, na tržištu rada i u sistemu odlučivanja.

Smanjiti razlike u siromaštvu između regiona

Proces približavanja Evropskoj uniji zahteva uspostavljanje novih institucionalnih rešenja i mehanizama za podršku regionalnom razvoju. Novim institucijama i mehanizmima treba da se podstiče jačanje interesa preduzeća i preduzetnika za ulaganja u manje razvijene regione. To bi bila pokretačka snaga za smanjenje regionalnog siromaštva.

Stvarati uslove za formiranje jakog i stabilnog srednjeg sloja stanovništva

Ocenjuje se da je realno očekivati do 2015. godine formiranje stabilnog srednjeg sloja, uz povećanje kvaliteta životnog standarda i, naročito, kvaliteta ishrane svih kategorija stanovništva. Ostvarivanje ovog zadatka podrazumeva pravilniji raspored porodica prema nivou porodičnog dohotka za potrošnju koji će biti uspostavljan respektovanjem mehanizama raspodele zasnovanih na adekvatno plaćenom radu i ostvarivanju većeg stepena konkurentnosti. To će usloviti povećanje Gini koeficijenta raspoloživih sredstava za potrošnju. Jak i stabilan srednji sloj stanovništva je važna pretpostavka za uspešnu realizaciju demokratskih procesa u Srbiji.

Doneti nacionalni plan za ostvarivanje socijalne uključenosti

U skladu sa aktivnostima koje se u ovoj oblasti odvijaju u Evropskoj uniji, neophodno je da Srbija, u periodu do 2015. godine, obezbedi znatno veći stepen socijalne uključenosti na tržištu rada i u sferi korišćenja društvenih usluga. U tom cilju nužno je da se obezbedi sistem informacija na osnovu kojih će se pratiti ovaj proces i ocenjivati njegova efikasnost.

Cilj 2 Ostvariti univerzalno osnovno obrazovanje

Zadatak 3:Do 2015. godine trebalo bi da svi dečaci i devojčice imaju potpuno osnovno obrazovanje.

OPIS

Među milenijumskim ciljevima, obrazovanje ima poseban značaj, jer ono predstavlja jedan od preduslova za realizaciju svih ostalih važnih ciljeva (smanjenje siromaštva, podizanje zdravstvene kulture, rodna ravnopravnost i očuvanje i razvoj životne sredine).

U Srbiji, pravo na obrazovanje je Ustavom zagarantovano još od 1955. godine, kao i zakonima, potpisanim i ratifikovanim međunarodnim deklaracijama i konvencijama. Osmogodišnje osnovno obrazovanje je obavezno za sve, bez obzira na pol, veru, jezik, zdravlje, nacionalnu, kulturnu, socijalnu i bilo koju drugu pripadnost.

Međutim, u razvoju obrazovanja javljali su se i ozbiljni problemi, s vremenom se smanjivalo budzetsko izdvajanje za obrazovanje, a u toku devedesetih godina XX veka, velike društvene promene, tranzicija i teška ekonomska kriza dodatno su se veoma negativno odrazile na stanje u obrazovanju. Sve ovo uticalo je i na ostvarivanje potpunog osnovnog obrazovanja građana Srbije.

STANjE I TRENDOVI

Upis dece u osnovnu školu. Bez obzira na zakonom zagarantovano pravo na osnovno obrazovanje, jedan deo populacije ne uspeva da ostvari to pravo, pre svega deca na selu, romska deca i deca sa smetnjama u razvoju.

Podaci o upisu dece se međusobno razlikuju, zavisno od toga koji se izvor koristi. Iako su podaci o stopi upisa visoki, i kreću se od 94-99% (Tabela 1), treba biti oprezan u njihovom tumačenju, jer ovi statistički proseci prikrivaju podatke o ugroženim grupama (tih podataka ili nema, ili se razlikuju u različitim izvorima, ili su sakriveni prosekom), i drugo, objašnjenje za oscilacije u stopi upisa dece u osnovnu školu leži, pre svega, u načinu njegovog izračunavanja.

Prosečna stopa upisa je, prema procenama, oko 97%, i ne postoje značajne razlike u upisu dece prema polu (npr. 2003. stopa upisa za dečake bila je 98,4%, a za devojčice 98%, OOS, MPS). Na stopu upisa i završavanja osnovne škole uticao je i značajan priliv učenika – izbeglica ili interno raseljenih lica, posebno školske 1994/95. i 1998/99. godine. Stopa upisa dece na selu je 92,3% (FAO, 2003), a dece izbeglica 92%, (NIRCS, 2001).

Nisu pouzdani podaci o upisu romske dece, a ne zna se ni njihov tačan broj (procenjuje se da je broj Roma u Srbiji 3 do 4 puta veći nego što je zvanično evidentirano). Veliki broj romske dece, koja bi trebalo da pohađaju redovnu školu, upisan je u specijalne škole (nekada oni čine i do 80% učenika). Prema podacima, među romskom decom u osnovnoj školi ima više dečaka (77,9%), nego devojčica (69,7%) (OOS, MPS). O obrazovanju romske dece drastično govore i podaci da je obuhvat te dece osnovnim obrazovanjem 20%, a da se svega 13,1% njih upiše u srednje škole, u poređenju sa 70-80% redovne populacije (OOS, MPS).

Vlasi su malobrojna, ali manjina sa veoma niskim obrazovnim nivoom (55% bez osnovne škole i 26,9% sa osnovnim obrazovanjem), posebno kod žena (67,62% bez i 22,67% sa osnovnom školom, Aneks 2.2, Tabela 2.2.1).

Ne postoji tačna evidencija dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji, pa ni sistematski prikupljeni podaci o njihovom upisu u redovne škole. Ispitivanje na uzorku škola pokazuje da se 85% ove dece nalazi u redovnim školama (UNICEF, 2003), ali stručnjaci procenjuju da oko 15% njih uopšte i ne uđe u sistem, čime je ugroženo i njihovo pravo na obrazovanje.

Procenat dece koja se upisuju, prelaze u Vrazred i završavaju osnovnu školu

1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1995. Deca upisana u osnovnu školu % 98.9* 99.8* Romska deca upisana u osnovnu školu Upisana deca koja završe osnovnu školu % 90.8 91.0 943 Deca koja stignu do petog razreda % 94.5# Romska deca obuhvaćena osnovnim obrazovanjem %

1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002. 2003. Deca upisana u osnovnu školu % 101.4* 98.5 94.7 96.1 94.398.2** Romska deca upisana u osnovnu školu 73.9** Upisana deca koja završe osnovnu školu % 94.1 94.3 95.0 94.8 92.0 91.8 94.5 94.7 Deca koja stignu do petog razreda % 96.3# 92.793.5” 96.9 97.5 93.9 Romska deca obuhvaćena osnovnim obrazovanjem % 20

Izvori: DevInfo

* Sveobuhvatna analiza sistema osnovnog obrazovanja u SRJ, UNICEF, Beograd 2001.

# Nacionalni izveštaj o realizaciji ciljeva Svetskog samita za decu (NIRCS), Beograd 2001.

” Istraživanje višestrukih pokazatelja zdravstvenog stanja i ponašanja (MICS), UNICEF, 2000.

** podaci dobijeni iz Odeljenja za obrazovnu statistiku, MPS

Kod svih grupa dece, povećanje obuhvata predškolskim obrazovanjem, koji je u 2003. bio 37,3%, doveo bi do porasta broja dece koja upisuju osnovnu školu. Ovo bi posebno bilo značajno za romsku decu, jer bi bila u prilici da nauče srpski jezik i steknu potrebna predznanja za školu.

Jedan broj učenika koji se ne upiše ili napusti osnovnu školu pohađa škole za obrazovanje odraslih, ali o njihovom broju ne postoji precizna evidencija (čak 90% učenika su deca starosti od 15-18 godina, koja su napustila osnovnu školu, prema Zindović, 2001).

Podaci o upisu i završavanju osnovnog obrazovanja nisu rađeni na osnovu praćenja kohorte (Aneks 2.2, Tabela 2.2.2) i realno su niži. Ako pogledamo i statističke podatke o procentu stanovništva starijeg od 15 godina koje nema potpunu osnovnu školu (Aneks 2.2, Tabela 2.2.3), kao i broj nepismenih u zemlji, onda su pod znakom pitanja ovi visoki procenti, i verovatnije je da je stopa završavanja osnovnog obrazovanja oko 85%.

Ipak, u periodu od 1991. do 2002. godine, pokazuje se trend povećanja broja stanovnika sa potpunom osnovnom školom. Na primer, sa 2/3 na 4/5 se povećao broj lica starih 15 i više godina sa potpunim osnovnim obrazovanjem. Problem predstavlja nivo stvarne i funkcionalne pismenosti tih koji imaju potpuno osnovno obrazovanje.

Prelazak u peti razred i osipanje dece iz osnovnog obrazovanja. Prema podacima, 92-97% dece upisane u I razred prelazi u V razred osnovne škole (u seoskim sredinama oko 92%, u gradskim oko 95%). Ako procentu dece koja se ne upišu u prvi razred dodamo procenat dece koja ne stignu u peti razred, to znači da osipanje dece na samom početku školovanja može biti od 5-13% generacije, što je zabrinjavajuće. Ovo govori da obrazovni sistem još uvek ne uspeva da garantuje svoj deci realizaciju ustavnog prava na obrazovanje.

Na osnovu uvida koje imamo, glavne grupe dece koje ne nastavljaju školovanje jesu romska deca, deca na selu i deca sa smetnjama u razvoju. Postojeći sistem očigledno, nije dovoljno fleksibilan da izađe u susret potrebama i mogućnostima dece koja rastu u specifičnim uslovima, što za rezultat ima i osipanje upravo te dece iz obrazovanja (Aneks 2.3).

Ne postoje pouzdani podaci o osipanju dece u toku osnovnog obrazovanja. Za tačan uvid u broj dece koja napuštaju školovanje morala bi se pratiti kohorta. Prema raspoloživim podacima, izgleda da je osipanje učenika najizraženije kod: seoske dece (uglavnom između V i VIII razreda, i to više među devojčicama), dece sa smetnjama u razvoju (i u osnovnoj, ali još više u srednjoj školi) i romske dece. Kod romske dece situacija je najozbiljnija: za njih važe visoke stope osipanja, i to već nakon dve-tri godine školovanja. Procena je da osnovno obrazovanje ne pohađa između 3% i 10% ukupnog broja upisane romske dece (Education for rural people in Serbia, FAO Assessment Mission, 2003).

Procenat opismenjenih mladih uzrasta 15-24 godine porastao je sa 87,4% u 1991. na 94,3% u 2002. godini, a procenat onih bez potpunog osnovnog obrazovanja se prepolovio (sa 12,6% na 5,7%, RZS). Procenat onih koji stiču više od osnovnog obrazovanja se utrostručio, ali je procenat lica sa potpunim i nepotpunim osnovnim obrazovanjem u populaciji i dalje veoma visok (1991 – 78,3% i 2002 – 47%), posebno kada se uzmu u obzir funkcionalna osposobljenost onih sa potpunim osnovnim obrazovanjem i zahtevi koje postavlja savremena privreda. Pojavljuje se novi trend da žene stiču više obrazovanje od muškaraca.

Obrazovni nivo stanovnika Srbije starosti 15-24 godine

Ukupno – broj Bez osnovnog obrazovanja Osnovno Srednje Više Visoko Nepoznato Ukupno 1.008.080 5,7 % 41,3 % 48,7 % 0,9 % 0,45 % 2,9 % Muško 514.585 5,9 % 41,1 % 48,9 % 0,7 % 0,30 % 3,0 % Žensko 493.495 5,4 % 41,5 % 48,6 % 1,2 % 0,55 % 2,8 %

Izvor: RZS, Popis 2002.

Novi cilj koji bi nesumnjivo trebalo postaviti u odnosu na populaciju starosti 15-24 godine jeste završavanje nekog vida srednjeg obrazovanja. To je minimum koji će im omogućiti da se uključe u proces rada i da se pomogne razvoj zemlje u celini.

PREPORUKE

Da bi se do 2015. godine realizovao Cilj 2, potrebno bi bilo preduzeti sledeće mere:

do 2015. povećati izdvajanje za obrazovanje iz BDP na 6%, što direktno utiče na povećanje kvaliteta obrazovanja za svu decu (3,4% u 2003, za 2005. planirano 3,9%);

popraviti način vođenja obrazovne statistike: jedan deo podataka nedostaje, postoji nesaglasje oko podataka; potrebno je dodati nove parametre neophodne za praćenje realizacije MCR; pratiti specifikovane podatke (izdvojeno po polu, zdravstvenom stanju, regionu, nacionalnoj, etničkoj, socijalnoj pripadnosti); pratiti kohortu (posebno kod upisa i kompletiranja osnovnog obrazovanja) i dopuniti serije podataka;

napraviti centralni registar dece sa smetnjama u razvoju; uz to je potrebno raditi na njihovom ranom detektovanju i definisanju kriterijuma za njihovo kategorisanje;

povećati obuhvat predškolskim obrazovanjem, posebno dece iz ugroženih grupa (romska deca, deca sa smetnjama u razvoju, seoska deca). Obuhvatiti svu decu pripremnim predškolskim programom (uzrast 5-6,5 godina). Na ovaj način bi se u obrazovni sistem uključila i deca koja su do sada bila van njega, i smanjila nejednakost te dece sa ostatkom populacije;

posebno raditi na unapređivanju uslova i kvaliteta obrazovanja dece u malim školama i kombinovanim odeljenjima, jer im je kvalitet postignuća značajno slabiji od nacionalnog proseka (v. Nacionalno testiranje obrazovnog postignuća učenika III razreda osnovne škole, Zavod za vrednovanje obrazovanja i vaspitanja, 2005);

definisati status reforme obrazovanja u Srbiji i obezbediti preko potreban stabilan razvoj u ovom polju, pre svega donošenjem dugoročne nacionalne strategije obrazovanja i obezbeđivanjem konsenzusa za njeno realizovanje;

napraviti predlog mera o unapređivanju kvaliteta obrazovanja koje učenici stiču, pre svega u osnovnom obrazovanju. Podizanjem kvaliteta obrazovanja, izlaženjem u susret interesovanjima, potrebama i mogućnostima učenika povećava se šansa da se smanji osipanje dece iz osnovne škole;

obrazovni sistem učiniti fleksibilnijim i prohodnijim (mogućnost »druge šanse«). Za učenike iz rizičnih grupa potrebno je da postoji pozitivna diskriminacija kod upisa u srednje škole, jer je to jedina mogućnost da steknu neku struku i izađu iz začaranog kruga siromaštva;

napraviti istraživanje funkcionalne pismenosti mladih uzrasta 15-24 godine, s akcentom na ugrožene grupe;

neophodno je napraviti sistematsko istraživanje uzroka i faktora osipanja dece iz osnovnog obrazovanja.

Srbija može da realizuje cilj ostvarivanje potpunog osnovnog obrazovanja do 2015. godine, uz angažovanje svih resursa, domaćih i stranih, i preduzimanje mera koje su planirane u glavnim strateškim dokumentima i u ovom MCR pregledu.

Cilj 3 Unapređivanje rodne ravnopravnosti i poboljšanje položaja žena

Zadatak 4: Do 2015.eliminisati rodnu neravnopravnost u obrazovanju, zapošljavanju, siromaštvu, i povećati političku participaciju žena na svim nivoima do 30%.

Demografske karakteristike i rod

U ukupnom stanovništvu Srbije, žene čine 51,4% (2002). Između dva poslednja popisa, došlo je do povećanja učešća žena u ukupnoj populaciji, i to naročito u gradovima, što je posledica razlika u srednje očekivanom trajanju života, uticaja ratova i iseljavanja. Očekivano trajanje života muškaraca je 69,7, a žena 75,0 godina (2002). Stanovništvo Srbije je izloženo intenzivnom starenju: prosečna starost žena 2002. godine je bila 41,5, a muškaraca 39,0 godina.

Osnovni demografski problem Srbije predstavljaju veoma niske stope fertiliteta, koje su ispod linije prostog obnavljanja stanovništva, sa tendencijom pada do 1999. i blagog oporavka posle 2000. godine, što se može protumačiti kao posledica poboljšanja socijalne klime posle završenih ratova i demokratskih promena, odnosno kao jedna vrsta veoma blago izraženog tzv. kompenzacionog perioda.

[pic]

Debata o niskom fertilitetu u javnosti se uglavnom povezuje sa debatom o abortusu. Podaci iz različitih istraživanja, međutim, ukazuju da su visoke stope abortusa u Srbiji posledica nepovoljnih ekonomskih uslova, političke i socijalne klime nesigurnosti i besperspektivnosti, neadekvatnih porodičnih i partnerskih odnosa, niskog nivoa opšte zdravstvene kulture, nedovoljne dostupnosti različitih kontraceptivnih sredstava, kao i veoma duboko ukorenjenih kulturnih obrazaca, kao što su patrijarhalna kontrola ženske seksualnosti i rašireni kulturni obrazac «žrtvovanja žena». Pored toga, kako istraživanja pokazuju, žene iskazuju više norme o poželjnom nego o očekivanom broju dece, ali se realizacija ove idealne norme smatra nemogućom i od nje se odustaje. Jednom rečju, reproduktivne slobode i/ili prava žena u Srbiji su u ovom trenutku ograničene i kroz nemogućnost ostvarivanja željenog broja dece, i kroz socijalni pritisak da se rode deca koja nisu željena, sužavanjem prava na abortus. Sužavanje prava na abortus povećava opasnost od mortaliteta žena ili smanjivanja fekonditeta, usled nestručnog ilegalnog obavljanja abortusa, i ima čitav niz nepovoljnih socijalnih posledica.

Smanjivanje razlika u siromaštvu između muškaraca i žena

Siromaštvo, kao i njegov kontrast, bogatstvo, jesu u velikoj meri rodno determinisani, ali u Srbiji ne postoje podaci kojima bi se ove razlike jasno utvrdile. Proces feminizacije siromaštva (povećanja procentualnog učešća žena među siromašnima), odnosno pauperizacije ženskog dela stanovništva (povećanja procentualnog učešća siromašnih u ženskom delu stanovništva), sastavni je deo tranzicije, ali je postojao i ranije. Žene su pogođene višestruko i slojevito, direktno i indirektno, a najveći deo negativnih aspekta njihovog društvenog položaja još uvek je nedovoljno vidljiv i nedovoljno merljiv. Siromaštvo žena je posledica dugotrajne diskriminacije žena, koja se ogleda u potplaćenosti njihovog rada, nižem društvenom ugledu zanimanja koja prevashodno obavljaju žene, otežanoj profesionalnoj promociji, ili u novije vreme tzv. fleksibilizaciji rada koja često marginalizuje žene na nov način.

Žene imaju veći rizik od siromaštva, jer su svi različiti rizici od siromaštva više rasprostranjeni među ženama: one su češće od muškaraca nezaposlene, samohrani roditelji, lica bez prihoda i izdržavana lica. Među aktivnim stanovništvom, žene su 2002. činile 43,4%, među licima sa ličnim prihodima 51,7%, a među izdržavanim licima 61,8%. Žene imaju nepovoljniju starosnu i obrazovnu strukturu od muškaraca, češće žive same u domaćinstvima, i to u staračkim domaćinstvima i poseduju manje imovine. Posebno ugrožene grupe žena su stare žene na selu, Romkinje, žene izložene nasilju, izbeglice, starateljke bolesnih, starih i osoba sa invaliditetom i žene koje su ekonomski deprivirane u mnogočlanim porodicama.

Siromaštvo žena je u podjednakoj meri determinisano činiocima koji utiču na obim siromaštva u stanovništvu u celini, kao i onim činiocima koji se odnose posebno na žene. Otuda i Strategija za borbu protiv siromaštva žena nužno uključuje i celinu Strategije za borbu protiv siromaštva, ali i specifične, dodatne mere, vezane za žene, kako se nejednakosti ne bi povećavale, već smanjivale. Novi Zakon o porodici (2005) štiti prava roditelja-staratelja u većoj meri nego što je to ranije bio slučaj. Stoga se očekuje smanjivanje razlika u siromaštvu, putem povećanja zaposlenosti i povećanja obrazovanja žena, odnosno povećanja njihovih šansi na tržištu rada, kao i usled pojačane zaštite samohranih roditelja. Preduslovi za smanjivanje siromaštva posebno ugroženih grupa žena su povećanje vidljivosti te pojave, povećanje senzibilnosti za ovaj problem (koja sada ne postoji, čak ni među stručnjacima), prikupljanje adekvatnih podataka i redovno praćenje, uz praćenje sprovođenja odgovarajućih mera.

Smanjivanje rodne neravnopravnosti u ekonomiji

Ekonomska nejednakost između muškaraca i žena u Srbiji postoji, obnavlja se i dobija nove forme u tranziciji. Žene su ređe zaposlene od muškaraca (u 2003. godini, stopa zaposlenosti žena 44,3%, a stopa zaposlenosti muškaraca 55,7%; stopa nezaposlenosti žena prema ILO definiciji 15,8%, a muškaraca 13,8%). Žene su izložene diskriminaciji u zapošljavanju i u napredovanju (2002. 44 žena na 100 muškaraca obavlja funkciju zakonodavca, menadzera ili funkcionera, iako je 112 žena na 100 muškaraca među stručnjacima). Žene imaju nešto manje prosečne zarade (2003. 97,9% u odnosu na 100,0% za muškarce), ali je razlika naročito vidljiva u nekim sektorima (2003. 83.0% u odnosu na 100,0% za muškarce u finansijskom posredovanju). Segregacija zanimanja je još uvek veoma izražena i žene su koncentrisanije u niže plaćenim sektorima (npr. tekstil, a ne nove tehnologije). Žene su češće neplaćeni pomažući članovi domaćinstva (oko 2/3) i obavljaju neplaćeni domaći rad u mnogo većem obimu od muškaraca (provode 4-5 sati dnevno više od muškaraca obavljajući domaće neplaćene poslove). Od svih žena, 2,4% poseduje privatnu kompaniju, 3,4% ima ušteđevinu, 16,2% poseduje stanove; 10,8% kuće, a 9,3% poljoprivredno zemljište. Procenjuje se da je relativno veliko učešće žena u neformalnom sektoru, u kome su ujedno i manje zaštićene od seksualnog uznemiravanja i seksualne eksploatacije, i u kome je raspon u platama između muškaraca i žena veći. Kako je samo 57,4% prihoda domaćinstava u Srbiji obezbeđeno od zarada i nadnica, može se pretpostaviti da se veliki deo rodne neravnopravnosti iskazuje upravo u neformalnoj ekonomiji. Ima indicija, ali ne i podataka, da su žene marginalizovane i u procesu privatizacije. Postoji intenzivno širenje tzv. industrije seksa koja utiče na ojačavanje negativnih stereotipa o ženama uopšte i nepovoljno utiče na širenje seksualne eksploatacije žena u uslovima visoke nezaposlenosti i visoke socijalne nesigurnosti, istovremeno ugrožavajući položaj žena, i individualno i kolektivno, i u javnoj i u privatnoj sferi,

Pitanjima rodne ravnopravnosti u zapošljavanju bavi se Nacionalna strategija za zapošljavanje koja prihvata 6. smernicu Evropske strategije za zapošljavanje. Osnovni cilj je da se do 2010. godine značajno smanji jaz između stopa zaposlenosti i nezaposlenosti žena i muškaraca, kao i u nivou plata. Posebnu ulogu u ovom procesu ima podsticanje socijalnog dijaloga. Očekuje se ubrzano smanjivanje rodne neravnopravnosti, naročito u mlađim generacijama, usled uticaja obrazovanja i pripremljenosti žena za tržište radne snage, kao i zbog promena ličnih strategija žena (od žrtvovanja za porodicu, na ulaganje u sopstveni socijalni položaj). Takođe, smanjivanju rodne neravnopravnosti doprinosi i jačanje sektora usluga, u kojem su žene češće zaposlene od muškaraca. Negativni stereotipi o ženama kao onima koje služe, uslužuju i brinu o drugima, zahvaljujući jačanju sektora usluga u periodu ekonomske tranzicije, se okreću u korist žena, a na štetu muškaraca, koji su uglavnom obavljali radnička zanimanja.

Smanjivanje rodne neravnopravnosti u pismenosti i obrazovanju

Na nižim nivoima obrazovanja, rodna neravnopravnost je gotovo eliminisana u većinskom stanovništvu, ali je ostala prisutna u nekim manjinskim grupama. Na višim nivoima obrazovanja, Srbija sledi trend, prisutan u Evropi, sve većeg uključivanja ženske omladine, koje čak nadmašuje učešće muškaraca. Ovaj trend, međutim, ne može se nedvosmisleno tretirati kao pozitivan, već u vezi sa snižavanjem kvaliteta obrazovanja još od početka 90-tih, visokom nezaposlenošću, kao i veoma podcenjenim statusom obrazovanja i znanja na tržištu radne snage. Obrazovni sadržaji su androcentrični, anahroni i diskriminatorski, i doprinose stereotipiziranju muškaraca i žena.

U Srbiji su žene još uvek češće nepismene od muškaraca, što je posledica nasleđenih razlika u obrazovanju muškaraca i žena, i naročito je izraženo u starijem stanovništvu, ali one čine i 52,9% upisanih studenata (2002). Žene predstavljaju većinu diplomiranih studenata na fakultetima nauka i fakultetima umetnosti (2002. godine, 143 žena na 100 muškaraca na fakultetima nauka i 185 žena na 100 muškaraca na fakultetima umetnosti). Na najvišim nivoima obrazovanja, razlike, iako prisutne, takođe se ubrzano smanjuju (2002. godine, 48 žena na 100 magistara muškaraca, i 44 žene na 100 doktora nauka muškaraca).

Može se očekivati dalje smanjivanje razlika u nepismenosti između muškaraca i žena (izuzev kod nekih etničkih manjina, pre svega Roma), kao i eliminisanje, pa i okretanje razlika u suprotnom pravcu, u korist žena, na sekundarnom i tercijarnom nivou. Zadržaće se, međutim, sa tendencijom smanjivanja, segregacija obrazovnih profila i dalja podela na tzv. muška i tzv. ženska zanimanja. Žene će pokazivati veću spremnost za dodatno i permanentno obrazovanje i prekvalifikaciju, jer i inače pokazuju veću fleksibilnost na tržištu radne snage. Procesi u pravcu veće rodne ravnopravnosti u budućnosti treba da uzmu u obzir i problem snižavanja ugleda obrazovanja u muškom delu populacije, odnosno specifične mere podsticanja dečaka i mladića na obrazovanje u celini, a devojčica i žena na obrazovanje za nove tehnologije, posebno.

Smanjivanje rodne neravnopravnosti u političkoj participaciji

Kao i u svim zemljama u tranziciji, i u Srbiji je učešće žena u politici veoma nisko i suočeno sa različitim preprekama, koje su uglavnom povezane sa samim kvalitetom političkog života (izuzetno konfliktna politička atmosfera), sa postojanjem tzv. «old boys clubs», koji uspešno i dosledno isključuju žene iz neformalnih grupa, sa raširenim negativnim stereotipima i predrasudama prema ženama, naročito intenzivnim usled re-tradicionalizacije i re-patrijarhalizacije srpskog društva 90-tih, kao i zbog opšte kriminalizacije politike i visokog rizika koji ona nosi. Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste da je od 2002. godine čak došlo do smanjenja učešća žena u parlamentu (sa 12,4% na 10,8%). Žene su veoma retko ministri (2002. 11,8%). Po pravilu, žene su utoliko više isključene iz politike ukoliko je viši nivo odlučivanja, a onda kada izuzetno dobiju neku važnu funkciju, u javnosti imaju bitno drugačiji tretman od muških političara. Žene su vladini funkcioneri u 30,3% (2002), funkcioneri lokalne samouprave u 28,1%, a u međunarodnom predstavljanju, što se smatra izuzetno privilegovanom političkom funkcijom, zastupljene su u samo 11% slučajeva.

Zakon o kvotama na lokalnim izborima (2002) doprineo je povećanju zastupljenosti žena na lokalnom nivou. Ipak, da bi došlo do povećanja učešća žena na svim nivoima političkog odlučivanja, potrebna su odgovarajuća zakonska rešenja (kvote), ali, još važnije, stranačka opredeljenost da se žene stvarno uključe, što bi se iskazivalo u izboru žena na političke funkcije, a ne samo u postavljanju na izborne liste. Jasna stranačka politička opredeljenost, uz intenzivnu kampanju nevladinih i međunarodnih organizacija, povećanje zainteresovanosti samih žena za zastupanje vlastitih ženskih interesa, kao i približavanje Evropi, koja insistira na tzv. rodnoj integraciji (gender mainstreaming) u svim oblastima, a posebno u politici, stvoriće pogodnu klimu za povećanje političke participacije žena u budućnosti.

Jačanje uloge žena u javnoj sferi

Iako su žene u Srbiji izrazito podzastupljene na višim nivoima političkog odlučivanja, ženske organizacije su veoma aktivne u nevladinom sektoru i žene predstavljaju većinu u tom sektoru. Ženske nevladine organizacije, iako brojne (oko 100), suočene su sa problemima održivosti usled promena donatorske politike i nepostojanja odgovarajućih zakona koji bi omogućili njihovo finansiranje iz budzeta. Takođe, one su suočene i sa narastajućom apatijom, posle usporavanja demokratskih promena, kao i sa problemima reprezentativnosti (koga predstavljaju?) i odgovornosti (accountability – kome odgovaraju?), što objektivno umanjuje njihov uticaj u široj javnosti. Posle demokratskih promena, ženske NVO u Srbiji sve više i sve uspešnije sarađuju sa institucijama, naročito u oblasti nasilja nad ženama.

U javnom životu Srbije žene se nalaze na mnogim istaknutim funkcijama, uključujući univerzitet, kulturne institucije, sudstvo, zdravstvo i sl. One su, međutim, veoma često izložene manje ili više prikrivenoj diskriminaciji, otvorenoj mizoginiji i stereotipiziranju u medijima. Poboljšanje položaja žena je ozbiljno ograničeno neosetljivošću za probleme rodne ravnopravnosti (gender blindness), čak i kod samih žena.

Žene će imati sve značajniju ulogu na javnoj sceni Srbije, ali da bi njihovo povećano učešće zaista značilo i kvalitativni preobražaj patrijarhalnih vrednosti duboko usađenih u srpsko društvo, neophodno je da i one same budu izložene procesu podizanja svesti i individualnog omoćavanja. To isto važi i za mušku populaciju. Re-patrijarhalizacija i re-tradicionalizacija srpskog društva predstavljaće i u budućnosti velike prepreke za ravnopravan položaj žena, kao i za proces modernizacije Srbije u celini.

Smanjivanje nasilja nad ženama i decom

U opštoj klimi kriminalizacije srpskog društva, različiti oblici nasilja nad ženama i nad decom, pa i nad starim licima, su u porastu i međusobno povezani. Domaće nasilje je u porastu – skoro svaka druga žena u Srbiji doživi neki oblik psihičkog nasilja (46,1%), a svaka treća (30,6%) i fizičko nasilje u porodici. Kad je reč o učestalosti zlostavljanja dece, nedavno istraživanje dece u Sandzaku pokazalo je da je svako dete bar jednom bilo žrtva zlostavljanja, da bar 50% dece doživljava neki vid zlostavljanja, a 10% teže oblike fizičkog ili seksualnog zlostavljanja. Patrijarhalno vaspitanje i tradicionalne rodne uloge su značajan faktor rizika za zlostavljanje koji devojčice stavlja u veći rizik od zlostavljanja u kući i društvu uopšte. Trgovina ženama i decom je u porastu naročito zbog ratova i prisustva vojnika; kulturno nasilje nad ženama je u porastu (mediji, stereotipi i predrasude protiv žena usmereni na podrivanje dostojanstva žena i tretiranje žena kao robe); seksualno zlostavljanje na radnom mestu je u porastu. Žene sve duže trpe sve brutalnije oblike nasilja i silom prilika, a pre svega zbog siromaštva, ostaju u krugu nasilja. Deca predstavljaju posebno ugroženu grupu. U celini, zahvaljujući radu nevladinih organizacija (prvi SOS telefon je organizovan 1990), povećana je vidljivost nasilja. Krivični zakon Republike Srbije (2002) nasilje u porodici tretira kao kriminalni akt (čl.118a), a novi Porodični zakon (2005), tretira nasilje nad ženama kao društveni, a ne lični problem žene i definiše mere zaštite članova porodice od nasilnika. 

Može se očekivati porast pokazatelja nasilja nad ženama, kao posledica povećane vidljivosti nasilja, ali i negativnih tendencija vezanih za uzroke nasilja. Vidljivost nasilja ostvaruje se zahvaljujući kampanjama nevladinih organizacija i donošenju odgovarajućih zakona. Ipak, ni povoljna zakonska rešenja ne mogu imati brz, pozitivan efekat, s obzirom na to da negativni trendovi u masovnoj kulturi, teško stanje u ekonomiji, globalni i lokalni porast nasilja i kriminala, idu u prilog opštem porastu nasilja, pa i nasilja nad ženama. Država i društvo će zato u sledećem periodu morati da preduzmu veoma ozbiljne i sveobuhvatne korake u pravcu prevencije nasilja, kao i na organizovanju profesionalne podrške žrtvama nasilja.

PREPORUKE

Donošenje Nacionalnog plana akcija za rodnu ravnopravnost i Zakona o rodnoj ravnopravnosti, i njihovo sprovođenje uspostavljanjem odgovarajućih institucionalnih, finansijskih i stručnih pretpostavki.

Jačanje institucionalnih mehanizama za postizanje rodne ravnopravnosti i rodne integracije na svim nivoima.

Harmonizacija posebnih zakona sa evropskim standardima, uključujući rodnu integraciju (gender mainstreaming).

Uspostavljanje rodno osetljivog budzeta (gender sensitive budget).

Uvođenje rodno osetljive statistike (gender sensitive statistics). u svim oblastima javnog života i na svim nivoima.

Dalja profesionalizacija nevladinog sektora i jačanje saradnje između institucija i nevladinih organizacija.

Stvaranje «podloge znanja» (knowledge base) za rodnu politiku (gender policies) zasnovanu na naučnim istraživanjima i rodno osetljivoj statistici.

Stvaranje kritične mase naučnika i stručnjaka iz oblasti rodnih studija (uključujući muške studije) i dalja institucionalizacija rodnih istraživanja i rodnih studija.

Integracija znanja iz oblasti rodnih studija u redovni obrazovni sistem i dodatna obuka i trening različitih profesionalaca.

Uspostavljanje praćenja za sprovođenje rodne integracije, uključujući političku i ekonomsku participaciju, kao i medijsku reprezentaciju i «govor mržnje» prema ženama.

Formulisanje i sprovođenje Nacionalnog plana akcija protiv nasilja u svakodnevnom životu i vođenje statistike o žrtvama nasilja.

Senzibilizacija javnosti za pitanja rodne ravnopravnosti putem kampanja, medijske promocije i edukacije.

Realizacija specifičnih programa namenjenih društvenoj integraciji marginalnih grupa u celini, kao i posebnih delova tih grupa, u zavisnosti od pola i od starosti i različitih potreba s tim u vezi.

Cilj 4 Smanjivanje smrtnosti dece

Zadatak 5: Između 1990. i 2015. godine, smanjiti za dve trećine stopu smrtnosti dece ispod pet godina starosti.

OPIS

Smrtnost dece u Srbiji, na nacionalnom nivou, sve više se smanjuje tokom poslednje dve decenije, ali, ipak, deca i omladina, sa udelom od 24,2% u ukupnom broju stanovnika, čine vrlo ugroženu populaciju, naročito kada se radi o ugroženim grupama (Romi, siromašni, izbeglice). Kao dostignuća u javnom zdravlju Srbije, povezana sa milenijumskim razvojem, ističu se eradikacija poliomijelitisa, eliminacija difterije, kao i svođenje nekih zaraznih bolesti na pojedinačne slučajeve u ovom uzrastu (neonatalni tetanus, pertusis). Vodeći uzroci oboljevanja i umiranja u odojčadi i male dece postala su hereditarna i kongenitalna stanja, a u populaciji školske dece i adolescenata bolesti zavisnosti, poremećaji reproduktivnog zdravlja i akcidenti.

Mortalitet dece do 5 godina starosti i mortalitet odojčadi su osetljivi pokazatelji zdravstvenog stanja u Srbiji. Verovatnoća umiranja dece do 5 godina starosti od 1990. do 2002. godine kontinuirano opada (sa 18,3 na 11,5 na 1000 živorođenih u 2002. godini). Tokom poslednjih desetak godina, smrtnost dece u ovom uzrastu u proseku je više opala u Centralnoj Srbiji, nego u Vojvodini. Istovremeno se povećava smrtnost od povreda, trovanja i posledica delovanja spoljnih faktora.

Zdravlje ugroženih populacija dece, kao što su Romi, izbeglice ili deca koja žive u siromaštvu, se ne prati posebno. Pojedina istraživanja ukazuju na veću ugroženost njihovog zdravlja i lošiji pristup zdravstvenoj zaštiti u pojedinačnim slučajevima. Tako, prema istraživanju višestrukih pokazatelja zdravstvenog stanja koje je sproveo UNICEF u 2000. godini, pothranjenost (umerena i teška, procenjivana gubitkom u telesnoj masi u odnosu na visinu) bila je gotovo dva puta veća u populaciji dece izbeglica i raseljenih lica, nego u prosečnoj populaciji dece uzrasta do 5 godina, a zastoj u rastu (umereni i teški) više nego tri puta više prisutan. Imajući u vidu da, prema podacima UNHCR, u 2004. godini u Republici Srbiji živi najveći broj izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi (ukupno 482.895, ili, u proseku, približno 3% lokalne populacije), važna je činjenica da deca iz ugroženih populacija imaju jednak pristup i koriste usluge zdravstvene zaštite podjednako kao i lokalno stanovništvo. Međutim, istraživanja pristupačnosti i korišćenja zdravstvenih institucija za decu koja žive u siromaštvu nisu pokazala zadovoljavajuće rezultate.

Stopa smrtnosti dece ispod 5 godina

[pic]

Smanjivanje smrtnosti dece do 5 godina starosti za dve trećine između 1990. i 2015. godine je ostvariv cilj na nacionalnom nivou u Republici Srbiji, imajući u vidu investiranje u promociju zdravlja ove populacije kroz široku lepezu aktivnosti u sistemu zdravstvene zaštite, ali i u drugim sistemima, uključujući i mrežu nevladinih organizacija.

Zdravlje je vrlo osetljivo i u prvoj godini života. Posle kontinuiranog pada sedamdesetih i osamdesetih godina, tokom devedesetih se u Srbiji povećava vrednost pokazatelja mortaliteta odojčadi (1993. i 1996. godine), da bi potom nastavila da pada i u 2002. godini dostigla vrednost 10,1 umrle odojčadi na 1000 živorođenih.

Mortalitet odojčadi

[pic]

Premda je od 1990. godine ova stopa smanjena za šestoro umrle odojčadi na 1000 živorođenih, ipak je još uvek dvostruko viša nego u zemljama EU, uz postojanje teritorijalnih razlika u brzini pada (za 7 u Centralnoj Srbiji, a za 5 u Vojvodini), koje su naročito vidljive kada se posmatraju teritorije okruga. Odojčad najviše umire u perinatalnom periodu, a osnovni uzroci umiranja su respiratorni distres i urođene anomalije – stanja koja se mogu sprečiti primenom opštih i specifičnih mera prevencije. Iako sporije, perinatalna smrtnost takođe se smanjuje poslednjih godina (sa 14,7 na 1000 živorođenih u 1990. godini, na 11,2 u 2002). Udeo živorođene dece sa telesnom težinom manjom od 2.500 grama u proseku se održava na nacionalnom nivou (5,3% – 1995, a 5,4% – 2002). Međutim, nisu poznate teritorijalne razlike u ovom pokazatelju, niti razlike prema posebno ugroženim grupama. Još uvek nije razvijen mehanizam za rutinsko praćenje male telesne težine na rođenju na nivou opština i na nivou ugroženih grupa, koja se u ukupnom opterećenju društva bolestima u Srbiji nalazi na 15. mestu i odslikava činjenicu da je ovo stanje jedan od vodećih uzroka hronične nesposobnosti, a ne smrtnih ishoda. U svetlu zaštite zdravlja odojčadi, značajne su aktivnosti programa podrške dojenju (Baby Friendly), koji je uveden uz inicijativu UNICEF-a, Svetske zdravstvene organizacije i Jugoslovenskog odbora za podršku dojenju još 1995. godine. Ipak, još je uvek nisko učešće odojčadi koja se hrane isključivo putem dojenja u uzrastu od 0 do 3 meseca, i za Srbiju, u 2000. godini, iznosi svega 9,7%.

Smanjivanje smrtnosti odojčadi do 2015. godine je realan MCR, i pre svega se može očekivati da bude dostignut zahvaljujući merama prenatalne zaštite. Strategija i akcioni plan reforme sistema zdravstvene zaštite (sa usvojenom Zdravstvenom politikom i Vizijom sistema zdravstvene zaštite) posebno naglašavaju ove mere. Međutim, u smislu većih efekata svih planiranih aktivnosti, bilo bi značajno donošenje Nacionalne strategije prenatalne i perinatalne zaštite.

U okviru četvrtog milenijumskog cilja, preporučeno je i praćenje imunizacije protiv malih boginja. Imunizacija protiv ove, ali i ostalih bolesti u Srbiji, čije se širenje može sprečiti ovom specifičnom merom prevencije (difterija, tetanus, veliki kašalj), u proseku se održava iznad 95% (2003: 96% protiv morbila, a 97,8% protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja). Međutim, nisu poznati podaci o ugroženim grupama (siromašni, Romi), a postoje i godišnje varijacije koje ukazuju na nedovoljne aktivnosti primarne zdravstvene zaštite. Premda je obuhvat vakcinacijama na nacionalnom nivou visok, prema podacima UNICEF-a i Instituta za zaštitu zdravlja Republike Srbije, regionalne varijacije su značajne (između 70% i 100%). Iste informacije ukazuju da je identifikovano preko 42.000 dece koja nisu vakcinisana (prevashodno u populaciji Roma i interno raseljenih lica). Ovo je očigledni pokazatelj da efekti planiranja potpunog obuhvata imunizacijom i uslugama sistema primarne zdravstvene zaštite u praksi nisu jednako dostupni svima u skladu sa potrebama. Do 2015. godine očekuje unapređenje registracije i obuhvata dece koja su vakcinisana, naročito kada se radi o populaciji Roma.

Zdravlje dece je jedan od stalnih prioriteta u Srbiji. Osnovne aktivnosti u okviru sistema zdravstvene zaštite su definisane još u Programu zdravstvene zaštite žena, dece, školske dece i studenata, i posebno naglašene u aktuelnim strateškim dokumentima vezanim za reformu sistema zdravstvene zaštite:

Projekat »Jačanje službi za zdravstvenu zaštitu majke i deteta«,

Projekat »Integrisani rani razvoj«,

Projekat »Ishrana«, sa Programom prevencije poremećaja deficita joda, Praćenjem rasta i razvoja dece i pripremom Nacionalnog plana akcija za prevenciju anemija izazvanih nedostatkom gvožđa.

U okviru projekta za jačanje službi za zdravstvenu zaštitu majke i deteta pažnja je usmerena na kontinuiranu edukaciju lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dalji razvoj bolnica «prijatelja beba» (baby friendly), integrisani razvoj polivalentne patronaže, urgentnu pedijatriju i razvoj vodiča za preventivne prakse. Podršku unapređenju zdravlja dece daje i predlog Nacionalne strategije i akcionog plana za sprečavanje i suzbijanje pušenja i zalaganje za socijalnu mobilizaciju kada se radi o promociji zdravlja dečje populacije.

Rutinske analize su, međutim, pokazale da je izostala prava podrška u sprovođenju aktivnosti na nivou opština.

Za praćenje dostizanja Cilja 4 među ugroženim grupama (siromašni, Romi, izbeglice, deca sa smetnjama u razvoju) potrebno je uvođenje kontinuiranih ciljanih istraživanja. U celini, potrebno je unaprediti rutinsku zdravstvenu statistiku u smislu obezbeđivanja kvalitetnih podataka i podataka koji omogućavaju disagregaciju po polu, socijalno-ekonomskom statusu, stalnom mestu boravka.

Dalja unapređenja u dostizanju Cilja 4 su moguća uz nastavak strategija koje su se pokazale kao efikasne u smanjivanju umiranja dece od bolesti koje se mogu sprečiti aktuelnim merama prevencije (na primer: podrška sistemu rutinske imunizacije), kao i uz primenu sveobuhvatnih intervencija na tri nivoa: nivo zdravstvene politike i strategije, nivo pružanja zdravstvenih usluga i nivo zajednice. Naročito se ističe potreba definisanja, sprovođenja, praćenja i procene specifičnih strategija koje će se odnositi na nove obrasce obolevanja u dečjoj populaciji (Strategija za prevenciju povreda, Nacionalna perinatalna strategija, Socijalna mobilizacija marginalizovanih grupa).

Cilj 5 Unapređenje maternalnog zdravlja

Zadatak 5:Između 1990. i 2015. godine, smanjiti za tri četvrtine stopu maternalne smrtnosti.

OPIS

Briga o zdravlju žena starijih od 15 godina (42,5% ukupnog stanovništva Srbije), obuhvata sve njene razvojne faze: detinjstvo, pubertet i adolescenciju, generativni i postgenerativni period. I pored problema vezanih za prikupljanje i pouzdanost podataka, a time i njihovo tumačenje, ističu se najvažnije karakteristike u oblasti zdravlja žena: stopa ukupnog fertiliteta je ispod nivoa koji obezbeđuje prostu reprodukciju, smanjenje broja namernih prekida trudnoće kao rezultat smanjenja obavljanja ovih intervencija u državnim ustanovama i neprijavljivanja iz privatnih ordinacija, dominiraju bolesti genitourinarnog sistema, među kojima su sve prisutnije polno prenosive bolesti (zahvaljujući, takođe, boljoj dijagnostici i evidentiranju), zatim neoplazme i grupa endokrinih bolesti.

U protekloj deceniji odnos maternalne smrtnosti (broj umrlih žena usled komplikacija trudnoće, porođaja i tokom babinja na 100.000 živorođene dece) podleže velikim varijacijama po godinama zbog male verovatnoće nastanka ovog događaja (na primer u 2000. godini ovaj pokazatelj je iznosio 9,5 a u 2002. svega 1,3 na 100.000 živorođene dece) (Aneks 1). Ukoliko se poredi petogodišnji prosek na početku perioda preciziranog za milenijumsko praćenje maternalnog zdravlja (1990-1994) sa petogodišnjim prosekom na osnovu poslednjih dostupnih podataka (1998-2002), vidljivo je da je odnos maternalne smrtnosti značajno smanjen sa 13,88 na 8,24. Trogodišnji prosek pokazuje još veće unapređenje (6,57 na 100.000 živorođenih).

Očekivano trajanje života jedan je od primarnih pokazatelja u svetlu Evropskih integracija (pokazatelji iz Laekena). Ovaj pokazatelj za žene u Srbiji tokom protekle decenije stagnira, i sporije se povećava nego u populaciji muškaraca, uz vidljive teritorijalne razlike, dok je, u poređenju sa prosekom Evropske unije, za 5 godina niži.

Očekivano trajanje života na rođenju

[pic]

Nefatalni ishodi po zdravlje više opterećuju žensku populaciju u smislu godina izgubljenog života (20% za muškarce i 25% žene), ukazujući na potrebu unapređenja kako preventivnih intervencija, tako i zdravstvenih usluga za ovu populaciju. Istraživanje zdravlja stanovništva Srbije i višestrukih pokazatelja zdravstvenog stanja i ponašanja žena i dece u 2000. godini. ukazalo je da je učešće žena u reproduktivnom periodu koje redovno posećuju ginekologa nisko i iznosi svega 39,2%. Poznato je, na osnovu rutinskih podataka, da vodeće grupe bolesti u službi za zdravstvenu zaštitu žena predstavljaju bolesti koje se mogu sprečiti primenom mera prevencije (bolesti mokraćno-polnog sistema, zatim zarazne i parazitarne bolesti). Međutim, nedostaju istraživanja o kvalitetu usluga koje se pružaju u službama za reproduktivno zdravlje, a navedeno nisko korišćenje na potrebu razvoja socijalnog marketinga za ovu populaciju koji će unaprediti korišćenje pomenutih usluga.

Posmatrajući zdravstveno ponašanje, prevalenca korišćenja kondoma među ženama u generativnom periodu je izrazito niska pri neredovnim seksualnim odnosima, ali ipak sa tendencijom rasta (44% u 1997. godini i 52% u 2000). Takođe, istraživanja u populaciji mladih ukazuju na visoke stope abortusa (dobrovoljnih prekida trudnoće), a dokazi iz istraživanja pokazuju da je 40% mladih žena bilo trudno najmanje jednom, od kojih 20% je imalo jedan ili više abortusa, a samo 40% njih je ikada posetilo ginekologa.

Vodeće grupe bolesti u službi za zdravstvenu zaštitu žena

[pic]

Do 2015. godine očekuje se dalji pad maternalne smrtnosti, uz povećanje udela porođaja uz stručnu pomoć, uključujući i mehanizme za praćenje kada se radi o ugroženim populacijama (siromašni, Romi).

PREPORUKE

Planiranim aktivnostima u okviru zdravstvene zaštite žena potrebne su veće investicije u fazi sprovođenja. Naročito je potrebno usmeriti pažnju na obuhvat žena u generativnom periodu redovnom zdravstvenom zaštitom na nivou primarne zdravstvene zaštite, kako za opštu populaciju, tako još više za populaciju Roma, siromašnih i ostalih ugroženih populacija. U toku su različiti projekti od kojih se očekuje da unaprede efikasnost i kvalitet rada u službama za reproduktivno zdravlje (projekat SZO i francuske vlade usmeren na razvoj skrininga karcinoma grlića materice sa pilot područjem u Braničevskom okrugu, i projekat Evropske agencije za rekonstrukciju koji se odnosi na preventivne prakse, i usmeren je na prevenciju i skrining poremećaja zdravlja). U strategiji Ministarstva zdravlja »Bolje zdravlje za sve u trećem milenijumu«, pažnja je poklonjena i programima reproduktivnog zdravlja mladih.

Cilj 6 Borba protiv HIV/SIDE, malarije i ostalih bolesti

Zadatak 7: Do 2015. godine, zaustaviti i promeniti trend širenja HIV/SIDE.

Zadatak 8: Do 2015. godine, zaustaviti i promeniti incidencu malarije i drugih vodećih bolesti.

OPIS

Posmatrajući borbu protiv navedenih bolesti, jasno je da se posebna pažnja u Srbiji fokusira na HIV/SIDU, tuberkulozu i hronične masovne nezarazne bolesti, budući da izuzetno niska prevalenca malarije predstavlja isključivo «uvežene» slučajeve.

Prema kumulativnom broju registrovanih obolelih i umrlih od SIDE, Srbija još uvek pripada zemljama niske prevalence. Ipak, broj novoinficiranih i novoobolelih od HIV-a pokazuje trend stalnog porasta. Studije koje se odnose na rasprostranjenost HIV-a među trudnicama, stopu korišćenja kondoma i broj dece koja se označavaju kao siročad HIV/SIDE (kao preporučene milenijumske pokazatelje) još uvek nisu predmet rutinske zdravstvene statistike.

Prema aktuelnim procenama, svi problemi koji se povezuju sa HIV/SIDOM su realno bar 6 do 11 puta veći od registrovanih, imajući u vidu izuzetno nisku stopu dobrovoljnog testiranja (2,7 na 1.000 stanovnika). U periodu 1985-2002, u Srbiji su registrovane 1.702 osobe inficirane HIV-om, od kojih je 1.126 obolelo, a 830 umrlo od SIDE. Na osnovu pristiglih prijava u Institut za zaštitu zdravlja Republike Srbije, u Srbiji je tokom 2004. godine registrovano 57 novih slučaja SIDE, tako da kumulativni broj obolelih od početka epidemije zaključno sa 2004. godinom iznosi 1.245 (905 muškaraca i 340 žena). S obzirom na to da je uvođenje visoko aktivne antiretroviralne terapije (HAART) od 1997. godine dovelo do značajne redukcije umiranja od SIDE i produženja perioda asimptomatske HIV infekcije, mnogo osetljiviji i realniji pokazatelj epidemiološke situacije epidemije HIV/SIDE je analiziranje novih slučajeva HIV infekcije u odnosu na slučajeve SIDE.

Broj registrovanih i smrtnih slučajeva SIDE

[pic]

Odnos inficiranih polova se sve više menja, ukazujući na sve veće rizike u ženskoj populaciji (u poslednje tri godine, odnos obolelih muškaraca prema obolelim ženama je oko 3:1, dok je na početku epidemije u Srbiji iznosio oko 5:1). Ovakav odnos polova ukazuje na menjanje epidemiološke situacije – sve veći broj inficiranih žena i, posledično, sve veću mogućnost prenošenja HIV infekcije sa majke na dete ukoliko se hitno ne preduzmu odgovarajuće preventivne mere. Ako se posmatra distribucija HIV infekcije po uzrasnim kategorijama i dalje se najveći broj slučajeva registruje u grupi 30-49 godina (39 slučajeva ili 60%), ali se uočava i porast u grupi 20-24 godine u odnosu na raniji period, pri čemu se uglavnom radi o mladim homo/biseksualcima. Najveći broj registrovanih slučajeva HIV-a nalazi se u Beogradu.

Registrovani slučajevi HIV infekcije u Beogradu

[pic]

Za praćenje SIDE, izuzetno je važno i praćenje ostalih polno-prenosivih infekcija, čije se incidence poslednje dve godine nalaze u porastu govoreći u prilog rizičnom ponašanju .

Stopa seksualno-prenosnih infekcija u Srbiji – incidenca (100.000)

[pic]

Rizično ponašanje dodatno pogoduje prenošenju HIV-a, a seksualni odnosi bez adekvatne kontracepcije su dvostruko više prisutni u populaciji odraslih nego u populaciji mladih (seks bez kontracepcije – odrasli: 66,4%, seks bez kondoma – mladi: 32,5%).

Što se tiče transmisivnih kategorija, čak 2/3 HIV infekcija u 2003. godini je prenešeno nezaštićenim seksualnim odnosom (25 slučajeva, odnosno 38,5% heteroseksualnim, i 19 slučajeva ili 29% homo/biseksualnim kontaktom), što je svakako trend poslednjih pet godina. Istovremeno, i dalje je prisutan trend opadanja prenošenja HIV infekcije među intravenskim narkomanima, razmenom kontaminiranih špriceva, igala i pribora (1/5 svih slučajeva). Registrovan je samo po jedan slučaj prenošenja HIV infekcije sa majke na dete i putem transfuzije krvi i/ili krvnih produkata, dok kod 7 registrovanih HIV pozitivnih osoba (11%) nije utvrđen način transmisije. Prema aktuelnoj proceni prenošenja HIV infekcije sa majke na dete, očekivani minimalni broj trudnica inficiranih HIV-om iznosi 20, a maksimalni 64 (pri stopi fertiliteta od 37,92 na 1000). Ostala istraživanja pokazuju da nivo znanja nije zadovoljavajući, kako u pogledu potpunog poznavanja preventivnih praksi, tako ni u pogledu mogućnosti da se dobrovoljnim testiranjem proveri HIV status. Situacija je posebno zabrinjavajuća na osnovu dokaza iz istraživanja kada se radi o ugroženim populacijama mladih (korisnici intravenskih droga, mladi koji prodaju seksualne usluge i oni koji imaju seksualne odnose sa osobama istog pola). Rezultati brze procene stanja i odgovora na HIV i SIDU u populaciji posebno ugroženih mladih ljudi u Srbiji ukazuju da se droga često koristi, da su lake droge relativno dostupne, da oni koji koriste intravensku drogu često razmenjuju pribor za intravensko ubrizgavanje droga, što pogoduje širenju HIV infekcije. Među ugroženim grupama mladih, mali broj redovno koristi kondom i često ima seksualne odnose pod dejstvom supstanci čime se rizik značajno uvećava (na primer, među intravenskim korisnicima droga samo 17% njih redovno koristi kondom, a čak 90,7% ima seksualne odnose pod dejstvom supstanci, dok među mladima koji prodaju seksualne usluge 60,3% prema sopstvenom iskazu koristi kondom, i uz prosečan broj seksualnih partnera od 193 godišnje, čak 98,5% njih ma seksualne odnose pod dejstvom supstanci). Prema istom istraživanju, programi u zajednici uglavnom su ciljani na opštu populaciju, dok je minimalan broj intervencija koje su namenjene posebno ugroženim mladim ljudima.

Pri oceni postojeće situacije u pogledu HIV/SIDE, značajna su i ograničenja u nadzoru i kontroli ove bolesti, naročito kada se radi o osobama koje žive sa HIV-om bez manifestnih znakova oboljenja. Često izražena stigma i diskriminacija ometaju osobe sa rizičnim ponašanjem da kontrolišu svoj status u pogledu HIV infekcije, a deca koja žive sa HIV-om ponekad imaju problema sa školovanjem.

Ipak, organizovani odgovor na probleme HIV/SIDE je postojao i pre usvajanja nacionalne strategije početkom 2005. godine, a poseban stimulus predstavljaju sredstva dodeljena preko Globalnog fonda (GFATM). Naročiti uspeh pokazuju metode vršnjačke edukacije i inicijative koje se sprovode putem nevladinih organizacija, premda još uvek nisu dovoljno koordinirane.

U okviru MCR 6, posebno se prati tuberkuloza. Opterećenje tuberkulozom u Srbiji se povećava sa starošću, a u ukupnom rangiranju opterećenja, ova bolest se nalazi na 16. mestu, gde je samo opterećenje u većini slučajeva prouzrokovano godinama izgubljenog života, ukazujući još uvek na nedovoljne aktivnosti zdravstvene službe. Kao rezultat primene mera antituberkulozne zaštite tokom niza godina dolazilo je do stalnog pada broja obolelih od tuberkuloze, pa je 1990. godine incidenca u našoj zemlji bila 41/100.000 stanovnika. U to vreme prosečna stopa incidence na Balkanu bila je 45, a u Evropi 27/100.000, što je bilo znatno ispod svetskog proseka (155/100.000). Početkom devedesetih godina došlo je do raspada bivše Jugoslavije, sa masovnim migracijama stanovništva iz ratom zahvaćenih područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bosna i Hercegovina je bila republika sa najvišom stopom incidence tuberkuloze u SFRJ (81/100.000). Rastuća nezaposlenost, ekonomska kriza i pothranjenost stanovništva, uz kontinuirani stres, obeležili su taj period. U proleće 1999. godine Srbija je pretrpela NATO bombardovanje, koje je trajalo više od dva meseca. Poslednjih desetak godina, zbog ratova u regionu, migracija stanovništva, međunarodnih sankcija i globalnog osiromašenja naroda i zdravstvene službe, nije došlo do postepenog smanjivanja broja obolelih od tuberkuloze, kao decenijama ranije. Prekidi u lečenju, nedovoljno i neredovno snabdevanje esencijalnim antituberkuloticima, nedostatak reagensa za mikobakteriološku dijagnostiku, rendgen snimaka, izostanak finansijske podrške za kontrolu kvaliteta rada ustanova, kao i niz drugih ograničenja, imali su određene posledice. Broj tuberkuloznih bolesnika stagnirao je više godina, sa naznakom tendencije porasta.

Mnogi ARB pozitivni bolesnici su, zbog nepovoljne situacije, odlagali obraćanje lekaru. Već 2000. godine zabeležen je porast incidence tuberkuloze, da bi 2002. godine bilo čak 100 novoregistrovanih slučajeva više nego 2001. Stopa incidence tuberkuloze u Srbiji 2002. godine bila je 37/100.000, što predstavlja i dalje umerenu stopu incidence.

Tuberkuloza: incidenca i mortalitet

[pic]

Odnos obolelih osoba ženskog i muškog pola manji je od jedan u svim starosnim grupama, osim kod mlađih od 24 godine. Analiza incidence tuberkuloze u Srbiji u odnosu na pol i uzrast pokazuje da je najviše obolelih muškaraca i žena u grupi starijih od sedamdeset godina. Incidenca tuberkuloze u Srbiji varira u odnosu na okruge. U Centralnoj Srbiji najviša stopa incidence je nađena u Mačvanskom (74/100.000), potom Topličkom i Moravičkom okrugu. U poređenju sa ranijim periodom, odnos plućne i vanplućne tuberkuloze nije se značajno promenio. U ukupnom broju obolelih od tuberkuloze u Srbiji, tuberkuloza respiratornog sistema čini 94%, a ekstrarespiratorna 6% (u proseku) za poslednjih 10 godina. U odnosu na zahvaćeni organ u EPTB-u, najčešći je specifični limfadenitis (49%), urogenitalna tuberkuloza (21%), osteoartikularna (11%), meningitis (2%). Ostale lokalizacije obuhvataju 16%. Plućna tuberkuloza je bakteriološki potvrđena u oko 60% slučajeva. Kod 84-89% novootkrivenih bolesnika godišnje, postignut je uspešan ishod lečenja. Neuspešno lečenje je registrovano u 3% slučajeva. U odnosu na ukupni broj novoregistrovanih slučajeva, recidiva bolesti ima prosečno 8%.

Analizi uspešnosti kontrole tuberkuloze doprinosi i proporcija slučajeva TBC koji se otkrivaju i leče prema DOTS (kao preporučenom pokazatelju za praćenje dostizanja MCR). On je, prema dostupnim podacima, krajnje nepovoljan za Srbiju (30,5% u 1999. godini). Prema Programu zdravstvene zaštite stanovništva od tuberkuloze, uz puno sprovođenje DOTS strategije očekuje se pad incidence obolevanja od tuberkuloze sa sadašnjih 36 na 25/100.000 stanovnika. Prevalenca obolelih od tuberkuloze kontinuirano pada na nacionalnom nivou (od 69/100.000 1995. do 59/100.000 2002). Međutim, realno se očekuje da je viša među ugroženim grupama (siromašni, Romi, stare osobe), o čemu se saznaje samo na osnovu dokaza iz pojedinačnih istraživanja.

Najzad, treba imati u vidu da je opterećenje hroničnim masovnim nezaraznim bolestima (kardiovaskularne i maligne bolesti, povrede i trovanja) suštinski problem zdravlja stanovništva u Srbiji, a njegovo rešavanje jedan od prioriteta u milenijumskom razvoju. Ovo ukazuje na rašireno prisustvo rizičnih stilova života (pušenje, alkohol, nepravilna ishrana, nedovoljna fizička aktivnost), kao i na faktore rizika iz spoljne sredine. Ne postoje podaci rutinske zdravstvene statistike o morbiditetu prema socijalno-ekonomskom statusu, ali anketa o životnom standardu pokazala je da među osobama koje se nalaze ispod linije siromaštva ima 30,3% onih kojima je lekar dijagnostikovao neko hronično oboljenje, nasuprot 26,6% među onima koji se nalaze iznad linije siromaštva. Siromašni u znatno većem procentu kao svoj najznačajniji zdravstveni problem navode poremećaje mentalnog zdravlja.

Budući da je HIV/SIDA odgovorna za 1.742 godina života korigovanih za nesposobnost u Srbiji, i da je preko 50% ovog opterećenja prouzrokovano mortalitetom, potrebno je sprovođenje svih koraka Nacionalne strategije za borbu protiv ove bolesti u Srbiji koja je usvojena u februaru 2005. godine. Glavne strateške komponente Nacionalne strategije su:

prevencija HIV/SIDE u opštoj populaciji, među mladima i posebno ugroženim grupacijama stanovništva,

nega, lečenje i podrška osobama koje žive sa HIV/SIDOM,

podrška zajednice u borbi protiv HIV/SIDE, i

epidemiološki nadzor nad HIV/SIDOM.

Nacionalna strategija je pripremljena uz širok konsultativni i participatorni proces koji je uključio kako Vladina tela, tako i zdravstvene institucije, mrežu domaćih nevladinih organizacija i međunarodne organizacije.

Na osnovu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, u Srbiji je 2004. godine donet Program imunizacije protiv tuberkuloze koji obuhvata obavezno davanje BCG vakcine na rođenju, a najkasnije do navršene prve godine života. Novom zakonskom regulativom nisu predviđene revakcinacije. Komisija za tuberkulozu Ministarstva zdravlja Republike Srbije pripremila je nacionalni Program za tuberkulozu u skladu sa smernicama Svetske zdravstvene organizacije radi uspešne kontrole tuberkuloze u zemlji. Osnovne mere su otkrivanje tuberkuloze i lečenje obolelih. Uspešno lečenje je posebno značajno kod bolesnika sa nalazom bacila tuberkuloze direktnom mikroskopijom u sputumu jer su oni najopasniji za širenje bolesti. Pravilno lečenje tuberkuloze odraslih i dece standardizovanim terapijskim režimima, bilo da je oboljenje bakteriološki potvrđeno ili ne, predstavlja osnovu svih nacionalnih programa za tuberkulozu u svetu.

Pored praćenja, prevencije i kontrole hroničnih masovnih nezaraznih bolesti, u svetlu Evropskih integracija bilo bi značajno i praćenje primarnog pokazatelja iz Laekena: »Samoprocena zdravstvenog stanja«, za koji do sada ne postoje ni relevantni istraživački podaci za sagledavanje situacije.

Cilj 7 Osigurati održivost životne sredine

Zadatak 9: Ugraditi principe održivog razvoja u politiku, planove i programe države, zaustaviti gubitak prirodnih resursa i podsticati njihovu revitalizaciju.

Zadatak 10: Do 2015. godine prepoloviti broj ljudi koji nema održivi pristup zdravoj vodi za piće i osnovnim sanitarno-zdravstvenim uslovima.

Zadatak 11: Do 2020. godine postići značajno poboljšanje života za najmanje 100 miliona siromašnih stanovnika nehigijenskih naselja.

OPIS

Oblast životne sredine ima značajno mesto u okviru Milenijumskih ciljeva, imajući u vidu da je koncept održivog razvoja nastao upravo iz napora usmerenih ka rešavanju problema životne sredine na globalnom nivou, kao i da je stanje životne sredine višestruko povezano sa oblastima zdravlja i siromaštva.

Pravo na zdravu životnu sredinu, kao i dužnosti zaštite i unapređivanja životne sredine u Srbiji, zagarantovani su Ustavom Republike Srbije. Takođe, u cilju racionalnog korišćenja prirodnih bogatstava i zaštite životne sredine, odnosno stvaranje uslova za prilagođavanje strukture i dinamike privrednih i drugih delatnosti, strukturi i dinamici uslova, odnosno procesa u životnoj sredini, što je suština principa održivog razvoja, krajem 2004. usvojen je set zakona iz ove oblasti.

Pored navedenih dokumenata, postoji još niz relevantnih zakona i međunarodnih ugovora, koji regulišu ovu oblast.

STANjE I TRENDOVI

Životna sredina u Republici Srbiji je krajem 80-tih godina prošlog veka, a pre raspada SFRJ, ratnih dejstava, međunarodnih sankcija i NATO bombardovanja 1999. godine, bila manje ugrožena nego u većini drugih evropskih zemalja. Značajan pokazatelj te očuvanosti životne sredine u Srbiji je činjenica da je biodiverzitet u njoj bio jedan od najvećih u Evropi. Prema relevantnim procenama, po broju vrsta po jedinici teritorije na pojedinim lokalitetima, Srbija se nalazila na 4-8 mestu u Evropi.

Međutim, tokom poslednje decenije prošlog veka, iz navedenih razloga, stanje se izmenilo. Imajući u vidu ekonomski oslabljenu državu, smanjeni obim ulaganja u zaštitu životne sredine negativno se odrazilo na mogućnosti upravljanja životnom sredinom. Već postojeći problemi (zagađeni vazduh, voda i zemljište, nagomilani komunalni i opasni otpad, ugroženost šumskih resursa i biodiverziteta) su narasli. Takođe, povećano siromaštvo prouzrokovalo je povećanu upotrebu drveta za ogrev, te je ilegalna seča porasla. Osiromašena privreda, sa jedne strane, zbog nemogućnosti da prati savremena tehničko-tehnološka rešenja zaštite životne sredine, uticala je na njenu degradaciju. Sa druge strane, umanjeni obim industrijske proizvodnje, kao i novčane teškoće poljoprivrednih proizvođača i nedostupnost hemikalija za potrebe poljoprivrede znatno ograničili njihovu upotrebu, što se odrazilo na smanjenje pritisaka privrede na životnu sredinu.

Deo državne teritorije pod šumom

Od ukupne teritorije pod šumom u Srbiji, oko 56% se nalazi u vlasništvu države, dok je preostalih oko 44% u privatnom vlasništvu. U periodu 1990-2002. godine udeo teritorija pod šumom se održavao na približno istom nivou od oko 25%.

Stepen šumovitosti Srbije

Godina 1990. 1996. 1999. 2002. Površina pod šumom ha% 1.920.53724,8 1.985.81925,6 1.984.65825,6 1.931.41624,9

U periodu 1996 – 2001. došlo je do smanjenja aktivnosti na pošumljavanju i popunjavanju šuma, što je, uz održavanje praktično istog obima seče i uz štete u šumama nastale u toku ovog perioda, dovelo do stagnacije stepena šumovitosti Srbije.

Sadašnje stanje šuma u Srbiji se može oceniti kao nezadovoljavajuće, sa nepovoljnom starosnom strukturom i neodgovarajućim sastojinskim stanjem,. Smanjenje intenziteta pošumljavanja i popunjavanja, kao i neadekvatna infrastruktura šumskih puteva za eksploataciju svakako utiču i na kvalitet i kvantitet šumskih područja. Nezadovoljavajuće zdravstveno stanje je pre svega posledica povećanog stepena zagađenja životne sredine. Od 2003. godine je uvedeno praćenje zdravstvenog stanja šuma po metodologiji ICP – Forests (Međunarodni kooperativni program za procenu i praćenje efekata zagađenog vazduha na šume) na preko 100 bioindikacijskih tačaka.

Svetski prosek teritorije pod šumom iznosio je oko 30%, a u Regionu Evrope i Centralne Azije (region ECA) oko 40% (podaci za period 1990 – 2002.)

Zaštićena prirodna područja i biološka raznovrsnost

Na teritoriji Republike Srbije ukupne površine 88.361 km2, što predstavlja samo oko 0,06% teritorije svetskog kopna, odnosno 1,82% evropskog kontinenta, prisutno je pet od šest glavnih bioregiona Evrope. Zaštićena područja obuhvataju nacionalne parkove: Kopaonik, Šar planinu, Frušku Goru, Đerdap i Taru, kao i mnogobrojne rezervate prirode (98), predele izuzetnih odlika (7), spomenike prirode (282), regionalne prirodne parkove (7), spomenike vrtne arhitekture (14), predele naročite prirodne lepote (9), memorijalne prirodne spomenike (32) i prirodne spomenike oko nepokretnog kulturnog dobra (11).

U 2000. godini bilo je zaštićeno oko 4.6%, a u 2002. godini oko 5% ukupne teritorije Republike. Ukupna površina zaštićenih područja trenutno iznosi oko 6,5%, a do kraja 2005. godine trebalo bi da dostigne oko 9,0% ukupne teritorije Srbije.

Površina zaštićenih prirodnih dobara u %

2000. 2002. 2004. 2005 2010 2015 zaštićena prirodna dobra 4,6 5,0 6,5 9,0 10,0 11,5

[pic]

Svetski prosek zaštićenih prirodnih područja 2002. godine bio je 11,7%, a u Regionu Evrope i Centralne Azije 7,0%

Na osnovu navedenih podataka ne može se zaključiti ništa o ostvarenom stepenu zaštićenosti, ali su oni jedini sa kojima se raspolagalo. Sa druge strane, zbog još uvek nezadovoljavajuće ekonomske situacije u zemlji, sredstva koja se izdvajaju za ovu svrhu sigurno nisu dovoljna.

Potrošnja energije

Ekonomsko stanje u privredi, tehnološka zastarelost i amortizovanost energetskih i proizvodnih kapaciteta i struktura raspoloživih energenata, nasleđeni iz prethodne decenije, uslovili su značajno pogoršanje ekonomske efektivnosti i energetske efikasnosti korišćenja energije u Srbiji u odnosu na druge evropske zemlje u tranziciji tokom iste decenije.

Prema trendu promene ovog pokazatelja, ekonomska efektivnost upotrebe ukupne primarne energije, tek u 2015. godini dostigla bi vrednost iz 1990. godine.

Potrošnja energije na jedinicu BDP

Godina 1990. 1992. 1994. 1996. 1991. 2.547 84,1 1.783 70,0 359 14,1 2002. 2.744 88,3 1.989 72,5 435 15,9

Poseban problem je nezadovoljavajući kvalitet vode za piće, jer čak 29% uzoraka vode iz vodovodske mreže ne zadovoljava ni bakteriološke ni fizičke/hemijske standarde. Ovaj procenat se u ruralnim područjima kreće čak oko 50%. Procenjeno je da je 1991. godine javnim vodovodom bilo obuhvaćeno oko 63% ukupnog stanovništva.

Procenti uzoraka vode za piće koji ne zadovoljavaju standarde kvaliteta

Region Više od 5% uzoraka ne zadovoljava bakteriološke standarde Više od 20% uzoraka ne zadovoljava fizičke/hemijske standarde Ne zadovoljava ni bakteriološke ni fizičke/hemijske standarde Srbija ukupno 49% 41% 29% Centralna Srbija 41% 31% 17% Vojvodina 75% 75% 67%

Nezadovoljavajući kvalitet isporučene vode u mnogim područjima i dalje predstavlja veliki problem, kome se mora posvetiti značajna pažnja.

Procenjuje se da će se snabdevanje vodom za piće u ruralnim područjima do 2015. godine poboljšati za 15% – 20%, a za marginalizovane grupe za oko 30%.

Priključenost stanovništva na kanalizacionu mrežu

Izgrađenost i amortizacija kanalizacione infrastrukture znatno zaostaju za vodovodnom infrastrukturom.

Priključenost gradskog i prigradskog stanovništva na javnu kanalizaciju, 1991. godina

Teritorija Gradska i prigradska naselja (%) Grad Beograd 68 Centralna Srbija 55 Vojvodina 45 Ukupno 55

Prema podacima UNECE za 2002., na kanalizacionu mrežu u Centralnoj Srbiji, uključujući i Beograd, bilo je priključeno oko 67%, a u Vojvodini oko 49% stanovništva.

Opremljenost stanova instalacijama za odvođenje otpadnih voda

Godina Ukupno stanovaX 103 Priključenost na javnu kanalizacijuX 103 % Priključenost na septičku jamu i sl.X 103 % UkupnoX 103 % 1991. 2.547 1.172 46,0 970 38,0 2.142 84,0 2002. 2.744 1.267 46,2 976 35,6 2.243 81,7

Ukupno opterećenje komunalnih i industrijskih otpadnih voda u Srbiji je 1990. godine procenjeno na oko 14 miliona ekvivalentnih stanovnika (ES), a u ukupno oko 40 postrojenja za njihovo prečišćavanje obrađuje se samo oko 1milion ES, odnosno oko 7%. Samo neka od ovih postrojenja, pored primarne, omogućavaju i sekundarnu, biološku obradu, a nijedno od njih i tercijarnu, odnosno uklanjanje nutrijenata, azotnih i fosfornih jedinjenja. Pored toga, neka od njih nisu uopšte u funkciji, dok najveći deo preostalih funkcioniše sa značajno smanjenom efikasnošću.

Vodoprivrednom osnovom Republike Srbije planirano je da do 2021. godine na kanalizaciju bude priključeno oko 82% stanovništva, i to oko 90% u Centralnoj Srbiji i Vojvodini i oko 60% na Kosovu i Metohiji.

Podcilj MDG za 2015. godinu za ovaj pokazatelj je 72% za zemlje sa niskim i srednjim dohotkom (NSD), a 95% za Region Evrope i Centralne Azije, dok je sadašnji prosek za zemlje NSD 52%. Realno je očekivati da ovaj podcilj za 2015. godinu za zemlje NSD bude ostvaren, ali kao veoma ozbiljan problem ostaje izuzetno nizak stepen prečišćavanja komunalnih i industrijskih voda, pre njihovog ispuštanja u recipijent.

Upravljanje komunalnim i opasnim otpadom

U Srbiji godišnje nastaje oko 2.200.000 tona komunalnog čvrstog otpada, od čega se organizovano prikuplja samo 60–70%, i odlaže na oko 150, najvećim delom, sanitarno slabo uređenih odlagališta, a uz veoma nizak stepen reciklaže. Prva prava sanitarna deponija u Srbiji, u Vranju, tek nedavno je puštena u rad. Ostatak od 30%–40% komunalnog čvrstog otpada završava na divljim smetlištima (open dumps).

Oko milion tona različitog opasnog otpada najvećim delom se skladišti pod neadekvatnim uslovima na mestu nastajanja, budući da u Srbiji nema ni jedne deponije opasnog otpada, ni postrojenja za njegovu preradu ili destrukciju.

Konačno, 6 do 7 miliona tona pepela iz termoelektrana godišnje takođe se odlaže na neadekvatno uređene deponije, uz stalno zagađivanje vazduha, vode i zemljišta.

Ovaj parametar je izuzetno značajan zbog potpunog odsustva integrisanog sistema upravljanja komunalnim i opasnim otpadom i njegovim velikim uticajem na zagađivanje prirodnih vodnih resursa i zemljišta.

Pravo na stanovanje

Za ovaj pokazatelj nema zvaničnih podataka koji bi omogućili bolje razumevanje situacije i merenje napretka u ovoj oblasti. Tri osnovne grupe stanovnika Srbije bez prava stanovanja su stanovnici «divljih naselja», izbeglice i interno raseljena lica u kolektivnim centrima i lica bez vlasništva stana ili bez stanarskog prava. Daleko najveći broj stanovnika «divljih naselja» su Romi, čiji ukupan broj različiti izvori procenjuju u veoma širokim granicama, između 100.000 i 450.000. Ukupan broj izbeglica i interno raseljenih lica u Srbiji iznosi 470.000, a prema procenama oko 120.000 njih je siromašno. Veoma je teško proceniti ukupan broj ljudi u Srbiji bez obezbeđenog prava stanovanja.

Po popisu iz 2002. godine, u Srbiji je bilo 2.521.190 domaćinstava i 2.743. 996 stanova, što pokazuje da u Srbiji ima više stanova nego domaćinstava, tj. da neka domaćinstva imaju po nekoliko stanova.

PREPORUKE

Da bi se do 2015. godine ostvarili predviđeni zadaci u okviru cilja 7 neophodno je:

striktno sprovodeći principe održivog korišćenja šuma, uz intenziviranje aktivnosti na pošumljavanju, povećati sadašnji stepen šumovitosti u Srbiji;

podići sadašnju ukupnu površinu zaštićenih područja na 11%–12%. Stepen njihove stvarne zaštićenosti zavisiće u velikoj meri od visine ulaganja za ovu svrhu u narednom periodu;

povećati efikasnost korišćenja energije na nivo iz 1990. godine;

smanjiti učešće korišćenja čvrstih goriva u domaćinstvima na 10%;

povećati stepen snabdevenosti stanovništva vodom za piće, pre svega u ruralnim područjima i poboljšati kvalitet isporučene vode za svo stanovništvo;

povećati broj domaćinstava koja su priključena na kanalizacionu mrežu, kao i količinu komunalnih i industrijskih otpadnih voda koje se adekvatno prečišćavaju, izgradnjom novih i rekonstrukcijom postojećih postrojenja za njihovu obradu;

smanjiti u što većoj meri udeo stanovništva bez obezbeđenog prava stanovanja;

uspostaviti sistem za upravljanje komunalnim i opasnim otpadom, u okviru koga će se povećati udeo stanovništva koji je obuhvaćen prikupljanjem otpada; poboljšati sistem reciklaže, izgraditi nove sanitarne deponije, obaviti rekultivaciju postojećih odlagališta, zatvoriti i rekultivisati divlja smetlišta i izgraditi regionalne deponije opasnog otpada sa postrojenjem za njegovo uništavanje.

Finansijska sredstva za ostvarivanje ovih ciljeva, kojima se osigurava održivost životne sredine, mogu se, pored ostalog, obezbediti doslednom primenom principa «zagađivač plaća», ali i «korisnik plaća», i osnivanjem odgovarajućih fondova.

Zakonska regulativa u oblasti životne sredine već je u određenim oblastima usklađena sa regulativom EU, a realno je očekivati da će to uglavnom biti ostvareno do kraja 2009. godine. Može se očekivati da će se njeno potpuno sprovođenje ostvariti u periodu 2010-2014. godine.

Cilj 8 Razvijati globalne partnerske odnose radi razvoja

Zadatak 12: Dalje razvijati otvoren, na pravilima baziran, predvidljiv, nediskriminatoran trgovinski i finansijski sistem.

Zadatak 13: Tretirati specijalne potrebe nerazvijenih zemalja – izvoz bez carina i bez kvota; unapređeni program rasterećenja dugova najzaduženijih zemalja i otpisivanje zvaničnih bilateralnih dugova; velikodušniji otpis dugova zemljama posvećenim smanjenju siromaštva.

Zadatak 14: Tretirati specijalne potrebe zemalja bez izlaza na more i malih ostrvskih zemalja u razvoju (kroz Program za Barbados i odredbe 22. Generalne skupštine).

Zadatak 15: Sveobuhvatno razmatrati probleme dugova zemalja u razvoju putem nacionalnih i međunarodnih mera da bi se dugovi učinili održivim u dugoročnom smislu.

Zadatak 16: U saradnji sa zemljama u razvoju, razvijati i sprovoditi strategije za pošten i produktivan rad za mlade.

Zadatak 17: U saradnji sa farmaceutskim kompanijama, obezbediti pristup dostupnim osnovnim lekovima u zemljama u razvoju.

Zadatak 18: U saradnji sa privatnim sektorom, učiniti raspoloživim koristi od novih tehnologija, naročito informatičke i u oblasti komunikacija.

OPIS

Ostvarivanje Milenijumskih ciljeva razvoja zahteva, pre svega, stvaranje uslova u zemlji za dugoročan ekonomski napredak. Za Srbiju to znači ostvarivanje održivog dinamičnog ekonomskog rasta, zasnovanog na kreiranju novih radnih mesta i povećanje produktivnosti. Veoma važan zadatak u tom procesu je nastojanje Vlade da učini Srbiju atraktivnom za ulaganja u proizvodnju i usluge. To će omogućiti otvaranje novih radnih mesta, povećanje zaposlenosti i smanjenje dugoročne nezaposlenosti. Uvođenje novih tehnologija, uz poboljšanje kvaliteta ljudskih resursa, omogućiće povećanje konkurentnosti srpskih proizvoda i usluga na međunarodnim tržištima, na zdravim ekonomskim osnovama, što će voditi smanjivanju spoljnotrgovinskog deficita. Na taj način će se stvarati uslovi za povezivanje domaćih firmi na partnerskim osnovama sa firmama iz sveta.

Sve ovo zahteva novi impuls za nastavljanje procesa tranzicije i sveukupnih reformi, koji vodi ka značajnom daljem unapređivanju poslovnog okruženja, podsticanju istraživanja i inovacija u ključnim sektorima, modernizaciji tržišta rada koje će favorizovati znanje i sposobnosti i stvarati prostor za socijalnu uključenost, očuvanje životne okoline, uspostavljanje savremenog sistema socijalnog osiguranja, modernog zdravstvenog sistema i efikasnog sistema socijalne zaštite.

Sa demokratskim promenama 2000. godine, Srbija je intenzivirala proces tranzicije koji je bio započet mnogo ranije i zaustavljen dešavanjima tokom decenije 1990-tih. Od 2000. godine postignut je značajan napredak u izgradnji institucija i strategija koje su preduslov za približavanje Evropskoj uniji i koje su otvorile perspektivu punoj integraciji Srbije u njene strukture.

Opšti uslovi koje države učesnice Procesa stabilizacije i pridruživanja moraju da ispune ukoliko žele pridruživanje Evropskoj uniji ne razlikuju se od uslova za stupanje u članstvo, koje je Unija definisala još 1993. godine (»kriterijumi iz Kopenhagena«). Oni se prvenstveno odnose na potrebu uspostavljanja stabilnih demokratskih institucija, poštovanje ljudskih prava i prava manjina, vladavinu prava, sprovođenje ekonomskih reformi ka uspostavljanju tržišne ekonomije, kao i harmonizacija nacionalnog zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. Proces stabilizacije i pridruživanja dodatno kao uslov predviđa stabilizaciju regiona, insistiranje na razvoju regionalne saradnje, ali i na ispunjavanju međunarodnih obaveza (pre svega saradnja sa Haškim tribunalom). Uspeh u procesima reformi i usklađivanja sa evropskim standardima Evropska unija ocenjuje na osnovu Studije o izvodljivosti.

Evropska komisija je, 12. aprila 2005. godine, dala, za Srbiju i Crnu Goru, pozitivnu ocenu Studije o izvodljivosti pregovora o sklapanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pozitivna ocena Studije je dokaz da je Srbija i Crna Gora proevropski i reformski orijentisana, i da je, prema oceni Komisije, zadovoljila određene političke i ekonomske kriterijume. Na ovaj način je Evropska komisija preporučila pokretanje pregovora koje je 25. aprila u Luksemburgu verifikovao Savet EU.

Strategija Srbije za priključivanje Evropskoj uniji se bazira na obezbeđivanju optimalnih instrumenata i modusa saradnje u obostranom interesu. U okviru ove saradnje, prioriteti Srbije su:

izgradnja institucija (reforma administracije, pravosuđa i bezbednosti, modernizacija carine i oporezivanja);

ekonomski razvoj i tržišne reforme u vitalnim oblastima (obrazovanje, zdravstvo, zaštita životne sredine, energetika, saobraćaj);

projekti (podsticanje zaposlenosti, razvoj građanskog društva i socijalnih struktura);

regionalni razvoj (razvoj i veće zapošljavanje u nerazvijenim regionima, razvoj lokalne vlasti i infrastrukture).

Prioriteti EU finansijske pomoći sa aspekta važnosti za Srbiju su:

projekti podsticanja zapošljavanja,

podsticaj preduzetništva i privatizacije,

izgradnja institucija (državna uprava i građansko društvo),

poboljšanje infrastrukture (telekomunikacije, saobraćaj, energetika),

razvoj novih tehnologija i primena u proizvodnji,

unapređenje privredne legislative i harmonizacija sa propisima EU.

Razvijanje otvorenog i stabilnog trgovinskog sistema

Obim i struktura spoljnotrgovinske razmene Srbije, a naročito izvoza, znatno su pogoršani tokom 1990-tih godina. Za to postoji više razloga. Odložena tranzicija prouzrokovana ratnim sukobima na prostorima bivše SFRJ i trgovinski embargo od strane međunarodne zajednice, uz veoma loše vođenu domaću ekonomsku politiku, su bili glavni razlozi sunovrata srpske privrede. To je dovelo do smanjenja domaćeg tržišta i gubitka tradicionalnih izvoznih tržišta. U međuvremenu, priroda konkurentskih prednosti i zahteva na međunarodnom tržištu su se promenili. Zbog toga, i pored relativno intenzivnih reformi u oblasti zakonodavne regulative, nerestrukturisana privreda Srbije još uvek nije u stanju da značajnije poboljša nepovoljnu strukturu svoje spoljnotrgovinske razmene.

Veliki spoljnotrgovinski deficit je oduvek bio krupan problem srpske privrede. On je, sa jedne strane, posledica toga što srpska privreda značajno zavisi od uvoza sirovina i opreme, dok su, sa druge strane, performanse izvoza u tradicionalno izvoznim sektorima pogoršane u odnosu na 1989. godinu. Pored toga, izvršena liberalizacija spoljne trgovine 2000. godine je, u uslovima nedostatka domaćih proizvoda, uticala na povećanje uvoza. Međutim, u Srbiji je spoljnotrgovinski deficit u određenoj meri ublažen pozitivnim bilansom na strani nerobnih tekućih transakcija, zahvaljujući transferima i suficitu usluga.

Finansijski sistem i spoljni dug

Izvršene reforme u javnim finansijama i u bankarskom sektoru u periodu od 2000. godine, obezbedile su postizanje makroekonomske stabilnosti kao uslova za ostvarivanje dinamičnog i održivog ekonomskog rasta. Godišnja stopa inflacije je svedena sa 591,2% u 1990, 9250,4% u 1992. i 91,8% u 2001. godini na 10,1% u 2004. godini.

Stopa investicija, kao procentualno učešće ostvarenih investicija u bruto domaćem proizvodu, je relativno niska, s obzirom na potrebe vezane za modernizaciju privrede i uslužnog sektora i otvaranje novih radnih mesta radi rešavanja veoma visoke registrovane i dugoročne nezaposlenosti. U prethodne četiri godine, ostvareno je povećanje stope investicija sa 9,3% u 2001. na 15,5% u 2004. godini, ali je dostignuta stopa investicija još uvek dosta niža u poređenju sa 1990. godinom kada je iznosila 19,4%. Zbog toga je neophodno nastaviti sa primenom mera monetarne politike koje podstiču povećavanje domaće štednje. Donete mere u oblasti fiskalnog sistema vezane za smanjenje poreskih stopa, koje stimulišu poslodavce da više investiraju i sa uvođenjem poreza na dodatu vrednost, kojim se uvodi red u izmirivanju obaveza prema državi, obezbeđuje stabilnost u sistemu oporezivanja i utiče na smanjivanje sive ekonomije, takođe će pozitivno uticati na povećanje stope investicija.

Teret spoljnog duga opterećuje Srbiju, kao i ostale zemlje koje su nastale raspadom SFRJ, već gotovo tri decenije. Veliki deo sadašnjeg duga akumuliran je u drugoj polovini sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka.

Međutim, nakon demokratskih promena 2000. godine. vođeni su i uspešno obavljeni pregovori sa Pariskim klubom kreditora, koji okuplja vlade kao poverioce, i sa Londonskim klubom poverilaca, koji okuplja komercijalne banke. Zahvaljujući tome, nivo spoljnog duga Srbije je u 2004. godini sveden na oko 34,6% bruto domaćeg proizvoda (BDP). Na taj način, spoljna pozicija Srbije je postala znatno povoljnija u odnosu na raniji period.

Razvoj obrazovanja i zdravstva uslov za kvalitetan ljudski potencijal i životni standard

U oblasti obrazovanja i u oblasti zdravstvenog sistema se vrše permanentne reforme od 2001. godine. Situacija se postepeno poboljšava kada je reč o ulaganjima u ove delatnosti koje se u savremenoj ekonomiji tretiraju kao faktori razvoja.

Učešće ukupnih rashoda za obrazovanje u bruto domaćem proizvodu bilo je manje u 2000. (2,5%) u poređenju sa 1998. godinom (3,1%). U periodu od 2001. do 2004. godine, ovo učešće je permanento povećavano, pa je u 2004. iznosilo 3,5%, što je u odnosu na potreban nivo nisko. Očekuje se dalje povećanje ovog učešća do 2015. godine, do optimalnog nivoa koji će obezbeđivati kvalitet u razvoju ljudskih resursa.

Učešće rashoda za zdravstvo u bruto domaćem proizvodu je imalo sličnu tendenciju:smanjivanje do 2000, a zatim postepeno blago povećavanje. U 2004. godini, učešće rashoda za zdravstvo u BDP iznosilo je 6,5%, što je, takođe, relativno nisko, ako se ima u vidu tempo razvoja tehnologija u proizvodnji lekova i opreme.

PREPORUKE

Osnovni zadaci na planu razvijanja globalnih partnerskih odnosa u cilju razvoja, u periodu do 2015. godine, su:

Članstvo u Evropskoj uniji

U periodu sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija očekuje od zemalja EU priliv direktnih investicija u cilju ostvarivanja održivog dinamičnog ekonomskog rasta zasnovanog na znanju, produktivnosti i konkurentnosti i bitnog smanjenja spoljnotrgovinskog deficita i nezaposlenosti. Za to je nužno i podizanje kvaliteta radne snage putem znatno većih ulaganja u razvoj ljudskih resursa i doživotnog učenja. Povećanje stepena zapošljivosti i ekonomske i socijalne uključenosti zahtevaće i dodatnu finansijsku pomoć iz odgovarajućih fondova EU.

Razvijanje zdravih partnerskih odnosa sa svetom

Strategija izvoza Srbije mora da se bazira na unapređivanju kvalitetnih faktora konkurentnosti, kao i marketinga, tehnologije i slično, što treba da vodi kreiranju diferenciranih proizvoda i usluživanju odabranih segmenata tržišta. Mogućnosti Srbije za unapređivanje tehnološke pozicije su ograničene, ali sistematično razvijanje partnerskih odnosa sa drugim zemljama, pre svega razvijenim, moglo bi značajno da doprinese poboljšanju trendova njene spoljnotrgovinske razmene. Priliv direktnih stranih investicija je važan i za brži razvoj preduzetništva i malih i srednjih preduzeća. Zbog toga je nužan dolazak stranih investitora u Srbiju, koji su spremni da ulažu kako u postojeća restrukturisana preduzeća, tako i u otvaranje novih preduzeća. Očekuje se da oni sa sobom donesu i know-how, što bi omogućilo povećanje efikasnosti proizvodnje i usluga i njihove konkurentnosti na domaćem i na inostranim tržištima.

Efikasno vođenje javnih finansija

Sistem javnih finansija treba da bude stabilan i stimulativan za preduzetnike i za zaposlene. U tom cilju, zakonska regulativa iz ove oblasti će se usaglašavati sa zakonima EU. Politika javnih finansija biće u funkciji dinamičnog i održivog ekonomskog rasta i socijalnog razvoja. Njenim instrumentima stvaraće se uslovi za ekonomsku i socijalnu uključenost i za smanjenje siromaštva.

Programi obrazovanja, zdravstva i drugih socijalnih i javnih usluga će morati da budu podvrgnuti ekonomskoj proceni u cilju što efikasnijeg korišćenja svih resursa.

Učiniti dostupnim koristi od novih tehnologija

Razvoj obrazovanja, uz razvoj telekomunikacija i informatičkih tehnologija, omogućiće korišćenje interneta od strane znatno većeg broja stanovnika u informacionim tehnologijama i da će usluge koje pružaju službe u ovom sektoru biti efektivnije. Takođe, očekuje se da će znatno veće korišćenje interneta uticati na bitno povećanje efikasnosti školovanja mladih generacija, njihovo brže zapošljavanje, kao i na njihovu profesionalnu i geografsku mobilnost.

Povećanje ulaganja u razvoj ljudskih resursa

Neophodno je da se donese nacionalna strategija ulaganja u razvoj ljudskih resursa i u programe doživotnog učenja. Time će se stvoriti uslovi za pošten i produktivan rad svih zaposlenih, a naročito mladih.

Dostupnost osnovnih lekova ukupnoj populaciji

Da bi se obezbedilo unapređivanje pristupa stanovništva osnovim lekovima potrebno je do kraja reformisati sistem zdravstva i obezbediti veća ulaganja u ovu oblast.

———————–Specifični zadaci za Srbiju do 2015. godine:

Ostvarivati dinamičan i održiv privredni rast;

Smanjiti nezaposlenost, naročito dugoročnu i nezaposlenost mladih;

Smanjiti udeo stanovništva čiji prihodi iznose manje od 2,4 USD dnevno;

Smanjiti siromaštvo ugroženih grupa – Romi, izbeglice i interno raseljena lica, invalidna lica, deca, stari;

Smanjiti razlike u siromaštvu između regiona;

Stvarati uslove za formiranje jakog i stabilnog srednjeg sloja stanovništva;

Doneti Nacionalni plan za ostvarivanje socijalne uključenosti.

0

5

10

15

20

25

30

35

1988

1998

2000

2001

2002

2003

Procena

Stopa siromaš

Deficit sirom

Postojeći obrazovni sistem Republike Srbije konstituisan je u periodu socijalizma (1945-1990), i u njega su ugrađena neka veoma važna demokratska načela:

pravo na obavezno, univerzalno, besplatno osnovno obrazovanje za sve građane;

pravo nacionalnih manjina da se školuju na maternjem jeziku (za brojnije manjinske grupe ta mogućnost postoji sve do univerziteta);

razvijen podsistem za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju;

razvijena i geografski dosta dobro distribuirana mreža škola i drugih obrazovnih institucija na svim obrazovnim nivoima;

formiran nastavni kadar koji ima adekvatnu stručnu spremu za posao koji obavlja;

obrazovanje je bilo jedan od budzetskih prioriteta.

Glavni rezultati ovako koncipirnog sistema bili su: mogućnost da svi realizuju pravo na obrazovanje i podizanje opšteg nivoa pismenosti u zemlji, posebno kod mlađih generacija.

Specifični ciljevi:

Smanjivanje razlika u siromaštvu između muškaraca i žena

Smanjivanje rodne neravnopravnosti u ekonomiji

Smanjivanje rodne neravnopravnosti u pismenosti i obrazovanju

Smanjivanje rodne neravnopravnosti u političkoj participaciji

Jačanje uloge žena u javnoj sferi

Smanjivanje nasilja nad ženama i decom

Specifični zadaci za Srbiju do 2015. godine:

unaprediti informacioni sistem za praćenje zdravstvenog ponašanja i razlika u zdravlju dece prema polu, stalnom mestu boravka, socijalno-ekonomskom statusu i pripadnosti posebno ugroženim grupama (Romi, siromašni, izbeglice);

nastaviti efikasne strategije u smanjivanju smrtnosti dece od bolesti koje se mogu sprečiti aktuelnim merama prevencije kada se radi o posebno ugroženim grupama (podrška sistemu rutinske imunizacije za posebno ugrožene grupe);

orijentisati preventivne intervencije ka zajednici i ka novim obrascima rizičnog ponašanja i obolevanja dece (prevencija povreda, prevencija rizičnog ponašanja);

razvijati kvalitetnu perinatalnu zaštitu i primarnu zdravstvenu zaštitu majke i deteta;

definisati, implementirati, pratiti i evaluirati specifične strategije koje smanjuju razlike u zdravlju i zdravstvenu zaštitu približuju dečjoj populaciji.

Specifični zadaci za Srbiju do 2015. godine:

unaprediti informacioni sistem za registrovanje i praćenje svih komponenti reproduktivnog zdravlja prema socijalno-ekonomskom statusu i pripadnosti posebno ugroženim grupama (Romi, siromašni, izbeglice);

smanjiti razlike u reproduktivnom zdravlju prema socijalno-ekonomskom statusu i pripadnosti ugroženim grupama;

unaprediti obuhvat žena u generativnom periodu redovnom zdravstvenom zaštitom na primarnom nivou i službama za planiranje porodice;

razvijati programe reproduktivnog zdravnja u saradnji sa nevladinim organizacijama posebno za mlade i za ugrožene grupe koji će se zasnivati na zajednici i voditi smanjivanju stope abortusa i povećanju prevalence korišćenja kondoma;

razvijati efikasnost i kvalitet zdravstvene zaštite za žene u reproduktivnom dobu, kako u državnom, tako i u privatnom sektoru, naročito programe ranog otkrivanja oboljenja.

Specifični zadaci za Srbiju do 2015. godine:

unaprediti praćenje rizičnog seksualnog ponašanja i epidemiološki nadzor nad HIV/SIDOM;

unaprediti znanje o značaju, kao i praksu dobrovoljnog testiranja na HIV i ostale polno-prenosne infekcije, naročito za trudnice i za posebno ugrožene populacije;

nastaviti sa efikasnim aktivnostima u zajednici u saradnji sa nevladinim organizacijama na prevenciji HIV/SIDE i intezivirati ove aktivnosti među mladima i posebno ugroženim populacijama sa razvijenim rizičnim ponašanjem;

unaprediti efikasnost i kvalitet zdravstvene zaštite, uključujući i socijalnu podršku osobama koje žive sa HIV/SIDOM;

smanjiti i eliminisati sve oblike diskriminacije osoba koje žive sa HIV/SIDOM;

unaprediti registovanje i praćenje razlika u incidenci i prevalenci tuberkuloze prema socio-ekonomskom stanju i prema posebno ranjivim grupama (Romi, siromašni, izbeglice),

povećati učešće slučajeva tuberkuloze koji su otkriveni i lečeni prema DOTSu (kratak kurs lečenja pod neposrednom opservacijom);

organizovati preventivne intervencije za hronične masoovne nezarazne bolesti, a naročito kardiovaskularne, maligne i povrede.

Osnovni zadaci za Srbiju do 2015. godine:

1. Povećanje stepena šumovitosti

2. Povećanje površine zaštićenih područja

3. Povećanje efikasnosti korišćenja energije

4. Smanjivanje korišćenje čvrstih goriva u domaćinstvima

5. Povećanje snabdevenosti stanovništva zdravom vodom za piće

6. Povećanje broja stanovnika koji su priključeni na kanalizacionu mrežu

7. Smanjivanje udela stanovništva bez prava stanovanja

8. Uspostavljanje sistema upravljanja komunalnim i opasnim otpadom

Osnovni zadaci za Srbiju do 2015. godine:

Članstvo u Evropskoj uniji

Razvijanje zdravih partnerskih odnosa sa svetom

Efikasno vođenje javnih finansija

Obezbeđivanje dostupnosti novih tehnologija što većem broju stanovnika

Povećanje ulaganja u razvoj ljudskih resursa, doživotno učenje i zapošljavanje mladih

Dostupnost osnovnih lekova ukupnoj populaciji