PREDLOG ZAKONA
O PREDSEDNIKU REPUBLIKE
I. OSNOVNE ODREDBE
Predsednik Republike
Član 1.
Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije.
Izbori za predsednika Republike
Član 2.
Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem.
Izbori za predsednika Republike uređuju se zakonom.
Nadležnosti predsednika Republike
Član 3.
Nadležnosti predsednika Republike određene su Ustavom.
Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda.
Uslovi za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike
Član 4.
Uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima.
Sedište predsednika Republike i radni prostor
Član 5.
Sedište predsednika Republike je u Beogradu.
Rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, objekte za boravak predsednika Republike i članova njegovog domaćinstva u zemlji i inostranstvu i radni prostor Generalnog sekretarijata predsednika Republike i Vojnog kabineta predsednika Republike određuje Vlada pošto pribavi saglasnost predsednika Republike.
Javnost rada
Član 6.
Rad predsednika Republike je javan.
Informacije o radu predsednika Republike dostupne su javnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i propisima koji uređuju zaštitu tajnih podataka.
Sredstva za rad predsednika Republike
Član 7.
Sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, na predlog predsednika Republike.
Obezbeđivanje predsednika Republike
Član 8.
Predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada.
Propisom koji donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike.
Nespojivost funkcija i sukob interesa
Član 9.
Predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.
Predsednik Republike dužan je da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.
II. MANDAT PREDSEDNIKA REPUBLIKE
Početak mandata
Član 10.
Predsednik Republike bira se na pet godina.
Mandat predsednika Republike počinje kad predsednik Republike položi zakletvu pred Narodnom skupštinom.
Ako Narodna skupština nije u redovnom zasedanju ili ako joj je prestao mandat, narodni poslanici se okupljaju da bi predsednik Republike pred njima položio zakletvu.
Imunitet
Član 11.
Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik.
O imunitetu predsednika Republike odlučuje Narodna skupština, većinom glasova svih narodnih poslanika.
Ograničenje na dva izbora
Član 12.
Niko ne može više od dva puta da bude izabran za predsednika Republike, bez obzira na to koliko su mu trajali prvi i drugi mandat.
Prestanak mandata
Član 13.
Mandat predsednika Republike prestaje kad istekne vreme na koje je izabran.
Pre isteka vremena na koje je izabran, predsedniku Republike mandat prestaje ako podnese ostavku ili ako bude razrešen.
Ostavka
Član 14.
Predsednik Republike može podneti pismenu ostavku, koju dostavlja predsedniku Narodne skupštine.
Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu.
Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku.
Razrešenje
Član 15.
Razrešenje predsednika Republike može Narodnoj skupštini da predloži najmanje jedna trećina narodnih poslanika ako smatra da je on povredio Ustav, a postupak za razrešenje pokreće se većinom glasova svih narodnih poslanika.
Ustavni sud dužan je da u roku od 45 dana od dana kad je pokrenut postupak za razrešenje odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav.
Ako Ustavni sud odluči da je predsednik Republike povredio Ustav, predsednik Republike se razrešava ako za njegovo razrešenje glasaju dve trećine narodnih poslanika.
Ako Ustavni sud odluči da predsednik Republike nije povredio Ustav, postupak za razrešenje se obustavlja kad odluka Ustavnog suda bude objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
Produžetak mandata
Član 16.
Predsedniku Republike mandat ne može isteći dok traje ratno ili vanredno stanje, već se produžava po sili Ustava dok ne isteknu tri meseca od dana kada je prestalo ratno ili vanredno stanje.
Predsednik Republike kome je mandat produžen zbog ratnog ili vanrednog stanja ima sve nadležnosti kao i pre produžetka mandata.
Predsednik Republike može podneti ostavku ili biti razrešen za vreme dok mu je mandat produžen.
Zamenjivanje predsednika Republike
Član 17.
Ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine najduže tri meseca.
Dok zamenjuje predsednika Republike, predsednik Narodne skupštine ovlašćen je da predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, da prima opozivna i akreditivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, da raspiše izbore za Narodnu skupštinu, da predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, da vrši nadležnosti u oblasti odbrane Republike Srbije i da komanduje Vojskom Srbije.
Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike dužan je da raspusti Narodnu skupštinu u svim slučajevima u kojima je to ustavna dužnost predsednika Republike i da svaki izglasani zakon proglasi ukazom.
III. NADLEŽNOSTI PREDSEDNIKA REPUBLIKE KOJE SU VEZANE ZA NARODNU SKUPŠTINU
Predlaganje kandidata za predsednika Vlade
Član 18.
Predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade kad god se bira nova Vlada.
Predsednik Republike dužan je da Narodnoj skupštini predloži onog kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade.
Vraćanje zakona na ponovno odlučivanje
Član 19.
Predsednik Republike može, uz pismeno obrazloženje, vratiti Narodnoj skupštini izglasani zakon na ponovno odlučivanje ako smatra da zakon nije saglasan sa Ustavom ili da je u suprotnosti s potvrđenim međunarodnim ugovorima ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava ili da pri donošenju zakona nije poštovana procedura koja je propisana za donošenje zakona ili da zakon ne uređuje neku oblast na odgovarajući način.
Predsednik Republike ne može Narodnoj skupštini vratiti na ponovno odlučivanje zakon o kome su se građani izjasnili na referendumu pre njegovog donošenja i zakon koji su građani potvrdili na referendumu.
Raspuštanje Narodne skupštine
Član 20.
Predsednik Republike može da raspusti Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade.
Predsednik Republike dužan je da raspusti Narodnu skupštinu u slučajevima koji su određeni Ustavom.
U oba slučaja, sa ukazom o raspuštanju Narodne skupštine predsednik Republike donosi odluku kojom raspisuje izbore za narodne poslanike.
Predsednik Republike ne može da raspusti Narodnu skupštinu dok traje ratno ili vanredno stanje.
Raspuštanje Narodne skupštine na predlog Vlade
Član 21.
Predsednik Republike je dužan da u roku od 72 sata donese ukaz kojim na obrazložen predlog Vlade raspušta Narodnu skupštinu ili da Vladu i javnost obavesti o tome da ne prihvata predlog Vlade.
Predsednik Republike neće razmatrati predlog Vlade da se Narodna skupština raspusti ako je Narodnoj skupštini podnesen predlog da se Vladi izglasa nepoverenje, ako Narodna skupština nije prihvatila Vladin odgovor na interpelaciju ili ako je Vlada podnela predlog da se glasa o poverenju Vladi.
Raspuštanje Narodne skupštine kao ustavna dužnost
Član 22.
Predsednik Republike dužan je da raspusti Narodnu skupštinu ako Narodna skupština u roku od 90 dana od dana svog konstituisanja ne izabere Vladu ili ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana kad je prethodnoj Vladi prestao mandat.
IV. ODNOSI PREDSEDNIKA REPUBLIKE S DRUGIM DRŽAVNIM ORGANIMA
Član 23.
Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike.
Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike.
Predsednik Republike obaveštava Narodnu skupštinu ili Vladu na njihov zahtev o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za ostvarivanje nadležnosti Narodne skupštine ili Vlade.
V. PRAVNI AKTI PREDSEDNIKA REPUBLIKE
Vrste pravnih akata
Član 24.
Predsednik Republike donosi ukaze, odluke, pravila, naredbe, naređenja i druge pravne akte koji su određeni zakonom.
Ukazom predsednik Republike proglašava zakon, raspušta Narodnu skupštinu, postavlja i opoziva ambasadore Republike Srbije, daje odlikovanja i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
Odlukom predsednik Republike raspisuje izbore za narodne poslanike, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, daje pomilovanja, imenuje generalnog sekretara predsednika Republike, šefa Kabineta predsednika Republike, savetnike predsednika Republike i druge funkcionere u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike i odlučuje u pitanjima za koja ne donosi druge pravne akte.
Nadležnosti u oblasti odbrane predsednik Republike ostvaruje donošenjem odluka, pravila, naredaba, naređenja i drugih pravnih akata koji su određeni zakonom.
Objavljivanje pravnih akata predsednika Republike
Član 25.
Ukazi se objavljuju u „Službenom glasniku Republike Srbije”, izuzev ukaza kojima se postavljaju, unapređuju i razrešavaju oficiri Vojske Srbije.
U „Službenom glasniku Republike Srbije” objavljuju se odluke kojima predsednik Republike raspisuje izbore za narodne poslanike, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, imenuje generalnog sekretara predsednika Republike, šefa Kabineta predsednika Republike, savetnike predsednika Republike i druge funkcionere u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike, kao i drugi pravni akti za koje predsednik Republike odluči da se objave.
Objavljivanje pravnih akata predsednika Republike u „Službenom vojnom listu” uređuje se posebnim propisom.
VI. GENERALNI SEKRETARIJAT PREDSEDNIKA REPUBLIKE
Uloga
Član 26.
Generalni sekretarijat predsednika Republike (u daljem tekstu: Generalni sekretarijat) služba je koja pruža stručnu i tehničku podršku predsedniku Republike.
U Generalnom sekretarijatu vrše se poslovi koji su u vezi sa ostvarivanjem prava predsednika Republike na platu i druga prava iz rada, prava supružnika predsednika Republike i prava bivšeg predsednika Republike na naknadu plate, na mesečno primanje pošto mu prestane pravo na naknadu plate, kao i pravo na posebno mesečno primanje.
Generalni sekretar predsednika Republike
Član 27.
Generalni sekretarijat vodi generalni sekretar predsednika Republike (u daljem tekstu: generalni sekretar), koga imenuje i razrešava predsednik Republike.
Generalni sekretar se stara o tome da Generalni sekretarijat radi blagovremeno i tačno i sarađuje s drugim državnim organima, autonomnim pokrajinama, opštinama, gradovima i gradom Beogradom.
Generalni sekretar u vođenju Generalnog sekretarijata ima ista ovlašćenja kao i ministar u vođenju ministarstva i naredbodavac je za trošenje sredstava za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata.
Generalni sekretar ima zamenika, koga sam predlaže, a koga imenuje i razrešava predsednik Republike.
Generalni sekretar donosi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike, na koji predsednik Republike prethodno daje saglasnost.
Generalni sekretar i zamenik generalnog sekretara jesu funkcioneri kojima funkcija prestaje ako podnesu ostavku, ako budu razrešeni ili kad novi predsednik Republike položi zakletvu.
Šef Kabineta predsednika Republike i savetnici predsednika Republike
Član 28.
Pored generalnog sekretara i zamenika generalnog sekretara, poslove koji su neposredno povezani s funkcijom i nadležnostima predsednika Republike izvršavaju šef Kabineta predsednika Republike i savetnici predsednika Republike.
Šef Kabineta predsednika Republike i savetnici predsednika Republike jesu funkcioneri koje imenuje i razrešava predsednik Republike.
Šefu Kabineta predsednika Republike i savetnicima predsednika Republike prestaje funkcija ako podnesu ostavku, ako budu razrešeni ili kad novi predsednik Republike položi zakletvu.
Radna tela
Član 29.
Generalni sekretar, po nalogu predsednika Republike, obrazuje radna tela radi razmatranja pojedinih pitanja iz nadležnosti predsednika Republike i davanja predloga, mišljenja i stručnih analiza.
Predsednika i ostale članove radnog tela postavlja i razrešava predsednik Republike i oni nisu u radnom odnosu u Generalnom sekretarijatu.
Državni službenici i nameštenici
Član 30.
Zaposleni u Generalnom sekretarijatu koji vrše druge stručne i tehničke poslove imaju položaj državnih službenika i nameštenika.
VII. PLATA I DRUGA PRAVA IZ RADA PREDSEDNIKA REPUBLIKE
Član 31.
Predsednik Republike ima pravo na platu i naknadu plate i pravo na druga primanja u skladu sa zakonom i drugim propisima.
Predsednik Republike koji je pre izbora za predsednika Republike ostvario pravo na penziju ima pravo na platu u punom iznosu.
Pravo na odmore i odsustva i pravo na obavezno socijalno osiguranje predsednik Republike ostvaruje u skladu sa zakonom i drugim propisima.
VIII. PRAVA SUPRUŽNIKA PREDSEDNIKA REPUBLIKE
Pravo na odsustvo s rada i naknadu plate
Član 32.
Supružnik predsednika Republike koji je u radnom odnosu ima pravo na odsustvo s rada dok izvršava protokolarne i druge društvene obaveze i za to vreme ima pravo na naknadu plate u iznosu plate koju bi primao da radi na svom radnom mestu.
Sredstva za naknadu plate obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
Pravo na mirovanje radnog odnosa i na mesečno primanje
Član 33.
Supružnik predsednika Republike koji je u radnom odnosu ima pravo da mu radni odnos miruje dok njegovom supružniku traje mandat predsednika Republike, da mu se vreme mirovanja radnog odnosa računa u staž osiguranja u smislu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju i da za to vreme mesečno prima 20% plate predsednika Republike.
Sredstva za mesečno primanje i doprinose za obavezno socijalno osiguranje obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, a osnovica doprinosa je zarada koju bi supružnik ostvarivao na radnom mestu na kome je radio pre mirovanja radnog odnosa.
IX. PRAVA PREDSEDNIKA REPUBLIKE POŠTO MU PRESTANE MANDAT
Pravo na počasni naziv
Član 34.
Predsednik Republike kome je prestao mandat ima pravo na počasni naziv „bivši predsednik Republike” i pravo da prisustvuje državnim svečanostima u skladu s protokolom.
Pravo na naknadu plate
Član 35.
Bivši predsednik Republike ima pravo na naknadu plate u iznosu plate predsednika Republike dok se ne zaposli ili dok ne ispuni uslove za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali najviše šest meseci od dana kada mu je prestao mandat.
Pravo na naknadu plate bivšem predsedniku Republike može da se produži dok on ne ispuni uslove za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali najviše za još šest meseci.
Vreme u kome ostvaruje pravo na naknadu plate bivšem predsedniku Republike računa se u staž osiguranja u smislu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Pravo na vraćanje na rad
Član 36.
Bivši predsednik Republike ima pravo da se u roku od tri meseca od dana kada mu je prestao mandat vrati na rad kod poslodavca kod koga mu miruje radni odnos zbog toga što je izabran na funkciju predsednika Republike.
Pravo na mesečno primanje po prestanku prava na naknadu plate
Član 37.
Bivši predsednik Republike koji se ne zaposli pre nego što mu prestane pravo na naknadu plate, ima pravo na mesečno primanje u iznosu od 80% plate predsednika Republike dok se ne zaposli, ali najduže dok ne ispuni uslove za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Vreme u kome ostvaruje pravo na mesečno primanje bivšem predsedniku Republike računa se u staž osiguranja u smislu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Pravo na posebno mesečno primanje
Član 38.
Ako se bivši predsednik Republike zaposli, a njegova plata je manja od 80% plate predsednika Republike, on ima pravo na posebno mesečno primanje u iznosu razlike između 80% plate predsednika Republike i plate koju prima.
Ako se bivši predsednik Republike penzioniše, a njegova penzija je manja od 80% plate predsednika Republike, on ima pravo na posebno mesečno primanje u iznosu razlike između 80% plate predsednika Republike i penzije koju prima.
Pravo na Kancelariju
Član 39.
Bivši predsednik Republike ima pravo na kancelarijski prostor, na savetnika, sekretara i pravo na službeni automobil s vozačem (u daljem tekstu: Kancelarija) na onoliko vremena koliko je trajao njegov mandat predsednika Republike.
Bivši predsednik Republike može da koristi službeni automobil s vozačem samo da bi obavio posao u svojstvu bivšeg predsednika Republike.
Kancelarijski prostor, službeni automobil i vozača obezbeđuje Vlada, u saglasnosti s bivšim predsednikom Republike.
Savetnika i sekretara obezbeđuje Generalni sekretarijat predsednika Republike iz reda savetnika i zaposlenih u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike, u saglasnosti s bivšim predsednikom Republike.
Rad Kancelarije
Član 40.
Rad Kancelarije obezbeđuje Generalni sekretarijat predsednika Republike.
O trošenju sredstava za rad Kancelarije odlučuje bivši predsednik Republike, a naredbodavac za trošenje sredstava je generalni sekretar predsednika Republike.
Finansijsko poslovanje Kancelarije vodi Generalni sekretarijat predsednika Republike.
Pravo na obezbeđenje
Član 41.
Bivši predsednik Republike ima pravo da ga obezbeđuju policija i Vojska Srbije jednu godinu pošto mu prestane mandat, u skladu s propisom Vlade.
Obezbeđenje može da se produži ako za to postoje opravdani razlozi i ako je bivši predsednik Republike saglasan s tim.
Ostala prava po prestanku mandata
Član 42.
Bivši predsednik Republike ima pravo na diplomatski pasoš.
Kad god je u inostranstvu u svojstvu bivšeg predsednika Republike, bivši predsednik Republike ima pravo na zaštitu, pomoć i usluge diplomatsko-konzularnih predstavništava Republike Srbije.
Bivši predsednik Republike ima pravo na pristup arhivama iz vremena dok je bio predsednik Republike.
Položaj predsednika Republike koji je razrešen
Član 43.
Predsednik Republike koji je razrešen nema prava koja po ovom zakonu ima bivši predsednik Republike.
Narodna skupština može u odluci o razrešenju predsednika Republike odrediti da predsedniku Republike koji je razrešen pripadnu pojedina ili sva prava koja po ovom zakonu ima bivši predsednik Republike.
Obezbeđivanje sredstava
Član 44.
Sredstva za ostvarivanje prava koja po ovom zakonu ima bivši predsednik Republike, uključujući i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
X. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Donošenje podzakonskog propisa
Član 45.
Vlada je dužna da u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona donese propis kojim se uređuje obezbeđenje predsednika Republike i članova njegovog domaćinstva i određuju lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike.
Prestanak važenja Zakona o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike
Član 46.
Stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike („Službeni glasnik RS”, br. 49/99, 11/01 i 34/01).
Stupanje na snagu ovog zakona
Član 47.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
OBRAZLOŽENjE
I. USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENjE ZAKONA
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u odredbi Ustava Republike Srbije prema kojoj se o predsedniku Republike donosi zakon (član 121. Ustava).
II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA I OBIM ZAKONSKOG UREĐENjA
Položaj predsednika Republike u našem pravnom sistemu uređuje nekoliko zakona, koji su zasnovani na Ustavu Republike Srbije iz 1990. godine. Izbore za predsednika Republike propisuje Zakon o izboru predsednika Republike, a materijalne i druge uslove za rad predsednika Republike delimično uređuje Zakon o platama u državnim organima, a delimično Zakon o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike. Ovaj poslednji zakon uređuje i neka prava koja pripadaju bivšem predsedniku Republike. Ovlašćenja predsednika Republike u oblasti spoljnih poslova, odbrane i rukovođenja i komandovanja vojskom uređuju zakoni bivše Srbije i Crne Gore koji su istupanjem Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora postali zakoni Republike Srbije. Na snazi je i Zakon o odbrani, čiji osnovni tekst potiče iz 1991. godine i koji je donesen kao zakon Republike Srbije.
Srbija je i prema novom Ustavu od 8. novembra 2006. godine republika, koja ima parlamentarni model podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Predsednik Republike je organ izvršne vlasti koji, prema ustavnom određenju, „izražava državno jedinstvo Republike Srbije” (član 111. Ustava). Položaj i nadležnosti predsednika Republike presudno uređuje Ustav, a neke nadležnosti predsednika Republike treba da nijansiraju područni zakoni (Zakon o odbrani, Zakon o Vojsci Srbije, Zakon o spoljnim poslovima, Zakon o Ustavnom sudu, Zakon o odlikovanjima, Zakon o pomilovanju i drugi). Ustav predviđa i da se o predsedniku Republike donese poseban zakon (član 121. Ustava).
Analiza dostupnih uporednopravnih sistema govori o tome da se položaj predsednika Republike uglavnom uređuje preko dve vrste pravila. Nadležnosti predsednika Republike i posebnosti vezane za njegov mandat (trajanje mandata, razlozi za prestanak mandata, reizbornost ili odsustvo reizbornosti itd.) predviđaju se ustavom, a zakonom se propisuju materijalni uslovi za izbor predsednika Republike (ako nisu ustavom određeni) i izborna procedura. U jednoj grupi pravnih sistema postoje i pravila kojima se normiraju materijalni i drugi uslovi koji su potrebni za ostvarivanje nadležnosti predsednika Republike, kao i pravila koja propisuju prava predsednika Republike pošto mu prestane mandat.
Predlog zakona zasniva se na osnovnoj postavci da se položaj predsednika Republike, grubo rečeno, sastoji od pet osnovnih oblasti: od svojstava mandata, nadležnosti, uslova za vršenje funkcije i nadležnosti, prava koja ima pošto mu prestane mandat i izbornih pravila. Budući da iz Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije proizlazi da se izbori za predsednika Republike uređuju posebnim zakonom (član 3. stav 1. Ustavnog zakona), to Predlog zakona o predsedniku Republike uređuje preostale četiri oblasti koje odlikuju položaj predsednika Republike. Drugim rečima, Predlog zakona najpre konkretizuje ustavna pravila o svojstvima mandata predsednika Republike, a potom ustavna pravila o nadležnosti predsednika Republike prema Narodnoj skupštini. Konkretizacija ustavnih nadležnosti predsednika Republike prema Narodnoj skupštini, naravno, ne sme da se svede na prepisivanje ustavnih pravila (tada nije reč o konkretizaciji, već o preuzimanju), ali njome ne može ni da se izađe iz ustavnih okvira.
Predlogom zakona uređuju se i pravni akti koje donosi predsednik Republike i materijalni i drugi uslovi koji omogućavaju vršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike (uključujući i prava supružnika predsednika Republike). Konačno, propisuju se i prava predsednika Republike koja on ima pošto mu prestane mandat.
Najviši stepen autentičnosti sadrže odredbe Predloga zakona kojima se propisuju uslovi za vršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike i odredbe kojima se regulišu njegova prava pošto mu prestane mandat. Autentičnost odredaba potiče od toga što uslovi za vršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike i prava koja on ima pošto mu prestane mandat nisu predmet ustavnog uređenja. Otuda je ovde prostor za zakonsko uređenje daleko širi nego, recimo, kada se uređuju pitanja koja se tiču mandata predsednika Republike ili njegovih nadležnosti vezanih za Narodnu skupštinu.
III. OBJAŠNjENjE POJEDINAČNIH REŠENjA
Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije (član 1. Predloga zakona). Posredi je odredba Predloga zakona koja je preuzeta iz Ustava (član 111. Ustava). U suštini, sve nadležnosti predsednika Republike proizlaze iz toga što predsednik Republike izražava državno jedinstvo.
Predlog zakona se ovlaš osvrće na izbore za predsednika Republike, navodeći da su izbori neposredni, a glasanje tajno (član 114. Ustava) i prepuštajući posebnom zakonu da ih uredi (član 2. Predloga zakona). Po uzoru na Ustav iz 1990. godine, novi Ustav zadovoljio se time da propiše da se predsednik Republike bira na neposrednim izborima, ne određujući i to kada je predsednik Republike izabran.
Nadležnosti predsednika Republike mogu da se odrede samo Ustavom (član 3. stav 1. Predloga zakona). Pomenuta odredba izvire iz ustavne formulacije prema kojoj predsednik Republike, pored poslova koji su izričito nabrojani u odredbi Ustava koja pledira da propiše nadležnosti predsednika Republike (član 112. Ustava), „vrši i druge poslove određene Ustavom” (član 112. stav 1. tačka 8. Ustava). Nadležnosti predsednika Republike mogu se konstituisati samo Ustavom, kao najvišim pravnim aktom u državi. Zakonodavna vlast, oličena u Narodnoj skupštini, i izvršna vlast, oličena u Vladi, nije ovlašćena da zakonima ili podzakonskim propisima menja (dodaje ili oduzima) nadležnosti predsednika Republike (član 3. stav 2. Predloga zakona). Ni predsednik Republike ne može svojim podzakonskim aktima (koja donosi naročito u oblasti odbrane) da menja svoje ustavne nadležnosti. Ustav garantuje položaj predsednika Republike i njegovu ulogu u pravnom i političkom sistemu, čime istovremeno garantuje i položaj i ulogu ostalih državnih organa. Ustav sprečava Narodnu skupštinu i Vladu da, zavisno od odnosa političkih snaga, oslabi ili ojača položaj predsednika Republike. Princip da se nadležnosti predsednika Republike određuju Ustavom, nameće pitanje kada se Ustavom utvrđene nadležnosti predsednika Republike mogu razraditi. Prema Predlogu zakona, to može da se učini kad Ustav izričito predviđa razradu pojedine nadležnosti predsednika Republike i kad razradu nalaže priroda neke nadležnosti predsednika Republike (član 3. stav 2. Predloga zakona).
U jednom broju pravila unutar „Osnovnih odredaba” Predloga zakona zapravo se uređuju najnužniji uslovi za vršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike. Načelno se propisuje da uslove za vršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima (član 4. Predloga zakona). Reč je o spletu pravila, sadržanim unutar pravnog poretka Srbije kojima se određuju državni organi koji svojim radom ( putem subordinacije ili saradnje ( omogućavaju predsedniku Republike da izvršava svoju funkciju i nadležnosti. Tako, primera radi, poslove koji su vezani za nadležnost predsednika Republike da daje pomilovanja vrše sudovi i Ministarstvo pravde itd. Sedište predsednika Republike je u Beogradu (član 5. stav 1. Predloga zakona), a Vlada određuje rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, objekte za boravak predsednika Republike i članova njegovog domaćinstva u Republici Srbiji i inostranstvu i radni prostor Generalnog sekretarijata predsednika Republike i Vojnog kabineta predsednika Republike, uz saglasnost predsednika Republike (član 5. stav 2. Predloga zakona). U suštini, reč je o saradnji dvaju organa u kojoj potrebne pravne akte donosi Vlada. Rad predsednika Republike je javan, a informacije o radu predsednika Republike dostupne su javnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i propisima koji uređuju zaštitu tajnih podataka (član 6. Predloga zakona). Predsednik Republike predlaže Vladi i deo budžeta kojim se predviđaju sredstva za rad kako njemu, kao inokosnom izvršnom organu, tako i službi (tj. Generalnom sekretarijatu) koja mu pomaže da izvršava svoje funkcije i nadležnosti (član 7. Predloga zakona). Predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada (član 8. stav 1. Predloga zakona). Propisom koji donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike (članovi stranih delegacija koji su u poseti predsedniku Republike, stručno i drugo osoblje koje boravi kod predsednika Republike itd – član 8. stav 2. Predloga zakona).
Pravilo o nespojivosti funkcije predsednika Republike s drugim javnim funkcijama ili profesionalnim delatnostima (član 9. stav 1. Predloga zakona) preuzeto je iz Ustava (član 115. Ustava). Pored toga, izričito se potvrđuje da je predsednik Republike dužan da se potpuno povinuje svim propisima (zakonskim i podzakonskim) kojim se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija (član 9. stav 2. Predloga zakona). Tako, predsednika Republike vezuju ne samo pravila o nespojivosti funkcija već je on dužan i da prijavljuje imovinu, da prenese na druga lica upravljačka prava koja ima u privrednim subjektima, da na odgovarajući način postupa s poklonima koje primi u vezi s vršenjem funkcije itd.
Mandat predsednika Republike traje pet godina (član 10. stav 1. Predloga zakona i član 116. stav 1. Ustava). Pre početka mandata predsednik Republike polaže zakletvu pred Narodnom skupštinom, a tekst zakletve određen je Ustavom (član 114. stav 4. Ustava). Zakletva ima konstitutivan značaj, što znači da mandat predsednika Republike počinje da teče od trenutka kad on položi zakletvu (član 10. stav 2. Predloga zakona). Budući da se zakletva polaže pred Narodnom skupštinom, početak mandata predsednika Republike bio bi odložen ako Narodna skupština nije u redovnom zasedanju ili ako joj je prestao mandat (bilo zbog isteka mandata, bilo zbog raspuštanja) zbog čega bi mogla da nastane ustavna kriza. Da bi se to izbeglo, narodni poslanici se okupljaju da bi predsednik Republike pred njima položio zakletvu, pa i ako Narodna skupština nije u redovnom zasedanju ili ako joj je prestao mandat (član 10. stav 3. Predloga zakona). Navedeno rešenje se zasniva i na ustavnoj odredbi prema kojoj Narodna skupština koja je raspuštena vrši samo tekuće ili neodložne poslove, koji se određuju zakonom (član 109. stav 6. rečenica prva Ustava). Isto pravilo, po analogiji, primenjuje se i ako je Narodnoj skupštini istekao mandat od četiri godine. Konstituisanje mandata predsednika Republike nesumnjivo ulazi u krug neodložnih poslova Narodne skupštine kojoj je istekao mandat.
Predsednik Republike ima imunitet kao narodni poslanik (član 119. stav 1. Ustava i član 11. stav 1. Predloga zakona), s tim što Narodna skupština ukida ili uspostavlja imunitet predsedniku Republike većinom glasova svih narodnih poslanika (član 11. stav 2. Predloga zakona). Većina s kojom Narodna skupština odlučuje o imunitetu predsednika Republike uređena je u ustavnoj odredbi o načinu odlučivanja u Narodnoj skupštini (član 105. stav 2. tačka 7. Ustava) i uvršćena je u Predlog zakona.
Niko ne može više od dva puta da bude izabran za predsednika Republike (član 116. stav 3. Ustava). Premda je odredba relativno jednoznačna, u primeni Ustava iz 1990. godine (koji je imao sličnu formulaciju) otvorila je neka pitanja. Predlog zakona ostaje na jezičkom i logičkom tumačenju Ustava. Ustav ne određuje najduže vreme kome nekom licu može da traje mandat, tj. Ustav ne garantuje da istom licu mandat može da traje deset godina. U tom slučaju bi, ako jedan mandat (ili i drugi mandat) prestane pre vremena na koje je lice izabrano za predsednika Republike, bilo dopušteno da trećim izborom lice dopuni ukupno trajanje mandata do punih deset godina, a to bi, opet, onemogućilo da treći mandat traje pet godina (već bi trajao kraće ili duže od pet godina). Zbog toga se propisuje da trajanje mandata ne utiče na ustavnu zabranu da isto lice bude više od dva puta izabrano za predsednika Republike (član 12. Predloga zakona). Usled toga, teorijski gledano, dva mandata na koje je dva puta izabrano isto lice mogu da traju i samo po mesec dana (ukupno dva meseca), a da lice nema pravo da se po treći put kandiduje za predsednika Republike. Istovremeno, Predlogom zakona se sprečava da isto lice stekne tri mandata i na taj način eventualno prekorači deset godina.
Potom se navode razlozi zbog kojih predsedniku Republike prestaje mandat. Pravilo je da predsedniku Republike mandat prestaje kad istekne pet godina od dana kada je položio zakletvu pred Narodnom skupštinom (član 13. stav 1. Predloga zakona). Mandat predsednika Republike prestaje pre isteka pet godina u dva slučaja: ako podnese ostavku ili ako bude razrešen (član 116. stav 4. Ustava i član 13. stav 2. Predloga zakona). Ostavka predsednika Republike nije ni jasno ni precizno uređena u Ustavu. Ustav najpre propisuje da „predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine” (član 116. stav 5. Ustava), iz čega proizlazi da se ostavka daje u pismenoj formi (tj. podnosi) i da ostavka ima pravno dejstvo kad je primi predsednik Narodne skupštine (sve dotle ona bi bila opoziva). Zbunjuje, međutim, naredna odredba, koja glasi: „Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine” (član 117. stav 1. Ustava), iz čega proizlazi da predsednik Republike tek pošto podnese ostavku, obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine o tome da je podneo ostavku: odatle zaključak da predsednik Republike ne podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine i da predsednika Narodne skupštine samo obaveštava o tome da je već podneo ostavku (ne zna se kome). Sledeća ustavna odredba prema kojoj „danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat” (član 117. stav 2. Ustava) sama po sebi nije sporna ako se prethodno utvrdi kome predsednik Republike podnosi ostavku. Konačno, nije jasno kada predsedniku Republike prestaje mandat zbog toga što je podneo ostavku. Predlog zakona tumači Ustav tako da se ostavka podnosi predsedniku Narodne skupštine (koji je na neki način „predvodnik” zakonodavne vlasti, a uz to i nadležan da raspiše izbore za predsednika Republike), a da ostavka proizvodi pravno dejstvo kad prispe u Narodnu skupštinu (član 14. stav 2. Predloga zakona). Tek prispećem u Narodnu skupštinu ostavka proizvodi dejstvo – dotle je ona interni akt predsednika Republike. Ako bi ostavka predsednika Republike proizvodila pravno dejstvo tek kad je primi predsednik Narodne skupštine – nastao bi prazan prostor od trenutka kada Narodna skupština primi ostavku (i kada se ona zavede prema pravilima o kancelarijskom poslovanju) dok se ona ne preda predsedniku Narodne skupštine. Ne bi bilo dobro ni rešenje da se ostavka direktno šalje predsedniku Narodne skupštine (uz izbegavanje formalnosti vezanih za prijem podneska u Narodnoj skupštini). U oba slučaja, nastupanje dejstva ostavke zavisilo bi od predsednika Narodne skupštine, a ne od predsednika Republike. Predsednik Republike je dužan da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku (član 14. stav 3. Predloga zakona). Ta obaveza predsednika Republike proizlazi iz Ustava i verovatno je propisana zbog toga što se predsednik Republike bira na neposrednim izborima. Pri tome, predsednik Republike može (ali ne mora) da javnosti obrazloži ostavku (član 14. stav 3. in fine Predloga zakona).
Ne ulazeći podrobnije u način na koji je Ustav uredio institut razrešenja predsednika Republike, ni u probleme koji su s time skopčani, valja konstatovati da predsednika Republike razrešava Narodna skupština glasovima dve trećine narodnih poslanika, da je razlog za njegovo razrešenje povreda Ustava i da je Ustavni sud dužan da u roku od 45 dana od dana kada je pokrenut postupak za razrešenje odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav (član 118. Ustava). Iz Ustava, proizlazi da je Ustavni sud jedini merodavan da odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav, dok Narodna skupština odlučuje o tome da li predsednik Republike za koga je Ustavni sud odlučio da je povredio Ustav treba da bude razrešen. Pri tome, Narodna skupština ne mora da razreši predsednika Republike ni ako Ustavni sud odluči da je predsednik Republike povredio Ustav. Pošto je samo Ustavni sud nadležan da odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav, pitanje je da li Narodna skupština uopšte treba da se izjašnjava o tome da li predsednik Republike treba da bude razrešen kada je Ustavni sud već odlučio da predsednik nije povredio Ustav. Predlog zakona uzima da nema procesnih pretpostavki da se postupak za razrešenje nastavi ako Ustavni sud odluči da predsednik Republike nije povredio Ustav i on se obustavlja kad odluka Ustavnog suda bude objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije” (član 15. stav 4. Predloga zakona). Drugim rečima, Narodna skupština je ovlašćena da ne razreši predsednika Republike za koga je Ustavni sud odlučio da je povredio Ustav, ali Narodna skupština ne može da razreši predsednika Republike za koga Ustavni sud odluči da nije povredio Ustav ( ako to ne može, nema potrebe da o tome odlučuje. Sledeće pitanje je s kojom većinom Narodna skupština pokreće postupak za razrešenje predsednika Republike. Ustav propisuje da postupak za razrešenje predsednika Republike pokreće Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine svih narodnih poslanika (član 118. stav 2. Ustava). Predlog zakona propisuje da se postupak za razrešenje pokreće ako za pokretanje postupka glasa većina narodnih poslanika (član 15. stav 1. Predloga zakona). Posredi je jedino logički moguće rešenje.
Predsedniku Republike mandat ne može isteći dok traje ratno ili vanredno stanje, već se produžava dok ne isteknu tri meseca od dana kada je prestalo ratno ili vanredno stanje (član 116. stav 3. Ustava i član 16. stav 1. Predloga zakona). Mandat se produžava po sili Ustava, bez potrebe da o tome bilo ko donese bilo kakvu odluku. Pošto je produžetak mandata predsednika Republike ipak izuzetno ustavno stanje i pošto predsednik Republike ima nadležnosti u ratnom ili vanrednom stanju, a neko vreme i posle prestanka ratnog ili vanrednog stanja, Predlog zakona sadrži dve interpretativne odredbe. Prvu, prema kojoj predsednik Republike ima za vreme dok mu je mandat produžen iste nadležnosti kao i u vreme „redovnog” mandata (član 16. stav 2. Predloga zakona) i drugu, prema kojoj predsednik Republike može podneti ostavku ili biti razrešen za vreme dok mu traje produženi mandat (član 16. stav 3. Predloga zakona). Praktično, ustavni položaj predsednika Republike ni u čemu se ne menja dok mu je mandat produžen.
Ustav predviđa da predsednik Narodne skupštine zamenjuje predsednika Republike ako je predsednik Republike „sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran” (član 120. stav 1. Ustava). Predlog zakona recipira ustavno pravilo (član 17. stav 1. Predloga zakona). Predsednik Narodne skupštine je narodni poslanik koji se na funkciju predsednika Narodne skupštine bira posredno, apsolutnom većinom glasova narodnih poslanika. Predsednik Republike je inokosni organ izvršne vlasti koga biraju građani na neposrednim izborima. Pitanje legitimacijske prirode glasi: da li predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike može da ima iste nadležnosti kao predsednik Republike? Predlog zakona odgovara odrično (član 17. Predloga zakona). Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike može da vrši dve vrste nadležnosti predsednika Republike. Prvu grupu nadležnosti čine one kojima se izvršavaju tekući državni poslovi (predstavljanje Republike Srbije u zemlji i inostranstvu i primanje opozivnih i akreditivnih pisama stranih diplomatskih predstavnika), a drugu grupu nadležnosti čine nadležnosti koje je potrebno izvršiti bez odlaganja da država ne bi pretrpela štetu. To su: raspisivanje izbora za Narodnu skupštinu (čime se sprečava da Srbija ostane bez Narodne skupštine duže nego što je to Ustavom predviđeno), predlaganje Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade (sprečava se da po isteku Ustavom određenih rokova Narodna skupština bude raspuštena iako možda postoji mogućnost da se izabere Vlada), nadležnosti koje su vezane za odbranu Republike Srbije (prema Zakonu o odbrani), komandovanje Vojskom Srbije i dužnost (ne samo pravo) da raspusti Narodnu skupštinu u svim slučajevima u kojima je to ustavna dužnost predsednika Republike (da bi se omogućili izbori za narodne poslanike uvek kada je odluka o raspuštanju Narodne skupštine deklarativne prirode). Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike ne može da podnese predlog za promenu Ustava, da na predlog Vlade raspusti Narodnu skupštinu, da daje pomilovanja i odlikovanja, da imenuje pet sudija Ustavnog suda između deset kandidata koje mu predloži Narodna skupština, niti da Narodnoj skupštini predloži deset kandidata da ona između njih izabere pet sudija Ustavnog suda itd. On ne može da podnese ni odložni veto na zakon koji je Narodna skupština izglasala, što je u Predlogu zakona formulisano kao njegova dužnost da ukazom proglasi svaki zakon koji Narodna skupština izglasa (član 17. stav 3. in fine Predloga zakona).
Predlog zakona uređuje najbitnije nadležnosti predsednika Republike koje su vezane za Narodnu skupštinu. Predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade uvek kad se bira Vlada (član 18. stav 1. Predloga zakona) – i kad se bira prva Vlada posle konstituisanja Narodne skupštine i kad se bira svaka nova Vlada u istom sazivu Narodne skupštine. Kandidat za predsednika Vlade predlaže se u ustavnom roku od 90 dana od dana konstituisanja Narodne skupštine (član 109. stav 3. Ustava), odnosno u roku od 30 dana od dana kada je Vladi prestao mandat (član 130. stav 4. Ustava, član 131. stav 4. Ustava, član 132. stav 5. Ustava). Ustav propisuje samo da „kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predlaže predsednik Republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista” (član 127. stav 1. Ustava, isto i član 112. stav 1. tačka 3. Ustava). Iz Ustava proizlazi da predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade (da ne postoji mogućnost, kao u nekim oblicima tzv. konstruktivnog izglasavanja nepoverenja Vladi da kandidata za predsednika Vlade predlože narodni poslanici). No, pitanje je da li je predsednik Republike i dužan da Narodnoj skupštini predloži kandidata za predsednika Vlade i ako jeste – pod kojim uslovima. Može li predsednik Republike predložiti Narodnoj skupštini da kandidat za predsednika Vlade bude lice koje ne može da obezbedi izbor Vlade? Predlog zakona tumači Ustav tako što se predviđa da je predsednik Republike dužan da Narodnoj skupštini predloži kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade (član 18. stav 2. Predloga zakona). Svako drukčije tumačenje Ustava (prema kome predsednik Republike ne bi bio dužan da predloži kandidata koji može da obezbedi izbor Vlade ili prema kome bi mogao da predloži kandidata koji ne može da obezbedi izbor Vlade) vodilo bi u teške poremećaje ustavnog sistema, narušavalo Ustavom određene odnose između zakonodavne i izvršne vlasti i omogućilo dominaciju izvršne vlasti nad zakonodavnom vlašću. Ako ne bi preložio kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade, predsednik Republike bi direktno uticao na raspuštanje Narodne skupštine (uprkos tome što u njoj postoji većina koja je potrebna za izbor Vlade) i na raspisivanje izbora za narodne poslanike. To bi, teorijski gledano, mogao da čini sve dok mu traje mandat. Time bi bio onemogućen rad zakonodavne vlasti (Narodne skupštine) dok bi oba organa izvršne vlasti, predsednik Republike i Vlada, nastavili da rade (Vlada, istina, sa smanjenim nadležnostima).
Pravo predsednika Republike da stavi odložni veto na zakone koji su izglasani u Narodnoj skupštini oblik je učešća predsednika Republike u vršenju zakonodavne vlasti i primer međusobnog prožimanja različitih grana vlasti. Predsednik Republike pri tome može Narodnoj skupštini da vrati zakon zato što smatra da zakon nije saglasan sa Ustavom, da je u suprotnosti s potvrđenim međunarodnim ugovorima ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, da pri donošenju zakona nije poštovana procedura koja je propisana za donošenje zakona ili zato što se protivi pravno-političkim rešenjima koje sadrži zakon koji je inače ustavan (član 19. stav 1. Predloga zakona). Kao što se vidi, predsednik Republike na svojevrstan način kontroliše ustavnost zakona shvaćenu u širem smislu (može da vrati Narodnoj skupštini zakon zato što smatra da on nije u saglasnosti ili da je u suprotnosti sa aktima više pravne snage ili zato što smatra da nije poštovana procedura koja je propisana za donošenje zakona) i kontroliše pravno-političku dimenziju zakona. Predlog zakona uređuje i slučajeve u kojima predsednik Republike ne može Narodnoj skupštini da vrati zakon. Reč je o propisima koji samo po nazivu predstavljaju zakone, a po svojoj suštini imaju nadzakonsku snagu. Posredi su zakoni o kojima su se građani izjasnili na referendumu pre njihovog donošenja i zakoni koje su građani potvrdili na referendumu; obaveznost ovih „zakona” ne proizlazi iz skupštinskog akta, već iz neposrednog izjašnjavanja građana na referendumu.
Ustav ovlašćuje predsednika Republike da raspusti Narodnu skupštinu. Raspuštanjem Narodne skupštine prestaje i mandat Vlade. Predsednik Republike može, ali ne mora da raspusti Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade, a dužan je da raspusti Narodnu skupštinu u slučajevima koji su navedeni u Ustavu (član 20. st. 1. i 2. Predloga zakona). U prvom slučaju predsednik Republike ocenjuje predlog Vlade i odlučuje o tome da li će ga prihvatiti i raspustiti Narodnu skupštinu. Ukaz kojim predsednik Republike raspušta Narodnu skupštinu na predlog Vlade ima konstitutivno dejstvo. U drugom slučaju – kad je raspuštanje Narodne skupštine ustavna dužnost predsednika Republike – predsednik Republike utvrđuje da li su nastupile Ustavom određene činjenice (tj. da li je istekao ustavni rok za izbor Vlade) i ako jesu, ukazom raspušta Narodnu skupštinu. Ukaz tada ima deklarativno dejstvo. Nezavisno od načina na koji je raspuštena Narodna skupština, predsednik Republike zajedno sa ukazom o raspuštanju skupštine donosi i odluku kojom raspisuje izbore za narodne poslanike (član 20. stav 3. Predloga zakona) da bi država što pre dobila Narodnu skupštinu s punim mandatom. Predsednik Republike ne može da raspusti Narodnu skupštinu za vreme ratnog ili vanrednog stanja (član 109. stav 4. Ustava i član 19. stav 4. Predloga zakona). Zabrana raspuštanja Narodne skupštine za vreme ratnog ili vanrednog stanja važi kako za raspuštanje Narodne skupštine na predlog Vlade, tako i za njeno raspuštanje u ostalim slučajevima navedenim u Ustavu. Zaključak proizlazi iz ustavnog pravila koje glasi: „U slučaju proglašenja ratnog ili vanrednog stanja ponovo se uspostavlja njena puna nadležnost (tj. puna nadležnost Narodne skupštine – prim. autora), koja traje do okončanja ratnog, odnosno vanrednog stanja” (član 109. stav 6. rečenica druga Ustava). Iz navedenog pravila proizlazi da je raspuštanje Narodne skupštine logički nemoguće za vreme ratnog ili vanrednog stanja, bez obzira na to koji su razlozi za njeno raspuštanje.
Predsednik Republike koji je primio obrazložen predlog Vlade da raspusti Narodnu skupštinu dužan je da u roku od 72 sata od prijema predloga donese ukaz o raspuštanju Narodne skupštine ili, ako ne prihvati predlog Vlade, da obavesti Vladu i javnost da nije prihvatio predlog Vlade (član 21. stav 1. Predloga zakona). Propisivanje roka u kome je predsednik Republike dužan da odluči o predlogu Vlade onemogućava predsednika Republike da zbog svoje neodlučnosti ili opstrukcije drži Narodnu skupštinu i Vladu u neizvesnosti da li će im prestati mandat. „Vlada ne može predložiti raspuštanje Narodne skupštine, ako je podnet predlog da joj se izglasa nepoverenje ili ako je postavila pitanje svoga poverenja” (član 109. stav 2. Ustava). Ratio legis ustavnog pravila je u tome da se Vlada i predsednik Republike onemoguće da putem raspuštanja Narodne skupštine spreče stvaranje nove skupštinske većine, pad Vlade i izbor nove Vlade. U Predlogu zakona ustavno pravilo se operacionalizuje formulacijom da predsednik Republike neće razmatrati predlog Vlade „ako je Narodnoj skupštini podnesen predlog da se Vladi izglasa nepoverenje, ako Narodna skupština nije prihvatila odgovor Vlade na interpelaciju ili ako je Vlada podnela predlog da se glasa o poverenju Vladi” (član 21. stav 2. Predloga zakona). Predlog zakona, dakle, uređuje šta predsednik Republike treba da uradi ako se Vlada ogluši o ustavnu zabranu. Pored toga, u slučajeve kad Vlada ne može da predloži raspuštanje Narodne skupštine svrstava se i slučaj kad Narodna skupština ne prihvati odgovor Vlade na interpelaciju, budući da se tada po sili Ustava prelazi na glasanje o nepoverenju Vladi (član 129. stav 5. Ustava).
Konačno, predsednik Republike je dužan da raspusti Narodnu skupštinu ako ona za 90 dana od dana konstituisanja ne izabere Vladu ili ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana kad je prethodnoj Vladi prestao mandat (član 22. Predloga zakona). Posredi su razlozi za raspuštanje Narodne skupštine na koje predsednik Republike ne može uticati, iz čega se zaključuje da u tom slučaju predsednik ima ustavnu dužnost da raspusti Narodnu skupštinu.
Kratko i načelno uređuju se odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima, pošto je to materija drugih zakona (Zakona o odbrani, Zakona o Vojsci Srbije, Zakona o pomilovanju, Zakona o spoljnim poslovima itd.). Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike (član 23. stav 1. Predloga zakona). Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike (član 23. stav 2. Predloga zakona). Predsednik Republike obaveštava Narodnu skupštinu ili Vladu na njihov zahtev o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za ostvarivanje nadležnosti Narodne skupštine ili Vlade (član 23. stav 3. Predloga zakona).
U našem pravnom sistemu nisu uređeni ni sistematizovani pravni akti koje donosi predsednik Republike. Istina, Ustav na nekoliko mesta pominje ukaze (kad uređuje proglašenje zakona i raspuštanje Narodne skupštine) i odluke (kad uređuje raspisivanje izbora za narodne poslanike). Pravni akti koje predsednik Republike donosi jesu ukazi, odluke, pravila, naredbe, naređenja, kao i drugi pravni akti koji su određeni posebnim (područnim) zakonom (član 24. stav 1. Predloga zakona). Najvažniji pravni akt koji predsednik Republike donosi jeste ukaz. Ukaz je uvek pojedinačan pravni akt. Predsednik Republike ukazom proglašava zakon, raspušta Narodnu skupštinu, postavlja i opoziva ambasadore Republike Srbije, daje odlikovanja i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije (član 24. stav 2. Predloga zakona). Lista ukaza zatvorena je Predlogom zakona. S druge strane, Predlog zakona samo navodi neke slučajeve u kojima predsednik Republike donosi odluke. Odlukom se raspisuju izbori za narodne poslanike, predlaže Narodnoj skupštini kandidat za predsednika Vlade, daju pomilovanja, imenuje generalni sekretar predsednika Republike, šef Kabineta predsednika Republike, savetnici predsednika Republike i drugi funkcioneri u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike (član 24. stav 3. Predloga zakona); posredi su slučajevi kad odluka ima prirodu pojedinačnog pravnog akta. Pored toga, odlukom predsednik Republike odlučuje u pitanjima za koja ne donosi druge pravne akte, što znači da je odluka osnovna forma pravnog akta koji donosi predsednik Republike. Posebno su izdvojeni pravni akti koje predsednik Republike donosi u oblasti odbrane: to su odluke, pravila, naredbe, naređenja, kao i drugi pravni akti koji su određeni zakonom (najpre Zakonom o odbrani i Zakonom o Vojsci Srbije).
Pravni akti predsednika Republike objavljuju se u „Službenom glasniku Republike Srbije” i u „Službenom vojnom listu” (član 25. Predloga zakona). U „Službenom glasniku Republike Srbije” objavljuju se svi ukazi koje predsednik Republike donese, izuzev ukaza kojima se postavljaju, unapređuju i razrešavaju oficiri Vojske Srbije, potom odluke kojima predsednik Republike raspisuje izbore za narodne poslanike, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, imenuje generalnog sekretara predsednika Republike, šefa Kabineta predsednika Republike, savetnike predsednika Republike i druge funkcionere u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike, ali i drugi akti za koje predsednik Republike odluči da se objave (član 25. st. 1. i 2. Predloga zakona). Objavljivanje pravnih akata predsednika Republike u „Službenom vojnom listu” uređuje se posebnim propisom (član 25. stav 3. Predloga zakona).
Predsednik Republike je inokosni državni organ. Zbog toga on mora da ima prateću službu koja mu pruža neposrednu podršku u vršenju njegove funkcije i nadležnosti. Sadašnji sistem odlikuje se postojanjem dvaju odluka: Odluke o uspostavljanju Generalnog sekretarijata predsednika Republike iz 1998. godine i Odluke o obrazovanju Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije iz 2004. godine. Svrha Predloga zakona nije da detaljno propiše uređenje i rad službe predsednika Republike, već da samo okvirno odredi pravni položaj službe, rukovođenje njome i radnopravni status lica koja se nalaze u službi (bilo da su u radnom odnosu ili da nisu). Detaljno uređenje i rad službe predsednika Republike treba da odredi sam predsednik Republike.
Služba predsednika Republike naziva se kao i do sada, tj. Generalni sekretarijat predsednika Republike (u daljem tekstu: Generalni sekretarijat). Predlog zakona definiše Generalni sekretarijat kao službu koja pruža stručnu i tehničku podršku predsedniku Republike (član 26. stav 1. Predloga zakona). Predsednik Republike je ovlašćen da u okviru tako široke definicije Generalnog sekretarijata podrobnije odredi njegov delokrug i njegovo uređenje (organizaciju), organizacione jedinice od kojih se Generalni sekretarijat sastoji, način rukovođenja njima itd. Predlog zakona propisuje i poslove Generalnog sekretarijata koji su vezani za ostvarenje prava aktuelnog predsednika Republike na platu i druga prava iz rada, na ostvarenje prava supružnika aktuelnog predsednika Republike, ali i na ostvarenje prava bivšeg predsednika Republike na naknadu plate, na mesečno primanje po prestanku prava na naknadu plate i na posebno mesečno primanje (član 26. stav 2. Predloga zakona). Posredi je namera da se gotovo svi poslovi koji su vezani za ostvarivanje prava kako aktuelnog predsednika Republike i njegovog supružnika, tako i bivšeg predsednika Republike vežu za Generalni sekretarijat i time podvuče odvojenost predsednika Republike od ostalih državnih organa (u meri u kojoj je ta odvojenost zasnovana na Ustavu i racionalna).
Generalnim sekretarijatom rukovodi generalni sekretar predsednika Republike (član 27. stav 1. Predloga zakona). On je državni funkcioner koga imenuje i razrešava predsednik Republike, politička ličnost koja svoj mandat vezuje za postojanje i trajanje mandata predsednika Republike i nije državni službenik. Zbog toga funkcija generalnog sekretara prestaje kada novi predsednik Republike položi zakletvu (tj. kad predsedniku Republike koji je imenovao generalnog sekretara prestane funkcija) ili ako podnese ostavku ili bude razrešen. Generalni sekretar u vođenju Generalnog sekretarijata ima ista ovlašćenja kao i ministar u vođenju ministarstva i naredbodavac je za trošenje sredstava za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata (član 27. stav 3. Predloga zakona). Generalni sekretar donosi i Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike, na koji predsednik Republike prethodno daje saglasnost (član 27. stav 5. Predloga zakona). Generalni sekretar ima zamenika (zamenik generalnog sekretara), koji je takođe državni funkcioner koga imenuje i razrešava predsednik Republike, na predlog generalnog sekretara (član 27. stav 4. Predloga zakona) i kome funkcija prestaje iz istih razloga kao generalnom sekretaru.
Budući da je predsednik Republike inokosni državni organ s nizom veoma različitih nadležnosti, prirodno je što u njegovom radnom okruženju ima više savetnika nego u organima koji pripadaju drugim granama vlasti i što su oni vezani za političku karijeru, sudbinu i mandat predsednika Republike. Otuda su savetnici predsednika Republike takođe funkcioneri (a ne državni službenici), čiji se broj i zaduženje određuje Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike: pri tome nije isključena mogućnost da savetnici predsednika Republike rukovode unutrašnjom organizacionom jedinicom u Generalnom sekretarijatu. Konačno, funkcioner je i šef Kabineta predsednika Republike. Kao i savetnicima predsednika Republike i šefu Kabineta predsednika Republike funkcija prestaje ako podnese ostavku, ako bude razrešen ili kad novi predsednik Republike položi zakletvu (član 28. stav 3. Predloga zakona). Potom, Generalni sekretar obrazuje, po nalogu predsednika Republike, radna tela radi razmatranja pojedinih pitanja iz nadležnosti predsednika Republike i davanja predloga, mišljenja i stručnih analiza (član 29. stav 1. Predloga zakona). Predsednika i ostale članove radnog tela postavlja i razrešava predsednik Republike i oni nisu u radnom odnosu u Generalnom sekretarijatu (član 29. stav 2. Predloga zakona). Zaposleni u Generalnom sekretarijatu koji vrše druge stručne i tehničke poslove imaju položaj državnih službenika i nameštenika i na njihov radnopravni položaj primenjuju se Zakon o državnim službenicima, Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i ostali propisi kojima se uređuje službenički sistem u Srbiji (član 30. Predloga zakona).
Kada su posredi pravo na platu predsednika Republike i druga prava koja predsedniku Republike pripadaju na osnovu rada dok mu traje mandat, Predlog zakona posebno ne izdvaja predsednika Republike od ostalih funkcionera u državnim organima (član 31. Predloga zakona). To su Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, Zakon o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike, Uredba o naknadama i drugim primanjima izabranih i postavljenih lica u državnim organima, kao i opšti propisi o radu (Zakon o radu). Zakon o platama u državnim organima i javnim službama predviđa da predsednik Republike ima viši koeficijent od koeficijenta ostalih funkcionera u državnim organima (član 7. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što je u domenu rešenja sadržanih u uporednom pravu.
Po Predlogu zakona, supružnik predsednika Republike ima izvesna prava koja proizlaze iz njegovog bračnog odnosa s predsednikom Republike i protokolarnih i drugih društvenih konvencija koje su skopčane s funkcijom predsednika Republike. Uprkos tome što supružnik predsednika Republike ne vrši nijednu državnu funkciju, njegove protokolarne obaveze su obimne. Supružnik predsednika Republike ima pravo da odsustvuje s rada dok izvršava protokolarne i druge društvene obaveze i da za vreme odsustva s rada prima naknadu plate u iznosu plate koju bi primao da radi na svom radnom mestu (član 32. stav 1. Predloga zakona). Po pravilu, to su kraća odsustva posle kojih supružnik predsednika Republike nastavlja da radi na radnom mestu na kome je radio pre nego što je njegovom supružniku počeo mandat predsednika Republike. Predlog zakona omogućava i odsustvo s rada supružniku predsednika Republike koje traje dok traje i mandat predsednika Republike. Supružnik predsednika Republike koji je u radnom odnosu ima pravo da mu radni odnos miruje dok njegovom supružniku traje mandat predsednika Republike, zatim da mu se vreme mirovanja radnog odnosa računa u staž osiguranja i da za vreme dok mu radni odnos miruje ostvaruje mesečno primanje u iznosu od 20% plate predsednika Republike (član 33. stav 1. Predloga zakona). I ova prava ostvaruju se na zahtev supružnika predsednika Republike. Sredstva za ostvarenje navedenih prava supružnika predsednika Republike, kao i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije (član 32. stav 2. i član 33. stav 2. Predloga zakona).
Predlog zakona uređuje prava predsednika Republike pošto mu prestane mandat. On ta prava može ali ne mora da koristi. Načelno, samo predsednik Republike koji je razrešen nema prava koja po prestanku mandata ima predsednik Republike kome je mandat prestao iz nekog drugog razloga (član 43. stav 1. Predloga zakona), čime se, posredstvom razloga zbog koga je razrešen, vrednuje i način na koji je on izvršavao svoju funkciju i nadležnosti. Ipak, to rešenje može biti previše kruto. Stoga je Narodna skupština ovlašćena da u odluci o razrešenju predsednika Republike odredi da tada već bivšem predsedniku Republike pripadnu pojedina ili sva prava koja ima bivši predsednik Republike (član 43. stav 2. Predloga zakona). Podrazumeva se, ali je u Predlogu zakona izričito rečeno da se sredstva za ostvarivanje prava bivšeg predsednika Republike, uključujući tu i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, obezbeđuju u budžetu Republike Srbije (član 44. Predloga zakona).
U uporednom pravu dignitet funkcije predsednika Republike čuva se kako primerenim uređivanjem njegovog položaja za vreme dok mu traje mandat, tako i, možda i više, primerenim uređenjem njegovog položaja pošto mu prestane mandat. Predlog zakona sledi tu koncepciju. Predsednik Republike kome je prestao mandat (bivši predsednik Republike) najpre ima pravo na počasni naziv „bivši predsednik Republike”, kao i pravo da prisustvuje državnim svečanostima (član 34. Predloga zakona). Osnovno pravo predsednika Republike pošto mu prestane mandat jeste pravo na naknadu plate u iznosu plate aktuelnog predsednika Republike (visina naknade plate „pomera” se u skladu s platom aktuelnog predsednika). To pravo ima zaštitnu funkciju i treba da bivšem predsedniku Republike omogući socijalnu sigurnost neko vreme pošto mu prestane mandat. Bivši predsednik Republike ostvaruje pravo na naknadu plate na zahtev koji podnosi Generalnom sekretarijatu predsednika Republike), a pravo traje sve dok se bivši predsednik ne zaposli ili dok ne ispuni uslove za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali najduže šest meseci od dana kada mu je prestao mandat (član 35. stav 1. Predloga zakona). Pravo na naknadu plate može da se produži dok bivši predsednik Republike ne ispuni uslove za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali najviše za još šest meseci (član 35. stav 2. Predloga zakona), tako da ukupno može da traje jednu godinu. Ako u „produženih” šest meseci predsednik Republike ne ispunjava uslove za penziju, pravo na naknadu plate prestaje mu po isteku šest meseci od dana kada mu je prestao mandat. Inače, vreme u kome bivši predsednik Republike ostvaruje pravo na naknadu plate računa mu se u staž osiguranja u smislu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 35. stav 3. Predloga zakona).
Opšte pravilo radnog prava jeste da zaposlenom miruje radni odnos, pored ostalog, zbog toga što je izabran na javnu funkciju (član 79. stav 1. tačka 4. Zakona o radu); zaposleni je dužan da se u roku od 15 dana od prestanka funkcije vrati na rad kod poslodavca (član 79. stav 2. Zakona o radu) inače mu poslodavac može otkazati ugovor o radu, čime mu prestaje radni odnos (član 179. tačka 5. Zakona o radu). Opšta pravila ne primenjuju se na bivšeg predsednika Republike. Najpre zbog toga što bivši predsednik Republike ima pravo da se vrati na rad u roku od tri meseca od dana kada mu je prestao mandat a ne u roku od 15 dana (član 36. Predloga zakona). Potom, zbog toga što posledice eventualnog prestanka radnog odnosa (ako se bivši predsednik Republike ne vrati na rad u roku od tri meseca od dana kada mu je prestao mandat) ne utiču na pravo bivšeg predsednika Republike na naknadu plate (što nije slučaj s drugim funkcionerima u državnim organima). Naravno, vraćanje bivšeg predsednika Republike na rad kod poslodavca kod koga mu miruje radni odnos ima dejstvo kao da se bivši predsednik Republike zaposlio, usled čega mu prestaje pravo na naknadu platu.
Prava bivšeg predsednika Republike na različite oblike novčanih prihoda slabe kako vreme prolazi. Bivši predsednik Republike kome prestane pravo na naknadu plate, a koji se do prestanka tog prava se ne zaposli, niti ispuni uslove za penziju (makar i u „produženom” roku od godinu dana od dana kada mu je prestao mandat) ima pravo na mesečno primanje od 80% plate predsednika Republike. Pravo na to mesečno primanje traje dok se bivši predsednik ne zaposli, ali najduže dok ne ispuni uslove za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 37. stav 1. Predloga zakona). Vreme u kome bivši predsednik Republike ostvaruje pravo na mesečno primanje računa mu se u staž osiguranja u smislu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 37. stav 2. Predloga zakona).
Pa i kada se bivši predsednik Republike zaposli ili ispuni uslove za penziju (nezavisno od toga da li je to učinio dok je imao pravo na naknadu plate ili kasnije), njegov materijalni položaj se i dalje upoređuje s platom aktuelnog predsednika i određuje u odnosu na nju. Ako je plata, odnosno penzija bivšeg predsednika Republike manja od 80% plate aktuelnog predsednika, bivši predsednik ima pravo na posebno mesečno primanje koje odgovara razlici između 80% plate aktuelnog predsednika Republike i njegove plate, odnosno penzije (član 38. Predloga zakona). Ovim poslednjim pravom striktno materijalno-finansijske prirode ostvaruje se kontinuitet materijalne sigurnosti i obezbeđenosti bivšeg predsednika Republike i postavlja linija prava (koja počinje pravom na naknadu plate) kojom se čuva dostojanstvo bivšeg predsednika Republike, time i institucije predsednika Republike.
Bivši predsednik Republike ima pravo na kancelarijski prostor, na jednog savetnika, na sekretara i na službeni automobil s vozačem. Skup navedenih prava nazvan je u Predlogu zakona „pravo na Kancelariju” (član 39. stav 1. Predloga zakona). Pravo na Kancelariju traje tačno onoliko koliko je trajao mandat bivšeg predsednika Republike (član 39. stav 1. in fine Predloga zakona), dakle, najduže pet godina. Ono je u Predlogu zakona uređeno po uzoru na nemačko pravo. Poput ostalih prava i pravo na Kancelariju ostvaruje se samo na zahtev bivšeg predsednika Republike. Kancelarijski prostor, službeni automobil i vozača obezbeđuje Vlada, u saglasnosti s bivšim predsednikom Republike: izbor je prema tome zajednički. Savetnika i sekretara obezbeđuje Generalni sekretarijat predsednika Republike (iz reda savetnika i zaposlenih u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike), opet u saglasnosti s bivšim predsednikom Republike. O trošenju sredstava za rad Kancelarije odlučuje bivši predsednik Republike, a naredbodavac za trošenje sredstava je generalni sekretar predsednika Republike (član 40. stav 2. Predloga zakona). Inače, bivši predsednik Republike ima pravo da koristi službeni automobil s vozačem samo da bi obavio neki posao u kome istupa u svojstvu bivšeg predsednika Republike (član 39. stava 2. Predloga zakona); upotreba automobila s vozačem u privatne svrhe nije moguća.
Bivši predsednik Republike ima pravo na policijsko i vojno obezbeđenje jednu godinu pošto mu prestane mandat, u skladu sa propisom Vlade (član 41. stav 1. Predloga zakona). Policijsko i vojno obezbeđenje ne pripada bivšem predsedniku Republike po sili zakona, već na njegov zahtev. Princip saglasnosti važi i za produženje obezbeđenja po isteku jedne godine. Pri tome, da bi se obezbeđenje produžilo, moraju da postoje opravdani razlozi (član 41. stav 2. Predloga zakona).
Bivši predsednik Republike ima pravo na diplomatski pasoš (član 42. stav 1. Predloga zakona). Kad god se nalazi u inostranstvu u svojstvu bivšeg predsednika Republike, on ima pravo na zaštitu, pomoć i usluge diplomatsko-konzularnih predstavništava Republike Srbije (član 42. stav 2. Predloga zakona). Konačno, bivši predsednik Republike ima pravo na pristup arhivama, ali samo iz vremena dok je bio predsednik Republike (član 42. stav 3. Predloga zakona); u pristupu ostaloj arhivskoj građi izjednačen je sa ostalim građanima.
U „Prelaznim i završnim odredbama” Predloga zakona najpre je propisano da je Vlada dužna da u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona donese propis kojim se uređuje obezbeđenje predsednika Republike i članova njegovog domaćinstva i određuju lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike (član 45. Predloga zakona). Potom se propisuje da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike (član 46. Predloga zakona). Posredi je zakon koji je donekle uredio položaj predsednika Republike i propisao izvesna prava predsednika Republike pošto mu prestane mandat, pa stoga njegov opstanak u pravnom poretku gubi svrhu stupanjem na snagu zakona koji, pored ostalog, uređuje i materiju koju uređuje i Zakon o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike.
Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije” (član 47. Predloga zakona).
IV. FINANSIJSKA SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENjE OVOG ZAKONA
Za sprovođenje ovog zakona potrebno je obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.
V. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA PO HITNOM POSTUPKU
Donošenje zakona kojim se uređuje položaj predsednika Republike jeste jedan od uslova koji moraju da se ispune bi se raspisali i održali izbori za predsednika Republike (član 3. stav 2. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije). Da bi se izbori što pre raspisali i održali, neophodno je da se ovaj zakon donese po hitnom postupku i time spreče moguće štetne posledice po rad državnih organa.