PREDLOG ZAKONA O REHABILITACIJI
Član 1.
Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije.
Član 2.
Zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano lice.
Podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva.
Član 3.
Zahtev za rehabilitaciju podnosi se Okružnom sudu u Beogradu.
Zahtev sadrži lične podatke lica čija se rehabilitacija zahteva i dokaze o opravdanosti zahteva.
Član 4.
O zahtevu odlučuje veće od tri sudije, u javnom postupku.
Pre odlučivanja o zahtevu, sud pribavlja potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana.
Obrazloženim rešenjem sud usvaja ili odbija zahtev za rehabilitaciju.
Član 5.
Rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine.
Rehabilitovano lice smatra se neosuđivanim.
Kad sudska ili administrativna odluka nije bila ni donošena, sud u rešenju kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva progona i nasilja iz političkih ili ideoloških razloga.
Član 6.
Na rešenje o odbijanju zahteva za rehabilitaciju može se izjaviti žalba Vrhovnom sudu Srbije, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja.
Vrhovni sud Srbije odlučuje o žalbi u veću od pet sudija.
Član 7.
Ministarstvo nadležno za pravosuđe po službenoj dužnosti objavljuje imena i podatke o rehabilitovanim licima u «Službenom glasniku Republike Srbije», svakog meseca.
Član 8.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u «Službenom glasniku Republike Srbije».
OBRAZLOŽENjE
I. USTAVNI OSNOV
Ustavni osnov za donošenje Zakona o rehabilitaciji sadržan je u članu 72. stavu 1. tački 12. Ustava Republike Srbije, prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje «i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju».
II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA
Donošenje Zakona o rehabilitaciji je obaveza demokratske Srbije. Mnoštvo ljudi ubijeno je i na drugi način kažnjeno bez suđenja ili nevino osuđeno jedino zbog tzv. klasnog pripadništva ili drukčijih političkih pogleda i ideala od onih koji su bili proglašeni jedino dozvoljenim i jedino mogućim.
Donošenje Zakona o rehabilitaciji predstavlja jedan od načina odlučnog raskida sa našom autoritarnom prošlošću i veoma bitan moralni čin kojim se iz komunizma prelazi u demokratsko i liberalno, savremeno društvo.
III. OBJAŠNjENjE PREDLOŽENIH REŠENjA
Zakonom se uređuje rehabilitacija lica koja su – iz političkih ili ideoloških razloga (najčešće zbog tzv. klasne pripadnosti) – lišena života, slobode ili nekih drugih prava, nezavisno od toga da li je to lišavanje prava formalnopravno bilo zasnovano na sudskoj ili administrativnoj odluci ili nije bilo čak utemeljeno ni na takvim pravnim aktima; rehabilitacija se odnosi na sva lica koja su na dan lišavanja prava imala prebivalište u današnjoj Republici Srbiji, ako su prava lišena od 6. aprila 1941, kad je Nemačka sa svojim saveznicima napala Kraljevinu Jugoslaviju (i de facto došlo do raspada administrativnog i sudskog sistema u zemlji), pa do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 1).
Zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano lice, čime se rehabilitaciji, pored ličnog i porodičnog značaja (koji nikako nije zanemarljiv), pridaje i istorijski značaj (član 2. stav 1). Zahtev se podnosi sudu, čime se stalo na stanovište da je sud ta vrsta državnog organa koja treba da sprovodi zakon, što je naročito značajno kad postoji sudska presuda koju je, dosledno načelu podele vlasti, najpravilnije poništiti sudskom odlukom. Zahtev za rehabilitaciju podnosi se samo Okružnom sudu u Beogradu (član 3. stav 1), samo on je prvostepeni sud, čime se izbegavaju sukobi nadležnosti, omogućuje koncentracija zahteva u istom sudu i stvaraju pretpostavke za ujednačavanje prakse u sprovođenju zakona. Podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva (član 2. stav 2).
Okružni sud u Beogradu rešava o zahtevu za rehabilitaciju u veću od troje sudija, a državni organi i organizacije obavezni su da sudu dostave sve tražene podatke koji su bitni za donošenje odluke o zahtevu (član 4. stavovi 1. i 2). Okružni sud u Beogradu može zahtev za rehabilitaciju odbiti ili usvojiti, uvek rešenjem koje mora biti obrazloženo (član 4. stav 3).
Sve sudske ili administrativne odluke koje su svojevremeno donete protiv lica koja ispunjavaju uslove za rehabilitaciju smatraju se ništavim od dana donošenja, a ništavošću su obuhvaćene i sve pravne posledice poništene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine (član 5. stav 1). Rehabilitovano lice smatra se neosuđivanim, dakle, posledice presude se u potpunosti brišu (član 5. stav 2). U onim slučajevima kad ne postoji formalni akt koji se može poništiti rešenjem o usvajanju zahteva za rehabilitaciju, sud samo utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva progona i nasilja iz političkih ili ideoloških razloga (član 5. stav 3).
O žalbi na rešenje kojim se odbija zahtev za rehabilitaciju rešava Vrhovni sud Srbije, u petočlanom veću (član 6).
Ministarstvo nadležno za pravosuđe objavljuje imena i podatke o rehabilitovanim licima u «Službenom glasniku Republike Srbije» (član 7), da bi podatak o rehabilitaciji bio dostupan javnosti i time uklonjene posledice svih negativnih javnih ocena davanih žrtvama u autoritarnoj prošlosti.
Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u «Službenom glasniku Republike Srbije» (član 9).
IV. SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENjE ZAKONA
Za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti posebna sredstva u budžetu Republike Srbije.
V. ANALIZA EFEKATA ZAKONA
Primena rešenja predloženih u ovom zakonu, po našoj proceni, neće izazvati dodatne troškove građanima i privredi Republike Srbije.