O B R A Z L O Ž E Nj E
I. USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENjE ZAKONA
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u članu 97. stav 1. tačka 6) Ustava Republike Srbije, gde stoji da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje jedinstveno tržište, pravni položaj privrednih subjekata, sistem obavljanja pojedinih privrednih delatnosti i ekonomske odnose s inostranstvom, tački 7) istog stava, gde je propisano da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje obligacione odnose i u tački 17) istog stava, u kojoj je propisano da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje druge odnose od interesa za Republiku Srbiju.
II. RAZLOZI I CILjEVI DONOŠENjA ZAKONA
Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Republika Srbija je na sebe prihvatila obavezu da postepeno uskladi domaće zakonodavstvo s pravnim tekovinama Evropske unije. Sporazumom je predviđeno da se već u prvoj fazi harmonizacije u domaće pravo transponuju osnovni elementi pravnih tekovina vezani za unutrašnje tržište i uopšte za trgovinu. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju stupio je na snagu 1. septembra 2013, a pristupni pregovori Republike Srbije i Evropske unije zvanično su počeli u januaru 2014. Nakon toga, u julu 2014, Srbija je usvojila program usklađivanja domaćeg zakonodavstva s pravnim tekovinama Evropske unije. Tim novim programom je, između ostalog, predviđeno da se do kraja 2015. godine donese jedan krovni zakon o uslugama, kojim bi se u nacionalno pravo transponovala Direktiva 2006/123/EZ o uslugama na unutrašnjem tržištu (u daljem tekstu: Direktiva o uslugama).
Direktiva o uslugama ima za cilj da se iz nacionalnih prava država članica eliminišu pravila koja otežavaju odnosno onemogućavaju ostvarivanje slobode kretanja usluga na jedinstvenom tržištu. U tom smislu Direktiva o uslugama predstavlja sredstvo za horizontalnu deregulaciju odnosno negativnu integraciju sektora uslužnih delatnosti.
Razlozi za donošenje ovog zakona su brojni. U formalnom smislu, to je svakako imperativ da se poštuje obaveza koju je Republika Srbija na sebe preuzela Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. U supstancijalnom smislu, ukidanje nacionalnih barijera za korišćenje slobode poslovnog nastanjivanja i slobode prekograničnog pružanja usluga treba da doprinese razvoju uslužnog sektora u Republici Srbiji i da odigra presudnu ulogu u integrisanju domaćeg tržišta usluga u jedinstveno tržište Evropskog ekonomskog prostora (u daljem tekstu EEP). Sama Direktiva o uslugama, u alineji 1 Preambule, predviđa da liberalizacija sektora usluga kroz uklanjanje nacionalnih prepreka za slobodno kretanje usluga treba i sme da se ostvari samo na način koji obezbeđuje osnovne ciljeve same integracije, što obuhvata ravnomeran i održiv ekonomski i socijalni napredak, visok stepen zaposlenosti i socijalne zaštite, ravnopravnost polova, konkurentnost, zaštitu životne sredine, održiv rast, podizanje životnog standarda, te podsticanje ekonomske i socijalne kohezije.
U ciljeve ovog zakona ubrajaju se:
usaglašenost prava Republike Srbije s pravom Evropske unije u oblasti slobode pružanja usluga;
podsticanje privrednog rasta putem liberalizacije tržišta usluga;
uspostavljanje normativnog okvira kojim se garantuje i štiti pravo na poslovno nastanjivanje;
uspostavljanje normativnog okvira kojim se garantuje i štiti sloboda prekograničnog pružanja usluga;
uspostavljanje normativnog okvira kojim se garantuju i štite prava korisnika usluga;
uspostavljanje normativnog okvira kojim se održava, unapređuje i štiti visok stepen bezbednosti i kvaliteta pruženih usluga;
osnivanje i uspostavljanje Jedinstvene elektronske kontaktne tačke (u danjem tekstu JEKT), to jest državnog elektronskog servisa putem kojeg sva zainteresovana lica mogu besplatno da se obaveste o uslovima i postupcima za ostvarivanje prava na poslovno nastanjivanje odnosno za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga u Republici Srbiji, a u potonjim fazama razvoja JEKT-a i elektronsko sprovođenje upravnih postupaka od značaja za sektor usluga;
pojednostavljenje upravnih postupaka od značaja za sektor usluga u kontekstu prava na poslovno nastanjivanje i slobode prekograničnog pružanja usluga u Republici Srbiji;
uspostavljanje normativnog okvira za administrativnu saradnju s državama Evropskog ekonomskog prostora;
podsticanje samoregulacije u uslužnim delatnostima kroz rad profesionalnih i strukovnih udruženja i organizacija u cilju očuvanja i unapređenja bezbednosti i kvaliteta usluga na tržištu Republike Srbije.
Direktiva o uslugama ima za cilj deregulaciju to jest ukidanje uslova za obavljanje određenih uslužnih delatnosti, odnosno uslova za dobijanje saglasnosti za pružanje određenih usluga, kojima se u nacionalnom pravu države članice neopravdano ograničavaju slobode poslovnog nastanjivanja i prekograničnog pružanja usluga. Međutim, uslužne delatnosti koje su predmet Direktive o uslugama nisu uređene jednim posebnim propisom u Republici Srbiji, već se na njih primenjuje Zakon o trgovini i opšti propisi kojima je uređeno pravo na poslovno nastanjivanje. Primera radi, tu spadaju Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik RS”, br. 36/11, 99/11, 83/14 – dr. zakon i 5/15), te Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, („Službeni glasnik RS”, br. 99/11 i 83/14). Pored toga, na predmetne uslužne delatnosti primenjuje se u čitav niz sektorskih zakona, uključujući, primera radi: Zakon o advokaturi, („Službeni glasnik RS”, br. 31/11 i 24/12 –US); Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, („Službeni glasnik RS”, broj 101/05); Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, („Službeni glasnik RS”, br. 36/09, 88/10 i 38/15); Zakon o zadrugama, („Službeni glasnik RS”, broj 57/89) i Zakon o zadrugama, („Službeni glasnik SRJ”, broj 41/96), oba s brojnim izmenama i dopunama; Zakon o reviziji, („Službeni glasnik RS”, broj 62/13); Zakon o planiranju i izgradnji, („Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispravka 64/10 – US, 24/11, 121/12, 42/13 – US, 50/13 – US, 98/13 – US, 132/14 i 145/14; Zakon o veterinarstvu, („Službeni glasnik RS”, br. 91/05, 30/10 i 93/12); Zakon o turizmu, („Službeni glasnik RS”, br. 36/09, 88/10, 99/11 – dr. zakon, 93/12 i 84/15); Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti, („Službeni glasnik RS”, broj 36/09); Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti, („Službeni glasnik RS”, broj 95/13). Ni prekogranično pružanje usluga nije u Srbiji posebno uređeno.
Iz ovoga proizlazi da donošenje krovnog zakona kojim se u pravni sistem Republike Srbije transponuje Direktiva o uslugama predstavlja tek prvi korak ka njenoj punoj implementaciji. Nakon usvajanja ovog zakona biće neophodno da se ukinu određene odredbe jednog broja sektorskih zakona koje, u suprotnosti s Direktivom o uslugama i zakonom kojim se ta direktiva transponuje u srpsko pravo, na neopravdan način otežavaju ili onemogućavaju ostvarivanje slobode kretanja usluga, to jest poslovnog nastanjivanja i prekograničnog bavljenja uslužnim delatnostima.
III. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENjA
OSNOVNE ODREDBE (čl. 1–5)
Osnovnim odredbama Predloga zakona o uslugama određuje se predmet ovog zakona, značenje pojedinih izraza koji se koriste, obuhvat primene i njegov odnos prema drugim zakonima, kao i dokazivanje ispunjenosti uslova za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga u Republici Srbiji. Ovo poslednje pitanje tiče se kako ostvarivanja prava na poslovno nastanjivanje, tako i slobode prekograničnog pružanja usluga, pa je iz nomotehničkih razloga izdvojeno među osnovne odredbe.
Član 1.
Utvrđen je predmet ovog zakona, što obuhvata: pravo na poslovno nastanjivanje, slobodu prekograničnog pružanja usluga, garancije visokog stepena bezbednosti i kvaliteta usluga, uspostavljanje Jedinstvene elektronske kontaktne tačke, prava korisnika usluga, administrativnu saradnja s državama EEP, nadzor nad sprovođenjem zakona, te druga pitanja od značaja za pravo na poslovno nastanjivanje i slobodu prekograničnog pružanja usluga. Pod državama EEP misli se na države koje su potpisale i ratifikovale Ugovor o Zajedničkom evropskom ekonomskom prostoru (Agreement on the European Economic Area). Tu dolazi 28 zemalja članica EU i tri od četiri članice Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (u EFTA) koje nisu istovremeno i članice EU (Island, Lihtenštajn i Norveška; Švajcarska je potpisala ovaj ugovor, ali ga nije ratifikovala).
Član 2.
Utvrđena su značenja pojedinih izraza koji se koriste u zakonu (stav 1.). Poslovno nastanjivanje je stvarno obavljanje uslužne privredne delatnosti, bez vremenskog ograničenja i putem stalne infrastrukture (tačka 1); sedište je mesto iz koga se stvarno upravlja privrednom delatnošću pružaoca usluge (tačka 2); država sedišta je država u kojoj se nalazi sedište pružaoca usluga, što može da bude Republika Srbija ili država EEP (tačka 3); država EEP je država članica Evropskog ekonomskog prostora (tačka 4).
Dalje, pružanje usluga je samostalna uslužna privredna delatnost koja se po pravilu obavlja uz naknadu (tačka 5), pri čemu nije relevantno da li naknadu plaća korisnik usluge ili neko treće lice. Uslugom se smatra i uslužna delatnost koja prati prodaju, odnosno služi kao podrška za obavljanje osnovne delatnosti koja nije uslužna (recimo, usluge instalacije, održavanja i servisiranja prodate robe).
Potom, pružanje mešovite usluge sastoji se od najmanje dve različite samostalne uslužne privredne delatnosti, koje pružalac usluga obavlja samostalno, odnosno koje zajedno obavljaju dva ili više pružalaca usluga (tačka 6).
Pružalac usluge je državljanin Republike Srbije ili države EEP, odnosno pravno lice sa sedištem u Republici Srbiji ili državi EEP, koje pruža ili nudi pružanje usluge (tačka 7). S tim u vezi: Zaposleni ne može imati status pružaoca usluge. Kao pružalac usluga može da se kvalifikuje i država, udruženje građana i drugo. Korisnik usluge je državljanin Republike Srbije ili države EEP, odnosno pravno lice sa sedištem u Republici Srbiji ili državi EEP, koje koristi ili ima nameru da koristi uslugu, u bilo koje svrhe (tačka 8). Srbija ne koristi mogućnost ostavljenu u alineji 36 Preambule Direktive o uslugama da pojam korisnika usluge proširi korisnike iz trećih zemalja koji se zateknu na njenoj teritoriji. Fizička lica koja se kvalifikuju kao potrošači već uživaju zaštitu na teritoriji Republike Srbije bez obzira na državljanstvo (vid. član 5. stav 1. tačka 1. Zakona o zaštiti potrošača, („Službeni glasnik RS”, broj 62/14).
Prekogranično pružanje usluge je pružanje usluge u Republici Srbiji ili u državi EEP, kada pružalac usluge nije državljanin države u kojoj se usluga pruža niti je poslovno nastanjen na njenoj teritoriji (tačka 9); a prekogranično korišćenje usluge je korišćenje usluge u Republici Srbiji ili u državi EEP, kada pružalac usluge nije državljanin države u kojoj se usluga koristi niti je poslovno nastanjen na njenoj teritoriji (tačka 10). Pružalac usluge i korisnik usluge definisani u tač. 7) i 8).
Pod organom javne vlasti misli se na državni organ, organ državne uprave, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, lice kojem je povereno javno ovlašćenje, profesionalno ili strukovno udruženje ili organizacija, koji uređuje ili nadzire pružanje ili korišćenje usluga odnosno sprovodi postupak za dobijanje saglasnosti; ovim su obuhvaćeni i sudovi i agencije (tačka 11). Pod postupkom za dobijanje saglasnosti podrazumeva se svaki postupak pred ovako široko shvaćenim organom javne vlasti u kojem se pružaocu odnosno korisniku usluge izdaje dozvola, odobrenje ili drugi pravni akt neophodan za obavljanje usluge odnosno za njeno korišćenje, uključujući dozvole, odobrenja i druge pravne akte kojima je uslovljena registracija ili dobijanje saglasnosti za obavljanje određene uslužne delatnosti (tačka 12). Uslov za dobijanje saglasnosti u smislu ovog zakona treba razumeti kao svaki uslov za pružanje ili korišćenje usluge, koji proizlazi iz zakona, podzakonskog opšteg akta Republike Srbije, opšteg akta autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, opšteg akta organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja, opšteg akta profesionalnog ili strukovnog udruženja ili organizacije, ali ne i uslov koji proizlazi iz kolektivnog ugovora (tačka 13). Ova definicija treba da obuhvati i opšte akte sindikata odnosno udruženja poslodavaca. Direktivom su izričito isključeni uslovi koji proizlaze iz kolektivnih ugovora, što treba da obuhvati sve vrste kolektivnih ugovora iz člana 241. Zakona o radu, („Službeni glasnik RS”, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14).
Javni interes definisan je kao opšti društveni interes, što naročito obuhvata: javni poredak, javnu bezbednost, javnu zaštitu, javno zdravlje, očuvanje finansijske ravnoteže sistema socijalne zaštite, zaštitu potrošača, korisnika usluga i radnika, poštovanje načela savesnosti i poštenja u poslovnim odnosima, sprečavanje prevarnog postupanja, zaštitu životne sredine i zdravlja životinja, zaštitu intelektualne svojine, očuvanje istorijske i kulturne baštine, ciljeve socijalne i kulturne politike (tačka 14).
Pod regulisanom profesijom misli se na profesionalnu delatnost za čije obavljanje se zakonom ili drugim opštim aktom zahteva posedovanje određenih profesionalnih ili stručnih kvalifikacija. To obuhvata formalno obrazovanje, stručno osposobljavanje ili radno iskustvo nakon završetka formalnog obrazovanja, posebno ako je korišćenje profesionalnim zvanjem uslovljeno posedovanjem ovih kvalifikacija, a obavljanje delatnosti članstvom u profesionalnom ili strukovnom udruženju ili organizaciji (tačka 15). Poslovna komunikacija je svako davanje informacija u cilju promovisanja robe, usluga ili poslovnog ugleda pravnog ili fizičkog lica koje se bavi privrednom delatnošću ili regulisanom profesijom (tačka 16).
Usluga od opšteg ekonomskog interesa je usluga čiji kvalitet, uslove pružanja ili cenu uređuje, nadzire ili kontroliše organ javne vlasti, u cilju zaštite javnog interesa, po pravilu zbog velike vrednosti početnih ulaganja, ograničenosti resursa za njeno pružanje, održivog razvoja, društvene solidarnosti i ujednačenog regionalnog razvoja. (Upor. član 5. stav 1. tačka 24) Zakona o zaštiti potrošača, („Službeni glasnik RS”, broj 62/14), namerno izostavljena numeracija.)
IMI sistem definisan je kao informacioni sistem za administrativnu saradnju i elektronsku razmenu podataka između nadležnih organa država EEP u oblastima kao što su usluge, elektronska trgovina, profesionalne kvalifikacije, prava pacijenata u prekograničnoj zdravstvenoj zaštiti, i drugo. Radi razjašnjenja: Informacioni sistem unutrašnjeg tržišta (Internal Market Information System) jeste elektronski sistem koji je razvila Evropska komisija i koji služi državama EEP za elektronsku administrativnu saradnju, to jest za elektronsku razmenu podataka u navedenim oblastima, uz korišćenje unapred prevedenih obrazaca i mogućnost mašinskog prevođenja. IMI sistem olakšava kontrolu bezbednosti usluga, doprinosi pojednostavljivanju postupaka za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga, umanjuje troškove pristupa uslugama, doprinosi zaštiti potrošača.
Član 3.
U stavu 1. određeno je na koje se usluge, prema pružaocu usluga, primenjuju oredbe ovog zakona. To su one usluge koje državljani Republike Srbije ili države EEP odnosno pravna lica sa sedištem u Republici Srbiji ili državi EEP pružaju na teritoriji Republike Srbije, kao i usluge koje državljani Republike Srbije odnosno pravna lica sa sedištem u Republici Srbiji pružaju na teritoriji država EEP.
U naredna dva stava istog člana nalazi se lista uslužnih delatnosti i oblasti prava koje su izuzete to jest isključene iz primene ovog zakona:
U stavu 2. propisano je da se odredbe ovog zakona ne primenjuju (ne odnose, nemaju za cilj da urede, ne utiču) na:
način na koji su u pravu Republike Srbije definisane i uređene usluge od opšteg ekonomskog interesa, niti na liberalizaciju pružanja tih usluga;
privatizaciju pravnih lica koja pružaju usluge;
ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava;
pravo na pregovaranje o zaključenju i zaključenje kolektivnog ugovora i prava iz kolektivnih ugovora;
način na koji su uređeni radni odnosi, bezbednost i zdravlje na radu, socijalna zaštita, oporezivanje – mada Republika Srbija može da odluči da neke aktivnosti u oblasti oporezivanja (recimo, dodelu PIB-a) obavlja preko JEKT-a;
oblast krivičnog prava – što ne znači, recimo, da se pravila o krivičnoj odgovornosti mogu koristiti da bi se izigrala pravila ovog zakona;
određivanje merodavnog prava;
mere kojima se štiti ili unapređuje kulturna ili jezička raznovrsnost ili medijski pluralizam;
ukidanje monopola u pružanju usluga i na državnu pomoć.
U stavu 3. istog člana propisano je da se odredbe ne primenjuju na:
usluge od opšteg interesa (tu se misli na neekonomske to jest neprivredne usluge od opšteg interesa – recimo, osnovno i srednje obrazovanje – a ne na usluge od opšteg ekonomskog interesa);
finansijske usluge (bankarske usluge; potrošački kredit, to jest svaki finansijski ustupak potrošaču, kao što su obročne otplate cene i slično; investicioni i penzioni fondovi; osiguranje; finansijski (ali ne i operativni) lizing; itd);
usluge elektronskih komunikacija, te elektronske komunikacione mreže i pripadajuća sredstva;
usluge u oblasti saobraćaja, uključujući vazdušni, železnički i drumski saobraćaj, javni gradski prevoz i taksi, prevoz sanitetskim vozilom i vozilom hitne medicinske pomoći, te aerodromske i lučke službe (međutim, pojam usluge odnosi na usluge koje pružaju auto-škole, pogrebna preduzeća, rent-a-car, uslužne delatnosti na aerodromima (prodavnice, restorani), usluge fotografisanja iz vazduha i slično);
usluge privremenog zapošljavanja (međutim, ako agencija za privremeno zapošljavanje pruža i neke druge usluge, one su pokrivene ovim zakonom);
poslove zdravstvene zaštite koji obuhvataju sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju, a obavlja ih zdravstveni radnik u zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi (N.B. Odredba kojom se zdravstvena zaštita izuzima iz primene ovog zakona obuhvata i farmaceutske usluge. Izuzetak treba da je što uži, to jest da se iz primene isključe samo usko shvaćeni poslovi zdravstvene delatnosti, a ne, recimo, usluge koje su srodne ili izgledaju kao srodne, a pružaju ih spa centri, teretane, sportski centri i slično. Veterinarske usluge su uređene Zakonom o veterini („Službeni glasnik RS”, br. 91/05, 30/10 i 93/12) i nisu isključene iz primene ovog zakona. Ni usluge sportskih klubova, spa, fitnes i relaksacionih centara nisu izuzete iz primene ovog zakona. Isto važi za slučajeve kada zdravstvena ustanova nije pružalac usluge nego je ona korisnik usluge (čišćenja, održavanja medicinske opreme i drugo);
audiovizuelne usluge, uključujući televizijsko i radijsko emitovanje i bioskopske projekcije (međutim, ugostiteljske usluge, usluge oglašavanja i iznajmljivanja bioskopskog prostora i slično nisu izuzete iz primene);
priređivanje igara na sreću (međutim, ugostiteljske i druge usluge koje pruža priređivač igara na sreću nisu izuzete iz primene);
usluge privatnog obezbeđenja;
usluge socijalne zaštite, koje pružaju ustanove socijalne zaštite i drugi subjekti u socijalnoj zaštiti u skladu sa zakonom, kao i delatnost udruženja osnovanih radi ostvarivanja humanitarnih ciljeva (izuzetak se ne odnosi na privatno angažovanu pomoć licu s povećanim potrebama i tome slično);
vršenje prenetih ili poverenih javnih ovlašćenja, uključujući javnobeležničku delatnost i poslove izvršitelja (isključenje se ne odnosi na usluge koje služe kao priprema ili podrška za vršenje javnog ovlašćenja – programiranje, obrada podataka, dizajn, održavanje i slično).
Član 4.
Ovim članom razjašnjen je odnos ovog zakona prema drugim zakonima. Ova odredba je sasvim načelna i svoj pun smisao može da ostvari tek ako se u jednom strateškom dokumentu Vlade precizira da Vlada odnosno drugi ovlašćeni predlagač predlaže izmenu zakona odnosno drugih opštih akata. U tom strateškom dokumentu trebalo bi predvideti i rokove u kojima Vlada odnosno drugi ovlašćeni predlagač predlaže pomenute izmene, s tim što i njihova primena treba da bude odložena do dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
Član 5.
Odredbe ovog člana su zajedničke, to jest podjednako se odnose na ostvarivanje prava na poslovno nastanjivanje i slobode prekograničnog pružanja usluga, pa su zato pridružene osnovnim odredbama ovog zakona. Imaju za cilj pojednostavljenje administrativnih procedura neophodnih da bi se pružalac usluga poslovno nastanio na teritoriji Republike Srbije, odnosno da bi na toj teritoriji prekogranično pružao usluge (u ovoj potonjoj konstrukciji pružalac nije poslovno nastanjen u Srbiji ali tu privremeno ili povremeno obavlja svoju uslužnu delatnost). Preciznije, cilj ovih odredaba je da se pružaocu usluga u pomenutim postupcima olakša dokazivanje ispunjenosti uslova za poslovno nastanjivanje odnosno za prekogranično pružanje usluga. U tom smislu, kada se u postupku za dobijanje saglasnosti od pružaoca usluga zahteva da određenom ispravom odnosno dokumentom dokaže ispunjenost uslova za dobijanje saglasnosti, organ javne vlasti dužan je da prihvati svaku ispravu odnosno dokument iz države EEP koji služe u iste svrhe odnosno iz kojih jasno proizlazi da je dati uslov ispunjen (stav 1).
Organ javne vlasti ne može da zahteva od pružaoca usluge da dostavi original, overenu kopiju ili overeni prevod pomenute isprave odnosno dokumenta, osim kada za to postoji javni interes – koji je definisan u članu 2. stav 1. tačka 14) ovog zakona. Organ javne vlasti može samo da zahteva od pružaoca usluge da dostavi neovereni prevod pomenute isprave odnosno dokumenta na jezik koji je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji. Međutim, izložene olakšice koje se tiču dokazivanja ne važe kada treba dokazati ispunjenost uslova za: priznavanje stranih stručnih kvalifikacija, učešće u postupku javne nabavke, upis u privredni registar.
Odredbe ovog člana se ne primenjuju na: dokazivanje ispunjenosti uslova za priznavanje stranih stručnih kvalifikacija, dokazivanje ispunjenosti uslova za učešće u postupku javne nabavke, dokazivanje ispunjenosti zakonom propisanih uslova za upis u privredni registar. Prema čl. 5 (4) Direktive o uslugama, ovde se misli na:
zakone kojima se uređuje dokazivanje ispunjenosti uslova za priznavanje stranih stručnih kvalifikacija za bavljenje regulisanom profesijom (čl. 7 (2) i čl. 50 Direktive 2005/36/EZ o priznavanju stručnih kvalifikacija, koja tek treba da bude transponovana u pravni sistem Republike Srbije);
zakone o dokazivanju ispunjenosti uslova za učešće u postupku javne nabavke (član 77. Zakona o javnim nabavkama, „Službeni glasnik RS”, br. 124/12, 14/15 i 68/15);
zakone kojima se u nacionalno pravo transponuju relevantne odredbe Prve direktive kompanijskog prava i Jedanaeste direktive kompanijskog prava (68/151/EEZ i 89/666/EEZ);
te zakone o dokazivanju upisa advokata u odgovarajući imenik odnosno registar u matičnoj državi.
JEDINSTVENA ELEKTRONSKA KONTAKTNA TAČKA (čl. 6–7)
Član 6.
U stavu 1. definisana je Jedinstvena elektronska kontaktna tačka kao državni elektronski servis na srpskom i engleskom jeziku, putem kojeg organi javne vlasti Republike Srbije razmenjuju informacije među sobom i s nadležnim organima država EEP, a sva zainteresovana lica mogu besplatno da se obaveste o uslovima i postupcima za ostvarivanje prava na poslovno nastanjivanje odnosno za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga u Republici Srbiji i državama EEP. U Direktivi o uslugama pravi se razlika između dostupnosti elektronskim putem i dostupnosti na daljinu (što bi podrazumevalo i slanje poštom, primera radi). Razlozi ekonomičnosti i načelo zaštite životne sredine govore u prilog tome da se JEKT odredi kao elektronski servis, odnosno da njegova svrha bude dostupnost određenih informacija (a potom i sprovođenje određenih postupaka) elektronskim putem. Dve su funkcije JEKT-a: obaveštavanje (član 6. stav 1. i član 7) i pokretanje odnosno sprovođenje postupaka za dobijanje saglasnosti odnosno za korišćenje pravom na poslovno nastanjivanje (član 6. stav 1). Razvoj JEKT-a odvijaće se u dve velike faze: sistem će prvo biti osposobljen za obaveštavanje, a tek docnije za sprovođenje različitih (upravnih) postupaka elektronskim putem. Treba naglasiti da se član 6. primenjuje od stupanja na snagu – njegova primena nije odložena. U Prelaznim i završnim odredbama bliže su određene razvojne etape JEKT-a (član 42).
U stavu 2. istog člana propisano je da ministarstvo nadležno za poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga (u daljem teksty: nadležno ministarstvo) obrazuje organizacionu jedinicu u svome sastavu koja uspostavlja JEKT i njime upravlja.
U stavu 3. propisano je da se nadležno ministarstvo stara da JEKT bude ažuran, pregledan, jasan i jednostavan za korišćenje. Organi javne vlasti imaju zakonsku obavezu da nadležnom ministarstvu blagovremeno dostave potpune podatke iz svog delokruga koji su od značaja za ažurnost JEKT-a. Postupak prikupljanja i razmene podataka između organa javne vlasti i nadležnog ministarstva preko JEKT-a uređuje Vlada posebnim propisom (stav 6).
Odredbom stava 4. propisano je da se nadležno ministarstvo i organi javne vlasti zajednički staraju da sva zainteresovana lica mogu elektronskim putem preko JEKT-a pouzdano i lako da pribave sve obrasce i dokumenta te da preduzmu sve radnje u cilju ispunjavanja uslova odnosno sprovođenja postupka za ostvarivanje prava na poslovno nastanjivanje odnosno dobijanje saglasnosti za pružanje usluga u Republici Srbiji. Ipak, tu treba uzeti u obzir etape u razvoju JEKT-a iz člana 42. Sve do pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, funkcija JEKT-a ograničena je na obaveštavanje, a tek od pristupanja ta funkcija proširuje se i na sprovođenje upravnih postupaka preko nadležnog ministarstva putem JEKT-a.
Prema odredbi stava 5. obaveza nadležnog ministarstva i organa javne vlasti da omoguće elektronsko ispunjavanje uslova odnosno sprovođenja postupka za ostvarivanje prava na poslovno nastanjivanje odnosno dobijanje saglasnosti za pružanje usluga ne odnosi se na uslove čija ispunjenost mora neposredno da se proveri – recimo, pregledom prostorija ili opreme za pružanje usluga ili procenom sposobnosti ili ličnog integriteta pružaoca usluga.
Član 7.
U stavu 1. propisana je dužnost nadležnog ministarstva da pružaocima i korisnicima usluga omogući da preko JEKT-a lako pristupe tačnim i potpunim informacijama o: uslovima koje pružaoci usluga moraju da ispune u Republici Srbiji, a posebno o uslovima i postupcima za ostvarivanje prava na poslovno nastanjivanje i prekogranično pružanje usluga; organima javne vlasti koji obavljaju poslove od značaja za funkcionisanje tržišta i promet usluga, njihovim nadležnostima te načinu na koji pružalac odnosno korisnik usluge stupa u neposredan kontakt s njima; načinu i uslovima za upis odnosno ostvarivanje uvida u javne registre i baze podataka o uslugama i pružaocima usluga; pravnim sredstvima i postupcima za ostvarivanje i zaštitu prava pružalaca odnosno korisnika usluga (smisao ovog pravila je u tome da se korisnici i pružaoci usluga obaveste o redovnim i vanrednim pravnim lekovima i uopšte o postupcima između pružaoca ili korisnika usluge i organa javne vlasti (odnosno države), između pružalaca usluga, te između pružaoca i korisnika usluge); organizacijama i udruženjima koja pružaju praktičnu pomoć pružaocima odnosno korisnicima usluga te načinu na koji pružalac odnosno korisnik usluge stupa u neposredan kontakt s njima. Treba ukazati na sledeće: Pravo na obaveštenost je garantovano potrošaču odredbom člana 2. stav 1. tačka 3) Zakona o zaštiti potrošača, („Službeni glasnik RSˮ, broj 62/14). Iz te načelne odredbe potom je izvedeno, primera radi, poglavlje istog tog zakona o isticanju cena, dužnost trgovca da pre zaključenja ugovora potrošaču pruži određena obaveštenja, itd. Međutim, pojam korisnika usluge širi je od pojma potrošača; na primer, korisnik usluge može da bude i pravno lice, kao i fizičko lice koje postupa u profesionalnom kapacitetu. Pored toga, pravo na obaveštenost po ovom zakonu imaju ne samo korisnici, nego i pružaoci usluga. Dužnost obaveštavanja ovde je (i) na državi, dok u potrošačkom kontekstu tu dužnost ima samo trgovac. Dakle, u članu 7. stav 1. ovog zakona propisan je minimum informacija koje je država dužna da stavi na raspolaganje pružaocima i korisnicima usluga. Iz nomotehničkih razloga u prvi plan stavljena je dužnost države da obavesti, a ne korespondirajuće pravo pružalaca i korisnika usluga da budu obavešteni.
U stavu 2. istog člana propisano je da se nadležno ministarstvo i organi javne vlasti zajednički staraju da pružaoci i korisnici usluga preko JEKT-a na vlastiti upit mogu da se obaveste kod nadležnog organa javne vlasti o ustaljenom tumačenju i primeni propisa od značaja za poslovno nastanjivanje odnosno pružanje usluga, te da dobiju jednostavna opšta uputstva za postupanje u skladu s tim propisima. Ovaj vid obraćanja organu javne vlasti se u našim propisima već naziva upitom. (Vid. primera radi član 12. Zakona o inspekcijskom nadzoru, („Službeni glasnik RS”, broj 23/15), tu je rok upravo sedam dana; Direktiva o uslugama propisuje samo da to treba da bude bez odlaganja; u našim uslovima ipak treba jasno opredeliti rok, vid. stav 4).
Odredba stava 3. propisuje dužnost organa javne vlasti da pruži opšte informacije o ustaljenom tumačenju i primeni odgovarajućih propisa. Organ javne vlasti nije dužan da daje pravne savete u pojedinačnim slučajevima. Prema stavu 4, organ javne vlasti je dužan da najkasnije u roku od petnaest dana od prijema upita pružaocu odnosno korisniku usluga preko JEKT-a dostavi traženo obaveštenje odnosno uputstvo, uključujući obaveštenje o tome da je upit bez osnova ili pogrešno formulisan.
PRAVO PRUŽALACA USLUGA NA POSLOVNO NASTANjIVANjE (čl. 8–12)
Član 8.
Ovaj član sadrži opšte odredbe o pravu na poslovno nastanjivanje i razloge zbog kojih se to pravo izuzetno može ograničiti. Prema stavu 1. ovog člana, pružaoci usluga imaju pravo na poslovno nastanjivanje u Republici Srbiji. To znači da fizička lica koja su državljani Republike Srbije ili države EEP, kao i pravna lica sa sedištem u Republici Srbiji ili državi EEP, imaju pravo da bez vremenskog ograničenja i putem stalne infrastrukture obavljaju uslužnu privrednu delatnost u Republici Srbiji.
Stavom 2. propisano je da se obavljanje uslužne privredne delatnosti može se usloviti dobijanjem saglasnosti u postupku pred organom javne vlasti samo iz razloga zaštite javnog interesa i uz poštovanje principa srazmernosti i nediskriminacije. Pojam javnog interesa uređen je u članu 2. stav 1. tačka 14) ovog zakona.
U stavu 3. predviđeno je da se postupak za dobijanje saglasnosti (definisan u članu 2. stav 1. tačka 12) ovog zakona) uređuje i vodi u skladu s principima zakonitosti, zaštite prava građana i zaštite javnog interesa, efikasnosti i ekonomičnosti, pravilnog i potpunog utvrđivanja odlučnih činjenica, dvostepenosti u rešavanju, pravnosnažnosti i pružanja pomoći stranci.
Član 9.
Stav 1. propisuje da uslovi za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga sprečavaju samovoljno postupanje organa javne vlasti pred kojim se vodi postupak; propisuju se u cilju zaštite javnog interesa i u skladu s principima srazmernosti, nediskriminacije, javnosti i transparentnosti; te moraju da budu opšti, objektivni, unapred objavljeni, lako dostupni, jasni i jednoznačni. Reč je o načelnoj odredbi koja ima interpretativni značaj.
U vezi s navedenim treba znati da su u članu 15. st. 1–4 Direktive o uslugama pobrojani „sumnjivi” uslovi, to jest uslovi koji nisu zabranjeni, ali je neophodno da ih zakonodavac preispita (ako su već propisani) u svetlu odredaba člana 9., odnosno da ima na umu odredbe člana 9. u slučaju da nakon usvajanja zakona budu propisivani uslovi za obavljanje pojedinih uslužnih delatnosti. U svakom slučaju, i kada su uslovi za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga propisavi u cilju zaštite javnog interesa, oni predstavljaju ograničenje slobode pružanja usluga, te moraju biti srazmerni cilju zbog kojih su propisani. Opravdana je samo najmanja moguća restrikcija kojom se može postići željeni cilj. Primera radi, u navedenom članu Direktive o uslugama pominju se između ostalog: kvantitativna i teritorijalna ograničenja; obaveza poslovnog nastanjivanja u određenoj pravnoj formi; rezervisanje određene usluge za određenu vrstu pružalaca usluga zbog posebne prirode te usluge; određivanje minimalnog broja zaposlenih; određivanje tarife koju pružalac mora da primenjuje; obaveza pružaoca da uz uslužnu delatnost za koju mu se daje saglasnost obavlja još neku delatnost; ili, recimo, postavljanje uslova da vlasnici društva budu kvalifikovani za obavljanje određene regulisane profesije ili da poseduju određeni udeo.
Potrebno je da se u strateškom dokumentu koji će doneti Vlada predvidi da Vlada odnosno drugi ovlašćeni predlagač predlaže izmenu zakona odnosno drugih opštih akata kojima su propisani uslovi za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga, ako su ti uslovi u suprotnosti s članom 9. Treba predvideti i rokove u kojima Vlada odnosno drugi ovlašćeni predlagač predlaže pomenute izmene, s tim što i njihova primena treba da bude odložena do dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
U stavu 2. propisano je da se pružaocu usluga mogu da staviti na teret samo razumni i stvarni troškovi sprovođenja postupka za dobijanje saglasnosti. Postupak za dobijanje saglasnosti ne sme da odvraća pružaoce usluga od obavljanja uslužnih delatnosti, niti da odlaže ili komplikuje pružanje usluga bez osnovanog razloga.
U stavu 3. propisano je da se u postupku za dobijanje saglasnosti ne može zahtevati da pružalac usluge ispuni određene uslove, ako je već jednom ispunio iste ili po svrsi bitno slične uslove u Republici Srbiji ili u državi EEP. Prethodna ispunjenost uslova dokazuje se u skladu s odredbama člana 5. ovog zakona.
U stavu 4. razjašnjeno je da uslov za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga ne sme da bude diskriminatoran u pogledu stvarnog ili registrovanog sedišta odnosno državljanstva ili prebivališta pružaoca usluge, njegovih osnivača, članova ili zaposlenih.
Prema stavu 5. od pružaoca usluge ne može da se zahteva da ima registrovano ili stvarno sedište odnosno da bude član profesionalnog ili strukovnog udruženja ili organizacije samo u jednoj državi EEP; da mu primarno sedište bude u Republici Srbiji; niti da je ranije obavljao odnosno bio registrovan za obavljanje predmetne uslužne delatnosti u Republici Srbiji.
Davanje saglasnosti ne može da se uslovi ni: postojanjem reciprociteta s državom EEP u kojoj pružalac usluge ima sedište odnosno čiji je državljanin; ekonomskom opravdanošću davanja saglasnosti u konkretnom slučaju; zaključivanjem ugovora o osiguranju od profesionalne odgovornosti s domaćim osiguravačem; pribavljanjem garancije kod domaće banke (stav 6).
Na kraju, prema stavu 7. u postupku za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga ne može se tražiti mišljenje profesionalnog ili strukovnog udruženja čiji su članovi stvarni ili potencijalni konkurenti pružaoca usluge.
Član 10.
U stavu 1. propisano je da se saglasnost za pružanje usluga (u smislu člana 2. stav 1. tač. 11–13) izdaje bez prostornih i vremenskih ograničenja. Ona uključuje i mogućnost osnivanja zavisnih društava i obrazovanja ogranaka (stav 2). Pružalac usluge je dužan da u roku od sedam dana obavesti JEKT o osnivanju zavisnog društva u ciljy obavljanja uslužne delatnosti za koju je dobio saglasnost, kao i o tome da više ne ispunjava neki od uslova za dobijanje saglasnosti (stav 3).
Prema stavu 4. prostorno važenje saglasnosti za pružanje usluga može se zakonom ograničiti ako to nalaže javni interes.
Prema stavu 5. vremensko važenje saglasnosti za pružanje usluga može se zakonom ograničiti: kada je neophodna redovna provera ispunjenosti uslova za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga, a kontinuirana ispunjenost tih uslova garantuje pružaocu usluga da će mu saglasnost biti obnovljena; kada javni interes nalaže da se ograniči broj ovlašćenih pružalaca određene usluge (vid. član 11 ovog zakona); kada javni interes nalaže da važenje saglasnosti bude vremenski ograničeno.
Ne smatra se da je saglasnost za pružanje usluga vremenski ograničena ako se može obnoviti besplatno i bez ponovne provere ispunjenosti uslova (stav 6. član 10). S tim u vezi: Direktiva o uslugama dozvoljava vremensko ograničenje dobijenih dozvola i odobrenja ako je njihovo obnavljanje „automatsko” (član 1. (a) Direktive). Međutim, ne može se kazati da je obnavljanje dobijene saglasnosti „automatsko” ako pružalac usluge mora da plati da bi mu se saglasnost obnovila.
Ne smatra se da je saglasnost za pružanje usluga vremenski ograničena ako je propisan rok u kojem je pružalac usluga dužan da počne da obavlja uslužnu delatnost pošto je dobio saglasnost (stav 7).
Član 11.
Ako ograničenost prirodnih resursa ili tehničkih kapaciteta za obavljanje određene uslužne delatnosti nalaže da broj ovlašćenih pružalaca bude ograničen, saglasnost za pružanje usluge dobija se u postupku po javnom pozivu koji je transparentno i nepristrasno sproveden. Takva saglasnost je po prirodi stvari vremenski ograničena. Ne može se obnoviti drukčije nego ponovnim sprovođenjem postupka po javnom pozivu. U svakom takvom postupku svi učesnici su ravnopravni, a saglasnost koju su ranije imali ne može im se računati kao prednost. Prilikom utvrđivanja opštih kriterijuma za davanje saglasnosti na osnovu javnog poziva organ javne vlasti dužan je da vodi računa o javnom interesu.
Član 12.
Uređuje opštenje pružalaca usluga s organima javne vlasti i rok za odlučivanje. Ove odredbe oslanjaju se u velikoj meri na pravila Zakona o opštem upravnom postupku. Ponavljanje nekih pravila Zakona o opštem upravnom postupku ovde je opravdano, jer nadležno ministarstvo iz člana 6. stav 1. nije postupajući organ u upravnom postupku, nego je samo nadležno da preko JEKT-a prima podneske za postupajući organ javne vlasti (upravo u skladu s odredbama člana 12). Zbog toga postoji potreba da se posebno uredi njegovo postupanje preko JEKT-a.
Prema stavu 1. za prijem podnesaka u postupku za dobijanje saglasnosti (u smislu člana 2. stav 1. tačka 12) nadležni su organ javne vlasti pred kojim se vodi postupak i nadležno ministarstvo preko JEKT-a. Nadležno ministarstvo je dužno da zahtev za dobijanje saglasnosti i ostale podneske koje je primilo preko JEKT-a prosledi organu javne vlasti bez odlaganja a najkasnije sledećeg radnog dana.
Prema stavu 2. primalac je dužan da podnosiocu bez odlaganja potvrdi prijem podneska. Nadležno ministarstvo je dužno da potvrdi i da je podnesak koji je primljen preko JEKT-a prosleđen nadležnom organu javne vlasti.
Odredbom stava 3. propisano je da je organ javne vlasti odnosno nadležno ministarstvo preko JEKT-a dužno da podnosiocu zahteva potvrdi da je primio njegov zahtev za dobijanje saglasnosti, te da ga istovremeno obavesti o: roku za odlučivanje po tom zahtevu, pravnim lekovima na koje podnosilac zahteva ima pravo i pravnim posledicama propuštanja organa javne vlasti da o zahtevu odluči u roku.
Prema stavu 4. ako podnesak ima formalni nedostatak koji sprečava da se po njemu postupi ili je nerazumljiv ili nepotpun, organ javne vlasti odnosno nadležno ministarstvo preko JEKT-a učiniće sve što treba da se nedostaci otklone.
U stavu 5. propisano je da se odluka o zahtevu za dobijanje saglasnosti bez odlaganja dostavlja podnosiocu zahteva, bez obzira na to da li je zahtev podnet neposredno organu javne vlasti ili nadležnom ministarstvu preko JEKT-a. Prema odredbama stava 6 istog člana, organ javne vlasti je dužan da u roku od 30 dana od dana prijema odluči o urednom zahtevu za dobijanje saglasnosti. U složenim slučajevima organ javne vlasti može da produži ovaj rok, i to samo jednom i najviše za 30 dana. Odluka o produženju roka za odlučivanje proizvodi pravno dejstvo ako je dostavljena podnosiocu zahteva pre nego što je istekao rok koji se produžava. Odredbama stava 7 propisano da će se, u slučaju da organ javne vlasti propusti rok za odlučivanje, smatrati da je zahtev za dobijanje saglasnosti usvojen u celini. Suprotno se može propisati samo zakonom, kada to nalaže javni interes koji je definisan u članu 2. stav 1. tačka 14).
SLOBODA PREKOGRANIČNOG PRUŽANjA USLUGA (čl. 13–17)
Član 13.
Uređuje se sloboda prekograničnog pružanja usluga i uslovi pod kojima se ona može ograničiti. Prekogranično pružanje usluga je slobodno. Slobodno je, dakle, pružanje usluge u Republici Srbiji ili u državi EEP, kada pružalac usluge nije državljanin države u kojoj se usluga pruža niti je poslovno nastanjen na njenoj teritoriji (stav 1). Pružalac usluge definisan je u članu 2. stav 1. tačka 7) ovog zakona.
Prema stavu 2. prekogranično pružanje usluge na teritoriji Republike Srbije može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno za zaštitu javnog poretka, javne bezbednosti, javnog zdravlja ili životne sredine od stvarne i ozbiljne opasnosti. Treba, dakle, uočiti da se ograničenje slobode prekograničnog pružanja usluga ne može opravdati svakom kategorijom javnog interesa iz člana 2. stav 1. tačka 14), nego u obzir dolaze samo četiri izričito pomenute kategorije (javni poredak, javna bezbednost, javno zdravlje i životna sredina – svaka od njih je dovoljna, ne traži se da kumulativno nalažu da se ograniči pomenuta sloboda).
Prema stavu 3. ograničenje slobode prekograničnog pružanja usluga propisuje se i tumači u skladu s principima nediskriminacije po osnovu države sedišta odnosno državljanstva pružaoca ili korisnika usluge i srazmernosti ciljevima radi kojih je propisano. Prema načelu nediskriminacije, ako je sloboda prekograničnog pružanja usluga ograničena zbog neke od četiri navedene kategorije javnog interesa, to ograničenje mora da važi kako za domaće, tako i za strane pružaoce usluga (ne može se propisati poseban uslov za strane pružaoce, pa makar taj uslov bio i neophodan za zaštitu neke od navedene četiri kategorije javnog interesa). Prema načelu srazmernosti, ako ga zakon predviđa, ograničenje mora da bude adekvatno, nužno i dovoljno za ostvarivanje cilja zbog kojeg je propisano.
Prekogranično pružanje usluga u Republici Srbiji načelno je slobodno. Ono može da se ograniči pod uslovima iz člana 13. stav 2. kada je to neophodno za zaštitu javnog poretka, javne bezbednosti, javnog zdravlja ili životne sredine. Ove uslove treba usko tumačiti. Opasnost koja preti pomenutim dobrima mora da bude stvarna i ozbiljna da bi ograničenje bilo opravdano.
Član 14.
U stavu 1. dodatno je propisano da se prekogranično pružanje usluga ne može se uslovljavati: poslovnim nastanjivanjem na teritoriji Republike Srbije; dobijanjem saglasnosti od organa javne vlasti, upisom u privredni registar ili članstvom u profesionalnom ili strukovnom udruženju ili organizaciji u Republici Srbiji, osim kada je to predviđeno propisom kojim se domaće pravo usaglašava s pravom Evropske unije (misli se, recimo, na posebne uslove iz Direktive 2005/36/EZ o priznavanju stručnih kvalifikacija, koja je nedavno izmenjena Direktivom 2013/55/EU); posedovanjem isprave na osnovu koje se utvrđuje identitet, koju izdaje organ javne vlasti u Republici Srbiji.
Prema stavu 2. pružaocu usluge koji nema sedište u Republici Srbiji ne može se zabraniti da uspostavi odnosno koristi infrastrukturu potrebnu za obavljanje predmetne uslužne delatnosti. Drugim rečima, od pružaoca usluga se ne može zahtevati da ima sedište na teritoriji Republike Srbije. Međutim, on se ne može ni sprečavati da koristi infrastrukturu, da otvori ured ili kancelariju, ili da učini što drugo što mu je neophodno za skladištenje robe, prijem korisnika i tome slično.
Prema stavu 3. posebni uslovi u pogledu opreme i potrošnog materijala za obavljanje uslužne delatnosti propisuju se samo ako su neophodni za zaštitu javnog zdravlja odnosno za sprovođenje ili unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu. Misli se na mašine, alat, potrošni materijal i slično. Ne misli se na građevinski materijal i drugi materijal koji ostaje kod korisnika usluge – ni kada ga obezbeđuje pružalac usluge.
Odredbom stava 4. propisano je da se prekogranično pružanje usluga na teritoriji Republike Srbije ne može otežavati odnosno onemogućavati merama ili propisima koji podstiču korisnike usluga da usluge pribavljaju od pružalaca usluga sa sedištem na teritoriji Republike Srbije.
U stavu 5. stoji da se prekogranično obavljanje uslužnih delatnosti samozaposlenih fizičkih lica ne može se usloviti zasnivanjem radnog odnosa. Primera radi, sloboda prekograničnog pružanja usluga ne može se ograničiti samozaposlenom turističkom vodiču iz države EEP propisivanjem da turistički vodič mora da bude zaposlen u turističkoj agenciji da bi pružao ovu uslugu na teritoriji Republike Srbije. Sloboda prekograničnog pružanja usluga samozaposlenih lica ne može se narušavati ni propisima koji ograničavaju njihovu ugovornu sposobnost.
Član 15.
Propisani su izuzeci od načelne zabrane ograničenja slobode prekograničnog pružanja usluga. Prema opštem pravilu, izuzeci se usko tumače. I konkretno, baš u vezi s ovde pobrojanim izuzecima, koji inače potiču iz člana 16. Direktive o uslugama, Evropski sud pravde potvrdio je da ih treba restriktivno tumačiti (vid. Judgment of 18 May 1995, Commission v Italy, Case C-57/94).
Prema stavu 1. odredbe čl. 13. i 14. ovog zakona (o načelnoj slobodi prekograničnog pružanja usluga i restriktivno propisanim i tumačenim uslovima pod kojima se ona može ograničiti) ne primenjuju se na:
uslugu koja je posebnim zakonom određena kao usluga od opšteg ekonomskog interesa, pod uslovom da je tim zakonom jasno i precizno određen predmet date usluge, kao i javni interes za njeno obavljanje, naročito u delatnostima poštanskih usluga, snabdevanja električnom energijom, gasom i vodom, odvodnjavanja i tretmana otpada. Nije dovoljno da se nominalno odredi da je neka usluga – usluga od opšteg ekonomskog interesa. Recimo, u Zakonu o zaštiti potrošača su kao takve opredeljene „elektronske komunikacione usluge”. Međutim, elektronske komunikacione usluge su raznolike po predmetu. Ne treba ih sve kvalifikovati kao usluge od opšteg ekonomskog interesa. Drugim rečima, ne postoji javni interes za kontinuirano pružanje svih elektronskih komunikacionih usluga, na nediskriminatornoj osnovi, po pristupačnim uslovima i tako dalje. Ako je delatnost nekog pružaoca usluge široko određena kao uslužna delatnost od opšteg ekonomskog interesa, ali bez jasnog i preciznog zakonskog određenja na koju tačno njegovu uslugu (posao, zadatak) se to odnosi i u čemu se sastoji javni interes za pružanje baš te usluge, onda nije zadovoljen uslov iz član 15. stav 1, tačka 1) ovog zakona, a konkretna paušalno određena „usluga od opšteg ekonomskog interesa” potpada pod čl. 13 i 14. ovog zakona;
obavljanje poslova izvršitelja;
ulazak i boravak državljana trećih država na teritoriji Republike Srbije. Smisao je sledeći: Odredbe član 16. Direktive (čl. 13. i 14) ne bi smele da utiču na šengensku pravnu tekovinu, niti na pravo države članice da propiše posebne uslove za ulazak i boravak državljana trećih država (misli se na njihovo kretanje iz zemlje Šengena u zemlju koja to nije i obratno, odnosno preseljenje u drugu zemlju na period duži od tri meseca);
autorska i srodna prava;
zakonsku javnobeležničku formu određenih pravnih poslova i izjava;
registraciju vozila koja su predmet lizinga odnosno dugoročnog zakupa po osnovu ugovora zaključenog izvan Republike Srbije. Smisao ovog pravila je da se pravilima čl. 14. i 15. ne utiče na pravila o oporezivanju (recimo, naknade po osnovu lizinga ili dugoročnog zakupa pokretne stvari);
merodavno pravo za ugovorne i vanugovorne obaveze;
pitanja uređena zakonima kojima se domaće pravo usaglašava s posebnim propisima Evropske unije o:
upućivanju radnika u uslužnim delatnostima (Direktiva 96/71/EZ o upućivanju radnika u uslužnim delatnostima);
zaštiti podataka o ličnosti (Direktiva 95/46/EZ o zaštiti građana u vezi sa obradom podataka o ličnosti);
socijalnom osiguranju radnika, samozaposlenih lica i njihovih porodica (Uredba 1408/71 o primeni šema socijalnog osiguranja na radnike, samozaposlena lica i njihove porodice);
slobodi obavljanja advokatske delatnosti (Direktiva 77/249/EEZ o efektivnom uživanju slobode pružanja advokatskih usluga);
posebnim administrativnim uslovima za slobodno kretanje lica (Direktiva 2004/38/EZ o pravu građana EU i članova njihovih porodica na slobodno kretanje i boravište na području države članice);
slobodi prekograničnog bavljenja regulisanim profesijama [Glava II Direktive 2005/36/EZ o priznavanju stručnih kvalifikacija (nedavno izmenjena Direktivom 2013/55/EU), pa se čl. 14. i 15. primenjuju se samo na ona pitanja o regulisanim profesijama koja se ne tiču priznavanja stručnih kvalifikacija – tarife, osiguranje od profesionalne odgovornosti, poslovna komunikacija i drugo], uključujući slučajeve kada je domaćim propisima, u skladu s pravom Evropske unije (vid. član. 15 (2) (d) Direktive o uslugama), predviđeno da predmetnu uslužnu delatnost, zbog njene prirode, obavljaju samo lica koja ispunjavaju uslove za bavljenje odgovarajućom regulisanom profesijom;
nadzoru i kontroli transporta otpada (Uredba 259/93 o nadzoru i kontroli pošiljaka otpada koje se otpremaju unutar Evropske zajednice, ulaze u nju ili iz nje izlaze);
reviziji finansijskih izveštaja (Direktiva 2006/43/EZ o zakonskim revizijama godišnjih finansijskih i konsolidovanih finansijskih izveštaja).
Član 16.
Uređuje pojedinačne slučajeve u kojima je dopušteno ograničiti slobodu prekograničnog pružanja usluga konkretnom pružaocu. Prema stavu 1. u izuzetnim slučajevima, kada preti stvarna i ozbiljna opasnost po javno zdravlje ili životnu sredinu (recimo, pružalac usluge održavanja i čišćenja sistema centralnog grejanja ne obavlja svoju delatnost na bezbedan način i generiše rizik po zdravlje ljudi), državljaninu države EEP odnosno pravnom licu sa sedištem u državi EEP može se ograničiti sloboda pružanja usluga na teritoriji Republike Srbije, pokretanjem postupka i izricanjem mere u skladu sa zakonom radi sprečavanja ili otklanjanja date opasnosti.
Ta mera, prema stavu 2. mora da bude srazmerna opasnosti koja preti i može da se izrekne pod sledećim uslovima: da na nivou Evropske unije nije izvršeno usklađivanje propisa o bezbednosti usluge o kojoj je reč; da izrečena mera obezbeđuje efikasniju zaštitu od mere koja se može preduzeti po pravu države sedišta pružaoca usluge; da država sedišta pružaoca usluge nije preduzela nikakve mere ili su mere koje je preduzela nedovoljne za otklanjanje opasnosti koja preti.
Prema stavu 3. organ javne vlasti može da izrekne pomenutu meru samo ako je prethodno okončan postupak uzajamne pomoći iz člana 17. ovog zakona. Međutim, prema stavu 4. istog člana, odredba stava 3. ne primenjuje se na postupak pred sudom.
Član 17.
Ovim članom propisan je upravo pomenuti postupak uzajamne pomoći. U stavu 1. propisano je da je organ javne vlasti dužan – pre nego što izrekne meru iz člana 16. stav 1. kojom se određenom licu ograničava sloboda pružanja usluga na teritoriji Republike Srbije jer njegova uslužna delatnost generiše stvarnu i ozbiljnu opasnost po javno zdravlje ili životnu sredinu – da zahteva od nadležnog organa države sedišta pružaoca usluge da preduzme mere radi sprečavanja ili otklanjanja opasnosti koja preti, te da mu bez odlaganja dostavi sve potrebne podatke o pružaocu usluge, predmetnoj usluzi i okolnostima slučaja.
Pošto od nadležnog organa države sedišta pružaoca usluge primi tražena obaveštenja, organ javne vlasti – prema stavu 3. ne može da izrekne meru iz člana 16. stav 1. pre nego što obavesti nadležni organ države sedišta i Evropsku komisiju o razlozima zbog kojih smatra:
da mera koju je preduzela država sedišta pružaoca usluge, odnosno mera koja može da se preduzme po njenom pravu, nije adekvatna, to jest, da država sedišta pružaoca usluge nije preduzela nikakve mere odnosno da su mere koje je preduzela nedovoljne za otklanjanje opasnosti koja preti (vid. član 16, stav 2. tačka 3);
da je mera koja može da se izrekne po pravu Republike Srbije srazmerna opasnosti koja preti i da upravo ona obezbeđuje efikasniju zaštitu od mere koja se može preduzeti po pravu države sedišta pružaoca usluge (vid. član 16. stav 2. tač. 1) i 2).
U stavu 4. propisano je da organ javne vlasti može da izrekne meru iz člana 16. stav 1. tek pošto istekne 15 dana od kada su nadležni organ države sedišta i Evropska komisija primili njegovo obaveštenje iz člana 17. stav 3.
U hitnim slučajevima, kada preti neposredna i naročito velika opasnost po javno zdravlje ili životnu sredinu, organ javne vlasti može da izrekne meru iz člana 16. stav 1. pre okončanja postupka uzajamne pomoći (stav 5). U takvom slučaju, organ javne vlasti je dužan da bez odlaganja obavesti Evropsku komisiju i nadležni organ države sedišta pružaoca usluge o izrečenoj meri i razlozima zbog kojih smatra da se radi o hitnom slučaju (stav 6).
Prema stavu 2. kada se Republika Srbija nađe u poziciji primaoca gorenavedenog zahteva, to jest, kada država EEP na čijoj teritoriji određeni pružalac usluga obavlja svoju uslužnu delatnost uputi zahtev Srbiji, jer je Srbija država sedišta predmetnog pružaoca usluga, organ javne vlasti Republike Srbije dužan je da nadležnom organu države EEP bez odlaganja dostavi sve tražene podatke, te da ga obavesti o izrečenim merama odnosno o merama koje mogu da se izreknu po pravu Republike Srbije.
PRAVA KORISNIKA USLUGA (čl. 18–20)
Član 18.
Korisnicima usluga na teritoriji Republike Srbije garantovano je slobodno korišćenje usluga i pravo na obaveštenost. Pod korisnicima usluge se, u skladu s članom 2. stav 1. tačka 8) podrazumevaju državljani Republike Srbije ili države EEP i pravna lica sa sedištem u Republici Srbiji ili državi EEP, a koja koriste, ili imaju nameru da koriste, predmetnu uslugu u bilo koje svrhe. U stavu 1. propisano je da korisnici slobodno i pod jednakim uslovima koriste usluge koje se pružaju na teritoriji Republike Srbije. Odredbom stava 2. predviđeno je da korisnici usluga imaju pravo na obaveštenost o opštim uslovima pod kojima se uslužne delatnosti pružaju i koriste u državama EEP, radi donošenja razumnih ekonomskih odluka o prekograničnom korišćenju usluga. Prekogranično korišćenje usluge treba razumeti kao korišćenje usluge na teritoriji Republike Srbije, kada je pružalac usluge državljanin države EEP, odnosno pravno lice sa sedištem u državi EEP (vid. član 2. stav 1. tačka 10).
Član 19.
U stavu 1. propisuje se zabrana diskriminacije korisnika usluga po osnovu: države sedišta odnosno državljanstva, prebivališta ili boravišta samog korisnika; kao i po osnovu države sedišta odnosno državljanstva pružaoca čiju uslugu ovaj koristi ili namerava da koristi. Pod diskriminacijom misli se na različito postupanje u istim ili bitno sličnim slučajevima, odnosno na isto postupanje u različitim slučajevima. Primera radi, diskriminaciju po osnovu državljanstva korisnika predstavljala bi posebna viša tarifa za korisnike usluga koji nisu državljani Republike Srbije, ili zahtev da korisnik koji nije državljanin Republike Srbije dostavi određena dokumenta da bi mogao da koristi predmetnu uslugu. Međutim, povoljnija tarifa za korišćenje opštinskog bazena za stanovnike date opštine ne bi trebalo da se kvalifikuje kao diskriminacija, kada se uzme u obzir da se bazen finansira iz budzeta opštine.
Prema stavu 2. prekogranično korišćenje usluge ne može da se uslovi dobijanjem saglasnosti od organa javne vlasti, odnosno davanjem izjave pred tim organom, osim ako se isto zahteva za korišćenje te usluge kada je pružalac usluge poslovno nastanjen u Republici Srbiji.
Odredbom stava 3. zabranjeno je da se korisniku usluge onemogući ili oteža dobijanje finansijske pomoći (reč je o pomoći koju daje država, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave) koja je namenjena za pribavljanje tačno određene usluge, zbog toga što pružalac usluge nema sedište u Republici Srbiji, odnosno zbog mesta pružanja date usluge. Primera radi, zabranjeno je da se finansiranje časova jezika za zaposlene uslovi time da pohađaju kurs kod pružaoca te usluge sa sedištem u Republici Srbiji.
Prema odredbi stava 4. opšti uslovi poslovanja pružaoca usluge mogu da sadrže posebne uslove za korišćenje usluga s obzirom na državljanstvo, prebivalište ili boravište korisnika usluge samo ako za to postoje opravdani razlozi. To mogu da budu razlike u tarifi zbog troškova putovanja do mesta korisnika usluge, povećani troškovi zbog tehničkih uslova za pružanje usluge na određenom mestu, itd.
Član 20.
Propisana je dužnost države da korisnike usluga, na sopstveni zahtev, obaveštava o onome što je od značaja za prekogranično korišćenje usluga. Ministarstvo koje obavlja poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga dužno je, prema stavu 1. ovog člana, da korisnicima usluga omogući da na lak način, preko JEKT-a, pristupe tačnim i potpunim informacijama od značaja za prekogranično korišćenje usluga.
U stavu 2. određen je predmet dužnog obaveštavanja. Tu spadaju: uslovi koje pružaoci usluga moraju da ispune u državi EEP, a naročito uslove koji se odnose na zaštitu potrošača; pravna sredstva i postupci za ostvarivanje i zaštitu prava korisnika usluga kada pružalac usluge nema sedište u Republici Srbiji; organizacije i udruženja koja pružaju praktičnu pomoć korisnicima usluga u državama EEP, te način na koji korisnik usluge stupa u neposredan kontakt s njima.
Ministarstvo koje obavlja poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga pribavlja informacije od značaja za prekogranično korišćenje usluga u postupku administrativne saradnje s nadležnim organima država EEP (stav 3.). Misli se na postupak administrativne saradnje iz člana 29.
BEZBEDNOST I KVALITET USLUGA (čl. 21–28)
Odredbama članova 21–23 utvrđena je dužnost pružaoca usluge da u fazi koja prethodi zaključenju ugovora (predugovorna faza) pruži određena obaveštenja korisniku usluge. Obavezno predugovorno obaveštavanje korisnika usluge o zakonom određenim podacima ima za cilj održavanje i unapređenje bezbednosti i kvaliteta usluga.
Član 21.
U stavu 1. propisano je da je pružalac usluge dužan da korisniku blagovremeno i na jasan, pregledan, potpun i pristupačan način stavi na raspolaganje zakonom propisane podatke, ostavljajući korisniku usluge dovoljno vremena da se upozna s podacima koji su mu stavljeni na raspolaganje. U članu 22. precizno je određen predmet zakonske obaveze predugovornog obaveštavanja: tu su pobrojani podaci o kojima pružalac usluge u predugovornoj fazi mora da obavesti korisnika usluge. Ovu obavezu pružalac usluge dužan je da izvrši pre zaključenja ugovora, a ako se ugovor ne zaključuje u pisanoj formi, onda pre nego što počne da pruža uslugu (stav 2. član 21).
Nije dovoljno da su korisniku usluge ovi podaci stavljeni na raspolaganje neposredno pred zaključenje ugovora, odnosno pred početak pružanja usluge, tako da on nema stvarnu priliku da se o njima obavesti. Korisniku usluge mora se ostaviti jedno razumno potrebno vreme da se uputi u podatke koji su mu stavljeni na raspolaganje. Neblagovremeno obaveštavanje ili obaveštavanje „u nevreme” (tik pred zaključenje ugovora odnosno početak pružanja usluge), tako da korisnik ne može stvarno da se obavesti o usluzi, predstavlja izigravanje ove zakonske odredbe. Odredbom stava 3. propisano je da se obaveza predugovornog obaveštavanja (o podacima iz člana 22) izvršava se na jedan od tri načina, po izboru pružaoca usluge:
stavljanjem na raspolaganje korisniku usluge tih podataka na mestu zaključenja ugovora, odnosno na mestu pružanja usluge ako se ugovor ne zaključuje u pisanoj formi, tako da mu budu lako dostupni;
dostavljanjem korisniku usluge elektronske adrese na kojoj su ovi podaci lako dostupni;
predajom korisniku usluge informacionog materijala koji sadrži detaljan opis usluge, pomenute podatke, kao i zakonom propisana dopunska obaveštenja o mešovitim uslugama i vansudskom rešavanju sporova, pri čemu ovaj informacioni materijal ne mora da bude u pisanoj formi, već može da bude na disku ili flešu ili drugom trajnom nosaču zapisa.
Građanskopravna sankcija za povredu opisane dužnosti predugovornog obaveštavanja korisnika usluge sastoji se u rušljivosti predmetnog ugovora (stav 4): Ako pružalac usluge povredi obavezu predugovornog obaveštavanja, korisnik usluge može da zahteva poništenje ugovora u roku od jedne godine od njegovog zaključenja.
Član 22.
Utvrđen je predmet obaveze predugovornog obaveštavanja: Pružalac usluge dužan je da korisniku usluge stavi na raspolaganje sledeće podatke: ime pružaoca usluge, status, pravnu formu, adresu sedišta, adresu za prijem pošte, broj telefona i, po mogućnosti, broj faksa i adresu za prijem elektronske pošte; ako je pružalac usluge upisan u javni registar, naziv registra i matični broj, odnosno drugi podatak za pouzdanu identifikaciju pružaoca usluge u tom registru; ako se za pružanje date usluge zahteva saglasnost organa javne vlasti, osnovni podaci o tom organu ili JEKT-u, njihovim nadležnostima, te načinu na koji se stupa u neposredan kontakt s njima; ako je pružalac usluge poreski obveznik poreza na dodatu vrednost, njegov poreski identifikacioni broj; za regulisane profesije, profesionalnu ili stručnu kvalifikaciju pružaoca usluge i državu u kojoj je stečena odnosno priznata, te profesionalno ili strukovno udruženje ili organizaciju kod kojih je pružalac usluge upisan u imenik odnosno registar; opšti uslovi poslovanja pružaoca usluge, ako postoje; ugovaranje merodavnog prava ili nadležnosti suda odnosno arbitraže, ako je predviđeno; garanciju, ako postoji [ovo se odnosi na takozvanu ugovornu garanciju (garancija iz Zakona o zaštiti potrošača, garancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari i ostale ugovorne garancije), to jest na sve što pružalac usluge garantuje preko onoga što garantuje po samom zakonu (a po zakonu garantuje da nema materijalnih nedostatak ispunjenja odnosno da je pružena usluga saobrazna onome što je ugovoreno)]; cenu usluge, ako je unapred određena (cena po kojoj pružalac nudi određenu uslugu, a odredio ju je sam ili je određena zakonom); osnovna obeležja usluge, ako nisu očigledna; opasna svojstva usluge (iz člana 24. stav 1); ako pružalac usluge ima zakonsku obavezu da se osigura od profesionalne odgovornosti, odnosno da korisniku usluge pruži odgovarajuće sredstvo obezbeđenja, osnovni podaci o osiguravaču odnosno davaocu obezbeđenja, te načinu na koji se stupa u neposredan kontakt s njima; načinu na koji korisnik usluge može da izjavi reklamaciju u slučaju da usluga koja mu je pružena nije saobrazna onome što je ugovoreno, te postupku rešavanja po reklamaciji.
Na postupak rešavanja po reklamaciji shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje zaštita potrošača (stav 2). Shodna primena znači i da se pravila o reklamaciji iz Zakona o zaštiti potrošača, („Službeni glasnik RS”, broj 62/14), primenjuju i kada korisnik usluge nije potrošač, nego pravno lice ili fizičko lice koje postupa u poslovnom to jest profesionalnom kapacitetu (pribavlja usluge u svrhe koje su namenjene njegovoj poslovnoj delatnosti).
Član 23.
Uređeno je predugovorno obaveštavanje na zahtev korisnika. Naime, pružalac usluge dužan je da korisniku usluge na njegov zahtev stavi na raspolaganje i sledeće podatke: cenu usluge koju pružalac nema u redovnoj ponudi, ali u okviru svoje delatnosti može da je pruži na zahtev korisnika usluge (drugim rečima, pružalac usluge je dužan da na upit saopšti senu nestandardne usluge to jest usluge koju ne pruža redovno ali bi mogao da je pruži); ako cena ne može da se utvrdi unapred, način na koji korisnik usluge može pouzdano da je izračuna (pružalac usluge dužan je da na upit korisnika saopšti podatke koji olakšavaju izračunavanje cene koja se ne može unapred odrediti, nego je nužno tek odrediva); za regulisane profesije, opšte akte kojima je data regulisana profesija uređena u zemlji sedišta pružaoca usluge, te način na koji se pristupa tim aktima; kodifikovana pravila struke i kodeks profesionalne etike koji obavezuju pružaoca usluge, te elektronska adresu na kojoj su dostupni, uz navođenje jezika na kojem su raspoloživi; mešovite usluge koje pružalac usluga takođe obavlja a koje su neposredno povezane s predmetnom uslugom, drugi pružaoci s kojima ih obavlja, te preduzete mere za sprečavanje sukoba interesa; osnovne podatke o vansudskom rešavanju sporova pri profesionalnom, strukovnom ili trgovačkom udruženju ili organizaciji u koju je učlanjen pružalac usluga, odnosno prema kodifikovanim pravilima struke ili kodeksu profesionalne etike koji ga obavezuju, te način na koji se pristupa detaljnim podacima o tome; druge informacije o svojstvima usluge koju pružalac nudi.
Član 24.
Propisana je zakonska obaveza pružalaca opasnih usluga da se osiguraju od odgovornosti za štetu od opasne usluge, odnosno da pruže dovoljno obezbeđenje za obavezu naknade tako prouzrokovane štete. Pod opasnom uslugom misli se na uslužnu delatnost koja pri normalnom obavljanju neposredno izaziva povećanu opasnost od smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja korisnika usluge ili trećeg lica, ili preti da ozbiljno naruši imovinsko stanje korisnika usluge. Pružalac takve usluge dužan je da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju od odgovornosti ili da pruži dovoljno obezbeđenje za obavezu naknade štete (stav 1). Vlada utvrđuje listu usluga koje se smatraju opasnim u ovom smislu (stav 2).
Prema stavu 3. istog člana, kada se pružalac usluge koji ima sedište u državi EEP poslovno nastanjuje u Republici Srbiji od njega se ne može zahtevati da iznova zaključuje ugovor o osiguranju od odgovornosti odnosno da iznova pruža dovoljno sredstvo obezbeđenja, ako je to već učinio u državi sedišta. Postojanje osiguranja odnosno dovoljnog obezbeđenja pružalac usluge iz države EEP može da dokazuje ispravom koja mu je izdata u državi sedišta, u skladu s odredbama člana 5.
Ako osiguranje od odgovornosti odnosno sredstvo obezbeđenja iz države EEP delimično pokriva rizik odgovornosti za štetu od opasne usluge, pružalac usluge je dužan da pruži dovoljno obezbeđenje za rizik koji nije pokriven (stav 4).
Član 25.
Propisano je da je sud dužan da prihvati dovoljno sredstvo obezbeđenja iz države EEP. To se odnosi na slučajeve kada sud, u izvršnom postupku, obaveže pružaoca usluge sa sedištem u državi EEP da obezbedi ispunjenje svoje obaveze.
Član 26.
Uređena je poslovna komunikacija regulisanih profesija, i to načelna sloboda ove komunikacije i njena ograničenja po izuzetku. Pod regulisanom profesijom misli se na profesionalnu delatnost za čije obavljanje se zakonom ili drugim opštim aktom zahteva posedovanje određenih profesionalnih ili stručnih kvalifikacija (primerice, formalno obrazovanje, stručno osposobljavanje ili radno iskustvo nakon završetka formalnog obrazovanja), posebno ako je korišćenje profesionalnim zvanjem uslovljeno posedovanjem ovih kvalifikacija, a obavljanje delatnosti članstvom u profesionalnom ili strukovnom udruženju ili organizaciji (vid. član 2. stav 1. tačka 15). Pod poslovnom komunikacijom misli se na davanje informacija u cilju promovisanja robe, usluga ili poslovnog ugleda pravnog ili fizičkog lica koje se bavi privrednom delatnošću ili regulisanom profesijom (vid. član 2. stav 1. tačka 16).
Prema stavu 1. lice koje se bavi regulisanom profesijom ima pravo da promoviše svoje usluge i dobar poslovni ugled, u skladu s pravilima struke i profesionalne etike, na način koji odgovara prirodi date regulisane profesije, čuvajući poslovnu tajnu i dostojanstvo, samostalnost i nezavisnost svoje profesije.
U stavu 2. propisano je da kada to nalaže javni interes (vid. član 2. stav 1. tačka 14), poslovna komunikacija lica koja se bave određenom regulisanom profesijom može da se ograniči pravilima struke odnosno kodeksom profesionalne etike, na srazmeran i nediskriminatoran način.
Prema stavu 3. istog člana, propisi kojima se uređuje poslovna komunikacija regulisane profesije usklađuju se sa. Ova odredba je sasvim načelna i svoj pun smisao može da ostvari tek ako se u jednom strateškom dokumentu Vlade Republike Srbije precizira da ovlašćeni predlagač predlaže izmenu propisa iz člana 26. stav 3. U tom strateškom dokumentu trebalo bi predvideti i rokove u ovlašćeni predlagač predlaže pomenute izmene, s tim što i njihova primena treba da bude odložena do dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
Član 27.
Načelno je garantovana sloboda pružanja mešovitih usluga. Mešovita usluga se sastoji od barem dve različite samostalne uslužne privredne delatnosti, koje pružalac usluga obavlja samostalno ili ih zajednički ili partnerski obavljaju dva ili više pružalaca usluga (vid. član 2. stav 1. tačka 6).
U stavu 2. propisani su uslovi pod kojima lica koja se bave regulisanim profesijama, kao i lica koja obavljaju poslove akreditacije, izdavanja sertifikata, tehničkog nadzora, ispitivanja ili testiranja, mogu da učestvuju u pružanju mešovitih usluga. Ovi uslovi moraju da budu kumulativno ispunjeni: da ne postoji sukob interesa odnosno nespojivost lica koja zajedno pružaju mešovitu uslugu; da je osigurana samostalnost i nezavisnost uslužne delatnosti za koju je zakonom propisano da je samostalna i nezavisna; da su pravila struke i profesionalne etike, a naročito pravila o profesionalnoj tajni, koja obavezuju pružaoce mešovite usluge međusobno usklađena.
Odredbom stava 3. istog člana propisano je da, u cilju poštovanja pobrojanih uslova, slobodno pružanje mešovitih usluga može da se ograniči zakonom, na srazmeran i nediskriminatoran način. Primera radi, država može da zabrani da advokat i računovođa zajedno pružaju mešovitu uslugu, odnosno da jedno lice obavlja obe delatnosti, jer pripadnike te dve regulisane profesije obavezuju različita pravila o profesionalnoj tajni (Judgment of 19 February 2002, Wouters, C-309/99, paragraph 104).
Član 28.
Propisane su odredbe programskog karaktera koje definišu politiku kvaliteta i bezbednosti usluga i preciziraju mere i aktivnosti koje država preduzima radi ostvarivanja ciljeva te politike.
Slične programske odredbe sadrže i drugi zakoni. (vid. Zakon o energetici, „Službeni glasnik RS”, broj 145/14 – energetska politika; Zakon o inovacionoj delatnosti, „Službeni glasnik RS” br. 110/05, 18/10 i 55/13 – inovaciona politika; Zakon o javnom zdravlju, „Službeni glasnik RS” broj 72/09 – javno zdravstvena politika; Zakon o budzetskom sistemu, „Službeni glasnik RS” br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13-ispravka, 108/13, 142/14, 68/15- dr. zakon i 103/15- fiskalna politika itd.
Prema odredbama člana 28. Republika Srbija preduzima mere i aktivnosti radi ostvarivanja dugoročnog cilja obezbeđenja sistemskih uslova za unapređenje bezbednosti i kvaliteta usluga koje se pružaju na njenoj teritoriji, kao što su: mere i aktivnosti kojima podstiče pružaoce usluga da samostalno održavaju i unapređuju kvalitet svojih usluga, tako što pristupaju sistemima nezavisne sertifikacije, odnosno donose povelje kvaliteta ili pristupaju takvim poveljama; obaveštavanje pružalaca i korisnika usluga, na pristupačan i pouzdan način, o značenju i uslovima za dobijanje različitih oznaka kvaliteta u uslužnim delatnostima; mere i aktivnosti kojima podstiče profesionalna i strukovna udruženja i organizacije, kao i udruženja i saveze udruženja za zaštitu potrošača, na saradnju s profesionalnim, strukovnim i potrošačkim organizacijama iz država EEP, radi kontrole, očuvanja i unapređenja bezbednosti i kvaliteta usluga; mere i aktivnosti kojima podstiče razvoj sistema nezavisnog ocenjivanja kvaliteta usluga i sertifikacije pružalaca usluga.
ADMINISTRATIVNA SARADNjA (čl. 29–35)
Republika Srbija je prihvatila obavezu saradnje s državama EEP u sprovođenju nadzora nad pružaocima usluga, s ciljem da se obezbedi i unapredi kvalitet i bezbednost pruženih usluga na jedinstvenom tržištu. Efikasna administrativna saradnja između države sedišta i države u kojoj se usluge pružaju predstavlja jedini način da se osigura zakonito i bezbedno prekogranično obavljanje uslužnih delatnosti. U čl. 29–35 uređuje se administrativna saradnja Republike Srbije sa državama EEP u sprovođenju nadzora nad pružaocima usluga, a posebno nadležnost Republike Srbije u slučaju nadzora nad prekograničnim pružanjem usluga. Ova pravila odnose se na nadzor koji organi javne vlasti Republike Srbije obavljaju kako nad pružaocima usluga sa sedištem u Srbiji, tako i nad pružaocima usluga sa sedištem u nekoj od država EEP. U obe situacije moguće je da organi javne vlasti Republike Srbije postupaju samostalno ili na zahtev države sedišta. Naime, Predlog zakona o uslugama sadrži pravila koja se odnose na četiri vrste nadzora koji obavljaju organi javne vlasti Republike Srbije na teritoriji Republike Srbije: nadzor nad pružaocima usluga sa sedištem u Republici Srbiji (član 30); nadzor nad pružaocima usluga sa sedištem u Republici Srbiji na zahtev države EEP (član 31); nadzor nad pružaocima usluga sa sedištem u državi EEP (član 32); i nadzor nad pružaocima usluga sa sedištem u državi EEP na zahtev države sedišta (član 33). U potonjim članovima nalaze se i pravila po kojima organ javne vlasti Republike Srbije zahteva od nadležnog organa države EEP da obavi nadzor nad pružaocem usluga na svojoj teritoriji; zatim pravila o merama upozorenja; i pravila po kojima se obavlja razmena podataka o poslovnom ugledu pružalaca usluga.
Član 29.
Propisano je da Republika Srbija pristupa IMI sistemu za administrativnu saradnju i elektronsku razmenu podataka s državama EEP. Država to čini u cilju kontrole, očuvanja i unapređenja kvaliteta i bezbednosti usluga, kao i nadzora nad ponašanjem pružalaca usluga u pravnom prometu. Informacioni sistem unutrašnjeg tržišta jeste elektronski sistem koji je razvila Evropska komisija i koji služi državama EEP za elektronsku administrativnu saradnju, to jest za elektronsku razmenu podataka u navedenim oblastima, uz korišćenje unapred prevedenih obrazaca i mogućnost mašinskog prevođenja. IMI sistem olakšava kontrolu bezbednosti usluga, doprinosi pojednostavljivanju postupaka za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga, umanjuje troškove pristupa uslugama, doprinosi zaštiti potrošača. To je informacioni sistem za administrativnu saradnju i elektronsku razmenu podataka između nadležnih organa država EEP u oblastima kao što su usluge, elektronska trgovina, profesionalne kvalifikacije, prava pacijenata u prekograničnoj zdravstvenoj zaštiti, i drugo (vid. član 2. stav 1. tačka 18).
U stavu 2. propisano je da su organi javne vlasti Republike Srbije dužni da putem IMI sistema sarađuju s nadležnim organima država EEP, a naročito da: razmenjuju podatke od značaja za kontrolu, očuvanje i unapređenje kvaliteta i bezbednosti usluga s nadležnim organima država EEP; učestvuju u postupku uzajamne pomoći iz člana 17; na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP u razumnom roku dostave podatke o pružaocu usluge ili o usluzi; na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP u razumnom roku sprovedu inspekcijski ili drugi oblik nadzora ili kontrole u skladu sa zakonom; obaveste bez odlaganja nadležni organ države EEP o preprekama za postupanje po primljenom zahtevu, radi dalje saradnje na otklanjanju tih prepreka; omoguće nadležnim organima države EEP uvid u registre pružalaca usluga pod uslovima koji važe za domaće organe javne vlasti; obaveste Evropsku komisiju o tome da nadležni organ države EEP ne ispunjava obavezu saradnje u okviru IMI sistema.
U stavu 3. precizirano je da je organ javne vlasti dužan da informacije koje je dobio putem IMI sistema koristi samo u one svrhe za koje ih je zahtevao.
U stavu 4. propisano je da poslove koordinacije rada organa javne vlasti Republike Srbije u IMI sistemu obavlja Ministarstvo nadležno za poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga, u svojstvu Nacionalnog koordinatora.
Prema stavu 5. Vlada posebnim propisom uređuje sprovođenje administrativne saradnje i elektronske razmene podataka s državama EEP putem IMI sistema, a naročito rad Nacionalnog koordinatora i saradnju u vezi s nadzorom nad pružanjem usluga i preduzimanjem mera upozorenja.
Prema stavu 6. saradnja i razmena podataka putem IMI sistema uređuje se i obavlja u skladu sa zakonom kojim se domaće pravo usaglašava s pravom Evropske unije u oblasti zaštite podataka o ličnosti. Tu se misli na: Direktivu 95/46/EZ o zaštiti građana u vezi sa obradom podataka o ličnosti i Direktivu 2002/58/EZ o obradi podataka o ličnosti i zaštiti privatnosti u oblasti elektronskih komunikacija.
Član 30.
Uređuje nadzor nad pružaocima usluga sa sedištem u Republici Srbiji. Organi javne vlasti Republike Srbije vrše nadzor i kontrolu poslovanja pružalaca usluga sa sedištem u Republici Srbiji. Ovim je obuhvaćeno i prekogranično pružanje usluga, kao i situacije kada poslovanje usluga sa sedištem u Republici Srbiji stvara opasnost od štete u državi EEP. Kada opisani nadzor i kontrola podrazumevaju preduzimanje materijalnih radnji na teritoriji države EEP, organ javne vlasti putem IMI sistema zahteva od nadležnog organa države EEP da preduzme te radnje.
Član 31.
Uređuje nadzor nad pružaocima usluga sa sedištem u Republici Srbiji na zahtev države EEP: Pored navedenog samostalnog nadzora i kontrole iz člana 30. nadzor i kontrola poslovanja pružalaca usluga sa sedištem u Republici Srbiji sprovodi se na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP. Organ javne vlasti dužan je da putem IMI sistema, na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP, u najkraćem roku dostavi podatke o pružaocu usluge sa sedištem u Republici Srbiji. To podrazumeva i potvrđivanje da predmetni pružalac usluge ima sedište u Republici Srbiji, odnosno da predmetni pružalac usluge, prema saznanjima organa javne vlasti, obavlja svoju delatnost u skladu sa zakonom. Organ javne vlasti dužan je da u razumnom roku na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP sprovede inspekcijski ili drugi oblik nadzora ili kontrole, odnosno da preduzme druge mere u skladu sa zakonom prema pružaocu usluge sa sedištem u Republici Srbiji, te da putem IMI sistema obavesti nadležni organ države EEP o sprovedenom nadzoru odnosno o preduzetim merama. U takvom slučaju, organ javne vlasti preduzima mere u skladu sa zakonom, koje po njegovoj proceni najbolje odgovaraju razlozima zbog kojih mu se obratio nadležni organ države EEP.
Član 32.
Propisan je nadzor nad pružaocima usluga sa sedištem u državi EEP. Naime, organi javne vlasti Republike Srbije vrše nadzor i kontrolu poslovanja pružalaca usluga sa sedištem u državi EEP, koji pružaju usluge na teritoriji Republike Srbije. U takvim slučajevima, postupanje organa javne vlasti ne sme da bude diskriminatorno po osnovu države sedišta pružaoca usluge; i mora da bude srazmerno razlozima zbog kojih se sprovode nadzor i kontrola. Nadzor i kontrola ispunjenosti posebnih uslova za prekogranično pružanje usluga na teritoriji Republike Srbije koji su propisani u skladu s čl. 13, 14. i 15. ne smatra se diskriminatornim postupanjem organa javne vlasti. Naime, u pomenutim članovima propisano je kada, izuzetno, može da se ograniči načelno garantovana sloboda prekograničnog pružanja usluga, to jest da se propišu posebni uslovi za prekogranično obavljanje uslužne delatnosti u Republici Srbiji. Provera ispunjenosti tih uslova ne predstavlja diskriminatorno postupanje organa javne vlasti Republike Srbije po osnovu države sedišta pružaoca usluge, jer su ovi uslovi po prirodi stvari propisani samo za pružaoce koji se nisu poslovno nastanili u Republici Srbiji.
Član 33.
Uređuje nadzor nad pružaocima usluga sa sedištem u državi EEP na zahtev države sedišta: Pored samostalnog nadzora i kontrole iz člana 32. nadzor i kontrola poslovanja pružalaca usluga sa sedištem u državi EEP, koji pružaju usluge na teritoriji Republike Srbije, sprovodi se na obrazloženi zahtev nadležnog organa države sedišta. Organ javne vlasti dužan je da u razumnom roku na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP sprovede inspekcijski ili drugi oblik nadzora ili kontrole, odnosno da preduzme druge mere u skladu sa zakonom prema pružaocu usluge sa sedištem u toj državi, te da putem IMI sistema obavesti nadležni organ države EEP o sprovedenom nadzoru odnosno o preduzetim merama. U takvim slučajevima organ javne vlasti preduzima mere u skladu sa zakonom, koje po njegovoj proceni najbolje odgovaraju razlozima zbog kojih mu se obratio nadležni organ države EEP.
Član 34.
Uređene su mere upozorenja putem IMI sistema u kontekstu prekograničnog pružanja usluga. Odredba stava 1. odnosi se na slučaj kada organ javne vlasti Republike Srbije utvrdi da određene radnje, okolnosti ili način obavljanja uslužne delatnosti pružaoca usluge koji ima sedište u Republici Srbiji a pruža usluge u državi EEP, ugrožavaju ili prete da ugroze zdravlje ili bezbednost ljudi ili životnu sredinu. On je tada dužan da putem IMI sistema bez odlaganja o svojim saznanjima obavesti sve države EEP i Evropsku komisiju.
Član 35.
Propisana je razmena podataka o poslovnom ugledu pružalaca usluga koji svoje uslužne delatnosti obavljaju prekogranično, to jest izvan države u kojoj su poslovno nastanjeni. Organ javne vlasti Republike Srbije dužan je da na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP putem IMI sistema u razumnom roku dostavi podatke od neposrednog značaja za ocenu stručnosti i profesionalne pouzdanosti pružaoca usluge, te da obavesti pružaoca usluge o izvršenom dostavljanju (stav 1).
S druge strane, kada za to postoji zakonit i opravdan interes, organ javne vlasti Republike Srbije putem IMI sistema podnosi obrazloženi zahtev nadležnom organu države EEP za dostavljanje podataka od neposrednog značaja za ocenu stručnosti i profesionalne pouzdanosti pružaoca usluge (stav 2).
U stavu 3. propisano je da organ javne vlasti Republike Srbije, na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP, putem IMI sistema dostavlja podatke o odluci koja je doneta odnosno sankciji koja je izrečena u disciplinskom, prekršajnom ili krivičnom postupku koji je u Srbiji vođen protiv pružaoca usluge, uz navođenje propisa koji su primenjeni. Za ovakvo postupanje organa javne vlasti Republike Srbije neophodno je da je predmetna odluka postala pravnosnažna i izvršna i da je ona od neposrednog značaja za ocenu stručnosti i profesionalne pouzdanosti pružaoca usluge. U ostalim slučajevima (kada se ne radi o disciplinskom, prekršajnom, odnosno krivičnom postupku), organ javne vlasti Republike Srbije, na obrazloženi zahtev nadležnog organa države EEP, putem IMI sistema dostavlja podatke o toku postupka, izjavljenim pravnim lekovima i vremenu koje je normalno potrebno za donošenje pravnosnažne i izvršne odluke.
NADZOR (čl. 36–37)
Član 36.
Propisano je da nadzor nad sprovođenjem ovog propisa i na osnovu njega donetih propisa vrši ministarstvo koje obavlja poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga. Inspekcijski nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, te propisa koji su doneti na osnovu ovog zakona, podeljen je između ministarstva koje obavlja poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga (koje postupa preko tržišnih inspektora) i ministarstava koja obavljaju poslove koji se odnose na obavljanje određenih uslužnih delatnosti (koja takođe postupaju preko odgovarajućih inspektora). Postoji zakonska obaveza organa javne vlasti i pružalaca usluga da na zahtev ministarstva nadležnog za funkcionisanje tržišta i promet usluga dostavljaju podatke koji su neophodni za nadzor, kao i zakonska obaveza tog ministarstva da dobijene podatke koristi isključivo u svrhe u koje ih je zahtevalo i u skladu s propisima o zaštiti podataka o ličnosti.
Član 37.
Propisano je da u vršenju inspekcijskog nadzora, inspektor proverava da li je pružalac usluge, protivno tačno navedenim odredbama ovog zakona, obavljao uslužnu delatnost na teritoriji Republike Srbije bez propisane saglasnosti; povredio zakonsku obavezu obaveštavanja JEKT-a o određenim činjenicama; obavljao uslužnu delatnost na način koji diskriminiše korisnika usluga po osnovu sedišta odnosno državljanstva, prebivališta ili boravišta; propisao diskriminatornu odredbu u svojim opštim uslovima poslovanja; povredio zakonsku obavezu predugovornog obaveštavanja korisnika usluge; propustio da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti odnosno da pruži dovoljno obezbeđenje za obavezu naknade štete koja je pričinjena obavljanjem opasne uslužne delatnosti; promovisao svoje usluge ili dobar poslovni ugled na način koji nije dopušten; pružao mešovitu uslugu na način koji je zakonom zabranjen; propustio da postupi po nalogu inspektora (koje je ranije doneto u vršenju inspekcijskog nadzora nad sprovođenjem ovog zakona, te propisa koji su doneti na osnovu ovog zakona).
U slučaju da inspektor utvrdi postojanje neke od navedenih nepravilnosti, a u zavisnosti od toga koja nepravilnost je u pitanju, u članu 37. predviđene su tri mogućnosti: inspektor donosi rešenje kojim nalaže način i rok za otklanjanje utvrđene nepravilnosti (protiv tog rešenja dopuštena je žalba ministru u roku od osam dana od dana prijema); inspektor izdaje prekršajni nalog u skladu sa zakonom kojim se uređuje izdavanje prekršajnog naloga (u slučajevima kada je propisana novčana kazna u fiksnom iznosu); inspektor inicira pokretanje postupka pred odgovarajućim profesionalnim ili strukovnim udruženjem ili organizacijom.
KAZNENE ODREDBE (čl. 38–40)
Član 38.
Propisana je prekršajna odgovornost pravnog lica, fizičkog lica, odgovornog lica u pravnom licu, odnosno preduzetnika, ako: obavlja uslužnu delatnost na teritoriji Republike Srbije bez propisane saglasnosti iz člana 8. stav 2; propusti da u roku od sedam dana obavesti JEKT o osnivanju zavisnog društva u ciljy obavljanja uslužne delatnosti za koju je dobio saglasnost, protivno odredbi člana 10. stav 3; propusti da u roku od sedam dana obavesti JEKT o tome da više ne ispunjava neki od uslova za dobijanje saglasnosti, protivno odredbi člana 10. stav 3; obavlja uslužnu delatnost na način koji diskriminiše korisnika usluga po osnovu sedišta odnosno državljanstva, prebivališta ili boravišta, protivno odredbama člana 19. stav 1. tačka 1); ne zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti odnosno ne pruži dovoljno obezbeđenje za obavezu naknade štete u skladu s članom 24. st. 1. i 4; promoviše svoje usluge ili dobar poslovni ugled protivno odredbi člana 26. stav 2.; učestvuje u pružanju mešovite usluge u suprotnosti s članom 27. st. 2. i 3; propiše diskriminatornu odredbu u opštim uslovima poslovanja, protivno odredbi člana 19, stav 4; Propisani su i iznosi u kojima se izriču novčane kazne za navedene prekršaje.
Član 39.
Propisane su novčane kazne u fiksnom iznosu koje se izriču za prekršaj pravnom licu, fizičkom licu, odgovornom licu u pravnom licu, odnosno preduzetniku, ako: korisniku usluga ne stavi na raspolaganje podatke iz člana 22. ovog zakona na način koji je propisan u članu 21, stav 3; korisniku usluga, na zahtev, ne stavi na raspolaganje podatke iz člana 23; ne postupi po rešenju inspektora iz člana 37. stav 2.
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (čl. 40–42)
Član 40.
Predviđeno je da Vlada, u roku od jedne godine od stupanja na snagu ovog zakona, posebnim propisom iz člana 6. stav 6. uređuje postupak prikupljanja i razmene podataka između organa javne vlasti i nadležnog ministarstva (to jest, ministarstva koje obavlja poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga) preko JEKT-a. Takođe, predviđeno je da će se propisi iz člana 4. stav 1. i člana 26. stav 3. ovog zakona uskladiti s ovim zakonom do dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, kao i da su pružaoci usluga dužni da svoje opšte akte usklade sa ovim propisom do dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
Član 41.
Predviđene su razvojne etape Jedinstvene elektronske kontaktne tačke (JEKT) iz člana 6. U roku od dve godine od stupanja na snagu ovog zakona, ministarstvo koje obavlja poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga dužno je da uspostavi JEKT. Do početka primene ovog zakona pomenuto ministarstvo preko JEKT-a obavlja poslove besplatnog obaveštavanja svih zainteresovanih lica o uslovima i postupcima za ostvarivanje prava na poslovno nastanjivanje odnosno za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga u Republici Srbiji. Drugim rečima, sve do pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, JEKT ima informativnu funkciju, to jest, obavlja isključivo poslove obaveštavanja pružalaca i korisnika usluga. Od početka primene ovog zakona, ministarstvo koje obavlja poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga dužno je da preko JEKT-a obavlja i druge poslove predviđene ovim zakonom.
Član 42.
Propisano je da stupanje na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”, osim odredaba člana 5. i čl. 7-39. ovog zakona, koje se primenjuju od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
IV. SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENjE ZAKONA
Kada su u pitanju privredni subjekti i to oni koji su postojeći i potencijalni pružaoci usluga, primena zakona u budućem periodu, i to u kratkom roku najpre, može stvoriti ovoj kategoriji subjekata određene troškove, a oni su izlistani u odgovoru na prethodno pitanje. U srednjem i dugom roku, kada usaglase svoje poslovanje i akta sa odredbama iz Predlog zakona, ne bi trebalo da bude fiksnih troškova koje će morati da snose. Međutim, u određenim situacijama koje su navedene u odgovoru na prethodno pitanje, može doći do dodatnih troškova koje će ovi subjekti morati da snose, a to umnogome zavisi od najrazličitijeg spektra razloga, pa između ostalog i od toga da li će poštovati odredbe Predlog zakona ili ne.
Ovde treba napomenuti i da otvaranje granica i dolazak nove konkurencije treba da podstakne pružaoce usluga da ulažu dodatno u kadrove i tehnologiju, i to će neminovno nositi određene troškove ako privredni subjekti nastoje da podignu nivo svoje konkurentnosti. Takođe, privredni subjekti će imati i troškove prilagođavanja novim uslovima poslovanja usled jačanja strane konkurencije na domaćem tržištu i dolaska ozbiljnijih konkurenata.
Kada su građani u pitanju, i drugi korisnici usluga, ni na kratak, srednji ni dugi rok ne bi trebalo da bude dodatnih troškova koje će morati da snose zbog primene Predloga zakona.
Usklađivanje propisa u ovoj oblasti podrazumeva i uspostavljanje jedinstvenih kontaktnih tačaka preko kojih će pružaocima i korisnicima usluga biti obezbeđene sve informacije koje su neophodne za otpočinjanje posla, kao i mogućnost da sve procedure završe elektronskim putem. Korišćenje jedinstvenih tačaka kontakta značajno smanjuje troškove transakcija i preduzeća i upravnih organa. Naime, prema istraživanju upotrebe Jedinstvene tačke kontakta, ona u Holandiji može da donese uštedu od oko 60 miliona evra godišnje, dok prema istraživanju sprovedenom od strane Velike Britanije, korišćenje prednosti Jedinstvene tačke kontakta treba da omogući uštedu između 3,8 i 13,7 evra po transakciji i predstavlja potencijalne kratkoročne dobitke od oko 20 miliona evra u toj zemlji.
Dodatni troškovi koji će nastati tokom primene zakona su oni koji će nastati u toku uspostavljanja JEKT-a. Za ovu svrhu potrebna su dodatna sredstva u iznosu od 2.500.0000 evra koje nadležno ministarstvo nastoji da obezbedi iz međunarodnih izvora finansiranja. Projekcija je napravljena na bazi analize sredstava koje su druge zemlje dobile za uspostavljanje JEKT – a iz međunarodnih izvora finansiranja. Tako, na primer, Rumunija je dobila 7.000.000 evra, Estonija 5.000.000 evra, dok je Slovenija dobila 4.800.000 evra.
Osim toga, za sprovođenje ovog zakona potrebno je obezbediti sredstva u budzetu Republike Srbije za 2017. godinu na razdelima Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija.
Predlog zakona o uslugama predviđeno je uspostavljanje Jedinstvene elektronske kontaktne tačka, državnog elektronskog servisa na srpskom i engleskom jeziku, putem kojeg organi javne vlasti Republike Srbije razmenjuju informacije među sobom i s nadležnim organima država Evropskog ekonomskog prostora, a sva zainteresovana lica mogu besplatno da se obaveste o uslovima i postupcima za ostvarivanje prava na poslovno nastanjivanje odnosno za dobijanje saglasnosti za pružanje usluga u Republici Srbiji i državama Evropskog ekonomskog prostora. Ministarstvo nadležno za poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga obrazuje organizacionu jedinicu u svome sastavu koja uspostavlja Jedinstvenu elektronsku kontaktnu tačku i njome upravlja. Nadležno ministarstvo se stara da Jedinstvena elektronska kontaktna tačka bude ažurna, pregledna, jasna i jednostavna za korišćenje. Organi javne vlasti su dužni da nadležnom ministarstvu blagovremeno dostave potpune podatke iz svog delokruga koji su od značaja za ažurnost JEKT-a.
Imajući u vidu veliki broj zahteva koje je potrebno ispuniti da bi Jedinstvena elektronska kontaktna tačka funkcionisala neophodno je pojačati administrativne kapacitete Ministarstva. S obzirom da je uspostavljanje Jedinstvene elektronske kontaktne tačke predviđeno u dve faze i da je završetak I faze planiran za period od dve godine nakon donošenja zakona, Ministarstvo je predvidelo prijem dve osobe u 2017. godini, jednog savetnika i jednog samostalnog savetnika.
Takođe, puna primena zakona, ulaskom Republike Srbije u Evropsku uniju podrazumeva obavezu administrativne saradnje sa svim državama članicama Evropskog ekonomskog prostora preko IMI sistemu za administrativnu saradnju i elektronsku razmenu podataka. Predlogom je predviđeno da Ministarstvo nadležno za poslove koji se odnose na funkcionisanje tržišta i promet usluga obavlja poslove koordinacije rada organa javne vlasti Republike Srbije u IMI sistemu.