O B R A Z L O Ž E NJ E
I USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENJE ZAKONA
Ustavni osnov za donošenje ovog Zakona sadržan je u članu 99. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kada je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja i članom 97. stav 1. tačka 9. Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, sistem zaštite i unapređenja životne sredine.
II RAZLOZI ZBOG KOJIH SE PREDLAŽE POTVRĐIVANJE SPORAZUMA
U periodu od 30 novembra do 11. decembra 2015. godine u Parizu, Francuska, pod okriljem Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime održana je konferencija pod zvaničnim nazivom: „Konferencija Ujedinjenih nacija o promeni klime u Parizu” (u daljem tekstu: Konferencija). Osnovna uloga i cilj Konferencija država članica je donošenje odluka od značaja za sprovođenje i ostvarivanje ciljeva Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime (u daljem testu: Konvencija). Osnovni cilj Konferencije u Parizu bio je postizanje dogovora i usvajanje novog pravno obavezujućeg dokumenta koji će definisati obaveze država članica Konvencije za period posle 2020. godine i na taj način sprečiti porast temperature na globalnom nivou preko 2°C, a u skladu sa zahetvima nauke.
Naime, rezultati globalnih naučnih analiza pokazali su da postoji potreba nastavka i još efikasnije reagovanje na smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte (u daljem tesktu: GHG), započeto kroz Kjoto protokol, kako bi se zadržao porast temperature na navedenom nivou. Odnosno kako bi se ostvario osnovni cilj Konvencije, a to je stabilizacija atmosferskih koncentracija gasova sa efektom staklene bašte na nivou koji će sprečiti dalje negativne uticaje na sektore i sisteme. Istovremeno, već osmotreni uticaji promene klime na sektore i sisteme ukazuju na neophodnost koordiniranih hitnih akcija na prilagođavanju na izmenjene klimatske uslove na globalnom nivou. Dodatno usvajanje novog pravno obavezujućeg dokumenta bilo je neophodno zbog prestanka važenja Kjoto protokola, zaključno sa 31. decembrom 2012. godine.
Konferencija je završena usvajanjem Sporazuma iz Pariza (u daljem tekstu: Sporazum), kao i seta pratećih odluka. Sporazum je usvojilo 195 država članica Konvencije, a za njegovo stupanje na snagu potrebno je da isti bude potpisan i potvrđen u državama članicama. Sporazumom je definisano da će otvaranje za potpisivanje istog započeti 22. aprila 2016. godine i trajati godinu dana. Sporazum će stupiti na snagu kada ga najmanje 55 država, koje istovremeno emituju i, najmanje, 55% ukupnih globalnih emisija, ratifikuje i dostavi ratifikacioni instrument Ujedinjenim nacijama. Zaključno sa 22. septembrom 2016. godine Sporazum iz Pariza ratifikovala je 61 država članica Konvencije, koje emituju 47.79% ukupnih globalnih emisija.
Sporazumom su definisane obaveze za sve države članice Konvencije i to za period posle 2020. godine i zasnovane su, prevashodno, na takozvanim Nameravanim nacionalno određenim doprinosima smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte (od engleskog Intended nationally determined contribution – INDC) koje su same države članice dostavile Konvenciji. Nameravani nacionalno određeni doprinosi smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte su zapravo ciljevi smanjenja emisija GHG koje će države postići u predstojećem u odnosu na emisije u prethodnom periodu (države su same definisale vremenski okvir za smanjenje emisija GHG, kao i godinu u odnosu na koju su to smanjenje izrazile). Do kraja Konferencije 188 od ukupno 196 država članica Konvencije je dostavilo ove ciljeve smanjenja emisija GHG, dok su ostale pozvane Sporazumom da to učine i to u što kraćem roku.
Sporazumom su, između ostalog, države pozvane i na povećanje ambicioznosti smanjenja emisija GHG, koje će se realizovati kroz revizije dostavljenih ciljeva na svakih 5 godina i u skladu sa mogućnostima svake države. Takođe, države koje su dostavile svoje ciljeve smanjenja emisija GHG do 2030. godine su pozvane da do 2020. godine dostave i ciljeve do 2025. godine, ali i dugoročne strategije smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte i to do sredine i do kraja veka.
Republika Srbija država je članica Konvencije od 10. juna 2001. godine, a Kjoto protokola od 17. januara 2008. godine u statusu zemlje u razvoju (status ne-Aneks I države članice). Potvrđivanjem Konvencije i Protokola Republika Srbija je preuzela obavezu utvrđivanja i sprovođenja mera i aktivnosti, na nacionalnom nivou, koje će doprineti postizanju ciljeva Konvencije. Istovremeno, Republika Srbija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, za koju je, kao i njene države članice, učešće u rešavanju problema klimatskih promena zakonski regulisano i predstavlja jedan od pet prioriteta razvoja.
Republika Srbija je u junu 2015. godine, nakon usvajanja od strane Vlade (Zaključak Broj: 353-6341/2015 od 11. juna 2015. godine), dostavila cilj smanjenja emisija GHG za 2030. godinu u odnosu na 1990. godinu, koji iznosi 9,8% i to među prvih 10 država sveta i kao prva država regiona. Pomenuti ciljevi zasnovani su na postojećim sektorskim dokumentima (strategijama energetike, saobraćaja, poljoprivrede, otpada) koje je Vlada prethodno usvojila. Istovremeno ovi ciljevi podrazumevaju dalji razvoj sektora, kao i ekonomski razvoj. Drugim rečim, ne utiču negativno na planirani privredni razvoj države.
Delegacija Republike Srbije učestvovala je na Konferenciji u skladu sa Zaključkom Vlade o prihvatanju Platforme za učešće delegacije (Broj:037-1284/2015-1). Predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić potpisao je Sporazum na svečanoj ceremoniji potpisivanja održanoj 22. aprila 2016. godine (Zaključak Broj: 037-4102/2016).
Takođe, Republika Srbija je inicirala i definisala planove za ispunjenje ostalih zahteva iz Sporazuma. Republika Srbija će reviziju svojih ciljeva i dugoročnu strategiju smanjenja emisija GHG pripremiti kroz Strategiju borbe protiv klimatskih promena sa akcionim planom (u daljem tekstu: Strategija). Izrada Strategije započela je u julu 2016. i završetak je planiran za početak 2018. godine. Strategija se izrađuje kroz projekat finansiran iz sredstava Evropske unije.
Imajući u vidu navedno Sporazum nema negativnih posledica po Republiku Srbiju i inicirane su sve aktivnosti za ispunjenje ciljeva i obaveza iz istog.
Osnovni razlozi za donošenje Zakona o potvrđivanju Sporazuma iz Pariza su:
– ispunjavanje međunarodne obaveze prema Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime, čija je Republika Srbija članica od 2001. godine,
– doprinos procesu usklađivanja nacionalnog sa zakonodavstvom i politikama Evropske unije,
– dobijanje mogućnosti korišćenja međunarodnog finansiranja definisanog Sporazumom.
U načelu, Sporazum definiše obavezu sprovođenja aktivnosti na smanjenju emisija GHG, koje će obezbediti ograničenje rasta globalne srednje temperature značajno ispod 2°S, sa tendencijom povećanja ambicioznosti smanjenja emisija na način koji će dovesti do ograničenja porasta rasta globalne srednje temperature na 1,5ºS. Sporazum odražava princip jednakosti i zajedničke, ali diferencirane odgovornosti, kao i različite nacionalne okolnosti. Tako su obaveze pojedinačnih država članica Konvencije, u okviru ovog Sporazuma, određene ciljevima smanjenja emisija GHG koje su same države dostavile u okviru pripreme za Konferenciju (tzv. INDC).
Sporazum propisuje da će dijalog o dugoročnim akcijama pod Konvencijom započeti 2018. godine. Ispunjenje ciljeva iz Sporazuma, Konvencija će pratiti na petogodišnjem nivou, a počevši od 2023. godine.
Pored ključnog pitanja koje se tiče smanjenja emisija GHG (mitigacije), Sporazum uključuje i druga pitanja, koja se tiču prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove (adaptacija) i prepoznaje potrebu da se obezbedi podrška zemljama u razvoju za implementaciju Sporazuma.
Članom 4. Sporazuma države članice su pozvane da pripreme, podnesu i reviduju svoje nacionalno određene doprinose smanjenja emisija GHG (promenjen je naziv, ali suština ostaje ista kao kod INDC) na svakih pet godina i da sprovode aktivnosti koje će obezbediti postizanje istih. Nacionalno određeni doprinosi dostavljaće se javnom registru kojim će upravljati Sekretarijat Konvencije. Takođe, države treba da teže da formulišu i dostave dugoročne strategije razvoja praćene niskim emisijama ugljenika. Stranama zemljama u razvoju biće pružena podrška za sprovođenje ovih aktivnosti.Ostale smernice koje se tiču samog sprovođenja Sporazuma biće pripremljene i usvojene od strane Konferencije država članica Konvencije, koja će istovremeno služiti i kao sastanak država potpisnica Sporazuma.
U članu 5. Sporazuma države članice se pozivaju da preduzmu aktivnosti u pogledu očuvanja ponora, kroz pozitivne podsticaje za sprečavanje krčenja i degradacije šuma, održivo upravljanje šumama i mere adaptacije za integralno i održivo upravljanje šumama.
Po pitanju mitigacije, članom 6. se uspostavlja novi mehanizam, koji će biti pod nadzorom tela koje će utvrditi Konferencija, koja služi kao sastanak država potisnica Pariskog sporazuma, a ima za cilj promovisanje, podsticanje i doprinošenje smanjenju emisije GHG. Konkretna pravila, modaliteti i procedure za sprovođenje ovog mehanizma biće usvojeni na prvom sastanku država potpisnica Pariskog sporazuma.
Član 7. Sporazuma uređuje oblast adaptacije i njime je definisan cilj unapređenja prilagođavanja, jačanja otpornosti i smanjenja ranjivosti pogođenih sektora. Države članice pozvane su da jačaju saradnju, u skladu sa usvojenim Okvirom za adaptaciju na Konferenciji u Kankunu, i da izrade i periodično izveštavaju o procesu planiranja i sprovođenja adaptacije
Članom 8. Sporazuma je naglašen značaj uspostavljenog Varšavskog mehanizma koji se odnosi na sprečavanje, minimiziranje i suočavanje sa gubicima i štetama nastalim usled promena klime, uključujući ekstremne vremenske događaje i definišu moguće oblasti saradnje i pomoći.
Član 9. ovog sporazuma potvrđuje obavezu finansijske pomoći zemljama u razvoju od strane razvijenih zemalja, a za ispunjenje njihovih ciljeva i obaveza definisanih Pariskim sporazumom i to na uravnoteženi način i za oblast mitigacije i adaptacije. Razvijene zemlje treba da preuzmu vodeću ulogu u mobilizaciji finansijskih sredstava iz raznih izvora, instrumenata i kanala (javna i sredstva iz privatnog sektora) uzimajući u obzir potrebe i prioritete zemalja u razvoju. Izveštavanje o obezbeđenim finansijskim sredstvima vršiće se na dve godine. Već uspostavljeni i postojeći finansijski mehanizam Konvencije i njegova operativna tela, služiće i kao finansijski mehanizam ovog Sporazuma.
Po pitanju razvoja i transfera tehnologija član 10. poziva države članice da nastave jačanje saradnje kroz već uspostavljene mehanizme u okviru Konvencije, ističući važnost razvoja inovativnih tehnologija za postizanje efikasnog dugoročnog dogovora. Podrška, uključujući finansijsku podršku, biće obezbeđena zemljama u razvoju za sprovođenje ovog člana, uključujući jačanje razvoja tehnologija i njihovog transfera u različitim fazama tehnološkog ciklusa. U načelu cilj je da se postigne balans u razvoju i transferu tehnologija za smanjenje emisije i adaptaciju na izmenjene klimatske uslove.
Čl. 11. i 12. Sporazuma razvijene zemlje su pozvane da obezbede podršku za jačanje kapaciteta u zemljama u razvoju, a zemlje u razvoju i da redovno izveštavaju o napretku u sprovođenju planova, aktivnosti i mera u oblasti i definisana je potreba saradnje po pitanju obrazovanja, obuka, javne svesti i pristupa javnosti informacijama.
Član 13. Sporazuma ima za cilj obezbeđenje transparentnosti procesa za koje će na prvom sastanku država potisnica Pariskog sporazuma, biti usvojeni zajednički modaliteti, procedure i smernice. Zemljama u razvoju će biti obezbeđena podrška za sprovođenje ovog člana, jer isti poziva na izveštavanje o inventarima antropogenih emisija GHG i ostalih informacija neophodnih za praćenje postignutog napretka u sprovođenju i ostvarivanju Ciljeva smanjenja emisija GHG.
Članom 14. Sporazuma predviđena je periodična procena ukupnog napretka u pogledu postizanja ciljeva Sporazuma i njegovih dugoročnih ciljeva. Prva procena biće izvršena 2023. godine i nakon toga svakih pet godina.
Članom 15. Sporazuma uspostavlja se mehanizam koji olakšava sprovođenje i promoviše poštovanje odredaba Sporazuma.
Čl. 16, 17, 18. i 19. ovog sporazuma definišu institucionalni okvir relevantan za sprovođenje Sporazuma, a član 20. postupak potpisivanja
Čl. 20, 21. i 22. Sporazuma propisani su detalji u vezi sa potpisivanjem i ratifikacijom, prihvatanjem ili odobrenjem i stupanjem na snagu Sporazuma.
III DA LI SE MEĐUNARODNIM UGOVOROM STVARAJU FINANSIJSKE OBAVEZE ZA REPUBLIKU SRBIJU U NJEGOVOM IZVRŠAVANJU
Izvršavanjem Sporazuma iz Pariza ne stvaraju se finansijske obaveze za Republiku Srbiju.
IV PROCENA POTREBNIH FINANSIJSKIH SREDSTVA ZA IZVRŠAVANJE MEĐUNARODNOG UGOVORA
Potvrđivanje Sporazuma iz Pariza nije uslovljeno plaćanjem godišnje kontribucije od strane Republike Srbije, kao ni obezbeđivanjem finansijskih sredstava za njegovo izvršavanje.