ANALIZA EFEKATA
Određivanje problema koje zakon treba da reši
Nasilje u porodici predstavlja ozbiljan društveni problem koji dovodi do negativnih fizičkih, psiholoških, socijalnih i finansijskih posledica po žene, decu, porodicu i društvenu zajednicu. Međunarodno pravo određuje ovaj oblik nasilja kao kršenje osnovnih ljudskih prava lica koja nasilje trpe i obavezuje države da preduzmu delotvorne korake kako bi zaštitile žrtve. Postojeći normativni okvir u Republici Srbiji koji, i pored toga što pruža dvostruku zaštitu, krivičnopravnu i građanskopravnu, ne daje zadovoljavajuće rezultate, što se ogleda u trendu porasta broja žrtava nasilja u porodici. Kao osnovni problemi postojećeg dvostrukog mehanizma u borbi protiv nasilja u porodici identifikovani su:
izloženost žrtve produženoj opasnosti u vakuum vremenu, tj. u periodu od prijave akta nasilja do pokretanja odgovarajućih sudskih postupaka (građanskih, prekršajnih ili krivičnih);
neblagovremenost i neefikasnost zaštite žrtve nasilja u porodici pre pokretanja krivičnog, prekršajnog ili građanskog postupka protiv nasilnika;
nedovoljan preventivni pristup u rešavanju problema nasilja u porodici;
nedovoljna koordinacija postupanja državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici, odnosno nepostojanje zajedničkih aktivnosti u konkretnim, pojedinačnim slučajeva nasilja;
nedovoljan broj adekvatno obučenih predstavnika organa nadležnih za sprečavanje nasilja u porodici;
nepostojanje jedinstvene evidencije o prijavljenim slučajevima nasilja i merama koje su preduzete i izrečene od nadležnih organa.
Ciljevi koji se donošenjem zakona postižu
Osnovni cilj donošenja ovog zakona je da se na opšti i jedinstven način uredi organizacija i postupanje državnih organa i ustanova, radi delotvornog sprečavanja nasilja u porodici, kao i da se žrtvama nasilja u porodici, ali i žrtvama krivičnih dela određenih Predlogom zakona o sprečavanju nasilja u porodici (u daljem tekstu: Predlog) obezbedi brza, blagovremena i delotvorna zaštita.
Naime, Predlogom je predviđena obaveza svih organa koji su nadležni za postupanje u skladu sa Predlogom da obezbede hitno, delotvorno i koordinisano postupanje kako bi se sprečilo nasilje u porodici i vršenje krivičnih dela određenih Predlogom, te kako bi se žrtvi obezbedila odgovarajuća pravna i psihosocijalna podrška radi otklanjanja uzroka i posledica nasilja.
Postojeći unutrašnji pravni okvir (Zakonik o krivičnom postupku, Krivični zakonik, Porodični zakon i drugi propisi) ne propisuje adekvatne mehanizme za situaciju kada se dogodi nasilje i postoji krivično delo, ali nema zakonskog osnova za određivanje pritvora, odnosno, kada se nasilje nije dogodilo, ali preti da se dogodi pa i nema krivičnog dela, a samim tim ni elemenata za određivanje pritvora.
Cilj Predloga je uspostaviti standard: Nasilnik ne sme da ostane kod kuće, ne samo kada je krivično delo učinjeno, već i kada postoji neposredna opasnost od nastanka krivičnog dela, odnosno bilo kog oblika nasilja, a u skladu sa principom tzv. nulte tolerancije na nasilje.
Sa tim ciljem, Predlog predviđa poseban postupak državnih organa i ustanova koji podrazumeva primenu hitnih mera, kao i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici, već u slučajevima kada postoji sumnja da je učinjen akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja. Cilj Predloga je da se na ovaj način prevaziđe pravni vakuum u periodu od prijave nasilja do otpočinjanja odgovarajućeg sudskog postupka, jer je tada žrtva naročito izložena riziku od ponovljenog ili eskaliranog nasilja.
Predlog, dalje, normativno uspostavlja policijskog službenika za sprečavanje nasilja u porodici (nadležnog policijskog službenika) kao senzibilnog i specijalno obučenog koordinatora za postupanje. Naime, po saznanju o slučaju nasilja u porodici, on je dužan da proceni rizik od neposredne opasnosti od nasilja (pa i kada se ono neposredno pre toga desilo, kada je reč o mogućnosti da se nasilje ponovi) i ako je potrebno, izrekne hitnu meru (u obliku naređenja) koja se sastoji u udaljenju učinioca iz stana, odnosno zabrani kontaktiranja i prilaska žrtvi, čime se pokriva i slučaj kada žrtva i nasilnik ne žive u istom stanu. Ove mere izrečene od strane policijskog službenika za sprečavanje nasilja u porodici (nadležnog policijskog službenika) mogu trajati najduže 48 časa. U tom periodu nasilnik ne sme da se vrati kući, odnosno da prilazi i komunicira sa žrtvom. Istovremeno, u roku od 24 časa od kada je nasilniku uručeno naređenje kojim se izriče hitna mera, osnovni javni tužilac može tražiti od osnovnog suda produženje hitnih mera za još 30 dana ako i dalje postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici. Na ovaj način, Predlog uspostavlja i normira postupak za zaštitu od nasilja u porodici kao mehanizam kojim se blagovremeno i na efikasan način osigurava bezbednost žrtve onda kada ne postoji zakonski osnov za stavljanje učinioca krivičnog dela u pritvor, ali i dok mu se ne izrekne krivična sankcija ili neka mera predviđena Porodičnim zakonom. U sadejstvu sa Predlogom definisanom obavezom prijave i prepoznavanja nasilja, opisana rešenja doprinose uspostavljanju blagovremenog, preventivnog i proaktivnog pristupa nadležnih organa.
Predlogom je na jedinstven i precizan način regulisana saradnja kako predstavnika nadležnih državnih organa i ustanova, tj. policije, javnih tužilaštava, sudova opšte nadležnosti i centara za socijalni rad, tako i drugih pravnih lica, udruženja i pojedinaca koji mogu biti uključeni u pružanje podrške žrtvama. Multiresorni pristup podrazumeva saradnju institucija koja se ostvaruje u svakom konkretnom slučaju, a ne samo u određenim težim ili učestalijim slučajevima. Da bi se postigao tako visok i funkcionalan nivo saradnje, Predlog predviđa da će grupe za koordinaciju i saradnju najmanje jednom u 15 dana razmatrati sve slučajeve nasilja u porodici u kojima nije okončan sudski postupak. Ovi sastanci će omogućiti da svi nadležni organi koji su uključeni u saradnju, budu blagovremeno obavešteni o svakom slučaju porodičnog nasilja i da onda zajednički sagledaju slučaj, prepoznaju oblik i intenzitet nasilja, procene stepen ugroženosti žrtve, okvalifikuju radnju nasilnika i odrede mere koje treba preduzeti u cilju najbolje zaštite žrtve. Na ovaj način se postiže ne samo pravilno usmeravanje predmeta ka krivičnom, prekršajnom ili građanskom postupku već i zaštita, ojačavanje i osamostaljivanje žrtve putem kreiranja individualnog plana zaštite i podrške. Normiranjem individualnog plana zaštite kojim se određuju nosioci pojedinih aktivnosti, rokovi za njihovo preduzimanje, kao i plan praćenja i procene delotvornosti planiranih i preduzetih mera, na neposredan način se doprinosi stvaranju delotvornog mehanizma zaštite i osnaživanja žrtve.
Predlog propisuje evidencije podataka o slučajevima nasilja u porodici, a koje vode nadležna policijska uprava, osnovni sud, osnovno javno tužilaštvo i nadležni centar za socijalni rad. Svrha evidencija je da nadležnom organu u postupku za sprečavanje nasilja u porodici omogući pristup podacima značajnim za postupanje i donošenje odluka propisanih Predlogom. Tako su ove evidencije i jedan od preduslova uspešne primene odredaba o proceni rizika od neposredne opasnosti od nasilja, predlaganja i produženja hitnih mera. Pored toga, uspostavljanjem centralne evidencije o slučajevima nasilja u porodici (koja se vodi u Republičkom javnom tužilaštvu) obezbeđuje se puna primena Predloga sa jedne strane, kao i ostvarivanje zakonskih ciljeva intenzivne i kontinuirane saradnje i koordinacije svih nadležnih organa. Značaj sistematizovanog prikupljanja podataka o nasilju u porodici, o osudama i efikasnosti preduzetih mera koji će, između ostalog, omogućiti procenu vidova i trendova ovog oblika nasilja, istaknut je i u Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja u porodici (Istanbul 11. maj 2011, koja je potvrđena Zakonom o potvrđivanju, u daljem tekstu: Istanbulska konvencija).
Koordinisano postupanje svih ovih lica, praćeno izgradnjom jedinstvene evidencije podataka o slučajevima nasilja u porodici omogućava postizanje proaktivnijeg i delotvornijeg pristupa. Obaveza prijave i prepoznavanja nasilja u porodici, zajedno sa intenziviranjem operativne aktivnosti i posebnim ovlašćenjima specijalno obučenih službenika policije (nadležnih policijskih službenika), u smislu procene rizika, doprineće smanjenju broja neotkrivenih slučajeva. Smanjenju „tamne brojke” ovog oblika nasilja, posredno će doprineti i osnaživanje žrtava kroz njihovo obaveštavanje o mogućnostima da dobiju pomoć, da im se osigura bezbednost, kao i kroz ostvarivanje prava na besplatnu pravnu pomoć.
3. Da li su razmatrane druge mogućnosti za rešavanje problema?
U razmatranju drugih mogućnosti za rešavanje problema u obzir se nije uzimala opcija status quo, jer su učinjene analize jasno ukazale na potrebu stvaranja zakonskog okvira kako bi se intenzivirala multiresorna saradnja na svim nivoima. Postojeći posebni protokoli za svaki od sektora (Opšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, Posebni protokol o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, Posebni protokol za pravosuđe u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima, Poseban protokol o postupanju centara za socijalni rad-organa starateljstva u slučajevima nasilja u porodici i ženama u partnerskim odnosim) omogućili su izgradnju izvesne prakse u postupanju, međutim, bez pravno sankcionisanih posledica, pa ona ne može efikasno da odgovori zahtevima prevencije i suzbijanja rastuće stope femicida i svih oblika zlostavljanja u porodici. Analize postojećeg stanja ukazale su i na neophodnost ustanovljavanja jedinstvene evidencije podataka kao baze za koordinisaniji rad predstavnika svih sektora. Sve ovo je uticalo na odluku da se donese zakon i precizno definišu prava i dužnosti predstavnika nadležnih organa, ali i predstavnika ustanova i drugih pravnih i fizičkih lica i udruženja koji sprovode mere zaštite žrtava nasilja u porodici i žrtava krivičnih dela određenih Predlogom. Normiranje posebnog postupka za zaštitu od nasilja u porodici kroz izmene i dopune postojećeg zakonskog okvira nije razmatrano, jer bi imalo za posledicu nekoherentnost.
4.Zašto je donošenje zakona najbolje rešenje problema?
Pravno obavezujuće odredbe Predloga kojim se reguliše saradnja državnih i drugih organa, kao i o evidencija podataka o slučajevima nasilja u porodici pružaju najbolji i najčvršći osnov za koordinaciju aktivnosti svih aktera u procesu organizovanja zaštite žrtava nasilja u porodici i među partnerima. Alarmantna društvena situacija u ovoj oblasti ukazuje da je za unapređenje zaštite žrtava i potencijalnih žrtava potrebno više od smernica za postupanje i od protokolarne saradnje. Rešenja predviđena Predlogom, u kontekstu određivanja lica za vezu u nadležnim državnim organima i ustanovama koja su dužna da svakodnevno razmenjuju informacije radi sprečavanja i procesuiranja slučajeva nasilja u porodici i krivičnih dela određenih Predlogom, kao i osnivanja grupa za koordinaciju i saradnju koje na dvonedeljnom nivou predlažu mere za okončanje sudskih građanskopravnih ili krivičnih postupaka i zaštitu žrtve, predstavljaju pravni osnov za formiranje primenljivih mehanizama koji imaju realne kapacitete za postizanje rezultata. Jasno zakonsko definisanje prava, dužnosti i načina rada ovih aktera, kao i načina vođenja, sadržine i mogućnosti uvida u evidencije podataka o slučajevima nasilja u porodici, jeste okvir koji svom svojom preciznošću i obaveznošću kreira delotvornu međusektorsku saradnju. Dakle, Predlog uspeva da na jednom mestu i na sveobuhvatan način reguliše saradnju predstavnika nadležnih organa i svih drugih organa, organizacija, ustanova, udruženja i pojedinaca uključenih u proces zaštite, što istu olakšava i čini realno ostvarljivom u praksi.
Normiranje postupka za sprečavanje nasilja u porodici donošenjem zakona je najadekvatniji način za rešavanje problema neblagovremene i nedelotvorne zaštite žrtava u periodu od prijave nasilja do otpočinjanja sudskog postupka, imajući u vidu prirodu Predlogom predviđenog postupka i cilj koji se želi postići njime. Naime, postupak je osmišljen tako da predstavlja most između građanske i krivične procedure imajući u vidu pokrivenost problema nasilja u porodici različitim zakonskim rešenjima u Republici Srbiji. Eklektički pristup u formulisanju nadležnosti, ovlašćenja i dužnosti uslovio je potrebu da se postupak normira posebnim zakonom. Na taj način Predlog obezbeđuje ne samo primenu sopstvenih rešenja, već i bolju primenu odredaba drugih zakona koji uređuju postupke vezane za nasilje u porodici.
5. Na koga i kako će uticati predložena rešenja?
Predložena rešenja uticaće preventivno na aktuelne i potencijalne aktere koji čine nasilja u porodici i određena krivična dela. Primena hitnih mera uz procenu rizika koju policija odmah dostavlja javnom tužiocu, bilo da je nasilje već učinjeno pa preti njegovo ponavljanje ili se očekuje da bude učinjeno, u sadejstvu sa kratkim rokovima postupanja javnog tužioca i suda, od po samo 24 časa, stvara izvesnost o brzini i efikasnosti delovanja represivnog sistema, a što na nasilnika deluje destimulativno. Udaljenjem iz stana, odnosno zabranom prilaska i komuniciranja sa žrtvom, nasilnik se lišava mogućnosti da zastraši žrtvu po izvršenoj prijavi nasilja, kako bi uticao na nju da u odgovarajućem sudskom postupku ne svedoči protiv njega ili da čak negira da je izvršeno nasilje, što je široko rasprostranjena pojava u praksi koja za posledicu ima odsustvo sankcionisanja nasilja u velikom broju slučajeva. Takođe, lice kome je izrečena hitna mera onemogućava se da nakon prijavljenog nasilja, pod uticajem afektivnih osećanja gneva ili želje za osvetom, ponovi ili izvrši nasilje. Na ovaj način rešenja iz Predloga utiču na destimulisanje učinilaca krivičnih dela i nasilnika uopšte, što u konačnom treba da vodi smanjenju stope ovog oblika kriminaliteta, i stvaranju bezbednijeg okruženja za žrtvu. Predložena rešenja utiču i na lica koje prekrše hitnu meru ili meru zaštite od nasilja u porodici predviđenu Porodičnim zakonom. Odredbom člana 35. stav 1. Predloga predviđeno je da će se ova lica kazniti zatvorom do 60 dana u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje prekršajni postupak.
Predložena rešenja, dakle, utiču i na žrtve nasilja u porodici i žrtve određenih krivičnih dela, jer im se kroz primenu procena rizika i hitnih mera od strane specijalno obučenih predstavnika nadležnih organa pruža blagovremena zaštita u veoma rizičnom periodu. Dalji koraci na planu osiguravanja bezbednosti i podrške žrtvi predviđeni su odredbama o individualnom planu zaštite i podrške žrtvi koji sačinjava grupa za koordinaciju i saradnju. Planirane mere će se kreirati na način da zaustave nasilje ili spreče da se ono ponovi, čime se žrtvi pruža zaštita. Dalje, planiranim merama se mora omogućiti žrtvi da dobije usluge koje će potpomognuti njen oporavak i osamostaljivanje. Jedno od predloženih rešenja koje na neposredan način utiče na položaj žrtve je i normiranje prava na besplatnu pravnu pomoć odredbom člana 29. Predloga. Predložena rešenja utiču i na indirektne žrtve nasilja u porodici, a to su najčešće deca kao svedoci ili potencijalne žrtve nasilja u porodici. Procena rizika omogućava identifikovanje potencijalno opasne situacije i izbegavanje nasilja u budućnosti. Takođe, odredbom članom 30. Predloga predviđeno je da će se individualnim planom zaštite predvideti i mere kojima će se obezbediti pomoć, ne samo direktnim žrtvama nasilja u porodici i određenih krivičnih dela, već i drugim članovima porodice kojima je pomoć potrebna.
Predložena rešenja utiču i na državne organe koji su Predlogom određeni kao nadležni organi. U okviru istih će određen broj lica završiti specijalizovanu obuku. Takođe, državni organi, organizacije i ustanove dužni su da bez odlaganja prijave policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o izvršenom nasilju u porodici. Predviđeno je da će se novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara kazniti odgovorno lice u ovim subjektima ako ne prijavi nasilje u porodici.
Predlog sadrži rešenja koja će uticati na sigurnije i bezbednije društvo u celini kroz podizanje svesti stanovništva o jasnom državnom odgovoru na problem nasilja u porodici.
6. Koje troškove će primena Zakona izazvati građanima i privredi, posebno malim i srednjim preduzećima
Predlog zakona neće izazvati troškove građanima i privredi. S druge strane, sa aspekta nadležnih organa, nova rešenja ne iziskuju niti organizacione promene niti jačanje kapaciteta kroz novo zapošljavanje.
7. Da li pozitivne posledice donošenja Zakona opravdavaju troškove koje će on stvoriti
Kako smo ocenili da primena predloženih rešenja neće biti praćena dodatnim troškovima po gore navedene subjekte, to smatramo da ne treba odgovarati na navedeno pitanje.
8. Da li se Zakonom podržava stvaranje novih privrednih subjekata na tržištu i tržišna konkurencija
Predlog nije namenjen tržišnoj konkurenciji i nema za cilj stvaranje novih privrednih subjekata. Predlog ne predviđa osnivanje novih organa, već samo unapređivanje rada postojećih, boljom koordinacijom nadležnih organa i razvijanjem intersektorske saradnje.
9. Da li su sve zainteresovane strane imale priliku da se izjasne o zakonu
Ministarstvo pravde je pozvalo građane i stručnu javnost da se upoznaju sa Prednacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici i da dostave svoje komentare i sugestije od 18. marta do 10. aprila 2016. godine. Pozvani su i predstavnici relevantnih državnih organa i organa državne uprave, predstavnici nevladinog sektora, eminentni stručnjaci i druge zainteresovane strane. Tekst prednacrta objavljen je na sajtu Ministarstva pravde i određen je način dostavljanja primedaba, predloga i sugestija.
Na Predlog zakona su se izjasnili: Nacionalna mreža za tretman počinilaca nasilja u porodici – OPNA; Republičko javno tužilaštvo; Pokrajinski sekretarijat za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova; Autonomni ženski centar; Global Rights for Woman, Minesota USA; Populacioni fond Ujedinjenih nacija – UNHPA; Savetovalište protiv nasilja u porodici; Zaštitnik građana; Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije; Ženska platforma za razvoj Srbije; Asocijacija žena sudija Srbije; Odeljenje za borbu protiv nasilja u porodici Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu; Centar za socijalni rad Grada Novog Sada; Osnovno javno tužilaštvo u Kragujevcu; Savez udruženja „Mreža SOS Vojvodina”, Gordana Popović, sudija Ljiljana Marjanović Andrić i drugi stručni pojedinci i eksperti.
U primedbama je navedeno, između ostalog, da zakon ne izjednačava usluge nevladinog sektora u odnosu na usluge pružanja pomoći državnih organa, iako građani po statističkim podacima najviše imaju poverenja u nevladin sektor, odnosno nasilje se najčešće prijavljuje preko tzv. SOS telefona. Predlog se konkretno bavi propisivanjem hitnih mera za sprečavanje nasilja u porodici po prijavi porodičnog nasilja. Predlog sadrži procesne odredbe i odredbe koje utvrđuju nadležnost upravo državnih organa koji imaju mehanizme i instrumente državne zaštite u slučaju najave ili eskalacije nasilničkog ponašanja. Nadležnost državnog organa u smislu preuzimanja represivnih mera može biti samo u rukama države i mora biti jasno određena zakonom, a preventivne mere su ovim zakonom pojačane u smislu jačeg angažovanja državnih organa. Ovo ne isključuje ulogu nevladinog sektora, jer Predlog predviđa da sastancima grupe za koordinaciju i saradnju mogu prisustvovati po potrebi i predstavnici ustanova u sistemu obrazovanja i vaspitanja, zdravstvenih ustanova i Nacionalne službe za zapošljavanje, kao i predstavnici i drugih pravnih lica i udruženja i pojedinci koji sprovode mere zaštite žrtava nasilja u porodici i određenih krivičnih dela.
Deo primedbi se odnosi i na hitne mere. Predloženo je propisivanje još jedne mere: upućivanje učinilaca nasilja na psihosocijalni tretman radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja. Predložena mera je mera bezbednosti, koja se kao takva može isključivo propisati Krivičnim zakonikom. Sa druge strane, Predlog predviđa izricanje hitnih mera naređenjem i to nakon prijave kada se hitno mora delovati da ne bi došlo do nasilja ili njegovog ponavljanja, tako da se njima uređuje postupanje u slučaju neposredne opasnosti od nasilja.
Nije prihvaćen predlog da se odluka o izdavanju naloga o hitnoj meri donese već samo na osnovu izjave žrtve, budući da može doći do zloupotrebe, pa je potrebno uzeti u obzir sve činjenice u postupku procene rizika (uzimanje izjave od mogućeg učinioca nasilja, prikupljanje potrebnih obaveštenja od drugih policijskih službenika i dr.).
Prihvaćene su sledeće izmene: otklonjeno je tretiranje centara za socijalni rad i ustanova socijalne zaštite kao različitih pojmova; u članu 12. stav 1. Predloga reč: „može” zamenjena je rečju: „mora” da prijavi nasilje u porodici, tako da se insistira na obavezi, a ne na dispoziciji; u članu 13. stav 1. Predloga obaveza obaveštavanja o svakim prijavljenom slučaju nasilja proširena je i na obavezu u slučaju postojanja neposredne opasnosti za ponavljanje nasilja u porodici; u članu 16. Predloga proširena je odredba detaljnom procedurom određivanja hitnih mera, propisana je forma određivanja hitne mere i sadržina naređenja o određivanju hitnih mera i dr.; u članu 19. Predloga unesena je shodna primena odredaba Zakona o parničnom postupku u postupku odlučivanja o hitnim merama; član 20. Predloga je izmenjen u skladu sa primedbama i određeno je precizno trajanje hitnih mera; u članu 34. Predloga uneto je da Savet za suzbijanje nasilja u porodici može po potrebi u svoj rad uključivati i predstavnike naučnih i drugih stručnih institucija i udruženja koje obavljaju delatnosti u vezi sa zaštitom od nasilja u porodici.
10. Koje će se mere tokom primene Zakona preduzeti da bi se ostvarilo ono što se donošenjem Zakonom namerava
Prelaznim odredbama Predloga ostavljen je rok za početak primene ovog zakona. U tom periodu treba da se obezbede neophodne pretpostavke za kvalitetnu i punu primenu zakona. Procenjeno je da se do početka primene zakona mogu sprovesti sve aktivnosti i to: donošenje podzakonskih akta, kao i akata koje donose grupe za koordinaciju i saradnju, obrazovanje grupa za koordinaciju, imenovanje lica za vezu, formiranje saveta za suzbijanje nasilja u porodici, donošenje programa specijalizovane obuke i njeno sprovođenje, formiranje centralne evidencije o slučajevima nasilja u porodici i dr.
Regulatorne mere: Neophodno je doneti podzakonske akte kojima se preciziraju određena rešenja. Član 36. Predloga zakona propisuje da će se podzakonski propisi za sprovođenje ovog zakona doneti u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Ministar nadležan za unutrašnje poslove, ministar nadležan za poslove pravosuđa i ministar nadležan za poslove porodične zaštite donose akt kojim se bliže uređuje način razmene informacija i podataka između lica određenih za vezu.
Pravosudna akademija je nadležna za donošenje propisa u vezi sa izdavanjem i obrascem sertifikata o završenoj obuci za sprečavanje nasilja u porodici.
Ministar nadležan za poslove pravosuđa, ministar nadležan za unutrašnje poslove i ministar nadležan za poslove porodične zaštite donose protokol o saradnji kojim se uređuju pitanja u vezi sa koordinacijom i interresornom saradnjom.
Vlada donosi akt kojim se bliže određuje sastav, način rada i odlučivanje Saveta za suzbijanje nasilja u porodici.
Institucionalne mere: Rukovodilac područne policijske uprave imenuje policijske službenike za sprečavanje nasilja u porodici (nadležne policijske službenike) radi obavljanja poslova propisanih ovim zakonom. Nadležni javni tužilac imenuje zamenike javnih tužilaca koji su završili specijalizovanu obuku propisanu ovim zakonom. Predsednik suda u sudovima opšte nadležnosti i prekršajnom sudu određuje sudije koje su završile specijalizovanu obuku radi suđenja u predmetima sprečavanja nasilja u porodici i određenih krivičnih dela. Centri za socijalni rad određuju tim stručnjaka radi pružanja podrške i pomoći u slučajevima nasilja u porodici.
Nadležni državni organi (policija, osnovno i više javno tužilaštvo, osnovni i viši sud, centar za socijalni rad) u cilju efikasnijeg sprovođenja zakona i obezbeđivanja intersektorske saradnje imenuju lica određena za vezu.
Na području svakog osnovnog javnog tužilaštva obrazovaće se grupa za koordinaciju i saradnju, a njene članove imenuju rukovodioci organa nadležnih za primenu ovog zakona. Svaka grupa je dužna da donese poslovnik o svom radu u roku od 30 dana od dana obrazovanja grupe.
Formiraće se Centralna evidencija u Republičkom javnom tužilaštvu koju čine:
– evidencija o prijavljenim slučajevima nasilja u porodici, koju vodi policijska uprava
– evidencija o odlukama u vezi sa hitnim merama i merama zaštite od nasilja u porodici propisanih Porodičnim zakonom, koju vodi osnovni sud;
– evidencija o predlogu za produženje hitnih mera i zahtevu za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici propisanih Porodičnim zakonom, koje vodi osnovno javno tužilaštvo;
– evidencija o sprovođenju individualnih programa zaštite, koju vodi nadležni centar za socijalni rad.
Vlada će obrazovati Savet za suzbijanje nasilja u porodici.
Neregulatorne mere, Informativno-edukativne mere: Obuke za sprovođenje ovog zakona će se sprovesti do početka primene zakona. Kroz specijalizovane obuke prolaze policijski službenici za sprečavanje nasilja u porodici i nosioci pravosudnih funkcija koji obavljaju poslove propisane Predlogom.
Pravosudna akademija donosi program obuke za sprečavanje nasilja u porodici.
Informisanje o organima, pravnim licima i udruženjima koji pružaju pomoć i osiguravaju bezbednost žrtvama nasilja obavljaće se kontinuirano ne samo u odnosu sa žrtvama nasilja, već i prema najširoj javnosti.
Izrada softvera za elektronsku obradu relevantnih statističkih podataka u vezi sa evidencijama predviđenih ovim zakonom.