Predlog zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu

PREDLOG ZAKONA

Predmet zakona

Član 1.

Ovim zakonom uređuju se uslovi zaštite životne sredine koje ambalaža mora da ispunjava za stavljanje u promet, upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom, izveštavanje o ambalaži i ambalažnom otpadu, ekonomski instrumenti, kao i druga pitanja od značaja za upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom.

Odredbe ovog zakona primenjuju se na uvezenu ambalažu, ambalažu koja se proizvodi, odnosno stavlja u promet i sav ambalažni otpad koji je nastao privrednim aktivnostima na teritoriji Republike Srbije, bez obzira na njegovo poreklo, upotrebu i korišćeni ambalažni materijal.

Izuzeci od primene

Član 2.

Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na kontejnere za drumski, železnički, vodni ili vazdušni međunarodni transport.

Cilj zakona

Član 3.

Cilj ovog zakona je da u skladu sa načelom održivog razvoja obezbedi:

očuvanje prirodnih resursa;

zaštitu životne sredine i zdravlja ljudi;

razvoj savremenih tehnologija proizvodnje ambalaže;

uspostavljanje optimalnog sistema upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom u skladu sa načelom podele odgovornosti;

funkcionisanje tržišta u Republici Srbiji;

prevenciju stvaranja trgovinskih prepreka, izbegavanje poremećaja i ograničenja u konkurenciji.

Osnovna načela

Član 4.

Osnovna načela upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom jesu:

podela odgovornosti svih privrednih subjekata u skladu sa načelom „zagađivač plaća” tokom životnog ciklusa proizvoda;

sprečavanje, odnosno smanjenje stvaranja ambalažnog otpada;

ponovna upotreba ambalaže, reciklaža i drugi oblici ponovnog iskorišćenja i smanjenje konačnog odlaganja ambalažnog otpada;

dobrovoljno sporazumevanje o upravljanju ambalažnim otpadom.

Značenje pojmova

Član 5.

Pojmovi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje:

1) ambalaža jeste proizvod napravljen od materijala različitih svojstava, koji služi za smeštaj, čuvanje, rukovanje, isporuku, predstavljanje robe i zaštitu njene sadržine, a uključuje i predmete koji se koriste kao pomoćna sredstva za pakovanje, umotavanje, vezivanje, nepropusno zatvaranje, pripremu za otpremu i označavanje robe. Ambalaža može biti:

– primarna ambalaža kao najmanja ambalažna jedinica u kojoj se proizvod prodaje konačnom kupcu;

sekundarna ambalaža kao ambalažna jedinica koja sadrži više proizvoda u primarnoj ambalaži sa namenom da na prodajnom mestu omogući grupisanje određenog broja jedinica za prodaju, bez obzira da li se prodaje krajnjem korisniku ili se koristi za snabdevanje na prodajnim mestima. Ova ambalaža se može ukloniti sa proizvoda bez uticaja na njegove karakteristike;

tercijarna (transportna) ambalaža namenjena za bezbedan transport i rukovanje proizvoda u primarnoj ili sekundarnoj ambalaži. Ova ambalaža ne obuhvata kontejnere za drumski, železnički, vodni ili vazdušni transport.

2) jednokratna ambalaža je ambalaža koja je projektovana radi korišćenja samo jednom;

3) povratna ambalaža je ambalaža koja se, nakon vraćanja od strane potrošača, ponovno upotrebljava za istu namenu;

4) ambalažni materijal je materijal različitog svojstva od koga se pravi ambalaža;

5) ambalažni otpad jeste svaka ambalaža ili ambalažni materijal koji ne može da se iskoristi u prvobitne svrhe, izuzev ostataka nastalih u procesu proizvodnje;

6) komunalni ambalažni otpad jeste otpad od primarne i sekundarne ambalaže koji nastaje kao otpad u domaćinstvima (kućni otpad) ili u industriji, zanatskim delatnostima, uslužnim ili drugim delatnostima (komercijalni otpad), a koji je sličan otpadu iz domaćinstva u pogledu njegove prirode ili sastava i sakuplja se sa određene teritorijalne celine, u skladu sa zakonom;

7) ambalažni otpad koji nije komunalni otpad je otpad od primarne, sekundarne ili tercijarne ambalaže koji nastaje kao otpad u procesu proizvodnje, maloprodaji, uslužnim i drugim delatnostima koji nije sakupljen kroz sistem sakupljanja koji organizuje javno komunalno preduzeće, odnosno drugo pravno lice ili preduzetnik (u daljem tekstu: komunalno preduzeće);

8) upravljanje ambalažnim otpadom jeste planiranje i organizovanje aktivnosti vezanih za sakupljanje, transport, skladištenje, tretman i odlaganje ambalažnog otpada, uključujući nadzor nad tim aktivnostima i brigu o postrojenjima za upravljanje otpadom posle zatvaranja;

9) prevencija (sprečavanje) jeste smanjenje sadržaja opasnih materija u materijalu i supstancama na nivou procesa proizvodnje, stavljanja u promet, distribuciji, korišćenju i u fazi uklanjanja, posebno usavršavanjem proizvoda i razvojem savremenih tehnologija;

10) ponovna upotreba jeste svaka operacija kojom se ambalaža, koja je tako planirana i projektovana da obavi minimalan broj pražnjenja i punjenja tokom upotrebe (višekratna upotreba), ponovo napuni ili upotrebi za istu namenu za koju je planirana, sa ili bez pomoćnih sredstava prisutnih na tržištu koja omogućavaju da se ambalaža ponovo napuni. Ponovo upotrebljena ambalaža postaje otpad ako se duže vreme ponovo ne upotrebi;

11) komponenta ambalaže je deo ambalaže koji se može ručno ili jednostavnim fizičkim postupkom odvojiti;

12) funkcionalna jedinica ambalaže podrazumeva više komponenata spojenih zajedno u obliku koji krajnji korisnik koristi;

13) kompletan sistem pakovanja podrazumeva primarnu, sekundarnu i tercijarnu ambalažu, tj. krajnji oblik pakovanja koji proizvođač distribuira isporučiocu;

14) sastavni deo ambalaže je deo od koga je izrađena ambalaža ili njena komponenta koji se ne može odvojiti ručno ili jednostavnim fizičkim putem;

15) višeslojna ambalaža je ambalaža sačinjena od različitih materijala koji se ne mogu odvojiti ručno;

16) ponovno iskorišćenje je bilo koji postupak ili metoda iskorišćenja u smislu propisa kojima se uređuje upravljanje otpadom;

17) reciklaža ambalažnog otpada je ponovna prerada ambalažnog otpada u okviru proizvodnog procesa za prvobitnu namenu ili za ostale namene, uključujući organsku reciklažu a isključujući iskorišćenje u enrgetske svrhe;

18) iskorišćenje ambalažnog otpada u energetske svrhe je korišćenje ambalažnog otpada u direktnom spaljivanju sa ili bez prisustva druge vrste otpada sa primarnim ciljem iskorišćenja toplote;

19) organski postupak reciklaže jeste aerobni (proizvodnja komposta) ili anaerobni (proizvodnja biogasa), tretman biorazgradljivih delova ambalažnog otpada pod kontrolisanim uslovima i uz korišćenje mikroorganizama kojim se dobija kompost ili metan. Odlaganje otpada na specijalno projektovane deponije ne smatra se oblikom organske reciklaže;

20) odlaganje ambalažnog otpada je bilo koji postupak ili metoda postupanja sa ambalažnim otpadom kada ne postoje mogućnosti regeneracije, reciklaže, prerade, direktnog ponovnog korišćenja ili upotrebe kao alternativnog izvora energije, u skladu sa propisima kojima se uređuje upravljanje otpadom;

21) subjekti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom jesu:

– proizvođač, kao pravno lice ili preduzetnik, koji proizvodi ambalažu;

– uvoznik, kao pravno lice ili preduzetnik, koji uvozi sirovine za proizvodnju ambalaže i ambalažu;

– paker/punilac, kao pravno lice ili preduzetnik, koji pakuje/puni ambalažu;

– isporučilac, kao pravno lice ili preduzetnik, koji stavlja u promet ambalažu ili upakovan proizvod, nezavisno od toga da li je to lice istovremeno i proizvođač, uvoznik, paker/punilac ili trgovac na veliko;

– sakupljač ambalažnog otpada, kao pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice, koje sakuplja razvrstani otpad;

– krajnji korisnik, kao potrošač koji, u svrhu krajnje potrošnje ili konzumacije upakovane robe, skida ambalažu sa robe ili je prazni tako da ona postaje ambalažni otpad ili trgovac na malo koji, u cilju dalje prodaje robe skida ambalažu sa robe ili je prazni tako da ona postaje otpad sekundarne ili tercijarne ambalaže;

– krajnji snabdevač, kao lice koje snabdeva ambalažom ili upakovanom robom krajnjeg korisnika, nezavisno od toga da li je to lice istovremeno i proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac;

– prevoznik, kao pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice, koje vrši prevoz ambalažnog otpada;

– operater sistema upravljanja ambalažnim otpadom (u daljem tekstu: operater), kao privredno društvo ili drugo pravno lice koje upravlja postrojenjem ili ga kontroliše ili je ovlašćeno za donošenje ekonomskih odluka u oblasti upravljanja ambalažnim otpadom i na čije se ime izdaje dozvola za upravljanje ambalažnim otpadom;

22) dobrovoljni sporazum je pisani sporazum zaključen između Republike Srbije koju zastupa Vlada i zainteresovanih subjekata iz različitih privrednih grana, koji je otvoren za sve koji žele da pristupe i ispune uslove sporazuma radi postizanja nacionalnih ciljeva iz ovog zakona.

Primena propisa

Član 6.

Ambalažni otpad nastao u Republici Srbiji se sakuplja, transportuje, skladišti, tretira i odlaže pod uslovima i na način, propisan zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom, zakonom kojim se uređuje komunalna delatnost i ovim zakonom.

Na izdavanje dozvola za upravljanje ambalažnim otpadom primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje upravljanje otpadom, ako ovim zakom nije drukčije propisano.

Na ambalažu i ambalažni otpad primenjuju se i posebni propisi kojima se uređuje bezbednost i zdravlje ljudi, zdravstvena ispravnost upakovanog proizvoda, kao i uslovi za transport proizvoda.

II. USLOVI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

KOJE AMBALAŽA MORA DA ISPUNjAVA ZA STAVLjANjE U PROMET

Stavljanje u promet

Član 7.

Ambalaža se može staviti u promet pod uslovom da ispunjava osnovne zahteve koji se odnose na proizvodnju i sastav ambalaže, njenu ponovnu upotrebu i ponovno iskorišćenje, uključujući pogodnost ambalaže za reciklažu.

Ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: ministar) propisuje vrste ambalaže koje se mogu stavljati u promet.

Usaglašenost sa osnovnim zahtevima

Član 8.

Ambalaža je usaglašena sa osnovnim zahtevima za stavljanje u promet ukoliko je u skladu sa odgovarajućim preuzetim harmonizovanim evropskim odnosno nacionalnim standardima koji se odnose na:

specifične zahteve za proizvodnju;

specifične zahteve za sastav;

specifične zahteve za ponovnu upotrebu;

specifične zahteve za ambalažu koja je ponovno iskoristiva reciklažom materijala;

specifične zahteve za ambalažu koja je ponovno iskoristiva kompostiranjem i biorazgradnjom;

specifične zahteve za ambalažu koja je ponovno iskoristiva u obliku energije.

Zahtevi iz stava 1. tačka 1) ovog člana primenjuju se na kompletan sistem pakovanja.

Zahtevi iz stava 1. tačka 2) ovog člana primenjuju se na komponentu ambalaže.

Zahtevi iz stava 1. tač. 3) do 6) ovog člana primenjuju se na funkcionalnu jedinicu ambalaže.

Specifični zahtevi za proizvodnju ambalaže

Član 9.

Ambalaža treba da bude proizvedena tako da njena zapremina i/ili težina materijala sadržanih u njoj bude ograničena na najmanju odgovarajuću meru uz održavanje nivoa:

bezbednosti i zdravstvene ispravnosti upakovanog proizvoda;

funkcionalnosti unutar lanca isporuke i upotrebe;

prihvatljivosti upakovanog proizvoda od strane potrošača.

Identifikacija kritičnog područja za smanjenje upotrebljenih sirovina mora da obuhvati sve radne kriterijume u skladu sa zahtevima utvrđenim nacionalnim standardom.

Ako nijedno kritično područje nije identifikovano, ambalaža nije usaglašena za zahtevima za njenu proizvodnju.

Usaglašenost sa zahtevom za minimizaciju prikazuje se na način definisan odgovarajućim nacionalnim standardom.

Specifični zahtevi za sastav ambalaže

Član 10.

Ambalaža treba da bude proizvedena tako da ukupan nivo koncentracije olova, kadmijuma, žive i šestovalentnog hroma u ambalaži ili njenim komponentama ne prelazi propisanu graničnu vrednost.

Određivanje koncentracije teških metala, zavisno od materijala ambalaže ili njene komponente vrši se prema metodologiji utvrđenoj nacionalnim standardom.

Ambalaža treba da bude proizvedena tako da koncentracija opasnih materija u emisiji, pepelu i procednim vodama bude minimizirana.

Identifikacija prisustva opasnih materija u ambalaži ili njenim komponentama i mogućnost njihovog prisustva u emisiji, pepelu i procednim vodama sa deponija vrši se u skladu sa nacionalnim standardom.

Ako su identifikovane opasne materije u ambalaži ili njenoj komponenti koje se mogu ispustiti u životnu sredinu, ambalaža mora da zadovolji zahtev za njihovu minimizaciju na način utvrđen nacionalnim standardom.

Usaglašenost sa zahtevom za minimizaciju prikazuje se na način definisan odgovarajućim nacionalnim standardom.

Ministar propisuje graničnu vrednost ukupnog nivoa koncentracije olova, kadmijuma, žive i šestovalentnog hroma u ambalaži ili njenim komponentama.

Specifični zahtevi za ponovnu upotrebu ambalaže

Član 11.

Fizičke i druge karakteristike ambalaže moraju biti takve da obezbede adekvatan kvalitet ambalaže i omoguće njenu ponovnu upotrebu za istu namenu tako da:

1) dizajn ambalaže omogući ponovno punjenje ili utovar, kao i odgovarajući broj ciklusa punjenja ili pražnjenja;

2) se ambalaža može osposobiti za ponovno korišćenje uzimajući u obzir zaštitu zdravlja i zahteve bezbednosti;

3) na tržištu postoji dostupan sistem za ostvarivanje ponovne upotrebe (sakupljanje povratne ambalaže, ponovno punjenje ili utovar).

Identifikikacija najpogodnijeg sistema ponovne upotrebe za određenu vrstu ambalaže, uzimajući u obzir specifične okolnosti njene nameravane upotrebe, vrši se na način utvrđen nacionalnim standardom.

Usaglašenost ambalaže sa zahtevima za ponovnu upotrebu ambalaže prikazuje se na način definisan odgovarajućim nacionalnim standardom.

Ambalaža koju nije moguće ponovo upotrebiti, kao ni ponovno iskoristiti putem reciklaže, biorazgradnje ili kontrolisanog spaljivanja, postaje ambalažni otpad namenjen za odlaganje u skladu sa zakonom.

Specifični zahtevi za ambalažu koja je

ponovno iskoristiva reciklažom materijala

Član 12.

Ambalaža mora biti projektovana i proizvedena tako da kada postane ambalažni otpad omogući reciklažu materijala upotrebljenih u proizvodnji te ambalaže u određenom masenom procentu. Vrednosti masenih procenata zavise od ambalažnog materijala.

Osnovni kriterijumi za ambalažu koja je pogodna za reciklažu utvrđeni su nacionalnim standardom i odnose se na:

kontrolu dizajna, sastava ambalaže i procesa njene izrade;

postojanje raspoložive tehnologije reciklaže;

ispuštanje u životnu sredinu, kao posledica procesa reciklaže.

Usaglašenost ambalaže sa osnovnim kriterijumima iz stava 2. ovog člana prikazuje se na način definisan odgovarajućim nacionalnim standardom.

Specifični zahtevi za ambalažu koja je

ponovno iskoristiva kompostiranjem i biorazgradnjom

Član 13.

Ambalaža koja je ponovno iskoristiva kompostiranjem mora da bude proizvedena tako da kada postane ambalažni otpad taj otpad obrađen za potrebe kompostiranja ima takva biorazgradiva prirodna svojstva da ne sprečava odvojeni proces sakupljanja, kompostiranja ili aktivnost koja je tim procesom započeta.

Ambalaža koja je ponovno iskoristiva biorazgradnjom mora da bude proizvedena tako da kada postane ambalažni otpad, taj otpad treba da ima takva prirodna svojstva da može da bude podvrgnut fizičkom, hemijskom, termalnom ili biološkom raspadanju i da se većina gotovih komposta na kraju razloži u ugljen-dioksid, biomasu i vodu.

Ambalaža koja se sastoji od različitih komponenti smatra se pogodnom za kompostiranje ili biorazgradnju ako se komponente pogodne za kompostiranje mogu lako razdvojiti od komponenti koje nisu pogodne za kompostiranje ili ako su svi ambalažni materijali pogodni za kompostiranje.

Usaglašenost ambalaže pogodne za kompostiranje i biorazgradnju prikazuje se na način definisan metodologijom koja je utvrđena odgovarajućim nacionalnim standardom.

Specifični zahtevi za ambalažu

koja je ponovno iskoristiva u obliku energije

Član 14.

Ambalaža mora biti projektovana i proizvedena tako da ispunjava termodinamičke zahteve za dozvoljeno kontrolisano spaljivanje ambalažnog otpada uz iskorišćenje energije.

Usaglašenost ambalaže sa zahtevima da se ona klasifikuje kao ponovno iskoristiva u obliku energije kao i način određivanja njene toplotne dobiti prikazuje se prema metodologiji i po postupku za primenu te metodologije koji su utvrđeni odgovarajućim nacionalnim standardima.

Identifikacija i označavanje

Član 15.

Ambalaža se identifikuje i označava prema prirodnim svojstvima ambalažnih materijala koji su korišćeni u njenoj proizvodnji da bi se olakšalo sakupljanje, ponovna upotreba i ponovno iskorišćenje, uključujući i reciklažu, kompostiranje, biorazgradnju i iskorišćenje u energetske svrhe.

Ambalaža nosi odgovarajuću oznaku ili na samoj ambalaži ili na etiketi, a ukoliko veličina ambalaže to ne dozvoljava, na priloženom uputstvu.

Oznaka ukazuje na vrstu materijala upotrebljenog u proizvodnji ambalaže, kao i na mogućnost ponovne upotrebe i reciklaže, ukoliko postoji.

Oznaka treba da bude jasna, vidljiva i lako čitljiva, odnosno izdržljiva i trajna, čak i kada je ambalaža otvorena.

Ministar propisuje način numerisanja, skraćenice i simbole na kojima se zasniva sistem identifikacije i označavanja ambalažnih materijala.

III. UPRAVLjANjE AMBALAŽOM I AMBALAŽNIM OTPADOM

Nacionalni ciljevi

Član 16.

Nacionalni ciljevi upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom utvrđuju se Planom smanjenja ambalažnog otpada.

Prilikom proizvodnje i stavljanja u promet ambalaže, kao i postupanja sa ambalažnim otpadom, obavezno se uzimaju u obzir nacionalni ciljevi utvrđeni Planom, koji se odnose na:

količinu ambalažnog otpada koji je neophodno ponovno iskoristiti;

količinu sirovina u ambalažnom otpadu koje je neophodno reciklirati, a u okviru količine prerađenog ambalažnog otpada;

količinu pojedinih materijala u ukupnoj masi reciklažnih materijala u ambalažnom otpadu koje je neophodno reciklirati.

U slučaju potrebe usklađivanja sa postignutim rezultatima u toku kalendarske godine mogu se odrediti novi nacionalni ciljevi, posebno udeo povratne ambalaže po proizvodima.

Udeo povratne ambalaže po proizvodima jeste odnos jedinične ambalaže određene vrste proizvoda u povratnoj ambalaži u odnosu na ukupnu količinu jedinične ambalaže (npr. boca) određene vrste proizvoda koji su stavljeni u promet, izražen u procentima.

Plan donosi Vlada na predlog ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: ministarstvo).

Dobrovoljni sporazum

Član 17.

Dobrovoljni sporazum sadrži naročito:

specifične ciljeve i rokove za njihovo postizanje;

obavezu proizvođača, uvoznika, pakera/punilaca i isporučilaca da vrše periodični monitoring, dostavljaju izveštaj o postignutim rezultatima ministarstvu i o tome obaveštavaju javnost;

obavezu ugovornih strana da vrše analizu rezultata, naročito u pogledu postignutog napretka u realizaciji specifičnih ciljeva iz dobrovoljnog sporazuma;

mere koje se preduzimaju u slučaju da proizvođači, uvoznici, pakeri/punioci i isporučioci ne postupaju u skladu sa dobrovoljnim sporazumom;

stupanje na snagu dobrovoljnog sporazuma;

druga pitanja od značaja za njegovo sprovođenje.

Dobrovoljni sporazum zaključuju Vlada i zainteresovani subjekti iz različitih privrednih grana (proizvođači, uvoznici, pakeri/punioci i isporučioci).

Dobrovoljni sporazum se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije.”

Preuzimanje otpada

Član 18.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je da besplatno preuzme otpad od sekundarne ili tercijarne ambalaže na zahtev krajnjeg korisnika.

Krajnji korisnik koji nabavlja robu od proizvođača, uvoznika, pakera/punioca i isporučioca može otpad od sekundarne ili tercijarne ambalaže ostaviti neposredno na mestu nabavke ili ga kasnije besplatno vratiti.

Odredba iz stava 2. ovog člana primenjuje se i na otpad od primarne ambalaže koja istovremeno vrši funkciju sekundarne ili tercijarne ambalaže.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je da, na zahtev krajnjeg korisnika, besplatno preuzme ambalažni otpad koji nije komunalni otpad, a potiče od primarne ambalaže, ukoliko za takvu ambalažu nije propisan poseban način preuzimanja i sakupljanja.

Prostor za preuzimanje, sakupljanje, razvrstavanje

i privremeno skladištenje ambalažnog otpada

Član 19.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je da obezbedi određeni prostor za preuzimanje, sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje ambalažnog otpada koji je, u skladu s članom 18. ovog zakona, preuzet ili je nastao njihovom delatnošću, ukoliko godišnja količina takvog ambalažnog otpada prelazi propisanu količinu.

U slučaju da godišnja količina ambalažnog otpada ne prelazi propisanu količinu proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac obezbeđuje postupanje sa ambalažnim otpadom u smislu odredbe člana 23. ovog zakona.

Ministar propisuje godišnju količinu ambalažnog otpada po vrstama tog otpada za koje se obavezno obezbeđuje prostor za preuzimanje, sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje.

Komunalni ambalažni otpad

Član 20.

Krajnji korisnik je dužan da prikupi, skladišti, odloži ili prosledi komunalni ambalažni otpad, u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom i zakonom kojim se uređuje komunalna delatnost.

Krajnji korisnik je dužan da komunalni ambalažni otpad razvrstava i/ili odvojeno skladišti, tako da ne bude izmešan sa drugim otpadom, kako bi mogao da bude prosleđen ili vraćen, sakupljen, ponovo iskorišćen, prerađen ili odložen u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom.

Ambalažni otpad koji nije komunalni otpad

Član 21.

Zabranjeno je prosleđivanje ili vraćanje ambalažnog otpada koji nije komunalni otpad komunalnim preduzećima, osim kada za to postoji zaključen ugovor.

Krajnji korisnik mora da obezbedi da ambalaža i ambalažni otpad koji nije komunalni otpad, koji se prosleđuje ili vraća, ne bude zagađen opasnim ili drugim materijama koje nisu sadržane u upakovanoj robi, a koje čine ponovno iskorišćenje ili reciklažu nemogućom ili izvodljivom jedino po nesrazmerno višem trošku.

Ambalažni otpad koji je zagađen opasnim materijama

Član 22.

Krajnji korisnik, kao držalac otpada, mora da obezbedi da se sa ambalažnim otpadom, koji je zagađen opasnim ili drugim materijama koje nisu sastavni deo upakovane robe, postupa u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom.

Preuzimanje i sakupljanje ambalažnog otpada

Član 23.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je za ambalažu koju stavlja u promet:

da obezbedi da komunalno preduzeće redovno preuzima komunalni ambalažni otpad;

da redovno preuzima i sakuplja ambalažni otpad koji nije komunalni otpad od krajnjih korisnika;

da obezbedi ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje u skladu sa zakonom.

Obaveza iz stava 1. ovog člana ne primenjuje se na ambalažu koja je izvezena kao ambalaža ili upakovana roba.

Obaveze iz stava 1. tač. 2) i 3) ovog člana primenjuje se i na trgovca na malo koji prodaje robu u primarnoj ambalaži koja nije komunalni otpad, osim ako za takvu ambalažu nije predviđen poseban način preuzimanja i sakupljanja.

Prenošenje obaveze na operatera

Član 24.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac može da prenese svoju obavezu upravljanja ambalažnim otpadom, ugovorom koji zaključuje sa operaterom koji, u skladu sa zakonom, obavlja delatnosti upravljanja ambalažnim otpadom.

Operater je dužan da u ime proizvođača, uvoznika, pakera/punioca i isporučioca:

obezbedi da komunalno preduzeće redovno preuzima komunalni ambalažni otpad;

redovno preuzima i sakuplja ambalažni otpad koji nije komunalni otpad od krajnjih korisnika;

obezbedi ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje u skladu sa zakonom.

Za svaku vrstu ambalaže, za koju proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac iz člana 23. ovog zakona ili krajnji korisnik iz člana 27. ovog zakona, prenese svoju obavezu na operatera, taj operater je dužan da osigura upravljanje ambalažnim otpadom u celini (na svim nivoima stavljanja ambalaže i upakovane robe u promet i na području gde nastaje ambalažni otpad), u skladu sa zaključenim ugovorom.

Dozvola za sopstveno upravljanje ambalažnim otpadom

Član 25.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac može sam da sakuplja ambalažni otpad koji nije komunalni otpad od krajnjih korisnika i da obezbedi njegovo ponovno iskorišćenje, reciklažu i odlaganje, ukoliko pre plasiranja robe na tržište, pribavi dozvolu ministarstva.

Plan postupanja sa ambalažnim otpadom čini sastavni deo zahteva za izdavanje dozvole iz stava 1. ovog člana i sadrži naročito podatke o:

vrsti ambalaže kojom sam upravlja;

načinu i i učestalosti preuzimanja otpada koji nije komunalni otpad od krajnjeg korisnika;

vrsti i kapacitetu opreme, postrojenja i uređaja za sakupljanje, privremeno skladištenje, razvrstavanje ili drugim aktivnostima kojima se obezbeđuje ponovno iskorišćenje, reciklaža ili odlaganje ambalažnog otpada;

predviđenoj ukupnoj masi ambalažnog otpada koji treba prikupiti u toku godine i masi ambalažnih sirovina koje je neophodno reciklirati, u skladu sa nacionalnim ciljevima;

metodama i podizvođačima koji obezbeđuju ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje sakupljenog ambalažnog otpada;

predviđenoj količini prerađenog ambalažnog otpada, kao i o količini pojedinih recikliranih materijala u skladu sa nacionalnim ciljevima.

Ministarstvo izdaje dozvolu iz stava 1. ovog člana, ako na osnovu plana iz stava 2. ovog člana, utvrdi da su ispunjeni uslovi koji se tiču postizanja količine prerađene ambalaže i recikliranih sirovina, u skladu sa nacionalnim ciljevima.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac može bez dozvole ministarstva da prikuplja ambalažni otpad, ukoliko se radi o sopstvenoj povratnoj ambalaži koja je vraćena od krajnjeg korisnika, a nije više pogodna za ponovnu upotrebu.

Dozvola se izdaje rešenjem koje je konačno.

Obaveze lica koje obezbeđuje sopstveno upravljanje

ambalažnim otpadom

Član 26.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac koji obezbeđuje sopstveno upravljanje ambalažnim otpadom dužan je da:

obezbedi da se ambalažni otpad koji preuzme ili prikupi u svakoj kalendarskoj godini ponovno iskoristi, reciklira ili odloži do kraja te kalendarske godine, tako da postigne utvrđene nacionalne ciljeve;

snosi troškove ponovnog iskorišćenja, reciklaže ili odlaganja ambalažnog otpada koji se, uprkos sistemu prikupljanja koji je sam uspostavio, pojavi u sistemu prikupljanja koji sprovodi operater;

putem obaveštenja na ambalaži koju stavlja u promet ili na drugi način, obavesti krajnjeg korisnika o mogućnosti da ambalažni otpad ostavi neposredno na mestu nabavke ili ga naknadno besplatno vrati krajnjem snabdevaču na mestu određenom za tu namenu.

Obaveze krajnjeg korisnika koji nema snabdevača

Član 27.

Krajnji korisnik koji uvozi ili kupuje ambalažu ili ambalažne sirovine za potrebe sopstvene delatnosti, a nema snabdevača, mora da obezbedi upravljanje tim ambalažnim otpadom koji nije komunalni otpad, tako što će zaključiti ugovor sa operaterom ili sam obezbediti ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada.

Odredbe čl. 25. i 34. ovog zakona primenjuju se na lice iz stava 1. ovog člana ukoliko sam obezbeđuje ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada.

Obaveze trgovca

Član 28.

Trgovac na veliko kao krajnji snabdevač i/ili trgovac na malo nije dužan da obezbedi propisano upravljanje ambalažnim otpadom ako se radi o ambalaži na kojoj postoji deklaracija prethodnog snabdevača o tome da on garantuje upravljanje ambalažnim otpadom ili ako se radi o ambalaži na kojoj postoji poseban znak putem koga operater garantuje da je ta ambalaža uključena u njegov sistem upravljanja ili ako se radi o ambalaži navedenoj u čl. 29. stav 1. i 30. st. 1. i 2. ovog zakona.

Deklaracija prethodnog snabdevača mora biti zabeležena na svakom računu ili fakturi za prodatu ili primljenu robu.

Izuzeci od primene u pogledu količine ambalaže

Član 29.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac nije dužan da obezbedi propisano upravljanje ambalažnim otpadom, u smislu odredbe čl. 23. do 27. ovog zakona, ako ukupna količina ambalažnih sirovina, korišćenih za upakovanu robu koju stavljaju u promet, u toku jedne kalendarske godine ne prelazi propisanu količinu.

Odredba stava 1. ovog člana ne primenjuje se na ambalažu:

u koju je roba upakovana ili napunjena na mestu kupovine robe;

u koju su upakovane hemikalije u skladu sa propisima o hemikalijama;

u koju su upakovana sredstva za zaštitu bilja i drveća.

Ministar propisuje vrstu i količinu ambalaže iz stava 1. ovog člana.

Ambalaža sa dugim vekom trajanja

i povratna ambalaža

Član 30.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac nije dužan da obezbedi propisano upravljanje ambalažnim otpadom ako u promet stavlja ambalažu sa dugim vekom trajanja.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac nije dužan da obezbedi propisano upravljanje ambalažnim otpadom, u smislu odredbe čl. 23. do 26. ovog zakona, ukoliko u promet stavlja povratnu ambalažu za koju je garantovan povraćaj kroz poseban sistem sakupljanja, a time svaki put i ponovna upotreba ili za nalepnice i etikete koje su stavljene u promet zajedno sa povratnom ambalažom, a masa tih nalepnica i etiketa ne prelazi 5% mase povratne ambalaže.

Ministar propisuje vrste ambalaže sa dugim vekom trajanja.

Uslovi za izdavanje dozvole operateru

Član 31.

Operater ne može da upravlja ambalažnim otpadom bez dozvole ministarstva.

Dozvola se izdaje operateru koji:

je registrovan za obavljanje delatnosti sakupljanja, odnošenja, ponovnog iskorišćenja, reciklaže ili odlaganja otpada u skladu sa zakonom kojim se uređuje klasifikacija delatnosti;

sam ili čiji podizvođač raspolaže opremom, postrojenjima i uređajima koji obezbeđuju upravljanje ambalažnim otpadom u skladu sa zakonom;

sam ili čiji podizvođač obezbeđuje uslove za ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada u skladu sa zakonom.

Rešenje kojim se izdaje dozvola operateru je konačno.

Zahtev za izdavanje dozvole

Član 32.

Operater uz zahtev za izdavanje dozvole podnosi:

dokaz o registraciji operatera, kao i registraciji podizvođača;

plan upravljanja ambalažnim otpadom;

prikaz simbola ambalaže, ako postoji namera da se koristi u sistemu postupanja sa ambalažnim otpadom, a kao garancija postupanja sa ambalažnim otpadom u skladu sa ovim zakonom.

druge dokaze o ispunjavanju uslova iz člana 31. stav 2. ovog zakona.

Plan upravljanja ambalažnim otpadom

Član 33.

Plan upravljanja ambalažnim otpadom sadrži podatke o:

vrsti ambalaže za koju operater organizuje upravljanje u skladu sa ovim zakonom;

proizvođaču, uvozniku, pakeru/puniocu i isporučiocu iz člana 24. stav 1. ovog zakona i krajnjem korisniku iz člana 27. stav 1. ovog zakona koji je preneo svoju obavezu na operatera;

načinu i učestalosti preuzimanja komunalnog ambalažnog otpada od komunalnih preduzeća;

načinu i učestalosti preuzimanja amabalažnog otpada koji nije komunalni otpad od krajnjeg korisnika;

broju i lokaciji mesta za sakupljanje koje operater namerava da organizuje;

vrsti i kapacitetu opreme, postrojenja i i uređaja za preuzimanje, sakupljanje, privremeno skladištenje, razvrstavanje otpada, odnosno o drugim aktivnostima kojima se obezbeđuje ponovno iskorišćenje, reciklaža i odlaganje;

predviđenoj ukupnoj masi ambalažnog otpada koji treba prikupiti u toku godine i masi ambalažnih sirovina koje je neophodno reciklirati, u skladu sa nacionalnim ciljevima;

predviđenim metodama i podizvođačima koji obezbeđuju ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje prikupljenog ambalažnog otpada;

predviđenoj količini prerađenog ambalažnog otpada, kao i o količini sirovina u prerađenom i recikliranom ambalažnom otpadu, u skladu sa nacionalnim ciljevima;

mere zaštite od požara i druge mere, u skladu sa zakonom.

Oduzimanje dozvole

Član 34.

Ministarstvo će oduzeti dozvolu licu kome je, u skladu sa ovim zakonom, izdata dozvola za upravljanje ambalažnim otpadom, ako:

ne obezbedi upravljanje ambalažnim otpadom u skladu sa zakonom;

ne dostavi godišnji izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u skladu sa ovim zakonom;

ne ispuni obaveze u skladu sa nacionalnim ciljevima.

Centri za sakupljanje, razvrstavanje i

privremeno skladištenje

Član 35.

Operater je dužan da organizuje jedan ili više centara za sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje prikupljenog ambalažnog otpada, pri čemu će uzeti u obzir:

gustinu naseljenosti i količinu komunalnog ambalažnog otpada;

raspored mesta za sakupljanje ambalažnog otpada i količinu prikupljenog ambalažnog otpada koji nije komunalni otpad;

prostorni raspored i/ili udaljenost uređaja i postrojenja u kojima se prikupljeni ambalažni otpad reciklira, iskorišćuje energija ili na drugi način prerađuje ili odlaže;

mere zaštite od požara i druge mere, u skladu sa zakonom.

Operater je dužan da organizuje mesta za sakupljanje ambalažnog otpada koji nije komunalni otpad, na koja će krajnji korisnik donositi taj otpad, ako preuzimanje nije obezbeđeno direktno od krajnjeg korisnika ili krajnjeg snabdevača.

Ponovno iskorišćenje, reciklaža ili odlaganje

Član 36.

Operater je dužan da obezbedi da ambalažni otpad koji preuzme ili prikupi u toku svake kalendarske godine bude ponovno iskorišćen, recikliran ili odložen najkasnije do kraja naredne kalendarske godine tako da se postignu nacionalni ciljevi u pogledu količina prerađenog ambalažnog otpada i recikliranih sirovina, utvrđeni u dozvoli iz člana 31. ovog zakona.

Postrojenja za tretman i odlaganje otpada

Član 37.

Ponovno iskorišćenje, reciklaža i odlaganje ambalažnog otpada može se vršiti u postrojenjima za čiji rad je izdata propisana dozvola za tretman i/ili odlaganje otpada, u skladu sa uslovima predviđenim zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom i drugim propisima.

IV. IZVEŠTAVANjE O AMBALAŽI I AMBALAŽNOM OTPADU

Obaveštavanje javnosti

Član 38.

Operater je dužan da obaveštava javnost i krajnje korisnike o svrsi, ciljevima, načinu i mestu sakupljanja ambalaže, kao i mogućnostima ponovnog iskorišćenja i reciklaže ambalažnog otpada.

Lice iz stava 1. ovog člana vrši obaveštavanje javnosti grada, grada Beograda, odnosno opštine na čijoj teritoriji se nalazi mesto za prikupljanje, na uobičajen način.

Izveštaj proizvođača, uvoznika,

pakera/punioca i isporučioca

Član 39.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac iz člana 23. ovog zakona dužan je da do 31. marta tekuće godine dostavi ministarstvu izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u prethodnoj godini.

Izveštaj iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke o:

nazivu, adresi, delatnosti i šifri delatnosti;

količini i vrsti ambalaže stavljene u promet ili izvezene u drugu državu, odnosno uvezene za potrebe sopstvene delatnosti;

količini i vrsti ambalaže stavljene u promet za koju je obaveza upravljanja preneta operateru;

količini i vrsti ambalaže stavljene u promet za koju sam obezbeđuje upravljanje ambalažnim otpadom;

ukupnoj količini i vrsti ambalažnog otpada koji nije komunalni otpad koji je sam preuzeo ili prikupio od krajnjih korisnika;

količini i vrsti pojedinih sirovina u preuzetom i prikupljenom ambalažnom otpadu, navedenom u stavu 2. tačka 5) ovog člana;

količini i vrsti ponovno iskorišćenog ili odloženog ambalažnog otpada, za svaki metod iskorišćenja ili odlaganja posebno;

količini sirovina koje su reciklirane, za svaku vrstu sirovine posebno;

druge propisane podatke.

Krajnji korisnik iz člana 27. ovog zakona dostavlja ministarstvu izveštaj iz stava 1. ovog člana do 31. marta tekuće godine, koji sadrži podatke o vrsti i količini ambalaže koju je sam uvezao za sopstvene potrebe.

Izveštaj operatera

Član 40.

Operater je dužan da dostavi ministarstvu izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u toku prethodne godine do 31. marta tekuće godine.

Izveštaj iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke o:

nazivu, adresi, delatnosti i šifri delatnosti proizvođača, uvoznika, pakera/punioca, isporučioca i krajnjeg korisnika, koji su operateru preneli svoju obavezu upravljanja ambalažnim otpadom;

količini ambalaže koju su lica iz stava 2. tačka 1) ovog člana stavila u promet, uvezla ili izvezla u drugu državu;

ukupnoj količini i vrsti komunalnog ambalažnog otpada koji je operater preuzeo od komunalnih preduzeća;

ukupnoj količini i vrsti ambalažnog otpada koji nije komunalni otpad koji je operater preuzeo ili sakupio od krajnjih korisnika;

količini i vrsti pojedinih sirovina, u preuzetom i prikupljenom ambalažnom otpadu, odnosno koje su prerađene;

količini i vrsti ponovno iskorišćenog ili odloženog ambalažnog otpada, za svaki metod iskorišćenja ili odlaganja posebno;

druge propisane podatke.

Izuzetak od obaveze dostavljanja izveštaja

Član 41.

Trgovac iz člana 28. stav 1. ovog zakona kao i lica iz čl. 29. stav 1. i 30. st. 1. i 2. ovog zakona nisu dužni da dostave godišnji izveštaj ministarstvu.

Registar i izveštaj

Član 42.

Ministarstvo uspostavlja i vodi registar o količinama i vrstama ambalaže i ambalažnog otpada na osnovu izveštaja iz čl. 39. i 40. ovog zakona.

Podaci upisani u registar iz stava 1. ovog člana su javni.

Agencija za zaštitu životne sredine sastavlja i objavljuje svake godine izveštaj o količini proizvedene, uvezene i izvezene ambalaže i upravljanju ambalažnim otpadom.

Ministar propisuje obrazac izveštaja iz čl. 39. i 40. ovog zakona.

V. EKONOMSKI INSTRUMENTI

Depozit (kaucija)

Član 43.

Proizvođač ili uvoznik robe koji koristi ponovno upotrebljivu ambalažu ustanovljava depozitni sistem, odnosno sistem kaucije (u daljem tekstu: kaucija) za ambalažu utvrđenu ovim zakonom.

Kaucija za hemikalije

Član 44.

Proizvođač ili uvoznik hemikalije dužan je da utvrdi iznos kaucije koju potrošač plaća za pojedinačnu ambalažu u koju je smeštena ta hemikalija, osim za određene vrste ambalaže za koje ministar određuje visinu kaucije.

Kaucija iz stava 1. ovog člana ne može biti manja od 10% ni veća od 30% od cene hemikalije koja je smeštena u ambalažu.

Proizvođač i uvoznik hemikalije dužni su da, o sopstvenom trošku, od trgovca prikupe ponovno upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena ta hemikalija i nastao ambalažni otpad.

Ako kaucija prikupljena od strane trgovca ne može biti vraćena zbog prekida ili prestanka njegove delatnosti, proizvođač ili uvoznik hemikalije dužan je da od potrošača preuzme ponovno upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena ta hemikalija i vrati kauciju potrošaču.

Ministar određuje visinu kaucije za ambalažu zavisno od vrste ambalaže ili hemikalije koja je u nju smeštena.

Obaveze trgovca i potrošača

Član 45.

Trgovac je dužan da naplati kauciju za pojedinačnu ambalažu u kojoj je smeštena hemikalija u iznosu utvrđenom na način iz člana 44. ovog zakona.

Trgovac je dužan da od potrošača prihvati ponovno upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena hemikalija i nastao ambalažni otpad kako bi ih predao proizvođaču ili uvozniku.

Po prihvatanju ponovno upotrebljive ambalaže u kojoj je bila smeštena hemikalija i nastalog ambalažnog otpada, trgovac je dužan da potrošaču vrati naplaćenu kauciju.

Trgovac mora da ima dozvolu za obavljanje delatnosti sakupljanja i transporta ambalažnog otpada u pogledu veoma toksičnih, toksičnih, kancerogenih, mutagenih ili hemikalija opasnih po životnu sredinu na koje se primenjuje zakon kojim se uređuje upravljanje otpadom.

Potrošač iz stava 2. ovog člana je dužan da trgovcu vrati ponovno upotrebljivu ambalažu i nastao ambalažni otpad.

VI. NADZOR

Nadzor nad radom

Član 46.

Ministarstvo vrši nadzor nad radom Agencije za zaštitu životne sredine, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, kao i ovlašćenih pravnih lica, u vršenju poverenih poslova, u skladu sa zakonom o upravljanju otpadom i ovim zakonom.

Inspekcijski nadzor

Član 47.

Inspekcijski nadzor nad primenom odredaba ovog zakona i propisa donetih za njegovo izvršavanje vrši ministarstvo, ako zakonom o upravljanju otpadom i ovim zakonom nije drukčije propisano.

Inspekcijski nadzor vrši se preko inspektora za zaštitu životne sredine u okviru delokruga utvrđenog zakonom o upravljanju otpadom i ovim zakonom.

Nadzor nad primenom odredaba ovog zakona koje se odnose na stavljanje ambalaže u promet vrši ministarstvo nadležno za trgovinu preko tržišnih inspektora.

Prava i dužnosti inspektora

Član 48.

U vršenju inspekcijskog nadzora nadležni inspektor ima pravo i dužnost da utvrđuje:

1) da li su ispunjeni uslovi za stavljanje ambalaže u promet;

2) da li je ambalaža propisno označena;

3) da li proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac ispunjava propisane obaveze;

4) da li trgovac na veliko kao krajnji snabdevač i/ili trgovac na malo ispunjava propisane obaveze u skladu sa zakonom;

5) da li se sakupljanje, transport, skladištenje, tretman i odlaganje ambalažnog otpada vrši na propisan način;

6) da li je proizvođač, uvoznik, paker/punilac, isporučilac ili krajnji korisnik koji je ambalažu uvezao ili kupio za potrebe sopstvene delatnosti pribavio dozvolu za sopstveno upravljanje ambalažnim otpadom, da li postupa u skladu sa tom dozvolom ili je svoju obavezu upravljanja ambalažnim otpadom preneo na operatera;

7) da li je operater pribavio dozvolu za upravljanje ambalažnim otpadom, odnosno da li je organizovao jedan ili više centara za sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje ambalažnog otpada;

8) da li operater obaveštava javnost i krajnje korisnike o svrsi, ciljevima, načinu i mestu sakupljanja ambalaže, kao i mogućnostima ponovnog iskorišćenja i reciklaže ambalažnog otpada;

9) da li je proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac, odnosno operater podneo ministarstvu, u roku utvrđenom zakonom, godišnji izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom;

10) da li trgovac isplaćuje kauciju, odnosno potrošač vrši povraćaj ambalaže;

11) da li proizvođač i uvoznik hemikalija ispunjavaju propisane obaveze;

12) da li se sprovode druge propisane mere, u skladu sa ovim zakonom.

Ovlašćenja inspektora

Član 49.

U vršenju poslova inspekcijskog nadzora, inspektor je ovlašćen da:

1) da zabrani proizvođaču da stavlja u promet ambalažu koja ne ispunjava propisane uslove;

2) da naredi proizvođaču, uvozniku, pakeru/puniocu i isporučiocu da izvrši propisane obaveze;

3) da naredi proizvođaču, odnosno uvozniku da o svom trošku stavi odgovarajuću oznaku na ambalažu, etiketu ili na priloženo uputstvo;

4) da naredi proizvođaču da na primeren način na prodajnom mestu obaveštava trgovca i potrošača o bitnim svojstvima proizvoda i ambalaže, opasnim i štetnim supstancama koje oni sadrže, kao i načinu postupanja sa proizvodom i ambalažom kada postanu otpad;

5) naredi krajnjem korisniku, trgovcu na veliko kao krajnjem snabdevaču i/ili trgovcu na malo da izvrši propisane obaveze;

6) zabrani upravljanje ambalažnim otpadom licu koje nema dozvolu ministarstva;

7) da naredi licu koje upravlja ambalažnim otpadom da postupa u skladu sa zakonom;

8) naredi proizvođaču, uvozniku, trgovcu da ispunjava propisane obaveze u pogledu ambalaže u koju je smeštena hemikalija;

9) naredi izvršenje drugih obaveza propisanih ovim zakonom.

VII. NADLEŽNOST ZA REŠAVANjE O ŽALBI

Član 50.

O merama iz člana 49. ovog zakona nadležni inspektor donosi rešenje.

Na rešenje nadležnog inspektora može se izjaviti žalba ministru u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Žalba na rešenje nadležnog inspektora ne odlaže izvršenje rešenja.

Rešenje ministra po žalbi iz stava 3. ovog člana je konačno.

VIII. KAZNENE ODREDBE

Prekršaji

Član 51.

Novčanom kaznom od 500.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj privredno društvo, preduzeće ili drugo pravno lice ako:

stavlja u promet ambalažu koja ne ispunjava propisane uslove (čl. 7. do 14);

ne označava ambalažu na propisan način (član 15);

otpad ne preuzima na propisan način (član 18. st. 1. i 4);

ne organizuje prostor za preuzimanje, sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje ambalažnog otpada (član 19. stav 1);

ne postupa sa komunalnim ambalažnim otpadom na propisan način (član 20);

ne postupa sa ambalažnim otpadom koji nije komunalni otpad na propisan način (član 21);

ne postupa sa ambalažnim otpadom koji je zagađen opasnim materijama na propisan način (član 22);

ne obezbedi preuzimanje, sakupljanje, ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada na propisan način (član 23);

ne obezbedi upravljanje ambalažnim otpadom u ime proizvođača, uvoznika, pakera/punioca i isporučioca sa kojim je zaključio ugovor (član 24. stav 2);

upravlja ambalažnim otpadom koji nije komunalni otpad bez dozvole ministarstva i suprotno uslovima utvrđenim u dozvoli (član 25. st. 1 i 3);

ne postupa sa ambalažnim otpadom u skladu sa članom 26. ovog zakona;

ne upravlja ambalažnim otpadom koji nije komunalni otpad u skladu sa članom 27. ovog zakona;

upravlja ambalažnim otpadom bez dozvole ministarstva (član 31. stav 1);

ne organizuje centre za sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje ambalažnog otpada u skladu sa članom 35. ovog zakona;

ne obezbedi ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada u skladu sa članom 36. ovog zakona;

ne obaveštava javnost i krajnje korisnike o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom (član 38);

ne dostavi ministarstvu godišnji izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom (član 39. stav 1);

ne dostavi ministarstvu godišnji izveštaj o vrsti i količini ambalaže koju je uvezao ili kupio za potrebe sopstvene delatnosti (član 39. stav 2);

ne dostavi ministarstvu godišnji izveštaj o upravljanju ambalažnim otpadom za koji je ugovorom preuzeo obavezu upravljanja (član 40);

ne utvrdi iznos kaucije koju potrošač plaća za ambalažu u koju je smeštena hemikalija ili iznos kaucije utvrdi suprotno ovom zakonu, ne prikupi od trgovca o sopstvenom trošku ponovno upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena hemikalija i nastali ambalažni otpad, ne prihvati ponovno upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena hemikalija i ne vrati kauciju potrošaču u slučaju prekida ili prestanka delatnosti trgovca (član 44. st. 1. do 4);

ne naplati kauciju za pojedinačnu ambalažu u koju je bila smeštena hemikalija u utvrđenom iznosu, ne prihvati ponovo upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena hemikalija i nastali ambalažni otpad kako bi ih predao proizvođaču ili uvozniku, odnosno po njihovom prihvatanju ne vrati potrošaču naplaćenu kauciju (član 45. st. 1. do 3).

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana može se izreći novčana kazna u srazmeri sa visinom pričinjene štete ili neizvršene obaveze, vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet prekršaja, a najviše do dvadesetostrukog iznosa tih vrednosti.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u privrednom društvu, preduzeću ili drugom pravnom licu novčanom kaznom od 25.000 do 50.000 dinara.

Za prekršaj iz stava 1. tač. 1) do 8), 10) do 12), 17), 18), 20) i 21) ovog člana kazniće se preduzetnik novčanom kaznom od 250.000 do 500.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Za prekršaj iz stava 1. tač. 5) i 7) ovog člana kazniće se fizičko lice novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Za prekršaj iz člana 45. stav 5. ovog zakona kazniće se fizičko lice novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Član 52.

Za prekršaj iz člana 51. ovog zakona može se uz kaznu izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili namenjeni za izvršenje prekršaja, odnosno koji su nastali izvršenjem prekršaja.

Član 53.

Novčanom kaznom od 40.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice u organu državne uprave, ako:

ne uspostavi i ne vodi registar o količinama i vrstama ambalaže i ambalažnog otpada (član 42. stav 1);

ne objavi godišnji izveštaj o količini proizvedene, uvezene i izvezene ambalaže i o upravljanju ambalažnim otpadom (član 42. stav 3).

IX. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Rokovi za donošenje podzakonskih akata

Član 54.

Podzakonski akti za sprovođenje ovog zakona doneće se u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Rokovi za prilagođavanje

Član 55.

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužni su da:

1) organizuju preuzimanje ambalažnog otpada, u skladu sa članom 18. ovog zakona i obezbede prostor za preuzimanje, sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje ambalažnog otpada, u skladu sa članom 19. ovog zakona, do 1. januara 2009. godine;

2) obezbede upravljanje ambalažnim otpadom iz člana 23. ovog zakona do 1. januara 2010. godine;

3) za komunalni ambalažni otpad zaključe ugovor sa operaterom do 30. juna 2009. godine;

4) za ambalažni otpad koji nije komunalni otpad zaključe ugovor sa operaterom ili pribave dozvolu za sopstveno upravljanje ambalažnim otpadom do 30. juna 2009. godine;

5) podatke iz člana 26. stav 1. tačka 3) ovog zakona označe na ambalaži koju stavljaju u promet nakon 1. januara 2009. godine;

6) do 31. decembra 2008. godine dostave ministarstvu izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom za period od 1. januara do 30. juna 2008. godine.

Krajnji korisnik je dužan da:

1) obezbedi sprovođenje propisanog postupka sa ambalažnim otpadom iz člana 27. ovog zakona do 1. januara 2010. godine;

2) do 31. decembra 2008. godine dostavi ministarstvu izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom za period od 1. januara do 30. juna 2008. godine.

Odlaganje primene

Član 56.

Odredba člana 10. stav 7. ovog zakona primenjuje se od 1. januara 2009. godine.

Odredbe čl. 9. do 14. ovog zakona primenjivaće se nakon donošenja tehničkih propisa kojima će nacionalni standardi koji se odnose na specifične zahteve koje ambalaža mora da ispunjava za stavljanje u promet, postati obavezni.

Stupanje na snagu

Član 57.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

O B R A Z L O Ž E Nj E

I USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENJE ZAKONA

Ustavni osnov za donošenje ovog zakona je član 97. tačka 9. Ustava Republike Srbije, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem zaštite i unapređenja životne sredine.

IIRAZLOZI ZA DONOŠENJE ZAKONA I CILJEVI KOJI SE OSTVARUJU

1. Stanje pravne uređenosti

Održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita životne sredine uređuju se Zakonom o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS”, broj 135/04) kao opštim zakonom, posebnim zakonima i drugim propisima kojima se uređuje zaštita životne sredine. Važećim propisima je oblast upravljanja otpadom parcijalno uređena (zavisno od vrste i svojstava otpada), propisane su mere zaštite životne sredine od štetnog dejstva otpada, a nadležnost podeljena između republičkih organa i organa lokalne samouprave. Ovi propisi uglavnom nisu usklađeni sa zakonodavstvom EU.

Zakon o zaštiti životne sredine načelno uređuje pojedina pitanja upravljanja otpadom i upućuje na uređivanje ove oblasti posebnim zakonom o upravljanju otpadom. Navedenim zakonom prestao je da važi Zakon o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS”, br. 66/91, 83/92, 53/93-dr.zakon, 67/93-dr.zakon, 48/94-dr.zakon, 53/95 i 135/04) kojim je regulisana zaštita od otpadnih i opasnih materija, kao i od otpada koji može ugroziti život i zdravlje ljudi ili životnu sredinu ako ima svojstvo opasnih i štetnih materija. Na osnovu ovog zakona donet je Pravilnik o načinu postupanja sa otpacima koji imaju svojstva opasnih materija („Službeni glasnik RS” broj 12/95) koji uređuje način postupanja sa pojedinim otpadima koji imaju svojstvo opasnih materija, način vođenja evidencija o vrstama i količinama opasnih materija u proizvodnji, upotrebi, prevozu, prometu, skladištenju i odlaganju.

Osnovni važeći zakon u ovoj oblasti je Zakon o postupanju sa otpadnim materijama („Službeni glasnik RS”, br. 25/96, 26/96 i 101/05, dr-zakon). Ovim zakonom uređuje se postupanje sa otpadnim materijama koje se mogu koristiti kao sekundarne sirovine, način njihovog prikupljanja, uslovi prerade i skladištenja, kao i postupanje sa otpadnim materijama koje nemaju upotrebnu vrednost i ne mogu se koristiti kao sekundarne sirovine. Jedan od značajnijih propisa, donet na osnovu ovog zakona je Pravilnik o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina („Službeni glasnik RS”, broj 55/01) kojim se propisuju bliži uslovi i način razvrstavanja, pakovanja i čuvanja otpada – sekundarnih sirovina koje se mogu koristiti neposredno ili doradom, odnosno preradom, a potiču iz tehnoloških procesa proizvodnje, reciklaže, prerade ili regeneracije otpadnih materija, usluga, potrošnje ili drugih delatnosti.

Zakon o proizvodnji i prometu otrovnih materija („Službeni list SRJ”, broj 15/95, 28/96, 37/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05) uređuje pitanje preuzimanja neiskorišćene količine otrova i ambalaže, ako se otrovi nalaze u originalnoj ambalaži.

Zakon o standardizaciji („Službeni list SCG”, broj 44/05) uređuje načela i ciljeve standardizacije, osnivanje, organizovanje i delatnost organizacije za standardizaciju, donošenje, izdavanje i primenu srpskih standarda i srodnih dokumenata iz oblasti standardizacije.

U Republici Srbiji primenjuju se srpski standardi (SRPS EN) koji se odnose na specifične zahteve za stavljanje u promet ambalaže, i to:

Identifikacija kritičnog područja za smanjenje upotrebljenih sirovina (SRPS EN 13428)

Metodologija za određivanje koncentracije teških metala, zavisno od materijala ambalaže ili njene komponente (SRPS EN 13695-1)

Identifikacija prisustva opasnih materija u ambalaži ili njenim komponentama i mogućnost njihovog prisustva u emisiji, pepelu i procednim vodama sa deponija (SRPS EN 13428 i 13695-2)

Zahtev za minimizaciju ako su identifikovane opasne materije u ambalaži ili njenoj komponenti koje se mogu ispustiti u životnu sredinu (SRPS EN 13695-2, tačka 7)

Prikazivanje usaglašenosti sa zahtevom za minimizaciju (SRPS EN 13695-2, tačka 8, SRPS EN 13428, Prilog C)

Identifikikacija najpogodnijeg sistema ponovne upotrebe za određenu vrstu ambalaže (SRPS EN 13429)

Ocenjivanje usaglašenosti ambalaže sa zahtevima za ponovno upotrebljivu ambalažu (SRPS EN 13429)

Kriterijumi za ambalažu koja je pogodna za reciklažu (SRPS EN 13430)

Metodologija za ocenjivanje usaglašenosti ambalaže sa zahtevima iz odgovarajućih kriterijuma (SRPS EN 13430)

Metodologija za ocenjivanje i evaluacija pogodnosti ambalaže za biorazgradnju i kompostiranje (SRPS EN 13432)

Metodologija za ocenjivanje usaglašenosti ambalaže koja je ponovno iskoristiva u obliku energije (SRPS EN 13431) i postupak za primenu te metodologije (SRPS EN 13427)

Ambalaža – Obeležavanje i sistem identifikacije materijala (SRPS CR 14311).

Zakon o komunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS”, broj 16/97 i 42/98) propisuje komunalne delatnosti i utvrđuje nadležnost opštine, odnosno grada, da bliže uređuje sakupljanje i odlaganje komunalnog otpada i način vršenja komunalnih delatnosti.

Važeći propisi koji direktno, odnosno indirektno uređuju pitanja koja se odnose na ambalažu su sledeći:

Zakon o zaštiti potrošača („Službeni glasnik SRS”, broj 48/77, 29/88 i „Službeni glasnik RS“, broj 44/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05)

Zakon o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik SRS”, broj 79/05)

Zakon o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru („Službeni glasnik RS”, broj 39/96, 20/97, 46/98, 24/99, 33/99, 34/01, 80/02)

⎫ Pravilnik o minimalnim tehničkim uslovima za obavljanje prometa robe i vršenje usloga u prometu robe („Službeni glasnik RS”, broj 47/96, 22/97 i 6/99)

⎫ Pravilnik o evidenciji prometa robe i usluga („Službeni glasnik RS”, broj 45/96, 48/96, 9/97, 6/99)

• Osnovni zakon o prometu robe („Službeni list SFRJ”, broj 1/67 i 30/68)

⎫ Pravilnik o minimalnim tehničkim uslovima za vršenje prometa otpadaka na veliko („Službeni list SFRJ”, broj 9/69 i 16/72)

Zakon o zdravstvenom nadzoru nad životnim namirnicama i predmetima opšte upotrebe („Službeni glasnik RS”, broj 79/05)

Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima („Službeni glasnik RS”, broj 84/04, 85/05)

Zakon o vinu i rakiji („Službeni glasnik RS”, broj 70/94, 13/2002)

Zakon o nadzoru nad prehrambenim proizvodima biljnog porekla („Službeni glasnik RS”, broj 25/96)

Zakon o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS”, broj 84/04 i 86/04)

⎫ Pravilnik o određivanju slučajeva u kojima nema obaveze izdavanja računa i o računima kod kojih se mogu izostaviti pojedini podaci („Službeni glasnik RS”, broj 105/04, 140/04 i 67/05)

• Zakon o fiskalnim kasama („Službeni glasnik RS”, broj 135/04)

⎫ Pravilnik o sadržini i načinu evidentiranja prometa izdavanjem fiskalnog računa, načinu otklanjanja greške i evidentiranju prometa preko fiskalne kase i o sadržini i vođenju knjige dnevnih izveštaja („Službeni glasnik RS”, broj 135/04)

• Zakon o akcizama („Službeni glasnik RS”, broj 22/01, 73/01, 80/02, 43/03, 72/03, 43/04, 55/04, 135/04, 8/05, 46/05, 47/05, 58/05, 71/05)

⎫ Uredba o količini rashoda (kalo, rastur, kvar i lom) na koji se plaća akciza („Službeni glasnik RS”, broj 137/04)

⎫ Pravilnik o sadržini, vrsti podataka i načinu voženja registra proizvođača alkoholnih pića („Službeni glasnik RS”, broj 22/02, 73/01, 80/02, 43/03, 72/03, 43/04, 55/04 i 135/04)

Ovakav sistem ne obezbeđuje integrisano i efikasno upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom uz poštovanje načela prihvaćenih u EU, a takođe nedostaje i veći broj podzakonskih propisa kako bi oblast upravljanja otpadom, a samim tim i upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom bila u celini regulisana.

1.1. Razlozi za donošenje zakona

Neadekvatno postupanje sa otpadom predstavlja jedan od najvećih ekoloških problema u Republici Srbiji. Ovakav zaključak proizašao je iz brojnih analiza stanja životne sredine na teritoriji Republike Srbije koje su urađene u poslednjih nekoliko godina, a veliki broj zakona i drugih propisa nema jedinstveno postavljene ciljeve i ne obezbeđuje zadovoljavajuće efekte.

Nacionalna strategija o upravljanju otpadom (2003) predstavlja bazni dokument koji obezbeđuje uslove za racionalno i održivo upravljanje otpadom na nivou Republike Srbije. Strategija će u narednoj fazi biti podržana većim brojem implementacijskih planova za sakupljanje, transport, tretman i odlaganje kontrolisanih otpada. Takođe, Strategija razmatra potrebe za institucionalnim jačanjem, razvojem zakonodavstva, edukacijom i razvijanjem javne svesti. Isto tako, utvrđivanje ekonomskih, odnosno finansijskih mehanizama je neophodno za održanje i poboljšanje upravljanja otpadom, i da bi se osigurao sistem za domaća i inostrana ulaganja u dugoročno održive aktivnosti.

Iz tog razloga, Ministarstvo zaštite životne sredine je odredilo prioritete u upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom radi obezbeđenja instrumenata za sprovođenje strategije i politike upravljanja otpadom. Pored okvirnog zakona o otpadu, oblast upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, imajući u vidu specifične zahteve uređuje se posebnim zakonom.

Razlozi za donošenje ovog zakona su sledeći: uspostavljanje uslova zaštite životne sredine koje ambalaža mora da ispunjava, uspostavljanje uslova integrisanog upravljanja ambalažom ambalažom i ambalažnim otpadom, od nastanka ambalaže, preko njenog sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana, ponovne prerade (reciklaže) do konačnog odlaganja.

Uvođenje savremenih načela, kao i uređivanje vrsta ambalaže i ambalažnog otpada, planiranja upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, nadležnosti u upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom, organizacije upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, posebnih tokova ambalaže i ambalažnog otpada, izdavanja dozvola za upravljanje ambalažnim otpadom, izveštavanja o ambalaži i ambalažnom otpadu, kao i ekonomskih instrumenata uovoj oblasti, čini ovaj zakon posebnim zakonom u oblasti upravljanja otpadom.

1.2. Ciljevi zakona

Smanjenje, ponovno korišćenje, reciklaža i regeneracija otpada je jedan od osnova održivog upravljanja prirodnim vrednostima i zaštite i unapređivanja životne sredine, odnosno jedan od oblika prevencije, smanjenja i kontrole zagađivanja životne sredine. Različite nacionalne mere država u pogledu upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom treba da budu harmonizovane, kako bi se sa jedne strane sprečio njihov uticaj na životnu sredinu ili smanjio takav uticaj i tako obezbedio visok nivo zaštite životne sredine, a sa druge strane obezbedilo funkcionisanje internog tržišta i izbegle trgovinske barijere i poremećaji i ograničenja u konkurenciji.

U tom cilju, države utvrđuju mere koje su usmerene na, kao prvi prioritet, sprečavanje stvaranja ambalažnog otpada i na, kao dodatne fundamentalne principe, ponovnu upotrebu ambalaže, reciklažu i druge oblike ponovnog iskorišćenja ambalažnog otpada, i time na smanjivanje konačnog odlaganja takvog otpada.

Ciljevi ovog zakona su da u skladu sa načelom održivog razvoja obezbedi očuvanje prirodnih resursa, zaštitu životne sredine i zdravlje ljudi, razvoj savremenih tehnologija proizvodnje ambalaže, uspostavljanje optimalnog sistema upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom u skladu sa načelom podele odgovornosti, funkcionisanje tržišta na teritoriji Republike Srbije, prevencija stvaranja trgovinskih prepreka, izbegavanje poremećaja i ograničenja u konkurenciji. Imajući u vidu navedeno, Predlog zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu predstavlja korak u približavanju nacionalnog zakonodavstva u ovoj oblasti zakonodavstvu EU i sa propisima koji će biti doneti na osnovu ovog zakona stvaraju se uslovi i zakonodavno-pravni okvir za implementaciju međunarodnih obaveza i zahteva koje proizilaze iz Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu (94/62/EZ). Usaglašavanje sa propisima EU u ovoj oblasti je neophodno imajući u vidu i činjenicu da Republika Srbija veći deo trgovinske razmene ostvaruje sa zemljama EU.

Predlog zakona je u skladu sa EU Direktivom o ambalaži i ambalažnom otpadu poštujući njena osnovna načela. Predlog zakona je usmeren ka uspostavljanju čvrstih veza sa jedinstvenim tržištem Evropske Unije kojoj Republika Srbija teži, kroz načelo obezbeđivanja funkcionisanja tržišta na teritoriji Republike Srbije i prevenciju stvaranja trgovinskih prepreka, poremećaja ili ograničenja u konkurenciji.

U Predlog zakona je inkorporiran evropsko načelo podele odgovornosti svih privrednih subjekata u skladu sa načelom zagađivač plaća. Predlog zakona, dalje, uvodi “dobrovoljni sporazum” kao moderan instrument formalnog sporazumevanja između Vlade Srbije i svih zainteresovanih privrednih subjekata i partnera, a u cilju postizanja nacionalnih ciljeva. To se pre svega odnosi na način postizanja nacionalnih ciljeva, odnosno kvota za povraćaj svih vrsta ambalažnog otpada u skladu sa najboljom praksom zemalja članica EU. Predlog zakona predviđa mogućnost prenošenja obaveze upravljanja ambalažnim otpadom na treće lice, koji u ime obaveznih strana po ovom zakonu, obezbeđuje dalje upravljanje ambalažnim otpadom.

2. Zakonodavstvo EU u oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom

Prilikom izrade zakona korišćena je i međunarodna praksa zemalja Evropske unije, a pre svega onih u našem okruženju koje su nedavno pristupile Evropskoj Uniji ili su na putu da to uskoro učine.

Pravni okvir za postupanje sa ambalažom i ambalažnim otpadom unutar Zajednice predstavljaju: Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 94/62/EC, od 20. decembra 1994., o ambalaži i ambalažnom otpadu i Odluka Komisije 2005/270/EC od 22 marta 2005 o uspostavljanju obrazaca za vođenje baze podataka iz Direktive 94/62.

Opšti cilj Direktive je harmonizacija nacionalnih mera. Ona ima dva konkretna cilja: da smanji ukupan uticaj ambalaže na životnu sredinu; i da približi nacionalne mere kako bi se uklonile trgovinske barijere i poremećaji u konkurenciji. Ambalaža ima vitalnu socijalnu i ekonomsku funkciju i zbog toga mere obezbeđene ovom Direktivom treba da budu primenjene nezavisno od drugih relevantnih propisanih zahteva koji utiču na kvalitet transporta ambalaže ili ambalažirane robe. Ova direktiva pokriva svu ambalažu plasiranu na tržište unutar EU i sav ambalažni otpad, bez obzira da li je upotrebljavan ili ispušten na industrijskom, komercijalnom, kancelarijskom, prodajnom, uslužnom, kućnom ili bilo kom drugom nivou u privatnim domovima. Direktiva ne obuhvata drumske, železničke, brodske, i avionske kontejnere.

Osim ispunjavanja osnovnih zahteva, države članice treba da obezbede preduzimanje preventivnih mera, kao što su „prikupljanje i korišćenje mnogih inicijativa koje donose države članice za prevenciju ambalažnog otpada.” Države članice mogu takođe podsticati korišćenje sistema za ponovnu upotrebu koji su ispravni za životnu sredinu, ukoliko su oni u skladu sa Sporazumom EU.

Norme Španije i Holandije za 10% smanjenja težine ambalažnog materijala plasiranog na tržište kroz vremenski period odnose se na tržište kao celinu pre nego na učinak individualnih kompanija. Nemoguće je garantovati da će odluke kompanija dovesti do globalnog smanjenja od 10% u potrošnji ambalaže – to zavisi od tražnje na tržištu i tehnološke promene. Pojedinačne kompanije mogu uticati na te faktore ali ih ne mogu kontrolisati.

Belgijski i španski propisi i holandski sporazum zahtevaju od kompanija ili njihovih privrednih asocijacija da podnose „planove prevencije” svake treće godine. Ti planovi moraju sadržati opis mera koje će biti preduzete i kvantifikovane norme. Kompanije takođe moraju izveštavati organe vlasti o tome kako se sprovode planovi.

Postoji određeno preklapanje između tih zahteva i CEN standarda u vezi prevencije, i ostaje da se vidi da li će zahtevi „plana prevencije” i kvantifikovane norme za prevenciju doprineti onome što je već učinjeno.Nacionalne vlade moraju obezbediti da su uspostavljeni sistemi za vraćanje ili sakupljanje korišćene ambalaže, kako bi se ona efikasno ponovno upotrebila ili ponovno iskoristila. One moraju preduzeti potrebnu akciju kako bi obezbedile da do određenih rokova najmanje 50% ambalažnog otpada i najviše 65% po težini ambalažnog otpada mora biti ponovo iskorišćeno, najmanje 25% i najviše 45% po težini ambalažnog otpada mora biti reciklirano, a nijedan materijal ne može biti recikliran po stopi manjoj od 15%.

Norme koje su određene u svakoj državi članici primenjuju se na ambalažu koja postaje otpad u toj državi članici, bez obzira na to gde je ambalaža prvi put proizvedena ili prodata. Iako se Direktiva primenjuje na ambalažu koja se pojavljuje u bilo kom toku otpada, najviše pažnje posvećeno je njenim implikacijama na ambalažu koja postaje otpad u domaćinstvima. Ambalažni otpad iz domaćinstva je takođe deo koji je najteže i najskuplje rešiti: manji deo ambalažnog otpada iz domaćinstva je bio ponovno iskorišćavan u prošlosti, tako da su sada potrebne značajnije promene u primeni.

Varijacije između pristupa država članica u sprovođenju Direktive idu dalje od toga kako su nacionalne norme struktuirane. Takođe postoje velike razlike u pravilima po kojima posluju organizacije za ponovno iskorišćenje. Te razlike daju povod za različite zahteve za kompanije i time, razlike u troškovima usklađivanja sa zahtevima.

Neki od najvažnijih faktora koji su u osnovi ovih varijacija su:

osnovne zakonske obaveze – koji ekonomski operateri snose obaveze i na koje postupke ih zakon obavezuje;

vremenski rok koji je dat organizacijama da ispune norme i obim do kog se reciklaža mora povećati, da bi se ispunile norme;

da li su organizacije za ponovno iskorišćenje obavezne da posluju u svim delovima regiona ili nacionalne teritorije, ili da li one mogu koncentrisati aktivnosti na odabrana opštinska područja;

da li se one mogu fokusirati na materijale koji su pogodniji za reciklažu ili na tokove otpada kod kojih je sakupljanje lako, ili da li one mogu postići visoke stope reciklaže za ambalažu koja je manje pogodna za reciklažu;

da li jedan sistem posluje kao monopol, ili da li više sistema posluje u međusobnoj konkurenciji;

koliko su jake kontrole onih koji se „švercuju” i koliko dobro su one primenjene;

da li opštine i dalje plaćaju deo ili sve troškove sakupljanja i sortiranja, ili da li organizacije za ponovno iskorišćenje snose te troškove u celosti.

U većini država članica i u nekim drugim evropskim zemljama, uspostavljene su organizacije za finansiranje ili delimično finansiranje sakupljanja i sortiranja upotrebljene potrošačke ambalaže. U Austriji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Irskoj, Luksemburgu, Portugalu i Španiji, a takođe i u Republici Češkoj, Mađarskoj, Letoniji, Norveškoj i Poljskoj je mehanizam za kanalisanje tih finansijskih sredstava „zelena tačka” – simbol na pakovanju, koji pokazuje da su vlasnik marke ili uvoznik ambalažiranog proizvoda platili dažbinu nacionalnoj organizaciji za ponovno iskorišćenje, radi podrške reciklaži. Zauzvrat, za podržavanje troškova skupljanja i sortiranja od strane vlasnika marke na takav način da prerađivači imaju obezbeđeno snabdevanje sekundarnih sirovina po razumnoj ceni, prerađivači su se obavezali na prihvatanje svakog ponuđenog materijala, ukoliko on ispunjava specifikacije. U Danskoj i Holandiji ne postoje mehanizmi finansiranja; u obe zemlje su troškovi upravljanja ambalažnim otpadom internalizovani. To je moguće zbog razloga specifičnih za te zemlje.

U nekim državama članicama, zakonodavstvo koje transponuje Direktivu uvodi drugačija pravila za ambalažu iz industrijskog toka otpada od onih koja se primenjuju na ambalažu iz domaćinstva. Ta pravila uglavnom pogađaju ambalažu koja obično postaje otpad u fabrikama i drugim industrijskim postrojenjima – veliku burad i kontejnere srednjeg obima – i predmeta kao što su palete i film, koji mogu postati otpad na komercijalnim lokacijama, kao što su supermarketi, ili na industrijskim lokacijama.

Linija razdvajanja između ambalaže koja postaje otpad u domaćinstvima i na komercijalnim i industrijskim položajima razlikuje se između država. U nekim zemljama, deo komercijalnog otpada skuplja se zajedno sa otpadom iz domaćinstva i podleže sličnim pravilima kao i za otpad iz domaćinstva. Kao i sa ambalažom iz domaćinstva, postoje velike varijacije, kako u zakonskim uslovima koji se primenjuju na ambalažni otpad koji ne potiče iz domaćinstva, tako i u raspoloživim sistemima koji pomažu poslovnim firmama da ispune te zahteve. Te nacionalne varijacije su verovatno još šire za ambalažni otpad koji ne potiče iz domaćinstva, nego za onaj koji potiče iz domaćinstva. To je delimično zbog toga, što su sistemi za prikupljanje upotrebljene komercijalne i industrijske ambalaže radi ponovne upotrebe, reciklaže ili ponovnog iskorišćenja, već postojali pre usvajanja Direktive i postojeća praksa je nastavljena iako sa nekim korekcijama.

Nove obaveze su možda uticale na ekonomiju ponovnog iskorišćavanja industrijske ambalaže ili mogu pomeriti troškove na druge operatere, ali troškovi su uopšteno mnogo manje transparentni nego kod ambalaže iz domaćinstva, pošto su aranžmani među firmama obično stvar ugovora ili pregovora i nisu unapred fiksirani određenom tarifom.

Direktiva ne isključuje ambalažu koja sadrži opasne materije iz svojih odredbi, ali potvrđuje da mogu postojati nesuglasice između njenih zahteva i onih iz Direktive 91/689/EEC o opasnom otpadu. Postoje dva razloga za to: prvi, važnije je obezbediti da ambalaža kontaminirana opasnim ostacima bude tretirana i odložena bezbedno, nego da bude reciklirana; i drugi, takve kontaminirajuće materije mogu negativno uticati na operacije ponovnog iskorišćenja. Države moraju obezbediti, da je ambalaža u skladu sa određenim „osnovnim zahtevima”. Oni obuhvataju smanjivanje na minimum težine i zapremine ambalaže na iznos neophodan za sigurnost, higijenu i prihvatanje od strane potrošača ambalažiranog proizvoda, smanjivanje na minimum škodljivih ili opasnih sastojaka, i podesnost za ponovnu upotrebu, materijalnu reciklažu, ponovno iskorišćenje energije ili kompostiranje.

Za ambalažu, koja je u skladu sa Direktivom, garantovan je slobodan pristup na tržišta Evropske Zajednice od jula 1996.g. – a ambalaža koja nije u skladu sa zahtevima, direktivom je zabranjena od januara 1998. godine. CEN, Evropski komitet za standardizaciju, dobio je mandat Evropske komisije za pripremanje standarda, koji se odnose na osnovne zahteve. „Tamo gde je to primereno”, države članice treba da „podstiču” upotrebu materijala, ponovno iskorićenih od recikliranog ambalažnog otpada, za proizvodnju nove ambalaže i drugih proizvoda. Države članice treba da ograniče prisustvo teških metala u ambalaži i ambalažnom otpadu. Od januara 2000., kombinovani nivoi koncentracije olova, kadmijuma, žive i heksavalentnog hroma, ne smeju prelaziti 100 ppm prema težini.

Države članice moraju da uspostave nacionalne baze podataka, kako bi obezbedile informacije o „značaju, karakteristikama i evoluciji” tokova ambalaže i ambalažnog otpada na nacionalnom nivou, da bi državama članicama i Komisiji pomogle u nadgledanju sprovođenja Direktive.

Države članice moraju da ugrade poglavlje o upravljanju ambalažnim otpadom u planovima za upravljanje otpadom, koje moraju podneti Briselu, kao što to nalaže Direktiva o otpadu. Do trenutka dok se ekonomski instrumenti ne uvedu na nivou EU, države članice mogu usvojiti svoje sopstvene ekonomske instrumente radi unapređenja sprovođenja normativa Direktive. Države članice mogu usvojiti ekonomske instrumente; one nisu u obavezi da to i urade. Direktiva se vezuje za ekonomske instrumente koji su tako koncipirani da unaprede sprovođenje normativa Direktive. U nedostatku sveobuhvatne evropske mere, države članice mogu usvojiti sopstvene pod uslovom da su one „u skladu sa načelima koja uređuju politiku Evropske zajednice u oblasti životne sredine.” To pre svega znači poštovanje načela proporcionalnosti – veliki poremećaji u konkurenciji radi manjih koristi po životnu sredinu nisu prihvatljivi. One takođe moraju Evropskoj komisiji poslati nacrte mera koje planiraju da usvoje radi sprovođenja Direktive, da bi Komisija i druge države članice mogle da ih pregledaju i ako je potrebno da stave prigovor.

Države članice dužne su da obaveste Komisiju o primeni ove Direktive, u skladu sa članom 5. Direktive Saveta 91/692/EEZ o standardizovanju i racionalizaciji izveštaja o sprovođenju određenih Direktiva koje se odnose na životnu sredinu. Za ambalažu, koja je u skladu sa Direktivom, garantovan je slobodan pristup na tržišta Evropske Zajednice od jula 1996. godine – a ambalaža koja nije u skladu sa zahtevima, zabranjena od januara 1998. godine.

Komitet predstavnika nacionalnih vlada, kojim predsedava zvaničnik Komisije, sastaće se da bi ugovorili tehničke mere, potrebne za rešavanje problema na koje se nailazi primenom Direktive na određene kategorije ambalaže, i da bi prilagodili sistem obeležavanja i zahteve baze podataka naučnom i tehničkom progresu. Države članice treba da usvoje zakone, propise i administrativne odredbe neophodne za usaglašavanje sa ovom Direktivom i da ih dostave Komisiji.

3. Modeli upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom

U skladu sa EU Direktivom 94/62/EC o ambalaži i ambalažnom otpadu države članice su u obavezi da, u upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom, uspostave sisteme vraćanja, sakupljanja i povraćaja koji treba da:

• budu otvoreni za učešće svih zainteresovanih strana

• budu osmišljeni tako da se izbegne diskriminacija uvezenih proizvoda, ograničavanje trgovine i uspostavljanje nelegitimne konkurencije

• garantuju najveći mogući povraćaj ambalaže i ambalažnog otpada.

Svi operateri u celokupnom životnom ciklusu ambalaže trebalo bi da snose zajedničku odgovornost kako bi se obezbedilo da uticaj ambalaže i ambalažnog otpada na životnu sredinu bude sveden na najmanju meru.

Iskustva većine evropskih zemalja: PRO EUROPE – Organizacija za povraćaj ambalažnog otpada ukazuju na sledeće:

• da su učesnici u ambalažnom lancu (proizvođaci, uvoznici, pakeri/punioci, isporučioci) odgovorni za upravljanje ambalažnim otpadom

• da je neophodno formiranje organizacije za povraćaj ambalažnog otpada koja bi bila neprofitna, industrijska organizacija.

Uloga organizacije za povraćaj ambalažnog otpada se sastoji u sledećem:

• koordinacija aktivnosti vezanih za povraćaj i reciklažu

• saradnja sa svim zainteresovanim stranama (vlada, industrija, lokalna samouprava, kompanije za reciklažu i sakupljanje otpada i dr.)

U 20 zemalja 20 Green Dot organizacija su aktivne: više od 95,000 kompanija ima licencu Green Dot; više od 460 milijardi jediničnih pakovanja je označeno sa Green Dot; 360,000,000 stanovnika je u zemljama sa Green Dot licencom; više od 200,000,000 stanovnika učestvuje u selektivnom sakupljanju u okviru Green Dot sistema; više od 12,000,000 tona ambalaže je povraćeno sa tržišta; više od 1,000,000 tona plastične ambalaže je reciklirano.

U Evropi postoje sledeći sistemi:

1. Sistemi selektivnog sakupljanja: Austrija, Belgija, Francuska, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Portugal, Španija, Švajcarska, Velika Britanija, Belorusija, Bugarska, Češka Republika, Mađarska, Latvija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Rusija, Slovenija, Turska, Ukrajina

2. Depozitni sistem: Danska, Finska, Nemačka, Norveška, Švedska, Estonija, Slovačka,Hrvatska. Postoje određene tvrdnje o efikasnosti depozitnog sistema:

Prvo, da je depozitni sistem racionalan po pitanju troškova. Troškovi depozitnog sistema obuhvataju naknadu za depozit po jedinici ambalaže, troškove označavanja ambalaže (barkod), dodatne troškove transporta, rukovanja i reciklaže sakupljene ambalaže.

Troškovi nemačkog depozitnog sistema obuhvataju: 1. uvođenje sistema: 1 milijarda eura; 2. godišnji operativni troškovi: 700 miliona eura.

Drugo, da depozitni sistem brzo i efikasno rešava problem ambalažnog otpada. Udeo ambalaže uključene u depozitni sistem iznosi manje od 10% ukupne ambalaže na tržištu. Postavlja se pitanje šta je sa preostalih 90% ambalažnog otpada na tržištu? To zahteva uvođenje dodatnog sistema sortiranja koji značajno povećavaju ukupne troškove povraćaja.

Treće, da depozitni sistem pospešuje upotrebu povratne ambalaže. Međutim, bez obzira na uvedeni depozitni sistem, udeo povratne ambalaže i dalje opada, pre svega zbog navika potrošača koji preferiraju nepovratnu ambalažu

U nordijskim zemljama naknade za ambalažu primenjuju se radi zaštite sistema ponovne upotrebe. Iznos naknada u Evropi je veoma visok. Naknade imaju za cilj da promovišu povratnu ambalažu, s obzirom da su tradicionalno struktuirane tako da oslobađaju od plaćanja naknade ponovno korišćenu ambalažu, što je protivno principima Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu. Ovakvo zakonsko rešenje više utiče na izvoznike nego na domaće proizvođače. Takođe, naknade promovišu reciklažu, proširujući oslobođenja od plaćanja naknade i za druge oblike obnovljive ambalaže, koju nije moguće ponovo iskoristiti ali koje imaju visoku cenu reciklaže. Međutim, visoka cena reciklaže ne znači i manji uticaj na životnu sredinu, s obzirom da je reciklaža industrijski proces sa svojim sopstvenim uticajem na životnu sredinu.

U Belgiji, naknada je predstavljena kao implementacija Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu. Proizvođač pića ne mora da plati naknadu na povratnu ambalažu, već na nepovratnu, ali samo u slučaju ako nisu ispunjeni propisani ciljevi reciklaže. Naplata naknada primenjuje se samo na proizvođače pića, a oni se mogu osloboditi plaćanja ukoliko su članovi nacionalne organizacije za ponovno iskorišćenje. Ova opcija je široko rasprostranjena u centralnoj Evropi. U Estoniji se ne plaća naknada, ako je određeni procenat ambalažnog materijala sakupljen i ponovo iskorišćen, recikliran ili se koristi kao gorivo. U Mađarskoj kompanije su oslobođene plaćanja naknade ako je određeni procenat ambalažnog materijala sakupljen i ponovo iskorišćen ili recikliran. Cena obnove koja treba da se postigne pre oslobađanja od plaćanja naknade je veoma visoka. U Estoniji 50% prihoda od naknade ide u državni budžet a drugih 50 % u Fond za zaštitu životne sredine, koji se koriste kao dodatno finansiranje za upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom.

U Latviji naknade se primenjuju na sve ambalaže za potrošačku robu, bez mogućnosti oslobođenja. Naknade se ne pojavljuju kao prihod samo u centralnoj Evropi. U Danskoj se od 1999. godine se proširuje primena naknade. Iznosi naknada se formiraju u zavisnosti od materijala po kilogramu. S obzirom da su iznosi ovih naknada najviši u Evropi, postoji očigledna tržišna deformacija.

U većini evropskih zemalja, industrija je uspostavila organizacije za ponovno iskorišćenje ili organizacije koje obezbeđuju finansiranje reciklaže. Novac se sakuplja kroz honorare koje isplaćuju proizvođači robe u ambalaži ili fabrike ambalaže. U nekim zemljama od industrije se traži da plati sve troškove upravljanja ambalažnim otpadom, a u drugim samo deo.

Sistem upravljanja ambalažnim otpadom u Velikoj Britaniji je zasnovan na drugačijem pristupu. U lancu ambalažne nabavke svaka kompanija mora imati sertifikat, koji pokazuje da se odgovarajuća masa materijala ponovo obrađuje u cilju ispunjenja obaveza kompanije u pogledu reciklaže i ponovnog iskorišćenja. Viškom sertifikata se može trgovati. Kroz ovakav dobitak proizvođač može proširiti kapacitete. Ovi sertifikati dobro funkcionišu kao mehanizam koji pokazuje da su kompanije ispunile obaveze u vezi sa reciklažom i ponovniom iskorišćenjem, ali su neefikasne kao način kanalisanja sredstava u infrastrukturno investiranje.

Kompanije ili kolektivi „šeme saglasnosti” svake godine moraju da dobavljaju sertifikate, kako bi ispunile svoj udeo u godišnjim zakonom postavljenim ciljevima u vezi sa reciklažom i obnovom. Pažnja je fokusirana na trenutno stanje na tržištu, pre nego na izgradnju infrastrukture u budućnosti. Šema saglasnosti ima više i one su konkurentne. Ako su njihove dažbine visoke, članovi ih napuštaju i pridružuju se drugim.

Depozit se tradicionalno koristi kao mehanizam koji osigurava povraćaj ambalaže, koju je moguće ponovo upotrebiti, kao što su boce i drvene palete. Nivo depozita je postavljen prema komercijalnom kriterijumu, kao što je iznos nadoknade boce ili palete koja nije vraćena. Ovi depozitni sistemi su u potpunosti pod idustrijskom kontrolom i potpuno su dobrovoljni.

Pored depozita na ambalažu za piće koju je moguće ponovo napuniti, postoje dve vrste depozita-sistema refundiranja nepovratne ambalaže. To je pod jedan obavezni depozit, koji podstiče vraćanje boca za piće koje nije moguće ponovo napuniti, ili funkcioniše kao sankcija za nedobijanje kvote za ponovno punjenje i industrijski vođeni „dobrovoljni” depoziti, gde se iznos naknade određuje u odnosu na cenu reciklaže jednokratne ambalaže (Finska, Norveška), ili su pokrenuti legalnim zahtevima za postizanje ekstremno visoke cene reciklaže aluminijumskih konzervi (Švedska).

Sistemi obaveznog depozita obuhvataju legalni zahtev da se obavezni depozit primeni na proizvod u ambalaži na mestu prodaje kao stimulans potrošaču da vrati praznu ambalažu posle korišćenja kako bi povratio depozit. Nivo depozita nije neophodno povezan sa cenom zamene i često se propisuje zakonom. Depozit nije taksa, pošto prihode od neisplaćenih depozita zadržava proizvođač, ali je ekonomski instrument u oblasti životne sredine, političko sredstvo. Obavezni depoziti se takođe koriste kao sankcija u Austriji, Nemačkoj, Irskoj i Švajcarskoj. Ako zakonodavac odluči da reciklaža ili smanjenje otpada nije zadovoljavajuće ili ako je udeo na tržištu povratne ambalaže ispod izvesnog određenog procenta, postoje zakonska sredstva da obavezni depozit stupi na snagu.

Ciljevi sistema obaveznog depozita su da se podigne osetljiva cena jednokratne ambalaže u odnosu na povratnu ambalažu, kako bi se potrošač opredelio za bocu koja se ponovo puni i da se podstakne vraćanje iskorišćene ambalaže na koju je plaćen depozit radi reciklaže (ovo se primenjuje ne samo na iskorišćene boce, već i na istrošena vozila i električne/elektronske proizvode). U većini slučajeva, depozitni sistemi podižu cene kroz zadržavanje neisplaćenih (nenadoknađenih) depozita i vrednost isplaćenog (nadoknađenog) materijala pošto zahtevaju neprofitabilne aktivnosti, koje stvaraju neefikasnosti u distribuciji.

Za trgovce na malo, dodatno rukovanje i sortiranje košta i zahteva prostor, što smanjuje profitabilnost pića u odnosu na druge proizvode, što vodi većim cenama za potrošače i nižim cenama za nabavljače. Trgovci na malo u odgovoru na uvođenje obaveznog depozita smanjuju police za ovu robu i broj načina snabdevanja, tako da potrošač, takođe, gubi kroz smanjenje izbora.

U Americi se iskustvo sa obaveznim depozitima odrazilo na ubrzanje smanjenja boca za piće koje se mogu ponovo napuniti. Ako bi trgovci na malo morali da prime natrag sve iskorišćene boce za piće, onda bi mogli da smanje troškove rukovanja i sortiranja prodajom samo metalnih ambalaža koje se ne mogu ponovo puniti ili plastičnih ambalaža koje se mogu baciti u vreću ili korpu za đubre posle otkupa. Boce koje se ponovo pune, zahtevaju pak, pažljivije rukovanje i sortiranje.

Obavezni depoziti mogu biti efektivan način sakupljanja ambalaže za reciklažu, ali istovremeno smanjuju broj proizvoda. Ovaj depozit je nepogodan kao način sakupljanja proizvoda koji se kupuju učestalo u velikim količinama. Obavezni depozit narušava ekonomičnost sakupljanja drugih oblika ambalaže, s obzirom da bez kritične mase ponuđenih boca za piće, sistemi sakupljanja postaju neodrživi. Stoga je nepodoban kao mehanizam obnove s obzirom da se izdvajaju iskorišćene ambalaže za izvesne proizvode (piće) iz sličnih ambalaža za druge proizvode. Na isti način narušavaju tržište zbog nedostatka proizvoda i vrsta ambalaža koje pokriva obavezni depozitni sistem.

Prema OECD sistem vraćanja depozita će stvoriti barijere u trgovini, ako:

• se inicijalni depoziti visoko porede sa vrednošću roba

• strani proizvođači shvate da su troškovi učešća u udruženom pronalaženju i šemi za reciklažu u nesrazmeri sa njihovim učešćem na tržištu

• su nepovratne ambalaže važan uslov za konkuretnost u izvozu

• se obavezni depozit primenjuje samo na izvesne vrste boca ili ambalaža koji se pre svega koriste za izvozne proizvode, ili

• se primenjuje na način koji je diskriminatorski ili koji neopravdano favorizuje domaće proizvode.

Ove uslove je teško izbeći u slučaju potrošačke ambalaže. Međutim kod opasnih proizvoda, depoziti mogu biti korisni kao podstrek za potrošače da opasne proizvode ili ambalažu koja sadrži opasne ostatke drže u specijalno kontrolisanim kanalima za odlaganje, a dalje od toka otpada za reciklažu.

Na pola puta između dobrovoljnog i obaveznog depozitnog sistema su industrijski rukovođeni dobrovoljni» depozitni sistemi, odnosno situacija u kojoj delovanje depozitnog sistema obuhvata dozvoljene opcije ponovnog iskorišćenja, gde su samo jednokratne ambalaže, koje nose depozit, nisko oporezovane ili gde su izvesni tipovi pomenute ambalaže dozvoljeni na tržištu samo kada su organi vlasti uvereni da će se depozitni sistem koristiti da podstakne vraćanje boca ili rešavanje problema krša. U ovim slučajevima, sprovođenje depozitnog sistema je pod industrijskom kontrolom, ali sistem nije neophodan bez zakonske intervencije.

Visok procenat reciklaže (80% ili više) može biti postignut ne samo kroz depozitni sistem, već i kroz integrisani više-materijalni sistem sakupljanja za ambalažni otpad. Depozitni sistemi za jednokratne ambalaže rizikuju narušavanje ekonomičnosti prikupljanja drugih oblika ambalaže s obzirom da bez kritične mase ovih boca, integrisani i više-materijalni sistem sakupljanja za ambalažni otpad je malo verovatno održiv. Stoga su depozitni sistemi za jednokratne ambalaže neodgovarajući, s obzirom da izdvajaju ambalalažu za izvesne proizvode (piće) od sličnih ambalaža.

Iskustva država EU pokazuju efikasnost i racionalnost integrisanih multimaterijalnih sistema sortiranja i povraćaja. Po EUROPEN-u dobar izvor upravljanja zahteva efikasnije mere, a koje su manje diskriminatorske i narušavajuće. Zakonodavci su ovo prepoznali, i zadnjih godina u EU i USA naglasak je na rešavanju problema vezanih za upravljanje ambalažnim otpadom u celini, pre nego rešavanje pojedinačnog problema kao što je izdvajanje boca za piće za specijalni tretman koji je beskoristan i diskriminatorski i koji kao takav narušava tržište.

Prednosti integrisanih sistema su:

najbolji način da se efikasno postigne visoka stopa reciklaže za sav ambalažni otpad na tržištu

fleksibilna rešenja koja prate razvoj konzumacije i razvoj ambalaže

niži troškovi, manje opterećenja za građane

progresivna i efikasna pokrivenost celokupne teritorije zemlje

aktivna edukacija i uključivanje potrošača

najefikasniji i najracionalniji modeli u Evropi su Francuska, Češka, Slovenija.

Integrisani multimaterijalni sistemi ukazuju:

da ne postoji jedinstveno niti idealno rešenje

da je svaki sistem povraćaja drugačiji

da treba razvijati sistem na postojećim komunalnim infrastrukturama

da treba izbegavati pionirske pristupe

da su troškovi uvek vrlo visoki

da treba koristiti najbolja iskustva drugih zemalja.

Sve više država članica nameće takse kod odlaganja na deponiju. Cilj je u poskupljenju odlaganja, kako bi se unapredila ekonomičnost reciklaže ili obnovila energija. Maksimizacija obnavljanja korišćene ambalaže i minimizacija njihovog konačnog odlaganja je politika EU i cilj Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu. Takse na odlaganje imaju prednost u donosu na ambalažne takse-komunalni čvrsti otpad predstavlja svega oko 5% od ukupnog otpada koji se pojavljuje, dok ambalažni predstavlja samo 20-30% od gradskog čvrstog otpada. Takse na odlaganje su stoga ne-narušavajuće. Prihodi od taksi na odlaganje su veoma značajni ukoliko takse stimulišu obnovu velike količine materijala. Stoga se takve takse mogu koristiti za finansiranje poboljšanja u oblasti životne sredine (kao u Francuskoj) ili za druge socijalne i ekonomske svrhe kao što je smanjenje taksi za platni spisak (Velika Britanija). Suprotno, ambalažne naknade proizvode malo ili nimalo prihoda i mogu čak proizvesti negativan fiskalni rezultat (Belgija-maksimalni mogući prihodi od naknada su bili 1.3 miliona evra, dok su troškovi prikupljanja naknada bili od 10.5-13 miliona evra). Takse na konačno odlaganje nude čvrstu ekonomsku osnovu za zakonodavca da stvori političke instrumente pomoću kojih će odvratiti druge potrošene proizvode da se ne odlagažu, već da se usmere ka oporavku(obnavljanju).

EUROPEN podržava korišćenje sveobuhvatne takse na konačno odlaganje kao odgovarajući i efikasni ekonomski instrument za upravljanje ambalažnim otpadom. Predstavljen je na relativno niskom nivou ali sa jasnom obavezom povećanja. To je dalo industriji vremena da se usaglasi, kao i ekonomski stimulans kompanijama da učini usaglašavanje. Zatim, podstiče minimizaciju otpada i/ili reciklaže. Ovo se desilo automatski kada su se kompanije i domaćinstva zadužile na prikupljanje i odlaganje svog otpada. Takođe, stimulansa nema ako sakupljači otpada zaduže domaćinstva na usluge sakupljanja otpada. Činjenica je da postoji jasna potreba u oblasti životne sredine da se ograniči broj deponija. Na primer, u zemljama centralne i istočne Evrope koje nemaju kapacitete za deponijsko skladištenje, visoke takse kod deponija ne moraju biti ekonomski opravdane. Taksa na konačno odlaganje je daleko pravedniji i efikasniji instrument nego visoke izobličujuće takse koje je izvesno zakonodavac uveo na upotrebljenu ambalažu za više ili manje proizvoljni raspon proizvoda.

4. Osnovna načela na kojima se zasniva ovaj zakon

Osnovna načela upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom su: podela odgovornosti svih privrednih subjekata u skladu sa principom zagađivač plaća tokom životnog ciklusa proizvoda; sprečavanje stvaranja ambalažnog otpada; ponovna upotreba ambalaže, reciklaža i drugi oblici ponovnog iskorišćenja ambalažnog otpada i smanjenje konačnog odlaganja, dobrovoljno sporazumevanje o upravljanju ambalažnim otpadom. Princip podele odgovornosti znači da proizvođači, uvoznici, distributeri i prodavci proizvoda koji utiču na porast količine otpada, treba da snose kolektivnu odgovornost za nastali otpad. Značenje reči proizvođač u ovom kontekstu je mnogo šire od uobičajenog.

Razmatrajući životni vek proizvoda, nije samo proizvođač onaj koji utiče na stvaranje otpada, već i ostali u tom lancu imaju veliku ulogu. Međutim, proizvođač je sigurno najznačajniji, obzirom na to da utiče na sastav i osobine proizvoda. Ovaj princip ukazuje da proizvođači otpada treba da utiču na: minimizaciju stvaranja otpada; razvoj proizvoda koji su reciklabilni; razvoj tržišta za ponovno korišćenje i reciklažu njihovih proizvoda.

III OBJAŠNJENJE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA

Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu još je jedan od zakona koji je pripremljen u postupku usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa propisima Evropske unije koji ovu oblast uređuje koherentno i celovito.

I. OSNOVNE ODREDBE (čl. 1-6)

U ovom poglavlju definišu se predmet uređivanja i cilj zakona, osnovna načela zakona, izuzeci od primene i značenje osnovnih pojmova koji se upotrebljavaju u zakonu, te primena posebnih propisa.

Predmetom ovog zakona čine: uslovi zaštite životne sredine koje ambalaža mora da ispunjava za stavljanje u promet, upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom, izveštavanje o ambalaži i ambalažnom otpadu, ekonomski instrumenti, kao i druga pitanja od značaja za upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom (član 1).

Od primene ovog zakona izuzeti su kontejneri za drumski, železnički, vodni ili vazdušni međunarodni transport (član 2).

Utvrđen je cilj ovog zakona, koji je u skladu sa načelom održivog razvoja, treba da obezbedi: očuvanje prirodnih resursa; zaštitu životne sredine i zdravlje ljudi; razvoj savremenih tehnologija proizvodnje ambalaže; uspostavljanje optimalnog sistema upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom u skladu sa načelom podele odgovornosti; funkcionisanje tržišta u Republici Srbiji; prevenciju stvaranja trgovinskih prepreka, izbegavanje poremećaja i ograničenja u konkurenciji konkurencije (član 3).

Osnovnim načelima upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom određeno je: podela odgovornosti svih privrednih subjekata u skladu sa načelom „zagađivač plaća” tokom životnog ciklusa proizvoda; sprečavanje stvaranja ambalažnog otpada; ponovna upotreba ambalaže, reciklaža i drugi oblici ponovnog iskorišćenja i smanjenje konačnog odlaganja ambalažnog otpada; dobrovoljno sporazumevanje o upravljanju ambalažnim otpadom. Definišu se najznačajniji pojmovi koji su upotrebljeni radi jasnijeg i preciznijeg razumevanja pojedinih odredaba zakona (čl. 4. i 5).

Ambalažni otpad nastao u Republici Srbiji se sakuplja, transportuje, skladišti, tretira i odlaže pod uslovima i na način, propisan zakonom o kojim se uređuje upravljanje otpadom, zakonom kojim se uređuje komunalna delatnost i ovim zakonom. Na izdavanje dozvola za upravljanje ambalažnim otpadom primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje upravljanje otpadom, ako ovim zakom nije drukčije propisano. Određena je primena posebnih propisa kojima se regulišu bezbednost i zdravlje ljudi, zdravstvena ispravnost upakovanog proizvoda, kao i uslovi za transport proizvoda (član 6).

II.USLOVI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE KOJE AMBALAŽA MORA DA ISPUNjAVA ZA STAVLjANjE U PROMET (čl. 7-15)

Određeni su uslovi osnovnih zahteva pod kojima se ambalaža može staviti u promet u skladu sa ovim zakonom. Ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: ministar) propisuje vrste ambalaže koje se mogu stavljati u promet (član 7).

Ambalaža je usaglašena sa osnovnim zahtevima ako je u skladu sa odgovarajućim preduzetim harmonizovanim evropskim standardima, odnosno nacionalnim standardima (član 8).

Specifični zahtevi za proizvodnju ambalaže su takvi da ambalaža treba da bude proizvedena tako da njena zapremina i/ili težina budu ograničene na najmanju odgovarajuću meru koja je neophodna da se održi nivo bezbednosti, zdravstvene ispravnosti, funkcionalnosti unutar lanca isporuke i upotrebe i prihvatljivosti upakovanog proizvoda za potrošača (član 9).

Specifični zahtevi za sastav ambalaže su takvi da ambalaža treba da bude proizvedena tako da ukupan nivo koncentracije olova, kadminijuma, žive i šestovalentnog hroma u ambalaži ili njenim komponentama ne prelazi propisanu graničnu vrednost, tj. ambalaža treba da bude proizvedena na način i pod uslovima tako da nivoi koncentracije opasnih materija u emisiji, pepelu i procednim vodama budu minimizirani, a njihova koncentracija vrši se prema metodologiji utvrđenoj nacionalnim standardom. Graničnu vrednost ukupne koncentracije teških metala bliže propisuje ministar zaštite životne sredine. Ako se identifikuju opasne materije u ambalaži ili njenoj komponenti koje se mogu ispustiti u životnu sredinu, ambalaža mora da zadovolji zahtev za njihovu minimizaciju, na način utvrđen nacionalnim standardom (član 10).

Specifični zahtevi za ponovnu upotrebu ambalaže se odnose na fizičke i druge karakteristike ambalaže koje moraju biti takve prirode da obezbede adekvatan kvalitet ambalaže i omoguće njenu ponovnu upotrebu za istu namenu. Identifikikacija najpogodnijeg sistema ponovne upotrebe za određenu vrstu ambalaže, uzimajući u obzir specifične okolnosti njene nameravane upotrebe, vrši se na način utvrđen nacionalnim standardom. Usaglašenost ambalaže sa zahtevima za ponovnu upotrebu ambalaže prikazuje se na način definisan odgovarajućim nacionalnim standardom (član 11).

Specifični zahtevi zaambalažu koja jeponovno iskoristiva reciklažom materijala se odnose na određeni maseni procenat od materijala upotrebljenih u proizvodnji proizvoda namenjenih tržištu vrednosti masenih procenata zavise od ambalažnog materijala. Osnovni kriterijmi za ambalažu koja je pogodna za reciklažu, utvrđeni su nacionalnim standardom, i odnose se na: kontrolu dizajna, sastava ambalaže i procesa njene izrade, postojanje raspoložive tehnologije reciklaže i ispuštanje u životnu sredinu kao posledica procesa reciklaže. Usaglašenost ambalaže sa zahtevima iz odgovarajućih kriterijuma prikazuje se na način definisan odgovarajućim nacionalnim standardom (član 12).

Ambalaža koja je ponovno iskoristiva kompostiranjem i biorazgradnjom je ona ambalaža koja mora da bude proizvedena tako da kada postane ambalažni otpad, taj otpad obrađen za potrebe kompostiranja ima takva biorazgradiva prirodna svojstva da ne sprečava odvojeni proces sakupljanja, kompostiranja ili aktivnost koja je tim procesom započeta. Ambalaža mora da bude proizvedena tako da kada postane ambalažni otpad, taj otpad treba da ima takva prirodna svojstva da može da bude podvrgnut fizičkom, hemijskom, termalnom ili biološkom raspadanju da se većina gotovih komposta na kraju razloži u ugljen-dioksid, biomasu i vodu. Usaglašenost ambalaže pogodne za kompostiranje i biorazgradnju prikazuje se na način definisan metodologijom koja je utvrđena odgovarajućim nacionalnim standardom (član 13).

Specifični zahtevi za ambalažu koja je ponovno iskoristiva u obliku energije podrazumeva onu ambalažu koja mora biti projektovana i proizvedena tako da ispunjava termodinamičke zahteve za dozvoljeno kontrolisano spaljivanje ambalažnog otpada uz iskorišćenje energije. Usaglašenost ambalaže sa zahtevima da se ona klasifikuje kao ponovo iskoristiva u obliku energije i način određivanja njene toplotne dobiti prikazuje se na način definisan metodologijom i po postupku za primenu te metodologije koji su utvrđeni odgovarajućim nacionalnim standardima (član 14).

Ambalaža se identifikuje i označava prema prirodnim svojstvima ambalažnih materijala koji su korišćeni u njenoj proizvodnji da bi se olakšalo sakupljanje, ponovna upotreba i ponovno iskorišćenje, uključujući i reciklažu, kompostiranje, biorazgradnju i iskorišćenje u energetske svrhe. Ambalaža nosi odgovarajuću oznaku ili na samoj ambalaži ili na etiketi, a ukoliko veličina ambalaže to ne dozvoljava, na priloženom uputstvu i ona treba da označava vrste materijala upotrebljenih u proizvodnji ambalaže, mogućnost ponovne upotrebe i mogućnost reciklaže, ako postoje. Ministar propisuje način numerisanja, skraćenice i simbole na kojima se zasniva sistem identifikacije i označavanja ambalažnih materijala (član 15).

III. UPRAVLjANjE AMBALAŽOM I AMBALAŽNIM OTPADOM (član 16-37)

Nacionalni ciljevi upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom utvrđuju se Planom smanjenja ambalažnog otpada. Prilikom proizvodnje i stavljanja u promet ambalaže, kao i postupanja sa ambalažnim otpadom, obavezno se uzimaju u obzir nacionalni ciljevi utvrđeni Planom, koji se odnose na: količine ambalažnog otpada koji je neophodno ponovno iskoristiti; količine sirovina u ambalažnom otpadu koje je neophodno reciklirati, a u okvirima količine prerađenog ambalažnog otpada; količine pojedinih materijala u ukupnoj masi reciklažnih materijala u ambalažnom otpadu koje je neophodno reciklirati. Plan donosi Vlada na predlog ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: ministarstvo) (član 16).

Vlada i zainteresovani subjekti iz različitih privrednih grana (proizvođači, uvoznici, pakeri/punioci ili isporučioci) zaključuju dobrovoljni sporazum o načinu postizanja nacionalnih ciljeva (član 17).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je da besplatno preuzme otpad od sekundarne ili tercijarne ambalaže na zahtev krajnjeg korisnika. Krajnji korisnik koji nabavlja robu od proizvođača, uvoznika, pakera/punioca i isporučioca može otpad od sekundarne ili tercijarne ambalaže ostaviti neposredno na mestu nabavke ili ga kasnije besplatno vratiti. Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je da, na zahtev krajnjeg korisnika, besplatno preuzme ambalažni otpad koji nije komunalni otpad, a potiče od primarne ambalaže, ukoliko za takvu ambalažu nije propisan poseban način preuzimanja i sakupljanja (član 18).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je da obezbedi određeni prostor za preuzimanje, sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje ambalažnog otpada koji je preuzet ili je nastao njihovom delatnošću, ukoliko godišnja količina takvog ambalažnog otpada prelazi propisanu količinu. Ministar propisuje godišnju količinu ambalažnog otpada po vrstama tog otpada za koje se obavezno obezbeđuje prostor za preuzimanje, sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje (član 19).

Krajnji korisnik je dužan da prikupi, skladišti, odloži ili prosledi komunalni ambalažni otpad, u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom i zakonom kojim se uređuje komunalna delatnost. Krajnji korisnik je dužan da komunalni ambalažni otpad razvrstava i/ili odvojeno skladišti, tako da ne bude izmešan sa drugim otpadom, odnosno kako bi mogao da bude prosleđen ili vraćen, sakupljen, ponovo iskorišćen, prerađen ili odložen u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom (član 20).

Zabranjeno je prosleđivanje ili vraćanje ambalažnog otpada koji nije komunalni otpad komunalnim preduzećima koja sakupljaju komunalni otpad, osim kada za to postoji zaključen ugovor. Krajnji korisnik mora da obezbedi da ambalaža i ambalažni otpad koji nije komunalni otpad, koji se prosleđuje ili vraća, ne bude zagađen opasnim ili drugim materijama koje nisu sadržane u upakovanoj robi, a koje čine ponovno iskorišćenje ili reciklažu nemogućom ili izvodljivom jedino po nesrazmerno višem trošku (član 21).

Krajnji korisnik, kao držalac otpada, mora da obezbedi da se sa ambalažnim otpadom, koji je zagađen opasnim ili drugim materijama koje nisu sastavni deo upakovane robe, postupa u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom (član 22).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je za ambalažu koju je stavio u promet, obezbedi uslove za preuzimanje, sakupljanje, ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada (član 23).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac može da prenese svoju obavezu upravljanja ambalažnim otpadom na treće lice odnosno operatera sistema upravljanja ambalažnim otpadom koje, u skladu sa zakonom, vrši delatnost upravljanja ambalažnim otpadom (u daljem tekstu: operater). Operater je dužan da, u ime isporučioca: obezbedi da komunalno preduzeće redovno preuzima komunalni ambalažni otpad; redovno preuzima i sakuplja ambalažni otpad koji nije komunalni otpad od krajnjih korisnika; obezbedi ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje u skladu sa zakonom (član 24).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac može sam da sakuplja ambalažni otpad koji nije komunalni otpad od krajnjih korisnika i da obezbedi njegovo ponovno iskorišćenje, reciklažu i odlaganje, ukoliko pre plasiranja robe na tržište, pribavi dozvolu ministarstva. Plan postupanja sa ambalažnim otpadom čini sastavni deo zahteva za izdavanje ove dozvole. Dozvola se izdaje rešenjem koje konačno (član 25).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac koji obezbeđuje sopstveno upravljanje ambalažnim otpadom dužan je da: obezbedi da se ambalažni otpad koji preuzme ili prikupi u svakoj kalendarskoj godini ponovno iskoristi, reciklira ili odloži do kraja tekuće kalendarske godine, tako da postigne utvrđene nacionalne ciljeve; snosi troškove ponovnog iskorišćenja, reciklaže ili odlaganja ambalažnog otpad koji se, uprkos sistemu prikupljanja koji je sam uspostavio, pojavi u sistemu prikupljanja koji sprovodi operater; putem obaveštenja na ambalaži koju stavlja u promet ili na drugi način, obavesti krajnjeg korisnika o mogućnosti da ambalažni otpad ostavi neposredno na mestu nabavke ili ga naknadno besplatno vrati krajnjem snabdevaču na mestu određenom za tu namenu (član 26).

Krajnji korisnik, koji uvozi ili kupuje ambalažu ili ambalažne sirovine za potrebe sopstvene delatnosti, a nema snabdevača, mora da obezbedi upravljanje tim ambalažnim otpadom koji nije komunalni otpad, tako što će zaključiti ugovor sa operaterom ili sam obezbediti ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada (član 27).

Trgovac na veliko kao krajnji snabdevač i/ili trgovac na malo nije dužan da obezbedi propisano upravljanje ambalažnim otpadom ako se radi o ambalaži na kojoj postoji deklaracija prethodnog snabdevača o tome da on garantuje upravljanje ambalažnim otpadom ili ako se radi o ambalaži na kojoj postoji poseban znak putem koga operater garantuje da je ta ambalaža uključena u njegov sistem upravljanja ili ako se radi o posebnim vrstama ambalaže. Deklaracija prethodnog snabdevača mora biti zabeležena na svakom računu ili fakturi za prodatu ili primljenu robu (član 28).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac nije dužan da obezbedi propisano upravljanje ambalažnim otpadom, ako ukupna količina ambalažnih sirovina, korišćenih za upakovanu robu koju stavljaju u promet, u toku jedne kalendarske godine ne prelazi propisanu količinu. Ministar propisuje vrstu i godišnju količinu te ambalaže (član 29).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac nije dužan da obezbedi propisano upravljanje ambalažnim otpadom ako u promet stavlja ambalažu sa dugim vekom trajanja. Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac nije dužan da obezbedi propisano upravljanje ambalažnim otpadom, ukoliko u promet stavlja povratnu ambalažu za koju je garantovan povraćaj kroz poseban sistem sakupljanja, a time svaki put i ponovna upotreba ili za nalepnice i etikete koje su stavljene u promet zajedno sa povratnom ambalažom, a masa tih nalepnica i etiketa ne prelazi 5% mase povratne ambalaže. Ministar propisuje vrste ambalaže sa dugim vekom trajanja (član 30).

Operater ne može da upravlja ambalažnim otpadom bez dozvole ministarstva. Dozvola se izdaje operateru koji: je registrovan za obavljanje delatnosti sakupljanja, odnošenja, ponovnog iskorišćenja, reciklaže ili odlaganja otpada u skladu sa zakonom kojim se uređuje klasifikacija delatnosti; sam ili čiji podizvođač raspolaže opremom, postrojenjima i uređajima koji obezbeđuju upravljanje ambalažnim otpadom u skladu sa zakonom; sam ili čiji podizvođač obezbeđuje uslove za ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada u skladu sa zakonom. Rešenje kojim je izdata dozvola je konačno (član 31).

Propisan je sadržaj zahteva operatera za izdavanje dozvole (član 32) i Plana postupanja ambalažnim otpadom koji operater donosi (član 33).

Ministarstvo oduzima dozvolu licu kome je izdata dozvola za upravljanje ambalažnim otpadom ako: nije obezbedilo upravljanje ambalažnim otpadom; nije dostavilo godišnji izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u skladu sa odredbama ovog zakona; nije ispunilo obaveze, u skladu sa nacionalnim ciljevima (član 34).

Operater je dužan da organizuje mesta za sakupljanje ambalažnog otpada koji nije komunalni otpad, na koja će krajnji korisnik donositi taj otpad, ako preuzimanje nije obezbeđeno direktno od krajnjeg korisnika ili krajnjeg snabdevača (član 35).

Operater je dužan da obezbedi da ambalažni otpad koji preuzme ili prikupi u toku svake kalendarske godine bude ponovno iskorišćen, recikliran ili odložen najkasnije do kraja naredne kalendarske godine tako da se postignu nacionalni ciljevi (član 36).

Ponovno iskorišćenje, reciklaža i odlaganje ambalažnog otpada može se vršiti u postrojenjima za čiji rad je izdata propisana dozvola za tretman i/ili odlaganje otpada, u skladu sa uslovima predviđenim zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom i drugim propisima (član 37).

IV. IZVEŠTAVANjE O AMBALAŽI I AMBALAŽNOM OTPADU (čl. 38-42)

Operater je dužan da obaveštava javnost i krajnje korisnike o svrsi, ciljevima, načinu i mestu sakupljanja ambalaže, kao i mogućnostima ponovnog iskorišćenja i reciklaže ambalažnog otpada (član 38).

Proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac dužan je da do 31. marta tekuće godine dostavi ministarstvu izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u prethodnoj godini. Krajnji korisnik dostavlja ministarstvu izveštaj do 31. marta tekuće godine, koji sadrži podatke o vrsti i količini ambalaže koju je sam uvezao za sopstvene potrebe (član 39).

Operater je dužan da dostavi ministarstvu izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom, za koje je ugovorom preuzeo obavezu upravljanja, u toku prethodne godine do 31. marta tekuće godine (član 40).

Izveštaj nisu dužni da dostave ministarstvu: trgovac na veliko kao krajnji snabdevač i trgovac na malo; proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac, ako ukupna količina ambalažnih sirovina, korišćenih za upakovanu robu koju stavljaju u promet, u toku jedne kalendarske godine ne prelazi propisanu količinu, odnosno ako u promet stavlja ambalažu sa dugim vekom trajanja, kao i ukoliko u promet stavlja povratnu ambalažu za koju je garantovan povraćaj kroz poseban sistem sakupljanja (član 41).

Na osnovu navedenih izveštaja ministarstvo uspostavlja i vodi registar o količinama i vrstama ambalaže i ambalažnog otpada. Agencija za zaštitu životne sredine sastavlja i objavljuje svake godine izveštaj o količini proizvedene, uvezene i izvezene ambalaže i upravljanju ambalažnim otpadom. Ministar propisuje obrazac izveštaja o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom (član 42).

V. EKONOMSKI INSTRUMENTI (član 43-45)

Proizvođač ili uvoznik robe koji koristi ponovno upotrebljivu ambalažu ustanovljava depozitni sistem, odnosno sistem kaucije (u daljem tekstu: kaucija) za ambalažu utvrđenu ovim zakonom (član 43).

Proizvođač ili uvoznik hemikalije dužan je da utvrdi iznos kaucije koju potrošač plaća za pojedinačnu ambalažu u koju je smeštena hemikalija, osim za određene vrste ambalaže za koje ministar određuje visinu kaucije. Kaucija ne može biti manja od 10% ni veća od 30% od cene hemikalije koja je smeštena u ambalažu. Proizvođač i uvoznik hemikalije dužni su da, o sopstvenom trošku, od trgovca prikupe ponovno upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena ta hemikalija i nastao ambalažni otpad. Ako kaucija prikupljena od strane trgovca ne može biti vraćena zbog prekida ili prestanka njegove delatnosti, proizvođač ili uvoznik hemikalije dužan je da od potrošača preuzme ponovno upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena ta hemikalija i vrati kauciju potrošaču. Ministar određuje visinu kaucije za ambalažu zavisno od vrste ambalaže ili hemikalije koja je u nju smeštena (član 44).

Trgovac je dužan da naplati kauciju za pojedinačnu ambalažu u kojoj je smeštena hemikalija u utvrđenom iznosu. Trgovac je dužan da od potrošača prihvati ponovno upotrebljivu ambalažu u kojoj je bila smeštena hemikalija i nastao ambalažni otpad kako bi ih predao proizvođaču ili uvozniku. Po prihvatanju ponovno upotrebljive ambalaže u kojoj je bila smeštena hemikalija i nastalog ambalažnog otpada, prodavac je dužan da potrošaču vrati naplaćenu kauciju.Trgovac mora da ima dozvolu za obavljanje delatnosti sakupljanja i transporta ambalažnog otpada u pogledu veoma toksičnih, toksičnih, kancerogenih, mutagenih ili hemikalija opasnih po životnu sredinu na koje se primenjuje zakon kojim se uređuje upravljanje otpadom. Potrošač je dužan da trgovcu vrati ponovno upotrebljivu ambalažu i nastao ambalažni otpad (član 45).

VI. NADZOR (član 46-49)

Ministarstvo vrši nadzor nad radom Agencije za zaštitu životne sredine, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, kao i ovlašćenih pravnih lica, u vršenju poverenih poslova, u skladu sa zakonom o upravljanju otpadom i ovim zakonom (član 46).

Inspekcijski nadzor nad primenom odredaba ovog zakona i propisa donetih za njegovo izvršavanje vrši ministarstvo, ako zakonom o upravljanju otpadom i ovim zakonom nije drukčije propisano. Inspekcijski nadzor vrši se preko inspektora za zaštitu životne sredine u okviru delokruga utvrđenog zakonom o upravljanju otpadom i ovim zakonom. Nadzor nad primenom odredaba zakona koje se odnose na stavljanje ambalaže u promet vrši Ministarstvo nadležno za trgovinu preko tržišnih inspektora (član 47).

Utvrđena su prava, dužnosti i ovlašćenja inspektora (čl. 48. i 49).

VII. NADLEŽNOST ZA REŠAVANjE O ŽALBI (član 50)

Predviđeno je da se na rešenje inspektora iz može izjaviti žalba nadležnom ministru. Žalba se izjavljuje u roku od 15 dana od dana prijema rešenja. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Rešenje ministra po žalbi je konačno (član 50).

VIII. KAZNENE ODREDBE (član 51-53)

U kaznenim odredbama predviđene su sankcije za prekršaje za privredno društvo, preduzeće ili drugo pravno lice, odgovorno lice, preduzetnika, fizičko lice, kao i odgovorno lice u organu državne uprave za povredu odredaba ovog zakona. Uz kaznu može se izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili namenjeni za izvršenje prekršaja, odnosno koji su nastali ili pribavljeni izvršenjem prekršaja.

IX. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (čl. 54-57)

Prelaznim i završnim odredbama propisano je da će pravna i fizička lica uskladiti svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona. Predviđeno je da će se izvršni propisi doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu zakona. Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

IV ANALIZA EFEKATA

U Republici Srbiji upravljanje otpadom, a naročito ambalažom i ambalažnim otpadom je neadekvatno i predstavlja opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Poseban problem predstavlja opasan otpad koji se ne sakuplja posebno i odlaže bez prethodnog tretmana.

U Republici Srbiji se sakuplja oko 60-70 % komunalnog otpada (oko 2,2 miliona tona godišnje). To uključuje otpad iz domaćinstava, komercijalni otpad i neopasan industrijski otpad. Procenjena je i usvojena srednja vrednost mase nasta log komunalnog otpada u Republici Srbiji od 0,80 kg/st./dan, što je nešto niže nego u zemljama centralne iistočne Evrope. Otpad od ambalaže je sadržan u strukturi kućnog i komercijalnog otpada. Iako ne posto je zvanični podaci o količini otpada od ambalaže, procenjuje se da ovakvog otpada ima oko 40% tj. oko 550.000 t/god.

Sakupljanje je organizovano u gradovima, dok u seoskim područjima ne postoji. Otpad koji proizvodi oko 2,5 miliona stanovnika nije obuhvaćen sistemom sakupljanja.Otpad koji nastaje u seoskim sredinama se pali po dvorištima. Prosečni građanin u Republici Srbiji generiše oko 290 kg otpada godišnje. Većinu komunalnog otpada (oko 63 %) proizvedu domaćinstva, dok preduzeća generišu oko 20 %.

Trenutno u Republici Srbiji postoji oko 180 zvanično registrovanih deponija za odlaganje komunalnog otpada. Lokacije za odlaganje otpada ne zadovoljavaju tehničke uslove sanitarnih deponija. Pored toga, postoje stotine ilegalnih smetlišta različitih veličina u seoskim područjima. Seoska smetlišta imaju drugačije karakteristike otpada. Odloženi otpad se sastoji od stakla i plastike uz udeo kabastog otpada. Drvnog otpada i papira uglavnom nema, s obzi rom da je u znatnoj meri zastupljano sagorevanje u individualnim pećima. Smetlišta se nekontrolisano pale i time proizvode emisije čestica, polihlorovanih dibenzofurana i dioksina (PCDF/D) i PAH.

Razgradnjom biodegradabilnog otpada na smetlištima dolazi do emisije deponijskog gasa koji sadrži CO2 i metan što može usled nepravilnog postupanja dovesti do eksplozije. Procedne vode iz deponija ugrožavaju podzemne i površinske vode i zemljište jer sadrže visok nivo organskih materija i teških metala.Odlaganje na deponije je osnovni metod zbrinjavanja otpada. Komunalni otpad koji sadrži i opasan otpad iz domaćinstva transportuje se direktno na deponije. Nije uobičajeno da više opština koristi zajedničku deponiju, osim u Beogradu gde dvanaest opština (od ukupno 17) odlaže otpad na najvećoj deponiji u Republici Srbiji, u Vinči (1.000 – 1.200 t/dnevno).

Opštinski otpad se bez bilo kakvog predtretmana odlaže na deponiju. I pored toga što postoje odgovarajući uslovi za kompostiranje (veliki sadržaj organskog otpada), kompostiranje se ne vrši. U Republici Srbiji ne postoji postrojenje za insineraciju otpada, niti se otpad koristi kao alternativno gorivo u cementarama ili železarama. Ne postoje pouzdani podaci o količini opasnog otpada koji stvara industrija.

Iako je primarna reciklaža (separacija otpada na mestu nastajanja) normativno regulisana u Republici Srbiji, čime je predviđeno razdvajanje hartije, stakla i metalne ambalaže u posebno obeležene kontejnere, navedeni sistem ne funkcioniše u praksi. Izuzetak čini postrojenje za sortiranje otpada u Novom Sadu i reciklažna dvorišta (označeni kontejneri za sakupljanje pojedinih vrsta otpada) u Beogradu.

Reciklaža iz komunalnog otpada se ne obavlja organizovano. Postoji reciklaža industrijskog otpada, koja je pretežno bazirana na privatnoj inicijativi. U sadašnjim uslovima kapaciteti za reciklažu otpada nisu organizovano zastupljeni. Naime, postoje određeni proizvodni kapaciteti grupisani u organizacijama koje su počele sa reciklažom pre više godina, i u međuvremenu prestale ili skoro prestale sa delatnošću. Takođe, postoje privatne organizacije koje su pronašle interes da i u ovako nedefinisanoj ekonomskoj aktivnosti obavljaju delatnost reciklaže.

Reciklaža papirnog otpada, plastike i metala se organizovano obavlja u preduzećima „Papir servis“, „INOS”-ima kao i od strane privatnih organizacija i privatnih sakupljača.

U nekim područjima, kao što su centralni delovi nekih gradova, poslovni prostori ili trgovine stavljaju otpad (pretežno papirna i plastična ambalaža) u plastične vreće, koje sakuplja organizacija registrovana za sakupljanje i reciklažu sekundarnih sirovina. U nekim industrijskim kompleksima, registrovane organizacije sakupljaju ambalažni otpad, prerađuju ga ili plasiraju kao sekundarnu sirovinu. Kapacitet industrijske prerade recikliranog otpada je veoma ograničen.

Ciljevi i rokovi zemalja članica EU koji se odnose na upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom podrazumevaju uvođenje prelaznih perioda. Cilj je povraćaj ambalaže od najmanje 50%, sa rokom 2007, a reciklaža od najmanje 25%, sa rokom 2010.

Na osnovu izloženog, posebno se ukazuje na sledeće probleme:

nedostatak celovitog sistema pravnog uređivanja upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom

nedostatak horizontalne i vertikalne administrativne i stručne organizovanosti u upravljanju ambalažnim otpadom

ne postoji baza podataka o ambalaži i ambalažnom otpadu

zajedničko odlaganje komunalnog i opasnog otpada iz domaćinstava

nepostojanje organizovanog sistema sakupljanja, transporta i odlaganja otpada u seoskim sredinama

nepostojanje sistema dozvola za sakupljanje, transport, tretman i odlaganje ambalažnog otpada

ograničeni kapaciteti za reciklažu otpada

ne primenjuje se odvojeno sakupljanje i reciklaža ambalažnog otpada

ne vrši se izdvajanje biodegradibilnog otpadane postoje postrojenja za tretman biodegradabilnog otpada

nije organizovana reciklaža u cilju valorizacije sekundarnih sirovina

neekonomske cene usluga sakupljanja i odlaganja komunalnog otpada

nedovoljna naplata potraživanja za sakupljanje i odlaganje ambalažnog otpada

ne postoji edukacija stanovništva o ambalaži i ambalažnom otpadu, načinu postupanja i obavezi reciklaže i dr.

nedostatak profesionalnih i institucionalnih kapaciteta za upravljanje opasnim otpadom.

Cilj koji se zakonom postiže

Razlog za donošenje novog zakona je potreba usaglašavanja sa ѕakonodavstvom Evropske unije tj. Direktiva Saveta 94/62/EZ o ambalaži i ambalažnom otpadu kojom se uređuje ambalaža i ambalažni otpad, posebno, sakupljanje, transport, tretman i odlaganje ambalaže i ambalažnog otpada. Ciljevi koji će se postižu predloženim zakonskim rešenjem su:

Zakonodavni i institucionalni okvir za upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom

• usaglašenost nacionalnog zakonodavstva u oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom sa EU zahtevima kroz približavanje EU zakonodavstvu

• efikasno sprovođenje zakonodavstva, kao prioritet i dostizanje visokog nivoa usaglašenosti

• razgraničenje nadležnosti u oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom (podela funkcija i odgovornosti na odgovarajućim nivoima odlučivanja)

• odgovarajući kapaciteti institucija odgovornih za upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom

• odgovarajući ljudski resursi i kapaciteti za upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom (javni i privatni sektor)

• uključenje privatnog sektora u upravljanje ambalažnim otpadom

Tehnički aspekti

• prevencija i smanjenje stvaranja ambalažnog otpada

• ponovna upotreba ambalaže, reciklaža i drugi oblici ponovnog iskorišćenja ambalažnog otpada

• očuvanje prirodnih resursa

• poboljšanje organizacije sakupljanja i transporta

• smanjenje konačnog odlaganja ambalaže i ambalažnog otpada

• razvoj savremenih tehnologija proizvodnje ambalaže

Ekonomski instrumenti

• primena načela „zagađivač plaća“

• produžena odgovornost proizvođača za sopstvene proizvode

• restrukturiranje i transformacija sektora usluga

• učešće privatnog sektora

• formiranje efikasnog, pouzdanog i koherentnog sistema instrumenata

• stvaranje fleksibilnih instrumenata koji se može brzo adaptirati na izmenjene uslove

• uvođenje ekonomskih instrumenata za određene vrste ambalaže

Socijalni aspekti

• razvijanje javne svesti

• profesionalna obuka kadrova

• obrazovanje

• zaštita životne sredine i zdravlja ljudi

Da li su razmatrane druge mogućnosti za rešavanje problema?

Zakonom o zaštiti životne sredine propisano da se održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita životne sredine uređuje tim zakonom, posebnim zakonima i drugim propisima kojima se, između ostalog uređuje i upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom. Sobzirom na prirodu problema – sistemsko uređivanje oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, a imajući u vidu da njegovo donošenje predviđa Predlog zakona o upravljanju otpadom kao okviran zakon, ne postoje druge mogućnosti za rešavanje navedenih problema.

Zašto je donošenje zakona najbolje rešenje problema?

Materija kojom se celovito uređuje oblast upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom ne može se ustrojiti bez postojanja zakonskog akta koji bi dao osnov za donošenje niza strateških dokumenata na svim nivoima odlučivanja, za uređivanje prava i obaveza nadležnih organa, privrednih subjekata i drugih pravnih lica do građana u oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, od njegovog nastajanja do konačnog odlaganja, a radi ostvarivanja postavljenih ciljeva.

Zakon treba da omogući:

• privrednim subjektima da prenesu svoje obaveze za povraćaj i reciklažu ambalažnog otpada na treće lice, tj. operatera

• primenu korak po korak:

⎫ sakupljanje ambalažnog otpada na nacionalnom nivou u početnom periodu primene bez strogih pravnih zahteva

⎫ dostižne ciljeve za povraćaj i reciklažu sa progresivnim procentualnim rastom

• jasno definisane obaveze svih privrednih subjekata (proizvođača, uvoznika pakera/punioca i trgovca), kao i krajnjih korisnika ambalaže

• podelu odgovornosti između industrije i opština

• jedinicama lokalne samouprave da budu zadužene za sakupljanje i sortiranje

• jasno vlasništvo nad sakupljenim materijalom.

Na koga će i kako uticati rešenja predložena u zakonu?

Zakon će imati pozitivan uticaj na:

1) proizvođača proizvoda – jasnim utvrđivanjem prava i obaveza da koriste i razvijaju tehnologije i način proizvodnje kojom se obezbeđuje efikasno korišćenje materijala i energije i podstiče ponovno korišćenje i reciklaža proizvoda i ambalaže na kraju životnog ciklusa proizvoda;

2) proizvođača ambalaže – jasnim utvrđivanjem prava i obaveza, koje se odnose na: izradu plana upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, pribavljanje izveštaja o ispitivanju ambalaže i ambalažnog otpada, obezbeđivanje primene načela hijerarhije, propisanih mera upravljanja ambalažnim otpadom prilikom sakupljanja, skladištenja ili predaje ambalaže i ambalažnog otpada, vođenje evidencije o ambalažnom otpadu i određivanje lica odgovornog za upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom;

3) uvoznika, izvoznika i krajnjeg korisnika – jasnim utvrđivanjem prava i obaveza, kroz definisanje njihovih obaveza u oblasti organizovanja upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom;

4) punioca/pakear, isporučioca i krajnjeg snabdevača – jasnim utvrđivanjem njihovih prava i obaveza, kroz definisanje njihovih obaveza u oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom prilikom punjenja ambalaže za isporuku, odnosno stavljanja na tržište;

5) prevoznika ambalaže i ambalažnog otpada – utvrđivanjem prava i obaveza, kroz definisanje obavljanja transporta u skladu sa dobijenom dozvolom i zahtevima koji regulišu posebni propisi o transportu, vođenje evidencije o svakom transportu ambalažnog otpada;

6) operatera sistema upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom – jasnim utvrđivanjem prava i obaveza, koje se odnose na: organizovanje jednog ili više centara za sakupljanje, razvrstavanje i privremeno skladištenje prikupljenog ambalažnog otpada; mesta za sakupljanje ambalažnog otpada, pribavljanje dozvole za tretman ambalažnog otpada i rad u skladu sa dobijenom dozvolom, osiguravanje da ambalažni otpad bude ponovo iskorišćen, recikliran ili odložen, upravljanje postrojenjem za tretman ambalažnog otpada, obezbeđivanje ambalažnog otpada i zaštitu od rasipanja i procurivanja, izveštavanje o ambalažnom otpadu, naplatu usluga za tretman ambalažnog otpada u postrojenju, omogućavanje nadzora i kontrole.

Predloženim rešenjima u zakonu obezbeđuje se odgovornost svih navedenih subjekata u oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, s jedne strane i nadležnih organa, s druge strane.

Da li pozitivni efekti donošenja zakona opravdavaju troškove njegove primene?

Svakako, jer se ovim zakonom ostvaruje primena načela zagađivač plaća”, utvrđenog Zakonom o zaštiti životne sredine, po kojem zagađivač mora da snosi pune troškove posledica svojih aktivnosti. Potencijalni troškovi tretmana i odlaganja se moraju reflektovati u ceni proizvoda i ceni ambalaže i naplatama vezanim za upravljanje ambalažnim otpadom.

S obzirom na ciljeve koje bi trebalo ostvariti Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu a koji su postavljeni u javnom interesu, odnosno u interesu očuvanja zdravlja građana i životne sredine u celini, te pozitivni efekti donošenja zakona, opravdavaju troškove.

Da li zakon stimuliše pojavu novih privrednih subjekata na tržištu i tržišnu konkurenciju?

Efikasna primena zakona podrazumeva preduzimanje mera za reorganizaciju postojećih preduzeća, tj. njihovu podelu na više organizaciono-tehničkih celina, u cilju boljeg praćenja troškova i efikasnijeg poslovanja. Moguće je odvajanje poslova sakupljanja i iznošenja od deponovanja ambalažnog otpada. Ove poslove mogu obavljati i različita preduzeća po principu „ko ponudi bolje uslove”. Na taj način bi se uvela konkurencija za poslove iznošenja i sakupljanja, sortiranja kao i kompostiranja i biorazgradnje, te bi samo deponovanje ambalažnog otpada zadržalo karakter prirodnog monopola.

Promena svojinske strukture komunalnih preduzeća, posebno onih koja imaju karakter prirodnog monopola, ne obavlja se na početku procesa transformacije, pošto je monopol u komunalnom vlasništvu lakše kontrolisati i regulisati od privatnog monopola. Daleko je važnije uneti elemente konkurencije i liberalizovati tržišta usluga, koje pružaju ova preduzeća. Zato je mnogo efikasnije putem koncesionih ugovora prenositi prava na obavljanje određenih poslova, vezanih za upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom, na privatna ili mešovita preduzeća, nego privatizovati klasičnim metodama postojeća komunalna preduzeća.

Od suštinske važnosti za procese transformacije je uvođenje konkurencije, gde god je to moguće. Za efikasnost sektora usluga bitno je uvesti konkurenciju u procesu dobijanja koncesija, kao i stalno kontrolisati ponašanje koncesionara. Konkurencija u borbi za tržište, ukoliko je regularna, može imati pozitivne efekte. Razni vidovi BOT aranžmana mogu biti korisni u oblasti deponovanja i reciklaže ambalažnog otpada. Pri tome, dobijanje prava na sprovođenje BOT aranžmana, može biti predmet konkurencije. Dugoročno, uvodi se mogućnost da građani u širim aglomeracijama, kao i veći privredni subjekti, biraju najpovoljnijeg vršioca usluge iznošenja i deponovanja ambalažnog otpada. Na taj način bi se uvela konkurencija ne samo u borbi za tržište, već i na samom tržištu usluga, a cene prestale biti predmet regulacije. To bi vodilo liberalizaciji sektora, dok bi promena svojinske strukture preduzeća postepeno tekla, kao posledica liberalizacije.

Da li su sve zainteresovane strane imale priliku da iznesu svoje stavove o zakonu?

Izradi zakona prethodio je rad na sagledavanju upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom u državama članicama EU, a posebno u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Zakon je rađen u nekoliko faza. U prvoj fazi pripreman je od strane Ekspertske radne grupe sačinjene od predstavnika nadležnih i zainteresovanih organa i organizacija, kao i predstavnika proizvođača/uvoznika, pakera i dr.. Koncept zakona je javno prezentovan na dva skupa održana 2005. godine u okviru finansijske pomoći EU TAIEX programa i nemačkog instituta ITUT u oblasti implementacije zakonodavstva EU o otpadu, posebno ambalažnog otpada. Nakon toga je izvršena pravna verifikacija usklađenosti zakona sa EU direktivom od strane međunarodnog eksperta IFC –Međunarodna finansijska korporacija (Grupacije Svetske Banke – 2006/2007).

Odbor za privredu i finansije Vlade na 29. sednici, održanoj 6. novembra 2007. godine, razmatrao je i odredio Program javne rasprave o Nacrtu zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu. Ministarstvo je sprovelo javnu raspravu o Nacrtu zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu. Učesnici u javnoj raspravi su svi zainteresovani subjekti u oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom (proizvođači, uvoznici, izvoznici, pakeri, isporučioci, sakupljači, prevoznici, krajnji korisnici i snabdevači, Agencija za zaštitu životne sredine, Privredna komora Srbije, Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, ANSA d.o.o., SEKOPAK, Udruženje pivara Srbije, Srpsko udruženje za reciklažu, Stalna konferencija gradova i opština i drugi).

Nacrt zakona je bio dostupan javnosti na sajtu Ministarstva zaštite životne sredine radi davanja primedaba i sugestija od 6. do 20. novembra 2007. godine. U toku javne rasprave na Nacrt zakona dostavili su mišljenje određeni nadležni republički organi, uključujući i privredne subjekte koji se bave upravljanjem ambalažom i ambalažnim otpadom.

Koje će mere tokom primene zakona biti preduzete da bi se ostvarili razlozi donošenja zakona?

Tokom primene zakona preduzeće se zakonodavne, institucionalne i organizacione, tehničke-operativne, ekonomske mere i mere jačanja javne svesti:

Zakonodavne, upravne i upravno nadzorne mere

revizija Strategije upravljanja otpadom (uključivanje posebnog poglavlja o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom)

donošenje plana upravljanja ambalažnim otpadom, regionalnih planova i lokalnih planova upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom

donošenje izvršnih propisa na osnovu ovog zakona kojima se uređuje organizovanje upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom

revizija postojećih odluka o komunalnim delatnostima

revizija propisa koji se odnose cene usluge upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom

započeti sa sistemom izdavanja dozvola za postrojenja za upravljanje ambalažnim otpadom

usavršiti sistem nadzora, kontrole, izricanja i naplate kazni, uključujući stvaranje komunalne policije

pojačati kažnjavanje privrednih i drugih subjekata za nepravilno postupanje sa ambalažom i ambalažnim otpadom

Institucionalne i organizacione mere

odrediti primarnu i sekundarnu odgovornost u propisima (proizvođača za preradu/reciklažu pojedinih vrsta proizvoda (ambalaža i dr.)

inkorporiranje EU i nacionalnih standarda i ciljeva u sadržaj dugoročnih ugovora za upravljanje ambalažnim otpadom

uključiti odvojeno sakupljanje materijala koji se mogu reciklirati (uključujući biorazgradive materijale) u regionalnim/komunalnim planovima i ugovorima za vršenje usluga sakupljanja komunalnog otpada

osnivanje nezavisne profesionalne organizacije (asocijacije, udruženja ili komore) za sve učesnike u upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom

unapređivanje uvođenja sistema upravljanja životnom sredinom (ISO 14001 i EMAS šema) i eko-obeležavanje

uključivanje integralnog sistema transporta u regionalne planove upravljanje otpadom

uspostavljanje saradnje i odgovornosti više susednih opština za planiranje u oblasti upravljanja ambalažnim otpadom na međuopštinskom nivou

vođenje obaveznog konkurentnog tendera za vršenje komunalnih usluga

razvijanje modela tendera i ugovora za vršenje usluga upravljanja ambalažnim otpadom

Tehničke/operativne

Prevencija i smanjenje sttvaranja otpada otpada

smanjenje količina komunalnog otpada za odlaganje u uslovima očekivanog porasta potrošnje stanovništva

stabilizacija količine industrijskog i opasnog otpada imajući u vidu očekivani porast proizvodnje

podsticanje uspostavljanja režima dozvola koje se odnose na upravljanje ambalažnim otpadom u industrijskim kompanijama.

Poboljšanje oranizacije sakupljanja i transporta

organizovanje sakupljačke stanice za prihvatanje kabastog/opasnog/ reciklirajućeg kućnog ambalažnog otpada

izgradnja „sabirnih centara” za reciklirajuće materijale na koje će stanovnici sami donositi ambalažni otpad

izgradnja transfer stanica

optimizacija upravljanja i operativne strukture

uspostavljanje zajedničkih kompanija za upravljanje otpadom

dodela koncesija za aktivnosti ko je se odnose na sakupljanje i transport otpada;

zamena amortizovanih kontejnera modernim za odvojeno sakupljanje otpada i uvođenje savremene specijalizovane opreme za transport

optimizacija učestalosti sakupljanja i ruta:

⎫ za opštinski otpad – zavisno od broja i gustine stanovništva

⎫ za industrijski i opasni otpad – za visno od količine stvorenog otpada

uvođenje rasporeda za sakupljanje kabastog komunalnog otpada, i drugog specifičnog kućnog otpada

uspostavljanje mreže centara za sakupljanje gde stanovništvo može da donese svoj otpad iz doma ćinstva koji je neodgovarajući za vozila za sakupljanje.

Ponovna upotreba i reciklaža

postepeno uvođenje sistema razdvojenog sakupljanja ambalažnog otpada

povećanje tipova otpada sakupljenih u cilju reciklaže i ponovne upotrebe

izgradnja novih postrojenja za reciklažu ambalažnog otpada

izgradnja postrojenja za tretman/preradu/reciklažu biodegradabilnog otpada (kompostiranje)

izgradnja postrojenja za preradu sakupljenih i izdvojenih materijala za pakovanje na mestu nastajanja

uvođenje sistema za označavanje reciklabilnih proizvoda i ambalaže

iskorišćenje otpada sa organskim materijama, biljnih i životinjskih masti za pravljenje komposta

stimulacija tržišta za reciklirane materijale, ponovna upotreba i reciklaža posebno sortiranog i razdvojenog metalnog ambalažnog otpada za proizvodnju čistih metala

reciklaža i ponovna upotreba rastvarača za direktno ponovno korišćenje ili za dalju prodaju

reciklaža i ponovna upotreba termoplastičnih materijala u ponovnoj proizvodnji

reciklaža i ponovna upotreba otpadnog ambalažnog papira

gašenje uslovno prljavih tehnologija i zamena čistim

Ekonomske mere

primeniti novi način određivanja cena usluga

pravilna primena sistema produžene odgovornosti proizvođača sa ciljem da se oformi sistem, potuno usaglašen sa EU

vršiti restrukturiranje javnih komunalnih preduzeća, u smislu njihovog direktnog vezivanja za osnivače, izvršiti podelu na organizaciono-tehničke celine, osloboditi ih sporednih delatnosti, te ih korporizovati

započeti sa davanjem koncesija privatnim i mešovitim pravnim licima, pre svega za poslove iznošenja smeća

izvršiti liberalizaciju sektora, uvesti konkurenciju i pravo korisnika na izbor najpovoljnijeg vršioca usluge, te deregulisati cene

privatizovati delatnosti vezane za upravljanje ambalažnim otpadom, gde god je to opravdano

uvesti sistem plaćanja kaucije (kaucija za hemikalije).

Razvijanje javne svesti

• uvođenje formalno-pravnog mehanizma kao što je sticanje kvalifikacija i profesionalnih standarda u oblast upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom

• sticanje i unapređivanje obrazovanja i obuke lica koja upravljaju otpadom, tehnologa i operativaca

• osnivanje nacionalnog tela odgovornog za razvoj obrazovnih programa i obuke

• razvoj i implementacija programa za stalnu komunikaciju sa svim učesnicima u upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom, posebno proizvođačima

V SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENjE ZAKONA

Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije. Donošenje ovog zakona neće izazvati povećanje troškova u budžetu Republike Srbije jer najveći deo poslova u njegovoj primeni do sada je obavljalo Ministarstvo zaštite životne sredine, odnosno Agencija za zaštitu životne sredine saglasno utvrđenim poslovima u članu 17. Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS”, broj 43/07), preko svojih postojećih zaposlenih i redovne inspekcije. Sprovođenje zakona neće uzrokovati povećanje broja zaposlenih i nabavku nove opreme. Povećanje poslova odnosi se na donošenje podzakonskih akata što će se svrstati u dužnosti visoko stručnih službenika Ministarstva.

Poslove uspostavljanja i vođenja informacionog sistema i izveštavanja o ambalaži i ambalažnom otpadu obavljaće zaposleni u Agenciji za zaštitu životne sredine koja je osnovana, kao organ u sastavu ministarstva, između ostalog i za obavljanje ovih poslova. Najveći teret sprovođenja ovog zakona imaće operateri sistema upravljanja ambalažnim otpadom, zbog usaglašavanja sa odredbama ovog zakona. Prelazni rokovi, koji su za to predviđeni, omogućavaju da se usaglašavanje vrši postepeno u skladu sa Direktivom EU o ambalaži ambalažnom otpadu.

Ostavite komentar