PREDLOG ZAKONA
O POTVRĐIVANjU PROTOKOLA OD 3. JUNA 1999. GODINE
O IZMENAMA KONVENCIJE O MEĐUNARODNIM ŽELEZNIČKIM PREVOZIMA (COTIF) OD 9. MAJA 1980. GODINE
(PROTOKOL IZ 1999.)
I
KONVENCIJE O MEĐUNARODNIM ŽELEZNIČKIM PREVOZIMA (COTIF) OD 9. MAJA 1980. GODINE U VERZIJI NA OSNOVU PROTOKOLA O IZMENAMA OD 3. JUNA 1999. GODINE
Član 1.
Potvrđuje se Protokol od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine (Protokol iz 1999.) i Konvencija o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine, usvojene na Petoj Generalnoj skupštini Međuvladine organizacije za međunarodne prevoze železnicama (OTIF) održane u Viljnusu 23. maja do 3. juna 1999. godine, u originalu na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku.
Član 2.
Tekst Protokola od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine (Protokola iz 1999. godine) i Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine, u originalu na francuskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:
P R O T O K O L
od 3. juna 1999. godine
O IZMENAMA KONVENCIJE O MEĐUNARODNIM ŽELEZNIČKIM PREVOZIMA (COTIF) OD 9. MAJA 1980. GODINE
(PROTOKOL IZ 1999.)
Na osnovu čl. 6. i 19, tačka 2, Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima, potpisane u Bernu 9. maja 1980. godine, u daljem tekstu „COTIF 1980.”, peta Generalna skupština Međuvladine organizacije za međunarodnim železničkim prevozima (OTIF) održana je u Viljnusu od 26. maja do 3. juna 1999. godine.
Generalna skupština,
– Uverena u neophodnost i značaj međuvladine organizacije koja se, koliko je to moguće, bavi svim aspektima međunarodnog železničkog prevoza na nivou država,
– imajući u vidu da je za ove svrhe, i vodeći pritom računa da COTIF primenjuje 39 država u Evropi, Aziji i Africi kao i železnička preduzeća u ovim državama, OTIF najpogodija organizacija,
– imajući u vidu neophodnost razvoja COTIF-a iz 1980, odnosno Jednoobraznih pravila CIV i Jednoobraznih pravila CIM, da bi se uskladio sa novim potrebama međunarodnog železničkog prevoza,
– imajući u vidu da je zbog bezbednosti tokom prevoza opasnih materija u međunarodnom železničkom prevozu neophodno transformisati RID u režim javnog prava čija primena ne bi više zavisila od zaključivanja ugovora o prevozu koji podleže Jednoobraznim pravilima,
– imajući u vidu da je zbog političkih, ekonomskih i pravnih promena do kojih je došlo u mnogim državama-članicama, počev od potpisivanja Konvencije, 09. maja 1980. godine, neophodno utvrditi i razviti jedinstvene odredbe koje bi obuhvatale ostale pravne oblasti koje su od značaja za međunarodni železnički prevoz,
– imajući u vidu da države treba da usvoje, vodeći pri tom računa o javnom interesu od posebnog značaja, efikasnije mere u cilju uklanjanja prepreka koje postoje prilikom prelaska granice u međunarodnom železničkom prevozu,
– imajući u vidu da, u interesu međunarodnog železničkog prevoza, treba aktuelizovati postojeće konvencije i multilateralne međunarodne sporazume u oblasti železničkog prevoza, u slučaju potrebe, treba ih uneti u Konvenciju,
odlučila je kako sledi:
Član 1.
Nova verzija Konvencije
Konvencija COTIF 1980. se menja u skladu sa verzijom koja je data u prilogu i koja predstavlja sastavni deo ovog Protokola.
Član 2.
Privremeni depozitar
1. Dužnosti vlade depozitara koje su predviđene čl. od 22. do 26. COTIF 1980. preuzima OTIF u svojstvu privremenog depozitara odmah po potpisivanju ovog Protokola do datuma njegovog stupanja na snagu.
2. Privremeni depozitar obaveštava države članice:
a) o potpisivanju ovog Protokola i o deponovanju instrumenata za ratifikaciju, prihvatanje i odobrenje odnosno pristupanje,
b) o datumu kada Protokol stupa na snagu primenom člana 4,
i treba da preuzme ostale dužnosti depozitara kao što je navedeno u Delu VII Bečke konvencije o ugovornom pravu od 23. maja.1969. godine.
Član 3.
Potpisivanje. Ratifikacija. Prihvatanje. Odobrenje. Pristupanje
1. Protokol je otvoren za potpisivanje svim državama članicama do 31.12.1999. godine. Potpisivanje će se obaviti u Bernu kod privremenog depozitara.
2. U skladu sa članom 20, tačka 1. COTIF 1980, ovaj Protokol treba da bude ratifikovan, prihvaćen odnosno odobren. Instrumenti za ratifikaciju, prihvatanje odnosno odobrenje treba da budu što pre deponovani kod privremenog depozitara.
3. Države-članice koje ne potpišu ovaj Protokol u roku predviđenom u tački 1, kao i države čiji je zahtev za pristupanje COTIF-u 1980. uredno primljen u skladu sa članom 23, tačka 2. COTIF-a, mogu da pristupe ovom Protokolu, pre njegovog stupanja na snagu, deponujući instrument za pristupanje kod privremenog depozitara.
4. Pristupanje neke države COTIF-u 1980. u skladu sa članom 23. COTIF-a, koja je predala zahtev posle početka roka za potpisivanje ovog Protokola, ali pre njegovog stupanja na snagu, smatraće se kao pristupanje COTIF-u 1980. kao i Konvenciji u verziji koja je data u Prilogu ovog Protokola.
Član 4.
Stupanje na snagu
1. Ovaj Protokol stupa na snagu prvog dana trećeg meseca posle meseca u kome je privremeni depozitar obavestio države članice o deponovanju instrumenata čime su ispunjeni uslovi iz člana 20, tačka 2. COTIF-a 1980. Kao države-članice u smislu ovog člana 20, tačka 2. COTIF-a smatraće se one države koje su, u trenutku donošenja odluke pete Generalne skupštine, bile države-članice i koje su to i u trenutku ispunjenja uslova za stupanje na snagu ovog Protokola.
2. Međutim, član 3. se primenjuje od početka roka za potpisivanje ovog Protokola.
Član 5.
Izjave i rezerve
Izjave i rezerve predviđene članom 42, tačka 1. Konvencije u verziji koja je data u prilogu ovog Protokola, mogu biti date ili podnete u bilo kom trenutku čak i pre stupanja na snagu ovog Protokola. One počinju da važe od trenutka stupanja na snagu ovog Protokola.
Član 6.
Prelazne odredbe
1. Generalni sekretar OTIF-a, najkasnije šest meseci posle stupanja na snagu ovog Protokola, saziva Generalnu skupštinu u cilju:
a) određivanja članova Upravnog odbora za naredni period (član 14. tačka 2, pod b) COTIF-a u verziji koja je data u Prilogu ovog Protokola), i, u slučaju potrebe, odlučivanja o prestanku mandata aktuelnog Upravnog odbora,
b) utvrđivanja, za period od šest godina, maksimalnog iznosa troškova organizacije tokom svakog od budžetskih perioda (član 14, tačka 2, pod e) COTIF-a u verziji koja je data u Prilogu ovog Protokola), i
c) sprovođenja, u slučaju potrebe, izbora Generalnog sekretara (član 14, tačka 2, pod c) COTIF-a u verziji koja je data u Prilogu ovog Protokola).
2. Generalni sekretar OTIF-a, najkasnije tri meseca posle stupanja na snagu ovog Protokola, saziva Komisiju stručnjaka za tehnička pitanja.
3. Nakon stupanja na snagu ovog Protokola, mandat Upravnog odbora, koji je utvrđen u skladu sa članom 6, tačka 2, pod b) COTIF-a 1980, ističe na dan utvrđen od strane Generalne skupštine, i taj datum mora da se poklopi sa datumom početka mandata članova i zamenika članova Upravnog odbora koje je odredila Generalna skupština (član 14, tačka 2, pod b) COTIF-a u verziji koja je data u Prilogu ovog Protokola).
4. Mandat generalnog direktora Centralnog biroa, koji traje u trenutku stupanja na snagu ovog Protokola, prestaje po isteku perioda na koji je imenovan u skladu sa članom 7, tačka 2, pod d) COTIF-a 1980. Počev od trenutka stupanja na snagu ovog Protokola, on obavlja dužnost Generalnog sekretara.
5. Odredbe čl. 6, 7. i 11. COTIF-a 1980. primenjuju se i posle stupanja na snagu ovog Protokola u pogledu sledećeg:
a) provera računa i usvajanje godišnjeg obračuna Organizacije,
b) utvrđivanja konačnog iznosa udela država članica u troškovima Organizacije,
c) plaćanja udela,
d) maksimalnog iznosa troškova Organizacije za petogodišnji period, koji se utvrđuje pre stupanja na snagu ovog Protokola,
Odredbe pod a) do c) odnose se na godinu tokom koje ovaj Protokol stupa na snagu kao i na onu godinu koja prethodi toj godini.
6. Konačni iznosi udela država članica koji se plaćaju za godinu tokom koje ovaj Protokol stupa na snagu, izračunavaju se na osnovu člana 11, tačka 1. COTIF-a 1980.
7. Na zahtev države članice, čiji je udeo izračunat na osnovu člana 26. Konvencije u verziji koja je data u prilogu ovog Protokola i veći je od iznosa za 1999. godinu, Generalna skupština može da utvrdi iznos udela te države za tri godine koje slede posle godine u kojoj ovaj Protokol stupa na snagu, vodeći računa o sledećim principima:
a) osnova za utvrđivanje privremenog iznosa udela je minimalni iznos udela na osnovu člana 26, tačka 3. ili iznos udela za 1999. godinu ako je veći od minimalnog iznosa udela,
b) iznos udela se sukcesivno usklađuje tokom najviše tri faze da bi se došlo do konačnog iznosa udela izračunatog na osnovu gore navedenog člana 26.
Ova odredba se ne primenjuje na države-članice koje duguju minimalni iznos udela koji, u svakom slučaju, treba da se plati.
8. Ugovori o prevozu putnika ili robe u međunarodnom prevozu između država članica, koji su zaključeni u skladu sa Jednoobraznim pravilima CIV 1980. ili Jednoobraznim pravilima CIM 1980, i dalje su podređeni Jedinstvenim propisima koji važe u trenutku zaključivanja ugovora čak i posle stupanja na snagu ovog Protokola.
9. Obavezujuće odredbe Jedinstvenih pravila CUV i Jedinstvenih pravila CUI primenjuju se na ugovore koji su zaključeni pre stupanja na snagu ovog Protokola nakon jedne godine posle njegovog stupanja na snagu.
Član 7.
Tekst Protokola
1. Ovaj Protokol je zaključen i potpisan na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku. U slučaju odstupanja, merodavan je jedino tekst na francuskom jeziku.
2. Na predlog jedne od odnosnih država članica, Organizacija može da objavi zvanične prevode ovog Protokola na ostalim jezicima, ukoliko je neki od tih jezika zvanični jezik na teritoriji bar dve države članice. Ovi prevodi se rade u saradnji sa nadležnim službama odnosnih država članica.
U cilju potvrde navedenog, dole potpisani opunomoćenici, koji su punopravno ovlašćeni od strane svojih vlada, potpisali su ovaj Protokol.
Sačinjeno u Viljnusu, 03. juna 1999. godine, u jednom originalnom primerku na svakom od sledećih jezika: francuskom, nemačkom i engleskom; ovi primerci su deponovani u Arhivu OTIF-a. Svakoj državi članici dostaviće se po jedna overena kopija.
Za Republiku Albaniju:
Za Narodnu Demokratsku Republiku Alžir:
Za Saveznu Republiku Nemačku:
Za Republiku Austriju:
Za Kraljevinu Belgiju:
Za Bosnu i Hercegovinu:
Za Republiku Bugarsku:
Za Republiku Hrvatsku:
Za Kraljevinu Dansku:
Za Kraljevinu Španiju:
Za Finsku:
Za Republiku Francusku:
Za Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske:
Za Grčku:
Za Republiku Mađarsku:
Za Irak:
Za Islamsku Republiku Iran:
Za Republiku Irsku:
Za Republiku Italiju:
Za Republiku Liban:
Za Kneževinu Lihtenštajn:
Za Republiku Litvaniju:
Za Vojvodstvo Luksmeburg:
Za Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju:
Za Kraljevinu Maroko:
Za Kneževinu Monako:
Za Kraljevinu Norvešku:
Za Kraljevinu Holandiju:
Za Republiku Poljsku:
Za Republiku Portugaliju:
Za Republiku Rumuniju:
Za Republiku Slovačku:
Za Republiku Sloveniju:
Za Kraljevinu Švedsku:
Za Švajcarsku Konfederaciju:
Za Arapsku Republiku Siriju:
Za Republiku Češku:
Za Republiku Tunis:
Za Republiku Tursku:
KONVENCIJA O MEĐUNARODNIM ŽELEZNIČKIM PREVOZIMA
(COTIF)
OD 9. MAJA 1980. GODINE
U VERZIJI NA OSNOVU PROTOKOLA
O IZMENAMA OD 3. JUNA 1999. GODINE
DEO I
OPŠTE ODREDBE
Član 1.
Međuvladina organizacija
Strane u ovoj konvenciji obrazuju, kao države članice, Međuvladinu organizaciju za međunarodne železničke prevoze (OTIF), dalje u tekstu „Organizacija”.
2. Sedište Organizacije nalazi se u Bernu. Generalna skupština može doneti odluku o premeštanju sedišta u drugo mesto u jednoj od država članica.
3. Organizacija je pravno lice. Ona ima sposobnost da naročito zaključuje ugovore, stiče i otuđuje nepokretna i pokretna dobra i da vodi sporove na sudu.
4. Organizacija, njeno osoblje, stručnjaci kojima se obrati i predstavnici država članica, uživaju privilegije i imunitete potrebne za obavljanje njihovih dužnosti, pod uslovima utvrđenim u Protokolu priloženom uz Konvenciju, čiji je on sastavni deo.
5. Odnosi između Organizacije i države domaćina regulišu se sporazumom o sedištu.
6. Radni jezici Organizacije su francuski, nemački i engleski. Generalna skupština može uvesti i druge radne jezike.
Član 2.
Cilj organizacije
1. Cilj organizacije je unapređenje, poboljšanje i olakšanje međunarodnog železničkog prevoza u svakom pogledu i u tom cilju posebno:
a) uspostavljanje jedinstvenog pravnog sistema za sledeće pravne oblasti:
1. Ugovor o prevozu putnika i robe u direktnom međunarodnom železničkom prevozu uključujući dodatne prevoze ostalim prevoznim sredstvima kao predmet jedinstvenog ugovora.
2. Ugovor o upotrebi kola kao prevoznog sredstva u međunarodnom železničkom prevozu.
3. Ugovor o korišćenju infrastrukture u međunarodnom železničkom prevozu.
4. Prevoz opasne robe u međunarodnom železničkom prevozu.
b) doprinos što bržem otklanjanju prepreka na graničnim prelazima u međunarodnom železničkom prevozu vodeći računa o posebnim javnim interesima ukoliko su uzroci tih prepreka u okviru državne nadležnosti,
c) doprinos interoperabilnosti i harmonizaciji tehnike u oblasti železnice vrednovanjem tehničkih standarda i prihvatanjem jedinstvenih tehničkih propisa,
d) utvrđivanje jedinstvenog postupka za tehnički prijem železničkih vozila i drugih sredstava za upotrebu u međunarodnom prevozu,
e) kontrola primene i sprovođenje svih pravnih propisa utvrđenih u okviru Organizacije kao i datih preporuka,
f) razvoj jedinstvenog pravnog sistema, pravila i postupaka navedenih pod a) do e), uzimajući u obzir pravne, ekonomske i tehničke promene.
2. Organizacija može
u okviru cilja navedenog pod tačkom 1. da izrađuje druga jedinstvena pravila,
stvarati okvire unutar kojih države članice mogu izrađivati druge međunarodne konvencije čiji bi cilj bio razvoj, poboljšanje ili olakšanje međunarodnog železničkog prevoza.
1. Države članice OTIF-a se obavezuju da će svoju međunarodnu saradnju iz oblasti železničkog prevoza koncentrisati načelno u okviru Organizacije i to u meri u kojoj postoji povezanost zadataka koji su joj povereni u skladu sa čl. 2. i 4. Da bi ovaj cilj ostvarile, države članice se obavezuju da će preduzeti sve neophodne i korisne mere u cilju adekvatnog prilagođavanja postojećih multilateralnih međunarodnih konvencija i sporazuma, u kojima su one ugovorne strane, a koje se tiču međunarodne saradnje u železničkom prevozu i koje daju drugim vladinim i nevladinim organizacijama zadatke koji se poklapaju sa zadacima Organizacije.
2. Obaveze koje proizlaze iz tačke 1. za države članice, koje su istovremeno i članice Evropske zajednice ili ugovorne države u Sporazumu o evropskom ekonomskom prostoru, nemaju prednost u odnosu na obaveze koje proizilaze iz članstva u Evropskoj zajednici ili Sporazumu o evropskom ekonomskom prostoru.
Preuzimanje i prenošenje funkcija
1. Na osnovu odluke Generalne skupštine Organizacija može, na osnovu ciljeva navedenih u članu 2, preuzeti funkcije, sredstva i obaveze koje joj prenesu druge međuvladine organizacije na osnovu ugovora sa ovim organizacijama.
2. Na osnovu odluke Generalne skupštine Organizacija može preneti funkcije, sredstva i obaveze na druge međuvladine organizacije, na osnovu ugovora sa ovim organizacijama.
3. Na osnovu saglasnosti Upravnog odbora, Organizacija može preuzeti administrativne funkcije, koje su u vezi sa njenim ciljevima, od država članica ukoliko joj te države to povere. Troškove Organizacije koji nastanu prenosom tih funkcija, snosi država o kojoj je reč.
Član 5.
Posebne obaveze država članica
1. Države članice su saglasne da preuzmu sve potrebne mere u cilju olakšavanja i ubrzavanja međunarodnog železničkog prevoza. U tom cilju svaka država članica se obavezuje, u okviru svojih mogućnosti, da
a) odstrani svaki nepotreban postupak,
b) pojednostavi i usaglasi već postojeće formalnosti, i
c) pojednostavi granične kontrole.
2. U cilju olakšavanja i poboljšavanja međunarodnog železničkog prevoza države članice su saglasne da daju svoj doprinos, kako bi se postigla najveća moguća ujednačenost propisa, standarda, postupaka i metoda organizacije u vezi sa železničkim voznim sredstvima, železničkim osobljem, železničkom infrastrukturom i pomoćnim uslugama.
3. Države članice su saglasne da olakšaju zaključivanje ugovora između upravljača infrastrukture, u cilju optimizacije međunarodnog železničkog prevoza.
Član 6.
Jedinstvena pravila
Ukoliko nisu date izjave ili rezerve u skladu sa članom 42. tačka 1. prvi stav, u međunarodnom železničkom prevozu, kao i kod tehničkog prijema železničkih voznih sredstava koja se koriste u međunarodnom prevozu, primenjuje se sledeće:
a) Jedinstvena pravila za ugovor o međunarodnom železničkom prevozu putnika (CIV), Dodatak A Konvencije,
b) Jedinstvena pravila za ugovor o međunarodnom železničkom prevozu robe (CIM), Dodatak B Konvencije,
c) Pravilnik o međunarodnom železničkom prevozu opasne robe (RID), Dodatak C Konvencije,
d) Jedinstvena pravila za ugovore o korišćenju kola u međunarodnom železničkom prevozu (CUV), Dodatak D Konvencije,
e) Jedinstvena pravila za ugovor o korišćenju infrastrukture u međunarodnom železničkom prevozu (CUI), Dodatak E Konvencije,
f) Jedinstvena pravila o priznavanju tehničkih standarda i usvajanju jedinstvenih tehničkih propisa koji se primenjuju na železnička vozna sredstva namenjena za korišćenje u međunarodnom prevozu (APTU), Dodatak F Konvencije,
g) Jedinstvena pravila o tehničkom prijemu železničkih voznih sredstava koja se koriste u međunarodnom prevozu (ATMF), Dodatak G Konvencije,
h) ostali jedinstveni pravilnici koje Organizacija izrađuje na osnovu člana 2. tačka 2. pod a), a koji predstavljaju dodatke Konvencije.
2. Jedinstvena pravila i pravilnici, sa svojim prilozima, navedeni u tački 1, čine sastavni deo Konvencije.
Član 7.
Definicija pojma „Konvencija”
U daljem tekstu izraz „Konvencija” odnosi se na Konvenciju u užem smislu, na Protokol naveden u članu 1. tačka 4. i dodatke sa njihovim prilozima, navedene u članu 6.
Član 8.
Unutrašnje pravo
1. Kod tumačenja i primene Konvencije mora se voditi računa o njenom karakteru međunarodnog prava i neophodnosti jedinstva.
2. U nedostatku odredaba u Konvenciji, primenjuje se unutrašnje pravo.
3. Pod unutrašnjim pravom podrazumeva se pravo države u kojoj imalac prava ostvaruje svoja prava, uključujući i pravila o sukobu zakona.
Član 9.
Obračunska jedinica
Obračunska jedinica predviđena u Jedinstvenim pravilima je specijalno pravo vučenja koje primenjuje Međunarodni monetarni fond.
Vrednost domaće valute države članice koja je član Međunarodnog monetarnog fonda, u specijalnom pravu vučenja, izračunava se prema postupku koji primenjuje Međunarodni monetarni fond u svom poslovanju i transakcijama.
Vrednost domaće valute države članice koja nije i članica Međunarodnog monetarnog fonda, u specijalnom pravu vučenja, izračunava se na način koji utvrdi ta država. Ovo izračunavanje mora da izrazi u domaćoj valuti stvarnu vrednost što je moguće bliže onoj koja bi se dobila primenom tačke 2.
Za državu članicu koja nije i članica Međunarodnog monetarnog fonda, čije zakonodavstvo ne dozvoljava primenu tačke 2. ili tačke 3, obračunska jedinica predviđena u dodacima odgovara vrednosti tri zlatna franka. Zlatni franak predstavlja 10/31 grama zlata finoće 0,900. Preračunavanje zlatnog franka mora da izrazi u domaćoj valuti stvarnu vrednost što je moguće bliže onoj koja bi se dobila primenom tačke 2.
U toku tri meseca od stupanja na snagu Konvencije i svaki put kada se izmeni njihov postupak izračunavanja odnosno vrednost njihove domaće valute u odnosu na obračunsku jedinicu, države članice saopštavaju Generalnom sekretaru svoj postupak za izračunavanje prema tački 3, odnosno rezultate preračunavanja prema tački 4. Generalni sekretar obaveštava ostale države članice o ovim saopštenjima.
6. Iznos izražen u obračunskoj jedinici obračunava se u domaću valutu države odnosnog suda. Preračunavanje se vrši u skladu sa vrednošću odgovarajuće valute na dan sudske odluke ili na dan dogovoren između strana.
Član 10.
Dopunske odredbe
Dve ili više država članica ili dva ili više prevoznika mogu doneti dopunske odredbe u cilju izvršenja Jedinstvenih pravila CIV i CIM, a koje ne smeju odstupati od ovih Jedinstvenih pravila.
Dopunske odredbe iz tačke 1. stupaju na snagu i objavljuju se na način predviđen zakonima i propisima svake države. Dopunske odredbe država i njihovo stupanje na snagu saopštavaju se Generalnom sekretaru Organizacije. Generalni sekretar obaveštava ostale države članice o ovim saopštenjima.
Član 11.
Jemstvo za obezbeđenje troškova
Jemstvo za obezbeđenje plaćanja sudskih troškova ne može se zahtevati prilikom podnošenja tužbe sudu koja se zasniva na Jedinstvenim pravilima CIV, CIM ,CUV i CUI.
Član 12.
Izvršenje presude. Zabrane
1. Kada presude koje je izrekao nadležni sud na osnovu odredaba Konvencije, u kontradiktornom postupku ili u odsustvu, postanu izvršne po zakonima koje je taj sud primenio, one postaju izvršne i u svakoj drugoj državi članici čim se ispune formalnosti propisane u državi u kojoj treba da budu izvršene. Revizija suštine spora nije dopuštena. Ove odredbe se,takođe, primenjuju i na sudska poravnanja.
2. Tačka 1. se ne primenjuje na presude koje su privremeno izvršne, kao ni na presude kojima bi tužilac bio osuđen da zbog odbijanja zahteva, pored procesnih troškova plati i odštetu.
3. Na potraživanja nastala iz prevoza koji podleže Jedinstvenim pravilima CIV ili CIM, u korist jednog transportnog preduzeća prema drugom, koje ne pripada istoj državi članici, zabrana se može staviti samo na osnovu presude koju donese sudski organ države članice kojoj pripada preduzeće-poverilac potraživanja na koja treba staviti zabranu.
4. Na potraživanja koja nastanu na osnovu ugovora za koje se primenjuju Jedinstvena pravila CUV ili CUI, zabrana se može staviti samo na osnovu presude koju donese sudski organ države članice kojoj pripada preduzeće-poverilac potraživanja na koja treba staviti zabranu.
5. Na železnička vozila zabrana se može staviti na području države članice na kojoj se ne nalazi sedište vlasnika, samo na osnovu presude koju donesu sudski organi države u kojoj vlasnik ima sedište. Izraz „Nosilac prava” odnosi se na svaku osobu koja je vlasnik ili koja ima pravo ekonomskog raspolaganja železničkim vozilom kao prevoznim sredstvom.
DEO III
Struktura i funkcionisanje
Član 13.
Organi
1. Organizacija obavlja svoju delatnost preko sledećih organa:
a) Generalne skupštine,
b) Upravnog odbora,
c) Revizione komisije,
d) Komisije stručnjaka za prevoz opasne robe,
e) Komisije za pojednostavljenje postupka u železničkom prevozu,
f) Komisije stručnjaka za tehnička pitanja,
g) Generalnog sekretara.
2. Generalna skupština može odlučiti o osnivanju drugih privremenih komisija za posebne zadatke.
3. U utvrđivanju kvoruma Generalne skupštine ili komisija iz tačke 1. pod c) do f), države članice koje nemaju pravo glasa (član 14. tačka 5, član 26. tačka 7. ili član 40. tačka 4.) ne uzimaju se u obzir.
4. Predsedavanje Generalnom skupštinom, predsedavanje Upravnim odborom kao i funkcija Generalnog sekretara u principu može se dodeliti državljanima različitih država članica.
Član 14.
Generalna skupština
1. Generalnu skupštinu čine sve države članice.
2. Generalna skupština
a) donosi svoj unutrašnji Poslovnik,
b) određuje članove Upravnog odbora kao i zamenika svakog člana i bira državu članicu koja predsedava (član 15. tač. 1. do 3.),
c) bira Generalnog sekretara (član 21. tačka 2.),
d) daje smernice za delovanje Upravnog odbora i Generalnog sekretara,
e) utvrđuje za šestogodišnji period maksimalni iznos koji Organizacija može potrošiti u svakom obračunskom periodu (član 25.); u drugim slučajevima daje uputstva za ograničenja tih rashoda za period od najviše 6 godina,
f) odlučuje o premeštaju sedišta Organizacije (član 1. tačka 2.),
g) odlučuje o uvođenju drugih radnih jezika (član 1. tačka 6.),
h) odlučuje o preuzimanju drugih zadataka od strane Organizacije (član 4. tačka 1.), kao i prenosu zadataka na druge međuvladine organizacije (član 4, tačka 2.),
i) odlučuje, ako je potrebno, o privremenom osnivanju drugih komisija za posebne zadatke (član 13, tačka 2.),
j) proverava da li stav države treba smatrati prećutnim otkazivanjem (član 26, tačka 7.),
k) odlučuje da li će se revizija računa poveriti drugoj državi članici, a ne onoj u kojoj je sedište Organizacije (član 27. tačka 1.),
l) odlučuje o predlozima izmene Konvencije (član 33. tač. 2 i 3.)
m) odlučuje o zahtevima za pristupanje koji su podneti Generalnoj skupštini (član 37. tačka 4.),
n) odlučuje o uslovima za pristupanje regionalnih organizacija za ekonomske integracije (član 38. tačka 1.),
o) odlučuje o zahtevima za pridruživanje koji joj se podnose (član 39. tačka 1.),
p) odlučuje o raspuštanju Organizacije i mogućem prenosu njenih funkcija na drugu međuvladinu organizaciju (član 43.),
odlučuje o drugim pitanjima koja se stave na dnevni red.
Generalni sekretar saziva Generalnu skupštinu svake treće godine ili na zahtev trećine država članica ili na zahtev Upravnog odbora, kao i u slučajevima predviđenim u članu 33. tač. 2. i 3. i članu 37. tačka 4. On upućuje državama članicama predlog dnevnog reda najkasnije tri meseca pre početka zasedanja, saglasno uslovima utvrđenim Poslovnikom o radu iz tačke 2. pod a).
U Generalnoj skupštini kvorum je postignut kada je zastupljena većina država članica (član 13. tačka 3.). Državu članicu može da zastupa neka druga država članica; međutim, jedna država ne može zastupati više od jedne druge države.
5. U slučaju glasanja na Generalnoj skupštini o izmenama dodataka uz Konvenciju, države članice koje su, saglasno članu 42. tačka 1. prvi stav, dale izjave u vezi sa određenim dodacima, nemaju pravo glasa.
6. Generalna skupština donosi odluke većinom glasova država članica zastupljenih prilikom glasanja. Međutim, u slučajevima tačke 2. pod e), f), g), h), l) i p), kao i u slučaju člana 34. tačka 6, potrebna je dvotrećinska većina. Ipak, u slučaju tačke 2. pod l) dvotrećinska većina je potrebna samo ukoliko se radi o izmenama Konvencije u užem smislu, sa izuzetkom čl.9. i 27. tač. 2 do 10. kao i u slučaju predloga za izmenu Protokola navedenog u članu 1. tačka 4.
7. Na poziv Generalnog sekretara, a uz saglasnost većine država članica,
a) države koje nisu članice Organizacije,
b) međunarodne organizacije i udruženja koja su nadležna za pitanja koja se tiču delatnosti Organizacije ili se bave pitanjima koja su na dnevnom redu,
mogu da prisustvuju zasedanjima Generalne skupštine u svojstvu savetodavca.
Član 15.
Upravni odbor
Upravni odbor sačinjava trećina država članica.
Članovi Odbora i zamenici svih članova kao i država članica koja predsedava određuju se na period od tri godine. Sastav Odbora određuje se za svaki period, vodeći računa o pravičnoj geografskoj raspodeli. Zamenik koji u toku jednog perioda postane član Odbora, imenuje se za člana Odbora u narednom periodu.
Ako se jedno mesto uprazni ili se oduzme pravo glasa nekom članu Odbora ili ako neki član ne prisustvuje na dva uzastopna zasedanja Odbora, a ne pobrine se da ga saglasno tački 6. predstavlja drugi član, tu funkciju će do kraja perioda koji je u toku obavljati zamenik kojeg je odredila Generalna skupština.
Sa izuzetkom slučaja iz tačke 3. nijedna država članica ne može biti član Odbora više od dva puna uzastopna perioda.
Odbor:
a) donosi svoj pravilnik o radu;
b) zaključuje sporazum o sedištu;
c) donosi Statut o osoblju Organizacije;
d) imenuje, vodeći računa o sposobnostima kandidata i pravičnoj geografskoj raspodeli, službenike na višim položajima u Organizaciji;
e) donosi Pravilnik o računovodstvenim i knjigovodstvenim poslovima Organizacije;
f) odobrava plan rada, budžet, izveštaj o radu i završni račun Organizacije;
g) određuje, na osnovu usvojenih završnih računa, konačne doprinose koje su države članice dužne saglasno članu 26. za dve prethodne kalendarske godine, kao i iznos akontacije koje su države članice dužne za tekuću i narednu kalendarsku godinu saglasno članu 26. tačka 5.;
h) utvrđuje zadatke Organizacije koji se tiču svih ili samo nekih država članica, kao i troškove koje zbog toga snose te države članice, (član 26. tačka 4.);
i) utvrđuje iznos za posebne novčane naknade (član 26. tačka 11.);
j) izdaje posebna uputstva za reviziju računa (član 27. tačka 1.);
k) odobrava preuzimanje administrativnih funkcija od strane Organizacije (član 4. tačka 3.) i određuje posebne doprinose odgovarajućih država članica;
l) dostavlja državama članicama izveštaj o radu, završni račun kao i svoje odluke i preporuke;
m) sastavlja i dostavlja državama članicama, najkasnije dva meseca pre početka zasedanja Generalne skupštine na kome treba da se odredi sastav Odbora (član 14. tačka 2. pod b), izveštaj o svom radu kao i predloge za njegovo obnavljanje;
n) nadgleda vođenje poslova Generalnog sekretara;
o) stara se o pravilnoj primeni Konvencije, od strane Generalnog sekretara, kao i sprovođenju odluka koje su doneli drugi organi; u ovom cilju Odbor može preduzeti sve potrebne mere kako bi se poboljšala primena Konvencije i navedenih odluka;
p) razložno obrađuje pitanja koja mogu da utiču na delatnost Organizacije, a koja Odboru podnosi država članica ili Generalni sekretar;
q) rešava sporove između država članica i Generalnog sekretara u vezi sa njegovom funkcijom kao depozitara (član 36. tačka 2.);
r) odlučuje o predlozima za suspenziju članstva (član 40.).
U Odboru kvorum je postignut kada je zastupljeno dve trećine njegovih članova. Člana odbora može da zastupa neki drugi član; međutim, jedan član ne može zastupiti više od jednog drugog člana.
Odbor donosi odluke većinom glasova zastupljenih članova.
Ukoliko drugačije ne odluči, Odbor zaseda u sedištu Organizacije. Zapisnici sa zasedanja dostavljaju se svim državama članicama.
Predsednik Odbora:
a) saziva Odbor najmanje jedanput godišnje kao i na zahtev četiri člana ili Generalnog sekretara;
b) dostavlja članovima Odbora predlog dnevnog reda;
c) rešava u svojim okvirima i u skladu sa uslovima utvrđenim u Poslovniku hitna pitanja koja se jave između dva zasedanja;
d) potpisuje Sporazum o sedištu naveden u tački 5. pod b).
Odbor može, u okviru svojih nadležnosti, davati naloge predsedniku u cilju izvršenja određenih posebnih zadataka.
Član 16.
Ostale komisije
Komisije navedene u članu 13. tačka 1. od c) do f) i u tački 2. sačinjavaju, u principu, sve države članice. Kada Reviziona komisija, Komisija stručnjaka za prevoz opasne robe ili Komisija stručnjaka za tehnička pitanja, razmatraju i donose odluke, u okviru svojih ovlašćenja, u vezi sa izmenama dodataka Konvenciji, države članice koje su dale izjavu koja se odnosi na dodatke o kojima se raspravlja u skladu sa članom 42. tačka 1. prvi stav, ne mogu biti članovi odnosnih komisija.
Generalni sekretar saziva komisije ili na sopstvenu inicijativu ili na zahtev pet država članica ili na zahtev Upravnog odbora. Generalni sekretar dostavlja nacrt dnevnog reda državama članicama najmanje dva meseca pre zasedanja komisije.
Državu članicu može da zastupa neka druga država članica; međutim, jedna država ne može zastupati više od dve druge države.
4. Svaka zastupljena država članica ima jedan glas. Predlog se usvaja ako je broj glasova „za”:
a) jednak najmanje jednoj trećini broja država članica zastupljenih u vreme glasanja i
b) veći od broja glasova „protiv”.
Na poziv Generalnog sekretara, a uz saglasnost većine država članica,
a) države koje nisu članice Organizacije,
b) države članice koje, međutim, nisu članovi odnosne komisije
c) međunarodne organizacije i udruženja koja su nadležna za pitanja koja se tiču delatnosti Organizacije ili se bave pitanjima koja su na dnevnom redu,
mogu da prisustvuju zasedanjima komisija u svojstvu savetodavca.
Komisije biraju, za svako zasedanje ili za dogovoreni period, predsednika i jednog ili više zamenika.
Rad se odvija na radnim jezicima. Sadržaj onog što je rečeno na jednom od radnih jezika prevodi se na druge radne jezike; predlozi i odluke prevode se u celini.
Zapisnici sadrže kratak pregled rada. Predlozi i odluke se unose u celini. U pogledu odluka merodavan je tekst na francuskom jeziku. Zapisnici se dostavljaju svim državama članicama.
Komisije mogu da obrazuju radne grupe koje će se baviti određenim pitanjima.
Komisije donose svoje pravilnike o radu.
Član 17.
Reviziona komisija
Reviziona komisija:
a) odlučuje, u skladu sa članom 33. tačka 4, o predlozima za izmenu Konvencije;
b) razmatra predloge koji se podnose, saglasno članu 33. tačka 2, Generalnoj skupštini na odlučivanje.
U Revizionoj komisiji kvorum je postignut kada je zastupljena većina država članica (član 13. tačka 3.)
Član 18.
Komisija stručnjaka za prevoz opasne robe
Komisija stručnjaka za prevoz opasne robe odlučuje, saglasno članu 33. tačka 5, o predlozima za izmenu Konvencije.
U Komisiji stručnjaka za prevoz opasne robe postignut je kvorum kada je zastupljena jedna trećina država članica.
Član 19.
Komisija za pojednostavljenje postupka u železničkom prevozu
Komisija za pojednostavljenje postupka u železničkom prevozu:
a) daje mišljenje o svim pitanjima koja se tiču pojednostavljenja prelaska granice u međunarodnom železničkom prevozu;
b) preporučuje standarde, metode, procedure i postupke u vezi sa pojednostavljenjem postupka u železničkom prevozu.
U Komisiji za pojednostavljenje postupaka u železničkom prevozu postignut je kvorum kada je zastupljena jedna trećina država članica.
Član 20.
Komisija stručnjaka za tehnička pitanja
Komisija stručnjaka za tehnička pitanja:
a) odlučuje, saglasno članu 5. Jedinstvenih pravila APTU, o odobravanju tehničkih standarda za železnička sredstva koja se koriste u međunarodnom prevozu;
b) odlučuje, saglasno članu 6. Jedinstvenih pravila APTU, o usvajanju jedinstvenih tehničkih propisa za konstruisanje, upotrebu, održavanje i postupke sa železničkim sredstvima koja se koriste u međunarodnom prevozu;
c) prati primenu tehničkih standarda i jedinstvenih tehničkih propisa za železnička sredstva koja se koriste u međunarodnom prevozu i razmatra njihov razvoj u cilju njihovog odobravanja ili usvajanja u skladu sa postupcima predviđenim u čl. 5. i 6. Jedinstvenih pravila APTU;
d) odlučuje, saglasno članu 33. tačka 6, o predlozima za izmenu Konvencije;
e) bavi se i svim drugim pitanjima koja joj pripadaju saglasno Jedinstvenim pravilima APTU i ATMF.
2. U Komisiji stručnjaka za tehnička pitanja postignut je kvorum kada je zastupljena polovina država članica, u skladu sa članom 16. tačka 1. Kada Komisija odlučuje o odredbama Priloga Jedinstvenih pravila APTU, države članice koje su, saglasno članu 35. tačka 4, iznele primedbe na odredbe o kojima se odlučuje, ili su dale izjavu, saglasno članu 9. tačka 1. Jedinstvenih pravila APTU, nemaju pravo glasa.
3. Komisija stručnjaka za tehnička pitanja može odobriti tehničke standarde ili usvojiti jedinstvene tehničke propise ili odbiti da ih odobri odnosno usvoji; Komisija ih ni u kom slučaju ne može menjati.
Član 21.
Generalni sekretar
Generalni sekretar obavlja funkcije Sekretarijata Organizacije.
Generalnog sekretara bira Generalna skupština na period od tri godine, koji se može produžiti najviše dva puta.
Generalni sekretar mora, naročito, da:
a) obavlja funkciju Depozitara (član 36.);
b) zastupa Organizaciju prema spolja;
c) dostavlja državama članicama odluke Generalne skupštine i komisija (član 34. tačka 1. i član 35. tačka1.);
d) sprovodi obaveze koje su mu poverili drugi organi Organizacije;
e) razmatra predloge država članica za izmenu Konvencije, pri čemu se, u slučaju potrebe, obraća za pomoć stručnjacima;
f) saziva Generalnu skupštinu i druge komisije (član 14. tačka 3. i član 16. tačka 2.);
g) blgovremeno dostavlja državama članicama materijale potrebne za zasedanja raznih organa;
h) izrađuje plan rada, predlog budžeta i izveštaj o poslovanju Organizacije i podnosi ih Upravnom odboru na odobrenje (član 25.);
i) rukovodi finansijama Organizacije u okviru odobrenog budžeta;
j) nastoji, na zahtev jedne od zainteresovanih strana, da pružanjem dobrih usluga reši sporove između njih, u vezi sa tumačenjem ili primenom Konvencije;
k) daje, na zahtev svih zainteresovanih strana, mišljenje o sporovima u vezi sa tumačenjem ili primenom Konvencije;
l) obavlja funkcije koje su mu dodeljene prema Delu V;
m) prima saopštenja i materijale od država članica, međunarodnih organizacija i udruženja iz člana 16. tačka.5. i preduzeća (prevoznici, upravljači infrastrukture, itd.) koji učestvuju u međunarodnom železničkom prevozu, i o tome obaveštava, kada je to potrebno, druge države članice, međunarodne organizacije i udruženja kao i preduzeća;
n) rukovodi osobljem Organizacije;
o) blagovremeno obaveštava države članice o upražnjenim radnim mestima u Organizaciji;
p) vodi i objavljuje spisak linija i usluga iz člana 24.
Generalni sekretar može i sam dati predloge za izmenu Konvencije.
Član 22.
Osoblje Organizacije
Prava i obaveze zaposlenih u Organizaciji utvrđuju se Statutom o osoblju Organizacije koje donosi Upravni odbor saglasno članu 15. tačka 5. pod c).
Član 23.
Bilten
Organizacija objavljuje bilten koji sadrži službena saopštenja kao i druga saopštenja koja su potrebna i korisna za primenu Konvencije.
Materijali za koje je, na osnovu Konvencije odgovoran Generalni sekretar mogu se dati, ako je to potrebno, i u obliku obaveštenja u biltenu.
Član 24.
Spisak linija
1. Linije prevoza na pomorskim i unutrašnjim vodenim putevima koje su navedene u prvim članovima Jedinstvenih pravila CIV i Jedinstvenih pravila CIM na kojima se, pored prevoza železnicom, prevoz vrši po osnovu samo jednog ugovora, upisuju se u dva spiska:
a) spisak linija prevoza na pomorskim i unutrašnjim vodenim putevima CIV b) spisak linija prevoza na pomorskim i unutrašnjim vodenim putevima CIM
2. Železničke pruge onih država članica koje su dostavile rezervu u skladu sa članom 1. tačka 6. Jedinstvenih pravila CIV ili u skladu sa članom 1. tačka 6. Jedinstvenih pravila CIM, upisuju se u dva spiska u skladu sa tom rezervom:
a) spisak železničkih pruga CIV,
b) spisak železničkih pruga CIM.
3. Države članice dostavljaju Generalnom sekretaru svoja saopštenja o upisivanju ili brisanju linija, odnosno pruga navedenih u tač. 1. i 2. Linije prevoza na pomorskim i unutrašnjim vodenim putevima navedene u tački 1, ukoliko povezuju države članice, upisuju se samo uz saglasnost tih država a za brisanje takve linije, dovoljno je saopštenje jedne od tih država.
4. Generalni sekretar obaveštava sve države članice o upisu ili brisanju neke od linija, odnosno pruga.
5. Odredbe Konvencije počinju da se primenjuju na prevoze na pomorskim i unutrašnjim vodenim putevima navedenim u tački 1. i prevoze na železničkim prugama navedenim u tački 2. po isteku roka od mesec dana počev od datuma obaveštenja Generalnog sekretara o upisu. Primena odredbi Konvencije na ove prevoze prestaje po isteku roka od tri meseca od datuma obaveštenja Generalnog sekretara o brisanju izuzev kada je reč o otpočetim prevozima koji se moraju završiti.
DEO IV
Finansiranje
Član 25.
Plan rada. Budžet. Obračuni. Izveštaj o radu.
1. Plan rada, budžet i obračuni Organizacije obuhvataju period od dve kalendarske godine.
2. Oranizacija objavljuje izveštaj o radu najmanje svake dve godine.
3. Iznos troškova Organizacije za svaki budžetski period utvrđuje Upravni odbor na predlog Generalnog sekretara.
Član 26.
Finansiranje troškova
1. Sa izuzetkom tač.2 do 4. troškove Organizacije, koji nisu pokriveni drugim prihodima, pokrivaju države članice i to dve petine iznosa na osnovu sistema podele učešća Ujedinjenih Nacija, a tri petine iznosa srazmerno ukupnoj dužini železničke infrastrukture kao i pomorskih i unutrašnjih plovnih puteva upisanih u skladu sa članom 24. tačka 1. Međutim, linije pomorskih i unutrašnjih plovnih puteva računaju se samo sa polovinom svoje dužine.
2. Kada neka država članica koja dostavi rezervu u skladu sa članom 1. tačka 6. Jedinstvenih pravila CIV ili u skladu sa članom 1. tačka 6. Jedinstvenih pravila CIM, njeno učešće se ostvaruje kako sledi:
a) umesto ukupne dužine železničke infrastrukture na teritoriji odnosne države članice uzima se obzir samo dužina železničkih pruga upisanih u skladu sa članom 24. tačka 2.
b) udeo učešća prema sistemu podele Ujedinjenih Nacija izračunava se srazmerno dužini pruga i linija upisanih u skladu sa članom 24, tač. 1. i 2. u odnosu na ukupnu dužinu železničke infrastrukture na teritoriji odnosne države članice i na ukupnu dužinu linija upisanih u skladu sa članom 24. tačka 1.; učešće ni u kom slučaju ne može biti manje od 0,01 procenata.
3. Svaka država članica snosi minimum 0,25, odnosno maksimum 15 procenata od učešća.
4. Upravni odbor utvrđuje:
a) koji doprinosi Organizacije se odnose na države članice na isti način i koje troškove snose države članice na način naveden u tač.1.
b) koji doprinosi se odnose samo na jedan deo država, a koje troškove snose sve države članice na isti način.
Tačka 3. se primenjuje po analogiji. Ove odredbe nemaju uticaja na član 4. tačka 3.
5. Učešće država članica u troškovima Organizacije dospeva na plaćanje u obliku avansa koji se plaća u dve rate najkasnije do 31. oktobra svake od dve godine koje su obuhvaćene budžetom. Avans se određuje na osnovu konačno utvrđenog učešća za prethodne dve godine.
6. Prilikom slanja izveštaja o radu i završnog računa, Generalni sekretar saopštava konačni iznos učešća za protekle dve godine kao i iznos avansa za naredne dve kalendarske godine.
7. Posle 31. decembra godine u kojoj je Generalni sekretar dostavio saopštenje u skladu sa tačkom 6, na iznose dospele na plaćanje za protekle dve godine obračunava se kamata od pet procenata godišnje. Ako u roku od godinu dana od tog datuma neka država članica ne plati svoj udeo, njeno pravo glasa se ukida dok ne izvrši svoju obavezu plaćanja. Po isteku dodatnog roka od dve godine, Generalna skupština razmatra da li stav te države treba smatrati za prećutno otkazivanje Konvencije i, u tom slučaju, utvrđuje datum početka njegovog dejstva.
8. U slučaju otkazivanja u skladu sa tačkom 7. ili u skladu sa članom 41. kao i u slučaju ukidanja prava glasa iz člana 40. tačka 4. pod b), učešće čije plaćanje kasni mora se platiti.
9. Iznosi koji nisu plaćeni, biće pokriveni iz sredstava Organizacije.
10. Država članica koja je otkazala Konvenciju može ponovo da postane država članica, pod uslovom da plati iznose koje duguje.
11. Organizacija dobija naknadu za pokrivanje posebnih troškova proisteklih iz aktivnosti predviđenih članom 21. pod j) do l). U slučajevima predviđenim članom 21. tačka 3. pod j) i k), ovu naknadu utvrđuje Upravni odbor, na predlog Generalnog sekretara. U slučaju koji predviđen članom 21. tačka 3. pod l), primenjuje se član 31. tačka 3.
Član 27.
Revizija računa
1. Osim ako Generalna skupština ne donese drugačiju odluku u smislu člana 14. tačka 2 pod k), reviziju računa vrši država u kojoj se nalazi sedište prema propisima utvrđenim u ovom članu i, saglasno posebnim uputstvima Upravnog odbora koja moraju biti u skladu sa Pravilnikom o knjigovodstvu i računovodstvu Organizacije (član 15, tačka 5 pod e).
2. Revizor proverava račune Organizacije, uključujući i sva gotovinska sredstva i posebne račune, onako kako smatra za neophodno kako bi se uverio:
a) da su sva finansijska dokumenta u skladu sa knjigama i spisima Organizacije;
b) da su finansijske operacije prikazane u finansijskim dokumentima vođene po pravilima i propisima, budžetskim odredbama i drugim uputsvima Organizacije;
c) da su vrednosni papiri i gotovina u banci ili u blagajni provereni na osnovu potvrda dobijenih od ulagača Organizacije ili stvarno prebrojani.
d) da je unutrašnja kontrola, uključujući proveru računa, odgovarajuća.
e) da su svi elementi aktive i pasive kao i svi viškovi i manjkovi proknjiženi na način koji on smatra zadovoljavajućim.
3. Revizor je jedini nadležan da prihvati u celini, odnosno delimično potvrdi i dokaze koje mu podnese Generalni sekretar. Ako smatra da je to potrebno, može da pristupi ispitivanju i detaljnoj proveri svih računovodstvenih dokumenata koji se odnose na finansijsko poslovanje ili na nabavku i opremu.
4. Revizor u svakom trenutku ima slobodan pristup svim knjigama, spisima, računovodstvenim dokumentima i drugim podacima za koje smatra da su mu potrebni.
5. Revizor nije ovlašćen da odbacuje određene stavke iz računa ali će odmah skrenuti pažnju Generalnom sekretaru na svaku operaciju čija mu ispravnost ili opravdanost izgleda sporna, da bi ovaj preduzeo sve potrebne mere.
6. Revizor podnosi i potpisuje potvrdu o finansijskom stanju sledeće sadržine: „Pregledao sam finansijska dokumenta Organizacije za budžetsku godinu koja je završena 31. decembra … . Pregled je obuhvatio opštu analizu knjigovodstvenih i drugih dokaznih materijala koji su mi s obzirom na okolnosti izgledali potrebni.” Zavisno od slučaja, ova potvrda pokazuje:
a) da finansijska dokumenta odražavaju na zadovoljavajući način finansijsko stanje na dan isteka analiziranog perioda kao i rezultate poslovanja u toku ovog perioda;
b) da su finansijska dokumenta sastavljena prema navedenim knjigovodstvenim načelima;
c) da su finansijska načela primenjena na način koji odgovara onome koji je sproveden u prethodnoj budžetskoj godini;
d) da je finansijsko poslovanje vođeno u skladu sa pravilima i propisima, budžetskim odredbama i drugim uputstvima Organizacije.
7. U svom izveštaju o finansijskom poslovanju, revizor navodi:
a) vrstu i obim provere koju je sproveo,
b) elemente koji se odnose na namenu ili tačnost računa, uključujući po potrebi:
1) podatke potrebne za pravilno tumačenje i ocenu računa;
2) svaki iznos koji je trebalo da bude naplaćen ali koji nije ušao u račun;
3) svaki iznos koji je bio predmet obaveza redovnog ili vanrednog rashoda, a koji nije proknjižen odnosno koji nije obuhvaćen finansijskim dokumentima;
4) rashode koji nisu pravdani valjanim materijalnim dokazima;
5) mišljenje da li su računske knjige pravilno vođene; treba navesti slučajeve u kojima izgled finansijskih dokumenata odstupa od knjigovodstvenih načela koja su opšte priznata i stalno se primenjuju;
c) ostala pitanja na koja treba skrenuti pažnju Upravnog odbora, kao što su na primer:
1) slučajevi pronevere ili osnovane sumnje u proneveru,
2) rasipanje ili nepravilno korišćenje sredstava ili druge imovine Organizacije (čak i kada su računi koji se odnose na obavljeno poslovanje bili u redu);
3) rashodi koji bi kasnije mogli da prouzrokuju značajne troškove za Organizaciju,
4) svaka opšta, ili posebna greška u sistemu kontrole prihoda i rashoda ili nabavki i materijala;
5) rashodi u neskladu sa namerama Upravnog odbora, vodeći računa o propisno odobrenom prenosu sredstava unutar budžeta;
6) prekoračenja kredita (raspoloživi iznos), uzimajući pritom u obzir izmene proistekle iz prenosa koja su odobrena unutar budžeta,
7) rashodi koji nisu u skladu sa dobijenim ovlašćenjima;
d) tačnost ili netačnost računa koji se odnose na nabavke i materija, utvrđena posle izvršenog popisa ili pregleda knjiga.
Pored toga, izveštaj može da ukaže na poslovanje prikazano za neku raniju poslovnu godinu,o kome su dobijeni novi podaci, ili na poslovanje koje će se obaviti u nekoj narednoj poslovnoj godini i o kome bi bilo poželjno unapred obavestiti Upravni odbor.
8. Revizor ni u kom slučaju ne sme uneti kritike u svoj izveštaj, a da prethodno nije pružio mogućnost Generalnom sekretaru da dâ objašnjenje.
9. Revizor obaveštava Upravni odbor i Generalnog sekretara o nalazima do kojih je došao tokom revizije. Pored toga, on može izneti svaku primedbu koju smatra korisnom u vezi sa finansijskim izveštajem Generalnog sekretara.
10. Kada revizor uradi sažetu kontrolu ili ne dobije dovoljno dokaznih dokumenata, to mora da navede u svojoj potvrdi i u svom izveštaju i da precizira razloge za svoje napomene kao i posledice koje iz toga proističu a koje utiču na finansijsko stanje i proknjižene finansijske operacije.
DEO V
Arbitraža
Član 28.
Nadležnost
1. Sporovi između država članica u pogledu tumačenja ili primene Konvencije, kao i sporovi između država članica i Organizacije oko tumačenja ili primene Protokola o privilegijama i imunitetima mogu se, na zahtev jedne strane, podneti arbitraži. Strane slobodno određuju sastav arbitražnog suda i arbitražni postupak.
2. Sporovi u pogledu tumačenja ili primene Konvencije i ostalih konvencija koje je uradila Organizacija, u skladu sa članom 2. tačka 2, ukoliko nisu rešeni sporazumno ili podneti na rešavanje redovnom sudu, mogu se, na osnovu sporazuma između zainteresovanih strana, podneti arbitražnom sudu. Čl. od 29. do 32. primenjuju se na sastav arbitražnog suda i arbitražni postupak.
3. Svaka država može, prilikom dostavljanja zahteva za pristupanje, da zadrži pravo da ne primenjuje sve odredbe ili deo odredaba iz tačaka 1. i 2.
4. Svaka država koja izrazi rezervu saglasno tački 3 može od nje da odustane u svakom trenutku, s tim što će o tome obavestiti depozitara. Ovo odustajanje od rezerve stupa na snagu mesec dana od datuma kada depozitar o tome obavesti države članice.
Član 29.
Sporazum. Sudska pisarnica.
Strane zaključuju sporazum kojim se utvrđuje naročito:
a) predmet spora,
b) sastav suda i dogovoreni rokovi za naimenovanje jednog ili više arbitara,
c) mesto dogovoreno za sedište suda.
Sporazum se mora dostaviti Generalnom sekretaru, koji preuzima dužnosti sudske pisarnice.
Član 30.
Arbitri
1. Generalni sekretar sastavlja i uredno vodi spisak arbitara. Svaka država-članica može da upiše u spisak arbitara dva svoja državljanina.
2. Arbitražni sud sačinjava jedan, tri ili pet arbitara, u skladu sa sporazumom. Arbitri se biraju među licima koja su navedena u spisku pomenutom u tački 1. Međutim, ako sporazum predviđa pet arbitara, svaka strana može da izabere po jednog arbitra koji nije naveden u spisku. Ako sporazum predviđa jednog jedinog arbitra, njega sporazumno biraju strane. Ako sporazum predviđa tri ili pet arbitara, svaka strana bira jednog, odnosno dva arbitra, prema slučaju: arbitri određuju sporazumno trećeg ili petog arbitra koji predsedava arbitražnim sudom. Ako se strane ne slažu o određivanju arbitra ili izabrani arbitri o trećem, odnosno petom arbitru, odluku o tome donosi Generalni sekretar.
3. Arbitar pojedinac, treći ili peti arbitar ne sme imati isto državljanstvo kao strane u sporu, osim ako su one istog državljanstva.
4. Intervencija treće strane u sporu nema uticaja na sastav arbitražnog suda.
Član 31.
Postupak. Troškovi
1. Arbitražni sud odlučuje o postupku vodeći računa naročito o sledećim odredbama:
a) isleđuje i presuđuje sporove na osnovu podataka koje podnesu strane ali, prilikom izricanja presude, nije vezan tumačenjem koje daju strane,
b) ne može dosuditi više ili nešto drugo od onoga što je tužilac zahtevao, niti manje od onoga što je tuženi priznao da duguje,
c) arbitražni sud sastavlja arbitražnu presudu sa potrebnim obrazloženjem i saopštava je stranama preko Generalnog sekretara,
d) ukoliko ne postoje suprotne odredbe prinudnog prava mesta u kome zaseda arbitražni sud i suprotni sporazum između strana, arbitražna presuda je pravosnažna.
2. Honorare arbitara utvrđuje Generalni sekretar.
3. Arbitražnom presudom utvrđuju se sudski troškovi i određuje njihova raspodela između strana kao i raspodela honorara arbitara.
Član 32.
Zastarelost. Izvršnost.
1. U pogledu prekida zastarelosti, pokretanje arbitražnog postupka ima isto dejstvo kao i materijalno pravo u pogledu podizanja tužbe kod redovnog suda.
2. Arbitražna presuda postaje izvršna u svakoj državi članici posle obavljanja formalnosti propisanih u državi u kojoj treba da se izvrši. Revizija suštine spora nije dopuštena.
DEO VI
Izmene Konvencije
Član 33.
Nadležnost
1. Generalni sekretar odmah obaveštava države članice o predlozima za izmenu Konvencije koje su dostavile države članice ili koje je on sam izradio.
2. Generalna skupština odlučuje o predlozima za izmenu Konvencije osim ako tač. 4, 5. i 6. nije predviđena drugačija nadležnost.
3. Kada joj je podnet predlog za izmenu, Generalna skupština može, većinom glasova predviđenom u članu 14. tačka 6, utvrditi da je podneti predlog u tesnoj vezi sa jednom ili više odredaba iz Dodataka Konvencije. U tom slučaju, kao i u slučajevima navedenim u tač. 4, 5. i 6, druga rečenica, Generalna skupština je, takođe, ovlašćena da odlučuje o izmenama te, odnosno tih odredbi iz Dodataka.
4. U zavisnosti od odluka Generalne skupštine donetih u skladu sa tačkom 3, prva rečenica, Reviziona komisija odlučuje o predlozima za izmenu sledećih odredbi:
a) čl. 9. i 27, tač. od 2 do 10,
b) Jedinstvena pravila CIV, izuzev čl. 1, 2, 5, 6, 16, 26 do 39, 41 do 53 i 56 do 60,
c) Jedinstvena pravila CIM, izuzev čl. 1, 5, 6, tač. 1 i 2, čl. 8, 12, 13, tačka 2, čl. 14, 15, tač. 2 i 3, člana 19, tač. 6 i 7, kao i čl. 23 do 27, 30 do 33, 36 do 41 i 44 do 48,
d) Jedinstvena pravila CUV, sa izuzetkom čl. 1, 4, 5 i 7 do 12,
e) Jedinstvena pravila CUI, sa izuzetkom čl. 1, 2, 4, 8 do 15, 17 do 19, 21, 23 do 25,
f) Jedinstvena pravila APTU, izuzev čl. 1, 3 i 9 do 11 kao i prilozi ovih Jedinstvenih pravila,
g) Jedinstvena pravila ATMF, izuzev čl. 1, 3 i 9.
Po podnošenju predloga za izmenu Revizionoj komisiji u skladu sa navedenim pod a) do g), jedna trećina država zastupljenih u Komisiji može da zahteva podnošenje tih predloga Generalnoj skupštini na odlučivanje.
Komisija stručnjaka RID odlučuje o predlozima za izmenu Pravilnika o međunarodnom prevozu opasne robe (RID). Po podnošenju ovih predloga Komisiji stručnjaka RID, jedna trećina država zastupljenih u Komisiji može tražiti da ti predlozi budu podneti Generalnoj skupštini na odlučivanje.
Komisija stručnjaka za tehnička pitanja odlučuje o predlozima za izmenu priloga Jedinstvenih pravila APTU. Po podnošenju ovih predloga Komisiji stručnjaka za tehnička pitanja jedna trećina država zastupljenih u Komisiji može tražiti da ti predlozi budu podneti Generalnoj skupštini na odlučivanje.
Član 34.
Odluke Generalne skupštine
1. Generalni sekretar obaveštava države članice o izmenama Konvencije o kojima je Generalna skupština donela odluku.
2. Izmene same Konvencije, o kojima je Generalna skupština donela odluku, stupaju na snagu dvanaest meseci po njihovom usvajanju od strane dve trećine država-članica za sve države članice osim za one koje su, pre njihovog stupanja na snagu, dostavile izjavu u kojoj su navele da nisu saglasne sa navedenim izmenama.
3. Izmene Dodataka Konvencije, o kojima je Generalna skupština donela odluku, stupaju na snagu dvanaest meseci po njihovom usvajanju od strane jedne polovine država koje nisu dostavile izjavu saglasno članu 42, tačka 1, prva rečenica, za sve države članice osim za one koje su, pre njihovog stupanja na snagu, dostavile izjavu u kojoj su navele da nisu saglasne sa navedenim izmenama i osim za one koje su dostavile izjavu saglasno članu 42. tačka 1, prva rečenica.
4. Države članice dostavljaju Generalnom sekretaru svoja saopštenja u pogledu usvajanja izmena Konvencije o kojima je Generalna skupština donela odluku kao i svoje izjave u kojima navode na nisu saglasne sa tim izmenama. Generalni sekretar o tome obaveštava ostale države članice.
5. Rokovi navedeni u tač. 2. i 3. počinju da teku počev od datuma saopštenja Generalnog sekretara o tome da su ispunjeni uslovi za stupanje na snagu izmena.
6. U trenutku usvajanja određene izmene, Generalna skupština može da utvrdi da je ista usvojena tako da će sve one države članice koje su dostavile izjavu saglasno tački 2 ili 3 i koje nisu odobrile izmenu u roku od osamnaest meseci od datuma njenog stupanja na snagu, po isteku tog roka prestati da budu države članice Organizacije.
Kada se odluke Generalne skupštine odnose na Dodatke Konvencije, primena odnosnog Dodatka se u celini obustavlja, odmah po stupanju na snagu tih odluka, u prevozu sa i između država članica koje su se, saglasno tački 3, usprotivile odlukama u predviđenom roku. Generalni sekretar obaveštava države članice o ovoj obustavi primene; ona prestaje da važi po isteku roka od mesec dana počev od datuma saopštenja Generalnog sekretara ostalim državama članicama o povlačenju protivljenja.
Član 35.
Odluke Komisije
1. Generalni sekretar saopštava državama članicama izmene Konvencije koje su donele Komisije.
2. Izmene same Konvencije, koje je donela Reviziona komisija, stupaju na snagu za sve države članice prvog dana dvanaestog meseca nakon meseca tokom kojeg je Generalni sekretar o njima obavestio države članice. Države članice mogu da dostave primedbu u roku od četiri meseca od datuma saopštenja. U slučaju da jedna četvrtina država članica stavi prigovor, izmena ne može stupiti na snagu. Ako jedna država članica stavi prigovor na odluku Revizione komisije u roku od četiri meseca i otkaže Konvenciju, ovo otkazivanje stupa na snagu na dan predviđen za stupanje na snagu te odluke.
3. Izmene Dodataka Konvencije koje je donela Reviziona komisija, stupaju na snagu za sve države članice, prvog dana dvanaestog meseca nakon meseca tokom kojeg je Generalni sekretar o njima obavestio države članice. Izmene koje je usvojila Komisija stručnjaka RID ili Komisija stručnjaka za tehnička pitanja stupaju na snagu za sve države članice prvog dana šestog meseca nakon meseca tokom kojeg je Generalni sekretar o njima obavestio države članice.
4. Država članica može da stavi prigovor u roku od četiri meseca počev od datuma saopštavanja iz tačke 3. U slučaju da jedna četvrtina država-članica stavi prigovor, izmena ne može stupiti na snagu. U državama članicama koje su stavile prigovor protiv određene odluke u predviđenim rokovima, primena odnosnog Dodatka se u celini ukida u prevozu sa i između država članica počev od trenutka stupanja na snagu tih odluka. Međutim, u slučaju prigovora protiv usvajanja nekog tehničkog standarda ili jedinastvenog tehničkog propisa, samo će taj standard, odnosno propis biti ukinut u prevozu sa i između država članica počev od trenutka stupanja na snagu tih odluka. Isto ovo se odnosi i na delimične prigovore.
5. Generalni sekretar saopštava državama članicama obustave iz tačke 4. Ove obustave se ukidaju po isteku roka od mesec dana počev od datuma saopštenja Generalnog sekretara državama članicama o povlačenju odnosnog prigovora.
6. Prilikom utvrđivanja broja prigovora predviđenih u tač. 2 i 4, ne uzimaju se u obzir države članice:
a) koje nemaju pravo glasa (član 14. tačka 5, član 26. tačka 7 ili član 40. tačka 4),
b) koje nisu članovi odnosne Komisije (član 16. tačka 1, druga rečenica),
c) koje su dostavile izjavu saglasno članu 9. tačka 1 Jedinstvenih pravila APTU.
DEO VII
Završne odredbe
Član 36.
1. Generalni sekretar je depozitar ove Konvencije. Njegove funkcije u svojstvu depozitara su objavljene u Delu VII Bečke konvencije o ugovornom pravu od 23. maja.1969. godine.
2. Kada dođe do spora između neke države članice i depozitara po pitanju izvršenja njegovih funkcija, depozitar ili odnosna država članica treba da podnese to pitanje drugim državama članicama ili, eventualno, na odlučivanje Upravnom odboru.
Član 37.
1. Pristupanje Konvenciji je otvoreno za sve države na čijoj teritoriji se eksploatiše železnička infrastruktura.
2. Država, koja želi da pristupi Konvenciji, dostavlja svoj zahtev Depozitaru. Depozitar obaveštava ostale države članice o tom zahtevu.
3. Zahtev se automatski usvaja ako u roku od tri meseca posle saopštenja navedenog u tački 2. pet država članica ne dostavi Depozitaru svoj prigovor. Depozitar odmah o tome obaveštava državu koja je tražila pristupanje kao i države članice. Pristupanje stupa na snagu prvog dana trećeg meseca nakon ovog obaveštenja.
4. U slučaju da najmanje pet država članica stavi prigovor u roku predviđenom u tački 3, zahtev za pristupanje se podnosi Generalnog skupštini koja o tome donosi odluku.
5. Sa rezervom člana 42, svako pristupanje Konvenciji se može odnositi samo na verziju Konvencije koja važi u trenutku početka važenja pristupanja.
Član 38.
1. Pristupanje Konvenciji je otvoreno za one regionalne organizacije za ekonomsku integraciju koje su nadležne za usvajanje njihovih zakonskih propisa koji su obavezujući za njihove članove u vezi sa onim pitanjima koja su obuhvaćena ovom Konvencijom a jedna ili više njihovih država članica su članice Organizacije. Uslovi za pristupanje se utvrđuju sporazumom koji se zaključuje između Organizacije i regionalne organizacije.
2. Regionalna organizacija može da koristi prava kojima raspolažu njeni članovi na osnovu Konvencije, u onoj meri u kojoj ta prava obuhvataju ona pitanja koja su u njenoj nadležnosti. To se odnosi i na obaveze država članica na osnovu Konvencije, izuzev finansijskih obaveza navedenih u članu 26.
3. U pogledu prava glasanja i prava na prigovor predviđenih u članu 35. tač. 2. i 4. regionalna organizacija raspolaže sa onolikim brojem glasova koliko ima članova, koji su istovremeno članovi Organizacije. Ovi poslednji mogu koristiti svoja prava, tačnije rečeno pravo glasa, samo na način utvrđen u tač. 2. Regionalna organizacija nema pravo glasa u pogledu Dela IV.
4. U pogledu prestanka važenja članstva, član 41. se primenjuje po analogiji.
Član 39.
1. Sve države na čijoj teritoriji se eksploatiše železnička infrastruktura mogu postati pridruženi članovi Organizacije. Član 37. tač.2. do 5, primenjuje se po analogiji.
2. Pridruženi član može učestvovati u radu organa navedenih u članu 13. tačka 1. pod a) i c) do f) ali samo sa savetodavnim glasom. Pridruženi član ne može biti imenovan za člana Upravnog odbora, a učestvuje u troškovima organizacije sa 0,25 procenata od udela (član 26. tačka 3).
3. Član 41. se primenjuje po analogiji u slučaju prestanka svojstva pridruženog člana.
Član 40.
Ukidanje članstva
1. Država članica može tražiti, bez otkazivanja Konvencije, da se ukine njeno svojstvo člana Organizacije, kada se na njenoj teritoriji više ne odvija nikakav međunarodni železnički prevoz, a za šta odnosna država-članica nije odgovorna.
2. Upravni odbor odlučuje o zahtevu za ukidanje svojstva člana. Zahtev se podnosi Generalnom sekretaru najkasnije tri meseca pre sednice Odbora.
3. Ukidanje svojstva člana stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi nakon dana saopštenja Generalnog sekretara državama članicama o odluci Upravnog odbora. Ukidanje svojstva člana prestaje saopštenjem države članice o uspostavljanju međunarodnog železničkog prevoza na njenoj teritoriji. Generalni sekretar odmah o tome obaveštava države članice.
4. Ukidanje svojstva člana ima sledeće posledice:
a) oslobađanje države članice od njene obaveze učešća u finansiranju troškova Organizacije,
b) ukidanje prava glasa u organima Organizacije,
c) ukidanje prava na prigovor u smislu člana 34. tač. 2. i 3, i člana 35. tač. 2. i 4.
Član 41.
Otkazivanje Konvencije
1. Konvencija se može, u svakom trenutku, otkazati.
2. Svaka država članica koja želi da otkaže Konvenciju, obaveštava o tome depozitara. Otkazivanje stupa na snagu 31. decembra naredne godine.
Član 42.
1. Svaka država članica može, u svakom trenutku, izjaviti da neće u celini primenjivati određene Dodatke Konvencije. Pored toga, rezerve i izjave o tome da neće primenjivati određene odredbe same Konvencije ili njenih Dodataka prihvataju se samo ako su te rezerve i izjave izričito predviđene samim odredbama.
2. Rezerve, odnosno izjave dostavljaju se Depozitaru i počinju da važe od trenutka stupanja na snagu Konvencije za odnosnu državu. Sve izjave dostavljene posle ovog stupanja na snagu počinju da važe 31. decembra godine koja sledi posle te izjave. Depozitar o tome obaveštava države-članice.
Član 43.
Raspuštanje Organizacije
1. Generalna skupština može da odluči o raspuštanju Organizacije i eventualnom prenošenju ovlašćenja na neku drugu međuvladinu organizaciju a pritom, eventualno, može sa tom organizacijom da utrdi uslove ovog prenošenja ovlašćenja.
2. U slučaju raspuštanja Organizacije, njena imovina se deli na države-članice koje su bile članovi Organizacije, bez prekida, tokom pet poslednjih kalendarskih godina pre godine kada je doneta odluka saglasno tački 1, i to proporcionalno u skladu sa prosečnom stopom njihovog učešća u pokrivanju troškova Organizacije tokom tih pet prethodnih godina.
Član 44.
Prelazne odredbe
U slučajevima predviđenim članom 34. tačka 7, članom 35. tačka 4, članom 41. tačka 1, članom 42, pravo koje važi u trenutku zaključivanja ugovora koji podležu Jedinstvenim pravilima CIV, Jedinstvenim pravilima CIM, Jedinstvenim pravilima CUV i Jedinstvenim pravilima CUI, primenjuje se na postojeće ugovore.
Član 45.
Tekst Konvencije
1. Konvencija je sastavljena na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku. U slučaju spora, merodavan je tekst na francuskom jeziku.
2. Na predlog jedne od odnosnih država, Organizacija objavljuje zvanične prevode Konvencije na druge jezike ako je jedan od tih jezika zvanični jezik na teritoriji najmanje dve države članice. Ovi prevodi se rade u saradnji sa nadležnim službama odnosnih država članica.
P R O T O K O L
o privilegijama i imunitetima Međuvladine organizacije
za međunarodne železničke prevoze (OTIF)
Član 1.
Sudski, izvršni i rekvizicioni imunitet
1. U okviru svoje službene delatnosti Organizacija uživa sudski i izvršni imunitet osim:
a) ako bi se Organizacija izričito odrekla imuniteta u nekom posebnom slučaju,
b) u slučaju građanske tužbe koju podigne treće lice,
c) u slučaju protivtužbe u neposrednoj vezi sa glavnom tužbom koju je podigla Organizacija,
d) u slučaju zabrane, na osnovu sudske odluke, na plate, zarade i ostale prinadležnosti koje Organizacija duguje nekom članu svog osoblja.
2. Imovina i ostala dobra Organizacije, bez obzira gde se nalaze, uživaju imunitet u odnosu na sve oblike rekvizicije, konfiskacije, sekvestra i druge oblike zabrane ili prinude, izuzev ukoliko je to privremeno potrebno radi sprečavanja udesa u vezi s motornim vozilima koja pripadaju Organizaciji ili koja saobraćaju za njene potrebe i istraga do kojih može da dođe zbog tih udesa.
Član 2.
Zaštita od eksproprijacije
Ako je eksproprijacija potrebna zbog javne koristi, treba preduzeti sve odgovarajuće mere kako bi se sprečilo da ona bude prepreka za obavljanje delatnosti Organizacije, i bez odlaganja uplatiti naknadu u odgovarajućem iznosu.
Član 3.
Oslobađanje od poreza
1. Svaka država članica oslobađa neposrednog poreza Organizaciju, njena dobra i prihode za obavljanje njene službene delatnosti. Kad Organizacija vrši kupovine ili koristi usluge znatne vrednosti koje su neophodne za obavljanje njene službene delatnosti i kada cena tih kupovina ili usluga obuhvata porez ili druge dažbine, države članice preduzimaju, uvek kada je to moguće, odgovarajuće mere u cilju oslobađanja od poreza ili drugih dažbina ili u cilju vraćanja tih iznosa.
2. Ne odobrava se nikakvo oslobađanje za poreze i takse koji predstavljaju samo naknadu za učinjene usluge.
3. Dobra, stečena u skladu sa tačkom 1. mogu se prodati, ustupiti ili koristiti samo pod uslovima koje utvrde države članice koje su odobrile oslobađanje.
Član 4.
Oslobađanje od carina i dažbina
1. Proizvodi koje uveze ili izveze Organizacija i koji su neophodni za obavljanje službene delatnosti, oslobođeni su svih uvoznih ili izvoznih carina i dažbina.
2. Nikakvo oslobađanje, u smislu ovog člana, ne odobrava se za kupovinu i uvoz dobara ili pružanje usluga za lične potrebe osoblja Organizacije.
3. Član 3., tač.3 važi na odgovarajući način, za robu koja je uvezena u skladu sa tač. 1.
Član 5.
Službene delatnosti
Službene delatnosti Organizacije u smislu ovog protokola su delatnosti koje odgovaraju ciljevima utvrđenim u članu 2. Konvencije.
Član 6.
Novčane transakcije
Organizacija može da prima i poseduje sve vrste novčanih sredstava, valute, gotov novac ili hartije od vrednosti. Ona može njima slobodno da raspolaže i da ih koristi u svrhe predviđene Konvencijom, kao i da poseduje račun u bilo kojoj valuti u onom obimu koji joj je potreban da odgovori svojim obavezama.
Član 7.
Saopštenja
Za svoja službena saopštenja i prenos svih svojih dokumenata, Organizacija se koristi postupkom koji je u istoj meri povoljan kao i postupak koji svaka država članica odobrava drugim srodnim međunarodnim organizacijama.
Član 8.
Privilegije i imuniteti predstavnika država članica
Predstavnici država članica uživaju, u vršenju svojih dužnosti i za vreme svojih službenih putovanja, sledeće privilegije i imunitete na teritoriji svake države članice:
a) sudski imunitet, čak i posle završetka misije za radnje, uključujući i svoje pismene i usmene izjave, izvršene prilikom obavljanja dužnosti; taj imunitet se, međutim, ne daje u slučaju štete nastale zbog udesa prouzrokovanog motornim vozilom ili bilo kojim drugim prevoznim sredstvom koje pripada predstavniku države ili koje on vozi, ili u slučaju povrede propisa o saobraćaju koji se odnose na navedena prevozna sredstva;
b) imunitet od hapšenja i pritvora, izuzev u slučaju kada su zatečeni u vršenju krivičnog dela;
c) imunitet od zaplene ručnog prtljaga, izuzev u slučaju kada su zatečeni u vršenju krivičnog dela;
d) nepovredivost svih zvaničnih spisa i dokumenata;
e) oslobađanje za sebe lično i supružnika od svih mera koje ograničavaju ulazak i svih formalnosti u vezi s prijavljivanjem stranaca;
f) iste olakšice u pogledu deviznih propisa ili propisa o menjanju valute kao što su olakšice koje se odobravaju predstavnicima stranih vlada u privremenoj službenoj misiji.
Član 9.
Privilegije i imuniteti osoblja Organizacije
Osoblje Organizacije uživa u vršenju svojih dužnosti sledeće privilegije i imunitete, na teritoriji svake države članice:
a) sudski imuniteti za radnje, uključujući i pismene i usmene izjave, izvršene prilikom obavljanja dužnosti, i u granicama nadležnosti; taj imunitet, međutim, nema važnost u slučaju štete nastale zbog udesa prouzrokovanog motornim vozilom ili bilo kojim drugim prevoznim sredstvom koje pripada članu osoblja Organizacije ili koje on vozi, ili u slučaju povrede propisa o saobraćaju koji se odnose na navedena vozila; osoblje uživa ovaj imunitet i posle završetka službe u Organizaciji;
b) nepovredivost svih zvaničnih spisa i dokumenata;
c) iste izuzetke od odredaba koje ograničavaju useljavanje i propisuju prijavljivanje stranaca kao one koje se priznaju, po pravilu, osoblju međunarodnih organizacija; članovi porodice koji žive u zajedničkom domaćinstvu uživaju iste olakšice;
d) oslobađanje od poreza na dohodak, zadržavajući pravo na uvođenje unutrašnjeg oporezivanja u korist Organizacije, plata, zarada i ostalih primanja, koje isplaćuje Organizacija; međutim, države članice imaju mogućnost da te plate, zarade i primanja uzmu u obzir prilikom izračunavanja visine poreza koji treba naplatiti na prihode iz drugih izvora; države članice nisu dužne da primenjuju to oslobađanje od poreza na penzije koje Organizacija isplaćuje svom ranijem osoblju ili njihovim nosiocima prava;
e) iste privilegije u pogledu deviznih propisa koje se, po pravilu, priznaju osoblju međunarodnih organizacija;
f) u slučaju međunarodne krize, iste olakšice prilikom repatrijacije za sebe i članove porodice koji žive u zajedničkom domaćinstvu, kao što su olakšice koje se, po pravilu, priznaju osoblju međunarodnih organizacija.
Član 10.
Privilegije i imuniteti stručnjaka
Stručnjaci koje Organizacija angažuje, uživaju, za vreme obavljanja svoje dužnosti pri Organizaciji ili prilikom izvršavanja naloga za nju, uključujući i službena putovanja koja obavljaju zbog tih dužnosti ili naloga, sledeće privilegije i imunitete, ukoliko su im ovi potrebni za ispunjavanje njihovih zadataka:
a) sudski imunitet za radnje, uključujući i usmene i pismene izjave izvršene prilikom obavljanja dužnosti; taj imunitet međutim, nema dejstvo u slučaju štete nastale zbog udesa prouzrokovanog motornim vozilom ili bilo kojim drugim prevoznim sredstvom koje pripada stručnjaku ili koje on vozi, ili u slučaju povrede propisa o saobraćaju koji se odnose na navedena prevozna sredstva; stručnjaci uživaju taj imunitet i posle prestanka njihovih funkcija pri Organizaciji;
b) nepovredivost svih zvaničnih spisa i dokumenata;
c) devizne olakšice za prenos naknada;
d) iste olakšice u pogledu ručnog prtljaga, koje se odobravaju osoblju stranih vlada u privremenoj službenoj misiji.
Član 11.
Cilj odobrenih privilegija i imuniteta
1. Privilegije i imuniteti predviđeni ovim protokolom ustanovljeni su isključivo da bi se, u svim okolnostima, obezbedilo slobodno funkcionisanje Organizacije i potpuna nezavisnost lica kojima su odobreni. Nadležni organi ukidaju svaki imunitet u svim slučajevima u kojima bi njegovo zadržavanje moglo da spreči podizanje tužbe i u kojima bi mogao da se ukine, a da se time ne naruši ostvarenje ciljeva zbog kojih je bio odobren.
2. Nadležni organi u smislu tačke 1. su:
a) organi država članica za svoje predstavnike,
b) Upravni odbor za Generalnog sekretara,
c) Generalni sekretar za ostalo osoblje, kao i za stručnjake koje Organizacija angažuje.
Član 12.
Sprečavanje zloupotreba
1. Nijedna odredba ovog protokola ne utiče na pravo svake države članice da preduzima sve potrebne mere predostrožnosti u interesu javne bezbednosti.
2. Organizacija stalno sarađuje sa nadležnim organima država članica kako bi se olakšalo pravosuđu, obezbedilo poštovanje zakona i propisa država članica i sprečila svaka zloupotreba privilegija i imuniteta predviđenih ovim protokolom.
Član 13.
Tretman sopstvenih državljana
Nijedna država članica nije obavezna da odobri privilegije i imunitete navedene u ovom protokolu:
a) u članu 8, izuzev pod d),
b) u članu 9, izuzev pod a), b) i d),
c) u članu 10, izuzev pod a) i b)
svojim državljanima ili licima koja imaju stalno boravište u toj državi.
Član 14.
Dopunski sporazumi
Organizacija može da zaključi sa jednom ili više država članica dopunske sporazume za primenu odredaba ovog protokola u odnosu na tu ili te države članice, kao i druge sporazume u cilju obezbeđenja dobrog funkcionisanja Organizacije.
JEDINSTVENA PRAVILA ZA UGOVOR
O MEĐUNARODNOM ŽELEZNIČKOM PREVOZU PUTNIKA
(CIV–DODATAK A KONVENCIJE)
DEO I
Opšte odredbe
Član 1.
Područje primene
1. Ova Jedinstvena pravila važe za svaki ugovor o železničkom prevozu putnika uz naknadu ili besplatno kada se polazno mesto i odredište nalaze u dve različite države članice. Ovo važi bez obzira na sedište i nacionalnost strana u ugovoru o prevozu.
2. Kada međunarodni prevoz, koji je predmet samo jednog ugovora, uključuje prevoz drumom ili unutrašnjim vodenim putevima u unutrašnjem prevozu jedne države članice kao dopunu pograničnom prevozu, primenjuju se ova Jedinstvena pravila.
3. Kada međunarodni prevoz, koji je predmet samo jednog ugovora, uključuje prevoz pomorskim putevima ili pogranični prevoz unutrašnjim vodenim putevima kao dopunu železničkom prevozu, primenjuju se ova Jedinstvena pravila, ukoliko se prevoz pomorskim putevima ili unutrašnjim vodenim putevima odvija na linijama navedenim u Spisku linija propisanim članom 24, tač.1 Konvencije.
4. Ova Jedinstvena pravila se takođe primenjuju, kada je reč o odgovornosti prevoznika za smrt ili povredu putnika i za osobe koje prate pošiljku čiji prevoz je izvršen u skladu sa Jedinstvenim pravilima CIM.
5. Ova Jedinstvena pravila se ne primenjuju na prevoze između stanica na području susednih država ako infrastrukturom ovih stanica upravlja jedan ili više vlasnika infrastrukture, ali podređenih samo jednoj od tih država.
6. Svaka država koja je ugovorna strana neke druge Konvencije o direktnom međunarodnom železničkom prevozu putnika, a koja je uporediva sa ovim Jedinstvenim pravilima može, pri podnošenju zahteva za pristup Konvenciji, izjaviti da će primenjivati ova Jedinstvena pravila samo na delu infrastrukture koji se nalazi na njenoj teritoriji. Taj deo železničke infrastrukture mora biti jasno određen i povezan sa železničkom infrastrukturom države članice. Kada država da takvu izjavu ova Jedinstvena pravila važe samo:
a) ako se u ugovoru o prevozu propisano polazište i odredište kao i propisani put nalaze na navedenoj infrastrukturi, ili
b) ako navedena infrastruktura povezuje infrastrukturu dveju država članica i u ugovoru o prevozu je označena kao prevozni put za tranzitni prevoz.
7. Država koja je dala izjavu u skladu sa takom 6. može uvek da povuče izjavu kod depozitara putem saopštenja. Povlačenje stupa na snagu po isteku roka od mesec dana nakon što je depozitar obavestio o tome države članice. Izjava prestaje da važi ako Konvencija navedena u tački 6, prvi stav, prestane da važi za tu državu.
Član 2.
Izjava u pogledu odgovornosti u slučaju
smrti i povrede putnika
1. Svaka država može u svako doba, izjaviti da neće primenjivati sve odredbe Jedinstvenih pravila koja se odnose na odgovornost prevoznika u slučaju smrti i povrede putnika pri udesu koji je nastao na njenoj teritoriji, ako su žrtve udesa njeni državljani ili lica čije je uobičajeno boravište u toj državi.
2. Država koja je dala izjavu u skladu sa tačkom 1. može je u svako doba povući, obaveštavajući o tome depozitara. Povlačenje izjave stupa na snagu mesec dana od dana kada je depozitar o tome obavestio države članice.
Član 3.
Za svrhe ovih Jedinstvenih pravila izraz:
a) „Prevoznik” označava ugovornog prevoznika sa kojim je putnik zaključio ugovor o prevozu, u skladu sa ovim Jedinstvenim pravilima ili uzastopnog prevoznika koji odgovara na osnovu tog ugovora.
b) „Izvršni prevoznik” označava prevoznika koji nije zaključio ugovor o prevozu sa putnikom ili kome je prevoznik u skladu sa navedenim pod a) poverio izvršenje železničkog prevoza potpuno ili delimično.
c) „Opšti uslovi prevoza” označavaju uslove prevoznika u obliku opštih uslova ili tarifa koje su pravno na snazi u svakoj državi članici i koji su zaključenjem ugovora o prevozu postali njegov sastavni deo.
d) „Vozilo” označava automobil ili prikolicu prilikom prevoza putnika.
Član 4.
Odstupanje
1. Države članice mogu zaključiti sporazume koji predviđaju odstupanje od ovih Jedinstvenih pravila, za prevoze isključivo između dve stanice koje se nalaze sa obe strane granice, ako između njih i granice ne postoji druga stanica.
2. Za prevoze između dve države članice u tranzitu preko države koja nije članica, mogu države učesnice zaključiti sporazum koji odstupa od ovih Jedinstvenih pravila.
3. Poštujući ostale odredbe međunarodnog javnog prava dve ili više država članica mogu međusobno utvrditi uslove koji su obavezujući za prevoznika u prevozu putnika, prtljaga, životinja i vozila između ovih država.
4. Sporazumi u skladu sa tač. 1. do 3, kao i njihovo stupanje na snagu saopštavaju se Međuvladinoj organizaciji za međunarodne železničke prevoze. Generalni sekretar Organizacije o tome obaveštava države članice i zainteresovana preduzeća.
Član 5.
Obavezno pravo
Ukoliko ovim Jedinstvenim pravilima nije izričito dozvoljeno svaki ugovor koji direktno ili indirektno odstupa od ovih Jedinstvenih pravila ništavan je i bez pravnog značaja. Nevažnost takvog ugovora ne uključuje nevažnost i ostalih odredaba ugovora o prevozu. Međutim, prevoznik može preuzeti veću odgovornost i obaveze nego što je predviđeno ovim Jedinstvenim pravilima.
DEO II
Zaključenje i izvršenje ugovora o prevozu
Član 6.
Ugovor o prevozu
1. Ugovorom o prevozu prevoznik se obavezuje da će putnike kao i u datom slučaju prtljag i vozilo prevesti do odredišta, a prtljag i vozilo isporučiti u odredište.
2. Ugovor o prevozu se potvrđuje sa jednom ili više prevoznih isprava koja se izdaju putniku. Međutim, na osnovu člana 9., nedostatak, neispravnost ili gubitak prevozne isprave neće uticati na postojanje ili važnost ugovora koji dalje podleže Jedinstvenim pravilima.
3. Prevozna isprava služi kao dokaz o postojanju i sadržaju ugovora o prevozu.
Član 7.
Prevozna isprava
1. Opštim uslovima prevoza određuju se oblik i sadržaj prevoznih isprava kao i jezik i pismo kojima treba da budu odštampane i ispunjene.
2. Na prevoznoj ispravi moraju biti uneti, najmanje, sledeći podaci:
a) prevoznik ili prevozioci
b) podatak da će za prevoz biti nadležna ova Jedinstvena pravila bez obzira na bilo kakvo dato odstupanje od toga; to se može označiti samo skraćenicom CIV
c) svaki drugi podatak koji je potreban kao dokaz o zaključenom sadržaju ugovora o prevozu i koji omogućava putniku da se pozove na prava koja proizilaze iz tog ugovora.
3. Nakon prijema prevozne isprave putnik utvrđuje da li je ista izdata u skladu sa njegovim podacima.
4. Prevozna isprava se može prenositi ako ne glasi na ime i ako putovanje nije otpočelo.
5. Prevozna isprava se može izdati i elektronskim označavanjem podataka koji se mogu pretvoriti u čitljive pisane simbole. Postupak u označavanju i obradi podataka mora biti funkcionalno iste vrednosti, posebno u pogledu dokazne snage prevozne isprave koja je predstavljena tim podacima.
Član 8.
Plaćanje i nadoknada cene prevoza
1. Ukoliko između putnika i prevoznika nije drugačije dogovoreno, cena prevoza se plaća unapred.
Opštim uslovima prevoza utvrđuje se pod kojim uslovima se vrši nadoknada cene prevoza.
Član 9.
Pravo na prevoz. Isključenje iz prevoza
1. Putnik mora od početka putovanja da ima voznu kartu i da je pri pregledu pokaže. Opštim uslovima prevoza može se propisati sledeće:
a) putnik koji ne može da pokaže važeću voznu kartu, dužan je da plati pored cene vozne karte i dodatak
b) putnik koji odbije da odmah plati iznos cene vozne karte ili dodatak može se isključiti iz prevoza
c) da li se i pod kojim uslovima nadoknađuje dodatak
2. Opštim uslovima prevoza se može propisati da se putnik koji:
a) predstavlja opasnost za sigurnost i red zaposlenih ili sigurnost saputnika
b) uznemirava saputnike na nepodnošljiv način isključi iz prevoza ili da se može, usput isključiti iz prevoza i da ova lica nemaju pravo na vraćanje iznosa cene njihove vozne karte niti prevoznine za prtljag.
Član 10.
Ispunjavanje administrativnih formalnosti
Putnik je dužan da se pridržava propisa carinskih i drugih državnih organa.
Član 11.
Ukidanje i kašnjenje vozova. Gubitak veze
Prevoznik je dužan, prema potrebi, da na voznoj karti potvrdi ukidanje voza ili gubitak veze.
DEO III
Prevoz ručnog prtljaga, životinja, prtljaga i vozila
Glava I
Zajedničke odredbe
Član 12.
Predmeti i životinje koji se mogu primiti na prevoz
1. Putnik ima pravo da sa sobom ponese predmete koji se lako nose (ručni prtljag) i žive životinje u skladu sa Opštim uslovima prevoza. Osim toga, putnik može sa sobom poneti i velike predmete u skladu sa posebnim odredbama u Opštim uslovima prevoza. Predmeti i životinje koji drugim putnicima mogu da smetaju ili da ih uznemiraju ili pak da izazovu štetu, ne smeju se nositi sa sobom.
2. Putnik ima pravo da, kao prtljag, preda na prevoz predmete i životinje u skladu sa Opštim uslovima za prevoz.
3. Prevoznik može prilikom prevoza putnika dozvoliti i prevoz vozila u skladu sa posebnim odredbama u Opštim uslovima za prevoz.
4. Prevoz opasne robe kao ručnog prtljaga, prtljaga i prtljaga u ili na vozilima u skladu sa ovim Delom dozvoljen je samo u skladu sa Pravilnikom o međunarodnom železničkom prevozu opasne robe (RID).
Član 13.
Provera
1. U slučaju osnovane sumnje u nepoštovanje uslova prevoza, prevoznik ima pravo da proveri da li predmeti (vučni prtljag, prtljag, vozila uključujući i njihov tovar) i životinje ispunjavaju uslove prevoza, osim ako zakon i propisi države u kojoj se provera treba obaviti, zabranjuju takvu proveru.
Putnik se mora pozvati da prisustvuje proveri. Ako se on ne pojavi ili se do njega ne može doći, prevoznik mora pozvati dva nezavisna svedoka.
2. Ukoliko se utvrdi da nisu poštovani uslovi prevoza, prevoznik ima pravo da od putnika zahteva da plati troškove provere.
Član 14.
Ispunjavanje administrativnih formalnosti
Putnik je dužan da se pridržava propisa carinskih i drugih državnih organa kada u prevozu ima predmete (ručni prtljag, prtljag, vozila uključujući i njihov tovar) ili životinje. On treba da prisustvuje pregledu ovih predmeta, osim ako zakonom i propisima svake države nije drugačije predviđeno.
Glava II
Ručni prtljag i životinje
Član 15.
Nadzor
Putnik je dužan da sâm pazi na predmete i životinje koje nosi sa sobom.
Glava III
Prtljag
Član 16.
Predaja
1. Ugovorne obaveze u vezi sa prevozom prtljaga utvrđuju se prtljažnicom, koja se izdaje putniku.
2. Prema članu 22. nedostatak, neispravnost, ili gubitak prtljažnice ne utiče na postojanje niti važnost ugovora u vezi sa prevozom prtljaga za koji ostaju nadležna ova Jedinstvena pravila.
3. Prtljažnica služi kao dokaz o predaji prtljaga, kao i o uslovima njegovog prevoza.
4. Ako nema dokaza o suprotnom, podrazumeva se da je prtljag prilikom primanja od strane prevoznika, očigledno bio u dobrom stanju i da broj komada i masa odgovaraju navodima u prtljažnici.
Član 17.
Prtljažnica
1. Opštim uslovima za prevoz utvrđuje se oblik i sadržaj prtljažnice kao i jezik i pismo u kojima treba da bude odštamapana i ispunjena. Važi adekvatno i član 7. tačka 5.
2. Prljažnica mora da sadrži najmanje sledeće podatke:
a) prevoznika ili prevoznike
b) izjavu da su za prevoz, bez obzira na bilo kakvu klauzulu o odstupanju, nadležna ova Jedinstvena pravila; to se može ostvariti samo oznakom CIV
c) svaku drugu izjavu koja je neophodna za dokazivanje postojanja ugovornih obaveza kod prevoza prtljaga i koja omogućava putniku da se pozove na svoja prava koja proizilaze iz ugovora o prevozu.
3. Putnik je dužan da se prilikom prijema prtljažnice uveri da li je ona sastavljena prema njegovim navodima.
Član 18.
Otpravljanje i prevoz
1. Osim izuzetaka predviđenih Opštim uslovima za prevoz, prtljag se prima na prevoz samo ako se pokaže vozna karta koja važi najmanje do uputnog mesta prtljaga. U ostalim slučajevima otpravljanje prtljaga se vrši u skladu sa propisima mesta otpreme.
2. Ako Opšti uslovi za prevoz predviđaju da se prtljag može primiti na prevoz bez podnošenja vozne karte, odredbe Jedinstvenih pravila kojima se regulušu prava i obaveze putnika u odnosu na njihov prtljag primenjuju se po analogiji i na pošiljaoca prtljaga.
3. Prevoznik može otpremiti prtljag drugim vozom ili drugim prevoznim sredstvima i drugim prevoznim putem od ovog koji koristi putnik.
Član 19.
Plaćanje prevoznine za prtljag
Osim ako između putnika i prevoznika nije drugačije ugovoreno, prevoznina za prtljag se mora platiti prilikom predaje na prevoz.
Član 20.
Obeležavanje prtljaga
Putnik je dužan da na svakom komadu, na vidnom mestu, dovoljno postojano i jasno naznači:
a) svoje ime i adresu
b) odredište
Član 21.
Pravo raspolaganja prtljagom
1. Ako okolnosti to dozvoljavaju i ako to nije u suprotnosti sa propisima carinskih i drugih državnih organa, putnik može zahtevati da mu se prtljag vrati još u mestu predaje i, ako se to Opštim uslovima za prevoz zahteva, uz podnošenje vozne karte.
2. Opštim uslovima za prevoz mogu se propisati i druge odredbe u vezi sa pravom raspolaganja prtljagom, posebno izmena odredišta i povodom toga mogući finansijski troškovi za putnika.
Član 22.
Izdavanje
1. Prtljag se izdaje uz povraćaj prtljažnice i, prema potrebi, uz plaćanje troškova koji terete pošiljku. Prevoznik ima pravo, ali nije dužan, da proveri, da li imalac prtljažnice ima pravo da podigne prtljag.
2. Izdavanje prtljaga imaocu prtljažnice, ukoliko se obavlja u skladu sa propisima koji važe u stanici izdavanja, izjednačeno je sa:
a) predajom prtljaga carinskim ili poreskim organima u njihova otpravništva ili skladišta kad se ova nalaze pod nadzorom prevoznika;
b) poveravanjem živih životinja trećim licima;
3. Imalac prtljažnice može zahtevati izdavanje prtljaga u odredištu, po isteku ugovorenog vremena ili vremena koje je potrebno za ispunjenje formalnosti koje zahtevaju carinski ili drugi državni organi.
4. Ako se ne podnese prtljažnica, prevoznik će izdati prtljag samo onome ko dokaže svoje pravo; ako dokaz izgleda nedovoljan, prevoznik može zahtevati jemstvo.
5. Prtljag se izdaje u odredištu za koje je bio otpravljen.
6. Imalac prtljažnice kome se prtljag ne izda saglasno tački 3, može zahtevati da mu se na prtljažnici potvrdi dan i čas kada je zahtevao izdavanje.
7. Imalac prava može da odbije prijem prtljaga ako prevoznik ne udovolji njegovom zahtevu da se obavi pregled prtljaga u cilju utvrđivanja štete za koju on tvrdi da postoji.
8. U svemu ostalom, izdavanje prtljaga se vrši saglasno propisima koji važe u stanici koja vrši izdavanje.
Glava IV
Vozila
Član 23.
Uslovi prevoza
Posebnim odredbama za prevoz vozila u Opštim uslovima prevoza utvrđeni su posebno uslovi za prijem na prevoz, otpravljanje, utovar i prevoz, istovar i izdavanje vozila kao i obaveze putnika.
Član 24.
Potvrda o prevozu
1. Ugovorne obaveze koje se odnose na prevoz vozila moraju se utvrditi potvrdom o prevozu koja se izdaje putniku. Potvrda o prijemu može biti deo prevozne isprave odnosno vozne karte.
2. Posebnim odredbama za prevoz vozila u Opštim uslovima za prevoz utvrđuje se oblik i sadržaj potvrde o prijemu, kao i jezik i pismo na kojima treba da bude odštampana i ispunjena. Važi adekvatno i član 7. tačka 5.
3. Potvrda o prijemu mora da sadrži, najmanje, sledeće podatke:
a) prevoznika ili prevoznike
b) izjavu da su za prevoz, bez obzira na bilo kakvu klauzulu o odstupanju, nadležna ova Jedinstvena pravila; to se može ostvariti samo oznakom CIV
c) svaku drugu izjavu koja je neophodna za dokazivanje postojanja ugovornih obaveza kod prevoza vozila i koji omogućavaju putniku da se pozove na svoja prava koja proizilaze iz ugovora o prevozu
4. Putnik je dužan da se, prilikom prijema potvrde o prevozu, uveri da li je ona sastavljena prema njegovim navodima.
Član 25.
Nadležno pravo
Sa izuzetkom odredaba ove glave, za vozila se primenjuju odredbe u vezi sa prevozom prtljaga Glava III.
DEO IV
Odgovornost prevoznika
Glava I
Odgovornost za smrt i povrede putnika
Član 26.
Osnov odgovornosti
1. Prevoznik je odgovoran za štetu nastalu usled smrti, ranjavanja ili svake druge telesne ili duševne povrede putnika, prouzrokovanih nekim udesom u toku železničkog prevoza, koji se desio za vreme dok se putnik nalazio u železničkom vozilu, ulazio ili izlazio iz vozila, nezavisno od toga koja se železnička infrastruktura koristila.
2. Prevoznik se oslobađa ove odgovornosti:
a) ako je udes bio prouzrokovan okolnostima izvan obavljanja prevoza koje prevoznik, i pored potrebnog nastojanja imajući u vidu osobenost slučaja, nije mogao da izbegne niti da otkloni njihove posledice;
b) ukoliko je udes nastupio krivicom putnika;
c) ako je udes nastao usled ponašanja nekog trećeg lica, koje prevoznik, i pored potrebnog nastojanja imajući u vidu osobenost slučaja, nije mogao da izbegne niti da otkloni njegove posledice; neko drugo preduzeće koje koristi istu železničku infrastrukturu ne smatra se trećim licem; to ne utiče na pravo na regres.
3. Ako je udes nastao usled ponašanja nekog trećeg lica i ako odgovornost prevoznika nije sasvim isključena u skladu sa tačkom 2. pod c), on odgovara za celokupnu štetu u granicama Jedinstvenih pravila i bez prava na eventualnu žalbu protiv trećeg lica.
4. Prema jedinstvenim pravilima prevoznik ne odgovara za slučajeve koji nisu predviđeni u tački 1.
5. Ukoliko prevoz, koji je predmet jednog jedinog ugovora o prevozu, obavlja više uzastopnih prevoznika, prevoznik koji je obavezan na osnovu ugovora o prevozu da osigura prevoznu uslugu u toku koje se dogodi udes, biće odgovoran u slučaju smrti i povrede putnika. Ako je prevoznu uslugu osigurao izvršni prevoznik, a ne prevoznik, oba prevoznika odgovaraju za celokupnu štetu u skladu sa ovim Jedinstvenim pravilima.
Član 27.
Naknada štete u slučaju smrti
1. U slučaju smrti putnika, naknada štete obuhvata:
a) neophodne troškove nastale usled smrti,naročito za prevoz tela i pogrebne troškove
b) ako smrt nije nastupila odmah,naknadu štete navedenu u članu 28.
Ako su smrću putnika lica prema kojima je putnik imao ili bi trebalo da ima u budućnosti zakonske obaveze izdržavanja lišena svoje potpore, treba isto tako i ta lica obeštetiti za taj gubitak. Pravo na tužbu za naknadu štete licima prema kojima putnik ima obavezu izdržavanja koja se ne zasniva na zakonu, reguliše se unutrašnjim pravom.
Član 28.
Naknada štete u slučaju povrede
U slučaju ranjavanja, ili svake druge telesne ili duševne povrede putnika, naknada štete obuhvata:
a) neophodne troškove, naročito lečenja i prevoza,
b) naknadu prouzrokovane štete zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad, ili zbog povećanja potreba.
Član 29.
Naknada štete za ostale telesne povrede
Unutrašnjim pravom se određuje da li je i u kojoj meri prevoznik dužan da nadoknadi i druge štete za telesne povrede osim onih koje su predviđene u čl. 27. i 28.
Član 30.
Oblik i ograničenje naknade štete u slučaju smrti i povrede
1. Naknada štete predviđene u članu 27. tačka 2. i članu 28. pod b) moraju se platiti u novcu. Međutim, ako unutrašnje pravo dozvoljava davanje rente, ona se može dodeliti kada oštećeni putnik ili imaoci prava navedeni u članu 27. tačka 2. to zahtevaju.
2. Visina naknade štete koja se plaća prema tački 1. određuje se unutrašnjim pravom. Međutim, kod primene Jedinstvenih pravila najveći iznos koji se ima platiti u novcu ili u godišnjoj renti koja odgovara tom iznosu, po svakom putniku, utvrđuje se na 175 000 obračunskih jedinica u slučaju da unutrašnje pravo predviđa ograničenje u manjem iznosu.
Član 31.
Druga prevozna sredstva
1. Pod rezervom tačke 2. odredbe o odgovornosti u slučaju smrti ili povrede putnika, ne primenjuju se na štete nastale za vreme prevoza, koji u skladu sa ugovorom o prevozu, nije izvršen železnicom.
2. Međutim, ako se železnička vozila prevoze feribotom, odredbe o odgovornosti u slučaju smrti i povrede putnika primenjuju se na štete predviđene u članu 26. tačka 1. i članu 33. tačka 1, prouzrokovane nekim udesom u vezi sa železničkim prevozom, koji se desio dok se putnik nalazio u odnosnom vozilu, odnosno ulazio ili izlazio iz tog vozila.
3. Ako je železnički prevoz, zbog izuzetnih okolnosti, privremeno obustavljen i putnici se prevoze drugim prevoznim sredstvom, prevoznik je odgovoran u skladu sa ovim Jedinstvenim pravilima.
Glava II
Odgovornost u slučaju nepridržavanja reda vožnje
Član 32.
Odgovornost u slučaju ukidanja, kašnjenja ili izgubljene veze
1. Prevoznik je odgovoran putniku za štetu koja nastane zbog ukidanja, kašnjenja ili izgubljene veze, kada putnik ne može da nastavi svoje putovanje istog dana ili ako se u datim okolnostima ne može na racionalan način nastaviti putovanje. Obeštećenja obuhvataju razuman iznos troškova za smeštaj i obaveštavanje osoba koje očekuju putnika.
2. Prevoznik se oslobađa odgovornosti ako je ukidanje, kašnjenje ili gubljenje veze posledica nekog od sledećih uzroka:
a) okolnosti koje su van železničkog prevoza, koje prevoznik uprkos uloženim naporima zbog posebnih okolnosti slučaja, nije mogao izbeći niti sprečiti posledice
b) greške putnika, ili
c) ponašanja trećeg lica, koje prevoznik i pored potrebnog nastojanja imajući u vidu osobenost slučaja, nije mogao da izbegne niti da otkloni njegove posledice; drugo preduzeće koje koristi istu železničku infrastrukturu ne smatra se trećim licem; ovo ne utiče na pravo na regres
3. Unutrašnjim pravom se utvrđuje da li i u kojoj meri prevoznik mora da nadoknadi štetu, osim one propisane u tački 1. Ovo ne utiče na član 44.
Glava III
Odgovornost za ručni prtljag, životinje, prtljag i vozila
Odsek 1
Ručni prtljag i životinje
Član 33.
Odgovornost
1. U slučaju smrti i povrede putnika prevoznik odgovara i za štetu koja je nastala zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja predmeta koje je putnik imao na sebi ili kod sebe kao ručni prtljag; ovo takođe važi i za životinje koje je putnik poveo sa sobom. Član 26. se primenjuje po analogiji.
2. Prevoznik odgovara za štete zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja predmeta, ručnog prtljaga ili životinja, za koje prema članu 15. nadzor vrši i putik, samo u slučaju svoje krivice. Ostali članovi Dela IV, sa izuzetkom člana 51. i Dela VI ne primenjuju se u ovom slučaju.
Član 34.
Ograničenje iznosa odštete u slučaju gubitka
ili oštećenja predmeta
Ukoliko prevoznik odgovara na osnovu člana 33. tačka 1. najveći iznos za nadoknadu štete po svakom putniku se ograničava na 1 400 obračunskih jedinica.
Član 35.
Oslobađanje od odgovornosti
Prevoznik ne snosi odgovornost prema putniku za štetu nastalu u slučaju kada se putnik ne pridržava obaveza prema propisima carinskih i drugih državnih organa.
Odsek 2
Prtljag
Član 36.
Osnov odgovornosti
1. Prevoznik odgovara za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja prtljaga od preuzimanja na prevoz do izdavanja, kao i za zakašnjenje u isporuci.
2. Prevoznik se oslobađa ove odgovornosti, ako je gubitak, oštećenje ili zakasnela isporuka prouzrokovana krivicom putnika, nekim njegovim zahtevom koji nije zasnovan na krivici prevoznika, posebnom manom prtljaga ili okolnostima koje prevoznik nije mogao da izbegne, niti da otkloni njihove posledice.
3. Prevoznik se oslobađa ove odgovornosti ako je gubitak ili oštećenje nastalo zbog posebne opasnosti koja je u vezi sa jednom ili više dole navedenih činjenica:
a) nedostajanje pakovanja ili nedovoljno pakovanje
b) posebna priroda prtljaga
c) predaja na prevoz predmeta isključenih od prevoza
Član 37.
Teret dokazivanja
1. Dokazivanje da je gubitak, oštećenje ili zakašnjenje u isporuci prouzrokovano jednom od činjenica predviđenih u članu 36. tačka 2, pada na teret prevoznika.
Ako prevoznik utvrdi da je, s obzirom na okolnosti, gubitak ili oštećenje moglo nastati zbog jedne ili više posebnih opasnosti predviđenih u članu 36. tačka 3, pretpostavlja se da je šteta nastala usled tih opasnosti. Imalac prava, međutim, zadržava pravo dokazivanja da šteta nije, potpuno ili delimično, nastala zbog neke od tih opasnosti.
Član 38.
Uzastopni prevoznici
Ako prevoz, koji je predmet jednog jedinog ugovora o prevozu, obavlja više uzastopnih prevoznika, svaki naredni prevoznik, samim činom preuzimanja prtljaga sa prtljažnicom ili vozila sa potvrdom o prevozu, postaje strana u ugovoru o prevozu, s obzirom na otpremu prtljaga ili prevoza vozila u skladu sa uslovima iz prtljažnice ili potvrde o prevozu i preuzima obaveze koje iz toga proizlaze.
Član 39.
Izvršni prevoznik
1. Kada prevoznik poveri prevoz, potpuno ili delimično, izvršnom prevozniku bilo da je na osnovu ugovora o prevozu za to ovlašćen ili ne, prevoznik ipak ostaje odgovoran za ukupan prevoz.
2. Sve odredbe ovih Jedinstvenih pravila prema kojima se utvrđuje odgovornost prevoznika, važe i za odgovornost izvršnog prevoznika za prevoz koji on obavlja. Čl. 48. i 52. se primenjuju ako se povede postupak protiv službenih lica ili bilo kojih drugih lica koje koristi izvršni prevoznik u obavljanju prevoza.
3. Svaki poseban ugovor kojim prevoznik preuzima obaveze koje ne nameću ova Jedinstvena pravila ili se odriče prava koja mu na osnovu Jedinstvenih pravila pripadaju, tiče se izvršnog prevoznika samo ako je on to izričito i u pisanom obliku prihvatio. Nezavisno od toga da li je izvršni prevoznik to prihvatio ili ne, prevoznik ostaje vezan sa tim obavezama ili odricanjem prava koja proizilaze iz tog posebnog ugovora.
4. Kada su i prevoznik i izvršni prevoznik odgovorni i do mere u kojoj su odgovorni, njihova odgovornost je solidarna.
5. Ukupan iznos odštete koju plaća prevoznik, izvršni prevoznik i njegovo osoblje kao i druga lica čije usluge on koristi u vršenju prevoza, ne mogu da premaše iznose predviđene ovim Jedinstvenim pravilima.
6. Ovaj član ne utiče na prava naknade koja mogu postojati između prevoznika i izvršnog prevoznika.
Član 40.
Pretpostavka o gubitku
1. Imalac prava može, bez pružanja drugih dokaza, smatrati da je komad prtljaga izgubljen ako mu nije izdat ili stavljen na raspolaganje u roku od četrnaest dana od zahtva za izdavanje prema članu 22. tačka 3.
2. Ako se komad koji se smatra izgubljenim pronađe u roku od godinu dana od zahteva za izdavanje, prevoznik mora o tome izvestiti imaoca prava, ako je njegova adresa poznata ili se može pronaći.
3. U roku od trideset dana po prijemu izveštaja prema tački 2., imalac prava može zahtevati da mu se komad izda. U tom slučaju, on mora da plati troškove prevoza komada od mesta otpravljanja do mesta u kojem se vrši isporuka i da vrati primljenu odštetu po odbitku troškova koji su eventualno bili obuhvaćeni tom odštetom. On ipak zadržava pravo na odštetu zbog zakašnjenja u isporuci prema članu 43.
4. Ako se pronađeni komad ne zatraži u roku predviđenom u tački 3, ili ako je komad pronađen tek po isteku jedne godine od zahtevanog izdavanja, prevoznik njime raspolaže prema zakonima i propisima mesta u kome se prtljag nalazi.
Član 41.
Odšteta u slučaju gubitka
1. U slučaju potpunog ili delimičnog gubitka prtljaga, prevoznik je dužan da, bez ikakve druge naknade štete, plati:
a) ako je visina štete dokazana, odštetu u toj visini, ali najviše 80 obračunskih jedinica za svaki kilogram bruto mase koji nedostaje ili 1 200 obračunskih jedinica po komadu.
b) ako visina štete nije dokazana, paušalnu odštetu od 20 obračunskih jedinica za svaki kilogram bruto mase koji nedostaje ili 300 obračunskih jedinica po komadu.
Način obeštećenja po kilogramu ili po komadu, utvrđuje se Opštim uslovima prevoza.
2. Prevoznik je, pored toga, dužan da vrati prevozninu kad i ostale iznose plaćene u vezi sa prevozom izgubljenog komada prtljaga.
Član 42.
Odšteta u slučaju oštećenja
1. U slučaju oštećenja prtljaga prevoznik je dužan da, bez ikakve druge naknade štete, plati odštetu koja odgovara umanjenju vrednosti prtljaga.
2. Odšteta ne može premašiti:
a) ako je ceo prtljag oštećenjem izgubio vrednost, iznos koji bi se morao platiti u slučaju potpunog gubitka
b) ako je samo jedan deo prtljaga oštećenjem izgubio vrednost, iznos koji bi se morao platiti u slučaju gubitka oštećenog dela.
Član 43.
Odšteta u slučaju zakašnjenja u isporuci
1. U slučaju zakašnjenja u isporuci, prevoznik je dužan da za svaka otpočeta dvadeset četiri sata, računajući od zahteva za izdavanje, ali najviše za četrnaest dana, plati:
a) ako imalac prava dokaže štetu, uključujući i oštećenje, odštetu u visini štete, ali najviše 0,80 obračunskih jedinica za svaki kilogram bruto mase prtljaga ili 14 obračunskih jedinica po komadu, izdatog sa zakašnjenjem.
b) ako imalac prava ne dokaže štetu, paušalnu odštetu od 0,14 obračunskih jedinica za svaki kilogram bruto mase prtljaga ili 2,80 obračunskih jedinica po komadu, izdatog sa zakašnjenjem.
2. U slučaju potpunog gubitka prtljaga, odšteta predviđena u tački 1. ne može se platiti pored odštete iz člana 41.
3. U slučaju delimičnog gubitka prtljaga odšteta predviđena u tački 1 plaća se za deo koji nije izgubljen.
4. U slučaju oštećenja prtljaga koje nije nastalo zbog zakašnjenja u isporuci, odšteta predviđena u tački 1. plaća se, prema slučaju, pored odštete iz člana 42.
5. Odšteta predviđena u tački 1. zajedno sa odštetom iz čl. 41. i 42. ne može ni u kom slučaju biti veća od odštete koju bi trebalo platiti u slučaju potpunog gubitka prtljaga.
Odsek 3
Vozila
Član 44.
Odšteta u slučaju zakašnjenja
1. U slučaju zakašnjenja prilikom utovara koje je prouzrokovao prevoznik, odnosno zakašnjenja kod izdavanja vozila, prevoznik je dužan da plati, kada imalac prava dokaže da je zbog toga nastala šteta, odštetu čiji iznos ne može premašiti prevozninu.
2. Ako imalac prava odustane od ugovora o prevozu, u slučaju zakašnjenja prilikom utovara koje je prouzrokovao prevoznik, iznos prevoznine vraća se imaocu prava. Osim toga, imalac prava može da zahteva, kada dokaže da je šteta nastala usled tog zakašnjenja, odštetu čiji iznos ne može premašiti prevozninu.
Član 45.
Odšteta u slučaju gubitka
U slučaju potpunog ili delimičnog gubitka vozila, odštetu koja mora da se plati imaocu prava za dokazanu štetu, izračunava se na osnovu uobičajene vrednosti vozila i ne može da bude veća od 8 000 obračunskih jedinica. Prikolica sa ili bez tovara smatra se kao jedno vozilo.
Član 46.
Odgovornost u pogledu drugih predmeta
1. Za predmete smeštene u vozilu ili predmete koji se nalaze u sanducima (na primer, prtljag u sanduku ili skije, a koji su pričvršćeni na vozilo, prevoznik odgovara za štetu samo u slučaju svoje krivice. Ukupna odšteta ne može da premaši 1 400 obračunskih jedinica.
2. Za predmete pričvršćene na vozilo sa spoljne strane uključujući i sanduke prema tački 1, prevoznik odgovara u pogledu tih predmeta smeštenih izvan vozila amo ak se dokaže da je gubitak ili šteta rezultat propusta koji je učinio prevoznik, bilo s namerom da izazove taj gubitak ili štetu, bilo zbog nemara i znajući da će verovatno doći do tog gubitka ili štete.
Član 47.
Merodavno pravo
Sa izuzetkom odredaba ovog odseka, odredbe o odgovornosti za prtljag iz odseka 2, primenjuju se i za vozila.
GLAVA IV
Zajedničke odredbe
Član 48.
Gubitak prava na ograničenje odgovornosti
Ograničenje odgovornosti propisano ovim Jedinstvenim pravilima kao i odredbe unutrašnjeg prava kojima se odštete ograničavaju na određen iznos, ne primenjuju se ako se dokaže da je šteta nastala zbog radnje ili propusta prevoznika učinjenih bilo s namerom da prouzrokuje takvu štetu, bilo nepromišljeno i znajući da će takva šteta verovatno nastati.
Član 49.
Preračunavanje i kamata
Ako za izračunavanje odštete treba preračunati iznose u stranoj valuti, to preračunavanje se obavlja po kursu koji važi na dan i u mestu plaćanja odštete.
Imalac prava može zahtevati kamatu na odštetu koja iznosi pet posto godišnje počev od dana podnošenja reklamacije prema članu 54, ili ako reklamacije nije bilo, od dana podizanja tužbe.
Međutim, za odštete koje se duguju prema čl. 27. i 28. kamata teče tek od dana kada su nastale okolnosti na osnovu kojih je određen iznos odštete, ako je taj dan posle dana podnošenja reklamacije ili podizanja tužbe.
Kod prevoza prtljaga kamata se plaća samo ako odštete premašuju 16 obračunskih jedinica po prtljažnici.
Kod prevoza prtljaga ako imalac prava, u određenom roku, ne dostavi isprave kojima dokazuje svoje pravo i koje su potrebne za konačno rešenje reklamacije, kamata ne teče za vreme od isteka ovog roka do stvarne predaje isprave.
Član 50.
Odgovornost u slučaju nuklearnih udesa
Prevoznik se oslobađa odgovornosti na osnovu Jedinstvenih pravila ako je šteta prouzrokovana nuklearnim udesom i ako je, prema zakonima i propisima jedne države kojima se reguliše odgovornost u oblasti nuklearne energije, za ovu štetu odgovoran korisnik nuklearnog uređaja ili neko drugo odgovorno lice.
Član 51.
Lica za koja odgovara prevoznik
Prevoznik odgovara za svoje radnike i za druga lica koja koristi pri obavljanju prevoza, ukoliko ti radnici i druga lica deluju u okviru svojih dužnosti. Preduzeća koja upravljaju infrastrukturom preko koje se obavlja prevoz, važe za lica čije usluge prevoznik koristi za obavljanje prevoza.
Član 52.
Ostale tužbe
1. U svim slučajevima u kojima se primenjuju Jedinstvena pravila, svaka tužba zbog odgovornosti, po bilo kom osnovu, može se podići protiv prevoznika samo pod uslovima i u granicama predviđenim ovim pravilima.
2. Isto važi i za svaku tužbu koja se podiže protiv službenika i drugih lica za koje prevoznik odgovara na osnovu člana 51.
Deo V
Odgovornost putnika
Član 53.
Posebne osnove za odgovornost
Putnik odgovara prevozniku za sve štete
a) nastale kao rezultat neispunjavanja obaveza koje proizlaze iz
1) čl. 10, 14 i 20.,
2) posebnih odredaba za prevoz vozila sadržanim u Opštim uslovima za prevoz,
3) Pravilnika o međunarodnom železničkom prevozu opasne robe (RID)
b) izazvane predmetima ili životinjama koje ima sa sobom,
osim ako ne dokaže da je gubitak ili šteta izazvana okolnostima koje on nije mogao izbeći i čije posledice nije mogao sprečiti, uprkos ponašanju savesnog putnika. Ova odredba ne utiče na odgovornost putnika u skladu sa čl. 26. i 33. tač. 1.
Deo VI
Ostvarivanje prava
Član 54.
Utvrđivanje delimičnog gubitka ili oštećenja
1. Ako prevoznik otkrije ili posumnja da postoji delimičan gubitak ili oštećenje predmeta i vozila koje prevozi i za koje je odgovoran, ili ako imalac prava to tvrdi, prevoznik je dužan da odmah i ako je to moguće u prisustvu imaoca prava, sastavi zapisnik kojim se utvrđuje, prema vrsti štete, stanje predmeta i po mogućnosti visina štete, njen uzrok i vreme kada se dogodila.
2. Jedan primerak zapisnika daje se besplatno imaocu prava.
3. Ako imalac prava ne prihvata činjenice utvrđene u zapisniku, on može zahtevati da se stanje prtljaga i vozila, kao i uzrok i iznos štete utvrde uz pomoć veštaka koga imenuju strane ili sud. Postupak se sprovodi prema zakonima i propisima države u kojoj se vrši utvrđivanje.
Član 55.
Reklamacije
Reklamacije koje se odnose na odgovornost prevoznika u slučaju smrti ili povrede putnika, moraju se pismeno uputiti prevozniku protiv koga se pokreće postupak. U slučaju prevoza na osnovu jednog ugovora, a koji obavlja nekoliko uzastopnih prevoznika, reklamacije se, takođe, mogu uputiti prvom ili poslednjem prevozniku kao i prevozniku koji ima glavno mesto poslovanja ili poslovnicu ili agenciju u državi stalnog ili uobičajenog boravka putnika.
Ostale reklamacije koje se odnose na ugovor o prevozu moraju se pismeno uputiti prevozniku naznačenom u članu 56, tač. 2. i 3.
Isprave koje imalac prava treba da priloži uz reklamaciju, moraju se podneti u originalu ili u prepisu koji mora biti propisno overen, ako prevoznik to zahteva. Prilikom rešavanja reklamacije prevoznik može zahtevati da mu se vrate vozne karte, prtljažnice i potvrde o prijemu.
Član 56.
Prevoznici protiv kojih se može podizati tužba
Tužba koja je zasnovana na odgovornosti prevoznika za smrt i povrede putnika može se podići samo protiv odgovornog prevoznika u smislu člana 26, tačke 5.
Sa izuzetkom tačke 4, ostale tužbe koje mogu podići putnici na osnovu ugovora o prevozu, mogu se podizati protiv prvog prevoznika, poslednjeg prevoznika ili prevoznika koji je obavljao deo prevoza i kod koga se desio slučaj koji daje osnov za tužbu.
Kada prevoz obavlja nekoliko uzastopnih prevoznika, prevoznik koji mora isporučiti prtljag ili vozilo, mora biti, uz njegov pristanak upisan na prtljažnici ili potvrdi o prevozu, a postupak se može povesti protiv njega, saglasno tački 2., čak i ako nije primio prtljag ili vozilo.
Tužba radi vraćanja iznosa plaćenog na osnovu ugovora o prevozu može se podizati protiv prevoznika koji je naplatio taj iznos ili protiv prevoznika u čiju je korist bio naplaćen.
Pored prevoznika koji su označeni u tač. 2. i 4. tužba se može podizati i protiv nekog drugog prevoznika, ako se podnosi kao protivtužba ili kao prigovor u postupku koji se odnosi na glavnu tužbu zasnovanu na istom ugovoru o prevozu.
U meri u kojoj se ova Jedinstvena pravila odnose na izvršne prevoznike, može se i protiv njih podizati tužba.
Ako tužilac ima pravo da bira između više prevoznika, njegovo pravo izbora gasi se čim je podignuta tužba protiv jednog od njih; ovo važi, takođe, ako tužilac ima izbor između jednog ili više prevoznika i izvršnog prevoznika.
Član 57.
Nadležni sud
Tužbe zasnovane na Jedinstvenim pravilima mogu se podizati kod sudova država članica određenim ugovorom među stranama, ili kod sudova država članica na čijoj teritoriji tuženi ima stalno ili uobičajeno boravište ili glavno mesto poslovanja ili poslovnicu ili agenciju koja je zaključila ugovor o prevozu. Kod drugih sudova tužba se ne može podizati.
Ako je postupak zasnovan na ovim Jedinstvenim pravilima u toku pred sudom nadležnim prema tački 1. ili ako je u tom sporu presudu doneo sud, ne može se podizati nijedna nova tužba između istih strana po istoj osnovi, osim ako presuda suda pred kojim je podignuta prva tužba nije pravosnažna u državi u kojoj se podiže nova tužba.
Član 58.
Gašenje prava na tužbu za smrt i povrede
Svaka tužba imaoca prava zasnovana na odgovornosti prevoznika za smrt i povrede putnika gasi se, ako imalac prava ne prijavi udes putnika u roku od 12 meseci pošto je saznao za štetu, jednom od prevoznika kojem se može podneti reklamacija prema članu 55. tačka 1.
Ako imalac prava prijavi usmeno udes prevozniku, ovaj je dužan da mu izda potvrdu o usmenoj prijavi.
2. Međutim, pravo na tužbu se ne gasi:
a) ako je u roku predviđenom u tački 1. imalac prava podneo reklamaciju jednom od prevoznika navedenih u članu 55. tačka 1;
b) ako je u roku predviđenom u tački 1. odgovorni prevoznik doznao za udes putnika na neki drugi način;
c) ako udes nije bio prijavljen, ili je bio prijavljen kasno, zbog okolnosti koje se ne mogu pripisati imaocu prava;
d) ako imalac prava dokaže da se udes dogodio krivicom prevoznika.
Član 59.
Gašenje prava na tužbu kod prevoza prtljaga
Prijemom prtljaga od strane imaoca prava prestaje svako pravo na tužbu protiv prevoznika koje nastaje iz ugovora o prevozu, u slučaju delimičnog gubitka, oštećenja ili zakašnjenja u isporuci.
Međutim, pravo na tužbu se ne gasi:
a) u slučaju delimičnog gubitka ili oštećenja, ako je
1) gubitak ili oštećenje utvrđeno prema članu 54. pre nego što je imalac prava primio prtljag;
2) utvrđivanje koje je trebalo izvršiti prema članu 54. bilo propušteno samo krivicom prevoznika;
b) u slučaju štete koja se spolja nije mogla primetiti, a utvrđena je pošto je imalac prava preuzeo prtljag, ako on:
1) zahteva utvrđivanje prema članu 54. odmah posle otkrića štete, a najkasnije u roku od tri dana od preuzimanja prtljaga, i
2) dokaže, sem toga da se šteta dogodila u vremenu od prijema na prevoz do izdavanja;
c) u slučaju zakašnjenja u isporuci, ako imalac prava u roku od dvadeset jednog dana podnese zahtev jednom od prevoznika navedenih u članu 56. tačka 3;
d) ako imalac prava dokaže da je šteta prouzrokovana namerno ili usled krajnje nepažnje prevoznika.
Član 60.
Zastarevanje
Tužbe za naknadu štete zasnovane na odgovornosti prevoznika za smrt i povrede putnika zastarevaju:
a) ako se tiče putnika, za tri godine od prvog dana posle udesa;
b) što se tiče drugih imalaca prava, za tri godine od prvog dana po smrti putnika, s tim da ovaj rok ne može biti duži od pet godina od prvog dana posle udesa.
Ostale tužbe koje nastaju iz ugovora o prevozu zastarevaju za godinu dana. Međutim, rok zastarevanja iznosi dve godine za tužbe zbog štete nastale usled radnji, odnosno propusta učinjenih bilo s namerom da se prouzrokuje takva šteta, bilo nepromišljeno i sa svešću da će takva šteta verovatno nastati.
Zastarevanje predviđeno u tački 2. počinje da teče kod tužbe:
a) za naknadu štete zbog potpunog gubitka – od četrnaestog dana po isteku roka predviđenog u članu 22. tačka 3;
b) za naknadu štete zbog delimičnog gubitka, oštećenja ili zakašnjenja u isporuci – od dana izdavanja;
c) u svim drugim slučajevima koji se odnose na prevoz putnika – od dana isteka važenja vozne karte.
Dan naznačen kao početak zastarevanja nikad se ne računa u taj rok.
4. Ako je prevozniku podneta reklamacija prema članu 55. sa potrebnim ispravama kojima se dokazuje pravo, zastarevanje se obustavlja do dana kada prevoznik pismeno odbije reklamaciju i vrati isprave. Ako se reklamacija usvoji delimično, zastarevanje teče dalje za sporni deo reklamacije. Dokaz o prijemu reklamacije ili o odgovoru i vraćanju isprava mora da podnese strana koja tu činjenicu ističe.
Naknadne reklamacije u vezi sa istim predmetom ne obustavljaju zastarevanje.
5. Zastarela tužba ne može se više podizati čak ni u vidu protivtužbe ili prigovora na tužbu.
6. U ostalim slučajevima, obustava i prekid zastarevanja se regulišu unutrašnjim pravom.
Deo VII
Odnosi između prevoznika
Član 61.
Svaki prevoznik dužan je da isplati zainteresovanim prevoznicima deo koji im pripada od prevoznine koju je on naplatio ili koju je trebalo da naplati. Način plaćanja određen je sporazumom između prevoznika.
Član 6. tačka 3., član 16. tačka 3. i član 25. važe, takođe, između uzastopnih prevoznika.
Član 62.
Pravo na regres
Prevoznik koji je na osnovu Jedinstvenih pravila isplatio odštetu ima pravo na regres od prevoznika koji su učestvovali u prevozu prema sledećim odredbama:
a) prevoznik koji je prouzrokovao štetu, odgovara za istu sam;
b) ako je štetu prouzrokovalo više prevoznika, svaki od njih odgovara za štetu koju je on prouzrokovao ako je to nemoguće utvrditi, šteta se deli između prevoznika prema načelima navedenim pod c);
c) ako se ne može dokazati koji je prevoznik prouzrokovao štetu, odšteta se deli između svih prevoznika koji su učestvovali u prevozu, izuzev onih prevoznika koji dokažu da šteta nije bila prouzrokovana na njihovim prugama, podela se vrši srazmerno udelu u ceni prevoza.
2. U slučaju da je neki prevoznik nesposoban za plaćanje, njegov neplaćeni udeo se raspodeljuje između ostalih prevoznika koji su učestvovali u prevozu, srazmerno udelu u ceni prevoza.
Član 63.
Postupak u vezi sa regresom
Prevoznik od kojeg se traži regres ne može ni u kom slučaju da ospori osnovanost plaćanja izvršenog od strane prevoznika koji traži regres predviđen u članu 62., ako je odšteta utvrđena sudskim putem i ako je ovaj prevoznik propisno pozvan na sud čime mu je bilo omogućeno da se umeša u postupak. Sud kome je podneta glavna tužba određuje rokove za saopštavanje i za stupanje u spor.
2. Prevoznik koji traži regres dužan je da istom tužbom obuhvati sve zainteresovane prevoznike sa kojima se nije poravnao; u protivnom, gubi pravo regresa protiv onih prevoznika koje nije tužio.
3. Sud je dužan da istom presudom obuhvati sve regresne zahteve koji su mu podneti.
Prevoznik koji želi da ostvari svoje pravo na regres može podići tužbu pred sudom u državi na čijoj teritoriji jedan od prevoznika koji je učestvovao u prevozu ima glavno mesto poslovanja ili poslovnicu ili agenciju koja je zaključila ugovor o prevozu.
5. Ako tužbu treba podići protiv više prevoznika, prevoznik – tužilac ima pravo da između sudova koji su nadležni prema tački 4. izabere sud kome podnosi svoj zahtev.
6. Regresni postupak se ne može spajati s postupkom za naknadu štete koji pokreće imalac prava iz ugovora o prevozu.
Član 64.
Sporazumi o regresima
Prevoznici mogu zaključivati sporazume koji odstupaju od odredaba čl. 61. i 62.
JEDINSTVENA PRAVILA ZA UGOVOR
O MEĐUNARODNOM ŽELEZNIČKOM PREVOZU ROBE
(CIM–DODATAK B KONVENCIJE)
DEO I
Opšte odredbe
Član 1.
Područje primene
1. Ova Jedinstvena pravila važe za svaki ugovor o železničkom prevozu robe uz naknadu kada se mesto preuzimanja robe na prevoz i mesto isporuke nalaze u dve različite države članice. Ovo važi bez obzira na sedište i nacionalnost strana u ugovoru o prevozu.
2. Ova Jedinstvena pravila važe, takođe, za ugovore o železničkom prevozu robe uz naknadu, kada se mesto preuzimanja robe na prevoz i mesto isporuke nalaze u dve različite države, od kojih je barem jedna država članica a strane u ugovoru su saglasne da ugovor podleže ovim Jedinstvenim pravilima.
3. Kada međunarodni prevoz koji je predmet samo jednog ugovora uključuje prevoz drumom ili unutrašnjim vodenim putevima u unutrašnjem saobraćaju jedne države članice kao dopunu pograničnom prevozu, primenjuju se ova Jedinstvena pravila.
4. Kada međunarodni prevoz koji je predmet samo jednog ugovora uključuje prevoz pomorskim putevima ili pogranični prevoz unutrašnjim vodenim putevima kao dopunu železničkom prevozu, primenjuju se ova Jedinstvena pravila, ukoliko se prevoz pomorskim putevima ili unutrašnjim vodenim putevima odvija na linijama navedenim u Spisku linija propisanim članom 24., tačka 1 Konvencije.
5. Ova Jedinstvena pravila se ne primenjuju na prevoze između stanica na području susednih država, ako infrastrukturom ovih stanica upravlja jedan ili više vlasnika infrastrukture, ali podređenih samo jednoj od tih država.
6. Svaka država koja je ugovorna strana neke druge Konvencije o direktnom međunarodnom železničkom prevozu robe, a koja je uporediva sa ovim Jedinstvenim pravilima može, pri podnošenju zahteva za pristup Konvenciji, izjaviti da će primenjivati ova Jedinstvena pravila samo na delu infrastrukture koji se nalazi na njenoj teritoriji. Taj deo železničke infrastrukture mora biti jasno određen i povezan sa železničkom infrastrukturom države članice. Kada država dâ takvu izjavu ova Jedinstvena pravila važe samo:
a) ako se u ugovoru o prevozu mesto preuzimanja robe na prevoz ili propisano mesto za isporuku kao i propisani prevozni put nalaze na navedenoj infrastrukturi, ili
b) ako navedena infrastruktura povezuje infrastrukturu dveju država članica i da je u ugovoru o prevozu označena kao prevozni put za tranzitni prevoz.
7. Država koja je dala izjavu u skladu sa tač.6 može uvek da povuče izjavu kod depozitara putem saopštenja. Povlačenje stupa na snagu po isteku roka od mesec dana nakon što je depozitar obavestio o tome države članice. Izjava prestaje važiti ako Konvencija navedena u tač. 6., prvi stav prestane važiti za tu državu.
Član 2.
Odredbe javnog prava
Prevozi na koje se primenjuju ova Jedinstvena pravila podležu uostalom odredbama javnog prava posebno propisima o prevozu opasne robe kao i propisima carinskog prava i prava zaštite životinja.
Član 3.
Definicije
Za svrhe ovih Jedinstvenih pravila izraz:
a) „Prevozilac” označava ugovornog prevozioca koji je sa pošiljaocem sklopio ugovor o prevozu u skladu sa ovim Jedinstvenim pravilima ili uzastupnog prevozioca koji odgovara na osnovu tog ugovora.
b) „Izvršni prevozilac” označava prevozioca koji nije sklopio ugovor o prevozu sa pošiljaocem ili kome je prevozilac u skladu sa navedenim pod a) poverio izvršenje železničkog prevoza potpuno ili delimično.
c) „Opšti uslovi prevoza” označavaju uslove prevoznika u obliku opštih poslovnih uslova ili tarifa koje su pravno na snazi u svakoj državi članici i koji su sklapanjem ugovora o prevozu postali njegov sastavni deo.
d) „Intermodalne transportne jedinice” označavaju kontenere, razmenljive posude, poluprikolice ili druge transportne jedinice za utovar koje se koriste u kombinovanom saobraćaju.
Član 4
Odstupanja
1. Države članice mogu zaključiti sporazume, koji predviđaju odstupanje od ovih Jedinstvenih pravila, za prevoze isključivo između dve stanice koje se nalaze sa obe strane granice ako između njih i granice ne postoji druga stanica.
2. Za prevoze između dve države članice u tranzitu preko države koja nije članica, mogu države učesnice zaključiti sporazum koji odstupa od ovih Jedinstvenih pravila.
3. Sporazumi u skladu sa tač. 1 i 2 kao i njihovo stupanje na snagu saopštavaju se Međuvladinoj organizaciji za međunarodne železničke prevoze. Generalni sekretar Organizacije o tome obaveštava države članice i zainteresovana preduzeća.
Član 5.
Obavezno pravo
Ukoliko ovim Jedinstvenim pravilima nije izričito dozvoljeno svaki ugovor koji direktno ili indirektno odstupa od ovih Jedinstvenih pravila ništavan je i bez pravnog značaja. Poništenje takvog ugovora ne uključuje poništenje i ostalih odredaba ugovora o prevozu. Međutim, prevozilac može preuzeti veću odgovornost i obaveze nego što je predviđeno ovim Jedinstvenim pravilima.
DEO II
Zaključenje i izvršenje ugovora o prevozu
Član 6.
Ugovor o prevozu
1. Ugovorom o prevozu prevozilac se obavezuje da će robu, uz naknadu, prevesti do uputnog mesta i tamo je ispuručiti primaocu.
2. Ugovor o prevozu se potvrđuje tovarnim listom u skladu sa jedinstvenim obrascem. Međutim, nedostatak, neispravnost ili gubitak tovarnog lista neće uticati na postojanje ili važnost ugovora koji ostaje podložan ovim Jedinstvenim pravilima.
3. Tovarni list potpisuje pošiljalac i prevozilac. Potpis se može zameniti žigom, otiskom računara ili nekim drugim određenim načinom.
4. Prevozilac je dužan da, na određen način, potvrdi preuzimanje robe na duplikatu tovarnog lista i da vrati duplikat pošiljaocu.
5. Tovarni list nema snagu teretnice.
6. Za svaku pošiljku treba sastaviti jedan tovarni list. Ukoliko između pošiljaoca i prevoznika nije drugačije dogovoreno, isti tovarni list može se odnositi samo na tovar u jednim kolima.
7. U slučaju prevoza koji ulazi u carinsku oblast Evropske zajednice ili oblast gde važi zajednički postupak za prevoz, svaku pošiljku mora da prati tovarni list koji odgovara zahtevima člana 7.
8. Međunarodna udruženja prevoznika utvrđuju jedinstveni obrazac tovarnih listova u saglasnosti sa međunarodnim udruženjima korisnika i nadležnim telima za carinska pitanja u državama članicama kao i regionalnim međuvladinim organizacijama za ekonomske integracije koje imaju ovlašćenja usvajanje svoje sopstvene carinske regulative.
9. Tovarni list kao i njegov duplikat mogu se ispostaviti u obliku elektronskog beleženja podataka, koji mogu da se pretvore u čitljivo pisane znake. Postupci koji se koriste za beleženje i obradu podataka moraju biti isti u funkcionalnom pogledu, naročito u pogledu dokazne snage tovarnog lista koji ovi podaci predstavljaju.
Član 7.
Sadržaj tovarnog lista
Tovarni list mora da sadrži sledeće podatke:
a) mesto i datum ispostavljanja;
b) ime i adresu pošiljaoca;
c) ime i adresu prevoznika koji je zaključio ugovor o prevozu;
d) ime i adresu osobe kojoj je roba stvarno izdata, ukoliko to nije prevoznik naveden pod c):
e) mesto i datum preuzimanja robe;
f) mesto izdavanja;
g) ime i adresu primaoca;
h) naznačenje vrste robe i pakovanja, kod opasnih roba propisano naznačenje prema Pravilniku o međunarodnom železničkom prevozu opasne robe (RID);
i) količinu (broj) komada i posebne oznake i brojeve potrebne za identifikaciju denčanih pošiljaka;
j) broj kola kod prevoza kolskih pošiljaka;
k) broj železničkog vozila koje se prevozi na sopstvenim točkovima, ako se predaje na prevoz kao roba;
l) osim toga, u slučaju intermodalnih transportnih jedinica, vrstu, broj ili ostala obeležja potrebna za identifikaciju;
m) bruto masu robe ili podatke o količini robe izražene na neki drugi način;
n) tačno nabrajanje isprava koje zahtevaju carinski ili drugi državni organi, koje su priložene uz tovarni list ili su stavljene na raspolaganje prevozniku u određenom službenom mestu ili mestu koje je ugovorom dogovoreno;
o) troškove u vezi sa prevozom (prevoznina, naknade za sporedne usluge, carinske dažbine i ostali troškovi koji nastanu od zaključenja ugovora do izdavanja), ukoliko troškove plaća primalac ili neko drugo uputstvo prema kojem troškove plaća primalac;
p) izjavu da prevoz, bez obzira na bilo kakvo odstupanje, podleže ovim Jedinstvenim pravilima.
U određenim slučajevima tovarni list mora, takođe, da sadrži sledeće podatke:
a) kod prevoza u kojem učestvuje više uzastopnih prevoznika, prevoznika koji mora isporučiti robu ukoliko je isti uz svoj pristanak upisan u tovarnom listu;
b) troškove koje preuzima pošiljalac;
c) iznos koji se treba naplatiti pouzećem kod izdavanja robe;
d) podatke o vrednosti robe i iznose za obezbeđenje urednog izdavanja;
e) ugovoreni rok isporuke;
f) ugovoreni prevozni put;
g) spisak isprava koje nisu pomenute u tački.1.pod n), koje se predaju prevozniku;
h) podatke pošiljaoca o broju i opisu plombi koje je on stavio na kola;
3. Strane u ugovoru o prevozu mogu uneti u tovarni list i druge podatke koji se smatraju korisnim.
Član 8.
Odgovornost za navode u tovarnom listu
Pošiljalac odgovara prevozniku za sve troškove i štete koje nastanu zbog toga:
a) što su navodi pošiljaoca u tovarnom listu neispravni, netačni, nepotpuni ili uneti na drugo mesto, a ne na mesto koje je određeno za njihovo upisivanje;
b) što je pošiljalac propustio da upiše navode koje propisuje RID.
Ako na zahtev pošiljaoca prevoznik unese neke podatke u tovarni list, smatra se, ako se ne dokaže suprotno, da je to učinio u ime pošiljaoca.
Ako tovarni list ne sadrži izjavu predviđenu u članu 7. tačka 1. pod p), prevoznik će biti odgovoran za sve troškove i štete koje pretrpi zbog takvog propusta odgovorne osobe.
Član 9.
Ako pošiljalac ne navede sve podatke koje propisuje RID, prevoznik može uvek istovariti ili uništiti robu ili je učiniti bezopasnom u zavisnosti od okolnosti, osim ako je bio svestan njene opasne prirode pri preuzimanju.
Član 10.
Plaćanje troškova
Ukoliko između pošiljaoca i prevoznika nije drugačije dogovoreno, sve troškove (prevoznina, naknade za sporedne usluge, carinske dažbine i drugi troškovi koji nastanu od zaključenja ugovora pa do isporuke) mora da plati pošiljalac.
2. Ako na osnovu ugovora između pošiljaoca i prevoznika troškove plaća primalac, a primalac ne podigne tovarni list, niti se poziva na svoja prava u skladu sa članom 17. tačka 3. i ne izmeni ugovor o prevozu u skladu sa članom 18., pošiljalac ostaje odgovoran za plaćanje troškova.
Član 11.
Proveravanje
Prevoznik ima uvek pravo da proveri da li su ispunjeni Opšti uslovi prevoza i da li pošiljka odgovara navodima koje je pošiljalac upisao u tovarni list. Ako je u pitanju proveravanje sadržaja pošiljke, poželjno je, ako je moguće, to obaviti u prisustvu imaoca prava ako to nije moguće, prevoznik će zatražiti prisustvo dva nezavisna svedoka ako zakonima i propisima države u kojoj se vrši proveravanje nije određeno drugačije.
2. Ako pošiljka ne odgovara navodima u tovarnom listu ili ako nisu ispunjeni uslovi za prevoz robe koja se uslovno prima na prevoz, rezultat proveravanja se mora uneti u deo tovarnog lista koji prati robu kao i u duplikat tovarnog lista ukoliko prevoznik još uvek s njim raspolaže. U ovom slučaju troškovi prouzrokovani proveravanjem, ukoliko nisu odmah plaćeni, terete robu.
3. Kada utovar robe vrši pošiljalac, on ima pravo da od prevoznika zahteva pregled stanja robe i njenog pakovanja, kao i tačnost navoda u tovarnom listu u pogledu broja komada, njihovih oznaka i brojeva kao i bruto mase robe ili njene količine izražene na drugi način.
Prevoznik je obavezan da prihvati proveravanje ukoliko raspolaže odgovarajućim sredstvima da to sprovede.
Prevoznik može zatražiti plaćanje torškova za proveravanje. Rezultat proveravanja unosi se u tovarni list.
Član 12.
Dokazna snaga tovarnog lista
Tovarni list služi, dok se ne dokaže suprotno, kao dokaz o zaključenju i sadržini ugovora o prevozu, kao i o preuzimanju robe od strane prevoznika.
Ako utovar robe vrši prevoznik, tovarni list će biti, dok se ne dokaže suprotno, dokaz o stanju robe i njenom pakovanju u skladu sa navodima u tovarnom listu ili u nedostatku tih navoda o njenom očigledno dobrom stanju u momentu preuzimanja od strane prevoznika, kao i o tačnosti navoda u tovarnom listu u pogledu broja komada, njihovih oznaka i brojeva i bruto mase robe ili njene količine izražene na drugi način.
Ako utovar robe vrši pošiljalac, tovarni list će biti, dok se ne dokaže suprotno, dokaz o stanju robe i njenom pakovanju u skladu sa navodima u tovarnom listu ili u nedostatku tih navoda o njenom očigledno dobrom stanju i o tačnosti navoda navedenih u tački 2. u slučaju kada je prevoznik proverio robu i rezultat svoje provere uneo u tovarni list.
Međutim, tovarni list neće služiti kao dokaz u slučaju osnovanih rezervi. Razlog za rezervu može posebno biti ako prevoznik ne raspolaže sa odgovarajućim sredstvima kako bi proverio tačnost navoda u tovarnom listu.
Član 13.
Utovar i istovar robe
Pošiljalac i prevoznik se dogovaraju ko je odgovoran za utovar i istovar robe. U nedostatku takvog dogovora prevoznik će biti odgovoran za utovar i istovar denčanih pošiljaka, dok će za kolske pošiljke za utovar biti odgovoran pošiljalac, a za istovar nakon isporuke, primalac.
Pošiljalac odgovara za sve posledice nepravilnog utovara koji je on izvršio i dužan je, posebno, da nadoknadi štetu koju prevoznik usled toga pretrpi. Dokazivanje da je tovarenje nepravilno pada na teret prevoznika.
Član 14.
Pakovanje
Pošiljalac odgovara prevozniku za svaki gubitak ili štetu i troškove koji nastanu zbog nedostataka ili grešaka u pakovanju robe, osim ako su nedostaci bili očigledni ili poznati prevozniku u momentu preuzimanja robe, a on nije stavio rezervu u vezi sa tim.
Član 15.
Ispunjavanje administrativnih formalnosti
Pošiljalac je dužan da tovarnom listu priloži isprave potrebne za obavljanje formalnosti koje zahtevaju carinski i drugi državni organi pre izdavanja robe, ili da ove isprave stavi na raspolaganje prevozniku i pruži mu sve potrebne informacije.
Prevoznik nije dužan da ispituje da li su podnesene isprave tačne i dozvoljne. Pošiljalac odgovara prevozniku za sve štete koje bi mogle nastati usled nedostatka, nepotpunosti ili neispravnosti tih isprava ili informacija osim u slučaju krivice prevoznika.
Prevoznik odgovara za sve posledice nastale zbog gubitka ili nepravilne upotrebe isprava navedenih i priloženih u tovarnom listu ili onih koje su mu bile poverene, osim ako su gubitak isprava odnosno gubitak ili šteta nastala nepravilnom upotrebom isprava izazvani okolnostima koje prevoznik nije mogao izbeći i čije posledice nije mogao sprečiti. Međutim, odšteta ne može nikada da premaši odštetu koja je predviđena u slučaju gubitka robe.
Pošiljalac može, naznačujući u tovarnom listu, a primalac, dajući uputstva saglasno članu 18. tačka 3, zahtevati:
da prisustvuje lično, ili preko punomoćnika, formalnostima koje zahtevaju carinski ili drugi državni organi radi davanja svih potrebnih podataka i korisnih obaveštenja;
b) da on lično ili preko punomoćnika ispuni formalnosti koje zahtevaju carinski ili drugi državni organi, ukoliko je to dopušteno zakonima i propisima zemlje u kojoj treba ispuniti te formalnosti;
c) da plati carinske dažbine i druge troškove kada on lično ili njegov punomoćnik prisustvuje formalnostima ili ih obavlja, ako je to plaćanje dopustivo zakonima i propisima zemlje u kojoj se one obavljaju.
U ovim slučajevima, ni pošiljalac, ni primalac koji može da raspolaže robom kao, ni njihov punomoćnik nemaju pravo da podignu robu.
Ako je pošiljalac radi izvršenja carinskih i drugih administrativnih formalnosti naznačio stanicu u kojoj se one ne mogu obaviti zbog važećih propisa ili ako je za te formalnosti odredio neki drugi postupak koji se ne može izvršiti, prevoznik će postupiti onako kako mu izgleda najpovoljnije za imaoca prava, obaveštavajući pošiljaoca o preduzetim merama.
6. Ako je pošiljalac preuzeo na sebe plaćanje carinskih dažbina, prevoznik može po svom izboru da obavi carinske i druge formalnosti u usputnoj ili u uputnoj stanici.
7. Prevoznik može postupiti prema tački 5., ako primalac nije podigao tovarni list u roku koji je predviđen propisima koji važe u uputnoj stanici.
8. Pošiljalac je dužan da se u pogledu pakovanja i pokrivanja stvari pridržava propisa carine ili drugih državnih organa. Ako pošiljalac nije upakovao ili pokrio robu saglasno ovim propisima, prevoznik može sâm da se za to pobrine; nastali troškovi terete robu.
Član 16.
Rokovi isporuke
Pošiljalac i prevoznik se dogovaraju o roku isporuke. Ako ne postoji takav dogovor, rok isporuke ne može biti duži od onog koji proističe iz tač. 2 do 4.
Pod rezervom tač. 3 i 4. najveći rokovi isporuke iznose:
a) za kolske pošiljke
– otpravni rok …………………………………………………………………… 12 sati
– prevozni rok, za svakih otpočetih 400 km ………………………….. 24 sata
b) za denčane pošiljke
– otpravni rok …………………………………………………………………… 24 sata
– prevozni rok, za svakih započetih 200 km ………………………… 24 sata
Odstojanje se računa prema ugovorenom prevoznom putu ili, u nedostatku toga, prema najkraćem prevoznom putu.
3. Prevoznik može utvrđivati dopunske rokove određenog tajanja u sledećim slučajevima:
za pošiljke koje se prevoze
– prugama različite širine koloseka,
– pomorskim ili unutrašnjim vodenim putevima,
– putem, ako nema železničke pruge;
b) u vanrednim prilikama koje imaju za posledicu neuobičajeno povećanje saobraćaja ili vanredne teškoće u eksploataciji.
Trajanje dopunskih rokova mora biti navedeno u opštim uslovima za prevoz.
4. Rok isporuke počinje da teče po preuzimanju robe; on se produžava za vreme zadržavanja koje je prouzrokovano bez krivice prevoznika. Rok isporuke ne teče nedeljom i u dane zakonom priznatih praznika.
Član 17.
Izdavanje
Prevoznik je dužan da u mestu propisanom za izdavanje izda primaocu tovarni list i robu, pošto primalac potvrdi prijem i plati potraživanja prema zahtevima iz ugovora o prevozu.
Kada se obavljaju u skladu sa propisima koji važe u uputnoj stanici
a) predaja robe carinskim organima ili trošarini u njihova otpremništva ili skladišta, ukoliko se ne nalaze pod nadzorom prevoznika, i
b) uskladištenje robe kod prevoznika ili predaja robe špediteru ili javnom skladištu,
izjednačeni su sa izdavanjem robe primaocu.
3. Po prispeću robe u mesto izdavanja primalac ima pravo da zahteva od prevoznika da mu preda tovarni list i izda robu. Ako je utvrđen gubitak robe ili ako je roba stigla posle isteka roka predviđenog u članu 29. tačka 1., primalac može da se u svoje ime, u odnosu na prevoznika, koristi pravima koja proističu iz ugovora o prevozu.
4. Imalac prava može odbiti prijem robe i posle podizanja tovarnog lista i plaćanja troškova prema zahtevima iz ugovora o prevozu, sve dok se ne postupi po njegovim zahtevima za utvrđivanje štete za koju tvrdi da postoji.
5. U svemu ostalom, izdavanje robe se vrši saglasno propisima koji važe u mestu izdavanja.
6. Ako je roba izdata primaocu bez prethodnog plaćanja pouzeća, prevoznik mora nadoknaditi pošiljaocu štetu za iznos pouzeća, zadržavajući svoje pravo na regres od primaoca.
Član 18.
Pravo raspolaganja robom
Pošiljalac ima pravo da raspolaže robom i da naknadno menja ugovor o prevozu. On može posebno zahtevati da prevoznik:
a) robu dalje ne prevozi;
b) odloži isporuku robe;
c) da robu isporuči nekom drugom licu, a ne primaocu navedenom u tovarnom listu;
d) da robu izda u nekom drugom mestu, a ne u mestu navedenom u tovarnom listu.
Pravo pošiljaoca, da menja ugovor o prevozu, pa i ako poseduje duplikat tovarnog lista, gasi se u slučaju kada je primalac:
a) podigao tovarni list;
b) preuzeo robu;
c) koristio svoja prava saglasno članu 17. tačka 3.;
d) ovlašćen saglasno tački 3.; od ovog trenutka prevoznik mora da postupa po zahtevima i uputstvima primaoca.
Primalac ima pravo da menja ugovor o prevozu od trenutka ispostavljanja tovarnog lista, osim ako je pošiljalac u tovarnom listu naveo suprotno.
Pravo primaoca da menja ugovor o prevozu, gasi se u slučaju kada je on:
a) podigao tovarni list;
b) preuzeo robu;
c) koristio svoja prava saglasno članu 17. tačka 3.;
d) saglasno tački 5. propisao da se roba izda drugom licu i kada ovo lice koristi svoja prava u skladu sa članom 17. tačka 3.
5. Ako je primalac zahtevao da se roba izda nekom drugom licu, to lice nije ovlašćeno da menja ugovor o prevozu.
Član 19.
Primena prava o raspolaganju robom
Ako pošiljalac ili, u slučaju navedenom u članu 18. tačka 3. primalac, želi da menja ugovor o prevozu davanjem naknadnih uputstava, on mora prevozniku predati duplikat tovarnog lista u koji je uneo zahtevane izmene.
Pošiljalac ili, u slučaju navedenom u članu 18. tačka 3. primalac, mora nadoknaditi prevozniku troškove i štetu koji nastanu usled sprovođenja naknadnih uputstava.
Izvršenje naknadnih izmena mora biti moguće, zakonito i razložno u trenutku kada nalozi dospeju do lica koje treba da ih izvrši i posebno ne sme ometati normalan rad prevoznika, niti oštećivati druge pošiljke pošiljaoca ili primaoca.
Naknadne izmene se ne smeju odnositi na deobnu pošiljku.
Kada prevoznik, zbog uslova predviđenih u tački 3., ne može izvršiti dobijene naloge, on mora odmah obavestiti lice koje je dalo naknadni zahtev.
Prevoznik, u slučaju svoje krivice, odgovara za posledice neizvršenja ili netačnog izvršenja zahteva. Međutim, eventualna odšteta ne može da premaši odštetu koja je predviđena u slučaju gubitka robe.
Ako prevoznik postupi po zahtevu pošiljaoca ne tražeći podnošenje duplikata tovarnog lista, a ovaj je bio predat primaocu, prevoznik je odgovoran primaocu za štetu koja zbog toga nastane. Međutim, eventualna odšteta ne može da premaši odštetu koja je predviđena u slučaju gubitka robe.
Član 20.
Smetnje pri prevozu
U slučaju smetnje pri prevozu, prevoznik odlučuje da li je bolje da se roba preveze dalje po službenoj dužnosti uz izmenu prevoznog puta ili je u interesu imaoca prava raspolaganja sa robom da se od njega zatraže uputstva, dajući mu potrebna obaveštenja kojima prevoznik raspolaže.
Ako produženje prevoza nije moguće, prevoznik traži uputstva od imaoca prava raspolaganja robom. Ako prevoznik u razumnom roku ne dobije uputstva, on mora preduzeti mere za koje smatra da su u najboljem interesu za imaoca prava raspolaganja robom.
Član 21.
Smetnje pri izdavanju
U slučaju smetnje pri izdavanju, prevoznik je dužan da bez odlaganja obavesti o tome pošiljaoca i da od njega zatraži uputstva, osim ako je pošiljalac putem navoda u tovarnom listu zahtevao da mu se roba vrati po službenoj dužnosti ako nastane smetnja pri izdavanju.
Kada smetnja pri izdavanju prestane pre nego što uputstvo pošiljaoca prispe prevozniku, robu treba izdati primaocu. Pošiljalac se mora o tome odmah obavestiti.
U slučaju da primalac odbije prijem robe, pošiljalac ima pravo da daje uputstva i bez podnošenja duplikata tovarnog lista.
Ako smetnja pri izdavanju nastupi pošto je primalac izmenio ugovor o prevozu u smislu člana 18. tač. 3 do 5., prevoznik to mora saopštiti primaocu.
Član 22.
Posledice smetnji pri prevozu i izdavanju
Prevoznik ima pravo na nadoknadu troškova koje je imao zbog:
a) traženja uputstava;
b) izvršenja uputstava;
c) traženih uputstava koja do njega nisu blagovremeno ili uopšte nisu stigla;
d) donošenja odluke u skladu sa članom 20. tačka 1. bez traženja uputstava,
osim ako su ti troškovi nastali njegovom krivicom. Prevoznik može posebno da nadoknadi prevozninu za stvarni prevozni put sa rokom isporuke koji odgovara tom prevoznom putu.
U slučajevima predviđenim u članu 20. tačka 2. i u članu 21. tačka 1., prevoznik može odmah istovariti robu na trošak imaoca prava raspolaganja robom. Posle toga smatra se da je prevoz završen. Prevoznik će tada biti odgovoran za robu u ime imaoca prava raspolaganja robom. On, međutim, robu može poveriti trećoj strani i tada će biti odgovoran samo za valjan izbor treće strane. Troškovi nastali po osnovu ugovora o prevozu i svi drugi troškovi terete robu.
Prevoznik može pristupiti prodaji robe bez čekanja uputstva od imaoca prava raspolaganja robom ako je to opravdano zbog lako pokvarljive robe ili stanja robe uopšte, odnosno, ako su troškovi skladištenja nesrazmerni sa vrednošću robe. U drugim slučajevima, on može takođe pristupiti prodaji robe, ako u razumnom roku ne primi od imaoca prava raspolaganja robom uputstva o suprotnom, sa razumnim zahtevima za izvršenje.
Ako je roba bila prodata, novac od prodaje, po odbitku troškova kojima je roba terećena, mora se staviti na raspolaganje imaocu prava raspolaganja robom. Ako je dobijeni iznos manji od ovih troškova, pošiljalac je dužan da plati razliku.
Za postupak u slučaju prodaje primenjuju se važeći zakoni i propisi ili običaji mesta gde se roba nalazi.
Ako pošiljalac, u slučaju smetnji pri prevozu ili izdavanju, u razumnom roku ne da uputstva i ako se smetnje pri prevozu ili izdavanju ne mogu otkloniti u skladu sa tač. 2 i 3., prevoznik može robu da vrati pošiljaocu na njegov trošak ili, ako je to opravdano, da je uništi.
Odgovornost
Član 23.
Prevoznik odgovara za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja robe od preuzimanja robe na prevoz do izdavanja, kao i za štetu nastalu zbog prekoračenja roka isporuke, nezavisno od toga koja infrastruktura se koristi.
Prevoznik se oslobađa ove odgovornosti ako je gubitak, oštećenje ili prekoračenje roka isporuke prouzrokovano krivicom imaoca prava, nekim njegovim zahtevom koji nije zasnovan na krivici prevoznika, manom same robe (unutrašnje kvarenje, kaliranje itd.) ili okolnostima koje prevoznik nije mogao da izbegne niti da otkloni njihove posledice.
Prevoznik se oslobađa odgovornosti kada je gubitak ili oštećenje nastalo zbog posebnih opasnosti koje su vezi sa jednom ili više dole navedenih činjenica:
a) prevoz, koji se vrši u otvorenim kolima u skladu sa Opštim uslovima za prevoz ili ako je to izričito ugovoreno i navedeno u tovarnom listu i zavisno od oštećenja usled atmosferskih prilika na robi koja se prevozi u intermodalnim transportnim jedinicama i u zatvorenim drumskim vozilima koja se prevoze na železničkim kolima, neće se smatrati kao prevoz u otvorenim kolima; ako pošiljalac koristi pokrivače za prevoz robe u otvorenim kolima preuzima istu odgovornost kao onu koju ima pri prevozu robe u otvorenim kolima bez pokrivača, pa i kada se radi o robi koja se na osnovu Opštih uslova za prevoz ne prevozi u otvorenim kolima;
b) nedostajanje pakovanja ili nedovoljno pakovanje robe, kada roba koja je po svojoj prirodi izložena gubitku ili oštećenju nije uopšte pakovana ili je loše pakovana.
c) utovar robe koji vrši pošiljalac ili istovar koji vrši primalac;
d) svojstvo izvesne robe zbog kojeg je ona izložena potpunom ili delimičnom gubitku ili oštećenju, naročito usled lomljivosti, rđanja, unutrašnjeg kvarenja koje nastaje samo po sebi, sušenja, rasipanja;
e) neispravno, netačno ili nepotpuno naznačenje ili broj komada;
f) prevoz živih životinja;
g) prevoz, koji na osnovu važećih propisa ili sporazuma zaključenih između pošiljalaca i prevoznika i navedenih u tovarnom listu, mora biti praćen, ako gubitak i oštećenje nastanu zbog opasnosti koju je praćenje imalo za cilj da izbegne.
Član 24.
Odgovornost u slučaju prevoza železničkih vozila kao robe
U slučaju prevoza železničkih vozila, koja se kreću na sopstvenim točkovima i koja su predata na prevoz kao roba, prevoznik odgovara za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog gubitka i oštećenja železničkog vozila ili njegovih sastavnih delova od vremena preuzimanja na prevoz do izdavanja, kao i za štetu nastalu zbog prekoračenja roka isporuke, osim ako dokaže da je šteta izazvana bez njegove krivice.
Prevoznik ne odgovara za gubitak ili štetu kao rezultat gubitka pribora koji nije upisan na obe strane vozila ili nije naveden u inventaru koji prati vozilo.
Član 25.
Teret dokazivanja
Dokaz da je gubitak, oštećenje ili prekoračenje roka isporuke prouzrokovano jednom od činjenica predviđenih u članu 23. tačka 2, pada na teret prevoznika.
Ako prevoznik, s obzirom na okolnosti, utvrdi da je gubitak ili oštećenje moglo nastati zbog jedne ili više posebnih opasnosti predviđenih u članu 23. tačka 3., pretpostavlja se da je šteta otuda proizašla. Imalac prava, međutim, zadržava pravo da dokaže da šteta, potpuno ili delimično, nije nastala zbog neke od tih opasnosti.
Pretpostavka iz tačke 2. ne može se primeniti u slučaju predviđenom u članu 23. tačka 3. pod a), ako je došlo do izuzetno velikog manjka ili gubitka komada.
Član 26.
Uzastopni prevoznici
Ako prevoz, koji je predmet jednog jedinog ugovora o prevozu, obavlja više uzastopnih prevoznika, svaki naredni prevoznik, samim činom preuzimanja robe sa tovarnim listom, postaje strana u ugovoru o prevozu i, u skladu sa uslovima iz tovarnog lista, preuzima obaveze koje iz toga proizlaze. U ovom slučaju, svaki prevoznik je odgovoran za izvršenje prevoza na celom putu.
Član 27.
Izvršni prevoznik
Kada prevoznik poveri prevoz, potpuno ili delimično, izvršnom prevozniku bilo da je na osnovu ugovora o prevozu za to ovlašćen ili ne, prevoznik ipak ostaje odgovoran za ukupan prevoz.
Sve odredbe ovih Jedinstvenih pravila, prema kojima se utvrđuje odgovornost prevoznika, važe i za odgovornost izvršnog prevoznika za prevoz koji on obavlja. Čl. 36. i 41. se primenjuju ako se povede postupak protiv službenih lica ili bilo kojih drugih lica koje koristi izvršni prevoznik u obavljanju prevoza.
Svaki poseban ugovor, kojim prevoznik preuzima obaveze koje ne nameću ova Jedinstvena pravila ili se odriče prava koja mu na osnovu Jedinstvenih pravila pripadaju, tiče se izvršnog prevoznika samo ako je on to izričito i u pisanom obliku prihvatio. Nezavisno od toga da li je izvršni prevoznik to prihvatio ili ne, prevoznik ostaje vezan sa tim obavezama ili odricanjem prava koja proizlaze iz tog posebnog ugovora.
Kada su i prevoznik i izvršni prevoznik odgovorni i do mere u kojoj su odgovorni, njihova odgovornost je solidarna.
Ukupan iznos odštete koju plaća prevoznik, izvršni prevoznik i njegovo osoblje, kao i druga lica čije usluge on koristi u vršenju prevoza, ne može biti veći od iznosa predviđenih ovim Jedinstvenim pravilima.
Ovaj član ne utiče na pravo na regres koji može postojati između prevoznika i izvršnog prevoznika.
Član 28.
Pretpostavka o oštećenju u slučaju ponovne predaje na prevoz
Ako neka pošiljka, otpravljena na osnovu Jedinstvenih pravila, bude ponovo predata na prevoz na osnovu istih pravila i ako se posle ponovne predaje utvrdi delimičan gubitak ili oštećenje, pretpostavlja se da je ono nastalo za vreme poslednjeg ugovora o prevozu, ako je pošiljka bila na čuvanju kod prevoznika i ako je ponovo predata u onakvom stanju u kakvom je prispela u stanicu ponovne predaje.
Ta pretpostavka važi i onda ako ugovor o prevozu, koji je prethodio ponovnoj predaji, nije bio zaključen na osnovu Jedinstvenih pravila, ako bi se ta pravila mogla primeniti u slučaju neposrednog otpravljanja od prvobitnog otpravnog mesta do mesta konačnog izdavanja.
Ta pretpostavka važi i ako je ugovor o prevozu, koji je prethodio ponovnoj predaji, bio zaključen na osnovu neke druge konvencije o direktnom međunarodnom železničkom prevozu robe, koja je slična ovim Jedinstvenim pravilima i ako ta konvencija sadrži istu pretpostavku u korist pošiljaka otpravljenih na osnovu Jedinstvenih pravila.
Član 29.
Pretpostavka o gubitku robe
Imalac prava može, bez pružanja drugih dokaza, smatrati da je roba izgubljena ako nije bila izdata primaocu ili pripremljena za izadavanje u roku od trideset dana po isteku roka isporuke.
Imalac prava može, primajući odštetu za izgubljenu robu, pismeno zahtevati da bude odmah obavešten ako se roba pronađe u roku od godinu dana po isplati odštete. Prevoznik pismeno potvrđuje ovaj zahtev.
U roku od trideset dana po prijemu izveštaja, u skladu sa tačkom 2., imalac prava može zahtevati da mu se roba isporuči nakon plaćanja iznosa, u skladu sa datim izjavama iz ugovora o prevozu i vraćanja primljene odštete. Pri tome, on zadržava pravo na odštetu zbog prekoračenja roka isporuke koje je predviđeno u čl. 33. i 35.
Ako zahtev predviđen u tački 2. nije postavljen ili ako uputstvo nije dato u roku predviđenom u tački 3. ili ako je roba pronađena tek po isteku jedne godine od isplate odštete, prevoznik raspolaže tom robom na osnovu važećih zakona i propisa mesta gde se roba nalazi.
Član 30.
Odšteta u slučaju gubitka
U slučaju potpunog ili delimičnog gubitka robe, prevoznik je dužan da bez ikakve druge naknade štete plati odštetu koja se računa po berzanskom kursu, a u nedostatku tog kursa po tržišnoj vrednosti, a u nedostatku i jednog i drugog, po uobičajenoj vrednosti i to za robu iste vrste i kvaliteta na dan i u mestu njenog preuzimanja na prevoz.
Odšteta ne može biti veća od 17 obračunskih jedinica po kilogramu bruto mase koja nedostaje.
U slučaju gubitka železničkog vozila koje se prevozi na sopstvenim točkovima, intermodalnih transportnih jedinica ili njihovih sastavnih delova, odšteta se ograničava, uz izuzeće svih drugih odšteta, na uobičajenu vrednost vozila ili intermodalne transportne jedinice odnosno njihovih sastavnih delova, na dan i u mestu gubitka. Kada je nemoguće utvrditi dan ili mesto gubitka, odšteta će biti ograničena na uobičajenu vrednost na dan i u mestu gde je prevoznik preuzeo vozilo.
Prevoznik je, pored toga, dužan da vrati prevozninu, carinske dažbine i druge iznose plaćene u vezi s prevozom, osim trošarine za robu koja se prevozi prema postupku kojim se obustavljaju te naknade.
Član 31.
Odgovornost u slučaju gubitka u masi pri prevozu
U pogledu robe koja, zbog svoje prirode, redovno trpi gubitak u masi pri prevozu, prevoznik odgovara samo za onaj deo gubitka koji, bez obzira na dužinu pređenog puta, prelazi sledeće granice gubitka:
a) dva posto od mase za tečnosti ili robu predatu na prevoz u vlažnom stanju;
b) jedan posto od mase za suvu robu.
Prevoznik se ne može pozivati na ograničenje odgovornosti iz tačke 1. ako se dokaže da, s obzirom na činjenične okolnosti, gubitak nije nastao zbog uzroka koji opravdavaju dozvoljeni gubitak u masi.
U slučaju kada se više komada prevozi sa jednim tovarnim listom, gubitak u masi se računa za svaki komad ako je njegova masa pri predaji posebno naznačena u tovarnom listu ili se može utvrditi na neki drugi način.
U slučaju potpunog gubitka robe, pri izračunavanju odštete ne vrši se nikakav odbitak na ime gubitka u masi pri prevozu.
Ovaj član ne ograničava čl. 23. i 25.
Član 32.
Odšteta u slučaju oštećenja
U slučaju oštećenja robe, prevoznik je dužan da bez ikakve druge naknade štete plati odštetu koja odgovara umanjenju vrednosti robe.
Odšteta ne može premašiti:
a) iznos koji bi se platio u slučaju potpunog gubitka, ako je cela pošiljka oštećenjem izgubila vrednost;
b) iznos koji bi se platio u slučaju gubitka oštećenog dela, ako je samo jedan deo pošiljke oštećenjem izgubio vrednost.
U slučaju oštećenja železničkog vozila koje se prevozi na sopstvenim točkovima i koje je predato na prevoz kao roba, intermodalnih transportnih jedinica ili njihovih sastavnih delova, odšteta se ograničava, uz izuzeće ostalih odšteta, na troškove popravke. Odšteta ne može premašiti iznos koji bi se platio u slučaju gubitka.
Prevoznik je, osim toga, dužan da vrati u srazmeri utvrđenoj u tački 1. troškove predviđene u članu 30. tačka 4.
Član 33.
Odšteta u slučaju prekoračenja roka isporuke
Ako je zbog prekoračenja roka isporuke nastala šteta, uključujući i oštećenje, prevoznik je dužan da plati odštetu koja ne može biti veća od četvorostrukog iznosa prevoznine.
U slučaju potpunog gubitka robe, odšteta predviđena u tački 1. ne može se platiti pored odštete iz člana 30.
U slučaju delimičnog gubitka robe, odšteta predviđena u tački 1. ne može premašiti četvorostuki iznos prevoznine za deo pošiljke koji nije izgubljen.
U slučaju oštećenja robe koje nije nastalo zbog prekoračenja roka isporuke, odšteta predviđena u tački 1. plaća se, u zavisnosti od slučaja, pored odštete navedene u članu 32.
Ukupna odšteta predviđena u tački 1. zajedno s odštetom iz čl. 30. i 32. ne može ni u kom slučaju biti veća od odštete koju bi trebalo platiti u slučaju potpunog gubitka robe.
Ako je u skladu sa članom 16. tačka 1. rok isporuke utvrđen ugovorom, mogu se predvideti i drugi načini obeštećenja od onih predviđenih u tački 1. Ako je u tom slučaju prekoračen rok isporuke predviđen u članu 16. tač. 2 do 4., imalac prava može da zahteva odštetu koja je utvrđena navedenim ugovorom ili odštetu propisanu u tač. 1. do 5.
Član 34.
Odšteta u slučaju deklaracije o vrednosti
Pošiljalac i prevoznik se mogu dogovoriti da pošiljalac u tovarnom listu navede, odnosno deklariše, vrednost robe koja premašuje propisan najveći iznos iz člana 30. tačka 2. U ovom slučaju deklarisani iznos biće zamena za taj najveći iznos.
Član 35.
Odšteta u slučaju obezbeđenja urednog izdavanja
Pošiljalac i prevoznik se mogu dogovoriti da pošiljalac može obezbediti posebno uredno izdavanje, putem upisivanja u tovarnom listu određenog iznosa u ciframa, za slučaj gubitka ili oštećenja i za slučaj prekoračenja roka isporuke. U slučaju obezbeđenja urednog izdavanja može se zahtevati, pored odšteta predviđenih u čl. 30., 32. i 33. i naknada druge dokazane štete do visine naznačenog iznosa.
Član 36.
Gubitak prava na ograničenje odgovornosti
Ograničenja odgovornosti iz člana 15. tačka 3., člana 19. tač. 6. i 7. i čl. 30., 32. do 35. ne primenjuju se ako se dokaže da je šteta nastala zbog radnji, odnosno propusta prevoznika, učinjenih bilo sa namerom da prouzrokuje takvu štetu, bilo nepromišljeno i znajući da će takva šteta verovatno nastati.
Član 37.
Preračunavanje i kamata
Ako za izračunavanje odštete treba preračunati iznose izražene u stranoj valuti, to preračunavanje se obavlja po kursu koji važi na dan i u mestu plaćanja odštete.
Imalac prava može zahtevati kamatu na odštetu koja iznosi pet posto godišnje, počev od dana reklamacije saglasno članu 43. ili, ako reklamacije nije bilo, od dana podnošenja tužbe.
Ako imalac prava ne dostavi prevozniku, u razumnom roku koji mu je odredio prevoznik, isprave kojima dokazuje svoje pravo, neophodne za konačno rešenje reklamacije, kamata ne teče za vreme od isteka ovog roka do stvarne predaje isprava.
Član 38.
Odgovornost u prevozu železnica-more
Kod prevoza železnica-more, koji se obavljaju na pomorskim linijama u skladu sa članom 24 tačka 1. Konvencije, svaka država može, uz zahtev da se odgovarajuća primedba unese u spisak linija koje podležu Jedinstvenim pravilima, dodati dole navedene razloge oslobađanja od odgovornosti, u celini, pored razloga navedenih u članu 23:
a) požar, ako prevoznik dokaže da požar nije prouzrokovan njegovim postupkom ili krivicom, niti postupkom i krivicom kapetana, mornara, krmanoša ili lica u njegovoj službi;
b) spasavnje ili pokušaj spasavanja života ili dobara na moru;
c) smeštaj robe na palubi, ako je za to pošiljalac dao svoj pristanak u tovarnom listu i ako se roba ne prevozi u vagonima;
d) opasnosti, nesreće ili udesi na moru i u drugim plovnim vodama.
2. Prevoznik se može pozvati na razloge za oslobađanje odgovornosti navedene u tački 1. samo ako dokaže da se gubitak, oštećenje ili prekoračenje roka isporuke desio na pomorskim linijama u periodu između početka utovara robe u brod i istovara iz broda.
3. Međutim, iako se prevoznik poziva na razloge oslobađanja navedene u tački 1., on je ipak odgovoran ako imalac prava dokaže da je gubitak, oštećenje ili prekoračenje roka isporuke nastalo krivicom prevozioca, kapetana broda, mornara, krmanoša ili lica u njegovoj službi.
4. Ako na jednoj pomorskoj liniji prevoz vrši više preduzeća koja su uneta u spisak linija u skladu sa članom 24. tačka 1. Konvencije, propisi o odgovornosti na toj liniji moraju biti isti za sva preduzeća. Osim toga , ako su ta preduzeća uneta u spisak na zahtev više država, potrebno je da se prethodno postigne saglasnost između njih o primeni tih propisa o odgovornosti.
5. Mere koje se uvode na osnovu tač. 1 i 4. treba saopštiti Generalnom sekretaru. One stupaju na snagu najranije po isteku roka od trideset dana, računajući od dana kada je Generalni sekretar o tim merama obavestio druge države. Ove mere se ne odnose na pošiljke čiji je prevoz u toku.
Član 39.
Odgovornost u slučaju nuklearnih udesa
Prevoznik se oslobađa odgovornosti na osnovu Jedinstvenih pravila kada je šteta prouzrokovana nuklearnim udesom i kada je, prema zakonima i propisima jedne države kojima se reguliše odgovornost iz oblasti nuklearne energije za ovu štetu, odgovoran korisnik nuklearnog uređaja ili neko drugo odgovorno lice.
Član 40.
Lica za koja odgovara prevoznik
Prevoznik odgovara za svoje radnike i za druga lica koja koristi pri vršenju prevoza, ukoliko ti radnici i druga lica deluju u okviru svojih dužnosti. Preduzeća koja upravljaju infrastrukturom preko koje se vrši prevoz, važe za lica čije usluge prevoznik koristi za vršenje prevoza.
Član 41.
Ostale tužbe
U svim slučajevima u kojima se primenjuju Jedinstvena pravila, svaka tužba zbog odgovornosti, po bilo kom osnovu, može se podići protiv prevoznika samo pod uslovima i u granicama predviđenim ovim pravilima.
Isto važi i za svaku tužbu koja se podiže protiv radnika i drugih lica za koje prevoznik odgovara na osnovu člana 40.
Deo IV
Ostvarivanje prava
Član 42.
Utvrđivanje činjenica i sastavljanje zapisnika
Ako prevoznik otkrije ili posumnja da postoji delimičan gubitak ili oštećenje ili ako imalac prava to tvrdi, prevoznik je dužan da odmah i, ako je to mogućno u prisustvu imaoca prava, sastavi zapisnik kojim se utvrđuje, prema vrsti štete, stanje robe, njena masa i po mogućnosti visina štete, njen uzrok i vreme kada se dogodila.
Jedan primerak zapisnika izdaje se besplatno imaocu prava.
Ako imalac prava ne prihvata činjenice utvrđene u zapisniku, on može zahtevati da se stanje i masa robe, kao i uzrok i iznos štete utvrde putem veštaka koga imenuju strane u ugovoru o prevozu ili sud. Postupak se sprovodi prema zakonima i propisima države u kojoj se vrši utvrđivanje.
Član 43.
Reklamacije
Reklamacije koje se odnose na ugovor o prevozu moraju se pismeno uputiti prevozniku protiv koga se može podneti tužba.
Pravo podnošenja reklamacije pripada licima koja imaju pravo na podizanje tužbe protiv prevoznika.
Ako reklamaciju podnosi pošiljalac, dužan je da podnese duplikat tovarnog lista. U nedostatku duplikata tovarnog lista, on je dužan da podnese ovlašćenje primaoca ili da dokaže da je primalac odbio pošiljku.
Ako reklamaciju podnosi primalac, dužan je da podnese tovarni list, ukoliko mu je bio predat.
Tovarni list, duplikat tovarnog lista i ostale isprave koje imalac prava smatra da treba da priloži reklamaciji, moraju se podneti u originalu ili u prepisu koji mora biti propisno overen, ako prevoznik to zahteva.
Prilikom rešavanja reklamacije prevoznik može zahtevati da mu se podnese originalni tovarni list, duplikat tovarnog lista ili priznanica povučnice, da bi se u njih ubeležilo doneto rešenje.
Član 44.
Lica koja imaju pravo na tužbu protiv prevoznika
U zavisnosti od tač. 3 i 4., pravo na podizanje tužbi koje nastaju iz ugovora o prevozu pripada:
a) pošiljaocu, do trenutka kada je primalac
1) podigao tovarni list,
2) primio robu, ili
3) koristio prava koja mu pripadaju na osnovu člana 17. tačka 3. ili člana 18. tačka 3;
b) primaocu, od trenutka kada je
1) podigao tovarni list,
2) primio robu, ili
3) koristio prava koja mu pripadaju na osnovu člana 17. tačka 3. ili člana 18. tačka 3.
Pravo primaoca na podizanje tužbe gasi se od trenutka kada je lice, koje je primalac odredio saglasno članu 18. tačka 5., podiglo tovarni list, primilo robu ili koristilo prava koja mu pripadaju saglasno članu 17. tačka 3.
Pravo na podizanje tužbe radi vraćanja iznosa plaćenog na osnovu ugovora o prevozu pripada samo licu koje je izvršilo plaćanje.
Pravo na podizanje tužbe radi potraživanja pouzeća pripada samo pošiljaocu.
Prilikom podizanja tužbe, pošiljalac je dužan da podnese duplikat tovarnog lista. U nedostatku duplikata tovarnog lista, dužan je da podnese ovlašćenje primaoca ili da dokaže da je primalac odbio robu. Ako je to potrebno, pošiljalac mora da dokaže da nema tovarnog lista ili da ga je izgubio.
Prilikom podizanja tužbe primalac je dužan da podnese tovarni list, ako mu je bio predat.
Član 45.
Prevoznici protiv kojih se može podizati tužba
Sa izuzetkom tač. 3. i 4., tužbe koje proističu iz ugovora o prevozu mogu se podizati protiv prvog prevoznika, poslednjeg prevoznika ili prevoznika koji je obavljao deo prevoza u toku kojeg se desio slučaj koji daje osnov za tužbu.
U slučaju prevoza koji obavlja nekoliko uzastopnih prevoznika, tužbe se mogu podizati saglasno tački 1. i protiv prevoznika koji je obavezan da isporuči robu i čija saglasnost za to je navedena u tovarnom listu, čak i ako nije primio robu ni tovarni list.
Tužba radi vraćanja iznosa plaćenog na osnovu ugovora o prevozu može se podizati protiv prevoznika koji je naplatio taj iznos ili protiv prevoznika u čiju je korist taj iznos bio naplaćen.
Tužba koja se odnosi na pouzeća može se podizati samo protiv prevoznika koji je primio robu u otpravnom mestu.
Pored prevoznika koji su navedeni u tač. 1. do 4. tužba se može podizati protiv nekog drugog prevoznika, ako se podnosi kao protivtužba ili kao prigovor u postupku koji se odnosi na glavnu tužbu zasnovanu na istom ugovoru o prevozu.
U meri u kojoj se ova Jedinstvena pravila odnose na izvršne prevoznike, može se i protiv njih podizati tužba.
Ako tužilac ima pravo da bira između više prevoznika, njegovo pravo izbora gasi se čim je podneo tužbu protiv jednog od njih; ovo važi, takođe, ako tužilac ima izbor između jednog ili više prevoznika i jednog izvršnog prevoznika.
Član 46.
Nadležni sud
Tužbe zasnovane na Jedinstvenim pravilima mogu se podizati kod sudova država članica određenim ugovorom između strana ili kod sudova država na čijoj teritoriji:
a) tuženi ima stalno ili uobičajeno boravište ili glavno sedište poslovanja ili poslovnicu ili agenciju koja je zaključila ugovor o prevozu, ili
b) se nalazi mesto preuzimanja robe ili mesto propisano za isporuku.
Kod drugih sudova tužba se ne može podizati.
Ako je postupak zasnovan na ovim Jedinstvenim pravilima u toku kod suda nadležnog prema tački 1. ili ako je u toku spora presudu doneo sud, ne može se podizati nijedna nova tužba između istih strana po istoj osnovi, osim ako presuda suda kod koga je podignuta prva tužba nije pravosnažna u državi u kojoj se podiže nova tužba.
Član 47.
Gašenje prava na tužbu
Prijemom robe od strane primaoca prava, gasi se svako pravo na tužbu protiv prevoznika koje nastaje iz ugovora o prevozu, u slučaju delimičnog gubitka, oštećenja ili prekoračenja roka isporuke.
Međutim, pravo na tužbu se ne gasi:
a) u slučaju delimičnog gubitka ili oštećenja, ako je:
1) gubitak ili oštećenje utvrđeno prema članu 42. pre nego što je imalac prava primio robu;
2) utvrđivanje, koje je trebalo izvršiti prema članu 42. bilo propušteno samo krivicom prevoznika;
b) u slučaju štete koja se spolja nije mogla primetiti, a utvrđena je tek pošto je imalac prava preuzeo robu, ako on:
1) zahteva utvrđivanje prema članu 42. odmah posle otkrića štete, a najkasnije u roku od sedam dana po preuzimanju robe i
2) dokaže, sem toga, da se šteta dogodila u vremenu od prijema na prevoz do izdavanja;
c) u slučaju prekoračenja roka isporuke, ako imalac prava u roku od šezdeset dana podnese zahtev jednom od prevoznika navedenih u članu 45. tačka 1.;
d) ako imalac prava dokaže da je šteta nastala zbog radnji, odnosno propusta učinjenih bilo s namerom da se prouzrokuje takva šteta, bilo nepromišljeno i znajući da će takva šteta verovatno nastati.
3. Ako je roba bila ponovo predata na prevoz saglasno članu 28., tužbe zbog delimičnog gubitka ili oštećenja iz jednog od ranijih ugovora o prevozu gase se kao da je u pitanju jedan ugovor.
Član 48.
Zastarevanje potraživanja
Potraživanja iz ugovora o prevozu zastarevaju posle godinu dana.
Međutim, rok zastarevanja iznosi dve godine za potraživanja:
a) zbog isplate pouzeća koje je prevoznik naplatio od primaoca;
b) zbog isplate ostatka od prodaje koju je izvršio prevoznik;
c) zbog štete nastale zbog radnji, odnosno propusta učinjenih bilo sa namerom da se prouzrokuje takva šteta, bilo nepromišljeno i znajući da će takva šteta verovatno nastati;
d) iz ugovora o prevozu koji je prethodio ponovnoj predaji u slučaju predviđenom u članu 28.
2. Zastarevanje počinje da teče u vezi sa potraživanjem:
a) za naknadu štete zbog potpunog gubitka: od tridesetog dana po isteku roka isporuke;
b) za naknadu štete zbog delimičnog gubitka, oštećenja ili prekoračenja roka isporuke: od dana izdavanja;
c) u svim drugim slučajevima: od dana kada se može podići tužba.
Dan naznačen kao početak roka zastarevanja nikada se ne računa u taj rok.
3. Ako je prevozniku podneta reklamacija saglasno članu 43. sa potrebnim ispravama kojima se dokazuje pravo, zastarevanje se obustavlja do dana kada prevoznik pismeno odbije reklamaciju i vrati isprave. Ako se reklamacija usvoji delimično, zastarevanje teče dalje samo za sporni deo reklamacije. Dokaz o prijemu reklamacije ili o odgovoru i vraćanju isprava mora da podnese strana koja tu činjenicu ističe. Naknadne reklamacije po istom predmetu ne obustavljaju zastarevanje.
4. Zastarelo potraživanje se ne može više tražiti ni protivtužbom ni prigovorom na tužbu.
5. Pored prethodnih odredaba za obustavu i prekid zastarevanja važi unutrašnje pravo.
Deo V
Odnosi između prevoznika
Član 49.
Obračun
Svaki prevoznik koji je pri otpravljanju ili pri prispeću robe naplatio ili je mogao da naplati troškove ili druga potraživanja koja proističu iz ugovora o prevozu, dužan je da prevoznicima koji su učestvovali u prevozu plati deo koji im pripada. Način plaćanja utvrđuje se sporazumima između prevoznika.
Član 12. važi, takođe, između uzastopnih prevoznika.
Član 50.
Pravo na regres
Prevoznik koji je na osnovu Jedinstvenih pravila isplatio odštetu ima pravo na regres od prevoznika koji su učestvovali u prevozu prema sledećim odredbama:
a) prevoznik koji je prouzrokovao štetu, odgovara za istu sam;
b) ako je štetu prouzrokovalo više prevoznika, svaki od njih odgovara za štetu koju je on prouzrokovao; ako je to nemoguđe utvrditi, šteta se deli između prevoznika prema načelima navedenim pod c);
c) ako se ne može dokazati koji je prevoznik prouzrokovao štetu, odšteta se deli između svih prevoznika koji su učestvovali u prevozu, izuzev onih prevoznika koji dokažu da šteta nije bila prouzrokovana na njihovim prugama; podela se vrši srazmerno udelu u ceni prevoza.
U slučaju da je neki prevoznik nesposoban za plaćanje, njegov neplaćeni udeo se raspodeljuje između ostalih prevoznika koji su učestvovali u prevozu, srazmerno udelu u ceni prevoza.
Član 51.
Postupak u vezi sa regresom
Prevoznik od kojeg se traži regres ne može ni u kom slučaju da ospori osnovanost plaćanja izvršenog od strane prevoznika koji traži regres predviđen u članu 50., ako je odšteta utvrđena sudskim putem i ako je ovaj prevoznik propisno pozvan na sud, čime mu je bilo omogućeno da se umeša u postupak. Sud, kome je podneta glavna tužba, određuje rokove za saopštavanje i za stupanje u spor.
Prevoznik koji traži regres dužan je da istom tužbom obuhvati sve zainteresovane pravoznike sa kojima se nije poravnao; u protivnom, gubi pravo regresa protiv onih prevoznika koje nije tužio.
Sud je dužan da istom presudom obuhvati sve regresne zahteve koji su mu podneti.
Prevoznik koji želi da ostvari svoje pravo na regres može podići tužbu pred sudom u državi na čijoj teritoriji jedan od prevoznika koji je učestvovao u prevozu ima glavno mesto poslovanja ili poslovnicu ili agenciju koja je zaključila ugovor o prevozu.
Ako tužbu treba podići protiv više prevoznika, prevoznik-tužilac ima pravo da između sudova koji su nadležni prema tački 4. izabere sud kome podnosi svoj zahtev.
Regresni postupak se ne može spajati s postupkom za naknadu štete koji pokreće imalac prava iz ugovora o prevozu.
Član 52.
Sporazumi o regresima
Prevoznici mogu zaključivati sporazume koji odstupaju od odredbi čl. 49. i 50.
PRAVILNIK
O MEĐUNARODNOM ŽELEZNIČKOM PREVOZU OPASNE ROBE
(RID-DODATAK C KONVENCIJE)
Član 1.
Područje primene
Ovaj pravilnik se primenjuje:
a) na međunarodni železnički prevoz opasne robe na teritoriji država članica,
b) na prevoz koji predstavlja dopunu železničkom prevozu na koji se primenjuju Jedinstveni propisi CIM, osim u slučaju međunarodnih propisa koji važe za neki drugi vid saobraćaja.
kao i na delatnosti koje su obuhvaćene prilogom ovog Pravilnika.
Opasna roba, čiji prevoz prilog isključuje, ne treba da bude predmet međunarodnog prevoza.
Član 2.
Oslobađanje
Ovaj Pravilnik se, u celini ili delimično, ne primenjuje na prevoz opasne robe čije je oslobađanje predviđeno prilogom. Oslobađanja mogu da se predvide jedino kada količina, vrsta oslobođenog prevoza ili ambalaža garantuju sigurnost prevoza.
Član 3.
Ograničenja
Svaka država članica zadržava pravo da propiše ili zabrani međunarodni prevoz opasne robe na svojoj teritoriji iz drugih razloga, a ne bezbednosnih tokom prevoza.
Član 4.
Ostali propisi
Prevozi na koje se primenje ovaj Pravilnik ostaju podvrgnuti unutrašnjim ili međunarodnim propisima koji se na opšti način primenjuju na železnički prevoz robe.
Član 5.
Dozvoljene vrste vozova.
Prevoz kao ručni prtljag, prtljag ili u automobilima
Opasna roba može da se prevozi samo u teretnim vozovima, sa izuzetkom:
a) opasne robe koja se prima na prevoz u skladu sa Prilogom uz poštovanje maksimalnih datih količina i specifičnih uslova prevoza u vozovima druge vrste, a ne teretnim vozovima.
b) opasne robe koja se prevozi pod specifičnim uslovima iz Priloga kao ručni prtljag, prtljag ili u ili na automobilima u skladu sa članom 12. Jedinstvenih pravila CIV.
Putnik ne sme da uzme sa sobom opasnu robu kao ručni prtljag ili da je otpravlja kao prtljag ili u automobilima, ako ona ne odgovara specifičnim uslovima iz Priloga.
Član 6.
Prilog
Prilog predstavlja sastavni deo ovog Pravilnika.
***
O sadržaju Priloga odlučiće Komisija stručnjaka za prevoz opasne robe, prema članu 19, tačka 4. Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 09. maja 1980. godine u trenutku stupanja na snagu Protokola od 03. juna 1999. godine u kojem se nalazi izmena ove Konvencije.
JEDINSTVENA PRAVILA ZA UGOVORE
O KORIŠĆENjU KOLA U MEĐUNARODNOM ŽELEZNIČKOM PREVOZU
(CUV–DODATAK D Konvencije)
Član 1.
Područje primene
Ova Jedinstvena pravila se primenjuju na bilateralne ili multilateralne ugovore o korišćenju železničkih vozila kao prevoznog sredstva da bi se obavio prevoz prema Jedinstvenim pravilima CIV i prema Jedinstvenim pravilima CIM.
Član 2.
Definicije
U okviru ovih Jedinstvenih pravila, termin:
a) „železničko transportno preduzeće”, označava svako privatno ili državno preduzeće koje je ovlašćeno da prevozi ljude ili robu, pri čemu ono obezbeđuje i vuču;
b) „vozilo”, označava svako vozilo koje je u stanju da saobraća na sopstvenim točkovima na pruzi, bez sopstvene vuče;
c) „imalac”, označava onog koji ekonomično i trajno koristi neko vozilo kao prevozno sredstvo, bilo da je njegov vlasnik ili ima pravo da njime raspolaže;
d) „domicilna stanica”, označava mesto koje je upisano na vozilu i u koje to vozilo može ili mora da se vrati u skladu sa uslovima ugovora o korišćenju.
Član 3.
Oznake i natpisi na vozilima
Bez obzira na propise vezane za tehnički prijem vozila za korišćenje u međunarodnom prevozu, onaj koji, na osnovu ugovora pomenutog u prvom članu, poverava vozilo mora da se uveri da na vozilu postoje sledeći natpisi:
a) oznaka imaoca;
b) ako je potrebno, oznaka železničkog transportnog preduzeća sa voznim parkom u koji je vozilo uvršćeno;
c) ako je potrebno, oznaka domicilne stanice;
d) ostale oznake i natpise koji su dogovoreni u ugovoru o korišćenju.
Oznake i natpisi koji su predviđeni u tački 1 mogu da se dopune sredstvima za elektronsku identifikaciju.
Član 4.
Odgovornost u slučaju gubitka ili oštećenja vozila
Osim ako ne dokaže da oštećenje nije nastalo njegovom greškom, železničko transportno preduzeće, kojem je vozilo povereno na korišćenje kao prevozno sredstvo, odgovara za štetu nastalu gubitkom ili oštećenjem vozila ili kolskog pribora.
Železničko transportno preduzeće ne odgovara za štetu nastalu gubitkom kolskog pribora koji nije upisan na dve stranice vozila ili nije pomenut u inventaru koji ide uz vozilo.
U slučaju gubitka vozila ili njegovog kolskog pribora, naknada je ograničena, izuzevši sve ostale naknade štete, na uobičajenu vrednost vozila ili kolskog pribora na mestu i u trenutku gubitka. Ako ne može da se utvrdi dan i mesto gubitka, naknada je ograničena na uobičajenu vrednost na dan i mesto kada je vozilo povereno na korišćenje.
U slučaju oštećenja vozila ili njegovog kolskog pribora, naknada je ograničena, izuzevši sve ostale naknade štete, na troškove dovođenja u ispravno stanje. Naknada ne može da premaši iznos koji se duguje u slučaju gubitka.
Strane u ugovoru mogu da se saglase sa odredbama kojima se poništavaju odredbe tač. 1. do 4.
Član 5.
Gubitak prava na ograničenje odgovornosti
Ograničenja odgovornosti, predviđena u članu 4, tač. 3. i 4. se ne primenjuju, ako je dokazano da šteta proističe iz radnje ili propusta koji je napravilo železničko preduzeće, bilo sa namerom da se prouzrokuje takva šteta, bilo nepromišljeno i znajući da će do takve štete verovatno doći.
Član 6.
Pretpostavka o gubitku vozila
Imalac prava može, bez potrebe za davanjem drugih dokaza, da smatra neko vozilo izgubljenim kada je zatražio to vozilo od železničkog transportnog preduzeća kojem je poverio vozilo na korišćenje kao prevozno sredstvo i ako mu to vozilo nije stavljeno na raspolaganje u roku od tri meseca koja slede po danu kada njegov zahtev stigne ili kada ne dobije nikakvu naznaku o mestu na kom se vozilo nalazi. Taj rok se uvećava za vreme trajanja imobilizacije vozila čiji se uzrok ne može pripisati železničkom transportnom preduzeću ili čiji je uzrok oštećenje.
Ako se vozilo koje se smatra izgubljenim pronađe posle plaćanja naknade, imalac prava može, u roku od šest meseci računajući od prijema obaveštenja, da zatraži od železničkog transportnog preduzeća, kojem je poverio vozilo na korišćenje kao prevozno sredstvo, da mu vozilo bude predato, bez troškova uz vraćanje naknade, u domicilnu stanicu ili na neko drugo dogovoreno mesto.
Ako zahtev pomenut u tački 2. nije postavljen ili ako je vozilo pronađeno posle više od godinu dana od plaćanja naknade, železničko transportno preduzeće, kojem je imalac prava poverio vozilo na korišćenje kao prevozno sredstvo, njime raspolaže u skladu sa važećim zakonima i propisima na mestu na kom se vozilo nalazi.
Strane u ugovoru mogu da se saglase oko odredbi kojima se poništavaju odredbe tač. 1. do 3.
Član 7.
Odgovornost za oštećenja koja izazove vozilo
Onaj koji je, na osnovu ugovora pomenutog u prvom članu, poverio vozilo na korišćenje kao prevozno sredstvo, odgovara za štetu koju izazove vozilo, kada mu se za to pripiše krivica.
Strane u ugovoru mogu da se saglase oko odredbi kojima se poništavaju odredbe u tački 1.
Član 8.
Preuzimanje prava (sudskim putem)
Kada ugovor o korišćenju vozila predviđa da železničko transportno preduzeće može da poveri vozilo drugim železničkim transportnim preduzećima na korišćenje kao prevozno sredstvo, železničko transportno preduzeće može, uz saglasnost imaoca, da se dogovori sa drugim železničkim transportnim preduzećima:
a) da, uz zadržavanje prava žalbe, ono njih zamenjuje u pogledu odgovornosti, prema imaocu, u slučaju gubitka ili oštećenja vozila ili kolskog pribora;
b) da je jedino imalac odgovoran, prema drugim železničkim transportnim preduzećima za štete koje prouzrokuje vozilo, ali da je jedino železničko transportno preduzeće, koje je ugovorni partner imaoca, ovlašćeno da istakne prava drugih železničkih transportnih preduzeća.
Član 9.
Odgovornost za železničke radnike i druga lica
Strane u ugovoru su odgovorne za svoje radnike i druga lica kojima se obraćaju za uslugu radi izvršenja ugovora, kada ti radnici ili ta druga lica deluju u cilju obavljanja njihovih funkcija.
Osim u slučaju suprotnog sporazuma između strana u ugovoru, preduzeća koja upravljaju infrastrukturom, na kojoj železničko transportno preduzeće koristi vozilo kao prevozno sredstvo, smatraju se licima kojima se železničko transportno preduzeće obraća za uslugu.
Tač. 1. i 2. se primenjuju i u slučaju preuzimanja prava (sudskim putem) u skladu sa članom 8.
Član 10.
Ostale tužbe
U svim slučajevima, u kojima se primenjuju ova Jedinstvena pravila, svaka tužba za naknadu štete zbog gubitka ili oštećenja vozila ili kolskog pribora, po ma kojoj osnovi da je, može da se podnese protiv železničkog transportnog preduzeća kojem je vozilo povereno na korišćenje kao prevozno sredstvo samo pod uslovima i u granicama ovih Jedinstvenih pravila i pravila ugovora o korišćenju.
Tačka 1. se primenjuje i u slučaju preuzimanja prava (sudskim putem) u skladu sa članom 8.
Isto važi za svaku tužbu koja se podnese protiv radnika ili drugih lica za koje odgovara železničko transportno preduzeće kojem je vozilo povereno na korišćenje kao prevozno sredstvo.
Član 11.
Nadležni sud
Sudski sporovi, koji proisteknu iz ugovora zaključenog na osnovu ovih Jedinstvenih pravila, mogu da se odvijaju pred nadležnim sudom koga imenuju zajednički strane ugovora.
Osim u slučaju suprotnog sporazuma između strana u ugovoru, nadležni sud je sud države članice u kojoj se nalazi sedište optuženog. Ako sedište optuženog nije u nekoj od država članica, nadležni sud je sud države članice u kojoj je nastala šteta.
Član 12.
Zastarevanje
Tužbe zasnovane na čl. 4. i 7. zastarevaju posle tri godine.
Period zastarevanja počinje da teče:
a) za tužbe zasnovane na članu 4., od dana kada je gubitak ili oštećenje vozila konstatovano ili od dana kada je imalac prava mogao da smatra vozilo izgubljenim, u skladu sa članom 6., tačka 1. ili tačka 4.;
b) za tužbe zasnovane na članu 7., od dana kada se šteta desila.
JEDINSTVENA PRAVILA ZA UGOVOR
O KORIŠĆENjU INFRASTRUKTURE
U MEĐUNARODNOM ŽELEZNIČKOM PREVOZU
(CUI–DODATAK E KONVENCIJE)
Deo I
Opšti deo
Član 1.
Područje primene
1. Ova Jedinstvena pravila se primenjuju na svaki ugovor o korišćenju železničke infrastrukture u cilju međunarodnog transporta, a u smislu Jedinstvenih pravila CIV i Jedinstvenih pravila CIM. Ovo važi bez obzira na sedište i nacionalnost strana u ugovoru. Ova Jedinstvena pravila se primenjuju čak i kada železničkom infrastrukturom upravljaju ili je koriste države, ili vladine institucije ili organizacije.
2. Osim u slučaju primene člana 21., ova Jedinstvena pravila se ne primenjuju na druge pravne odnose, kao što su:
a) odgovornost prevoznika ili preduzeća koje upravlja prema radnicima ili drugim licima kojima se oni obraćaju za uslugu radi izvršenja svojih zadataka;
b) odgovornost između prevoznika ili preduzeća koje upravlja, sa jedne strane i trećih lica, sa druge.
Član 2.
Izjava u pogledu odgovornosti u slučaju povrede lica
Svaka država može, u svakom trenutku, da izjavi da neće primenjivati sve odredbe vezane za odgovornost u slučaju povrede lica, koje su se dogodile na njenoj teritoriji, kada su žrtve njeni stanovnici ili lica čije je prebivalište u toj državi.
Država koja je dala izjavu u skladu sa tačkom 1. može od nje da odustane u svakom trenutku obaveštavanjem depozitara. To odustajanje stupa na snagu nakon mesec dana od datuma kada je depozitar o tome obavestio države članice.
Član 3.
Definicije
a) „železnička infrastruktura” označava sve železničke pruge i sva stabilna postrojenja u meri u kojoj su ona potrebna za saobraćaj železničih vozila i bezbednost saobraćaja;
b) „upravljač infrastrukture” označava onog ko stavlja na raspolaganje železničku infrastrukturu;
c) „prevoznik” označava onog koji železnicom prevozi lica ili robu u međunarodnom prevozu uz poštovanje Jedinstvenih pravila CIV i Jedinstvenih pravila CIM;
d) „pomoćni radnik” označava radnike ili druga lica kojima se prevoznik ili preduzeće koje upravlja obraćaju radi izvršenja ugovora kada ti radnici ili ta druga lica rade na obavljanju njihovih funkcija;
e) „treća lica”, označava svako drugo lice osim preduzeća koje upravlja, prevoznika ili njihovih pomoćnih radnika;
f) „licenca” označava odobrenje, izdato u skladu sa zakonima i propisima države u kojoj prevoznik ima sedište svoje osnovne delatnosti za obavljanje poslova železničkog prevoznika;
g) „sertifikat o bezbednosti” označava dokumenat kojim se potvrđuje, u skladu sa zakonima i propisima države u kojoj se nalazi iznajmljena infrastruktura, da što se tiče prevoznika,
– interna organizacija preduzeća, kao i
– osoblje koje će obavljati poslove i vozila koja će se koristiti na iznajmljenoj infrastrukturi,
odgovaraju zahtevima u pogledu bezbednosti koji se tiču obezbeđivanja bezbednog saobraćaja na toj infrastrukturi.
Član 4.
Obavezno pravo
Ukoliko ne postoji suprotna klauzula u ovim Jedinstvenim pravilima, ništavna je i nevažeća svaka ugovorna odredba koja, direktno ili indirektno, odstupa od ovih Jedinstvenih pravila. Ništavnost takvih ugovornih odredbi ne povlači za sobom ništavnost drugih odredbi ugovora. Bez obzira na to, strane u ugovoru mogu da preuzmu odgovornost i obaveze šire od obaveza koje su predviđene ovim Jedinstvenim pravilima ili da utvrde maksimalan iznos naknade za meterijalne štete.
Deo II
Ugovor o korišćenju
Član 5.
Sadržaj i oblik
Odnosi između upravljača infrastrukture i prevoznika regulisani su ugovorom o korišćenju
Ugovorom se posebno regulišu administrativni, tehnički i finansijski uslovi korišćenja. On sadrži najmanje sledeće podatke:
a) infrastrukturu koja će se koristiti,
b) obim korišćenja,
c) usluge preduzeća koje upravlja infrastrukturom,
d) usluge prevoznika,
e) osoblje koje će obavljati poslove,
f) vozila koja će se koristiti,
g) finansijske uslove.
Ugovor mora da se potvrdi u pisanom ili nekom drugom odgovarajućem obliku. Odsustvo ili nepravilnost pisanog ili nekog drugog odgovarajućeg oblika ili odsustvo podataka predviđenih u tački 2. ne utiču niti na postojanje niti na valjanost ugovora koji ostaje podložan ovim Jedinstvenim pravilima.
Član 6.
Posebne obaveze prevoznika i upravljača infrastrukture
Prevoznik treba da bude ovlašćen da obavlja delatnost železničkog prevoznika. Zaposleno osoblje i vozila koja će se koristiti moraju da odgovaraju zahtevima u pogledu bezbednosti. Upravljač infrastrukture može da zahteva od prevoznika da dokaže, pokazivanjem važeće licence ili sertifikata o bezbednosti ili overene kopije ili na bilo koji drugi način, da su ti uslovi ispunjeni.
Prevoznik mora da obavesti upravljača infrastrukturnje o svakom događaju koji može da utiče na valjanost licence, sertifikata o bezbednosti ili drugih dokaznih elemenata.
Upravljač infrastrukture može da zatraži od prevoznika dokaz o tome da je zaključio dovoljno osiguranje od odgovornosti ili da je preduzeo odgovarajuće mere za pokrivanje svih aktivnosti, po ma kojoj osnovi to bilo, navedene u čl. 9. do 21. Prevoznik mora godišnje da daje dokaz putem odgovarajuće potvrde da osiguranje od odgovornosti ili odgovarajuće mere i dalje postoje; on mora da obavesti upravljača infrastrukture o svakoj izmeni po ovom pitanju pre nego što ta izmena stupi na snagu.
Strane ugovora moraju uzajamno da se obaveštavaju o svakom događaju koji može da spreči izvršenje ugovora koje su sklopile.
Član 7.
Trajanje ugovora
Ugovor o korišćenju može da se zaključi na određeni i neodređeni period.
Upravljač infrastrukture može bez odlaganja da otkaže ugovor kada:
a) prevoznik više nije ovlašćen da obavlja delatnost železničkog prevoznika;
b) zaposleno osoblje i vozila koja treba koristiti više ne odgovaraju zahtevima u pogledu bezbednosti;
c) prevoznik kasni sa plaćanjem, i to
1. za dva uzastopna dospeća obaveza sa iznosom koji prelazi protivvrednost korišćenja za mesec dana, ili
2. za rok koji pokriva više od dva dospeća obaveza i sa iznosom jednakim protivvrednosti korišćenja za dva meseca;
d) prevoznik teško prekrši neku posebnu obavezu koja je predviđena u članu 6, tač. 2. i 3.
Prevoznik može bez odlaganja da otkaže ugovor o korišćenju kada upravljač infrastrukture izgubi svoje pravo upravljanja infrastrukturom.
Svaka strana u ugovoru o korišćenju može bez odlaganja da ga otkaže u slučaju opisanog kršenja suštinskih obaveza od druge strane, kada se ta obaveza tiče bezbednosti lica ili dobara; strane u ugovoru mogu da se saglase oko modaliteta ostvarivanja tog prava.
Strana u ugovoru, koja je prouzrokovala njegovo otkazivanje, odgovara drugoj strani za štetu koja je iz toga proizašla, osim ako ne dokaže da šteta nije nastala njenom greškom.
Strane u ugovoru mogu da zaključe sporazume kojima odstupaju od odredaba tačke 2., pod c) i d) i tačke 5.
Deo III
Odgovornost
Član 8.
Odgovornost upravljača infrastrukture
Upravljač infrastrukture je odgovoran:
a) za povrede lica (smrt, ranjavanje ili svake druge telesne ili duševne povrede),
b) materijalne štete (uništavanje ili oštećenje pokretnih i nepokretnih dobara),
c) novčane štete, koje proizlaze iz naknada štete na koje je obavezan prevoznik po osnovu Jedinstvenih pravila CIV i Jedinstvenih pravila CIM,
izazvane kod prevoznika ili njegovih pomoćnih radnika tokom korišćenja infrastrukture a uzrok im je u infrastrukturi.
Upravljač infrastrukture je oslobođen odgovornosti:
a) u slučaju povrede lica i novčanih šteta nastalih zbog naknada štete na koje je obavezan prevoznik po osnovu Jedinstvenih pravila CIV,
1. ako je događaj, zbog kojeg je nastala, šteta izazvan okolnostima koje nisu u vezi sa eksploatacijom, a koje upravljač infrastrukture, i pored preduzimanja mera potrebnih u specifičnim okolnostima, nije mogao da izbegne i čije posledice nije mogao da spreči,
2. ukoliko je događaj, zbog kojeg je nastala šteta, prouzrokovan greškom lica koje je pretrpelo štetu,
3. ako je događaj, zbog koga je nastala šteta, prouzrokovan ponašanjem trećeg lica koje upravljač infrastrukture, i pored preduzimanja mera potrebnih u specifičnim okolnostima, nije mogao da izbegne i čije posledice nije mogao da spreči;
b) u slučaju materijalnih i novčanih šteta koje su rezultat naknada šteta koje prevoznik duguje prema Jedinstvenim pravilima CIM, kada je šteta izazvana greškom prevoznika ili nekim nalogom prevoznika koji se ne može pripisati upravljaču infrastrukture ili usled okolnosti koje upravljač infrastrukture nije mogao da izbegne i čije posledice nije mogao da spreči;
Ako je štetan događaj prouzrokovan ponašanjem trećeg lica i ako, bez obzira na to, upravljač infrastrukture nije u potpunosti oslobođen odgovornosti u skladu sa tačkom 2., pod a), on odgovara za sve u okvirima ovih Jedinstvenih pravila, bez obzira na njegovu eventualnu žalbu protiv trećeg lica.
Strane u ugovoru mogu da se saglase da li je, i u kojoj meri, upravljač infrastrukture odgovoran za štete nanete prevozniku zbog zakašnjenja ili poremećaja u eksploataciji.
Član 9.
Odgovornost prevoznika
Prevoznik je odgovoran:
a) za povrede lica (smrt, ranjavanje ili svake druge telesne ili duševne povrede),
b) materijalne štete (uništavanje ili oštećenje pokretnih i nepokretnih dobara),
izazvanih kod upravljača infrastrukture ili njegovih pomoćnih radnika od strane prevoznog sredstva koje je koristio ili lica ili robe koje je prevozio, tokom korišćenja infrastrukture.
Prevoznik je oslobođen odgovornosti:
a) u slučaju povrede lica
1. ako je događaj, zbog kojeg je nastala šteta, izazvan okolnostima koje nisu u vezi sa eksploatacijom a koje prevoznik i pored preduzimanja mera potrebnih u specifičnim okolnostima, nije mogao da izbegne i čije posledice nije mogao da spreči,
2. ukoliko je događaj, zbog kojeg je nastala šteta, prouzrokovan greškom lica koje je pretrpelo štetu,
3. ako je događaj, zbog kojeg je nastala šteta, prouzrokovan ponašanjem trećeg lica koje prevoznik, i pored preduzimanja mera potrebnih u specifičnim okolnostima nije mogao da izbegne i čije posledice nije mogao da spreči;
b) u slučaju materijalnih šteta, kada je šteta izazvana greškom upravljača infrastrukture ili nekim nalogom upravljača infrastrukture, koji se ne može pripisati prevozniku ili usled okolnosti koje prevoznik nije mogao da izbegne i čije posledice nije mogao da spreči;
Ako je štetan događaj prouzrokovan ponašanjem trećeg lica i ako, bez obzira na to, prevoznik nije u potpunosti oslobođen odgovornosti u skladu sa tačkom 2., pod a), on odgovara za sve u okvirima ovih Jedinstvenih pravila, bez obzira na njegovu eventualnu žalbu protiv trećeg lica.
Strane u ugovoru mogu da se saglase da li je, i u kojoj meri, prevoznik odgovoran za štete nanete upravljaču infrastrukture zbog poremećaja u eksploataciji.
Član 10.
Istovremena odgovornost
Kada su uzroci koji se pripisuju upravljaču infrastrukture i uzroci koji se pripisuju prevozniku doprineli oštećenju istovremeno, svaka strana u ugovoru odgovara samo u onoj meri u kojoj su uzroci koji joj se pripisuju na osnovu čl. 8. i 9. doprineli oštećenju. Ako se ne može utvrditi u kojoj meri su uzroci doprineli oštećenju, svaka strana snosi štetu koju je pretrpela.
Po analogiji se primenjuje tačka 1. kada su uzroci koji se pripisuju upravljaču infrastrukture i uzroci koji se pripisuju većem broju prevoznika koji koriste istu železničku infrastrukturu doprineli oštećenju.
U slučaju oštećenja navedenih u članu 9., tačka 1., prva rečenica se primenjuje po analogiji kada se uzroci koji su doprineli oštećenju pripisuju većem broju prevoznika koji koriste istu infrastrukturu. Ako se ne može utvrditi u kojoj su meri uzroci doprineli oštećenju, prevoznici su podjednako odgovorni prema upravljaču infrastrukture.
Član 11.
Naknada štete u slučaju smrti
U slučaju smrti, naknada štete obuhvata:
a) potrebne troškove nastale posle smrti, a posebno troškove prevoza tela i pogreba;
b) ako smrt nije odmah nastupila, naknadu štete kako je predviđeno u članu 12.
Ako su zbog smrti nekog lica, osobe prema kojima je pokojnik imao ili bi imao u budućnosti obavezu hranitelja prema zakonu, lišena pomoći, i one takođe imaju osnov za naknadu te štete. Tužba za naknadu štete licima kojima je pokojnik obezbeđivao izdržavanje, a koja ne spada u zakonsku obavezu, potpada pod unutrašnje pravo
Član 12.
Naknada štete u slučaju povreda
U slučaju povreda ili svakog drugog telesnog ili duševnog povređivanja, naknade štete obuhvataju:
a) neophodne troškove, posebno troškove lečenja i prevoza;
b) naknadu izazvane štete, bilo zbog potpune ili delimične nemogućnosti za rad, bilo zbog povećanja potreba.
Član 13.
Naknada drugih šteta nanetih licima
Unutrašnje pravo utvrđuje, da li i u kojoj meri upravljač infrastrukture ili prevoznik treba da isplati naknadu za nanete štete licima koje ne potpadaju pod čl. 11. i 12.
Član 14.
Oblik i ograničenje naknade štete u slučaju smrti i povrede
Naknada štete predviđene u članu 11., tačka 2. i u članu 12., pod b) moraju se platiti u novcu. Međutim, ako unutrašnje pravo dozvoljava davanje rente, naknada se odobrava u ovom obliku kada oštećena osoba ili imaoci prava navedeni u članu 11. tačka 2., to zahtevaju.
Visina naknade štete, koja se plaća prema tački 1., određuje se na osnovu unutrašnjeg prava. Međutim, kod primene ovih Jedinstvenih pravila najveći iznos koji se ima platiti u novcu ili u godišnjoj renti koja odgovara tom iznosu, za svako lice se utvrđuje na 175 000 obračunskih jedinica, u slučaju da unutrašnje pravo predviđa ograničenje u manjem iznosu.
Član 15.
Gubitak prava na ograničenje odgovornosti
Ograničenje odgovornosti propisano ovim Jedinstvenim pravilima kao i odredbe unutrašnjeg prava kojima se odštete ograničavaju na određen iznos, ne primenjuju se ako se dokaže da je šteta nastala zbog neke radnje ili propusta koji je napravio počinilac štete, bilo sa namerom da izazove takvu štetu, bilo nepromišljeno i znajući da će takva šteta verovatno nastati.
Član 16.
Preračunavanje i kamate
Ako za izračunavanje odštete treba preračunati iznose u stranoj valuti, to preračunavanje se obavlja po kursu koji važi na dan i u mestu plaćanja odštete.
Imalac prava može zahtevati kamatu na odštetu, koja iznosi pet posto godišnje, počev od dana otvaranja postupka poravnanja od žalbe arbitražnom sudu, kako je predviđeno u Poglavlju V Konvencije ili od tužbe.
Član 17.
Odgovornost u slučaju nuklearnih udesa
Upravljač infrastrukture i prevoznik oslobađaju se odgovornosti koja im pripada prema ovim Jedinstvenim pravilima ako je šteta prouzrokovana nuklearnim udesom i ako je, prema zakonima i propisima jedne države kojima se reguliše odgovornost u oblasti nuklearne energije, za ovu štetu odgovoran korisnik nuklearnog uređaja ili neko drugo odgovorno lice.
Član 18.
Odgovornost za pomoćne radnike
Upravljač infrastrukture i prevoznik odgovaraju za svoje pomoćne radnike.
Član 19.
Ostale tužbe
U svim slučajevima, u kojima se primenjuju ova Jedinstvena pravila, svaka tužba za naknadu štete po bilo kom osnovu, može se podići protiv upravljača infrastrukture ili prevoznika, samo pod uslovima i ograničenjima ovih Jedinstvenih pravila.
Isto važi i za svaku tužbu koja se podiže protiv pomoćnih radnika za koje, prema članu 18., odgovaraju preduzeće koje upravlja ili prevoznik.
Član 20.
Sporazumi
Strane u ugovoru mogu da se dogovore o uslovima pod kojima će istaći ili se odreći mogućnosti da istaknu svoja prava na naknadu štete prema drugoj strani ugovora.
Deo IV
Tužbe pomoćnih radnika
Član 21.
Tužbe protiv upravljača infrastruture ili prevoznika
Svaka tužba za naknadu štete pomoćnih radnika prevoznika protiv upravljača infrastrukture, za štete koje je ono prouzrokovalo, po bilo kom osnovu, može da se podnese samo pod uslovima i ograničenjima ovih Jedinstvenih pravila.
Svaka tužba za naknadu štete pomoćnih radnika upravljača infrastrukture protiv prevoznika, za štete koje je on prouzrokovao, po bilo kom osnovu, mogu da se podnesu samo pod uslovima i ograničenjima ovih Jedinstvenih pravila.
Deo V
Ostvarivanje prava
Član 22.
Postupak poravnanja
Strane ugovora mogu da se saglase oko postupka poravnanja ili da se obrate arbitražnom sudu, kako je predviđeno u Poglavlju V Konvencije.
Član 23.
Regres
Osnovanost plaćanja, koje izvrši prevoznik na osnovu Jedinstvenih pravila CIV ili Jedinstvenih pravila CIM, ne može se osporiti ako je odšteta utvrđena sudskim putem i ako je upravljač infrastrukture propisno pozvan na sud, čime mu je omogućeno da učestvuje u procesu.
Član 24.
Nadležni sud
Tužbe koji se zasnivaju na ovim Jedinstvenim pravilima mogu se podizati kod sudova država članica, koje su zajednički odredile strane ugovora.
Osim u slučaju kada se strane sporazumeju suprotno, nadlažni sud je sud one države članice u kojoj upravljač infrastrukture ima svoje sedište.
Član 25.
Zastarevanje potraživanja
Tužbe zasnovane na ovim Jedinstvenim pravilima zastarevaju posle tri godine.
Zastarevanje počinje da teče od dana kada je šteta nastala.
U slučaju smrti osoba, tužbe zastarevaju posle tri godine počev od prvog dana posle smrti, s tim da taj rok ne može biti duži od pet godina počev od prvog dana nakon što se desio događaj koji je naneo štetu.
Tužba za naknadu regresa od strane osobe koja se smatra odgovornom može se podiđi i posle isteka roka zastarevanja predviđenog u tački 1., ako je ona podignuta u vremenskom roku utvrđenom zakonom države u kojoj se sudski postupak vodi. Međutim, taj rok ne može biti manji od devedeset dana počev od datuma kada je podnosilac tužbe za naknadu regresa regulisao reklamaciju ili je i sam dobio poziv za sud.
Zastarevanje se obustavlja kada se strane u sporu saglase oko postupka poravnanja ili kada se obrate arbitražnom sudu, kako je predviđeno u Poglavlju V Konvencije.
U ostalim slučajevima, obustavljanje i prekidanje perioda zastarevanja je regulisano unutrašnjim pravom.
JEDINSTVENA PRAVILA O PRIZNAVANjU TEHNIČKIH STANDARDA
I USVAJANjU JEDINSTVENIH TEHNIČKIH PROPISA
KOJI SE PRIMENjUJU NA ŽELEZNIČKA VOZNA SREDSTVA NAMENjENA ZA KORIŠĆENjE U MEĐUNARODNOM PREVOZU
(APTU–DODATAK F KONVENCIJE)
Član 1.
Područje primene
Ovim Jedinstvenim pravilima utvrđuje se postupak priznavanja tehničkih standarda i usvajanje tehničkih propisa za železnička vozna sredstva koja su namenjena za korišćenje u međunarodnom prevozu.
Član 2.
Za svrhe ovih Jedinstvenih pravila i njihovih Priloga, naziv:
a) „država-ugovorna strana” označava državu članicu organizacije koja nije dala izjavu u vezi sa ovim Jedinstvenim pravilima, u skladu sa članom 42., tačka 1., prva rečenica Konvencije;
b) „međunarodni prevoz” označava prevoz železničkih vozila na železničkim prugama preko teritorije najmanje dve države-ugovorne strane;
c) „železničko preduzeće” označava privatno ili javno preduzeće koje je ovlašćeno za prevoz putnika ili robe i koje obezbeđuje vuču;
d) „upravljač infrastrukture” označava preduzeće ili organ vlasti koji upravlja železničkom infrastrukturom;
e) „železnička sredstva” označava železnička sredstva koja su namenjena za korišćenje u međunarodnom prevozu, odnosno železnička vozila i železnička infrastruktura;
f) „železnička vozila” označava vozila koja mogu da saobraćaju na sopstvenim točkovima na prugama, sa ili bez vuče;
g) „vučno vozilo” označava železničko vozilo opremljeno sredstvom za vuču;
h) „teretna kola” označava železničko vozilo koje nije opremljeno sredstvom za vuču i koje je namenjeno za prevoz robe;
i) „putnička kola” označava železničko vozilo koje nije opremljeno sredstvom za vuču i koje je namenjeno za prevoz putnika;
j) „železnička infrastruktura” označava pruge i stabilna postrojenja u onoj meri u kojoj su neophodna za saobraćaj železničkih vozila i bezbednost saobraćaja;
k) „tehnički standard” označava tehničke specifikacije usvojene od strane priznatog nacionalnog ili međunarodnog tela za standardizaciju u skladu sa važećim postupkom; sve tehničke specifikacije koje su urađene u okviru Evropskih zajednica smatraće se tehničkim standardom;
l) „tehnički propis” označava ona pravila koja nisu tehnički standardi, a koja se odnose na gradnju, eksploataciju, održavanje ili na neki postupak u vezi sa železničkim voznim sredstvima;
m) „Komisija stručnjaka za tehnička pitanja” označava Komisiju predviđenu članom 13., tačka 1., pod f) Konvencije.
Član 3.
Priznavanje tehničkih standarda za železnička vozna sredstva i usvajanje jedinstvenih tehničkih propisa koji se primenjuju na železnička vozna sredstva imaju sledeće za cilj:
a) olakšavanje slobodnog saobraćaja vozila i slobodnog korišćenja ostalih železničkih voznih sredstava u međunarodnom prevozu;
b) doprinos osiguranju bezbednosti, efikasnosti i raspoloživosti u međunarodnom prevozu;
c) vođenje računa o zaštiti životne okoline i zdravlja.
Prilikom priznavanja tehničkih standarda, odnosno usvajanja jedinstvenih tehničkih propisa, uzimaće se u obzir samo oni koji su urađeni na međunarodnom nivou.
U onoj meri u kojoj je moguće:
a) treba obezbediti interoperabilnost tehničkih sistema i elemenata koji su neophodni za međunarodni prevoz;
b) tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi odnosiće se na tehničke karakteristike; u slučaju potrebe, uključivaće i varijante.
Član 4.
Izrada tehničkih standarda i propisa
Izrada tehničkih standarda i jedinstvenih tehničkih propisa za železnička vozna sredstva u domenu je tela nadležnih za tu oblast.
Standardizacija industrijskih proizvoda i postupaka spada u domen priznatih nacionalnih i međunarodnih tela za standardizaciju
Član 5.
Priznavanje tehničkih standarda
Zahtev za priznavanje tehničkog standarda može podneti:
bilo koja država-ugovorna strana;
b) bilo koja regionalna organizacija ekonomske integracije koju su države članice ovlastile za donošenje propisa iz oblasti tehničkih standarda za železnička vozna sredstva;
c) bilo koje nacionalno ili međunarodno telo za standardizaciju, koje je zaduženo za standardizaciju u domenu železnice;
d) bilo koje međunarodno predstavničko udruženje, za čije članove je neophodno postojanje tehničkih standarda za železnička vozna sredstva iz razloga bezbednosti i ekonomičnosti u realizaciji njihovog poslovanja.
Komisija stručnjaka za tehnička pitanja donosi odluku o priznavanju nekog tehničkog standarda u skladu sa postupkom predviđenim u čl. 16., 20. i 33. tačka 6. Konvencije. Odluke stupaju na snagu prema članu 35., tač. 3. i 4. Konvencije.
Član 6.
Usvajanje jedinstvenih tehničkih propisa
Zahtev za usvajanje nekog jedinstvenog tehničkog propisa može podneti:
a) bilo koja država-ugovorna strana;
b) bilo koja regionalna organizacija ekonomske integracije koju su države članice ovlastile za donošenje propisa iz oblasti tehničkih standarda za železnička vozna sredstva;
c) bilo koje međunarodno predstavničko udruženje, za čije članove je neophodno postojanje tehničkih standarda za železnička vozna sredstva iz razloga bezbednosti i ekonomičnosti u realizaciji njihovog poslovanja.
Komisija stručnjaka za tehnička pitanja, odlučuje o usvajanju nekog tehničkog propisa u skladu sa postupkom predviđenim u članu 16., 20. i 33., tačka 6. Konvencije. Odluke stupaju na snagu prema članu 35., tač. 3. i 4. Konvencije.
Član 7.
Oblik zahteva
Zahtevi navedeni u čl. 5. i 6. moraju biti potpuni, koherentni i obrazloženi. Oni moraju biti dostavljeni na adresu Generalnog sekretara Organizacije na jednom od radnih jezika ove Organizacije.
Član 8.
Tehnički prilozi
Priznati tehnički standardi i usvojeni jedinstveni tehnički propisi dati su u Prilozima ovih Jedinstvenih pravila i pobrojani su u daljem tekstu:
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi o svim železničkim vozilima (Prilog 1);
b) Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi o vučnim vozilima (Prilog 2);
c) Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi o teretnim kolima (Prilog 3);
d) Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi o putničkim kolima (Prilog 4);
e) Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi o postrojenjima infrastrukture, osim onih koja su navedena pod f) (Prilog 5);
f) Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi o sistemima bezbednosti saobraćaja i operativne kontrole (Prilog 6);
g) Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi o informacionim tehnološkim sistemima (Prilog 7);
h) Tehnički standardi i jedinstveni propisi o svim ostalim železničkim voznim sredstvima (Prilog 8).
Prilozi predstavljaju sastavni deo ovih Jedinstveni pravila. Oni su uobličeni tako da vode računa o specifičnostima širine koloseka, gabarita, sistemima energetskog napajanja, sistemima bezbednosti saobraćaja i upravljanja u državama–ugovornim stranama.
Prilozi će sadržati onu varijantu koju, po stupanju na snagu Protokola od 03. juna 1999. godine kojim se unose izmene i dopune u Konvenciju, usvoji Komisija stručnjaka za tehnička pitanja primenjujući postupak predviđen čl. 16., 20. i 33., tačka 6. Konvencije, za izmene Priloga.
Član 9.
Izjave
Bilo koja od država–ugovornih strana može, u roku od četiri meseca počev od dana obaveštavanja od strane Generalnog sekretara o odluci Komisije stručnjaka za tehnička pitanja, podneti Generalnom sekretaru obrazloženu izjavu prema kojoj ta država neće ili će samo delimično primenjivati priznate tehničke standarde, odnosno usvojena jedinstvena tehnička pravila po pitanju železničke infrastrukture, koja se nalazi na njenoj teritoriji i po pitanju saobraćaja na toj infrastrukturi.
Države–ugovorne strane koje su dale izjavu u skladu sa tačkom 1. ne uzimaju se u obzir prilikom utvrđivanja broja država koje moraju da ulože prigovor u skladu sa članom 35., tačka 4. da neka odluka Komisije stručnjaka za tehnička pitanja ne stupi na snagu.
Država koja je dala izjavu u skladu sa tačkom 1. može u bilo kom trenutku da je povuče obaveštavajući o tome Generalnog sekretara. Ovo povlačenje izjave počeće da važi počev od prvog dana drugog meseca koji sledi po obaveštavanju.
Član 10.
Stupanjem na snagu, u svim državama–ugovornim stranama Međunarodne konvencije o Tehničkom jedinstvu železnica, koja je potpisana u Bernu, 21. oktobra 1882. godine, u verziji iz 1938. godine, Prilozi usvojeni od strane Komisije stručnjaka za tehnička pitanja u skladu sa članom 8., tačka 3. poništavaju navedenu konvenciju.
Član 11.
Po stupanju na snagu Priloga, usvojenih od strane Komisije stručnjaka za tehnička pitanja u skladu sa članom 8., tačka 3., tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi, navedeni u ovim Prilozima, u odnosima između država–ugovornih strana imaju prvenstvo nad odredbama Međunarodne konvencije o Tehničkom jedinstvu železnica koja je potpisana u Bernu, 21. oktobra 1882. godine, u verziji iz 1938. godine.
Po stupanju na snagu Priloga, usvojenih od strane Komisije stručnjaka za tehnička pitanja u skladu sa članom 8., tačka 3., ova Jedinstvena pravila kao i tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi, navedeni u Prilozima, u državama–ugovornim stranama imaju prvenstvo u odnosu na:
Pravilnik o uzajamnoj upotrebi putničkih i prtljažnih kola u međunarodnom prevozu (RIC);
b) Pravilnik o uzajamnoj upotrebi teretnih kola u međunarodnom prevozu (RIV).
Prilog 1
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na sva železnička vozila
Širina koloseka
Železnice sa standardnom širinom koloseka (1435 mm)
Železnice sa širokim kolosekom (ruske) (1520 mm)
Železnice sa širokim kolosekom (finske) (1524 mm)
Železnice sa širokim kolosekom (irske) (1600 mm)
Železnice sa širokim kolosekom (iberijske) (1688 mm)
Ostale železnice
B. Gabarit
1. Železnice sa standardnim gabaritom na evropskom kontinentu
2. Železnice sa standardnim gabaritom u Velikoj Britaniji
3……
C……….
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na vučna vozila
Sistemi energetskog napajanja
Jednosmerna struja od 3000 V
Jednosmerna struja od 1500 V i manje
Naizmenična struja od 25 KV/50Hz
Naizmenična struja od 15 KV/16 2/3 Hz
B. Sistemi bezbednosti saobraćaja i operativne kontrole
Prilog 3
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na teretna kola
Prilog 4
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na putnička kola
Prilog 5
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na postrojenja infrastrukture
Prilog 6
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na sisteme bezbednosti saobraćaja i upravljanja
Prilog 7
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na informacione tehnološke sisteme
Tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na sva ostala železnička vozna sredstva
* * *
U prvoj fazi, tehnički standardi i jedinstveni tehnički propisi koji se odnose na železnička vozna sredstva a koji već postoje i koji su već priznati na međunarodnom nivou kao što su oni iz Tehničkog jedinstva, RIV-a i RIC-a kao i iz tehničkih objava UIC, biće uneti u gore navedene Priloge.
JEDINSTVENA PRAVILA O TEHNIČKOM PRIJEMU
ŽELEZNIČKIH VOZNIH SREDSTAVA KOJA SE KORISTE
U MEĐUNARODNOM PREVOZU
(ATMF–DODATAK G KONVENCIJE)
Član 1.
Područje primene
Ovim Jedinstvenim pravilima utvrđuje se procedura prema kojoj se železnička vozila uvrštavaju u saobraćaj kao i ostala železnička vozna sredstva koja se koriste u međunarodnom prevozu.
Član 2.
Definicije
Za svrhe ovih Jedinstvenih pravila i njihovih Priloga, naziv:
„država-ugovorna strana” označava državu članicu organizacije koja nije dala izjavu u vezi sa ovim Jedinstvenim pravilima, u skladu sa članom 42., tačkom 1., prva rečenica Konvencije;
b) „međunarodni prevoz” označava prevoz železničkih vozila na železničkim prugama preko teritorije najmanje dve države-ugovorne strane;
c) „železničko preduzeće” označava privatno ili javno preduzeće koje je ovlašćeno za prevoz putnika ili robe i koje obezbeđuje vuču;
d) „upravljač infrastrukture” označava preduzeće ili organ vlasti koji upravlja železničkom infrastrukturom;
e) „imalac” označava onu osobu koja ekonomično i trajno koristi železničko vozilo kao prevozno sredstvo bilo da je vlasnik ili samo ima pravo raspolaganja;
f) „tehnički prijem” označava proceduru koju sprovodi nadležni organ za uvrštavanje u saobraćaj železničkog vozila odnosno ostalih železničkih voznih sredstava za upotrebu u međunarodnom prevozu;
g) „saglasnost za vrstu konstrukcije” označava proceduru koja se odnosi na vrstu konstrukcije železničkog vozila i koju sprovodi nadležni organ; po obavljenoj proceduri, nadležni organ daje pravo, po skraćenoj proceduri, na izdavanje saglasnosti za uvrštavanje u saobraćaj za ona vozila koja odgovaraju toj vrsti konstrukcije;
h) „uvrštavanje u saobraćaj” označava pravo koje odobrava nadležni organ za svako železničko vozilo za međunarodni saobraćaj;
i) „železničko vozilo” označava vozilo koje može da saobraća na sopstvenim točkovima na prugama, sa ili bez vuče;
j) „ostala železnička vozna sredstva” označava sva železnička vozna sredstva namenjena za upotrebu u međunarodnom prevozu, a koja nisu železnička vozila;
k) „Komisija stručnjaka za tehnička pitanja” označava Komisiju predviđenu članom 13., tačka 1., pod f) Konvencije.
Član 3.
Uvrštavanje u međunarodni saobraćaj
Da bi saobraćalo u međunarodnom prevozu, svako železničko vozilo mora dobiti saglasnost za uvrštavanje u skladu sa ovim Jedinstvenim pravilima.
Tehnički prijem ima za cilj da se utvrdi da li su železnička vozila u skladu sa:
propisima o konstrukciji navedenim u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU;
b) propisima o konstrukciji i opremi navedenim u Prilogu RID-a;
c) posebnim uslovima prijema prema članu 7, tačka 2, odnosno tačka 3.
Tač. 1. i 2. kao i naredni članovi primenjuju se po analogiji na tehnički prijem ostalih železničkih voznih sredstava i na elemente konstrukcije železničkih vozila ili ostalih železničkih voznih sredstava.
Član 4.
Postupak
Tehnički prijem se vrši na sledeći način:
u samo jednoj fazi, odobravanjem uvrštavanja u saobraćaj određenom železničkom vozilu pojedinačno,
b) ili u dve sukcesivne faze,
1. odobravanje saglasnosti za vrstu konstrukcije određenom tipu železničkih vozila,
2. a zatim, odobravanje uvrštavanja u saobraćaj pojedinačnim vozilima koja odgovaraju toj vrsti konstrukcije kroz skraćeni postupak potvrđivanja pripadnosti toj vrsti.
Ova odredba ne utiče na primenu člana 10.
Član 5.
Nadležni organ
Tehnički prijem za uvrštavanje železničkih vozila u međunarodni saobraćaj vrši nacionalni ili međunarodni organ nadležan za ovo pitanje u skladu sa važećim zakonom i propisima u svakoj od država–ugovornih strana.
Organi navedeni u tački 1. mogu da prenesu na priznata tela nadležnost za odobravanje tehničkog prijema, pod uslovom da ova tela obezbede nadzor. Nije dozvoljeno prenošenje nadležnosti za odobravanje tehničkog prijema na jedno železničko preduzeće dok se ostala isključuju iz te nadležnosti. Između ostalog, zabranjeno je prenošenje nadležnosti na upravljača infrastrukture koji direktno ili indirektno učestvuje u gradnji železničkih voznih sredstava.
Član 6.
Priznavanje tehničkog prijema
Saglasnost za neku vrstu konstrukcije i uvrštavanje u saobraćaj, koji su odobreni u skladu sa ovim Jedinstvenim pravilima od strane nadležnih organa neke države–ugovorne strane kao i odgovarajući sertifikati priznaju se od strane organa, železničkih preduzeća i upravljača infrastrukture u ostalim državama–ugovornim stranama bez neophodnosti njihove ponovne provere i novog tehničkog prijema u pogledu saobraćaja i korišćenja na teritoriji ovih ostalih država.
Član 7.
Propisi o konstrukciji koji se primenjuju na vozila
Da bi bila uvrštena u međunarodni saobraćaj, železnička vozila moraju biti u skladu:
a) sa propisima o konstrukciji navedenim u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU,
b) i propisima o konstrukciji i opremi navedenim u Prilogu RID.
U odsustvu odredbi iz Priloga Jedinstvenih pravila APTU, na tehnički prijem se primenjuju opšte prihvaćena tehnička pravila. Čak i kada nije potvrđen u skladu sa postupkom predviđenim Jedinstvenim pravilima APTU, tehnički standard predstavlja dokaz da „know how” iz tog standarda predstavlja opšte prihvaćeno tehničko pravilo.
Da bi se omogućio tehnički razvoj, moguća su odstupanja od opšte prihvaćenih tehničkih pravila i propisa o konstrukciji navedenim u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU, pod uslovom da je dokazano da:
bezbednost koja je bar jednaka onoj koja proističe iz poštovanja ovih pravila i propisa, i
b) interoperabilnost,
ostaju zagarantovani.
Kada neka od država–ugovornih strana ima nameru da, u skladu sa tačkom 2. odnosno tačkom 3., izvrši prijem nekog železničkog vozila, ta država mora odmah o tome da obavesti Generalnog sekretara Organizacije. Generalni sekretar dostavlja tu informaciju ostalim državama–ugovornim stranama. U roku od mesec dana od prijema obaveštenja Generalnog sekretara, jedna država–ugovorna strana može tražiti da se sazove Komisija stručnjaka za tehnička pitanja kako bi utvrdila da li su ispunjeni uslovi za primenu tačke 2. odnosno tačke 3. Komisija donosi odluku u roku od tri meseca počev od datuma dostavljanja Generalnom sekretaru zahteva za sazivanje Komisije.
Član 8.
Propisi o konstrukciji koji se primenjuju na ostala vozna sredstva
Da bi bila uvrštena u međunarodni saobraćaj, ostala železnička vozna sredstva moraju biti u skladu sa propisima o konstrukciji navedenim u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU.
Član 7, tač. 2. do 4. primenjuju se po analogiji.
Obaveze država–ugovornih strana koje rezultiraju iz Evropskog sporazuma o glavnim međunarodnim železničkim prugama (AGC) od 31.05.1985.godine i Evropskog sporazuma o važnim međunarodnim linijama za kombinovani transport i pratećim postrojenjima (AGTC) od 01.02.1991. godine, kojima su ove države takođe pristupile, ostaju nepromenjene.
Član 9.
Propisi o saobraćaju
Železnička preduzeća koja eksploatišu neko železničko vozilo koje je uvršteno u međunarodni prevoz dužna su da poštuju propise koji se odnose na eksploataciju vozila u međunarodnom saobraćaju, navedene u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU.
Preduzeća ili uprave koje u državama–ugovornim stranama upravljaju infrastrukturom, uključujući i sisteme bezbednosti saobraćaja i operativne sisteme namenjene i pogodne za upotrebu u međunarodnom saobraćaju, moraju da poštuju tehničke propise navedene u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU i moraju da ih uvek ispunjavju prilikom gradnje ili rukovođenja tom infrastrukturom.
Član 10.
Tehnički prijem
Tehnički prijem (saglasnost za vrstu konstrukcije, uvrštavanje u saobraćaj) vezan je za vrstu konstrukcije železničkog vozila ili za železničko vozilo.
Tehnički prijem može tražiti:
a) proizvođač,
b) železničko preduzeće,
c) imalac vozila,
d) vlasnik vozila.
Zahtev se može podneti bilo kom nadležnom organu, navedenom u članu 5., neke od država–ugovornih strana.
Onaj ko traži uvrštavanje u saobraćaj železničkih vozila po skraćenom postupku za tehnički prijem (član 4., tačka 1., pod b) ), mora uz zahtev priložiti sertifikat o saglasnosti za vrstu konstrukcije izdat u skladu sa članom 11., tačka 2., i mora na odgovarajući način dokazati da vozila za koja traži uvrštavanje u saobraćaj odgovaraju toj vrsti konstrukcije.
Tehnički prijem se odobrava bez obzira na stanovište podnosioca zahteva.
Tehnički prijem se odobrava u principu na neograničeno vreme. Prijem može biti opšti ili ograničen.
Saglasnost za vrstu konsktrukcije može se povući kada bezbednost, zdravlje ili zaštita životne sredine više nisu zagarantovani prilikom saobraćaja železničkih vozila koja je trebalo da budu ili treba da budu izgrađena u skladu sa tom vrstom konstrukcije.
Uvrštavanje u saobraćaj se može povući u sledećim slučajevima:
kada železničko vozilo više ne ispunjava propise o konstrukciji iz Priloga Jedinstvenih pravila APTU, posebne uslove o prijemu prema članu 7., tačka 2. ili 3, ili propise o konstrukciji i opremi iz Priloga RID i ako imalac ne postupa u skladu sa zahtevima nadležnih organa za otklanjanje nedostataka u propisanom roku;
b) kada obaveze i uslovi koji proističu iz ograničenog prijema prema tački 5. nisu ispunjeni ili ispoštovani.
Samo onaj organ koji je dao saglasnost za vrstu konstrukcije ili je odobrio uvrštavanje u saobraćaj može da povuče ova odobrenja.
Uvrštavanje u saobraćaj se ukida u sledećim slučajevima:
kada nije izvršena tehnička provera, pregledi, održavanje i servisiranje železničkog vozila, kako je to propisano u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU, u posebnim uslovima prijema primenom člana 7., tačka 2. ili 3, ili u propisima o konstrukciji i opremi iz Priloga RID;
b) kada u slučaju teškog oštećenja nekog železničkog vozila nije izvršen nalog nadležnog organa da se vozilo dostavi na pregled;
c) u slučaju nepoštovanja ovih Jedinstvenih pravila i propisa navedenih u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU;
d) kada nadležni organ donese takvu odluku.
Uvrštavanje u saobraćaj prestaje da važi u slučaju isključivanja železničkog vozila iz saobraćaja. Nadležni organ koji je odobrio uvrštavanje vozila u saobraćaj mora biti obavešten o njegovom isključivanju iz saobraćaja.
U odsustvu odredbi u ovim Jedinstvenim pravilima, na postupak tehničkog prijema primenjuje se unutrašnje pravo države–ugovorne strane u kojoj je podnet zahtev za tehnički prijem.
Član 11.
Sertifikati
Saglasnost za vrstu konstrukcije i uvrštavanje u saobraćaj utvrđuju se odvojenim dokumentima pod sledećim nazivima: „Sertifikat o saglasnosti za vrstu konstrukcije” i „Sertifikat o uvrštavanju u saobraćaj”.
U sertifikatu o saglasnosti, za vrstu konstrukcije moraju biti precizno navedeni sledeći podaci:
a) proizvođač te vrste konstrukcije železničkog vozila;
b) sve tehničke karakteristike koje su neophodne za identifikaciju vrste konstrukcije železničkog vozila;
c) ako je potrebno, posebni uslovi prevoza za tu vrstu konstrukcije železničkog vozila i za ona železnička vozila koja odgovaraju tom tipu konstrukcije.
U sertifikatu o uvrštavanju u saobraćaj, moraju biti precizno navedeni sledeći podaci:
a) imalac tog železničkog vozila;
b) sve tehničke karakteristike koje su neophodne za identifikaciju tog železničkog vozila; to se može uraditi i pozivom na sertifikat o prijemu vrste konstrukcije;
c) ako je potrebno, posebni uslovi za saobraćaj železničkog vozila;
d) ako je potrebno, period važenja;
e) servisiranje železničkog vozila koje je propisano u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU, u posebnim uslovima za prijem primenom člana 7., tačka 2. ili tačka 3., ili u propisima o konsturkciji i opremi navedenim u prilozima RID kao i ostali tehnički pregledi elemenata konstrukcije i određene opreme vozila.
Sertifikati se moraju štampati na najmanje dva jezika, od kojih bar jedan mora biti neki od radnih jezika Organizacije
Član 12.
Jedinstveni obrasci
Organizacija propisuje jedinstvene obrasce za „Sertifikat o saglasnosti za vrstu konstrukcije” i „Sertifikat o uvrštavanju u saobraćaj”. Komisija stručnjaka za tehnička pitanja će izraditi i usvojiti te obrasce.
Član 35., tačka 1. i tač. 3. do 5. Konvencije primenjuju se po analogiji.
Član 13.
Banka podataka
Organizacija treba da formira i pusti u rad banku podataka o železničkim vozilima koja su uvrštena u međunarodni saobraćaj.
Nadležni organi, ili eventualno tela koje ovi organi ovlaste za odobravanje uvrštenja železničkog vozila u saobraćaj, treba odmah da dostave Organizaciji podatke koji su neophodni za potrebe ovih Jedinstvenih pravila u vezi sa vozilima uvrštenim u međunarodni saobraćaj. Komisija stručnjaka za tehnička pitanja utvrđuje koji podaci su neophodni. Samo ti podaci se unose u banku podataka. U svakom slučaju, Organizaciji treba dostaviti podatke o isključivanju iz saobraćaja, zvaničnom isključivanju, povlačenju uvrštavanja u saobraćaj i o izmenama vozila koje odstupaju od odobrene vrste konstrukcije.
Podaci koji su uneti u banku podataka, smatraće se samo kao dokaz o tehničkom prijemu železničkog vozila.
Unete podatke mogu koristiti:
države–ugovorne strane;
b) železnička preduzeća, koja učestvuju u međunarodnom prevozu čije se sedište nalazi u nekoj od država–ugovornih strana;
c) upravljači infrastrukture, čije se sedište nalazi u onoj državi–ugovornoj strani na čijoj se infrastrukturi odvija međunarodni prevoz;
d) proizvođači železničkih vozila, za ono što se odnosi na njihova vozila;
e) imaoci železničkih vozila, za ono što se odnosi na njihova vozila;
Podaci kojima imaoci prava, navedeni u tački 4., mogu da pristupe kao i uslovi pristupa, biće precizirani u jednom Prilogu ovih Jedinstvenih pravila. Taj Prilog će predstavljati sastavni deo ovih Jedinstvenih pravila. O sadržaju ovog Priloga odlučivaće Reviziona komisija u skladu sa postupkom predviđenim u čl. 16., 17. i 33., tačka 4. Konvencije.
Član 14.
Natpisi i oznake
Železničko vozilo, koje je uvršćeno u saobraćaj, mora imati:
oznaku koja jasno potvrđuje da je vozilo uvršteno u međunarodni saobraćaj u skladu sa ovim Jedinstvenih pravilima, i
b) ostale natpise i oznake propisane u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU.
Komisija stručnjaka za tehnička pitanja utvrđuje oznaku predviđenu u tački 1, pod a) kao i prelazne rokove tokom kojih železnička vozila koja su uvrštena u međunarodni saobraćaj mogu nositi natpise i oznake koji odstupaju od onih predviđenih u tački 1.
Član 35., tačka 1. i tač. 3. do 5. Konvencije, primenjuje se po analogiji.
Član 15.
Održavanje
Železnička vozila i ostala železnička vozna sredstva moraju biti dobro održavana tako da njihovo stanje ni na koji način ne utiče na bezbednost saobraćaja i ne ugrožava životnu sredinu ili zdravlje ljudi tokom vožnje ili njihovog korišćenja u međunarodnom prevozu. Za te svrhe, železnička vozila moraju biti podvrgnuta servisiranju i operacijama održavanja propisanim u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU, u posebnim uslovima za uvrštavanje primenom člana 7., tačka 2. ili 3., ili u propisima o konstrukciji i opremi navedenim u Prilogu RID.
Član 16.
Nesreće i teška oštećenja
U slučaju nesreće ili teškog oštećenja železničkog vozila, upravljači infrastrukture, ako je potrebno zajedno sa imaocima i odnosnim železničkim preduzećima, treba da:
a) odmah preduzmu mere neophodne za osiguranje bezbednosti železničkog saobraćaja, zaštitu životne sredine i zdravlje ljudi, i
b) utvrde uzroke nesreće ili teškog oštećenja.
Teškim oštećenjem železničkog vozila smatra se ono oštećenje koje se ne može otkloniti manjim zahvatom, koji bi omogućio da vozilo bude uvršteno u voz i da saobraća na sopstvenim točkovima bez ugrožavanja saobraćaja.
O nesrećama i teškim oštećenjima odmah treba obavestiti organ koji je odobrio uvrštavanje vozila u saobraćaj. Taj organ može tražiti da se oštećeno vozilo, koje je možda već opravljeno, dostavi na pregled kako bi se razmotrila važnost odobrenog uvrštenja u saobraćaj. Ako je potrebno, ponovo će biti sproveden postupak odobravanja uvrštenja u saobraćaj.
Nadležni organi država–ugovornih strana treba da obaveste Organizaciju o uzrocima nesreće i teških oštećenja u međunarodnom prevozu. Na zahtev neke od država–ugovornih strana, Komisija stručnjaka za tehnička pitanja može da ispita uzroke teških nesreća u međunarodnom prevozu da bi eventualno unapredila propise o konstrukciji i saobraćaju za železnička vozna sredstva i vozila koji su navedeni u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU.
Član 17.
Isključivanje iz saobraćaja i odbijanje vozila
Nadležni organ naveden u članu 5., neko drugo železničko preduzeće ili upravljač infrastrukture ne mogu odbiti ili isključiti iz saobraćaja železničko vozilo ako su ispoštovana ova Jedinstvena pravila, propisi iz Priloga Jedinstvenih pravila APTU, posebni uslovi za uvrštavanje primenom člana 7., tačka 2. ili 3., kao i propisi o konstrukciji i opremi iz Priloga RID.
Član 18.
Nepoštovanje propisa
Saglasno tački 2. i članu 10., tačka 9, pod c), pravne posledice koje proisteknu iz nepoštovanja ovih Jedinstvenih pravila i propisa navedenih u Prilozima Jedinstvenih pravila APTU regulišu se unutrašnjim pravom države–ugovorne strane čiji je nadležni organ odobrio uvrštavanje u saobraćaj, uključujući i pravila koja se odnose na sukob zakona.
Posledice u oblasti građanskog i krivičnog prava, koje proisteknu iz nepoštovanja ovih Jedinstvenih pravila i propisa iz Priloga Jedinstvenih pravila APTU regulišu se, što se tiče infrastrukture, unutrašnjim pravom države–ugovorne strane u kojoj upravljač infrastrukture ima sedište, uključujući i pravila koja se odnose na sukob zakona.
Sporovi
Dve ili više država–ugovornih strana koje su u sporu koji se tiče tehničkog prijema železničkih voznih sredstava i vozila koja su namenjena za upotrebu u međunarodnom prevozu, mogu izneti spor pred Komisiju stručnjaka za tehnička pitanja, ako ne mogu da ga reše u direktnom razgovoru. Ovi sporovi mogu takođe biti izneti pred arbitražni sud, u skladu sa postupkom navedenim u Delu V Konvencije.”
Član 3.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije – Međunarodni ugovori”.
O B R A Z L O Ž E Nj E
1. Ustavni osnov za donošenje Zakona
Ustavni osnov za donošenje Zakona o potvrđivanju Protokola od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine (Protokol iz 1999.) i Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine sadržan je u članu 99. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije, prema kojem Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kada je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja.
2. Razlozi za donošenje Zakona i ciljevi koji se time žele postići
Konvencija o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) je osnovna konvencija koja reguliše međunarodni železnički saobraćaj, u skladu sa kojom je jedino moguć direktan međunarodni železnički prevoz putnika i robe između država članica Organizacije. Zaključivanjem COTIF-a u Bernu 1980. godine, utvrđena je potreba i način daljeg razvoja postojećih jednoobraznih pravila o međunarodnom železničkom prevozu putnika i robe. O realizaciji pomenutog cilja prevashodno se stara, tada formirana, Međuvladina organizacija za međunarodne železničke prevoze (L’organisation Intergouvernementale pour les Transports Internationaux Ferroviaires–OTIF).
Jedan od osnivača Organizacije bila je i nekadašnja SFRJ. Sedište organizacije je u Bernu (Švajcarska). Članice OTIF-a su sve evropske države (osim Rusije), kao i Alžir, Maroko i Tunis iz Afrike i Turska, Irak, Iran, Liban i Sirija iz Azije (ukupno 42 države).
Članstvo SFRJ u Organizaciji je suspendovano 1992. godine, i tom prilikom konstatovano da Savezna Republika Jugoslavija ne može nastaviti članstvo SFRJ u Organizaciji, odnosno da je potrebno da podnese Zahtev za pristupanje i Izveštaj o stanju svojih železničkih transportnih preduzeća u pogledu obavljanja međunarodnih prevoza vladi depozitaru (saglasno članu 23. Konvencije). Procedura prijema je takva da vlada depozitar, o Zahtevu, obaveštava države članice i Centralni biro, a Zahtev se smatra usvojenim ukoliko u roku od šest meseci posle navedenog saopštenja pet država članica ne stavi svoj prigovor vladi depozitaru. Vlada depozitar izveštava o tome državu koja je tražila pristupanje, kao i države članice i Centralni biro.
Posle deponovanja instrumenta o pristupanju, država postaje član nakon isteka roka od mesec dana, počev od dana kada je Centralni biro dostavio državama članicama spisak železničkih linija nove države članice. Poštujući prethodno navedenu proceduru, Savezna Republika Jugoslavija je u Organizaciju primljena 1. avgusta 2001. godine.
Na zasedanju Generalne skupštine Organizacije, održane 3. juna 1999. godine, u Viljnusu (Litvanija), usvojen je novi tekst Konvencije (Novi COTIF), čime je okončan višegodišnji posao prilagođavanja pravila o prevozu putnika i robe razvoju ukupnog železničkog prevoza u Evropi.
Novi COTIF je svoju oblast regulisanja proširio sa ugovora o prevozu između korisnika i železnice, na ugovore o prevozu opasnih materija, načinu korišćenja kola i železničke infrastrukture, propisivanju tehničkih normi i tehničkih dozvola. Drugim rečima, težište budućeg rada Organizacije jeste ustanovljavanje jednoobraznog pravnog sistema za prevoz železničkim prugama putnika i robe u direktnom međunarodnom i tranzitnom saobraćaju između država članica od Atlantika do Pacifika, olakšavanje sprovođenja ovih propisa, uklanjanje prepreka pri prelasku granica u međunarodnom železničkom prevozu, saradnja na izradi drugih međunarodnih sporazuma koji se odnose na prevoz železenicom, kao i razvoj železničkog sistema uopšte, poštujući pri tome preporuke Evropske komisije.
Najveći uticaj na najnovije aktivnosti Organizacije imali su evropski integracioni procesi, s jedne strane, kao i opšte tendencije ka liberalizaciji saobraćajne politike brojnih država članica, s druge strane. Pored toga, samostalnost železnica kao transportnih preduzeća, podela obavljanja delatnosti unutar samih železnica između delatnosti upravljanja železničkom infrastrukturom i delatnosti obavljanja prevoza u železničkom saobraćaju, kao i podela same delatnosti obavljanja prevoza na prevoz putnika i prevoz robe u železničkom saobraćaju, zahtevali su reviziju u pristupu međunarodnim pravilima iz oblasti železničkog prevoza, što je Organizacija u najvećoj meri i ispoštovala.
U proteklom periodu, nekadašnja nadležna savezna ministarstva SRJ (Savezno ministarstvo za saobraćaj i Savezno ministarstvo za inostrane poslove) od početka su pratila aktivnost na polju izrade i realizacije nove Konvencije i davala smernice i osnove za učešće predstavnika Zajednice jugoslovenskih železnica u izradi predloga tekstova za Dodatke nove Konvencije.
Imajući u vidu da su najveći uticaj na najnovije aktivnosti Organizacije imali evropski integracioni procesi i opšte tendencije ka liberalizaciji saobraćajne politike država članica, važeća Konvencija, za razliku od prethodne, sadrži sedam novih dodataka koji se odnose na: Jedinstvena pravila za ugovor o međunarodnom železničkom prevozu putnika – CIV (Dodatak A Konvencije), Jedinstvena pravila za ugovor o međunarodnom železničkom prevozu robe – CIM (Dodatak B), Pravilnik o međunarodnom železničkom prevozu opasne robe – RID (Dodatak C), Jedinstvena pravila za ugovore o korišćenju kola u međunarodnom železničkom saobraćaju – CUV (Dodatak D), Jedinstvena pravila za ugovor o korišćenju infrastrukture u međunarodnom železničkom saobraćaju – CUI (Dodatak E), Jedinstvena pravila o priznavanju tehničkih standarda i usvajanju jedinstvenih tehničkih propisa koji se primenjuju na železnička vozna sredstva namenjena za korišćenje u međunarodnom saobraćaju – APTU (Dodatak F), Jedinstvena pravila o tehničkom prijemu železničkih voznih sredstava koja se koriste u međunarodnom saobraćaju – ATMF (Dodatak G) i ostali jedinstveni pravilnici koje Organizacija izrađuje na osnovu člana 2. tačka 2. pod a), a koji predstavljaju dodatke Konvencije.
Protokol o izmenama Konvencije i važeća Konvencija stupila je na snagu 1. jula 2006. godine, odnosno ispunjenjem uslova da Konvencija stupa na snagu kada je potvrdi, prihvati ili usvoji više od dve trećine država članica Organizacije, saglasno svojim nacionalnim propisima, dakle najmanje 28 država.
Stupanjem na snagu Konvencije, neophodno je izvršiti i konstituisanje rada novih organa. Naime, u skladu sa članom 13. Deo III – Struktura i funkcionisanje Organizacije, od 1. jula 2006. godine, Organizacija obavlja svoju delatnost preko sledećih organa: Generalne skupštine, Upravnog odbora, Revizione komisije, Komisije stručnjaka za prevoz opasne robe, Komisije za pojednostavljenje postupka u železničkom prevozu, Komisije stručnjaka za tehnička pitanja i Generalnog sekretara.
Osmo zasedanje Generalne skupštine, održano u septembru 2006. godine, bilo je Prvo zasedanje nakon stupanja na snagu Konvencije i održano je sa ciljem obavljanja svih pripremnih radnji i usvajanja neophodnih dokumenata za konstituisanje Komisije za tehnička pitanja, kao novog redovnog organa Organizacije.
3. Objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja
Članom 1. Zakona potvrđuje se Protokol od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine (Protokol iz 1999.) i Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine, u originalu na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku.
U članu 2. Zakona dati su tekstovi Protokola od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine (Protokol iz 1999.) i Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine, u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine u orginalu na francuskom jeziku i u prevodu na srpski jezik.
U članu 3. Zakona predviđeno je da Zakon o potvrđivanju Protokola od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine (Protokol iz 1999.) i Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije – Međunarodni ugovori“.
4. Procena potrebnih finansijskih sredstava za sprovođenje Zakona
Potrebna finansijska sredstva za realizaciju nove Konvencije odnose se na plaćanje redovnih godišnjih članarina Republike Srbije na ime članstva u Organizaciji. Visina godišnje članarine, saglasno članu 26. Konvencije, određena je tako da troškove rada Organizacije, koji nisu pokriveni drugim prihodima, pokrivaju države članice i to dve petine iznosa na osnovu sistema podele učešća Ujedinjenih nacija, a tri petine iznosa srazmerno ukupnoj dužini železničke infrastrukture kao i pomorskih i unutrašnjih plovnih puteva upisanih u skladu sa članom 24. tačka 1. nove Konvencije.
Visinu naknade po kilometru pruge određuje Upravni odbor uzimajući u obzir određene parametre koji važe za sve članice. Kada je u pitanju članarina za 2006. godinu, određeno je da se po kilometru pruge plaća 6,8 CHF.
Uvidom u postojeću dokumentaciju Ministarstva za infrastrukturu i dokumenta Direkcije za železnice, ustanovljeno je da ukupna dužina pruga u Srbiji, koje su prijavljene za međunarodni železnički prevoz iznosi 7.474 km, odnosno 4032 km za teretni (CIM) i 3442 km za putnički (CIV) saobraćaj. To praktično znači da Godišnja članarina Republike Srbije za 2006. godinu iznosi 50.823,2 CHF.
Potrebna sredstva za plaćanja redovnih godišnjih članarina su planirana u budžetu Republike Srbije, o čijoj realizaciji će se starati Ministarstvo nadležno za plaćanje članarina Republike Srbije u Međunarodnim Organizacijama.
5. Razlozi za donošenje Zakona po hitnom postupku
Predlaže se donošenje Zakona o potvrđivanju Protokola od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine (Protokol iz 1999) i Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine, po hitnom postupku.
Protokol o izmenama Konvencije i važeća Konvencija stupila je na snagu 1. jula 2006. godine, odnosno ispunjenjem uslova da je potvrdi, prihvati ili usvoji više od dve trećine država članica Organizacije, saglasno svojim nacionalnim propisima, dakle najmanje 28 država.
S obzirom da je Konvencija o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) osnovna konvencija koja reguliše međunarodni železnički saobraćaj i u skladu sa kojom je jedino moguć direktan međunarodni železnički prevoz putnika i robe između država članica Organizacije, napominjemo da bi neusvajanje nove Konvencije našu državu izolovalo iz rada Organizacije, međunarodni železnički prevoz putnika i robe praktično bi ostao pravno neregulisan, odnosno prestala bi mogućnost direktne otpreme putnika i robe. Negativne finansijske posledice po železnička preduzeća i privredu u celini, u ovom trenutku nemoguće je sagledati, a još manje izračunati.
Prema tome, saglasno gore iznetom, potrebno je potvrditi novu Konvenciju u što hitnijem roku jer je to u interesu Republike Srbije, nesmetanog odvijanja železničkog saobraćaja kao i praćenju savremenih rešenja u ovoj oblasti u Evropi.
„Protocole
du 3 juin 1999
portant modification de la Convention
relative aux transports internationaux ferroviaires (COTIF) du 9 mai 1980
(Protocole 1999)
En application des articles 6 et 19, § 2 de la Convention relative aux transports internationaux
ferroviaires, signée à Berne, le 9 mai 1980, ci-après appelée „COTIF 1980“, la cinquième
Assemblée générale de l’Organisation intergouvernementale pour les transports internationaux ferroviaires (OTIF) s’est tenue à Vilnius du 26 mai au 3 juin 1999.
Convaincue de la nécessité et de l’utilité d’une organisation intergouvernementale qui traite dans la mesure du possible de tous les aspects du transport international ferroviaire à l’échelon des Etats,
considérant qu’à cet effet et compte tenu de l’application de la COTIF 1980 par 39 Etats en Europe, en Asie et en Afrique ainsi que par les entreprises ferroviaires dans ces Etats, l’OTIF est l’Organisation la plus appropriée,
considérant la nécessité de développer la COTIF 1980, notamment les Règles uniformes CIV et les Règles uniformes CIM, pour l’adapter aux besoins nouveaux des transports internationaux ferroviaires,
considérant que la sécurité lors du transport de marchandises dangereuses en trafic international ferroviaire nécessite de transformer le RID en un régime de droit public, dont l’application ne dépend plus de la conclusion d’un contrat de transport soumis aux Règles uniformes CIM,
considérant que, depuis la signature de la Convention, le 9 mai 1980, les changements politiques, économiques et juridiques intervenus dans un grand nombre des Etats membres impliquent d’établir et de développer des prescriptions uniformes couvrant d’autres domaines de droit qui sont importants pour le trafic international ferroviaire,