Strategija za rešavanje problematičnih kredita

Na osnovu člana 45. stav 1. Zakona o Vladi („Službeni glasnik RSˮ, br. 55/05, 71/05-ispravka, 101/07, 65/08, 16/11, 68/12-US, 72/12, 7/14-US i 44/14),

Vlada donosi

STRATEGIJU

ZA REŠAVANJE PROBLEMATIČNIH KREDITA

Visok i rastući nivo problematičnih kredita predstavlja izvor sistemskog rizika ne samo u Republici Srbiji, već i u ostalim zemljama u usponu i pojedinim razvijenim zemljama. U mnogim zemljama problematični krediti dostigli su nivoe koji negativno utiču na kanale kreditne ponude i uslovljavaju pogoršanje pokazatelja finansijskog zdravlja bankarskog sektora. U tom smislu, čišćenje bilansa bankarskog sektora postalo je neophodno za novu kreditnu aktivnost po nižim kamatnim stopama i za podršku privredi s ciljem dostizanja održivih stopa ekonomskog rasta. Analize međunarodnih finansijskih institucija (u daljem tekstu: MFI) upućuju na zaključak da pokazatelj problematičnih kredita veći od 10% smanjuje kreditnu aktivnost za 4% (po isključenju sporednih efekata). Zbog toga, pitanje problematičnih kredita treba da se rešava na održiv način kako bi bankarski sektor bio u potpunosti u stanju da obnovi kreditiranje ekonomski održivih privrednih subjekata.

Bankarski sektor u Republici Srbiji je visoko kapitalizovan i likvidan. Učešće problematičnih u ukupnim kreditima je visoko, ali taj nivo još uvek ne ugrožava stabilnost finansijskog sistema zahvaljujući potpunoj pokrivenosti tih kredita regulatornim rezervisanjima. Ipak, problematični krediti postali su izvor sistemskog rizika i državni organi Republike Srbije (Vlada i Narodna banka Srbije) prepoznali su potrebu rešavanja problematičnih kredita kao zadatak od visokog značaja koji iziskuje izradu sveobuhvatne strategije uz uključivanje svih nadležnih institucija. Vlada je formirala Radnu grupu koju čine predstavnici svih relevantnih institucija u cilju izrade Strategije za rešavanje problematičnih kredita (u daljem tekstu: Strategija), koja obuhvata: (1) utvrđivanje regulatornih, poreskih, institucionalnih i drugih prepreka za rešavanje problematičnih kredita, (2) obim specifičnih aktivnosti (politika i mera) koje treba da preduzmu sve institucije radi postizanja osnovnog cilja i ostvarenja ključnih prioriteta Strategije, (3) akcioni plan Vlade koji definiše aktivnosti svih državnih institucija i akcioni plan Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: NBS) s pregledom svih aktivnosti koje će NBS preduzeti tokom sprovođenja Strategije, i (4) obaveze u vezi sa praćenjem izvršenja za Radnu grupu i za institucije nadležne za preduzimanje aktivnosti u skladu sa Strategijom.

U skladu sa Strategijom, nadležne institucije preduzeće brojne aktivnosti, koje je potrebno sprovesti kako bi se: (1) procenio kapacitet banaka za rešavanje problematičnih kredita, (2) stvorili uslovi za razvoj tržišta problematičnih kredita, (3) unapredilo i podstaklo vansudsko restrukturiranje i (4) unapredili mehanizmi za rešavanje korporativnog duga sudskim putem i regulatorni okvir za hipoteku.

Problematični kredit definisan je Odlukom o izveštavanju banaka („Službeni glasnik RS”, br. 125/14 i 4/15) – Prilog 8 (NPL 1), kao stanje ukupnog preostalog duga pojedinačnog kredita (uključujući i iznos docnje):

po osnovu koga je dužnik u docnji (na način predviđen odlukom kojom se uređuje klasifikacija bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke) duže od 90 dana, ili po osnovu plaćanja kamate ili glavnice,

po kome je kamata u visini tromesečnog iznosa (i viša) pripisana dugu, kapitalizovana, refinansirana ili je njeno plaćanje odloženo,

po osnovu kog dužnik kasni manje od 90 dana, ali je banka procenila da je sposobnost dužnika da otplati dug pogoršana i da je otplata duga u punom iznosu dovedena u pitanje.

Bankarski sektor u Republici Srbiji je visoko kapitalizovan. Krajem marta 2015. godine, pokazatelj adekvatnosti kapitala bankarskog sektora iznosio je 20,25%, što je u dovoljnoj meri iznad regulatornog minimuma propisanog u Republici Srbiji (u daljem tekstu: Srbija) (12%) i znatno iznad međunarodnog standarda koji je definisao Bazelski komitet za superviziju banaka (8%). Prosečan pokazatelj likvidnosti u martu 2015. godine bio je 2,21 (regulatorni minimum iznosi 1,0), i bio je iznad 2,0 tokom cele 2014. godine i u prvom tromesečju 2015. godine, što ukazuje na to da su likvidna sredstva (likvidna potraživanja prvog reda i ostala potraživanja koja dospevaju u narednih mesec dana) dvostruko veća od zbira obaveza bez utvrđenog roka dospeća i obaveza koje dospevaju u narednih mesec dana. U periodu pre finansijske krize i čak nekoliko godina nakon što je kriza počela (2006 – 2010.), bankarski sektor ostvarivao je relativno stabilan profit, ali tokom poslednje četiri godine (od 2011. godine) profitabilnost bankarskog sektora pod znatnim je uticajem banaka u specifičnim okolnostima. Potrebno je istaći da su oduzimanje dozvole za rad četiri banke i znatno povećanje nivoa ispravki vrednosti kod jedne banke u velikoj meri doprineli smanjenju profitabilnosti bankarskog sektora u prethodnom periodu.

Ipak, problematični krediti predstavljaju glavni problem u bankarskom sektoru Srbije. Nivo, struktura i priroda problematičnih kredita značajan su izvor rizika za bankarsko poslovanje, pri čemu osnovni razlozi nastanka i povećanja problematičnih kredita ukazuju na potrebu sveobuhvatnog i strateškog pristupa za njihovo rešavanje. Pored toga, akumuliranje problematičnih kredita u bilansima banaka negativno utiče na kreditnu aktivnost banaka, a samim tim i na privrednu aktivnost, pre svega zbog smanjenja dostupnosti potencijalnih izvora finansiranja kako za privredna društva tako i za stanovništvo.

Visok i rastući nivo problematičnih kredita vrši pritisak na bilanse banaka. Od početka finansijske krize, kada je NBS počela s redovnim praćenjem problematičnih kredita u bankarskom sektoru Srbije (2008.), beleži se njihov više ili manje stalan rast. Nakon privremenog smanjenja u drugoj polovini 2012. godine (u najvećoj meri kao posledica oduzimanja dozvole za rad Agrobanke), pokazatelj problematičnih kredita ponovo je porastao u 2013. godini i nastavio da raste tokom 2014. godine i u prvom tromesečju 2015. godine. Krajem aprila 2015. godine nivo problematičnih kredita u bankarskom sektoru Srbije dostigao je iznos od 442,6 milijardi dinara (3,7 milijardi evra) sa bruto pokazateljem problematičnih kredita od 23,0%.

Sektor privrednih društava u privatnom vlasništvu određuje nivo celokupnih problematičnih kredita, u pogledu obima i relativnog učešća u ukupnim kreditima. Na kraju aprila 2015. godine problematični krediti privrednih društava u privatnom vlasništvu u ukupnim problematičnim kreditima imali su učešće od 52,5% (232,2 milijardi dinara), sa pokazateljem od 28,8%. Sektor građevinarstva, koji čini 16,2% ukupnih problematičnih kredita privrednih društava u privatnom vlasništvu, zabeležio je najviši pokazatelj problematičnih kredita u sektoru privrede, na nivou od 50,4%, a prate ga prerađivačka industrija (učešće od 32,8% sa bruto pokazateljem problematičnih kredita od 26,5%) i trgovina (učešće od 28,1% sa bruto pokazateljem problematičnih kredita od 25,4%). Potrebno je istaći da problematični krediti lica u stečaju (prikazuju se odvojeno od „aktivnih” privrednih društava za statističke potrebe) čine oko 20% ukupnih problematičnih kredita. Učešće problematičnih kredita sektora javnih preduzeća u ukupnim problematičnim kreditima iznosi 6,1% (27 milijardi dinara) na kraju aprila 2015. godine, sa bruto pokazateljem od 15,6%.

[pic]

Problematični krediti sektora stanovništva kontinuirano rastu i čine 16,1% (71 milijarda dinara) ukupnog iznosa problematičnih kredita. Pokazatelj problematičnih kredita sektora stanovništva prvi put je prešao 10% u maju 2014. godine i krajem aprila 2015. godine dostigao je nivo od 10,9%. Krajem aprila 2015. godine, bruto pokazatelj problematičnih stambenih kredita iznosio je 9,0%. Pogoršanje kvaliteta stambenih kredita primarno je uslovljeno znatnim rastom stope nezaposlenosti, stagniranjem nivoa zarada i depresijacijom domaće valute. Ipak, pokazatelj problematičnih kredita za stanovništvo u velikoj meri je ispod proseka za ukupne kredite i znatno je niži od pokazatelja problematičnih kredita sektora privrede.

Najveći deo problematičnih kredita odnosi se na kredite koji su u docnji preko jedne godine. U poređenju s krajem 2013. godine, učešće problematičnih kredita koji su u docnji dužoj od jedne godine poraslo je sa 64% na 73% na kraju aprila 2015. godine. Naime, 322 milijarde dinara odnosi se na kredite koji su u docnji dužoj od 365 dana, od čega se 236 milijardi dinara odnosi na kredite koji su u docnji dužoj od dve godine. Pored rasta od 12% ukupnih bruto problematičnih kredita (u poređenju sa krajem 2013.), ukupan iznos problematičnih kredita koji su u docnji preko godinu dana porastao je za 26%. Pritom, 74% ukupnih problematičnih kredita preduzeća u stečaju (66 milijardi dinara) odnosi se na kredite koji su u docnji dužoj od dve godine. Ročna struktura portfolija problematičnih kredita upućuje na brojne probleme sa kojima se banke suočavaju u postupku naplate i u stečajnom postupku, pokušavajući da reše pitanje problematičnih kredita.

Problematični krediti u značajnoj meri su pokriveni regulatornim rezervisanjima (112%) i u izvesnoj meri ispravkama vrednosti u skladu sa međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja (MSFI) (59%). Nivo ispravki vrednosti za problematične kredite s dužim periodom kašnjenja, posebno kada je u pitanju sektor privrednih društava, otvara pitanja u vezi sa adekvatnošću prakse rezervisanja u bankarskom sektoru, kao i kvaliteta procene sredstava obezbeđenja. Opredeljenje da li je sadašnji nivo pokrića ispravkama vrednosti u skladu sa MSFI adekvatan iziskuje dalju analizu i dublje sagledavanje procedura i praksi koje banke primenjuju u vezi s rezervisanjem.

30.4.2015. godine

Radi očuvanja stabilnosti bankarskog sektora, NBS je usvojila nekoliko kontracikličnih regulatornih mera, čije je sprovođenje bilo moguće zahvaljujući znatnom iznosu rezervi akumuliranih u pretkriznom periodu:

Izmenama Odluke o upravljanju rizicima iz decembra 2012. godine bankama je omogućeno da ublaže kreditni rizik ustupanjem dospelih potraživanja od jednog pravnog lica ili preduzetnika drugom pravnom licu. Reč je o ključnom poboljšanju budući da je, do usvajanja izmena, ustupanje potraživanja bilo veoma strogo regulisano.

Izmene Odluke o klasifikaciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke iz decembra 2012. godine takođe su imale za cilj pružanje doprinosa rešavanju pitanja problematičnih kredita, podstičući banke da ulože dodatni napor u primeni postojećih pravnih mehanizama (npr. Zakon o dobrovoljnom finansijskom restrukturiranju, Zakon o stečaju).

Krajem 2014. godine, Izvršni odbor NBS usvojio je izmene i dopune Odluke o klasifikaciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke. Izmene se odnose na pravila klasifikacije sredstava stečenih naplatom potraživanja, potraživanja od lica kojima se ustupaju potraživanja, kao i na računanje broja dana docnje od naknadno ugovorenog datuma dospeća.

Svrha navedenih mera bila je da doprinesu rešavanju pitanja problematičnih kredita. Pritom, oslobađajući prethodno blokirana sredstva po osnovu regulatornih rezervisanja kako bi se podstaklo kreditiranje dobrih projekata i klijenata (s pozitivnim uticajem na realni sektor), te mere su dale prve efekte koji su, međutim, bili skromni. Ukupna potraživanja koja su banke ustupile, u periodu od 2013. do aprila 2015. godine, iznose samo 56 milijardi dinara. Svega nekoliko banaka iskoristilo je priliku da proda problematične kredite drugim pravnim licima obezbeđujući na taj način čišćenje portfolija i korišćenje sredstava za kreditiranje novih i zdravih projekata.

U martu 2014. godine NBS je izradila plan za rešavanje pitanja problematičnih kredita. Tim planom, kao jedna od kratkoročnih mera, predviđeno je sprovođenje analize o mogućnostima uvođenja obaveznog otpisa problematičnih kredita putem uporednog uvida u mere primenjene u regionu, kao i putem kvantifikacije efekata tih mera na pokazatelj problematičnih kredita, profit ili gubitak po pojedinačnim bankama, kao i za ceo bankarski sektor.

Na osnovu rezultata analize, doneti su određeni zaključci. Zaključeno je da bi uvođenje modela obaveznog direktnog otpisa koji bi podrazumevao obavezu banaka da otpišu neobezbeđene problematične kredite privrednih društava koji su u docnji dužoj od tri godine, obezbeđene problematične kredite sektora privrednih društava koji su u docnji preko pet godina, kao i neobezbeđene problematične kredite lica u stečaju kod kojih je dužnik u docnji preko godinu dana, dovelo do:

Smanjenja pokazatelja problematičnih kredita za 4,88 procentnih poena,

Gubitka u celom bankarskom sektoru u iznosu od 27,38 milijardi dinara (što bi podrazumevalo pretvaranje profita bankarskog sektora od 11,24 milijarde dinara na dan 30. aprila 2014. godine u gubitak od 16,14 milijardi dinara).

U aprilu 2015. godine, NBS je izradila i dostavila bankama detaljnu anketu, kako bi prikupila sve relevantne informacije o razlozima za akumuliranje problematičnih kredita u bilansima banaka, pravnim i praktičnim preprekama s kojima se banke suočavaju u postupku rešavanja pitanja problematičnih kredita, kao i o merama koje su banke spremne da preduzmu u slučaju da problematični krediti ozbiljno ugroze likvidnost ili kapital banke. Odgovori koje su banke dostavile NBS analiziraju se, a rezultati će biti korišćeni pri definisanju budućih aktivnosti iz nadležnosti NBS.

Agenda finansijskog sektora dogovorena u okviru Memoranduma o ekonomskoj i finansijskoj politici u sklopu aranžmana sa MMF-om, zasnovana je na nekoliko stubova od kojih posebna dijagnostička ispitivanja banaka predstavljaju jedan od ključnih stubova. Imajući u vidu postojeće neizvesno ekonomsko okruženje, NBS sprovodi program posebnih dijagnostičkih ispitivanja banaka koje posluju u Srbiji, u skladu sa sličnim inicijativama u brojnim zemljama članicama Evropske unije (EU). Sprovođenje posebnih dijagnostičkih ispitivanja počelo je u aprilu 2015. godine i očekuje se da bude završeno do kraja septembra 2015. godine.

Pomenuta dijagnostička ispitivanja, u velikoj meri slična procenama kvaliteta aktive koje su sprovedene u zemljama EU, omogućiće proveru stanja bankarskog sektora, ukloniće neizvesnosti u vezi s kvalitetom aktive banaka i dati smernice za vođenje regulatorne i supervizorske politike. Zahvaljujući specifičnoj strukturi posebnih dijagnostičkih ispitivanja, NBS namerava da stekne bolji uvid u praksu procene kolaterala od strane banaka, proceni adekvatnost rezervisanja (s posebnim osvrtom na valjanu primenu MSFI) i da obezbedi bolje informacije radi lakšeg rešavanja problema. Paralelno sa tim, NBS će dodatno unapređivati regulatorni i supervizorski okvir primenom standarda i zahteva u skladu sa propisima EU (EU Single Rulebook), najbolje međunarodne prakse i zaključaka koji proisteknu iz dijagnostičkih ispitivanja.

Putem dijagnostičkih ispitivanja banaka, NBS će podsticati konzervativnu primenu MSFI i praksu objavljivanja informacija, pri čemu će dijagnostička ispitivanja biti zasnovana, u meri u kojoj je to moguće, na snažnijoj primeni standarda za procenu kolaterala i minimalnim zahtevima za procenitelje. Pored toga, NBS će koristiti iskustvo stečeno kroz dijagnostička ispitivanja za jačanje prudencijalnog okvira i supervizorskog pristupa.

Generalno posmatrano, postoje mikroprudencijalni i makroprudencijalni aspekti rešavanja problematičnih kredita. Sa mikroprudencijalnog stanovišta, bankama je u interesu da smanje nivo i broj problematičnih kredita u cilju zaštite njihove solventnosti i likvidnosti, što će, u krajnjem ishodu, rezultirati i zaštitom interesa njihovih klijenata. Istovremeno, rešavanje pitanja problematičnih kredita ima i makroprudencijalnu dimenziju budući da visoko učešće problematičnih kredita može da predstavlja sistemski rizik. Sistemski rizik se može javiti ako je ukupna kreditna aktivnost niža nego što bi bila da učešće problematičnih kredita nije visoko. Nivo problematičnih kredita ukazuje na probleme s kojima se suočava privreda jedne zemlje i njen realni sektor koji nije u stanju da otplati dug, ali može biti i znak lošeg regulatornog i pravosudnog okvira. Imajući to u vidu, rešavanje pitanja problematičnih kredita zahteva sistemski pristup.

Visok nivo problematičnih kredita postao je ograničavajući faktor tokom krize i prerastao je u izvor sistemskog rizika ne samo u Srbiji, već i u drugim zemljama u razvoju. Pored toga, on ograničava rast kreditne i ekonomske aktivnosti. Rešavanje pitanja problematičnih kredita u Srbiji je bilo sporo. Iznos problematičnih kredita koji je ustupljen, otpisan ili naplaćen u poslednjih nekoliko godina nije bio dovoljno visok. Problematični krediti slabe kreditne kanale i kroz nižu ponudu kredita negativno utiču na investicije i privredni oporavak. Istovremeno, niži privredni rast utiče i na kvalitet kreditnog portfolija banaka, a time i na performanse bankarskog sektora. Zbog toga povećanje nivoa problematičnih kredita u dužem periodu može ugroziti stabilnost finansijskog sistema. Problematični krediti predstavljaju i jedan od razloga koji utiču na rast cene zaduživanja, imajući u vidu da banke često zaračunavaju više kamatne stope na novoodobrene kredite s ciljem pokrića gubitaka nastalih po osnovu problematičnih kredita. Zbog toga je upravo čišćenje bilansa banaka važan preduslov za podržavanje kreditnog ciklusa po nižim kamatnim stopama i za podršku vraćanju na više stope privrednog rasta.

Pored makroekonomskih izazova koji su doprineli rastu problematičnih kredita, postoje i pitanja koja je potrebno rešiti a koja su specifična za banke. Nakon što je kriza počela, zbog rasta nivoa problematičnih kredita, banke su zaoštrile kreditne standarde. Međutim, konzervativan pristup prilikom odobravanja kredita može sprečiti priliv novih problematičnih kredita, ali neće rešiti postojeći portfolio ovih kredita. Dakle, potrebno je više uraditi na stvaranju adekvatnih podsticaja za banke da brže rešavaju problematične kredite. U vezi sa tim, banke treba da uspostave, ukoliko već nisu, organizacione jedinice za rešavanje problematičnih kredita u cilju unapređenja upravljanja problematičnim kreditima. Potrebno je razviti i implementirati sisteme ranog upozoravanja u bankama koje imaju relativno veliki kreditni portfolio. Kako bi se podstaklo rešavanje pitanja problematičnih kredita, potrebno je da se unapredi postupak procene vrednosti kolaterala, poveća transparentnost informacija o problematičnim kreditima i uklone pojedine regulatorne prepreke. Sve to zahteva zajedničke i koordinisane aktivnosti javnog i privatnog sektora.

Zbog složenosti pitanja problematičnih kredita, njihovo rešavanje zahteva dobru koordinaciju aktivnosti i aktivno učešće svih relevantnih institucija u izradi i sprovođenju sveobuhvatne strategije. Imajući u vidu uzroke visokog nivoa problematičnih kredita kao i složenost problema, i javni i privatni sektor su svesni da rešavanje problematičnih kredita ne može proisteći samo od bankarske industrije i bez pomoći Vlade, zbog čega je neophodno preduzeti zajedničke aktivnosti koje treba da se odvijaju paralelno sa oporavkom realne ekonomije. Uspešnost rešavanja problematičnih kredita takođe će zavisiti i od primene odgovarajućih podsticaja za vansudsko restrukturiranje potraživanja u skladu sa tržišnim trendovima, paralelno sa sprovođenjem strukturnih reformi. Restrukturiranje prezaduženih privrednih društava treba da bude praćeno privrednim oporavkom na srednji rok, čime će se obezbediti održivost modela njihovog poslovanja. Aktivnosti koje se odnose na naplatu i restrukturiranje dugova treba da budu usmerene na jačanje zaštite prava obezbeđenih poverilaca u postupku stečaja. Pored navedenog, unapređenje korporativnog upravljanja treba da se odvija paralelno sa rešavanjem problematičnih kredita. Unapređenje upravljanja i uvođenje mera štednje u kompanijama koje su u državnom vlasništvu predstavlja prioritet Vlade, a istaknuto je i kao prioritet u postupku strukturnih reformi koji je već otpočeo. Iako je određena poboljšanja moguće očekivati u bliskoj budućnosti, istrajnost u sprovođenju i jak nadzor neophodan su preduslov za njihovo sprovođenje.

S obzirom na sve prepreke za rešavanje problematičnih kredita na dug rok, Strategija je definisana i biće sprovedena u saradnji i koordinaciji različitih državnih organa – Ministarstva finansija, Ministarstva privrede, Ministarstva pravde, Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Agencije za osiguranje depozita (u daljem tekstu: Agencija), sa jedne strane i NBS sa druge strane, uz stručnu pomoć MFI. Imajući u vidu da je problem generisan godinama, posebno u toku krize, vlasti mnogih zemalja odlučile su da definišu strategiju za rešavanje pitanja problematičnih kredita uz učešće svih relevantnih institucija. Rešavanje problematičnih kredita treba da bude rezultat zajedničkog zalaganja svih relevantnih institucija, s obzirom na to da problematični krediti predstavljaju pretnju po finansijski sistem i prepreku investicijama i održivom privrednom razvoju. MFI takođe pružaju pomoć, s obzirom na stručne kapacitete i iskustva iz brojnih zemalja. Zbog složenosti problema, njegovo efikasno rešenje moguće je postići samo povezivanjem tekućih i budućih projekata u vezi s problematičnim kreditima kako bi oni bili deo dobro koordiniranog procesa. U tom smislu, potrebno je obezbediti koordinirane aktivnosti i mere svih relevantnih učesnika, kao i koordinirano sprovođenje i organizovano praćenje sprovođenja svih aktivnosti kako bi se ostvario pozitivan rezultat.

Cilj Strategije je obezbeđivanje podsticaja i uklanjanje prepreka identifikovanih u sistemu koje sprečavaju pravovremeno rešavanje problematičnih kredita i uspostavljanje sistema koji će sprečiti akumulaciju problematičnih kredita do nivoa koji može imati negativne efekte na kreditnu aktivnost ugrožavajući potencijalni ekonomski rast. Očekuje se da preduzimanje mera predviđenih ovom strategijom snažno utiče na smanjenje nivoa problematičnih kredita. Postizanje ovog cilja baziraće se na tržišno orijentisanim rešenjima.

Kako bi se ostvario osnovni cilj, identifikovano je nekoliko ključnih oblasti u okviru kojih je potrebno unaprediti (1) regulatorni okvir, (2) izgradnju kapaciteta i/ili (3) primenu propisa:

Strukturne reforme, pre svega rešavanje pitanja državnih preduzeća u restrukturiranju, odnosno u stečaju;

Unapređenje kapaciteta banaka za rešavanje problematičnih kredita;

Omogućavanje uslova za razvoj tržišta problematičnih kredita;

Poboljšanje i podsticanje vansudskog restrukturiranja duga;

Unapređenje okvira za sudsko rešavanje dugova i hipoteku;

U skladu s propisima NBS koji se odnose na upravljanje rizicima u bankama, banke su dužne da procenjuju kreditni rizik dužnika, uzimajući u obzir njegove posebne karakteristike. Pored toga, banke treba da obezbede jasnu klasifikaciju potraživanja u kategorije rizika u skladu sa stepenom naplativosti, kao i kontinuirano praćenje i potvrdu adekvatnosti rangiranja potraživanja u te kategorije. Isto tako, banke su dužne da procenu kreditnog rizika dužnika uzmu u obzir prilikom utvrđivanja iznosa ispravke vrednosti bilansne aktive i rezervisanja za gubitke po vanbilansnim stavkama.

Pored navedenog, banke su dužne da uspostave efikasno praćenje plasmana uključujući i sistem ranog uočavanja povećanog kreditnog rizika koji omogućava blagovremeno prepoznavanje dužnika kod kojih je došlo do povećanja i koji uključuje utvrđivanje kvalitativnih i kvantitativnih pokazatelja za rano uočavanje povećanog kreditnog rizika.

Paralelno sa aktivnostima u vezi s evropskim integracijama i primenom Strategije za uvođenje standarda Bazel III u Srbiji, a uzimajući u obzir primenu unapređenih računovodstvenih standarda (MSFI 9), NBS će analizirati neto efekte lokalnih specifičnosti koje su rezultat pravila klasifikacije, kontinuirano vodeći računa o očuvanju stabilnosti finansijskog sistema. Kada je kriza pogodila tržište Srbije, NBS je počela sa uvođenjem kontracikličnih mera, čije je delotvorno sprovođenje bilo moguće zahvaljujući postojanju znatnog iznosa kapitalnih pozicija banaka i rezervi akumuliranih tokom prethodnog perioda. Upravo te rezerve koje su omogućile, s jedne strane, apsorbovanje gubitaka koji su nastali zbog krize i dalje predstavljaju ključnu garanciju otpornosti bankarskog sektora na potencijalne šokove, a s druge strane donekle su uslovile uzdržanost banaka i nepostojanje proaktivnog pristupa rešavanju pitanja problematičnih kredita.

Odlukom o adekvatnosti kapitala banke („Službeni glasnik RS”, br. 46/11, 6/13 i 51/14) i Odlukom o klasifikaciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke („Službeni glasnik RS”, br. 94/11, 57/12, 123/12, 43/13, 113/13, 135/14, 25/15 i 38/15) zahteva se od banaka da analiziraju tržišnu vrednost nepokretnosti uzete kao kolateral najmanje svake treće godine ili češće, ako su se uslovi na tržištu nekretnina značajno promenili ili se promenilo fizičko stanje imovine. Međutim, usled nedostatka zakonskih standarda procene i posebne specijalizovane struke procenitelja, regulativa NBS priznaje svakog sudskog veštaka odgovarajuće struke kao ovlašćenog procenjivača za te svrhe.

Pokazalo se da je procena vrednosti kolaterala generalno nedovoljno regulisana oblast. Takva situacija uslovila je u velikom broju slučajeva precenjivanje vrednosti i znatne razlike u vrednosti kolaterala u postupku izvršenja hipoteke. Zapravo, najveći problemi postoje kod procene vrednosti nepokretnosti i javlja se potreba za unapređenjem regulative koja se odnosi na procenitelje, sa ciljem jačanja stručnosti, iskustva, kredibiliteta i integriteta profesije. Pored praktično nepostojećeg pravnog okvira za licenciranje ili jasnog određivanja iskustva koje procenitelj vrednosti nepokretnosti treba da ima, značajne prepreke javljaju se usled nepostojanja opšteprihvaćenih metoda procene, kao i zbog nedostatka sudske stručnosti prilikom odlučivanja o prihvatanju datih procena (i u postupku izvršenja i u stečajnom postupku). Iz tog razloga, od velikog značaja je postavljanje jasnih i transparentnih kriterijuma i standarda procene, u skladu s dobrom međunarodnom praksom.

Pored toga, posebna dijagnostička ispitivanja biće sprovedena na reprezentativnom uzorku aktive bankarskog sektora (14 banaka). Cilj tih ispitivanja je procena kvaliteta potraživanja iskazanih u bilansima stanja banaka u skladu sa MSFI i međunarodnom praksom procene vrednosti kolaterala. Posebna dijagnostička ispitivanja banaka takođe će pružiti NBS osnov za utvrđivanje problema u postupku naplate potraživanja i otpisa plasmana. Akcenat tih ispitivanja biće na politikama i procedurama banaka koje se odnose na kreditni rizik i omogućiće sagledavanje kapaciteta banaka da upravljaju problematičnim kreditima, definisanje problematičnih i restrukturiranih kredita (NBS, Evropsko regulatorno telo za bankarstvo – EBA) i politika i procesa koje banke primenjuju u postupku ispravke vrednosti potraživanja i kvaliteta procene vrednosti kolaterala. Rezultati tih ispitivanja obezbediće čvrstu osnovu za dalje unapređenje regulatornog i supervizorskog okvira za banke.

Imajući u vidu da su problematični krediti karakteristika bankarskog poslovanja, kao i činjenicu da se javljaju manje ili više u bilansima banaka u zavisnosti od faze ekonomskog ciklusa, potrebno je ojačati kapacitete banaka za rešavanje problematičnih kredita blagovremeno i na optimalan način.

Stvaranje tržišta za prodaju i restrukturiranje problematičnih kredita bi omogućilo bankama brže i efikasnije rešavanje loše aktive i upotpunilo bi napore banaka za restrukturiranje. Tržište problematičnih kredita bi pomoglo bankama da upravljaju problematičnim kreditima, poboljšaju ukupno upravljanje rizicima i promovišu restrukturiranje privrednih društava i donelo bi veće koristi na makro planu smanjenjem tereta korporativnih dugova. To bi sa svoje strane upotpunilo finansijsko restrukturiranje poboljšanjem sveukupne profitabilnosti banaka.

Međutim, tržište problematičnih kredita u Srbiji nije dovoljno razvijeno. Iako su neke banke koristile povezana društva za posebne namene kako bi im pomogle da lakše očiste svoje bilanse stanja, transakcije sa trećim licima-investitorima praktično ne postoje.

Faktori ponude kao i faktori tražnje leže u osnovi sporog tempa razvoja tržišta problematičnih kredita. Faktori koji ograničavaju ponudu povezani su sa ograničenim podsticajima za banke da otpišu i prodaju problematične kredite, knjiženjem otpisa po MSFI, kao i poreskim režimom. Čini se da su prepreke više finansijske nego regulatorne prirode. Međutim, postoje tržišne, poreske i druge regulatorne prepreke restrukturiranju duga koje se moraju ukloniti kako bi se omogućilo restrukturiranje i kako bi se poboljšali podsticaji bankama da prodaju problematične kredite.

Banke u Srbiji se i dalje u velikoj meri oslanjaju na sredstva obezbeđenja. Iako kolaterali pružaju dodatno obezbeđenje od gubitaka, oni podstiču banke da usvoje strategiju čekanja da se vidi šta će se desiti i da se namire na kraju prodajom imovine date kao sredstvo obezbeđenja pre nego da otuđe potraživanja i prodaju ih uz visoki diskont. Postoji značajna razlika između ponuđene (kupovne) i tražene (prodajne) cene, što je, delom, povezano sa nedoslednim i preterano optimističnim procenama vrednosti nepokretnosti koja je data kao sredstvo obezbeđenja.

Mala baza investitora i nedostatak sopstvenog kapitala ograničili su potražnju za problematičnim kreditima. Banke se suočavaju sa teškoćama u korporativnom restrukturiranju s obzirom na njihov tradicionalni fokus na kreditiranju. U poređenju sa bankama, privatni investicioni (private equity) fondovi ili fondovi za restrukturiranje su bolje pripremljeni u smislu rizičnog kapitala i stručnosti da preduzmu restrukturiranje dugova i poslovanja firmi koje su u finansijskim teškoćama. Tržište privatnih investitora (private equity) gotovo da ne postoji. Institucionalni investitori, kao što su penzioni fondovi i osiguravajuća društva, pored toga što su veoma mali u smislu tržišnog udela, slede prilično konzervativnu strategiju portfolija i ne investiraju u problematične kredite.

Bankama nije dozvoljeno da prodaju potraživanja od stanovništva trećim licima koja nisu banke. Naime, tržište problematičnih kredita u Srbiji je u ovom trenutku ograničeno na transakcije dospelih kredita pravnih lica, imajući u vidu da Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga zabranjuje prodaju kredita stanovništva bilo kojim pravnim licima osim bankama. U prethodnom periodu NBS je ostvarila značajan napredak u pogledu zaštite korisnika finansijskih usluga i svaki nivo liberalizacije transakcija problematičnih kredita stanovništva treba prethodno pažljivo analizirati. Postoje brojni problemi koje treba uzeti u obzir i brojni preduslovi koje treba ispuniti (nedostatak instrumenata zaštite fizičkih lica, licenciranje i nadzor potencijalnog kupca, itd.) pre nego što se omogući liberalizacija loših kredita stanovništva kako bi se sprečili mogući negativni efekti na pojedince kao i na finansijski sistem. Pored navedenog, pitanja zaštite podataka o ličnosti treba uzeti u obzir sa posebnom pažnjom.

Poreski tretman otpisa ili prodaje problematičnih kredita može predstavljati značajnu prepreku za razvoj tržišta problematičnih kredita. Otpis nenaplativih dugova ne podleže oporezivanju banaka, u smislu poreza na dobit pravnih lica, ali pod tri kumulativna uslova. Jedan od uslova je i pokazivanje da je pokrenut zakonski postupak, bilo izvršni ili stečajni. U praksi, taj uslov je destimulativan imajući u vidu da se banke ne opredeljuju za otpis duga čak i u slučajevima problematičnih kredita za koje su izdvojena rezervisanja u celom iznosu ali za koje sudski postupci traju mnogo godina, bez ikakvih izgleda da će se uskoro završiti. S druge strane, korporativni dužnici podležu porezu na dobit pravnih lica na iznos oproštenog duga, ali im je dozvoljeno da prebiju takav prihod sa gubicima prenesenim iz prethodnih pet godina, što je u skladu sa najboljom međunarodnom praksom.

Banke podležu poreskom opterećenju u kontekstu restrukturiranja duga stanovništva. Trenutno, neke olakšice (opraštanje glavnice i kamate) koje se odobravaju fizičkim licima u finansijskim teškoćama se tretiraju kao prihod u svrhe poreza na dohodak građana. Banke su dužne da plate porez na dohodak građana po odbitku po nominalnoj stopi od 20 % (efektivna stopa od 16 %) u ime pojedinačnog dužnika za deo umanjenja kredita. Izuzetno, porez na dohodak građana se ne plaća kada banka može da dokaže da su troškovi pokretanja sudskog postupka protiv takvog dužnika viši od ukupnog iznosa preostalog dela potraživanja, ali tako nešto je teško dokazati u praksi. Ovakav sistem – u kojem banke koje odobravaju olakšice fizičkim licima u finansijskim teškoćama stvaraju sebi momentalnu poresku obavezu uz odricanje od budućih novčanih tokova – generiše ograničenja za restrukturiranje kredita datim fizičkim licima. Da bi se otklonio ovaj jak destimulans i pod uslovom da to ne stvori instrument za izbegavanje poreza, u slučajevima kada banka daje olakšice fizičkim licima u finansijskim teškoćama, poreski dužnik za porez na dohodak je fizičko lice, a ne banka putem odbitka poreza.

Svi poreski podsticaji za restrukturiranje duga moraju biti uravnoteženi sa fiskalnim aspektima. Neke promene mogu biti samo privremenei delovati kao post-krizna mera koja ostaje na snazi samo dok se ne postigne napredak u raščišćavanju problematičnih kredita. Treba pažljivo analizirati i dokumentovati godišnje fiskalne troškove predloženih podsticaja.

Pravne neizvesnosti i dugotrajan proces izvršenja ograničavaju mogućnosti i uvećavaju troškove restrukturiranja. Uprkos poboljšanjima u Zakonu o stečaju („Službeni glasnik RS”, br. 104/09, 99/11-dr. zakon, 71/12-US i 83/14), veliki broj nerešenih predmeta nastavlja da raste, a privredni sudovi širom zemlje nemaju jedinstveni pristup u primeni Zakona. Od 2005. godine, različite promene regulatornog okvira su omogućile kako hibridne alternative (reorganizacija) tako i vansudsko restrukturiranje duga. Od 2010. godine, kada je uveden Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR), sve veći broj velikih dužnika (više od 250 UPPR sa više od 2,5 milijardi evra obaveza) su odlučili da podnesu UPPR. Uprkos ovim poboljšanjima, većina ovih restrukturiranja nisu bila značajna zbog velikog broja dužnika nad kojima je pokrenut postupak stečaja.

Poseban problem za prodaju spornih problematičnih kredita može se pojaviti ako banka kao prodavac pokrene parnični postupak. To se događa zbog činjenice da Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) sprečava novog vlasnika problematičnog kredita da se pridruži postojećem sporu protiv dužnika (ili ga preuzme). Privredni apelacioni sud je zauzeo stav da u tom slučaju postojeći sudski postupci moraju da budu završeni i, ako se proda problematičan kredit, banka će na kraju izgubiti. Ovo može imati praktične posledice u smislu potrebe da novi vlasnik problematičnog kredita započne novi spor, što može smanjiti interesovanje kupaca (i u slučajevima kada je u međuvremenu nastupila zastarelost, takva situacija može imati štetne pravne posledice).

Kapaciteti i ekspertiza Agencije su nedovoljni, imajući u vidu opseg njene nadležnosti. Pored osnovne nadležnosti kao institucije odgovorne za osiguranje depozita i naknadu osiguranih deponenata, Agencija, takođe nastupa kao stečajni upravnik ili likvidator banaka i osiguravajućih i lizing društava kojima je oduzeta dozvola za rad, kao i institucija zadužena za upravljanje sredstvima i naplatu potraživanja preuzetih u ime Vlade. Od 2011. godine, Agencija ima ulogu administratora Fonda za zaštitu investitora. Procesi prodaje društvenog kapitala u osiguravajućim društvima su u okviru nadležnosti Agencije, kao i prodaja državnih akcija u domaćim bankama, ali u slučaju procesa prodaje koji su pokrenuti pre 1. aprila 2015. godine.

Za rešavanje ovih problema Agencija namerava da: 1) razvije strateški plan za oporavak sredstava, kao i godišnji operativni plan za nadzor menadžmenta i zaposlenih u ovoj oblasti, 2) uspostavi interne procedure i potreban kapacitet za redovno vršenje procene vrednosti aktive i nadoknadive vrednosti povezanih sredstava obezbeđenja i njihovog pravnog statusa, i 3) ojača kapacitet za rešavanje svojih portfolija problematičnih kredita u državnom vlasništvu i koji se nalaze u okviru stečajnog postupka.

2.4.4. Procena ostalih prepreka pri prodaji problematičnih kredita

Čini se da je moguće dalje nastaviti sa radom u cilju procene drugih prepreka pri prodaji problematičnih kredita (bilo da su to zakonske, regulatorne, računovodstvene, fiskalne ili prepreke vezane za podatke iz raznih javnih registara) kako bi se osigurala sveobuhvatnost reforme. U tom cilju, Ministarstvo finansija će angažovati spoljne konsultante, kako bi, zajedno sa bankama, investitorima, stručnjacima i međunarodnim finansijskim institucijama pripremili detaljnu procenu svih aspekata koji se odnose na osnivanje i poslovanje društava za upravljanje imovinom ili drugih društava za posebne namene koja se koriste u tu svrhu. Radna grupa će detaljno istražiti potrebe, poreske i kapitalne implikacije, kao i neophodne mere zaštite za potencijalnu liberalizaciju prodaje problematičnih kredita investitorima i subjektima osnovanim van Srbije. Rezultati takvih procena treba da posluže Radnoj grupi kao smernica za dalje zakonske i druge mere i radnje i kako bi se Vladi i/ili NBS, u zavisnosti od slučaja, predložile potrebne izmene ove strategije. Ipak, u predlaganju rešenja za prepreke vezane za podatke, Radna grupa će poštovati postojeći zakonski okvir u oblasti zaštite poverljivosti podataka, kojim se definiše objektivni prostor za potencijalne intervencije Radne grupe.

Olakšavanje i podsticanje vansudskih restrukturiranja moglo bi da stimuliše ubrzanu i uređenu naplatu spornih korporativnih plasmana. Iako je Srbija jedna od malobrojnih zemalja koja nudi sporazumne, hibridne i formalne (sudske) nadzirane opcije restrukturiranja za privredu i banke, uspeh mehanizma sporazumnog (dobrovoljnog) finansijskog restrukturiranja (SFR) kao jednog od instrumenata za restrukturiranje je bio prilično ograničen. U toku prve četiri godine primene Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju („Službeni glasnik RS”, broj 36/11), samo 37 slučajeva je započeto i samo 11 je uspešno završeno. Od 11 uspešnih slučajeva, osam je zaključeno kroz SFR (u formi preovlađujućeg sporazuma između poverilaca), a u ostala tri slučaja postignuti su bili posebni bilateralni sporazumi.

U praksi, SFR se kasno započinje – kada je finansijsko stanje dužnika nepovratno pogoršano i kada su formalne sudske procedure adekvatnije. Jedan od razloga koji utiče na mali broj slučajeva SFR jeste nedovoljan nivo svesti o detaljima procedure i prednostima postupka SFR kod dužnika (manje reputacione štete) i, donekle, banaka. Pored pojednostavljenja trenutnog pravnog okvira kroz promenu prirode odredbi o mirovanju duga i uključivanja preduzetnika u definiciju dužnika koji ispunjavaju uslove, proces SFR-a bi mogao da bude unapređen standardizacijom nekih sporazuma/ugovora koji se koriste u tom postupku, unapređenjem stručnosti posrednika koji postupaju u predmetima SFR-a i povećanjem nivoa svesti o SFR kao opciji restrukturiranja. Većoj primeni SFR-a i drugih vansudskih sporazuma o restrukturiranju bi takođe doprineli dodatni fiskalni i regulatorni podsticaji, pri čemu bi takve podsticaje trebalo pažljivo izbalansirati sa fiskalnim aspektima, a oni bi mogli predstavljati privremene, post-krizne mere.

Iako predlozi za proširenje obuhvata i fleksibilnosti vansudskih procedura predstavljaju korak napred, postizanje veće efikasnosti SFR zahtevaće vreme i kontinuirane napore u razvijanju kulture pregovaranja u srpskom društvu uporedo sa unapređenjem institucionalnog i pravosudnog sistema. U skladu sa tim, skorašnje usvajanje pravila za naplatu spornih plasmana u slučajevima sa više poverilaca od strane Udruženja banaka Srbije (INSOL) može biti od pomoći pri usmeravanju banaka učesnica ka SFR-u.

Sistem izvršenja u Srbiji je opterećen prevelikom količinom predmeta i niskom efikasnošću sudova u postupanju u tim predmetima. Brojne reforme pravosudnog sistema izazvale su dodatna kašnjenja i probleme. Iako mreža privrednih sudova funkcioniše na višem nivou efikasnosti, problemi u funkcionisanju mreže osnovnih sudova relevantni su za predmete izvršenja hipoteke, jer su oni nadležni za takve predmete. Ključni faktori koji doprinose neefikasnosti i vrlo niskim stopama naplate putem sudske prodaje imovine date kao sredstvo obezbeđenja su odlaganja usled preopterećenosti sudova, neadekvatne sudske procene vrednosti imovine, neefikasne sudske aukcije, kao i neuspeh u privlačenju dovoljno zainteresovanih za sudske aukcijske prodaje. Istovremeno, tržišna ograničenja i dalje igraju značajnu ulogu.

Sa druge strane, aukcijska pravila za prodaju dužnikove imovine u toku izvršnog postupka su donekle rigidna i destimulativna. Ovo se takođe odnosi na procedure sudskog aktiviranja hipoteke i iz tog razloga mnogi učesnici na tržištu (uglavnom banke) oklevaju da koriste ovaj metod izvršenja. Iako naizgled pogodno za poverioce, pravilo dve aukcije sa minimalnom početnom cenom često se pokaže da nije u najboljem interesu hipotekarnog poverioca, posebno u slučajevima gde poverilac ima razumna očekivanja (ili čak kupca) za prodaju za (ili oko) 100% procenjene tržišne vrednosti (ili u svim slučajevima gde postoji ograničen broj kupaca – jedan ili dva). Ovo je posebno tačno u vezi sa pravilom da prva aukcija dužnikove imovine počinje na 60% procenjene vrednosti imovine. Sa druge strane, ovo se pokazuje štetnim po interese samog dužnika. U svakom slučaju, jasno je da mora postojati efikasna metoda prodaje koja omogućava završetak postupka nakon dva (ili ne više od tri) pokušaja.

U stečajni okvir su poslednjih godina unete nove opcije restrukturiranja u vidu tzv. unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR). Ovo je bila dobrodošla dopuna postojećoj stečajnoj reorganizaciji. Oba procesa se upravljaju sličnim materijalnim pravilima, iako imaju značajno različite procedure (UPPR se efektivno odigrava van formalnog konteksta stečaja, iako koristi nekoliko instrumenata stečajnog postupka). Iako Zakon o stečaju pruža čitav raspon instrumenata za restrukturiranje i prezaduženost, praksa pokazuje da ovi procesi oduzimaju mnogo vremena u nekim slučajevima, gde je utrošeno vreme često pogrešno iskorišćeno, što je omogućeno nedovoljno jasnim pravilima postupka.

Smisleno restrukturiranje duga u Srbiji (generalno i pod režimom insolventnosti) je retko. Reorganizacije putem UPPR često se koriste, ali u većini slučajeva samo kao tehnika za restrukturiranje i produženje otplate dugova, sa likvidacijom određene imovine u određenim slučajevima od visokog značaja. Opšti preokret u poslovanju problematičnih dužnika retko se postiže. Ovo se može pripisati različitim faktorima, kao što su nedostatak snažnih instrumenata za sudsko i vansudsko izvršenje, nedostatak volje kod poverilaca za upuštanje u ozbiljno restrukturiranje dugova, kao i značajne teškoće dužnika da nabave sveža finansijska sredstva. Kako je finansiranje u Srbiji većinom obezbeđeno, postojeći nedostaci u zaštiti prava obezbeđenih poverilaca značajno doprinose izazovima u nalaženju novih finansijskih sredstava dužnicima u finansijskim teškoćama, ali takođe i činjenica da ne postoje posebna pravila za zaštitu i dodatnu sigurnost onih koji obezbede novo finansiranje. Takođe je tačno da trenutno nema specijalizovanih fondova u ovoj oblasti na tržištu Srbije.

Sam stečajni postupak učesnici na tržištu smatraju isuviše dugim i neefikasnim, što za posledicu ima niže prinose za poverioce tokom produženih vremenskih perioda. Ovo je samo delom prouzrokovano postojećim zakonskim okvirom (za koji je ustanovljeno da je generalno u skladu sa međunarodnom najboljom praksom), a mnogo više neefikasnom (u nekim slučajevima i nepravilnom) primenom postojećih zakona i propisa. Obezbeđeni poverioci se naročito suočavaju sa značajnim izazovima: njihova prava prvenstva su često narušena ili su suočeni sa značajnim odlaganjima likvidacije založene imovine. Formalna primedba na odluku stečajnog upravnika – kao jedina mera dostupna poveriocima u postojećem pravnom okviru – nije se pokazala kao efikasan pravni lek, i često se odbacuje. Istovremeno, založena imovina se često daje u zakup kako bi se pokrili troškovi stečajnog postupka na duže vremenske periode o indirektnom trošku i na štetu obezbeđenog poverioca, koji nema uticaja na pomenute aktivnosti.

Kao opšte pravilo, obezbeđeni poverilac ne bi trebalo da bude stavljen u lošiji položaj koji bi rezultirao značajno manjom naplatom nego u normalnom okviru za izvršenje. U tu svrhu, stroža pravila za održavanje moratorijuma (tj. ukidanje odlaganja) u toku stečajnog postupka bila bi od pomoći. Smatra se da bi takva zakonska promena pomogla da se fokus aktivnosti stečajnog upravnika preusmeri na likvidiranje imovine. Ovo bi moglo da stvori uravnoteženiji pristup interesima stečajne mase dužnika i njegovih obezbeđenih poverilaca. Takva promena bi trebalo da se napravi u skladu sa najboljom praksom, a u cilju maksimizacije naplaćene vrednosti. Praksa pokazuje da u mnogim slučajevima određena založena imovina nije nužno neophodna za reorganizaciju, pa bi se u takvim slučajevima moglo razmatrati da se dozvoli obezbeđenom poveriocu da zatraži (i dobije) ukidanje odlaganja izvršenja. Praksa implicira da, kad bi obezbeđeni poverioci imali veća ovlašćenja nad procenom vrednosti imovine, kao i kasnijom prodajom/raspolaganjem tom imovinom, stope naplate iz založene imovine bi se verovatno povećale. Takođe, u mnogim slučajevima vezanim za planove reorganizacije postoje značajne razlike između mišljenja dužnika i obezbeđenog poverioca o tome da li je obezbeđeni poverilac isuviše ili nedovoljno obezbeđen; o tome odlučuje stečajni sudija, ali zbog značaja tog mišljenja za buduće izglede obezbeđenog poverioca (u smislu postupka glasanja i pravila poravnanja) i uticaja tog mišljenja na strukturu klasa poverioca u sklopu plana reorganizacije, trebalo bi garantovati pravo na žalbu nezadovoljnoj strani.

Nema pravila kojima se reguliše i/ili koordinira potencijalna insolventnost ili reorganizacija dva ili više povezanih preduzeća u finansijskim teškoćama. Najveći deo koncentracije problematičnih kredita u Srbiji odnosi se na velika preduzeća i grupe preduzeća. Međutim, okvir za insolventnost ne pruža nijedan mehanizam regulisanja/koordinacije insolventnosti povezanih preduzeća ili grupa preduzeća. Smatra se da takvi slučajevi zahtevaju viši nivo koordinacije i saradnje između različitih stečajnih upravnika i koordinisane pokušaje reorganizacije, posebno u slučajevima gde su međusobni odnosi tesno povezani garancijama plaćanja i proizvodnim procesima.

Stečajni postupak je postao vrlo složen i visoko specijalizovan sudski postupak koji zahteva posebna znanja i iskustvo od stečajnih sudija. Međutim, pravosudni sistem (a pogotovo privredni sudovi) u Srbiji nije u potpunosti odgovorio na ovu promenu i ne postoje homogena pravila za izbor i obuku stečajnih sudija, koji bi trebalo da budu specijalizovane sudije bez drugih poslova u privrednim sudovima. Takođe, konstatovano je da se u pojedinim privrednim sudovima samo jednom sudiji raspoređuju stečajni predmeti, što potencijalno vodi do preopterećenosti predmetima. Trebalo bi da postoji jedinstveno pravilo o maksimalnom broju tekućih predmeta stečaja po svakom takvom sudiji (taj broj ne može biti isti kao i za standardne parnične predmete, već mora biti značajno niži) kako bi se omogućilo sudiji da uloži vreme i trud da prouči pojedinosti svakog predmeta (a posebno predložene planove reorganizacije i dotad uložene primedbe poverilaca) i sve podatke koji dolaze od brojnih učesnika ovog višestranačkog postupka, jer je pravilo da se uključi imovina značajne vrednosti i suprotstavljeni interesi različitih aktera (u poređenju sa uobičajenim privrednim sporom). Takođe bi trebalo omogućiti sudiji da pravilnije i strože nadgleda rad stečajnih upravnika u svim relevantnim detaljima (npr. u vršenju svojih ovlašćenja da pažljivije ispituju i odobravaju – suprotno preovlađujućoj praksi – mesečne spiskove troškova stečajnog postupka, kao i da obezbeđuju poštovanje svih relevantnih zakona i propisa).

Stečajnim sudijama često nedostaju znanja i veštine iz ekonomske i finansijske oblasti, što posebno dovodi do njihovog pretežnog oslanjanja na ono što dolazi od stečajnih upravnika. I dalje postoji uvreženo mišljenje među stečajnim sudijama da je stečajni upravnik organ suda (ili njegov pomoćnik), kao što je nekada bio, a suprotno njegovoj trenutnoj ulozi organa postupka, zajedno sa organima poverilaca. Ova neodgovarajuća percepcija sprečava mnoge sudije da pravilno primenjuju zakonske odredbe i svoja diskreciona ovlašćenja data zakonom, posebno u slučajevima nalik na spor između dužnika i njegovih poverilaca, ali i između samih poverilaca, ili u sporovima između obezbeđenog poverioca i stečajnog upravnika.

Sve gore navedeno bi trebalo da obezbedi stvaranje uslova za brži i efikasniji stečajni postupak, što bi dalje za rezultat imalo veće i brže naplaćene prihode poverilaca. U slučajevima gde je reorganizacija opravdana i odobrena, trebalo bi da rezultuje brzim izlaskom restrukturiranog dužnika iz formalnog sudskog postupka, omogućavajući mu da nastavi sa normalnim poslovnim aktivnostima.

Postojeći hipotekarni okvir datira iz 2005. godine i nakon 10 godina prakse njegove protivrečnosti i dvosmislenosti u velikoj meri su se pokazale, što je dovelo do mnogo praktičnih problema pri izvršenju hipoteka. Pri uspostavljanju hipoteke, jedan od glavnih problema leži u neefikasnom funkcionisanju Katastra nepokretnosti u nekim od glavnih poslovnih oblasti, kao što su Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac. Ono efektivno sprečava upis (registraciju) hipoteke zbog prethodno nerešenih promena koje se tiču iste parcele ili druge nepokretnosti. U nekim slučajevima, upis hipoteke može potrajati i više od godinu dana. Ovo stvara pravnu nesigurnost i nepotrebne rizike za hipotekarne poverioce.

Aktiviranje hipoteke se takođe suočava sa velikim problemima u praksi. Ovo važi kako za vansudsko aktiviranje hipoteke, tako i za sudski postupak izvršenja. Jedan deo problema leži u nejasnom zakonskom tekstu, ali drugi deo problema se odnosi na neefikasno funkcionisanje sistema u celini.

Vansudsko aktiviranje hipoteke se u realnosti suočava sa tri glavne prepreke. Prvo, postoje problemi sa pravovremenim upisom zabeležbe o aktiviranju hipoteke u određenim zemljišnim knjigama koje imaju veliki broj nerešenih predmeta. Drugo, kako dužnici imaju pravo na žalbu na takvu zabeležbu, postoji potreba za drugostepenim odlučivanjem, što se retko rešava pravovremeno (uobičajeni period odlučivanja po žalbi je duži od dve godine). Ovo u stvarnosti čini čitav proces neprihvatljivo sporim. I treće, u slučajevima gde dužnici uspeju da upišu hipoteku nižeg reda pre hipotekarne prodaje, trenutno tumačenje teksta zakona od strane suda onemogućava brisanje bilo koje takve hipoteke nižeg reda nakon hipotekarne prodaje. Konačno, sa bilo kojom promenom pravila koja omogućava efikasnije vansudsko aktiviranje hipoteke, pravičnost postupka za sve zainteresovane strane (vlasnika, imaoca hipoteke prvog reda i eventualne imaoce hipoteke nižeg reda) bi uveliko zavisila od adekvatnog i preciznog institucionalnog okvira za procenu vrednosti imovine.

Sudski postupak izvršenja hipoteke i prodaje založene imovine opterećena je neefikasnošću osnovnih sudova nadležnih za takve postupke. Suštinski, zbog velikog broja zaostalih nerešenih predmeta izvršenja u osnovnim sudovima, sudije su suočene sa enormnom količinom posla i moraju da rešavaju brojne predmete izvršenja male vrednosti, što im ne dozvoljava da posvete adekvatnu pažnju predmetima i prodaji imovine iz hipoteke visoke vrednosti. U slučajevima kompleksnijih sredstava obezbeđenja (kao što su industrijske nepokretnosti i imovine koja donosi prihode poput benzinskih stanica i sl.), sudije osnovnih sudova nemaju dovoljno stručnih znanja za određivanje vrednosti takvih sredstava obezbeđenja (čak ni na osnovu mišljenja veštaka), što je bitan korak u postupku, odlučujući za čitav proces prodaje. Kao što je već gore navedeno, postupku izvršenja bi takođe doprinelo uvođenje mehanizma pravilne i fer procene vrednosti imovine.

2.6.3. Procena potrebe, izvodljivosti i izbor trenutka uvođenja ličnog stečaja

Potreba, izvodljivost i izbor trenutka uvođenja okvira za lični stečaj u Srbiji bi morali da budu pažljivo razmotreni. Stanje problematičnih kredita stanovništva u Srbiji je relativno pod kontrolom i čini oko 10% od ukupnih kredita stanovništvu i 16% ukupnih problematičnih kredita. Iako je okvir ličnog stečaja važan instrument za rešavanje prezaduženosti u sektoru stanovništva (koji čini 33% ukupnih bankarskih kredita u Srbiji), uvođenje takvog okvira nije neposredni prioritet. Takođe, značajno je istaći vreme neophodno da se ispune potrebni preduslovi za uspostavljanje delotvornog režima ličnog stečaja.

Kako bi ispitala potrebu, izvodljivost i izbor trenutka uvođenja okvira za lični stečaj, Radna grupa, podržana od strane institucija učesnica, će izvršiti analizu u cilju identifikacije svih formalnih rešenja za smanjenje duga koja omogućavaju korisnicima da se vrate u finansijsko održivo stanje. Analiza bi trebalo da pruži detalje o prirodi predloženog rešenja, uslovima u kojima dužnik mora da se nađe kako bi imao mogućnost za takvo rešenje, pravne, finansijske i ostale posledice korišćenja određenog rešenja za smanjenje duga, delotvornost takvih rešenja u praksi, kao i da identifikuje najbolju praksu.

Kako bi se postigao opšti cilj Strategije, a imajući u vidu njene ključne prioritete, nadležne institucije i tela će sprovesti definisane i koordinirane aktivnosti. Akcioni plan za sprovođenje Strategije sadrži detalje svih aktivnosti, uključujući identifikaciju nadležne institucije, utvrđen vremenski rok i očekivani rezultat za svaku pojedinačnu aktivnost.

NBS će preduzeti aktivnosti iz svoje nadležnosti u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i Memorandumom o ekonomskoj i fiskalnoj politici koji su potpisali predstavnici Srbije i guverner NBS, a koje će biti usmerene na jačanje kapaciteta banaka za rešavanje problematičnih kredita.

NBS će:

sprovesti posebna dijagnostička ispitivanja i nakon toga analizirati mogućnosti unapređenja regulatornog okvira za banke;

preduzeti regulatorne i supervizorske aktivnosti s ciljem jačanja regulatornog tretmana restrukturiranih potraživanja i postupka upravljanja lošom aktivom u bankama;

preduzeti aktivnosti koje se odnose na unapređenje primene Međunarodnog računovodstvenog standarda 39 u bankama;

preduzeti aktivnosti radi unapređenja objavljivanja informacija o kvalitetu aktive banaka;

uspostaviti bazu, dostupnu bankama i proceniteljima, s ciljem detaljnog evidentiranja, na osnovu prethodno ustanovljenih kriterijuma, procena vrednosti stambenih i poslovnih nepokretnosti.

Kako bi podržalo ovu aktivnost tako što će omogućiti regulisanje procene vrednosti sredstava obezbeđenja, Ministarstvo finansija će:

unaprediti regulisanje struke procenitelja nepokretnosti, sa ciljem jačanja ekspertize, iskustva, kredibiliteta i integriteta ove struke;

unaprediti preciznost procesa procene vrednosti nepokretnosti, u skladu sa međunarodnom najboljom praksom, tako što će postaviti transparentne kriterijume i standarde za procenu vrednosti, u skladu sa međunarodnom najboljom praksom.

Imajući u vidu brojne uslove koji se moraju ispuniti kako bi se omogućio razvoj tržišta problematičnih kredita, a posebno prepreke u oblastima poreza, prava, kapaciteta, podataka i ostale prepreke, potrebno je preduzeti aktivnosti u okviru više oblasti.

Ministarstvo finansija će:

razmotriti priznavanje bančinih otpisa dugova pravnih lica kao trošak za poreske svrhe, bez potrebe za započinjanjem sudskih postupaka za kredite u docnji preko dve godine, putem izmena i dopuna Zakona o porezu na dobit pravnih lica („Službeni glasnik RS”, br. 25/01, 80/02, 80/02-dr. zakon, 43/03, 84/04, 18/10, 101/11, 119/12, 47/13, 108/13, 68/14-dr. zakon i 142/14);

razmotriti ukidanje zahteva da banke plaćaju porez po odbitku prilikom otpisa dugova fizičkih lica, putem izmena i dopuna Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS”, br. 24/01, 80/02, 80/02-dr. zakon, 135/04, 62/06, 65/06- ispravka, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11-US, 7/12, 93/12, 114/12-US, 8/13, 47/13, 48/13-ispravka, 108/13, 6/14, 57/14, 68/14-dr. zakon i 5/15);

u slučaju skupštinskog prihvatanja gore navedenih poreskih podsticaja, hitno izdati jedinstvena uputstva za tumačenje implikacija novih poreskih zakona u kontekstu rešavanja problematičnih kredita kako bi se smanjila neizvesnost kod poverilaca i dužnika i osigurala jednakost;

sprovesti sveobuhvatni pregled poreskog zakonodavstva sa ciljem da identifikuje ostale (potencijalne) prepreke, uključujući poreske implikacije koje se mogu materijalizovati prilikom prodaje problematičnih kredita, i pripremiti (ukoliko su potrebne i imajući u vidu fiskalnu održivost) ostale izmene poreskog zakonodavstva i/ili obavezujuća uputstva zaposlenima u Poreskoj upravi.

Jedna od pravnih prepreka koja koči razvoj tržišta biće rešavana od strane Ministarstva pravde, koje će:

razmotriti načine da reši postojeći problem prodaje problematičnog kredita tokom parničnog postupka (npr. tako što bi se omogućila promena tužioca do koje je došlo zbog prodaje problematičnog kredita u toku parničnog postupka bez potrebe za prethodnom saglasnošću tuženog ili, alternativno, tako što bi razjasnila postojeća pravila o okončanju parničnog postupka u toku kako bi se otklonila neizvesnost oko upotrebe takve konačne odluke od strane novog vlasnika problematičnog kredita).

Imajući u vidu da Agencija upravlja značajnim portfolijom problematičnih kredita u državnom vlasništvu, ona može imati značajan uticaj kako na proces rešavanja problematičnih kredita tako i na razvoj tržišta za problematične kredite. Kako bi postigla to, Agencija, u saradnji sa Ministarstvom finansija, će:

razviti i usvojiti Strateški plan za upravljanje aktivom (koji će biti sproveden u delo kroz Godišnji operativni plan) koji će obuhvatiti: (1) višegodišnje tokove gotovine koji su nastali naplatom restrukturiranih problematičnih potraživanja, problematičnih potraživanja povezanih sa privatizacijama i ostalim vidovima naplate; (2) troškove vezane za upravljanje portfoliom problematičnih kredita i (3) definisane mere za praćenje učinka menadžmenta i zaposlenih u ovoj oblasti;

uspostaviti interne procedure i potreban kapacitet za redovno vršenje procene vrednosti aktive i nadoknadive vrednosti povezanih sredstava obezbeđenja i njihovog pravnog statusa;

unaprediti kadrovski kapacitet koji će doprineti rešavanju problema nenaplativih kredita, s obzirom na to da čine značajan udeo u ukupno posmatranim nenaplativim kreditima, a što može dovesti do jačanja stoka nenaplativih krediti koji potencijalno može biti ponuđen tržištu. Dakle, stvaranjem konsolidovanog tima za rešavanje problematičnih kredita (koji će se adekvatno uposliti i obučiti) stvoriće uslove za jačanje kapaciteta za rešavanje svojih portfolija problematičnih kredita u državnom vlasništvu i koji se nalaze u okviru stečajnog postupka.

Iako pitanje problematičnih kredita sektora stanovništva nije beznačajno, ono je svakako kompleksnije i osetljivije u odnosu na segment problematičnih kredita sektora pravnih lica. U tu svrhu, NBS će:

sprovesti sveobuhvatnu analizu sa ciljem procene potencijalnih efekata moguće liberalizacije ustupanja problematičnih kredita sektora stanovništva i identifikacije pravnih i ostalih prepreka povezanih sa ovim pitanjem.

Ministarstvo finansija će istražiti i posvetiti pažnju sledećim preprekama:

prepreke u vezi sa podacima, pored pomenutih baza podataka o sredstvima obezbeđenja ili problema sa otkrivanjem podataka od strane banaka koji nisu tretirani postojećim pravnim okvirom u oblasti zaštite poverljivosti podataka, a koji su označeni kao bitni za potencijalne investitore, biće istražene u saradnji sa bankama, investitorima, stručnjacima i MFI-ma;

ostale prepreke (bilo pravne, regulatorne, računovodstvene ili fiskalne) pri prodaji problematičnih kredita u Srbiji koje su povezane sa uspostavljanjem i funkcionisanjem društava za upravljanje imovinom ili drugih društava za posebne namene korišćenih u te svrhe biće istražene i rešavane u tesnoj saradnji sa relevantnim stranama. Detaljna procena uključivaće sve aspekte ovog pitanja, uključujući potrebe, poreske i kapitalne implikacije, kao i zaštitne mere neophodne za potencijalnu liberalizaciju prodaje problematičnih kredita investitorima i subjektima osnovanim van Srbije.

S obzirom da institucionalni okvir već postoji ali da su potrebna poboljšanja i dodatni podsticaji, Ministarstvo privrede će:

u saradnji sa Privrednom komorom Srbije: ubrzati i pojednostaviti postojeći postupak SFR, omogućiti preduzetnicima da se prijave za postupak SFR i poboljšati okvir za učešće posrednika (u smislu njihovog izbora i strukture naknada) omogućavajući veću zainteresovanost iskusnih posrednika da se prijave za učešće u postupku SFR, a sve to tako što će predložiti izmene i dopune postojećeg Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju i povezanih podzakonskih akata;

u saradnji sa Privrednom komorom Srbije: raditi na daljem unapređenju svesti tržišnih učesnika o okviru za vansudsko restrukturiranje kroz radionice i seminare;

u saradnji sa Privrednom komorom Srbije i Udruženjem banaka Srbije: ojačati podršku pruženu od strane Privredne komore malim i srednjim preduzećima (i preduzetnicima ako im je dozvoljeno da učestvuju u vansudskom restrukturiranju) u pripremi održivih planova restrukturiranja i u daljim pregovorima sa njihovim finansijskim poveriocima; razviti šablon ključnih finansijskih i poslovnih podataka koje dužnik mora dostaviti svojim finansijskim poveriocima na početku predloženog SFR;

podržati ove uložene napore tako što će formalno dati instrukcije/predložiti državnim poveriocima (a pogotovo Fondu za razvoj Republike Srbije i Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza) da postupaju efikasno i konstruktivno u vansudskom finansijskom restrukturiranju (uključujući i postupke SFR), sa jasno i javno naznačenim vremenskim i institucionalnim okvirima u svim slučajevima (ili kategorijama slučajeva).

Ministarstvo finansija će podržati vansudsko restrukturiranje duga tako što će:

razmotriti načine da podrži uložene napore tako što će formalno dati instrukcije/predložiti Poreskoj upravi da postupa efikasno i konstruktivno u vansudskom finansijskom restrukturiranju (uključujući i procedure SFR), sa jasno i javno naznačenim vremenskim i institucionalnim okvirima u svim slučajevima (ili kategorijama slučajeva).

U skladu sa svojim nadležnostima, Ministarstvo privrede (u saradnji sa Agencijom za licenciranje stečajnih upravnika) preduzeće sledeće aktivnosti potrebne za unapređenje ovog sektora:

unaprediće zaštitne mere za obezbeđene poverioce kako u reorganizacijama tako i u slučajevima bankrotstva tako što će (1) skratiti vremenski period za odlučivanje o (a) proglašavanju bankrotstva i (b) mogućoj prodaji pravnog lica, inter alia tako što će doneti stroga pravila o mogućim pokušajima reorganizacija i sprečiti da se oduže postupci reorganizacije; (2) omogućiti brzo otuđenje svih sredstava koja nisu nužno neophodna za reorganizaciju; (3) obezbediti snažnu destimulaciju za nelikvidiranje imovine u roku od šest meseci od dana proglašenja bankrotstva, koji eventualno može biti produžen za najviše 60 dana zbog sprovođenja prethodnih radnji za raspisivanje javnog poziva za prodaju predviđenih u stečajnom postupku, u kom slučaju će se uvesti posebni uslovi za ukidanje zabrane izvršenja; (4) omogućiti obezbeđenim poveriocima da učestvuju u donošenju odluka poverilaca (npr. davanjem saglasnosti ili na neki drugi način kojim mogu da zaštite svoj legitimni interes) o davanju u zakup i prodaji založene imovine, kao i u pripremnim aktivnostima za reorganizaciju i odlukama o (a) toku stečajnog postupka (npr. pokušaj reorganizacije ili rano proglašenje bankrotstva), (b) prodaji pravnog lica i (v) prodaji funkcionalne celine, i (5) pružiti obezbeđenim poveriocima efikasne instrumente i pravne lekove vezane za procenu vrednosti založene imovine u toku procesa prodaje (kako na nivou fizičkog lica tako i na nivou pravnog lica ili funkcionalne celine), kao i za formiranje klasa obezbeđenih poverilaca prilikom reorganizacija (kako stečajnih tako i unapred pripremljenih), a sve to tako što će usvojiti izmene Zakona o stečaju;

razmotriće usvajanje dodatnih pravila za stečajne postupke za grupe preduzeća u finansijskim teškoćama kako bi se omogućilo efikasnije (vremenski i proceduralno) upravljanje višestrukim predmetima stečaja ili reorganizacije za takve grupe preduzeća, putem izmena i dopuna Zakona o stečaju;

razmotriće jačanje zaštite novog finansiranja u postupku reorganizacije, ali uz mere zaštite obezbeđenih poverilaca i izbegavanje zloupotreba, putem izmena i dopuna Zakona o stečaju;

ojačaće kapacitet Agencije za licenciranje stečajnih upravnika kroz tehničko savetovanje i programe obuke, povećaće broj lica koja vrše nadzor, razmotriće, ukoliko je potrebno i kroz izmene i/ili dopune pozitivnih propisa, modalitete za isključivanje rizika dosluha nasumičnim izborom nadzornika za kontrolu dosijea predmeta na mesečnom nivou;

revidiraće naknade stečajnih upravnika kako bi se podstakla pravovremena prodaja imovine ili pravnog lica, u skladu sa uspehom pri prodaji i/ili namirivanju poverilaca; razmotriće ograničavanje i/ili uvođenje strogih uslova za avansno plaćanje naknada stečajnog upravnika;

omogućiće veću slobodu poveriocima pri izboru stečajnog upravnika kako bi se stvorili podsticaji za razvoj sektora profesionalnih usluga.

Ministarstvo pravde, u skladu sa svojim nadležnostima i sa planom reforme, će:

u saradnji sa Pravosudnom akademijom, Privrednim apelacionim sudom i Agencijom za licenciranje stečajnih upravnika: poboljšati sposobnost stečajnih sudova da upravljaju stečajnim prodajama, unapred pripremljenim i stečajnim planovima reorganizacije i povezanim procedurama, tako što će sprovesti sveobuhvatnu obuku (sa posebnim naglaskom na ekonomske i finansijske aspekte reorganizacionih planova i stečajnih prodaja) stečajnih sudija i ustanoviće normativan okvir za efikasan mehanizam praćenja svih predmeta stečaja i reorganizacije koji traju duže od šest meseci, a kod kojih (a) odluka o planu reorganizacije nije bila donesena u prvom stepenu; i/ili (b) odluka o proglašavanju bankrotstva nije bila donesena u prvom stepenu, a u svim slučajevima će biti uveden poseban nivo kontrole u Privrednom apelacionom sudu;

u saradnji sa Ministarstvom finansija: razmatrati efikasna rešenja za problem konkurentskih postupaka sudskih i vansudskih izvršenja hipoteka (npr. u smislu pružanja jasnih pravila prvenstva jedne procedure nad drugom);

razmotriti usvajanje promena normativnog okvira za efikasno praćenje sudskih predmeta kako bi se operacionalizovala pravila o transparentnosti za sve stečajne predmete koja već postoje u Zakonu o stečaju, a sve kako bi se osigurala puna transparentnost svih podnesaka, obaveštenja, dokaza, odluka, kao i odluka i dokumenata suda i stečajnih upravnika sadržanih u dosijeu predmeta, u elektronskim formi na veb stranicu suda dostupnoj za sve strane koje učestvuju u stečajnim postupcima;

razmotriti tipove aukcija kod izvršenja (uključujući hipoteke) nad pravnim licima i preduzetnicima, naročito prvu aukciju sa početnom cenom od 100% procenjene vrednosti nagore i drugu aukciju holandskog tipa sa početnom cenom od 100% procenjene vrednosti naniže, sa utvrđivanjem (ako je uopšte potreban) minimalnog nivoa prodajne cene i dužnikovog prava preče kupovine na drugoj aukciji;

razmotriti da se omogući privrednim sudovima nadležnost za sve sudske predmete izvršenja protiv preduzeća i preduzetnika, uz analizu mogućeg prenosa (i uticaja istog) postojeće količine nerešenih predmeta.

Ministarstvo finansija pripremiće predlog izmena i dopuna Zakona o hipoteci koji će:

dozvoliti kupcu imovine koja je instrument obezbeđenja da je vansudski kupi, oslobođenu od založnih prava nižeg reda, ali istovremeno pružiti zadovoljavajuću zaštitu hipotekarnih poverilaca nižeg reda u smislu korišćenja adekvatne procene vrednosti pri takvim vansudskim prodajama.

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (u saradnji sa Republičkim geodetskim zavodom) će:

stvoriti funkcionalan drugostepeni proces donošenja odluka za predmete vezane za katastar nepokretnosti;

identifikovati konkretne katastarske službe (teritorije Beograda, Niša, Novog Sada i Kragujevca) sa velikom količinom nerešenih predmeta i unaprediti njihovu efikasnost;

osigurati jednoobraznu primenu pravila o promeni elemenata upisane hipoteke u slučajevima restrukturiranih kredita prema vansudskim, SFR ili unapred pripremljenim restrukturiranjima.

Radna grupa će, uz podršku institucija učesnica, identifikovati i uputiti relevantne državne institucije da:

sprovedu studiju kako bi ustanovile potrebu, izvodljivost, potencijalne probleme koji se moraju rešavati i izbor trenutka uvođenja pravnog okvira za lični stečaj u Srbiji.

Akcioni plan za sprovođenje Strategije odštampan je uz ovu strategiju i čini njen sastavni deo. Potrebno je istaći da, zbog ustavne i institucionalne nezavisnosti NBS, Akcioni plan za sprovođenje Strategije obuhvata aktivnosti nadležnih ministarstava i ostalih državnih institucija osim NBS, koja će usvojiti poseban akcioni plan (koji će biti u skladu sa ovom strategijom i naročito u skladu sa aktivnostima iz nadležnosti NBS, a koje su navedene u Odeljku III ove strategije). Oba akciona plana sadrže detaljno opisane korake koje je potrebno preduzeti, sa relevantnim vremenskim rokovima i očekivanim rezultatima uz navođenje nadležnih institucija za realizaciju planiranih aktivnosti.

Predviđeno je da sprovođenje Strategije predstavlja trogodišnji kontinuirani proces pri čemu će Radna grupa obrazovana po Odluci Vlade Broj: 02-5145/2015-1 od 11. maja 2015. godine biti nosilac tog procesa. Ona će biti zadužena za stalno vršenje nadzora nad sprovođenjem Strategije, i identifikovanjem svih preostalih rizika i izazova koje treba rešavati.

Radna grupa će biti obavezana da dvaput godišnje priprema izveštaje za Vladu i NBS, na kraju I i III kvartala svake godine. Te izveštaje će pratiti (ako je potrebno) predlog izmena i dopuna Strategije, zavisno od primljenih izveštaja i informacija o sprovođenju akcionih planova. U tom cilju, svaka od institucija nosilaca konkretnih aktivnosti prema Akcionom planu će imati obavezu da podnosi kvartalne izveštaje Radnoj grupi o sprovođenju Akcionog plana i mogućim otvorenim pitanjima o kojima će se diskutovati (i koja će se rešiti, ukoliko je potrebno) na nivou Radne grupe. Radna grupa će takođe uzeti u obzir nove informacije koje Radnoj grupi dostave druge državne institucije i druge zainteresovane strane (uključujući međunarodne finansijske institucije), kao i tržišne okolnosti i dalji razvoj događaja na tržištu koji mogu dovesti do preispitivanja prethodno usvojenih mera i radnji i/ili uvođenja novih i, shodno tome, revizije ove strategije koju Radna grupa razmatra i predlaže Vladi i/ili NBS.

Održavaće se bliska saradnja i razmena informacija sa NBS. NBS će kvartalno obaveštavati Radnu grupu o sprovođenju sopstvenog Akcionog plana, kako bi Radna grupa imala tačan i potpun uvid u rezultate celokupne Strategije i kako bi o istom mogla da obavesti Vladu.

Aneks

Tabela 3: Pokazatelji poslovanja bankarskog sektora Republike Srbije [pic]

Tabela 4: Struktura finansijskog sektora

[pic]

Iskustva iz drugih zemalja

Visoki i sve veći udeo problematičnih kredita u ukupnim kreditima postao je izvor sistemskog rizika u mnogim zemljama u regionu. Rastući trend problematičnih kredita je započeo sa izbijanjem finansijske krize, a naročito godinu dana posle, kada su se pogoršali makroekonomski uslovi (smanjena privredna aktivnost, rast nezaposlenosti, dok su lokalne valute depresirale). Kao posledica, na kraju 2014. prosečni udeo problematičnih kredita regiona je bio veći za oko 8 procentnih poena u odnosu na 2008. godinu.

Takav rast problematičnih kredita doveo je do ograničavanja ponude kredita. Smanjena kreditna aktivnost počela je da ograničava privrednu aktivnost. Imajući to u vidu, mnoge zemlje u ovom trenutku razmatraju formulisanje nacionalnih strategija za rešavanje pitanja problematičnih kredita. Neke od njih su već uspostavile međuinstitucionalne radne grupe za rešavanje problematičnih kredita, dok će ih neke formirati u bliskoj budućnosti.

Grafikon 12: Pokrivenost problematičnih kredita ukupnim rezervama i učešće problematičnih kredita(2014, poslednji raspoloživi podaci, %) Grafikon 13: Promena učešća bruto problematičnih kredita u ukupnim bruto kreditima, region(2014 u odnosu na 2008, p.p.)

Grafikon 14: Pokrivenost bruto problematičnih kredita ukupnim rezervama za procenjene gubitke, region, (%) Grafikon 15: Problematični krediti u odnosu na ukupne kredite, region, (%)

Rumunija

Povećanje učešća problematičnih kredita u Rumuniji je prouzrokovano negativnim trendom u kreditiranju i slabim ekonomskim rastom. Učešće problematičnih kredita je dostiglo 21,9% na kraju 2013. godine. Učešće problematičnih kredita sektora stanovništva je bilo 13,7% dok su problematični krediti sektora pravnih lica dostigli 29,1% do kraja 2013. godine. Makroekonomski faktori su imali snažniji uticaj na kvalitet kreditiranja (realna stopa rasta BDP-a 2009. godine je bila -7,1%) u poređenju sa onim faktorima koji se isključivo odnose na banke, dok je devizno kreditiranje u Rumuniji izvor sistemskog rizika (nivo evroizacije kredita je oko 60%). Mereno učešćem problematičnih kredita, najveći udeo su imale ćerke banke grčkih banaka (više od 30%) i irskih banaka (oko 25%), dok su najmanja pokrića problematičnih kredita imale ćerke banke italijanskih banaka. U pogledu restrukturiranja portfolija problematičnih kredita, banke su u ograničenoj meri do 2014. godine koristile tehnike otpisa duga. Kreditni rizik koji proizlazi iz problematičnih kredita je ograničen adekvatnim odnosom rezervisanja i pokazatelja solventnosti. Nacionalna banka Rumunije je 2014. godine, prepoznavši problematične kredite kao izvor sistemskog rizika, preporučila bankama da otpišu problematične kredite koji su u potpunosti pokriveni rezervisanjima. Sveobuhvatna strategija za rešavanje problematičnih kredita, koju je izradila centralna banka se zasniva na sledećim elementima:

otpis iz bilansa problematičnih kredita koji su u potpunosti pokriveni rezervisanjima i koji su u docnji duže od 360 dana,

podsticanje svih banaka da u potpunosti pokriju rezervisanjima izloženosti prema nesolventnim privrednim društvima i otpis istih iz bilansa i

izmena definicije problematičnih kredita u cilju usklađivanja sa definicijom EBA.

Navedene mere su ubrzale prodaju problematičnih kredita, njihov otpis, kao i veći nivo rezervisanja što je doprinelo smanjenju problematičnih kredita u 2014. godini za oko 8 procentnih poena na 13,9%, uz povećanje pokrivenosti ispravkama vrednosti u skladu sa MSFI na 68,9%. U isto vreme, sa ovim merama pokazatelji profitabilnosti su bili negativni sa ROA od -1,32% i ROE od -12,45% na kraju 2014. godine.

Grafikon 16: Pokrivenost bruto problematičnih kredita ukupnim rezervama za procenjene gubitke i učešće problematičnih kredita, Rumunija*, (%)

Albanija ima najveće učešće problematičnih kredita u regionu, sa tendencijom daljeg rasta. Problematični krediti su većinom koncentrisani u građevinskom i prerađivačkom sektoru, koje je kriza snažno pogodila. Kreditna aktivnost je značajno porasla u periodu od 2003. godine, što je dovelo do toga da su domaći krediti u odnosu na BDP porasli sa oko 7% na oko 40%. Istovremeno, nivo evroizacije kredita je zabeležio rast na oko 50%. Takav rast je potpomognut povećanom tražnjom za kreditima u godinama kada je rastao BDP i konstantnim rastom bankarskog sektora. U deceniji pre krize, ekonomija je beležila prosečni godišnji rast po stopi od 6 %, dok su posle 2009. godine stope rasta bile mnogo niže. Učešće problematičnih kredita je poraslo sa početkom finansijske krize. Modeli kreditnog rizika nisu predvideli težinu i dugotrajnost ekonomske krize. Takođe, postoje dokazi o lošem finansijskom planiranju i izveštavanju od strane klijenata banaka, što je dovelo do loše procene poslovnog potencijala. Tako je nivo problematičnih kredita sa 3,3% na kraju 2007. godine došao do 22,8% na kraju 2014. godine.

Tokom 2014. godine, banke su aktivno otpisivale problematične kredite – 12 od 16 banaka u bankarskom sektoru je otpisalo i/ili ustupilo portfolije problematičnih kredita iz svojih bilansa (pokazatelj problematičnih kredita se smanjio sa 24,1% na kraju juna 2014. na 22,8% na kraju 2014. godine). U drugoj polovini 2014. godine, kreditna aktivnost je pokazivala znake oporavka, što je podržano oporavkom privredne aktivnosti daljim smanjenjem troškova finansiranja i plaćanjem dospelih neizmirenih obaveza države.

Kako bi se rešavalo pitanje problematičnih kredita, međuinstitucionalna grupa je formirana 2015. godine sastavljena od predstavnika centralne banke Albanije, Ministarstva finansija, Ministarstva privrede i Ministarstva pravde. Elementi sveobuhvatne strategije odnosiće se na otpis problematičnih kredita u bilansima, kao i na određena regulatorna pitanja.

Grafikon 17: Pokrivenost bruto problematičnih kredita ukupnim rezervama za procenjene gubitke i učešće problematičnih kredita, Albanija, (%),

Izvor: GSFR

Kvalitet ukupnog kreditnog portfolija u Hrvatskoj se i dalje pogoršava, delimično i zbog pada privredne aktivnosti, a delom i zbog povećanja starosti portfolija problematičnih kredita. Na kraju 2014. godine učešće problematičnih kredita je bilo 16,7% (pri čemu je učešće problematičnih kredita u sektoru privredih društava bilo mnogo veće, preko 30%).

Pokrivenost problematičnih kredita je porasla na 51,0%, što je rezultat kretanja u svim sektorima, ali uglavnom u sektoru privrednih društava. Nakon 2013. godine, kada se pokrivenost povećala kao rezultat izmena i dopuna Odluke o klasifikaciji plasmana i pripremljenosti banaka za kontrolu kvaliteta aktive (AQR), pokrivenost problematičnih kredita je nastavila da raste kao rezultat starenja postojećih problematičnih kredita, što je postalo ključni faktor koji utiče na dobit banaka. Mere donete u cilju rešavanja problematičnih kredita su do sada dale skromne rezultate. Od početka krize, banke su kumulativno prodale (uglavnom jedna banka i uglavnom povezanim društvima, ali postoje dokazi o prodaji problematičnih kredita privatnim finansijskim posrednicima specijalizovanim za naplatu potraživanja) otpisana ili ustupljena sredstva obezbeđenja za oko 33% problematičnih kredita do kraja 2014. godine. Da nije bilo navedenih aktivnosti, učešće problematičnih kredita bi bilo približno 20%. Ipak, postoje dokazi o neaktivnosti određenih banaka u rešavanju problematičnih kredita, odnosno rešavanje pitanja problematičnih kredita se ubrza tek četiri do pet godina nakon kategorizacije određenog kredita kao problematičnog kredita. Sudski postupci su spori, neke aktivnosti su već preduzete (regulatorne izmene, pred-stečajna poravnanja), ali očekuje se da će one dati rezultate u periodu od naredne dve do tri godine. Niska stopa uspešnosti pred-stečajnih poravnanja na početku je bila pripisivana činjenici da su ona uključivala društva koja su poslovala sa gubitkom duže vreme i da su postala prezadužena, zato što su njihovi poslovni i planovi restrukturiranja bili lošeg kvaliteta. Ova preduzeća se, takođe, suočavaju sa većim troškovima finansiranja zbog povećanog kreditnog rizika, i veće averzije banaka prema riziku. Stoga rezultati korporativnog sektora kao i položaj poverilaca sa obezbeđenim potraživanjima mogu biti bolji samo po unapređenju operativnih rezultata restrukturiranih pravnih lica. Na srednji rok, rezultati se očekuju, ali samo uz saradnju obe strane, banaka i preduzeća u smislu otpisa dela potraživanja.

Grafikon 18: Pokrivenost bruto problematičnih kredita ukupnim rezervama za procenjene gubitke i učešće problematičnih kredita, Hrvatska, ( %)

Izvor: GSFR

Italijanski bankarski sektor je zabeležio visok rast problematičnih kredita, sa 4,5% na kraju 2007. godine na 17,7% na kraju 2014. godine. Značajan porast problematičnih kredita delimično oslikava produženu recesiju koja je pogoršala kreditnu sposobnost dužnika, naročito malih i srednjih preduzeća, koji su postali prezaduženi. Istovremeno, neefikasni i dugotrajni pravni procesi, zajedno sa ograničenim podsticajima za otpis potraživanja, usporavali su tempo rešavanja problematičnih kredita. Prosečna pokrivenost rezervisanjima za italijanske banke je pala sa 48% u 2007. godini na samo 37% na kraju juna 2012. godine. Specijalna kontrola kredita Centralne banke Italije, u pripremi za AQR, dovela je do znatnog rasta pokrivenosti rezervisanjima. Istovremeno, 2013. godine se promenio propis o poreskom režimu koji je stvorio veće podsticaje za banke da izdvajaju rezervisanja i vrše otpise. Ipak, pokrivenost rezervisanjima i otpisi su na niskom nivou, i ne prate kretanje trenda problematičnih kredita (44,4% a za pet najvećih grupa – 46,6%). Stepen pokrivenosti rezervisanjima u manjim bankama je bio niži od proseka uglavnom zato što je više kredita pokriveno sredstvom obezbeđenja ili jemstvom. Raznovrsnost sredstava obezbeđenja koja su dali dužnici znatno otežava procenu njihove vrednosti. Prosečno vreme do otpisa problematičnih kredita je poraslo na preko šest godina.

Iako ima neke aktivnosti, tržište problematičnih kredita u Italiji i dalje nije razvijeno. Italijanske banke imaju tendenciju da drže problematične kredite, dok istovremeno preduzimaju mere naplate i restrukturiranja kredita. MMF je predložio sledeće aktivnosti: ubrzanje rezervisanja i otpisa; dalje unapređenje stečajnog režima; ponovno pokretanje tržišta problematičnih kredita; podsticanje restrukturiranja ili rešavanja pitanja malih i srednjih preduzeća u finansijskim teškoćama; promovisanje alternativnih izvora finansiranja; veća realizacija sredstava obezbeđenja.

Grafikon 19: Pokrivenost bruto problematičnih kredita ukupnim rezervama za procenjene gubitke i učešće problematičnih kredita, Italija*, (%)

Izvor: GSFR

Slovenija

U Sloveniji su problematični krediti bili na nivou od 11,7% na kraju 2014. godine, što je pad sa 15,2% u 2012. godini, kada je dostignut najviši nivo. Slovenačke vlasti su osnovale Društvo za upravljanje potraživanjima banaka (DUTB) u martu 2013. godine, kao državno preduzeće. Misija DUTB je: (1) stabilizacija slovenačkog finansijskog sektora kroz preuzimanje problematičnih kredita od sistemski značajnih banaka, (2) promovisanje poverenja u finansijski sistem, (3) usmeravanje kreditiranja na preduzeća koja dobro posluju, i (4) olakšavanje i podsticanje održivog korporativnog restrukturiranja u Sloveniji. Banka Slovenije je takođe imala za cilj da ubrza otpis problematičnih kredita, obavezujući banke da otpišu neobezbeđena potraživanja od dužnika koji su u docnji više od godinu dana ili su u stečajnom postupku. Ova mera centralne banke se odnosila i na potraživanja obezbeđena kolateralom u vidu nepokretnosti koja su u docnji više od četiri godine ili za koje banka nije realizovala sredstvo obezbeđenja u istom periodu. Uprkos tome, nije bilo značajnijeg porasta otpisa, osim tokom prenosa na DUTB. Kvalitet kreditnog portfolija je i dalje nepovoljan i predstavlja za banke izvor rizika po prihode i solventnost.

Sa namerom da podstakne banke da preuzmu aktivniju ulogu u restrukturiranju prezaduženih, ali perspektivnih pravnih lica i shodno tome da se poboljša kvalitet portfolija, Banka Slovenije je sačinila smernice za iskazivanje gubitaka kroz ispravke vrednosti i rezervisanja. Na taj način, banke se podstiču da postepeno oslobode rezervisanja i ispravke vrednosti i za restrukturirane korporativne izloženosti kad god se sa takvim klijentima zaključi Sporazum o finansijskom restrukturiranju. Pravna lica moraju stalno ispunjavati svoje obaveze iz tih ugovora kao uslov za oslobađanje ispravki vrednosti. Kao mikroprudencijalna mera, gore navedeno uputstvo je unapred usaglašeno sa slovenačkim institutom za reviziju i revizorskim kućama koje vrše reviziju banaka. Bilo je 30 takvih slučajeva restrukturiranja u novembru 2014. godine. Najčešći oblici restrukturiranja su povlačenje investicija iz imovine, i/ili određenih linija poslovanja, produženje roka dospeća ili odlaganje plaćanja dospelih potraživanja i konverzija duga u učešće u kapitalu dužnika.

Grafikon 20: Pokrivenost bruto problematičnih kredita ukupnim rezervama za procenjene gubitke i učešće problematičnih kredita, Slovenija, ( %)

Izvor: GSFR

Strukturne slabosti dovode do slabljenja privrede. Značajna uska grla u aktivnostima privatnog sektora potiču od kaskanja za sličnim zemljama u mnogim aspektima poslovne klime koji smanjuju podsticaje za investicije. Strukturne rigidnosti i rigidnosti tržišta rada su takođe doprinele porastu stope nezaposlenosti, razvoju sive ekonomije, niskoj stopi učestvovanja radne snage, i relativno visokom oslanjanju na doznake iz inostranstva. Pored toga, društvena preduzeća neefikasno koriste značajne resurse. Ova preduzeća predstavljaju značajan deo srpske privrede. Fiskalni troškovi povezani sa ovim preduzećima ubrzano rastu u poslednjih nekoliko godina, čineći više od 2% BDP-a 2014. godine, i bili su koncentrisani u sedam preduzeća. Ovi troškovi su naglo porasli u poslednjih nekoliko godina uglavnom zbog pogoršanja poslovanja javnih preduzeća i mogli bi još da porastu ako osnovni problemi ne budu rešeni. Dodatni direktni fiskalni troškovi nastaju iz neizmirenih dospelih poreza i socijalnih doprinosa uglavnom u javnim preduzećima. Osim toga, javna preduzeća povećavaju indirektne fiskalne troškove, koji uključuju implicitne subvencije na troškove zaduživanja zbog izdavanja državnih garancija.

Vlada je pokrenula planove kako bi započela sa strukturnim reformama sa tri šira prioriteta: otvaranje novih radnih mesta, poboljšanje poslovnog okruženja i konkurentnosti, kao i rešavanje i reforma javnih i društvenih preduzeća. Kada je u pitanju otvaranje novih radnih mesta, Vlada je preduzela ključan korak u usvajanju izmena i dopuna Zakona o radu sredinom 2014. godine sa ciljem uvođenja podsticaja za zapošljavanje i uspostavljanje mnogo fleksibilnije procedure zapošljavanja. Što se tiče poboljšanja poslovnog okruženja, Vlada je posvećena brojnim kratkoročnim i srednjoročnim merama (uključujući, između ostalog, sprovođenje regulatornog okvira za objedinjen postupak za izdavanje građevinskih dozvola, konačno rešenje pitanja konverzije prava korišćenja zemljišta u pravo svojine, usvajanje i primena novog Zakona o investicijama kako bi se omogućila efikasna koordinacija dozvola vezanih za investicije, itd.).

Vlada je pokrenula sveobuhvatne strukturne reforme državnih gubitaša sa ciljem podsticanja srpskog potencijala za srednjoročni rast i umanjenja fiskalnog rizika. Skorašnje promene Zakona o stečaju i Zakona o privatizaciji stvorile su efikasnije instrumente koji su potrebni za rešavanje neodrživosti državnih i društvenih preduzeća. Novi regulatorni okvir je bio praćen značajnim smanjenjem državne pomoći koja se dodeljuje ovim preduzećima, a koja se postiže: smanjenjem direktnih i indirektnih subvencija, ograničavanjem izdavanja novih garancija, i jačanjem odgovornosti, transparentnosti i praćenja poslovanja ovih preduzeća. Program koji je uspostavljen obuhvata dve široke kategorije ovih preduzeća. Prvo, Vlada je uzela u obzir preduzeća iz portfolija Agencije za privatizaciju, od kojih je većina zaštićena od naplate potraživanja do kraja maja 2015. godine. Za malu grupu od 17 preduzeća sa visokim izgledima za privatizaciju, zaštita od naplate potraživanja je produžena krajem maja za još godinu dana, a Ministarstvo privrede će definisati u odluci Ministarstva rokove za rešavanje pojedinačnih preduzeća u okviru produženog roka. Ostatak od 500 preduzeća u portfoliju Agencije za privatizaciju će biti rešen kroz privatizaciju ili stečaj, u skladu sa nedavno izmenjenim Zakonom o privatizaciji. Od avgusta 2014. godine prikupljena su pisma o zainteresovanosti za ova preduzeća, a akcioni plan za stečajne postupke za 188 kompanija usvojen je početkom februara 2015. godine. Od kraja maja podneti su sudski zahtevi za stečajni postupak za 49 preduzeća sa malim izgledima za privatizaciju, i takođe su pokrenuti javni tenderi za privatizaciju 12 preduzeća. Vlada namerava da završi stečajni postupak za dodatnih 139 kompanija do kraja 2015. godine, i procedure privatizacije za dodatnih 80 preduzeća u restrukturiranju do kraja oktobra 2015. godine, kroz stečaj ili privatizaciju.

Drugu grupu obuhvataju velika javna preduzeća uključujući preduzeća za struju, gas, železnicu i puteve kod kojih je Vlada započela i posvećena je restrukturiranju kako bi ograničila dodatne fiskalne troškove. Istovremeno, biće osigurano adekvatno pružanje usluga. Da bi se podržao rad telekomunikacionog sektora na strogo tržišnoj osnovi, tender za privatizaciju za kompaniju Telekom Srbija biće pokrenut tokom 2015. godine. Ugovor o upravljanju Železarom Smederevo je potpisan u martu 2015. godine sa holandskom kompanijom HPK inženjering. Ovaj ugovor je omogućio poslovanje Železare bez državne pomoći 2015. godine, uključujući budžetske subvencije, državne garancije, kreditiranje iz budžeta ili neke druge oblike javne pomoći i bez dalje akumulacije neizmirenih obaveza. Istovremeno, Vlada će nastaviti da istražuje dugoročne koncesije za upravljanje aerodromom u Beogradu i Koridorom XI .

Da bi se obezbedila ušteda od privrednog i finansijskog restrukturiranja velikih javnih preduzeća, Vlada je uvela niz promena u vezi sa upravljanjem javnim finansijama. Kao prvi korak, dana 22. aprila 2015. godine usvojen je Zaključak Vlade 05 Broj: 023-4473/2015 kojim se regulišu uloge i nadležnosti Ministarstva finansija, Ministarstva privrede i resornih ministarstava u vezi sa praćenjem, podržavanjem najboljih praksi upravljanja, finansijskim izveštavanjem i transparentnošću javnih preduzeća. Od 2015. godine uvedena je obaveza podnošenja kvartalnih finansijskih izveštaja javnih preduzeća Ministarstvu finansija i Ministarstvu privrede. Pojačani su kapaciteti sektora za kontrolu i nadzor javnih preduzeća u okviru Ministarstva privrede koji je usmeren na korporativnu strategiju, upravljanje i operativnu efikasnost ovih kompanija. Na kraju, funkcija finansijskog nadzora javnih preduzeća je oformljena u okviru Jedinice za upravljanje fiskalnim rizicima u sklopu Ministarstvu finansija, koja je usmerena na reviziju i sastavljanje finansijskih izveštaja ovih preduzeća i koja procenjuje fiskalne implikacije.

Ovu strategiju objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

05 Broj:

U Beogradu, avgusta 2015. godine

V L A D A

PREDSEDNIK

Aleksandar Vučić

———————–Grafikon 1: Bruto problematični krediti (u mlrd dinara)

Grafikon 3: Problematični krediti privrednih društava prema sektoru

Grafikon 2: Trend problematičnih kredita – ukupno i prema sektoru

(*privreda obuhvata privatna i javna preduzeća)

Grafikon 4: Pokriće problematičnih kredita (%)

Grafikon 5: Pokriće problematičnih kredita ispravkama vrednosti prema MSFI po danima docnje

Tabela 1: Pokriće problematičnih kredita ispravkama vrednosti prema MSFI

Grafikon 7: Nominalni rast kredita privrede i stanovništva

(u mlrd dinara)

Grafikon 6: Realni krediti privredi i stanovništvu

(mg stope rasta, u %)

Tabela 2: Makroekonomski pokazatelji

Grafikon 9: Problematični krediti i makroekonomski pokazatelji (kraj godine)

Grafikon 8: Problematični krediti i makroekonomski pokazatelji (mesečno)

Grafikon 11: Učešće u ukupnim ustupljenim potraživanjima pravnih lica po bankama – pet banaka s najvećim učešćem, 2013–2015.

Grafikon 10: Ustupljena potraživanja od pravnih lica prema licu kome se ustupa potraživanje,

2013–2015.

* Pad pokrivenosti je rezultat promene metodologije

izvor GFSR

* jun 2014.