[pic] | |
Republika Srbija
VLADA REPUBLIKE SRBIJE
Ministarstvo rada, zapošljavanja
i socijalne politike
Beograd, april 2005. godine
Nacionalna strategija zapošljavanja 2005 – 2010
Prva nacionalna strategija zapošljavanja Republike Srbije donosi se za period od 2005. do kraja prve decenije XXI veka. Ovaj period je kritičan za transformaciju tržišta rada. Na njegovom početku, zaposlenost u društvenom i javnom sektoru još uvek čine znatno više od polovine formalne zaposlenosti. Na kraju perioda, privatni sektor će nesumnjivo zapošljavati najviše radnika. Mnogi pripadnici radne snage, možda i većina njih, u međuvremenu će promeniti posao ili status na tržištu rada. Nemali broj njih će prvi put proći kroz stresno iskustvo nezaposlenosti. Ove dalekosežne promene će se odvijati u podjednako dinamičnom privrednom okruženju, koje će obeležavati ne samo dovršetak procesa privatizacije, već i značajna sektorska i regionalna realokacija privrednih resursa.
Neophodno je da budemo spremni da odgovorno i organizovano odgovorimo izazovima pred kojima se nalazi tržište rada u Srbiji. Ova strategija podrazumeva odgovornost, puno učešće i koordinaciju svih ključnih aktera u borbi protiv nezaposlenosti – Narodne skupštine i Vlade, Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, Nacionalne službe za zapošljavanje, pokrajinskih i lokalnih vlasti, socijalnih partnera na svim nivoima, stručnih i nevladinih organizacija. Samo kroz njihovo zajedničko delovanje bićemo u stanju da svedemo ekonomske i socijalne troškove tranzicije na tržištu rada na podnošljiv nivo.
Ova strategija predstavlja značajan doprinos dosadašnjim zvaničnim dokumentima koji se odnose na društveno-ekonomski razvoj u Srbiji. Njome se definišu pravac i opseg aktivnosti koje treba preduzeti da bi se uspešno rešavali problemi i razvijalo efikasno tržište rada u skladu sa ostalim razvojnim ciljevima zemlje.
Osnovni opšti principi i ciljevi usvojeni kao polazna osnova za ovaj dokument potiču iz Evropske strategije zapošljavanja, imajući u vidu strateško opredeljenje naše zemlje za priključenje Evropskoj uniji. Ova Strategija ima jasnu ideju o konvergenciji ka Evropskoj strategiji, uz nužno drugačije akcente s obzirom na različite probleme na tržištu rada i relativno ranu fazu procesa pridruživanja Evropskoj uniji. Zajedno sa Evropskom strategijom zapošljavanja, ona treba da služi kao okvir za donošenje nacionalnih akcionih planova zapošljavanja do 2010. godine, kada će Evropska strategija postati jedini okvir.
Ova strategija prihvata tri sveobuhvatna cilja Lisabonske strategije iz 2000. godine, koji podrazumevaju:
punu zaposlenost,
kvalitet i produktivnost rada, i
društvenu koheziju i uključivanje na tržište rada.
Sprovođenje ovih ciljeva, međutim, mora da pođe od realnosti našeg tržišta rada. Očigledno, bilo bi nerealno insistirati na postizanju pune zaposlenosti i liderske pozicije u svetu u pogledu kvaliteta i produktivnosti rada do 2010. godine, što je cilj Evropske unije. Ali, pripremati se za vreme kada će Srbija postati deo ‘najkonkurentnije i najdinamičnije na znanju zasnovane privrede, sposobne za održivi ekonomski rast sa kvalitetnijim i brojnijim radnim mestima, i uz jaču društvenu koheziju’, podrazumeva napor ka neprekidnom smanjivanju postojećeg jaza između evropskog i srpskog tržišta rada.
U skladu sa prethodnim, kao sastavni deo Nacionalne strategije zapošljavanja prihvata se deset prioriteta za akciju definisanih smernicama Evropske komisije iz aprila 2003. godine:
pomoć u traženju posla i prevencija dugoročne nezaposlenosti,
podrška preduzetništvu i unapređenju klime za otpočinjanje poslovanja,
promovisanje adaptibilnosti radnika i preduzeća za promene,
obezbeđivanje više i kvalitetnijeg ulaganja u ljudski kapital,
rast ponude rada i podrška aktivnom starenju,
podrška ravnopravnosti polova u pogledu zapošljavanja i zarada,
borba protiv diskriminacije posebno pogođenih grupa,
unapređenje finansijskih podsticaja da bi se rad više isplatio,
značajno smanjenje neformalnog rada,
podrška profesionalnoj i geografskoj mobilnosti.
Imajući u vidu posebne probleme i potrebe srpskog tržišta rada, bliže opisane u nastavku, ova strategija im pridružuje još dva prioriteta:
● podrška stranim direktnim investicijama i investicionom aktiviranju domaće štednje usmerenim ka održavanju i kreiranju zaposlenosti, i
● smanjivanje razlika između regionalnih tržišta rada.
Drugi važan izvor ove strategije predstavljaju do sada usvojeni zvanični strateški dokumenti Republike Srbije, kao i postojeći zakonski i institucionalni okvir od značaja za tržište rada. Nacionalna strategija zapošljavanja je komplementarna sa Strategijom za smanjenje siromaštva i Strategijom podrške malim i srednjim preduzećima, kao i sa drugim strateškim dokumentima vezanim za sektorski i regionalni razvoj i tranziciju ka razvijenoj tržišnoj privredi. Takodje, ova strategija polazi od postojeće zakonske regulative na tržištu rada, u prvom redu od Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
Međutim, Nacionalna strategija zapošljavanja nije zamišljena samo kao prosta sinteza evropskih (i drugih) iskustava i elemenata postojećih domaćih strateških dokumenata vezanih za podsticanje zapošljavanja. Njena ključna svrha je u tome da ukaže na specifične pravce rešavanja problema nezaposlenosti u verovatno najosetljivijoj fazi procesa tranzicije kod nas, kao i da ponudi rešenja primerena toj fazi i trenutno raspoloživim ljudskim i finansijskim resursima koja će biti detaljnije specifikovana u akcionim planovima zapošljavanja. To je treći izvor ove strategije, sa sledećim najbitnijim karakteristikama.
Prvo, ova strategija snažno naglašava potrebu da se tržište rada u Srbiji, sagledava u regionalnoj perspektivi, i da se, shodno tome, definišu ciljevi i preporuče mere za podsticanje zapošljavanja ne samo na nacionalnom, već i na regionalnom nivou, odnosno nivou okruga. Stoga su osnovne jedinice posmatranja u ovoj strategiji tri regije (Beograd, Vojvodina i Centralna Srbija), odnosno 25 okruga, koji odgovaraju administrativnoj podeli Srbije i podeli u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje.
Regionalni pristup je neophodan u kontekstu veoma ograničene mobilnosti radne snage koju nije moguće značajno unaprediti u srednjoročnom okviru ove strategije. Stoga je usvojen princip da radna mesta treba približiti radnicima, umesto obrnuto. Regionalni pristup takođe omogućava da se diferencirano sagledaju kretanje osnovnih privrednih pokazatelja i indikatora tržišta rada, specifičnosti promena u granskoj strukturi privrede, kao i brzina restrukturiranja privrede merena brzinom privatizacije, obimom stranih direktnih investicija i rastom malih i srednjih preduzeća. Koristeći specijalno razvijeni skup indikatora, ova strategija omogućava da se definišu regionalna tržišta rada visokog, srednjeg i nižeg rizika. Time se pruža dobra osnova da se tokom razrade Strategije kroz nacionalne i regionalne planove akcije osim opštih predlažu i diferencirane mere podsticanja zapošljavanja za svaku od ovih grupa zasebno.
Drugo, ova strategija insistira na neophodnosti povećanja stranih direktnih investicija i značajnog investicionog aktiviranja domaće štednje kao ključnih pretpostavki za privredni rast i postizanje veće zaposlenosti. U regionalnom kontekstu, strane direktne investicije – kako u domenu privatizacije, tako i potpuno novih ulaganja – neophodne su radi uspostavljanja optimalne privredne strukture i postizanja i očuvanja konkurentnosti velikih proizvođača, a i kao bitan preduslov uspešnog poslovanja i dugoročnog preživljavanja malih i srednjih preduzeća, kroz održavanje fleksibilnih reprodukcionih lanaca. Stoga su, komplementarno ovoj strategiji, potrebne aktivne mere u domenu drugih razvojnih politika i poboljšanja privrednog ambijenta koja stimulišu otvaranje privrede i povećanje investicija radi postizanja privrednog razvoja zasnovanog na ubrzanom stvaranju novih radnih mesta.
U ovom pogledu, potpuno se prihvata integrativni pristup zastupljen u otvorenom metodu koordinacije Evropske strategije, što znači da se strateške preporuke za zapošljavanje ne ograničavaju na aktivne politike tržišta rada, već se proširuju na socijalnu, obrazovnu, poresku, korporativnu, regionalnu i druge relevantne politike. Strukturne reforme ne mogu se obaviti kroz izolovane i raspršene akcije ili mere, već zahtevaju konzistentnu i koordiniranu akciju. Ovo znači da ova strategija nije ‘svojina’ Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, već čitave Vlade i širokog kruga drugih javnih službi i socijalnih partnera.
Treće, ova strategija polazi od neophodnosti ostvarivanja socijalnog dogovora, putem organizovanja permanentnog socijalnog dijaloga na svim nivoima izmedju predstavnika glavnih aktera industrijskih odnosa – zaposlenih, poslodavaca i zastupnika javnog interesa. Više od toga, ova strategija insistira na neophodnosti stvaranja efikasnih nacionalnih, regionalnih i lokalnih koalicija za zapošljavanje i konkurentnost, po uzoru na savremene evropske nacionalne i regionalne paktove o zapošljavanju i konkurentnosti.
U pogledu praćenja i vrednovanja, preuzima se evropski pristup upravljanja preko merljivih ciljeva. Ovo znači da će pri praćenju i evaluaciji izvršavanja strategije koristiti sistem kvantitativnih i kvalitativnih indikatora, koji treba da bude dovoljno jednostavan da omogući puni uvid javnosti u efikasnost izvršavanja strategije. Podjednako važno, Strategija treba da posluži kao predložak za dalju operacionalizaciju ciljeva kroz dvogodišnje nacionalne akcione planove zapošljavanja, ali i za stvaranje odgovarajućih strategija i planova zapošljavanja na regionalnom, odnosno lokalnom nivou.
Visoka nezaposlenost je jedan od najvećih ekonomskih i socijalnih problema u Srbiji. Ona je nastala kao rezultat pada proizvodnje i sve većih strukturnih disproporcija u privredi, a takođe i zbog rešavanja socijalnih problema putem prekomernog zapošljavanja radnika u prethodnom sistemu. S obzirom na nedovršeni proces vlasničke transformacije, može se očekivati da će se tempo otpuštanja radnika povećati u narednim godinama, tako da se nezaposlenost u zemlji u narednom periodu može smanjivati samo uz povećano zapošljavanje na osnovu značajnog povećanja investicija privatnog sektora.
Problem nezaposlenosti je zaoštren hroničnim nedostatkom kapitala za pokretanje novih proizvodnih programa i potrebno restrukturiranje. Samo uz velika nova ulaganja moguće je postići konkurentnu proizvodnju i održivi privredni rast zasnovan na otvaranju novih radnih mesta i većem korišćenju domaćih resursa. Usled velikog siromaštva u zemlji, nedostatka štednje i domaćih nešpekulativnih izvora kapitala, osnovni izvor za finansiranje tog razvoja je priliv novih stranih investicija. Zato strategija za povećanje zaposlenosti i rešavanje problema nezaposlenosti mora da bude deo opšte strategije razvoja, zasnovana na integralnom pristupu sprovođenja privrednih reformi, poboljšanju poslovne klime i privlačenju stranih investicija. Pri tome se aktivnosti na poboljšanju produktivnosti i kvaliteta rada moraju planirati prema očekivanim promenama u privrednoj strukturi, saglasno većem uključivanju zemlje u evropske i regionalne ekonomske integracije, a uz optimalno korišćenje domaćih resursa u cilju maksimiranja komparativnih prednosti zemlje.
Postojećim privrednim problemima (strukturna neusklađenost, nekonkurentna proizvodnja, dotrajalost proizvodnih sredstava, nedorađeni privredni sistem i neefikasnost na svim nivoima odlučivanja), pridružuju se i problem narastanja siromaštva, usled porasta broja izbeglica, učešća starih, bolesnih i izdržavanih lica, a pada broja zaposlenih. Stoga je rešavanje socijalnih problema usko vezano sa rešavanjem problema nezaposlenosti.
Imajući u vidu teritorijalne nejednakosti u stepenu strukturnog prilagođavanja, nejednakosti u privrednim potencijalima razvoja, strategija ostvarenja privrednog rasta koji se zasniva na otvaranju novih radnih mesta i otklanjanju nezaposlenosti mora da bude deo strategije regionalnog razvoja. Takođe, budući da je za opšte postizanje veće mobilnosti rada i znatno boljeg funkcionisanja tržišta rada na makro nivou potreban prilično veliki nivo ulaganja i dovoljno dug vremenski period za ispunjenje određenih uslova, na kratak rok je rešavanje problema nezaposlenosti i povećanog zapošljavanja potrebno intenzivno ostvarivati na lokalnom, odnosno regionalnom nivou, i to u koordinaciji različitih javnih službi i agencija i kroz ostvarenje socijalnog partnerstva. U tom smislu potrebno je postići organizovanu saradnju organa lokalne samouprave i regionalnih centara Nacionalne službe za zapošljavanje, Privredne komore, Agencije za mala i srednja preduzeća, Unije poslodavaca, udruženja privrednika, sindikata, nevladinih organizacija itd.
Integralni pristup strategije zapošljavanja podrazumeva komplementarnost sa opštom i regionalnom strategijom razvoja Republike Srbije, a takođe i sa strategijama za smanjenje siromaštva, za podršku malim i srednjim preduzećima, strategijom povećanja konkurentnosti, privlačenja stranih direktnih investicija itd. Prema tome, uspeh strategije zapošljavanja i otklanjanja nezaposlenosti direktno zavisi od uspešnosti u koherentnom definisanju i svih ostalih komplementarnih strategija, kao i od stepena organizovanosti i saradnje kreatora raznih razvojnih strategija i nosilaca razvojnih politika.
Prelazak ka otvorenoj tržišnoj privredi neophodan je usled sloma ranijeg privrednog sistema, koji se pokazao neefikasnim i doveo do dubokih strukturnih disproporcija. Društvena svojina zaštićena barijerama slobodnoj konkurenciji, skupa i neefikasna država na svim nivoima, rešavanje socijalnih problema prekomernim zapošljavanjem, nagomilavanje dugova itd., doveli su do hronične krize, koja je prerasla u akutnu sa raspadom Jugoslavije, ratom i sankcijama. U toku devedesetih godina privreda je opstajala na emisionom finansiranju (koje je proizvelo najveću hiperinflaciju u istoriji), izvozu proizvoda najnižeg nivoa prerada (žito i obojeni metali), prodaji Telekoma, nenamenskom trošenju štednje i ogromnom osiromašenju stanovništva. Društveni proizvod je pao na 40% svog nivoa sa početka devedesetih, dok je broj zaposlenih pao za oko 20%, tako da je uz rast nezaposlenosti sektor privrede u društvenom i državnom vlasništvu još uvek opterećen viškom zaposlenih radnika.
Posle promene vlasti u oktobru 2000. godine počela je dinamična promena privrednog sistema, tranzicijom u tržišnu privredu kroz reformisanje celokupnog zatečenog neefikasnog sistema privrede i državne uprave. Međutim, strukturne promene i stabilizacija još uvek nisu otklonile velike rizike ulaganja niti prepreke brzom razvoju.
Osnovne preduzete ekonomske reforme, posebno njihov prvi talas, bile su zasnovane na opštoj tendenciji ka liberalizaciji i deregulaciji tržišta. Monetarni sistem je, kroz autonomno delovanje centralne banke, domaću valutu učinio interno konvertibilnom, eleminišući pokrivanje kvazifiskalnih deficita. Liberalizovane su cene, osim u energetici i komunalnim uslugama, gde se postepenim prilagođavanjem cena nastoji pokriti ekonomska isplativost usluga. Napravljen je odlučan korak ka punoj liberalizaciji spoljne trgovine, ukidanjem sistema kvota i dozvola, a prosečna carinska stopa je u toku od dve godine prepolovljena. Fiskalni sistem je postao efikasan i transparentan, ukinuta su parafiskalna zahvatanja, prihodi budžeta su povećani, a deficit stavljen pod kontrolu. Doneseni su novi fiskalni zakoni kojima se snižavaju poreske stope u domenu privrednih aktivnosti (smanjen je udeo budžetskih prihoda po osnovu rada, a povećan udeo po osnovu svojine i akciza), a ukida se višestruko oporezivanje. Donet je Zakon o porezu na dodatu vrednost, koji se primenjuje od 1. januara 2005. godine. Ovim merama otklonjeni su neki važni destimulativni uticaji poreskog sistema na novo zapošljavanje i postavljeni stabilni temelji modernog sistema javnih finansija.
Donošenje novog Zakona o privatizaciji 2001. godine, prihvatanjem modela tenderske i aukcijske prodaje, omogućilo je početak značajnog restrukturisanja realnog sektora i priliv inostranog kapitala. Proces restrukturiranja javnih preduzeća je započet, ali se ne odvija poželjnom i očekivanom brzinom. U dovršetku procesa privatizacije moguće je očekivati dalji porast nezaposlenosti, ali i rast priliva kapitala i nove tehnologije iz inostranstva, te rast efikasnosti proizvodnje, konkurentnosti i izvoza.
Osim strukturnih promena, u okviru makroekonomske stabilizacije godišnja inflacija je zadržana na jednocifrenom nivou, a devizni kurs stabilizovan u režimu kontrolisanog fluktuiranja i konvertibilnosti u tekućim transakcijama. Devizne rezerve približno pokrivaju šestomesečni projektovani uvoz robe i usluga. Međutim, to je koincidiralo sa velikim narastanjem spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućih transakcija u platnom bilansu, kao i sa prilivom izvesnog nivoa donacija i daljim zaduživanjem zemlje, mahom kreditima uzetim pod koncesionim uslovima.
Veoma visok privredni rast u toku 2004. godine (umesto planiranih 4-5% ostvareni rast BDP je viši od 7%) postignut je po cenu rastućih neravnoteža, što ukazuje na nužnost ograničavanja domaće tražnje i jačanja spoljne konkurentnosti zemlje. To podrazumeva oštrije sprovođenje monetarne i cenovne stabilnosti i restrikciju potrošnje, posebno kroz kontrolu rasta zarada u javnom sektoru.
Priliv sredstava iz inostranstva (prihodi od privatizacije, greenfield investicije, donacije, krediti, doznake) omogućio je u prethodnim godinama stabilizaciju cena i pored toga što je potrošnja rasla po približno dvostruko većoj stopi od bruto domaćeg proizvoda (BDP). Povećana potrošnja uzrokovala je rast ličnih primanja i pad siromaštva, pri uglavnom stabilnom nivou dohodnih nejednakosti. Međutim, dalja održivost postignutih rezultata u stabilizaciji kursa i cena i rastućeg trenda potrošnje zavisiće od povećanja proizvodnje i izvoza, koji mogu imati oslonac pre svega u stranim investicijama.
Prosečna zarada u Srbiji od septembra 2000. do septembra 2003. je porasla za više od 300%, dok su troškovi života porasli za 140%. Zarade su tako realno porasle za 70%, što je znatno više od rasta produktivnosti. Rast prosečne zarade u odgovarajućem deviznom izrazu na početku i na kraju tog perioda (rast sa 80 maraka na 190 evra) koji je veći i od realnog i od nominalnog (iznosi oko 375%) odražava izmedju ostalog i realnu apresijaciju domaće valute u posmatranom periodu.
Zaposlenost posle 2000. godine još uvek nije pokazala značajan pad, koji uobičajeno prati tranzicione procese. Postoji više razloga za to, koji uključuju i postepena prilagođavanja na tržištu rada tokom devedesetih, ali ključni razlog je u nedovršenoj privatizaciji društvenog i nedovoljno odmakloj reformi javnog sektora. Prema Anketi o radnoj snazi, ukupna radna snaga u Srbiji u 2002. godini iznosila je oko 3,5 miliona, a stopa nezaposlenosti oko 13% (dok je stopa registrovane nezaposlenosti više nego dvostruko veća). Broj zaposlenih je smanjen za 4%, ali je u privatnom sektoru porastao za 15%. Međutim, privatni sektor je u tom periodu povećao svoje učešće u zaposlenosti sa 19,5% na samo 23,4%.
Likvidacijom četiri najveće državne banke i ulaskom stranih banaka na domaće tržište otpočeo je proces vraćanja poverenja u bankarski sektor, a otplatom stare devizne štednje vraćanje kredibiliteta države kao garanta štednih uloga. Počela je da raste štednja, ali samo u devizama, dok je dinarska štednja gotovo zanemarljiva. Ukidanje ZOP-a i prenošenje platnog prometa u banke nije dovelo do zastoja u prometu. Međutim, privatizacija banaka u državnoj svojini kasni, a neefikasnost pravosudnog sistema odlaže stečajne postupke banaka kojima NBS oduzima dozvole za rad. Insitucije finansijskog tržišta još su nedovoljno razvijene i testirane u praksi. Investicioni rizici su visoki, pa vlada nestašica kredita, a kamate na kredite su previsoke.
U realnom sektoru, preduzeća u društvenoj svojini pokazuju sve veće gubitke prema podacima završnih računa. Dodata vrednost im se realno smanjuje, a vrednost preduzeća opada. Produktivnost je u privatnom sektoru u 2002. godini veća za skoro trećinu (32%), ali je učešće privatne svojine u industriji još uvek ispod 20%. Rast zaposlenosti u sektoru privatne svojine još uvek ne može da nadoknadi pad zaposlenosti u industrijskim preduzećima društvene i mešovite svojine. Budući da statistika ne prati dovoljnim obuhvatom industrijska preduzeća u privatnoj svojini, koja pokazuju znatno dinamičniji rast, može se zaključiti da su statistički podaci o privrednoj aktivnosti, koji se aproksimiraju indeksima fizičkog obima industrijske proizvodnje, uglavnom potcenjeni. Uprkos smanjenju broja zaposlenih u sektoru društvene i mešovite svojine, narasli troškovi rada u industriji uzrokuju po pravilu negativne poslovne rezultate. Izuzetak su grane sa odmaklom privatizacijom, kao prerađivačka hemija i prehrambena industrija.
Prema studiji o konkurentnosti privrede Srbije, po indeksu tehnologije među zemljama u tranziciji, naša zemlja se nalazi na poslednjem mestu, a tekući rast njenog BDP je veći nego što bi proizašlo iz tehnološke opremljenosti naše privrede. To znači da dosadašnji rast nije održiv bez značajnog povećanja investicija. Nedostatak investicija u nove proizvodne programe predstavlja i ograničavajući faktor rasta izvoza, usled odsustva kvalitativnih faktora konkurentnosti (dizajn, evropske oznake kvaliteta, standardi, itd.). Izostalo ulaganje u savremenu opremu i tehnologiju dovelo je do zastarele proizvodne strukture i izraubovanih kapaciteta. Time je konkurentnost privrede Srbije znatno smanjena, čime se mogu objasniti loši rezultati izvoza, odnosno platnobilansnog deficita. U izvoznoj strukturi dominiraju radno i resursno intenzivni proizvodi, sa izrazito niskom specijalizacijom izvoza.
Uzroke za izostanak ulaska većih novih investicija na naše tržište treba nesumnjivo tražiti u rizicima ulaganja, koji imaju više aspekata, ali im je osnov u političkim faktorima. Krajem 2004. godine u Srbiji je politička situacija još uvek nedovoljno stabilna, status Kosova je privremen, dok je novi Ustav u ranoj fazi pripreme, a politički konsenzus o strateškim pitanjima političkog, ekonomskog i socijalnog razvoja nacije, uključujući i socijalni pakt, nije još postignut.
Sudbina mnogih velikih proizvodnih celina još nije određena. Započeto restrukturiranje velikih sistema nailazi na otpore, pa se strani strateški partneri teško odlučuju za prihvatanje delova preduzeća koja stvaraju gubitke ili su opterećeni visokim dugovanjima. Nizak udeo učešća opreme u našem uvozu još jedan je znak niske investicione aktivnosti. Za postizanje održivog privrednog rasta i izvoza koji bi omogućio sposobnost zemlje da održi eksternu likvidnost i servisira spoljne dugove, potrebno je znatno veće učešće investicija u društvenom proizvodu. Podaci o investicijama u industrijsku opremu tokom devedesetih u Srbiji pokazuju da su one činile ispod 15% iznosa amortizacije, a poslednjih godina te decenije čak ispod 10%. Da bi se ostvarile poželjne investicije, neophodno je potrebno ubrzavanje institucionalnih reformi i poboljšanje poslovnog okruženja.
Uslovi za osnivanje novih preduzeća u Srbiji su poslednjih godina značajno poboljšani. Porez na profit je smanjen na 10% i predstavlja najniži u regionu. Prema podacima iz godišnjeg izveštaja Međunarodne finansijske korporacije (IFC) Svetske banke o regulativi, procedurama i troškovima vezanim za poslovanje preduzeća od osnivanja i kreditiranja pa do stečajnog postupka, među zemljama bivše Jugoslavije postupak osnivanja preduzeća je najkraći u SCG i iznosi samo 44 dana, uz najniži trošak. Međutim, prema indeksu složenosti postupka trajanja i troškova kod rešavanja sporova vezanih za ispunjavanje ugovora, SCG pokazuje slabe rezultate. Da bi se rešio jedan spor, u SCG potrebno je u proseku 1028 dana i preko 40 procedura. Stečajni postupak ubedljivo najduže traje u SCG (prosečno 7,3 godine). Prema dužini trajanja postupka kod rešavanja sporova vezanih za ispunjavanje ugovora, SCG se nalazi na pretposlednjem mestu. To ukazuje na neefikasnost sudstva i potrebu jačanja administrativne podrške vezane za tržišno poslovanje.
Prema tome, uz ubrzano donošenje preostalih reformskih zakona, kojima će se uspešno garantovanti pravo svojine i obezbediti poštovanje ugovora, u Srbiji je nužno što pre organizovati kvalitetne tržišne institucije, da bi doneti zakoni mogli da se uspešno implementiraju.
Skup zakona kojima se direktno uređuju privredne aktivnosti nedavno je usvojen ili je pripremljen za prihvatanje u Skupštini (zakoni o privrednim društvima, radu, registru, stečaju, hipoteci, računovodstvu, kreditnoj aktivnosti itd.). Nedostatak novih rešenja iz ovog domena, ili neodgovarajuća informisanost i primena donetih propisa, u velikoj meri otežavaju brži razvoj privrede i preduzetništva. Osim toga, neka predložena rešenja nisu ni optimalni okvir za promociju brzog razvoja privatnog sektora.
Od tržišnih institucija, najveći nedostatak se oseća na tržištu kapitala. Postojeći finansijski sektor nije u stanju da se na zadovoljavajući način prilagodi tranzicionim promenama. Nedostaju specijalizovane institucije koje bi obezbedile finansijsku podršku za osnivanje novih firmi i razvoj preduzetničke inicijative. Struktura bankarskog sektora sastoji se od banaka i državnih agencija (Fond za razvoj i Garancijski fond). Iako su banke u Srbiji počele u 2002. godini da obezbeđuju kredite sektoru MSP, krediti su još uvek uglavnom skupi i kratkoročni, jer ni banke ne raspolažu izvorima dugoročnih kapitalnih ulaganja. Sve donedavno, usled nedostatka odgovarajućih mehanizama za zaštitu kreditora, a takođe i nemogućnosti da se položi jemstvo od strane malih radnji i privrednika, mogućnosti za dobijanje kredita za otvaranje novih preduzeća su veoma niske.
Takođe, sistem javnih registara i računovodstveni sistem još uvek nisu prilagođeni potrebama razvijenog tržišta kapitala, pa su katastri, registri o vlasništvu i poslovne knjige još uvek netranspartentni i otežavaju brze kapitalne transakcije. Osim toga, razlike u zakonskom statusu preduzetnika i preduzeća su poseban problem, tako da je preduzetnicima pristup finansijskom tržištu sasvim otežan. Potrebno je dakle što pre kompletirati institucionalnu infrastrukturu tržišta kapitala i omogućiti lakše finansiranje sektora privatnih preduzeća i preduzetništva, prvenstveno kroz zakonodavna rešenja koja osiguravaju investicije i pravo svojine, adekvatne registre i efikasniju sudsku proceduru.
U definisanju optimalne strategije razvoja privrede Srbije, potrebno je poći od najvažnijih razvojnih prioriteta: brzi i stabilni privredni rast koji omogućuje značajno povećanje zaposlenosti i nadoknađivanje ekonomskog zaostajanja za zemljama u regionu, povećanje životnog standarda, ujednačeni regionalni razvoj, ispunjenje zahteva za prijem u STO i EU. Iz definisanih ciljeva sledi i izbor aktivnosti koje opredeljuju način menjanja sadašnje ekonomske situacije, pri čemu je korisno služiti se iskustvima zemalja koje su prošle sličan put, a naročito zahtevima same EU.
Jedno od važnih strateških opredeljenja naše zemlje je pridruživanje Evropskoj Uniji. Ne samo da je time definisan optimalni program napretka u sveobuhvatnom regulisanju države i društva, već je to neminovan put razvoja naše zemlje u datom okruženju, da bi se izbegli izolacija i stagniranje. Zato je u definisanju strategije privrednog oporavka najbolje poći od prioriteta u restrukturisanju ekonomskog sistema, donošenju novih zakona i organizovanju tržišnih institucija po ugledu na razvijene tržišne sisteme EU. Sastavni deo opštih uslova evropske integracije čini i integralna strategija zapošljavanja i borba protiv nezaposlenosti.
Posle samita u Solunu 2003. godine, razvijeni su novi instrumenti Evropske Unije za praćenje ispunjenja zahteva u procesu stabilizacije i pridruživanja za zemlje Zapadnog Balkana, od kojih je najznačajniji strateški dokument o Evropskom partnerstvu. Cilj Evropskog partnerstva je da se identifikuju prioritetne aktivnosti, da bi se podržali napori u približavanju Evropskoj Uniji kroz koherentan program mera. Stoga i naša zemlja treba da ispuni predviđene uslove, čiji program se definiše kroz stalne kontakte sa predstavnicima Evropske Komisije.
Glavni okvir za približavanje Evropskoj Uniji ostaju principi Evropskog saveta iz Kopenhagena 1993. godine, kao i uslovi koje propisuje Proces stabilizacije i pridruživanja. Ali i do početka pregovora sa EU o sklapanju Sporazuma, godišnjim izveštajima Evropske komisije, kao i kroz formu Unapređenog stalnog dijaloga (EPD) za Srbiju i Crnu Goru sačinjava se lista prioritetnih aktivnosti u procesu priprema za evropske integracije. Pri tome se ocenjuju realna očekivanja na osnovu postojećeg stanja privrede i društva i određuju kratkoročni prioriteti (za koje se očekuje ispunjenje u toku godinu-dve dana) i srednjoročni prioriteti (za koje se očekuje da budu ispunjeni u okviru tri-četiri godine). Program je potpomognut finansijskim i tehničkim sredstvima od strane EU, ali pod uslovom progresa u definisanim zahtevima, koji se tiču demokratskih, ekonomskih i institucionalnih reformi, imajući u vidu priorete istaknute u Evropskom partnerstvu.
Kratkoročni prioriteti za SCG uključuju političke i ekonomske uslove. Od političkih to su pre svega: ostvarenje demokratije i vladavine prava, kroz unapređenje Ustava i poštovanje Ustavne povelje, vojnu reformu, kompletiranje izbornih zakona i reformu javne administracije, modernizovanja sudstva, borbu protiv korupcije, ispunjenje obaveza Evropskog saveta u oblasti ljudskih prava i poštovanja prava manjina, osnivanje Kancelarija ombudsmana, poštovanje zakonodavstva o medijima i informisanju, razvijanju nevladinih organizacija, razvijanju prava svojine, obezbeđenju kooperacije na svim nivoima u pogledu formiranja zakonodavne osnove i praktične zaštite prava izbeglica i manjina, obezbeđenje pune saradnje sa Međunarodnim sudom u Hagu, pojačati sve forme međunarodne kooperacije i ispunjavanja preuzetih obaveza, jačanje stabilnosti i regionalne saradnje, puno ispunjenje potpisanih ugovora o slobodnoj trgovini, regionalnoj saobraćajnoj mreži i unapređenje obaveza o regionalnom energetskom tržištu u Jugoistočnoj Evropi.
Ekonomski uslovi se tiču ostvarenja tržišne privrede i strukturnih reformi. Pre svega, to je obaveza da se održi makroekonomska stabilnost. U okviru toga, budžetski deficit se mora smanjivati, što zahteva fiskalnu konsolidaciju. Potrebno je učiniti napore da se dalje restrukturira državni dug komercijalnim kreditorima (što je već realizovano kroz aranžman sa Londonskim klubom). To će zahtevati i dalje opreznu monetarnu politiku, potpomognutu odgovarajućom politikom kursa. U razvoju tržišne privrede treba liberalizovati preostale cene i otkloniti sve administrativne kontrole, posebno prilagoditi cene energije troškovnom principu, postepeno zamenjujući sve cenovne subvencije direktnim transferima siromašnijim potrošačima. Restrukturisanje privrede potrebno je ubrzati kroz privatizaciju i/ili likvidaciju velikih društvenih i državnih preduzeća. Treba takođe ubrzati restrukturiranje velikih javnih preduzeća (u uslugama: električna energija, nafta i gas, železnica, aviotransport, telekomunikacije, itd.). Bankarski sektor treba dalje reformisati, a velike državne banke privatizovati i razviti stabilno i funkcionalno tržište nekretnina i zemljišta. Treba obezbediti dovoljno visoke budžetske izvore za troškove restrukturiranja i otpuštanja radnika.
U oblasti politike zapošljavanja potrebno je razviti i primeniti integralnu strategiju promovisanja zaposlenosti i borbe protiv nezaposlenosti. Pri tome se očekuju reforme tržišta rada i povećan obim aktivnih mera zapošljavanja na tržištu rada . U ovoj oblasti potrebna je koordinacija svih relevantnih aktera, reforma službi za zapošljavanje, obezbeđujući bolji kvalitet usluga nezaposlenim licima i poslodavcima i finansijske izvore za implementaciju usvojene strategije. Potrebno je revidirati i prihvatiti novi plan statistike i informatike na svim nivoima i obezbediti efektivnu koordinaciju, kroz novi zakon o statistici.
U cilju prevođenja sive ekonomije u formalnu i širenja poreske osnove, potrebno je sprovesti poresku reformu i primenu sistema upravljanja javnim rashodima (preko trezora i javne interne finansijske kontrole), snižavajući poreske stope, posebno na zaposlene, kao i sužavanjem broja izuzetaka, a sprovodeći potpuniju primenu novog poreskog sistema, uključujući tu i primenu poreza na novododatu vrednost. Treba jačati i modernizovati Poresku upravu, unapređujući prikupljanje poreza i poresku kontrolu, kako bi se smanjilo izbegavanje poreza.
U oblasti razvoja industrije i malih i srednjih preduzeća (MSP) treba nastaviti sa primenom Evropske povelje za mala preduzeća i novog zakona o stečaju.
Razvijanje tržišta i organizovanje operativnog tržištnog sistema, kroz formulisanje novih zakona i uspostavljanje rada tržišnih institucija, ne samo da obezbeđuje jače ekonomske veze sa razvijenim privredama EU, već predstavlja preduslov bržeg privrednog razvoja zasnovanog na otvaranju novih radnih mesta.
I pored značajnih pozitivnih promena u poslednjih nekoliko godina, privreda u Srbiji je još uvek suočena sa ozbiljnim problemima. Nemogućnost da se u kratkom roku nadoknadi veliki pad proizvodnje i osiromašenje privrede tokom proteklog perioda može se ilustrovati podacima o dugoročnom padu efikasnosti privrede. Efikasnost investicija merena kao priraštaj društvenog proizvoda na 100 dinara bruto privrednih investicija u osnovna sredstva pokazuje u proteklim decenijama stalni pad, da bi u osamdesetim godinama bila ostvarena negativna stopa povraćaja investicija. Tokom devedesetih godina, u privredu je investirano čak manje od polovine amortizacije, tako da je privreda Srbije dočekala 2000. godinu sa strukturom starom četvrt veka.
Neophodni preduslov za ostvarenje održivog privrednog rasta i povećanje zaposlenosti stoga su velika investiciona ulaganja i stvaranje nove privredne strukture. Veliki deo nasleđenih industrijskih kapaciteta sada su neupotrebljivi. Povremeno zapaženi rast proizvodnje iznad prosečnog recesionog trenda u poslednjih nekoliko godina iscrpljuje se uporedo sa zaustavljanjem inflatornih konjunkturnih podsticaja proizvodnji. To govori da je za trajno ozdravljenje privrede, koje jedino može da obezbedi značajno zapošljavanje i podizanje životnog standarda, neophodno prihvatiti uslove koje zahteva uključivanje u razvijene evropske ekonomske tokove, sa doradom privrednog sistema, tržišnih institucija i ekonomske politike, po ugledu na druge zemlje u tranziciji koje su prošle put stabilizacije i pridruživanja Evropskoj Uniji. Jedino putem postizanja konkurentnosti privrede Srbije, pre svega kroz privlačenje stranih investicija, koje sobom donose novu tehnologiju, nova tržišta i korporativno upravljanje, može se obezbediti održivi privredni razvoj. Međutim, povećanje investicija, a time i rast proizvodnje, može se očekivati tek po ispunjenju uslova za razvoj makroekonomskog ambijenta koji stimuliše veći dotok kapitala.
Ove makroekonomske promene imaće posledice i na tržištu rada. Uprkos pozitivnim promenama i nespornim uspesima u restrukturiranju privrede, preduzete reforme zahtevaju još brže promene na samom tržištu rada, da bi se što je moguće više neutralisali udari restrukturiranja privrede koje čine: gašenje preduzeća i otpuštanje radnika, promena načina privređivanja i promene strukture tražnje za radnom snagom. Finansiranje budžeta zajmovima iz inostranstva, prihodima od privatizacije i pozajmicama ne može da na dugi rok reši sve veće socijalne probleme.
Rešavanje problema nezaposlenosti može se postići samo kreiranjem novih radnih mesta, prilagođavanjem ponude rada novim savremenim zahtevima proizvodnje i poboljšanim kvalitetom rada. Stoga se u narednim godinama mora postići dovoljno visoka stopa rasta BDP koja će omogućiti povećanu tražnju za radom.
Takođe, prema očekivanim promenama u sektorskoj i regionalnoj privrednoj strukturi, aktivna politika tržišta rada, bez dopunskih sopstvenih izvora za povećanje raspoloživih sredstava mora da se sprovodi mnogo efikasnije, uz koordinaciju i zajedničke aktivne programe sa lokalnom upravom i drugim lokalnim institucijama.
Pouzdani i uporedivi podaci o stanju na tržištu rada predstavljaju izuzetno važnu informaciju za kreatore razvojne strategije i politike. Kada se govori o nezaposlenosti, nažalost, vrlo često dolazi do konfuzije usled postojanja dve stope nezaposlenosti zasnovane na definicijama statusa pojedinaca na tržištu rada i posledičnim različitim podacima o broju nezaposlenih (ali i zaposlenih) – prema međunarodno kompatibilnoj Anketi o radnoj snazi RZS i prema evidenciji NSZ. Stopa nezaposlenosti prema evidenciji NSZ je po pravilu više nego dvostruko veća od anketne, reflektujući, izmedju ostalog, opterećenost registra nezaposlenih licima koja ne traže aktivno posao, već su zainteresovana za ostvarivanje povezanih prava. S druge strane, treba imati u vidu da stopa nezaposlenosti kakvu identifikuje Anketa o radnoj snazi u suštini potcenjuje podzaposlenost, odnosno situaciju u kojoj mnoge definiciono zaposlene osobe u sivoj ekonomiji rade tek povremeno ili, kada su samozaposlene, na poslovima za koje nije potrebno njihovo puno radno angažovanje.
Kod definisanja indikatora izvršenja Strategije koriste se podaci iz Ankete o radnoj snazi kao primarni i podaci zasnovani na evidenciji NSZ kao sekundarni izvor. Dok se nacionalni indikatori primarno prate preko ARS, regionalne (okružne) podatke o nezaposlenosti moguće je prikupiti samo kroz registre NSZ. Uporedno posmatranje kretanja stope nezaposlenosti prema ARS i NSZ može da posluži i kao aproksimacija stepena raširenosti zaposlenosti u sivoj ekonomiji.
Praćenjem indikatora tržišta rada po različitim demografskim i obrazovnim kategorijama u protekloj deceniji može se zaključiti da tržište rada u Srbiji ima mnoge dualne dimenzije – formalno i neformalno tržište; državno-društveni sektor naspram privatnog; mladi i stariji pripadnici radne snage; žene i muškarci na tržištu rada; obrazovani i manje obrazovani pripadnici radne snage itd.
Stopa participacije u radnoj snazi u Republici Srbiji (udeo zaposlenih i nezaposlenih lica u ukupnom broju lica radnog uzrasta (15-64 godine) blago opada od 2000. godine, ali se i u 2003. godini održava na relativno visokom nivou (68%). Stopa je nešto niža u Vojvodini i iznosi 61 %. Ova stopa participacije je na nivou proseka za zemlje centralne i istočne Evrope (nešto iznad stope participacije u Sloveniji, Mađarskoj, Bugarskoj ili Poljskoj, a nešto ispod proseka najrazvijenijih iz grupe tranzicionih zemalja: Češke, Slovačke i Estonije). Takođe, stopa participacije je samo neznatno niža u odnosu na prosek u zemljama EU i OECD (oko 69%). Srbiju karakteriše znatno niža stopa participacije (27%) u grupi najmlađih lica (15-24 godine) u odnosu na stopu participacije ove strosne grupe od oko 50% u zemljama EU i OECD. Sa druge strane, zapaža se da je stopa participacije (55%) u grupi najstarijih lica (55-64 godine) znatno iznad stope participacije ove starosne grupe karakteristične za druge tranzicione zemlje (u proseku oko 30%), odnosno za zemlje EU (oko 43%).
Stopa zaposlenosti u poslednjih nekoliko godina takođe beleži konstantan pad, ali sa stopom od 58% u 2003. godini Srbija je na nivou proseka tranzicionih zemalja, tačnije bliža je stopi zaposlenosti koju su ostvarile razvijenije iz ove grupe zemalja. Stopa zaposlenosti u Srbiji premašuje stopu ostvarenu u Mađarskoj, Poljskoj i Slovačkoj, a nešto je ispod nivoa koji su ostvarile Slovenija, Estonija i Češka. Međutim, ostvarena stopa zaposlenosti je još uvek znatno ispod prosečne stope u zemljama EU i OECD (oko 65%). Pri tome, značajno je napomenuti da najveća razlika postoji u stopi zaposlenosti najmlađih (samo 15%), koja se u zemljama EU nalazi na nivou od čak 40%. Takođe, uočava se znatno viša stopa zaposlenosti u grupi najstarijih lica (52%), koja znatno premašuje stopu zaposlenosti lica ove starosne grupe u tranzicionim zemljama (kreće se u intervalu 23-28%) , kao i u zemljama EU (oko 40%).
Tabela 1. Struktura aktivnog stanovništva i struktura zaposlenih prema godinama starosti (2003)
Godine starosti Aktivno stanovništvo Broj zaposlenih Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina UKUPNO 3127255 2302693 824562 2918589 2262872 655718 15-24 267282 175327 91956 147450 102320 45131 25-34 648881 490142 158739 496386 384806 111580 35-44 761664 558693 202971 656308 496917 159391 45-54 987776 718345 269430 896155 669972 226181 55-64 461652 360186 101466 430631 346018 84613 65 i više 291659 262838 28821 291659 262839 28822
Izvor podataka: ARS (2003), RZS
Tabela 2. Stopa participacije i stopa zaposlenosti prema godinama starosti (2003)
Godine starosti Stopa participacije Stopa zaposlenosti Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina UKUPNO 67.84 70.25 61.49 57.91 61.96 47.25 15-24 26.64 24.21 32.94 14.70 14.13 16.17 25-34 65.31 67.63 59.06 49.96 53.09 41.51 35-44 76.02 77.79 71.53 65.50 69.19 56.18 45-54 81.76 81.63 82.08 74.17 76.14 68.90 55-64 55.43 59.54 44.53 51.71 57.20 37.14
Izvor podataka: ARS (2003), RZS
Stopa participacije žena u radnoj snazi u Srbiji (57%) je na nivou proseka tranzicionih zemalja, a nešto ispod stope participacije žena u zemljama EU i OECD (oko 60 %). Stopa zaposlenosti žena (48%) je takođe na nivou proseka za tranzicione zemlje, ali je znatno ispod proseka razvijenih zemlja (oko 56%).
Tabela 3. Stopa participacije i stopa zaposlenosti prema polu (2003)
Pol Stopa participacije Stopa zaposlenosti Republika Srbija Republika Srbija UKUPNO 67.84 57.91 žene 56.78 47.81 muškarci 79.07 68.18
Izvor podataka: ARS (2003), RZS
Stopa nezaposlenosti u Srbiji beleži stalni rast sa odmicanjem procesa reformi i restrukturiranja. Stopa nezaposlenosti prema ARS u 2003. godini iznosi 14.6% (stopa nezaposlenosti prema podacima NSZ u 2003. godini je čak 29.83%) i još uvek je na nivou proseka tranzicionih zemalja, odnosno ispod nivoa zabeleženog u Bugarskoj i Slovačkoj (preko 18%). Stopa nezaposlenosti u Srbiji znatno premašuje prosek zemalja EU i OECD (stopa nezaposlenosti između 6-8%).
Tabela 4. Struktura nezaposlenih prema polu u Republici Srbiji (1995-2003)
Pol Broj nezaposlenih 1995 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 UKUPNO 12.9 12.2 12.3 12.8 13.3 12.1 12.2 13.3 14.6 žene 15.5 14.5 14.2 14.7 15.6 14.6 14.5 15.2 15.8 muškarci 10.8 10.4 10.7 11.3 11.4 10.1 10.5 11.8 13.8
Izvor podataka: ARS (1995-2003), RZS
Prema godinama starosti zapažamo da nezaposlenost najviše pogađa najmlađe stanovništno (15-24 godine), te da je stopa nezaposlenosti od 44.83 % čak tri puta veća od prosečne stope nezaposlenosti ove starosne grupe u zemljama EU (oko 15 %) u 2003. godini. Važno je napomenuti da u grupi najmlađih lica stopa nezaposlenosti premašuje nivo zabeležen u Bugarskoj i Slovačkoj, iako je reč o tranzicionim zemljama čija je ukupna stopa nezaposlenosti u 2003. godini iznad one zabeležene u Srbiji.
Tabela 6. Stopa nezaposlenosti prema godinama starosti (2002-2003)
Godine starosti Stopa nezaposlenosti Republika Srbija Centaralna Srbija Vojvodina 2002 Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina UKUPNO 100.0 100.0 100.0 Bez škole 1.5 0.8 2.5 1-3 razred osnovne škole 0.5 0.7 0.3 4-7 razred osnovne škole 2.7 1.5 4.6 Osnovna škola 19.4 17.4 22.4 Srednja škola 66.4 68.9 62.5 Viša škola 5.3 5.7 4.6 Visoka škola – fakultet 4.3 5.2 3.0
Izvor podataka: ARS (2003), RZS
U pogledu prethodnog statusa nezaposlenih lica, u periodu od 2000. godine u Srbiji se među nezaposlenima zapaža konstantan porast udela lica koji su ranije bila zaposlena. Taj udeo je sa 29% u 2000. godini porastao na čak 51% u 2003. godini. Uočava se da je udeo ranije zaposlenih lica u Vojvodini iznad proseka Republike i iznosi čak 62%, sugerišući brže odvijanje tranzicije u odnosu na druge regione.
Tabela 8. Struktura nezaposlenih prema ranijem statusu
Raniji status nezaposlenih Udeo u ukupnom broju nezaposlenih Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina Ukupno 100.0 100.0 100.0 Bili zaposleni 51.2 44.1 62.1 Prvi put traže zaposlenje 48.8 55.9 37.9 Na materijalnom obezbeđenju 8.1 8.4 7.5
Izvor podataka: ARS (2003), RZS
Među licima koja su ranije bila zaposlena, uočava se rast udela onih koji su dobili otkaz, bilo kao tehnološki višak ili usled likvidacije firme u kojoj su radili. Taj udeo se u Srbiji povećao sa 57% u 2000. godini na 68,9% u 2003. godini.
Tabela 9. Struktura nezaposlenih koji su bili zaposleni prema razlozima ostajanja bez posla (2003)
Razlog ostajanja bez posla Udeo u ukupnom broju onih koji su ostali bez posla Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina UKUPNO 100.0 100.0 100.0 Tehnološki višak 44.3 49.5 38.7 Likvidacija firme 24.6 24.2 25.1 Prestanak rada na određeno vreme 11.6 8.9 14.5 Posao je bio sezonskog karaktera 3.9 2.1 5.7 Sami napustili posao 8.3 7.8 8.8 Ostalo 7.3 7.4 7.2
Izvor podataka: ARS (2003), RZS
Prema godinama staža, među nezaposlenima u Srbiji zapaža se veliki udeo onih sa više od 15 (oko 45%), odnosno 20 godina radnog staža (oko 30%). Ovo postaje naročito važno ukoliko se razmatra u svetlu podatka da je čak 69% ranije zaposlenih ostalo bez posla zbog otkaza (kao tehnološki višak ili likvidacijom firme u kojoj su ranije bili zaposleni).
Tabela 10. Struktura nezaposlenih koji su bili zaposleni prema godinama staža (2003)
Godine staža lica koja su bila zaposlena Udeo u ukupnom broju onih koji su ostali bez posla Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina UKUPNO 100.0 100.0 100.0 Do 1 godine / / / 1-5 godina 25.4 22.6 28.6 6-10 godina 16.3 17.6 15.0 11-15 godina 13.5 14.6 12.2 16-20 godina 14.9 14.7 15.2 21-25 godina 11.3 12.5 9.9 26-30 godina 10.9 10.8 10.9 31-35 godina 6.0 6.4 5.6 36-40 godina 1.7 0,8 2.6 Preko 40 godina / / /
Izvor podataka: ARS (2003), RZS
Važno je napomenuti da se, iako se udeo dugoročne u ukupnoj nezaposlenosti smanjuje od 2000. godine (oko 84%), prosečna dužina trajanja nezaposlenosti u Srbiji zadržala na vrlo visokom nivou. U 2003. godini tri četvrtine nezaposlenih provelo je više od jedne godine u potrazi za poslom (75.3%).
Tabela 11. Struktura nezaposlenih prema dužini trajanja nezaposlenosti (2003)
Dužina trajanja nezaposlenosti Udeo u ukupnom broju nezaposlenih Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina UKUPNO 100.0 100.0 100.0 Do 6 meseci 8.9 8.2 10.0 6-9 meseci 3.4 3.3 3.6 9-12 meseci 12.3 11.9 13.0 1-3 godine 33.6 34.9 31.5 3-5 godina 13.7 12.6 15.5 5-8 godina 11.2 12.0 10.0 Preko 8 godina 16.8 17.0 16.4
Izvor podataka: ARS (2003), RZS
U Srbiji je najveći broj nezaposlenih lica registrovan kod Nacionalne službe za zapošljavanje (oko 90% ukupnog broja nezaposlenih), a među nezaposlenima koji aktivno traže posao najveći udeo se opredeljuje da posao traži preko oglasa (oko 49%), dok čak 31% to čini putem ličnih kontakata.
Tabela 12. Struktura nezaposlenih prema načinu traženja posla (2003)
Način traženja posla Udeo u ukupnom broju nezaposlenih Republika Srbija Centralna Srbija Vojvodina UKUPNO 100.089.710.34.648.72.031.113.6 100.088.711.33.144.61.536.114.7 100.091.48.66.755.12.823.611.8 Registrovani kod Nacionalne službe za zapošljavanjeNisu registrovani kod Nacionalne službe za zapošljavanje Aktivno traže posao preko: Privatne agencijeOglasaPokušavaju osnovati vlastiti posaoLičnim kontaktimaNa neki drugi način
[pic]
Prvi obuhvatni cilj Evropske strategije zapošljavanja je postizanje pune zaposlenosti do 2010. godine. Imajući u vidu realnost i perspektive našeg tržišta rada, odgovarajući cilj za Srbiju u istom vremenskom okviru jeste uspostavljanje stabilnog i održivog trenda rasta zaposlenosti praćenog rastom učešća odraslog stanovništva na tržištu rada, odnosno rastom stope aktiviteta stanovništva. Ispunjenje ova dva cilja ograničila bi nezaposlenost, kako onu iznad površine (među licima koja aktivno traže zaposlenje), tako i ispod površine (među obeshrabrenim licima koja su privremeno napustila tržište rada). Zapravo, osetnije poboljšanje situacije na tržištu rada, koje se očekuje po kompletiranju procesa privatizacije i restrukturiranja 2007. ili 2008. godine, u prvoj fazi će rezultirati ne samo rastom zaposlenosti, nego i dodatnim prilivom u nezaposlenost, kroz povratak neaktivnih lica na tržište rada. Presudna snaga koja će uticati na rast zaposlenosti trebalo bi da bude osnivanje novih preduzeća. Pošto u ovom scenariju broj nezaposlenih ostaje relativno stabilan i visok, osnovna snaga koja utiče na smanjenje stope nezaposlenosti morala bi da bude rast zaposlenosti.
Integralni pristup ispunjavanju ovog cilja podrazumeva optimalnu kombinaciju opštih smernica politike zapošljavanja i specifičnih smernica aktivne politike tržišta rada. Ključne dimenzije politike zapošljavanja direktno usmerene ka održivom povećanju zaposlenosti i učešća detaljnije elaborirane u nastavku su:
podrška stranim direktnim investicijama i investicionom aktiviranju domaće štednje,
podrška preduzetništvu i unapređenju klime za otpočinjanje poslovanja, i
unapređenje finansijskih podsticaja da bi se rad više isplatio.
Ključne dimenzije aktivne politike tržišta rada direktno usmerene ka održivom povećanju zaposlenosti i učešća detaljnije razmotrene u nastavku su:
pomoć u traženju posla i prevencija dugoročne nezaposlenosti,
promovisanje adaptibilnosti radnika i preduzeća za promene,
podrška profesionalnoj i geografskoj mobilnosti,
rast ponude rada i podrška aktivnom starenju.
Presudan momenat za Srbiju da bi se ostvario održivi razvoj oslonjen na povećanje zaposlenosti je stvaranje kritične mase investicija. Da bi se one ostvarile, potrebno je obezbediti nekoliko preduslova koji sada delimično ili u potpunosti nedostaju, a koji se nalaze u domenu razvojne politike, ekonomske politike i dogradnje zakona i institucija.
Privlačenje stranih direktnih investicija (SDI) je i jedan od načina da se, osim stimulisanja privrednog rasta, ubrzaju reforme i potrebno restrukturiranje privrede. U zemljama u tranziciji strane investicije su snažno povećale produktivnost, dva do tri puta, tako da su najbolje rezultate ostvarile zemlje sa najvećim udelom SDI (Mađarska, Estonija, Češka). Ulazak stranog investitora donosi bolje korporativno upravljanje, potrebno restrukturiranje proizvodnje, novu tehnologiju i konkurentne proizvode, a kroz liberalizaciju trgovine ostvaruje i dinamične efekte osvajanja novih tržišta, razvoja ekonomije obima i efikasnosti proizvodnje. Pri tome se efekti prelivaju i na brojne povezane grane i firme, tako da se povećava konkurentnost i efikasnost cele privrede, a među pozitivne efekte se ubraja i razaranje monopolističke strukture.
Polazeći od toga da se bruto troškovi rada mogu kompenzovati isključivo većom produktivnošću, ekonomska politika mora da favorizuje upotrebu instrumenata koji doprinose povećanju dodate vrednosti po zaposlenom, tj. povećanju produktivnosti, a time i konkurentnosti. Necenovni faktori konkurentnosti (kao što su kvalitet, dizajn, rokovi isporuke, atesti, međunarodne oznake kvaliteta i dr.) mogu biti presudni za povećanje izvoza, ali samo ako je visoka produktivnost pri datom nivou svetskih cena u stanju da amortizuje visoke relativne troškove.
Razvojna politika treba da omogući postizanje održivog razvoja, uz optimalno uključenje u regionalne integracije i podelu rada. Jedan od važnih elemenata razvojne politike treba da bude privlačenje inostrane akumulacije, u nedostatku domaće, i to prevashodno u obliku direktnih investicija, čime se pored kapitala unose i savremena tehnologija i upravljački procesi, a obezbeđuje plasman na nova tržišta. U tom cilju je potrebno pre svega poreskom politikom usmeravati nova ulaganja. Prioritetnu podršku treba pružiti nematerijalnim investicijama, koje se baziraju na znanju, inovacijama i novim proizvodnim tehnikama. Srbija treba da pristupi proizvodnom i razvojnom povezivanju sa zemljama u okruženju u cilju stvaranja sinergističnih efekata u pojedinim granama i delatnostima.
Naravno, kratkoročni neto efekti postizanja efikasnosti proizvodnje po pravilu uključuju redukovanje broja zaposlenih, pa je stoga potrebno sprovesti korektivne prateće akcije iz oblasti aktivnih programa politike tržišta rada.
Do sada je ulazak inostranog kapitala bio vezan najviše za proces privatizacije, dok je za značajno širenje proizvodne baze i ubrzanje rasta potrebno obezbediti i kontinuirani i rastući tok potpuno novih, tzv. greenfield ulaganja. Ona su posebno dragocena sa stanovišta povećanja zapošljavanja, jer za razliku od ulaganja u privatizaciju postojećih preduzeća imaju jasno pozitivne efekte na zaposlenost.
Srbija može da računa na značajne pozitivne efekte privlačenjem SDI. Za strane investitore, Srbija je zanimljiva sa stanovišta sledećih motiva: značajno širenje tržišta i ekonomija obima; raspoloživost prirodnih resursa; postizanje veće efikasnosti; ekspanzija poslovanja inostranog ulagača. U poređenju sa drugim zemljama u regionu, prednosti Srbije su kvalifikovana radna snaga sa dugom tradicijom proizvodnje i blizina velikih tržišta.
Investicije u osavremenjivanje opreme i proizvodnih procesa ključna su pretpostavka za poboljšanje konkurentnosti privrede, povećanje proizvodnje i izvoza, čime se obezbeđuju sredstva za finansiranje uvoza opreme i nove tehnologije, što je uslov ekonomskog razvoja u sledećim godinama. Da bi ostvarila stalno povećanje bruto domaćeg proizvoda i životnog standarda, Srbija mora da dosegne globalnu konkurentnost, prvenstveno na tržištu zemalja Evropske unije sa kojima se odvija najveći deo njene spoljnotrgovinske razmene i tokova kapitala, a prema kojma ima i najveći deo svog spoljnog duga. Ekonomska politika stoga mora da razvija makro konkurentske prednosti privrede, uz razvoj komparativnih prednosti pojedinih preduzeća.
Stvaranje povoljne klime za privlačenje stranih investicija zahteva minimalno uplitanja birokratskih organa, bez administrativnih odugovlačenja pri registraciji, zapošljavanju, izvozu, repatrijaciji profita, obezbeđivanju potrebne pravne zaštite i sl. Osim toga, pretpostavlja se postojanje transparentne regulative bez čestih promena propisa, kao i efikasno poslovanje finansijskog sistema.
Da bi se uspešno ispunio zadatak privlačenja stranih direktnih investicija radi povećanja zaposlenosti, potrebno je sinhronizovati rad više institucija, kako bi se ostvarile sledeće aktivnosti:
definisanje programa i mera za promociju investiranja u regionu,
priprema za predstavljanje mogućnosti i prednosti za strane investitore,
olakšavanje administrativnih procedura za nove investicije,
obezbeđivanje pomoći investitorima da ostvare veze sa odgovarajućim institucijama,
obezbeđivanje informacija, saveta i brze administrativne usluge,
pružanje pomoći da se ostvari potrebna infrastruktura,
usvajanje dugoročne politike o korišćenju i kupoprodaji zemljišta za komercijalne potrebe, bez diskriminacije i restrikcija za strane investitore.
Sve ove aktivnosti, uz posebno promovisanje raspoloživog ljudskog kapitala, potrebno je sinhronizovati i na lokalnom i regionalnom nivou, uključujući institucije iz domena lokalne uprave, privredna udruženja i službe zapošljavanja.
Razvoj preduzetništva i podsticanje osnivanja malih i srednjih preduzeća i privatnih radnji predstavlja jedan od osnovnih vidova suzbijanja nezaposlenosti i povećanja zaposlenosti u Evropskoj strategiji zapošljavanja. Kao i u drugim zemljama u tranziciji, i u Republici Srbiji je otvoren proces stvaranja autentičnog privatnog sektora, kroz stimulaciju preduzetništva i razvoj novih MSP i radnji.
Podrška preduzetnišvu sastoji se od kombinovanih mera ekonomske politike, koje omogućavaju: bolji regulatorni i administrativni okvir, pristup kvalifikovanoj radnoj snazi, razvoj pozitivnog odnosa prema preduzetništvu i upravljačkim sposobnostima, podršku finansijskog sektora, dobro funkcionisanje robnog tržišta i tržišta rada. Nova Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća Republike Srbije uključuje ceo spektar ovih značajnih aktivnosti. U okviru razvoja preduzetništva za potrebe povećanja zaposlenosti, treba istaći tri glavne grupe podsticaja: 1. stvaranje zakonske i institucionalne podrške razvoju MSP i preduzetništva, 2. poboljšanje rada administracije i institucija, i 3. proširenje mogućnosti za finansiranje MSP.
Zakonska i institucionalna podrška razvoju MSP i preduzetništva
Promene Zakona o preduzećima i donošenje Zakona o privrednim društvima omogućiće lakše finansijske preduslove za osnivanje MSP, kroz smanjivanje osnivačkog uloga i umanjivanje obaveznog dela koji se uplaćuje prilikom podnošenja zahteva za registraciju, a takođe i kroz zakonsko definisanje vremena potrebnog za registraciju preduzeća;
Prihvatanje odredbi u Zakonu o radu koje podržavaju fleksibilnost tržišta rada, posebno s obzirom na zapošljavanje radnika u MSP;
Usvajanje odgovarajućih zakonskih propisa iz oblasti preduzetništva kojima će biti olakšana i ubrzana procedure otvaranja radnji, kao i definisano smanjenje administrativnih troškova u procesu otvaranja radnje;
Puna primena novih Zakona o registraciji privrednih subjekata, Zakona o stečaju, kao i svih drugih neophodnih zakona iz oblasti privrednog prava;
Usaglašavanje svih propisa i izrada registra svih zakona i podzakonskih akata;
Uključivanje preduzetničkih asocijacija, u skladu sa važećim propisima, u proces donošenja i ažuriranja propisa iz ove oblasti.
Poboljšanje rada administracije i institucija u razvoju i finansijskoj podršci MSP
Uspostavljanje adekvatnog informacionog sistema za ažurno praćenje stanja u strukturi sektora preduzetništva i MSP; utvrđivanja stvarnog stanja registrovanih i aktivnih MSP i radnji, a eliminacija neaktivnih ili fiktivnih;
Ostvarivanje efikasne uloge nadležnih ministarstava i Republičke agencije za MSP i preduzetništvo, uspostavljanje mreže regionalnih agencija za razvoj MSP na celoj teritoriji Republike Srbije; saradnja što većeg broja institucija za podsticanje razvoja i uloge MSP na tržištu, uključujući republičke organe i lokalnu samoupravu (poslovni centri, inkubator centri, tehnološki parkovi i sl.);
Uvođenje jedinstvene šeme za administrativne usluge preduzećima u poreskim službama, zavodima za socijalno osiguranje, statistiku i drugim institucijama; ostvarivanje kraćeg vremena i nižih troškova u dobijanju administrativnih usluga od strane stručnih službi za vođenje biznisa;
Kreiranje poreskog sistema koji će imati razvojnu funkciju i podsticati novo samozapošljavanje; omogućavanje poreskih olakšica u prvim godinama rada MSP, kroz potpuno ili delimično oslobađanje od određenih poreskih obaveza (npr. plaćanje poreza na opremu i investicije po osnovu lizinga i sl.);
Uspostavljanje kvalitetnog praćenja rezultata poslovanja sektora MSP i uspostavljanje direktne međuzavisnosti poreskih opterećenja sa finansijskom i drugom podrškom sektora MSP i preduzetništva;
Obezbeđivanje 24-časovnog pristupa informacijama (preko vebsajta) koje se tiču sistema poreza i socijalnog osiguranja, programa i mera za promociju preduzetništva, izvora finansiranja MSP, poslednjih zaknodavnih rešenja.
Proširenje mogućnosti za finansiranje preduzetništva i MSP
Formiranje razvojne banke Republike Srbije; finansijsko snaženje postojećih i formiranje mreže regionalnih i lokalnih finansijskih fondova za kreditiranje preduzetništva i sektora MSP; uvođenje šeme mikro kredita kroz stvaranje zakonskih osnova za uspostavljanje namenskih, investicionih, kreditnih i garantnih fondova i agencija za finansijsko podsticanje MSP;
Podsticanje pružanja finansijske podrške licima koja problem sopstvene nezaposlenosti rešavaju samozapošljavanjem, kroz povoljno namensko kreditiranje, otvaranje novih MSP i radnji;
Izrada i stalno ažuriranje baze podataka mogućih donatora i finansijskih institucija koje pružaju podršku MSP, kao i nadležnih ministarstava i NVO koje pružaju pomoć u razvoju preduzetništva i MSP;
Upoznavanje sa mogućnostima za korišćenje fondova nacionalnih i međunarodnih stukturnih programa za nezaposlene osobe i druge socijalne kategorije zainteresovanih za započinjanje nezavisnih ekonomskih aktivnosti;
Izrada jedinstvenog registra MSP i radnji, radi ubzavanja njihove identifikacije i pojednostavljenje procedura za započinjanje posla i odobravanje finansijskih podsticaja;
Istraživanje mogućnosti da se smanji teret poreza i socijalnog osiguranja za MSP i preduzetništvo, bar u periodu započinjanja poslovne aktivnosti.
Dizanje svesti o preduzetništvu kao korisnoj mogućoj karijeri i unapređenje upravljačkih spospobnosti sadašnjih i potencijalnih preduzetnika zahteva promovisanje preduzetništva, kroz: odgovarajuću obuku o mogućnostima za korišćenje fondova i započinjanje nezavisne aktivnosti za nezaposlene, pomoć u aktivnom izvođenju individualnog preduzetničkog plana, usluge preduzetnicima u sticanju znanja kroz savete, poslovne informacije i informacije o izvozu, promociju preduzetništva među đacima i studentima. Za širenje preduzetničke kulture potrebno je uspostavljanje institucija, kroz mrežu poslovnih centara koji obezbeđuju usluge ili su medijatori između preduzetnika i okruženja. Takođe, potrebno je poboljšati informativne sisteme, posebno u lokalnim službama zapošljavanja, u vezi sa mogućnostima da se dobiju saveti i razviju nezavisne ekonomske aktivnosti kroz pomoć nevladinih organizacija i industrijskih organizacija na lokalnom nivou. Stoga je potrebno poboljšati paket usluga u službama za zapošljavanje da bi se uveli evropski standardi kvaliteta i zaštite.
Specifična podrška preduzetništvu i osnivanju novih MSP mogu se ostvariti kroz sledeće aktivnosti:
a) U sektorima visoke tehnologije i regionima koji su nacionalni prioriteti:
Promocija participacije kompanija koje rade u oblasti visoke tehnologije u međunarodnom transferu tehnologije, istraživanju, tehnološkom razvoju i demonstracionim aktivnostima.
Podrška pronalazaštvu kroz kreiranje finansijskih instrumenata za pomoć projektima inovacija, koji bi bili ekonomski isplativi i razvijeni uz pomoć naučnih timova ili organizacija.
Podrška stvaranju novih jedinica za transfer inovacija u sektoru poljoprivrede i proizvodnje hrane, podrška kreiranju proizvoda visokog kvaliteta koji bi mogli biti cenovno i tehnološki konkurentni na svetskom tržištu.
b) U sektorima koji predstavljaju osnov privredne strukture
Potrebno je razviti poseban skup mera za promociju preduzetništva u specifičnim sektorima koji su određeni kao najvažniji sa stanovišta uticaja na ukupan ekonomski razvoj (kao, na primer, poljoprivreda i proizvodnja hrane, ekološki turizam, fito proizvodi itd.). Tako, recimo, povećanje kvalifikacija onih koji su zaposleni u turizmu treba da obuhvati investiranje u stručnu obuku, uključujući tu i prekvalifikovanje, sticanje svetski priznatih kvalifikacija i učešće u međunarodnim programima transfera znanja.
Stimulisanje razvoja i opstanak na tržištu postiže se i kroz podizanje konkurentnosti MSP i preduzetništva, sprovođenjem sledećih aktivnosti:
Podizanje konkurentnosti MSP u odnosu na velika preduzeća kroz omogućavanje ravnopravnog položaja na tržištu, posebno finansijskom;
Jačanje upravljačkog kapaciteta u MSP i povećanja svesti o značaju usluga konsaltinga;
Podsticanje interesnog povezivanje MSP kroz specifične vidove poslovanja (klasteri, razvoj tržišnih marki na nacionalnom i regionalnom nivou, zadrugarstvo i kooperative – uz zakonodavno stimulisanje zadrugarstva, kooperativa, preduzetničkih asocijacija, naročito u cilju povećanja zaposlenosti);
Podrška sektoru MSP u tehničkoj i tehnološkoj opremljenosti, kroz promovisanje inovativnog razvoja preduzetništva i stimulisanje veće tehnološke opremljenosti, povezivanje sa naučnoistraživačkim sektorom i korišćenje evropskih iskustava u najnovijoj tehnologiji i obrazovanju;
Podrška direktnim stranim investicijama u MSP sektor, uklanjanjem prepreka za privlačenje SDI i usvajanjem dugoročne politike o sigurnosti ulaganja.
Unapređenje finansijskih podsticaja da bi se rad više isplatio jedna je od važnih smernica Strategije zapošljavanja Evropske unije. U interesu svih učesnika na tržištu je da se poboljšaju uslovi za efikasno formiranje zarada. Poštovanje fundamentalnog načela ‘za jednak rad jednaka zarada’ važan je uslov za stabilnu i zdravu privredu. Budući da zarade uslovljavaju visinu tražnje i kapacitete tržišta, pravilnu distribuciju i stabilnost zaposlenosti, važno je omogućiti održavanje visokog, ali dugoročno održivog, nivoa rasta realnih zarada. Razlika između visine zarade i naknade za nezaposlene treba da bude dovoljno velika da svede oportunističko ponašanje nezaposlenih koji su korisnici naknade na što manju meru. Najzad, u kontekstu rešavanja problema viška zaposlenih potrebno je razviti specifične instrumente kojim bi se radnici koji imaju pravo na otpremninu podstakli da je koriste za samozapošljavanje ili obezbedjivanje novog zaposlenja.
Proces formiranja zarada utiče na stepen fleksibilnosti tržišta rada, socijalne sigurnosti i stabilnosti privrede. Iskustvo pokazuje da veću fleksibilnost i efikasnost tržišta rada obezbeđuje formiranje osnovne minimalne zarade na nacionalnom nivou, nego različitih nivoa u regionima sa različitim nivoom ekonomskog razvoja ili stopom nezaposlenosti. Pri tome uvek postoji mogućnost tržišnog utvrđivanja veće zarade u pojedinim granama, u zavisnosti od ekonomskih mogućnosti.
Moć vlade da utiče na visinu i dinamiku zarada tiče se pre svega oblasti određivanja minimalne cene rada (u saradnji sa socijalnim partnerima), dinamike plata u javnom sektoru i promena direktnih poreza i doprinosa iz zarada. Rešenja u ovoj oblasti direktno ili kroz mehanizam ugledanja utiču na odredjivanje stimulansa za rast ponude rada, kroz povećanje prosečne zarade u zemlji, a takođe i na određivanje tražnje za radom, kroz promene agregatnih troškova rada. Ne sme se dozvoliti da interes pojedinih grana ili sektora ugrozi budžetsku ravnotežu, makroekonomsku stabilnost zemlje i socijalnu koheziju. Na primer, smanjivanje opterećenja porezima i doprinosima socijalnog osiguranja stimulisaće proces otvaranja novih radnih mesta, ali će imati i značajne posledice na prihode budžeta i ustanova socijalnog osiguranja i njihovu sposobnost da servisiraju svoje obaveze.
Da bi se ustanovile adekvatne mere u unapređenju finansijskih podstacaja zapošljavanju, potrebno je periodično (koristeći, izmedju ostalog i okvire akcionih planova zapošljavanja) analizirati postojeći sistem transfera nezaposlenima, poreski sistem i stimulativne mere, kao i sistem formiranja minimalne cene rada. U cilju sistematskog unapređenja finansijskih podsticaja da bi se rad više isplatio i zaposlenost povećala, treba kontinuirano ili u godišnjim intervalima obavljati sledeće aktivnosti:
Sistematska revizija sistema transfera za nezaposlene i njegova restriktivna primena, s ciljem da se poboljša njegova targetiranost i smanje nezaposlenost i siromaštvo. Rast minimalne zarade treba da bude brži nego rast naknade za nezaposlene. Širenje razlike između prosečne plate nekvalifikovanih radnika i socijalne pomoći stimulisaće neaktivne osobe koje su obeshrabrene niskim nadnicama da se uključe u tržište rada i povećati društvenu uključenost. Pri tome, povećanje minimalne zarade mora biti pažljivo odmereno, uzimajući u obzir dinamiku privredne aktivnosti zemlje. Nagla i velika povećanja zarada mogu voditi zatvaranju nekih radnih mesta, posebno za nekvalifikovane radnike, koji su među najosetljivijim socijalnim grupama na tržištu rada. Imajući u vidu iskustva drugih zemalja, postojeću praksu utvrdjivanja minimalne zarade i perspektive tržišta rada u Srbiji, minimalna zarada u Srbiji u periodu koji pokriva ova Strategija ne bi trebalo da bude niža od 33%, niti viša od 45% prosečne zarade.
Sistematska analiza poreskog sistema, sa posebnom pažnjom na određivanju poreskog opterećenja radnika sa niskim kvalifikacijama, kao i uvođenje promena u cilju smanjivanja tendencija ka neprijavljenom poslu. Primena umereno progresivnog metoda oporezivanja dohodaka građana i smanjivanje stope opterećenja za grupe sa najnižim dohocima povećava kupovnu moć građana sa niskim primanjima, a sa druge strane potpomaže otklanjanje neformalnog zapošljavanja. Određivanje poreske skale treba da bude u saglasnosti sa dinamikom poreskih prihoda, uključujući tu porez na ukupni dohodak građana i raspodelu dohotka od oporezivanja zarada po dohodovnim grupama, tako da nema tenzija u ostvarivanju prihoda budžeta.
Kreiranje podsticaja i dodatnih mogućnosti za produktivnu upotrebu otpremnine, umesto podsticanja prekomerne lične potrošnje, za zaposlene koji gube posao tokom privatizacije i restrukturiranja. U tom cilju, treba omogućiti jednokratnu isplatu čitavog iznosa otpremnine samo u cilju samozapošljavanja, odnosno udruživanja radi otpočinjanja zajedničkog biznisa. Takodje, preporučuje se uvodjenje vaučera koji bi omogućili prenošenje prava na otpremninu na poslodavca, pod uslovom da zaposli i zadrži trajno ili na odgovarajući minimalni period lice sa pravom na otpremninu.
a. Aktivne mere politike tržišta rada i transformacija pasivnih mera u aktivne
Suština ove dimenzije strategije zapošljavanja je u nastojanju da se delovanjem na ponudu rada ubrzaju tokovi na tržištu rada i povećaju privredni rast, zaposlenost i aktivitet stanovništva u radnom dobu kroz aktivnu podršku u traženju posla i obezbedjivanju šansi za novo zaposlenje svim nezaposlenim i obeshrabrenim neaktivnim licima, a naročito onima koji su u posebno teškom položaju na tržištu rada. Ona uključuje i opredeljenje da se minimizira učešće pasivnih politika (prvenstveno naknada za nezaposlenost i otpremnina) kroz razvoj privlačnih radnih alternativa.
Uz promociju zaposlenosti i rasta, podjednako je važna uloga aktivnih mera u obezbedjivanju socijalnog uključivanja i sprečavanju rasta društvenih nejednakosti. Otuda je neophodno obezbediti njihovu usmerenost (targetiranost) ka onima kojima je pomoć najpotrebnija. Inače, postoji opasnost da se sredstva troše na one koji bi pronašli i zadržali zaposlenje i bez programske podrške. Da bi se pratila neto efikasnost aktivnih mera, neophodno je razviti sisteme njihovog praćenja i evaluacije i sprovoditi naučno zasnovana eksperimentalna istraživanja njihovih efekata.
Premanentno praćenje i evaluacija aktivnih mera su veoma bitni imajući u vidu da kako medjunarodna, tako i domaća iskustva u njihovoj primeni pokazuju da su njihovi neto efekti često sasvim skromni. U nastavku se ukratko iznose osnovni tipovi aktivnih mera politike tržišta rada i ukazuje na osnovne probleme u njihovom kreiranju, polazeći od tri osnovne grupe ovih politika – a) pomoć u traženju posla i savetovanje, b) kreiranje poslova i c) obuka i prekvalifikacija.
Pomoć u aktivnom traženju posla je osnovni i po mnogima najznačajniji i najefikasniji tip aktivne politike tržišta rada, u kojem ključnu ulogu ima služba za zapošljavanje. Ekonomski cilj ovog tipa usluge je da smanji troškove i vreme pribavljanja informacija pripadnika radne snage o slobodnim radnim mestima, kao i poslodavaca o raspoloživim radnicima, te da efikasno poveže slobodna radna mesta sa licima koja traže zaposlenje. Ovaj tip aktivne politike odvija se kroz veliki broj aktivnosti i programa, koje uključuju: ocenu sposobnosti i kvalifikacija, pripremu biografije i usavršavanje tehnike intervjua, savetovanje, izradu individualizovanih planova traženja posla, klubove za traženje posla, posebne programe za posebno pogodjene grupe itd.
Osnovna prednost ovog tipa aktivne politike je u tome što ima najveći obuhvat – praktično svako nezaposleno lice može da računa sa podrškom u traženju posla. Programi su po pravilu jeftini i visoko rangirani u evaluacijama efikasnosti u poredjenju sa drugim tipovima programa. Pošto njihov uspeh ključno zavisi od kapaciteta, opremljenosti i ljudskih potencijala službi za zapošljavanje, medjunarodne organizacije poput ILO-a i OECD-a potenciraju značaj reforme i organizacionog osnaživanja službi za zapošljavanje.
Ovde treba primetiti da podrška aktivnom traženju posla ima izraženije pozitivne efekte u situacijama rastuće tražnje za radnom snagom i dobre profesionalne i prostorne mobilnosti radne snage. Uz to, ona pokazuje bolje rezultate u radu sa osobama koje prvi put traže zaposlenje i mladjim osobama, a skromnije u radu sa starijim osobama i osobama koje su izgubile posao kao višak zaposlenih. Drugim rečima, prethodno opisane strukturne osobine tržišta rada u Srbiji, tipične za ranu i srednju fazu tranzicije, nisu najbolje indikovane za isključivo oslanjanje na aktivno traženje posla kao osnovni vid aktivne politike tržišta rada. Stoga se ne smeju zanemariti ni druga dva osnovna tipa aktivne politike – kreiranje poslova i obuka i prekvalifikacija.
Kreiranje poslova se često poistovećuje sa aktivnom politikom tržišta rada, što je pogrešno. Ovaj tip uključuje dosta širok skup mera i programa, od kojih su najpoznatiji javni radovi (programi direktnog kreiranja poslova), subvencije plata i programi samozapošljavanja.
Javni radovi su po svojoj suštini kontra-ciklična mera za smanjenje siromaštva, jer pružaju privremeno zaposlenje uz niske nadnice. Uključivanje u programe javnih radova se često koristi kao test spremnosti za rad nezaposlenih lica, posebno onih koji primaju naknadu za nezaposlenost ili za koje se pretpostavlja da su angažovani u sivoj ekonomiji. Javne radove može neposredno da organizuje Vlada ili lokalne vlasti, ili da budu osmišljeni kao saradnja vladinih i nevladinih organizacija i privatnih poslodavaca. Uglavnom je reč o radno-intenzivnim projektima usmerenim ka izgradnji ili održavanju i rehabilitaciji infrastrukture. U novije vreme kao osnovni cilj javnih radova ističe se povećanje zapošljivosti posebno pogodjenih grupa na tržištu rada, kroz sticanje radnog iskustva i omogućavanje kontakata sa poslodavcima, kao i kroz obuku za jednostavnija deficitarna zanimanja u pripremnoj fazi ovakvih programa.
Evaluacije ovih programa pokazuju umereno pozitivne efekte kada je reč o povećanju zapošljivosti posebno ugroženih kategorija radne snage i relativno slabe ukupne efekte na zaposlenost. Sprovodjenje pilot projekta ‘Lepša Srbija’, u saradnji MRZSP i UNDP, koji kombinuje programe obuke za gradjevinska zanimanja sa javnim radovima pokazalo je skromne, ali ipak obećavajuće rezultate. Jedna od važnih pouka prve faze je da programe renoviranja javnih objekata i elemenata lokalne infrastrukture treba usmeriti ka najsiromašnijim opštinama i onima sa najmanjom tražnjom za radom, kako bi uslovi obuke i zaposlenja bili dovoljno podsticajni za dovoljan broj nezaposlenih lica obuhvaćenih ovim vidom aktivne politike tržišta rada.
Subvencije za zapošljavanje (subvencije plata) pružaju podsticaje za kreiranje poslova kroz poreske olakšice ili direktne nadoknade poslodavcima vezanim za zapošljavanje nezaposlenih lica pod odredjenim uslovima, ili za zadržavanje radnika koji bi inače bili otpušteni. Redje, ove subvencije mogu biti namenjene nezaposlenima u formi bonusa za zapošljavanje kao podsticaj za brže ponovno nalaženje posla.
Evaluacije pokazuju da subvencije često imaju skromne neto efekte, jer programi zahtevaju snažno i dugotrajno praćenje i saradnju sa drugim državnim agencijama, da bi se izbegle zloupotrebe. Za subvencije se često vezuju dva nepovoljna efekta na koja se nailazi i u drugim programima, tzv. ‘mrtvi efekat’, odnosno opasnost da programi obuhvate lica koja bi se ionako zaposlila, i ‘efekat zamene’, odnosno opasnost da programi pomognu jednoj grupi da se zaposli po cenu istiskivanja druge grupe u nezaposlenost.
Programi samozapošljavanja, usmereni ka radnom angažovanju nezaposlenih lica kroz otpočinjanje sopstvenog biznisa ili udruživanje u cilju stvaranja mikro i malih preduzeća, po pravilu su zasnovani na direktnom obezbedjivanju kredita i tehničke pomoći ili u obezbedivanju pristupa kreditnom tržištu, dok redje uključuju uslovnu bespovratnu pomoć.
Evaluacije ovih programa ukazuju na nešto povoljnije efekte u odnosu na subvencije za zapošljavanje. Obično se ukazuje na činjenicu da samo mali procenat pripadnika radne snage ima preduzetničke sklonosti kao na njihovo ozbiljno ograničenje. S druge strane, u uslovima restrukturiranja velikih preduzeća okretanje samozapošljavanju za one koji gube posao, posebno u manjim industrijskim centrima sa manje poslodavaca, predstavlja često jedino praktično rešenje. Stoga bi u narednim godinama trebalo posvetiti dodatnu pažnju i razviti nove modalitete za programe samozapošljavanja.
Obuka i prekvalifikacija je tip aktivne politike tržišta rada čiji je osnovni cilj da poveća zapošljivost i produktivnost nezaposlenih lica, kroz prilagodjavanje ponude rada zahtevima poslodavaca. Obuka može biti usmerena ka pojedincima ili grupama, u formalnim učionicama ili u preduzećima, kada uzima oblik obuke na poslu. Ciljne grupe su često mladi, dugoročno nezaposleni ili otpušteni radnici sa neodgovarajućim znanjima i veštinama.
Evaluacije ukazuju na relativno skromnu efikasnost masovnih i opštih programa, te na veće efekte manjih programa koji uključuju sticanje specifičnih znanja u okruženju poslodavca. To znači da su za uspeh ovih programa neophodna ozbiljnija finansijska sredstva i veće angažovanje svih aktera – poslodavaca, nezaposlenih na obuci, službe za zapošljavanje i stručnih institucija za obuku.
Pasivne mere politike tržišta rada uključuju naknade za nezaposlenost (i druga prava koja proističu iz stanja nezaposlenosti) i otpremnine radnicima koji su postali višak zaposlenih u procesu restrukturiranja. S obzirom da sa odmicanjem procesa restrukturiranja raste broj radnika sa radnim iskustvom (i posledičnim pravom na nadoknadu) koji bivaju otpušteni, opšta tendencija je da raste učešće izdataka za pasivne mere u ukupnim izdavanjima za politike tržišta rada. To je slučaj i u Srbiji, gde to učešće prelazi 90%, uz rastuće gomilanje obaveza prema nezaposlenima (dugovanja tokom 2003. su se akumulirala na 6 zaostalih mesečnih nadoknada). Osim toga, veoma značajna sredstva iz Tranzicionog fonda namenjena otpremninama sasvim sporadično bivaju upotrebljena za novo zapošljavanje, i uglavnom se usmeravaju u ličnu potrošnju.
Transformacija pasivnih mera u aktivne predstavlja veliki izazov i potencijal za Vladu i NSZ, s obzirom na mogućnost produktivnog aktiviranja značajnih finansijskih sredstava namenjenih nadoknadama i otpremninama. Preporučeni inovativni instrument za ovu transformaciju jesu vaučeri (kuponi) za zapošljavanje, kojima bi se, u momentu zapošljavanja nezaposlenog lica, omogućio jednostavan transfer punih ili preostalih prava na naknadu, odnosno otpremninu, na poslodavca koji ga zapošljava, uz skup definisanih uslova. Medjutim, da bi uvodjenje vaučera dalo punije efekte, neophodno je popularizovati njihovu primenu i aktivirati lokalne koalicije za zapošljavanje, posebno u sredinama kojima predstoji značajno restrukturiranje velikih preduzeća sa očekivanim smanjivanjem broja zaposlenih u njima.
Prevencija dugoročne nezaposlenosti
Dugoročna nezaposlenost predstavlja jedan od glavnih problema srpskog tržišta rada. Prema podacima Ankete o radnoj snazi iz 2003. godine više od tri četvrtine nezaposlenih provelo je više od jedne godine u potrazi za poslom.
Reintegracija dugoročno nezaposlenih lica na tržište rada predstavlja veoma složen zadatak pre svega zbog zastarevanja znanja i veština i gubljenja radnih navika usled odvojenosti od rada. Isključenost sa tržišta rada takodje dovodi do psiholoških problema i pogoršanja socijalno-ekonomskog položaja dugoročno nezaposlenih lica. Dugoročna nezaposlenost je natprosečno zastupljena kod osoba i grupa koje imaju veći rizik od zapadanja u socijalnu isključenost, kao što su lica bez kvalifikacija, starije odrasle osobe (preko 50 godina), lica sa problemima u socijalnoj adaptaciji, odredjene etničke grupe (naročito Romi).
Medju aktivnim merama posebnu ulogu ima aktivno traženje posla kao ključan i verovatno najefikasniji segment aktivne politike tržišta rada. Za prevenciju dugoročne nezaposlenosti i integraciju nezaposlenih lica pre ulaska u dugoročnu nezaposlenost neophodno je postaviti cilj Nacionalnoj službi za zapošljavanje da sa svakim nezaposlenim licem u odredjenom roku (npr. 6 meseci) od dana prijavljivanja na evidenciju razvije individualni plan zapošljavanja tog lica. Ovaj plan bi uključivao skup zajednički osmišljenih aktivnosti koje bi s jedne strane podržale aktivno traženje posla usmereno ka punom iskorišćavanju postojećih potencijala nezaposlenog lica, a sa druge strane pomogle nezaposlenom licu da stekne dodatna znanja i kvalifikacije neophodne za brzu reintegraciju na tržište rada. Posebno je važno postići kroz savetodavni rad da nezaposleno lice doživljava individualni plan zapošljavanja kao sopstveno vlasništvo, umesto spolja nametnute formalne obaveze. U izradi individualnih planova prednost treba dati pojedincima koji imaju veći rizik od zapadanja u dugoročnu nezaposlenost, bilo po osnovu individualnih ili statističkih (grupnih) karakteristika.
U okviru aktivnosti na prevenciji dugoročne nezaposlenosti po svom značaju se izdvajaju i mere stručnog osposobljavanja, odnosno sticanja radne prakse. Cilj ovih mera jeste pružanje mogućnosti nezaposlenim licima sa povećanim rizikom od dugoročne nezaposlenosti da steknu odgovarajuće radno iskustvo, radne navike i odgovarajuće praktične veštine koje bi povećale njihove šanse za zapošljavanje.
Javni radovi su aktivna mera namenjena uglavnom socijalno ugroženim grupama sa većim rizikom od dugoročne nezaposlenosti za obavljanje poslova od opšteg interesa (u oblasti komunalnih, infrastrukturnih, socijalnih i drugih aktivnosti) sredstvima centralnog i lokalnog budžeta. Kad god je to moguće, treba nastojati da se javni radovi koriste ne samo kao način trenutnog zapošljavanja ovih lica, već da se kroz odgovarajući pripremnu obuku i obuku na poslu poveća njihova opšta zapošljivost.
Ciljevi
Smanjenje učešća dugoročno nezaposlenih (preko 12 meseci) u anketnoj nezaposlenosti po dinamici od 2,5% godišnje u periodu od 2005-2010. godine.
Zapošljavanje mladih
Položaj mladih na tržištu rada karakteriše se znatno višim stopama nezaposlenosti i znatno nižim stopama zaposlenosti i učešća u odnosu na opštu populaciju u radnom dobu. Stope nezaposlenosti mladih do 25 godina su skoro trostruko više od prosečnih, dok su stope zaposlenosti i učešća oko dva i po puta niže od proseka za sve starosne grupe. Ovi odnosi su nepovoljni u poredjenju ne samo sa razvijenim, nego i sa zemljama u tranziciji. S druge strane, zbog veće prilagodljivosti i niže plate prihvatanja (tj. najniže plate za koju su spremni da rade), mladi imaju barem jednake šanse u odnosu na druge starosne kategorije da nadju privremeno ili neformalno zaposlenje.
Šanse za zapošljavanje mladih u velikoj meri zavise od kvaliteta obrazovnog sistema i njegove prilagodljivosti tehnološkim i strukturnim promenama, što se detaljnije razmatra u poglavlju 4.1.
Sistem mera za povećanje šansi mladih na tržištu rada obuhvata različite oblike dodatnog obrazovanja i obuke koji uključuju programe volontiranja, radne prakse i pripravničkog rada, kao i inoviranje znanja i veština. U cilju uspešnog uključivanja u tržište rada neposredno posle završetka školovanja, ali i prevencije prevremenog napuštanja procesa obrazovanja, potrebno je široko primenjivati praksu karijernog vodjenja i savetovanja na svim nivoima obrazovanja, uključujući i informisanje o stanju i perspektivama na tržištu rada i sadašnjim i očekivanim šansama odredjenih profesija na njemu.
Ciljevi
Povećanje stope zaposlenosti kod mladih u starosnoj grupi 15-24 godine na 20% u 2010. godini.
Smanjenje odnosa izmedju stope nezaposlenosti mladih u starosnoj grupi 15-24 godine i opšte stope nezaposlenosti na 2:1 u 2010. godini.
b. Reforma Nacionalna služba za zapošljavanje
Preduslov za puno postizanje ciljeva ove i većine drugih dimenzija Strategije je reforma Nacionalne službe za zapošljavanje. Do 2010. godine neophodno je u potpunosti ostvariti četiri medjuzavisna stuba modernog javnog servisa – 1) orijentacija na potrebe klijenta, 2) funkcionalna decentralizacija i razvoj procesnog modela, 3) merenje performansi i 4) adekvatan informacioni sistem tržišta rada.
Klijentska orijentacija
Reformska načela za razvoj klijentno orijentisane usluge kao jednog od osnovnih instrumenata za efikasnu primenu aktivne politike zapošljavanja uključuju: a) raspodelu zadataka u okviru javnog sektora koja omogućava posrednicima u zapošljavanju da se fokusiraju na njihove izvorne funkcije i povećaju obim i kvalitet vremena koje posvećuju radu sa klijentima (licima koja traže zaposlenje i poslodavcima), umesto nepotrebnog administriranja radi ostvarivanja drugih prava korisnika, npr. Iz zdravstvenog osiguranja; b) razvoj profila stručnjaka (ili timova) koji mogu da odgovore na različite potrebe korisnika usluga; c) smanjenje vremena čekanja na uslugu i uspostavljanje otvorenog kompjuterskog sistema komplementarnog sa ‘tradicionalnom uslugom posredovanja’; d) proširivanje i intenziviranje kontakta sa preduzećima uspostavljanjem specijalizovanih mreža agenata za zapošljavanje; e) klasifikacija tražilaca zaposlenja prema riziku od nezaposlenosti i f) razvoj funkcije karijernog vodjenja i savetovanja.
Decentralizacija i procesni pristup
Približavanje usluge klijentima istovremeno predstavlja snažan argument za decentralizaciju aktivnih mera tržišta rada NSZ. Problemi koji se odnose na zadovoljenje potreba za radnicima ili obim i obeležja ‘tvrdog jezgra’ nezaposlenosti obično su uslovljeni lokalnim kretanjima na tržištu rada. Programi i rešenja zbog toga moraju biti prilagodjeni potrebama na regionalnom i lokalnom nivou u saradnji sa drugim akterima u oblasti politike tržišta rada na lokalnom nivou. U tom kontekstu decentralizacija ne uključuje samo razvoj mreže službi za zapošljavanje na lokalnom nivou, već, značajnije, i davanje većih ovlašćenja i razvoj lokalnih kapaciteta u cilju efikasnijeg odlučivanja na nivou lokalnih službi za zapošljavanje. Definisanje opštih smernica za sprovodjenje politike zapošljavanja na nacionalnom nivou i distribucija sredstava prema jedinstvenim kriterijumima predstavlja dobar model za razvoj lokalne ekonomije. S druge strane, fleksibilan pristup razvoju mera i programa i izbora aktivnosti za realizaciju opštih smernica trebalo bi da dovede do pozitivne takmičarske atmosfere izmedju lokalnih službi što u krajnjem ishodu, kroz razmenu iskustava, evaluaciju i usvajanje ‘najbolje lokalne prakse’ na nacionalnom nivou u vidu novih smernica vodi poboljšanju efikasnosti NSZ.
Razvoj monitoringa i evaluacije
Suštinski deo reforme NSZ predstavlja i razvoj praćenja i vrednovanja, uključujući i uspostavljanje sistema merenja performansi. Merenje performansi se može odnositi na izbor i ocenjivanje uticaja preduzetih mera i aktivnosti (monitoring i evaluacija), kao i postavljanje budućih ciljeva postignuća (indikativno targetiranje). Primena sistema merenja performansi podrazumeva postojanje pouzdanih, uporedivih i trajno raspoloživih podataka. Indikatori performansi treba da omoguće službama za zapošljavanje kvantifikaciju sopstvene efikasnosti u sprovodjenju programa i pružanju usluga. Sa stanovišta postepenog prelaska na decentralizovani sistem upravljanja razvoj indikatora performansi predstavlja preduslov za prelazak sa sistema ‘upravljanja direktivama’ na sistem ‘upravljanja ciljevima’. U ovakvom sistemu uloga Direkcije ostaje ključna, jer njeni kapaciteti ostaju kreativno iskorišćeni za koordinaciju praćenja, evaluacije, identifikovanje najbolje prakse, otklanjanju slabosti, unapredjenju standarda usluga i dizajna programa, kao i harmonizaciji aktivnosti na lokalnom nivou.
Adekvatan informacioni sistem tržišta rada
Posebno značajno mesto za razvoj i implementaciju politike zapošljavanja predstavlja razvoj indikatora prema standardima MOR-a i EUROSTAT-a. U prvom slučaju radi se o 20 ključnih indikatora tržišta rada, a u drugom 100 indikatora neophodnih u realizaciji smernica EU u oblasti zapošljavanja. Ključnu nadležnost u ovom domenu ima Republički zavod za statistiku. S obzirom na neuredjenost u ovoj oblasti prioritet na nacionalnom nivou bi trebalo da predstavlja donošenje zakona o statističkim istraživanjima u kojem bi se definisali institucionalni okviri, nadležnost, obim, vrsta i dinamika istraživanja.
Sledeće kategorije podataka predstavljaju neophodni minimum za praćenje tokova na tržištu rada, kao i primene ove Strategije:
– zaposlenost, nezaposlenost i prikrivena nezaposlenost – postojeći nivo i struktura,
– ponuda i tražnja za radnom snagom, opšti nivo i struktura po kvalifikacijama i veštinama,
– nivo zarada i uslovi rada,
– dohodak, nivo i struktura,
– slobodna radna mesta i kvalifikacije lica koja traže zaposlenje,
– informacije o zanimanjima.
U ovoj oblasti strateški cilj je da se do 2010. godine pokriju svi indikatori MOR-a i 90% indikatora EUROSTAT-a.
U periodu koji pokriva ova Strategija neophodno je da Nacionalna služba za zapošljavanje značajno unapredi metodologiju sakupljanja i analize podataka iz sopstvenih izvora i njihove prikladne i pravovremene distribucije telima koja ih zatim kombinuju sa podacima iz drugih izvora u cilju dobijanja opšte slike o trendovima i funkcionisanju tržišta rada. Uloga NSZ posebno je značajna kada je reč o prikupljanju podataka o kretanjima na tržištu rada na lokalnom nivou i nivou okruga, jer standardne ankete RZS nemaju dovoljni obuhvat za te nivoe.
Razvoj privatnih agencija za zapošljavanje
Mogućnost osnivanja privatnih agencija uvedena zakonom od 2003. godina predstavlja korak napred prema efikasnijem delovanju na ograničavanje rasta nezaposlenosti i podsticanje zapošljavanja. Iskustva u zemljama EU i zemljama u tranziciji pokazuje da saradnja izmedju privatnih agencija i javnih službi za zapošljavanje kao glavnih nacionalnih institucija za sprovodjenje politike zapošljavanja može imati različite oblike: razmena informacija o slobodnim poslovima; specijalizacija privatnih agencija za rad sa posebnim kategorijama nezaposlenih lica; tenderske procedure na bazi odgovarajućih kriterijuma i poveravanje odredjenih poslova agancijama, kao i sistem vaučera (vaučer po licu koje agencije zaposle).
Tokom devedesetih godina mnogi pripadnici radne snage, kao i preduzeća, pokazali su zavidnu sposobnost životnog i poslovnog preživljavanja u veoma teškim okolnostima. Nažalost, ovu adaptibilnost nije bilo lako ostvariti u okvirima formalne ekonomije, niti uz pomoć formalnog sistema obrazovanja. Posledično, fleksibilnost i adaptibilnost su u Srbiji danas još uvek više obeležja sive nego formalne privrede. Raširena praksa zapošljavanja na odredjeno vreme skoro da je jedini, ali i najmanje poželjan, aspekt fleksibilnosti u formalnom sektoru, jer je asimetrična po karakteru i po pravilu stavlja zaposlene na odredjeno vreme u inferioran položaj. Do kraja decenije fleksibilnost i adaptibilnost treba da postanu ključne karakteristike formalnog sektora, kako kroz direktnu organizovanu aktivnost države i socijalnih partnera, tako i, još važnije, kroz dovršavanje procesa restrukturiranja i privatizacije.
Suština treće evropske smernice o promovisanju fleksibilnosti i adaptibilnosti na tržištu rada je u tome da svaki pripadnik radne snage treba da ima što više legalnih i praktičnih mogućnosti za svoje radno angažovanje u stalno menjajućem okruženju koje zahteva doživotno učenje. Ona podrazumeva optimizaciju radne aktivnosti zaposlenog u skladu sa njegovim sopstvenim potrebama, kao i potrebama poslodavca, umesto unilateralnog nametanja fleksibilnih oblika zapošljavanja da bi se smanjili troškovi unajmljivanja i otpuštanja za poslodavca. Ono što je fleksibilnost za zaposlene, to je adaptibilnost za preduzeća – takva organizacija rada i poslovanja i takve tehnologije koje podstiču nove oblike radnog angažovanja.
Preciznije, prilagodljivost pojedinaca i preduzeća na tržištu rada treba, kroz zakonska rešenja i podsticajne mere, jačati u pravcu:
raznovrsnosti ugovornih oblika rada, uključujući radno vreme, mogućnosti profesionalnog napredovanja, boljeg balansa izmedju rada i privatnog života, kao i fleksibilnosti i sigurnosti;
šireg pristupa obrazovanju i stručnom usavršavanju, posebno za radnike niže stručnosti;
boljih uslova rada, uključujući zaštitu, sigurnost i zdravlje na radu sa ciljem značajnog smanjivanja nesreća na radu i profesionalnih bolesti;
kreiranja i širenja novih oblika organizacije rada koji podstiču produktivnost i kvalitet rada.
Fleksibilnost radnog vremena (koja uključuje takve aranžmane kao što su prilagodljivo radno vreme, skraćeno radno vreme, rad za više poslodavaca sa nepunim radnim vremenom, godišnji fond radnih časova umesto nedeljnog ili mesečnog fonda i drugi) i oblika zapošljavanja je od velikog značaja za povećavanje stope aktiviteta radne snage, posebno medju pripadnicima radne snage koji imaju veće obaveze u domaćinstvu (tipično majke sa malom decom), žele da kombinuju rad sa obrazovanjem (npr. studenti) ili pripadaju posebno pogodjenim grupama na tržištu rada.
Mere u ovom domenu trebalo bi da se fokusiraju na:
Promovisanje fleksibilnih oblika zapošljavanja medju poslodavcima i pripadnicima radne snage kroz informisanje i stručnu pomoć, kao deo aktivnosti NSZ, MRZSP, PKS, sindikata i udruženja poslodavaca.
Indikator uspeha bile bi godišnje stope zaposlenosti na nepuno radno vreme, na puno radno vreme, kao i na odredjeno vreme. Rast zapošljavanja na nepuno radno vreme treba da bude za 10% brži u odnosu rast zapošljavanja u ostala dva oblika, kao i da im bude komplementaran.
Kako profesionalna, tako i geografska pokretljivost radne snage u Srbiji su veoma slabe. Osnovni uzroci ovakvog stanja leže u faktorima dugoročnog karaktera, koji uključuju rigidan sistem formalnog obrazovanja i nedovoljno razvijen i nestandardizovan sistem obrazovanja odraslih kada je reč o profesionalnoj mobilnosti, a visoke troškove mobilnosti i stanovanja, kao i monotonu regionalnu strukturu tražnje za deficitarnim zanimanjima kada je reč o prostornoj mobilnosti.
Bez obzira što ova Strategija polazi od toga da je u srednjem roku moguće više učiniti na uravnotežavanju regionalnog razvoja približavajući poslove radnicima nego obrnuto, o čemu se detaljnije govori u poglavlju 5.2., potrebno je formulisati i implementirati sistem mera koje bi podstakle geografsku mobilnost radne snage. Ove mere treba da budu usklađene sa konceptom smanjivanja razlika između regionalnih tržišta rada. Osnovne mere usmerene ka podsticanju geografske mobilnosti radnika su:
uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema za praćenje stanja na tržištu rada,
objavljivanje podataka o slobodnim radnim mestima na jedinstvenom sajtu, kao i redovno izdavanje publikacije sa istim sadržajem koja će se distribuirati u svim opštinama u Srbiji,
povećanje privlačnosti zaposlenja u manjim mestima obezbeđivanjem pokrivanja dela troškova stanovanja (ili alternativno, putnih troškova) i zapošljavanja bračnog partnera.
Pitanje profesionalne mobilnosti je usko povezano sa problemima obrazovanja radne snage. U skladu sa konceptom povećanja kvaliteta ljudskog kapitala, ključne mere u ovoj oblasti su kreiranje manje rigidnih srednjoškolskih programa i stvaranje zaokruženog, fleksibilnog i standardizovanog sistema neformalnog obrazovanja, koji će pratiti potrebe na tržištu rada (u skladu sa poglavljem IV.1.)
Demografski trendovi u Srbiji, kao i u većini evropskih zemalja, neizostavno vode ka starenju stanovništva. Da bi se dugoročno obezbedio stabilan balans izmedju radno aktivnog i starijeg neaktivnog stanovništva, i obezbedile rastuće stope participacije, neophodno je promovisanje mera aktivnog starenja. Stope participacije, kao i stope zaposlenosti za starosnu grupu između 55 i 64 godine u Srbiji su više od proseka za zemlje u tranziciji, ali su na nižem nivou nego u zemljama OECD-a. Žene iz ove starosne grupe imaju znatno niži aktivitet nego muškarci. Relativno visoke stope participacije i zaposlenosti u ovoj starosnoj grupi je moguće povezati sa sporim restrukuriranjem društvenog sektora. Sa okončanjem procesa privatizacije i restrukturiranja može se očekivati intenzivnije povećanje stope nezaposlenosti starijih radnika, kao i pojava problema njihove zapošljivosti.
U petoj smernici Evropske startegije zapošljavanja navode se osnovne mere kojima se podstiče povećanje ponude rada i podrška aktivnom starenju. Mere navedene u ovoj smernici se prvenstveno odnose na dostupnost stalnog usavršavanja, stvaranje boljih radnih uslova, naročito u pogledu zdravstvene sigurnosti na poslu i uvođenje fleksibilnijih oblika organizacije rada. Naglašava se potreba za eliminisanjem podsticaja za rano izlaženje sa tržišta rada, stvaranjem uslova pod kojima bi se starijim radnicima isplatilo da ostanu aktivni na tržištu rada i putem podsticaja poslodavacima da zapošljavaju starije radnike. Cilj je da se u svim zemljama EU do 2010. godine prosečna starosna dob izlaska sa tržišta rada poveća za 5 godina.
U uslovima relativno visoke nezaposlenosti u Srbiji osnovni pravac u kome treba delovati kada se radi o zaposlenosti starijih radnika je povećanje njihovih mogućnosti da ponovo nađu posao nakon eventualnog otpuštanja iz društvenog sektora tokom njegovog restrukturiranja, uz stvaranje uslova za postepeni odlazak u penziju. Osnovne mere u ovoj oblasti treba da se fokusiraju na:
podsticanje širenja prakse fleksibilnih oblika zapošljavanja posebno pogodnih za starije radnike,
podsticanje poslodavaca da zaposle i zadrže starije radnike kroz subvencije dela poreza i doprinosa,
obezbedjenje osnovne informatičke obuke za starije radnike, posebno ‘bele okovratnike’
uključivanje što većeg procenta nezaposlenih iz ove starosne grupe u aktivne programe na tržištu rada, naročito aktivnog traženja posla i programe zapošljavanja.
Indikator uspeha je stopa participacije ove starosne grupe, kao i stopa zaposlenosti osoba između 55 i 64 godine u privatnom sektoru.
Strategija zapošljavanja ne može biti svedena samo na dimenziju borbe protiv nezaposlenosti. Paralelno sa tim neophodna je i borba za unapredjenje kvaliteta rada. U kontekstu evropske integracije Srbije ova dva cilja nisu medjusobno kontradiktorna, naprotiv, medjusobno se podržavaju i upotpunjuju. Bilo kakvo nastojanje da se uz pomoć socijalnog dampinga postignu kratkoročni dobici u domenu rasta zaposlenosti ne bi moglo da bude dugoročno održivo, jer bi predstavljalo prepreku u procesu evropske integracije. Ali i bez ovog ograničenja, insistiranje na niskim zaradama kao ključnom faktoru konkurentnosti i borbe protiv nezaposlenosti bi dovelo Srbiju u inferioran položaj u svetskoj podeli rada i u zamku periferijske zemlje. Umesto toga, ulaganje u ljudske resurse, kroz reformu obrazovnog sistema, primenu koncepta doživotnog obrazovanja i kroz unapredjenje zaštite zdravlja i bezbednosti na radu, uz postepeno redukovanje zaposlenosti u sivoj ekonomiji, kao ključni mehanizmi poboljšanja kvaliteta i povećanja produktivnosti rada, treba da doprinesu smanjivanju postojećeg jaza izmedju srpskog i evropskog tržišta rada.
Privatizacija, restrukturiranje i modernizacija privrede stvaraju novu privrednu strukturu u kojoj sve više raste značaj trgovine, saobraćaja, finansijskih, intelektualnih, ličnih i drugih usluga. Prilagodjavanje ovim dalekosežnim promenama podrazumeva ne samo reformu obrazovanja, već i stalne programe prekvalifikacija i dodatne obuke pripadnika radne snage, posebno nezaposlenih ili lica sa većim rizikom od ulaska u nezaposlenost.
Obrazovni sistem u Srbiji karakteriše centralizovanost i nedovoljna usklađenost sa stvarnim potrebama na tržištu rada. Dostupnost osnovnog obrazovanja svoj deci je obezbeđena, a udeo nepismenih u populaciji iznad 10 godina je 3,5%. Više od dve trećine aktivnog stanovništva ima samo srednje obrazovanje, a samo 10% populacije iz grupe sa srednjoškolskim obrazovanjem završilo je gimnaziju. Upis učenika u škole opšteg srednjeg obrazovanja je nizak u odnosu na ostale zemlje u tranziciji, što je posledično praćeno visokim stopama upisa u stručne i tehničke škole. Procenat populacije sa visokim nivoom obrazovanja je niži od evropskog proseka. Izdaci za obrazovanje su ispod proseka za zemlje u tranziciji, što je povezano sa slabom opremljenošću škola opremom i učilima. Najveće stope nezaposlenosti beleže se kod osoba sa srednjim obrazovanjem, dok osobe sa najnižim nivoima obrazovanja (manje od osnovne škole) imaju najniže stope nezaposlenosti. Ovakva situacija je verovatno prouzrokovana činjenicom da najslabije obrazovani prihvataju i najlošije poslove. Međutim, trajanje nezaposlenosti je znatno duže kod osoba sa nižim nivoima obrazovanja – prosečno trajanje nezaposlenosti kod osoba sa nivoom obrazovanja nižim od osnovne škole je približno dva puta duže nego kod univerzitetski obrazovanih nezaposlenih, za koje je prosečno trajanje nezaposlenosti 33 meseca.
Razvojem ljudskog kapitala i promovisanjem koncepta doživotnog učenja bavi se 4. smernica Evropske strategije zapošljavanja. Ova smernica sadrži preporuke za sprovođenje strategije doživotnog učenja putem poboljšanja kvaliteta i efikasnosti sistema obrazovanja, posebno obrazovanja odraslih, u cilju sticanja znanja i veština koje su potrebne radnoj snazi u savremenim uslovima. Ove mere usmerene su ka podsticanju profesionalnog razvoja radnika, kao i ka smanjivanju neusklađenosti ponude i tražnje na tržištu rada. Ciljevi koji su postavljeni u ovoj smernici i koje treba ostvariti do 2010. godine su sledeći:
– najmanje 85% osoba do 22 godine starosti u Evropskoj uniji treba da ima završeno više srednjoškolsko obrazovanje;
– prosečan nivo uključenosti u doživotno obrazovanje u zemljama EU trebalo bi da bude najmanje 12,5% radno sposobnog stanovništva (starosna grupa između 25-64 godine).
U Srbiji su uočljiva dva glavna problema u ovoj oblasti:
Slabu tačku u formalnom sistemu obrazovanja u Srbiji predstavljaju srednje stručne škole, što je prouzrokovano rigidnošću školskih programa, sistemom usmerenja koji je zasnovan na staroj privrednoj strukturi i orijentaciji ka formiranju usko specijalizovanih stručnjaka. Svi ovi elementi doveli su do izrazite neusklađenosti ponude radne snage koju formira ovakav srednjoškolski sistem sa zahtevima na tržištu rada.
Druga kritična tačka je sistem obrazovanja i usavršavanja odraslih. Neophodnost razvijanja neformalnog sistema obrazovanja u Srbiji proističe kako iz potrebe da se trenutno postojeći kadrovi prekvalifikuju u cilju (ponovnog) zaposlenja, tako i u cilju podržanja koncepta celoživotnog učenja i poboljšanja kvaliteta ljudskih resursa koje nameće savremeno privredno i tehnološko okruženje.
Od reforme srednjoškolskog sistema teško je očekivati rezultate u kratkom roku. Ipak, neophodno je odmah otpočeti prilagodjavanja u srednjoškolskom sistemu, prvenstveno u cilju smanjenja diskrepance između ponude i tražnje za radnom snagom. Osnovne mere koje bi doprinele ostvarenju ovog cilja su sledeće:
Izvršiti svestranu analizu potreba na tržištu rada, kao i projekcije kretanja tražnje za određenim zanimanjima u narednom periodu. U cilju definisanja potreba za određenim zanimanjima neohodno je razviti dijalog na centralnom i lokalnim nivoima između predstavnika obrazovnog sistema, NSZ, statističkih zavoda i predstavnika privrede i poslodavaca.
Imajući u vidu dinamičnost savremenog privrednog okruženja, umesto rigidnih, usko specijalizovanih programa, neophodno je formirati programe koji će obezbediti šire stručno obrazovanje i veću fleksibilnost.
U okviru funkcionisanja srednjih stručnih škola potrebno je razviti saradnju sa poslodavcima kako bi se učenicima obezbedila adekvatna praksa (razmotriti mogućnost poreskih olakšica za poslodavce koji obezbeđuju praksu, što zahteva i kasniji monitoring u cilju kontrole izvršenja i kvaliteta prakse).
U nastavnim programima veći naglasak treba da bude stavljen na računarsko opismenjavanje. U skladu s tim, škole treba da imaju neophodnu računarsku opremu i pristup Internetu.
U programe srednjih škola potrebno je uvrstiti i kratak kurs o osnovnim karakteristikama i funkcionisanju tržišta rada koji bi u okviru poseta izvodili predstavnici NSZ. Sistem pomoći u profesionalnoj orijentaciji treba da bude dostupniji i prilagođeniji učenicima, što se može ostvariti kako kroz razgovore sa psiholozima i testiranja, tako i kroz organizovanje radionica ili projekata koji bi kombinovali rad, usavršavanje i razvoj ličnih veština. Takođe, neophodno je stvoriti podsticaje i mogućnosti za kontinuirano usavršavanje nastavnog osoblja u cilju obezbeđenja kvaliteta nastave.
Kada je reč o drugom ključnom problemu (sistem obrazovanja i usavršavanja odraslih), osnovni nedostatak je nepostojanje razvijenog sistema obrazovanja odraslih koji bi obezbedio sticanje standardizovanih znanja i priznatih certifikata u za tu svrhu akreditovanim ustanovama. Neophodno je pripremiti strategiju obrazovanja odraslih, kao i potpuno uključiti ovu oblast u zakonsku regulativu obrazovanja.
Osnovne mere za rešavanje ovog problema su:
Ustanoviti stvarne potrebe za određenim znanjima i veštinama kroz dijalog na centralnom i lokalnim nivoima između predstavnika obrazovnog sistema, NSZ, statističkih zavoda i predstavnika privrede i poslodavaca,
Na osnovu toga, u saradnji sa andragozima, formirati standardizovane programe i završne ispite koji bi obezbeđivali dobijanje određene kvalifikacije i priznatog certifikata,
Formirati institucionalni okvir – pored donošenja neophodnih zakona, potrebno je definisati i pokrenuti rad institucija za:
procenu potreba za znanjima i veštinama,
ustanovljavanje standarda zanimanja,
definisanje sistema nacionalnih stručnih kvalifikacija,
formiranje programa (kurikuluma) na bazi modula,
definisanje i sprovođenje procedura certifikacije i akreditacije.
Obezbediti fleksibilnost u smislu da se standardi zanimanja lako i brzo dopunjavaju u skladu sa promenama na tržištu rada i tehnologiji.
Propagiranje koncepta doživotnog učenja potrebno je podržati kako u smislu obezbeđenja finansijskih podsticaja poslodavcima da ulažu u usavršavanje zaposlenih, tako i u smislu obezbeđenja visokog kvaliteta obuke.
Indikatori uspešnosti bili bi smanjenje učešća osoba sa srednjoškolskim obrazovanjem u ukupnom broju nezaposlenih, posebno u odnosu na grupe sa nižim nivoima obrazovanja, kao i uključenost u proces doživotnog učenja (merenjem kroz posebne ankete, kao i uključivanjem odgovarajućih pitanja u Anketu o radnoj snazi).
Usled dugogodišnjih sankcija i tolerisanja i često podsticanja neformalnih privrednih aktivnosti od strane zvaničnih državnih organa u devedesetim godinama, udeo sive ekonomije u Srbiji nešto je viši nego u drugim zemljama u tranziciji. Neke procene govore da se skoro 40% društvenog proizvoda stvara u sivoj zoni ekonomije (Krstić, 2002). Zapošljavanje na crno i rad u sivoj zoni u stvari je u većoj meri korišćen od radnika zaposlenih u državnom i društvenom sektoru svojine, nego od onih koji su tek započinjali svoj privatni biznis.
Postojanje veoma rasprostranjenog neformalnog sektora privrede u Srbiji predstavlja veliki problem iz više razloga. Pre svega, u sivoj zoni radnici najčešće obavljaju posao bez bilo kakve zaštite na radu i garancija socijalne sigurnosti u slučaju bolesti ili povrede na radu. Osim toga, izbegavanje poreskih obaveza natprosečno opterećuje one koji uredno plaćaju poreze i doprinose, a to visoko opterećenje vodi daljoj evaziji poreza. Najzad, netačne informacije o stanju na tržištu rada daju pogrešne signale u vođenju aktivne politike zapošljavanja i dovode do suboptimalnih rezultata i pojedinaca i institucija. Strategija za smanjenje siromastva (2003) izveštava da od svih registrovanih nezaposlenih lica, samo jedna trećina ispunjava sve kriterijume da budu tretirani kao stvarno nezaposleni; četvrtina registrovanih nezaposlenih aktivno radi, a oko 40% ne traži aktivno posao.
Jedan od nesumnjivih prioriteta ove Strategije predstavlja upravo prevođenje sive u formalnu ekonomiju, što je takodje u skladu sa opredeljenjima EU (smernica 9 EU). Očekivani rezultati te integracije su: poboljšanja kvaliteta rada kroz veću sigurnost zaposlenja i zdravstvenu sigurnost na poslu, povećanje zaposlenosti, aktiviteta radne snage i zbrinjavanje viškova zaposlenih. Osim povećanja zaposlenosti i regularnosti u delovanju tržišta rada, prevođenjem sive u formalnu ekonomiju potpomaže se i reintegracija obeshrabrenih osoba i drugih osetljivih socijalnih grupa, koje su sada skoro potpuno izvan radnog kontingenta u formalnom sektoru.
Povećanje registrovane zaposlenosti zahteva opsežne mere konsolidovanja na tržištu rada i transformisanje neprijavljenih poslova u regularne. U cilju transformisanja neformalnog rada u regularno zaposlenje, potrebna je simultana upotreba kombinovanih mera, kako iz oblasti preventive tako i sankcija. U principu, potrebna je primena programa koji poboljšavanju efikasnost tržišta rada, kao i programa koji preduzetništvo, formalnu zaposlenost i samozapošljavanje čine profitabilnijim, a neaktivnost i neformalnu zaposlenost neprihvatljivom i za radnike i za poslodavce. U tom smislu, dolazi u obzir upotreba mera iz sledećih oblasti:
Preventivne mere, kroz razvoj društvene svesti o pogubnim posledicama sive ekonomije i stalnu edukaciju o nužnosti legalizacije poslovanja, kroz uključivanje asocijacija privrednika u proces smanjenja udela neformalne ekonomije, organizovanjem javnih obrazovnih kampanja o štetnosti sive ekonomije i njenim efektima na gubitke budžeta i gubitke celog društva usled redistribucije javnih rashoda;
Stimulativne mere, kroz podsticanje preduzetništva i poslodavaca na legalni rad, putem procesa stalnog smanjivanja poreskog tereta privrede; usvajanjem jednostavnih i transparentnih poreskih zakona i pojednostavljenjem propisa o vođenju knjigovodstvenih, računovodstvenih i poslovnih knjiga; reformisanjem postojećeg sistema socijalnog i zdravstvenog osiguranja i stvaranjem stimulativnog ambijenta za poštovanje uplata poreza i doprinosa (širenjem osnovice a postepenim smanjivanjem stope poreza na zarade);
Kaznene mere, kroz jačanje institucija na tržištu rada, posebno njihove kontrolne funkcije, koja je preduslov efektivne primene postojećih propisa i zakonske regulative; obezbeđenje potpune implementacije pravnih odredbi koje se tiču socijalnog i zdravstvenog osiguranja, boljih uslova rada, novčanih nadoknada, regulisanog radnog vremena, koristi od primene zakona o radu, mogućnosti profesionalnog razvoja i daljeg usavršavanja; uspostavljanje efikasne kaznene politike i njenog doslednog sprovođenja; pooštravanje sankcija za neuspeh u primeni zakona o radu i izbegavanje plaćanja poreza i doprinosa.
Novi Zakon o zaštiti na radu koji uskoro treba da bude usvojen je okvirnog karaktera i predviđa da se specifična pitanja iz ove oblasti regulišu i drugim zakonima i u potpunosti je usaglašen sa konceptima Evropske unije. Pored toga, predviđa se da se jedna od radnih grupa u okviru Socio-ekonomskog saveta bavi problemima zdravlja i sigurnosti na radnom mestu.
Zaštita zdravlja i bezbednosti na radu predstavlja jednu od retkih oblasti socijalne politike koje se detaljno regulišu na nivou Evropske unije, te je neophodno postići puno usaglašavanje sa evropskim principima u ovoj oblasti u procesu evropske integracije Srbije. U Evropskoj strategiji zapošljavanja ova pitanja su regulisana u okviru treće smernice (Podsticanje promena i promovisanje prilagodljivosti i pokretljivosti na tržištu rada). S posebnim naglaskom na važnosti socijalnog dijaloga, preporučuje se stvaranje boljih radnih uslova u pogledu očuvanja zdravlja i obezbeđenja sigurnosti na poslu, a cilj ovih mera je postizanje bitnog smanjivanja stope nesreća na radu i profesionalnih bolesti.
U cilju povećanja sigurnosti na poslu i zdravlja zaposlenih preporučuje se:
Osiguranje poštovanja usvojenih propisa u pogledu prevencije nesreća na radu, kao i učešće poslodavaca u rehabilitaciji povređenih i obezbeđenju radnog mesta u slučaju invaliditeta,
Obezbediti kontinualno praćenje ispravnosti mašina i funkcionisanja proizvodnog procesa kako od strane poslodavaca, tako i od strane eksternih eksperata iz specifične oblasti (u vidu inspekcije) u cilju prevencije nesreća na radnom mestu,
Obavezno zapošljavanje bar jednog stručnjaka za pitanja zdravlja i sigurnosti na poslu u proizvodnim pogonima delatnosti koje su potencijalno opasne po zdravlje radnika,
Redovno kontrolisanje zdravlja radnika (mesečno, polugodišnje ili godišnje, u zavisnosti od delatnosti),
Medijska podrška u cilju povećanja svesti poslodavaca i zaposlenih o važnosti ovog pitanja,
Obezbeđenje adekvatne obuke zaposlenih i adekvatna organizacija rada (opremanje prostora za rad, rotacija radnika, izbegavanje monotonije i zamora na opasnim radnim mestima, pauze i poštovanje propisa o radnom vremenu).
Zapošljavanje je jedan od najsnažnijih mehanizama za postizanje društvene uključenosti ugroženih grupa i pojedinaca. Aktivnosti usmerene ka olakšavanju dostupnosti zaposlenju, kao i obrazovanju za veštine neophodne za ulazak, zadržavanje i napredovanje na tržištu rada, predstavljaju suštinu trećeg sveobuhvatnog cilja ove Strategije. Integracija i reintegracija posebno ugroženih grupa na tržište rada podrazumeva ne samo bavljenje problemima nezaposlenih, već i svih trenutno neaktivnih lica koja žele da rade, ali su obeshrabrena prethodnim iskustvom na tržištu rada. Dugoročno nezaposleni, osobe sa invaliditetom i Romi predstavljaju grupe sa posebno visokim rizikom od društvenog i radnog isključenja u Srbiji. Novi ulaznici na tržište rada i žene su takodje prezastupljeni u strukturi nezaposlenih i suočeni su sa permanentim teškoćama u nalaženju zaposlenja.
Podjednako važna komponenta ostvarivanja kohezije na tržištu rada odnosi se na regionalnu i lokalnu dimenziju isključenosti na tržištu rada. Pripadnici radne snage sličnih ličnih i grupnih karakteristika imaju veoma različite šanse na tržištu rada u zavisnosti od regiona u kome žive.
Ostvarivanje socijalne kohezije na tržištu rada biće višestruko olakšano ukoliko se realizuje efektivno socijalno partnerstvo, uz učešće predstavnika Vlade, poslodavaca i sindikata na nacionalnom nivou, te učešće predstavnika lokalnih vlasti, poslodavaca, sindikata, obrazovnih institucija i nevladinih organizacija na lokalnom nivou. Progres u ostvarivanju socijalnog dijaloga, kao i obezbedjivanje antidiskriminacije i jednakih mogućnosti za sve predstavljaju dva ključna rana zahteva u ostvarivanju partnerstva sa Evropskom unijom.
Imajući u vidu ozbiljnost i dubinu socijalne i ekonomske transformacije kroz koju Srbija treba da prodje do kraja ove decenije, jedan od ključnih preduslova da se ona uspešno obavi je postizanje, održavanje i obogaćivanje socijalnog dogovora izmedju Vlade, sindikata i udruženja poslodavaca. Premda je tradicionalno vidjenje socijalnog pakta kao instrumenta koji služi prvenstveno za obezbedjivanje industrijskog mira i socijalne kohezije kroz kompromisni dogovor o podeli troškova restrukturiranja i transformacije još uvek dominantno u javnom diskursu, ova Strategija podjednaka naglašava i ofanzivni aspekt socijalnog pakta kao moćnog sredstva za povećanje konkurentnosti i davanje dodatnog podsticaja održivom privrednom rastu.
Socijalni pakt bi trebalo da ima svoje ishodište u zajedničkim vrednostima i ciljevama socijalnih partnera, koji uključuju:
modernu socijalno odgovornu tržišnu privredu,
monetarnu stabilnost i javne finansije orijentisane ka privrednom razvoju,
rast zaposlenosti i uključivanje što većeg broja ljudi na tržište rada,
prihvatanje univerzalnog prava na pristojan rad i zaradu, uz jednake mogućnosti i bez diskriminacije za sve pripadnike radno aktivnog stanovništva,
borbu protiv svih oblika siromaštva i društvene isključenosti,
prihvatanje socijalnog dijaloga sindikata, udruženja poslodavaca i državnih organa kao jednog od ključnih elemenata usaglašavanja i regulisanja industrijskih odnosa u modernim demokratskim društvima.
Svrha socijalnog pakta trebalo bi da bude da pruži stabilan okvir za obezbedjivanje većih stopa privrednog rasta uz kontrolu inflacije, javnog deficita i javnog duga, razvoj novih mogućnosti za zapošljavanje i novih faktora konkurentnosti, osposobljavanjem i opremanjem ljudi novim znanjima i veštinama, socijalno uključivanje marginalizovanih grupa i pojedinaca i obezbedjivanje višeg nivoa i boljeg kvaliteta socijalne zaštite bez štetnih posledica po konkurentnost.
Socijalni pakt treba da promoviše praksu socijalnog dijaloga, kolektivnog pregovaranja i kolektivnih ugovora na svim nivoima – od nivoa preduzeća i lokalne zajednice, preko granskog i regionalnog, sve do nacionalnog nivoa. Socijalni pakt treba da podrži zaključivanje kolektivnih ugovora u privatnim i novoprivatizovanim preduzećima, kao i oživljavanje prakse granskih kolektivnih ugovora, ali u obliku granskih paktova o zapošljavanju i konkurentnosti, koji bi u prvi plan stavili revitalizaciju privrednih grana, posebno radno intenzivnih, kroz zajednički napor kapitala i rada, uz aktivnu ulogu države, ka povećanju zaposlenosti i izvozne konkurentnosti.
Ekonomsko-Socijalni Savet treba da bude potpuno reorganizovan da bi mogao da u potpunosti odgovori obavezi kontinuiranog nadgledanja izvršavanja ciljeva Pakta i njihove stalne dogradnje. Odnosi u Savetu treba da budu zasnovani na punoj ravnopravnosti i medjusobnom uvažavanju, koji će proisticati iz neupitnog i prethodno proverenog legitimiteta svih članova Saveta.
Regionalne nejednakosti su veoma izražene u Srbiji u mnogim dimenzijama, uključujući i stanje na tržištu rada. Stope registrovane nezaposlenosti po okruzima, na primer, variraju u razmeri od čak 1:3. Iskustvo drugih zemalja u tranziciji pokazuje da u procesu privredne transformacije regionalne nejednakosti na tržištu rada teže da se produbljuju i perpetuiraju. Prestonica je uvek najveći dobitnik, kao i regioni koji imaju povoljnu geografsku poziciju i dobru infrastrukturu. S druge strane, regionalni centri rudarstva i tradicionalne industrije, posebno takozvani gradovi-fabrike, najteže su pogodjeni. Ovaj obrazac daljeg produbljivanja razlika već je primetan u Srbiji. On sobom nosi mnoge ekonomske, socijalne i političke rizike i stoga je smanjivanje regionalnih razlika jasan, mada do sada nedovoljno istaknut, prioritet razvojne strategije i posebno strategije zapošljavanja. Objektivno, veliki uspeh bi bio postignut ako se regionalne razlike zadrže na postojećem nivou do okončanja procesa privatizacije, uključujući i restrukturiranje javnih preduzeća, oko 2007-8 godine, a zatim otpočne sa blagim smanjivanjem razlika do kraja perioda koji pokriva ova Strategija.
S obzirom na još uvek značajne rigidnosti na tržištu rada i izvan njega, uključujući i relativnu skupoću stanovanja izvan stalnog mesta boravka, ali i sekularne kulturološke faktore koji uslovljavaju relativno ograničenu mobilnost radno-aktivnog stanovništva u Srbiji, širenje mogućnosti zapošljavanja u okvirima samih regija treba da predstavlja najznačajniji mehanizam kontrole regionalnih razlika na tržištu rada. U odnosu na podsticanje prostorne pokretljivosti, pristup koji polazi od toga da poslove treba približiti radnicima ima i dodatnu prednost da doprinosi oživljavanju zaostalijih krajeva i sprečavanju depopulacije stanovništva u njima.
I do sada su postojale određene politike koje imaju regionalnu dimenziju. Regionalna politika za promociju privrednog razvoja u nedovoljno razvijenim regionima (prema Zakonu o nedovoljno razvijenim regionima) sastoji se u oslobađanju od poreza na profit na rok od 10 godina za kompanije koje investiraju odredjeni nivo sredstava i zaposle najmanje 5 radnika. Nacionalna služba za zapošljavanje alocira sredstava namenjena aktivnoj politici tržišta rada srazmerno broju nezaposlenih po okruzima. Fond za razvoj je pružao podršku solidnim kompanijama u određenim regionima, mada nije bio posebno usmeren na nedovoljno razvijene regione.
Opšta strateška opredeljenja za prevazilaženje regionalnih dispariteta definisana su u sledećim iskazima.
1) Razvijanje sveobuhvatnog koncepta regionalne politike koji bi obuhvatio i sve postojeće instrumente finansijske podrške biznisu i tržištu rada;
2) Izrada posebnih regionalnih strategija razvoja i strategija zapošljavanja u kooperaciji svih relevantnih lokalnih aktera, kao i aktiviranje socijalnih partnera u oblasti zapošljavanja, obrazovanja i razvoja na regionalnom nivou;
3) Nastavak procesa razvoja lokalne samouprave koji podrazumeva proširenje delokruga i odgovornosti tela lokalne vlasti. Ovaj proces treba da prati odgovarajuća budžetska decentralizacija. To treba da omogući sagledavanje i brigu o lokalnim potrebama i razvoj strategije lokalnog ekonomskog razvoja;
4) Izrada jedinstvene metodologije i odgovarajuće regulativne osnove za ocenjivanje stepena razvijenosti pojedinih opština radi sagledavanja potreba za pružanje pomoći opštinama koje zaostaju u razvoju;
5) Usavršavanje sistemskih mera radi poboljšavanja mogućnosti za pokretanje posla i zapošljavanja;
6) Razvoj infrastrukture koja obezbeđuje uslove za uravnotežen regionalni razvoj;
7) Razvoj konkretnih programa koji bi privukli strane i domaće investicije;
8) Ekspanzija aktivnih mera politike tržišta rada, sa posebnom pažnjom i dodatnim sredstvima usmerenim prema manje razvijenim regionima;
9) Usmeravanje medjunarodne razvojne kreditne podrške i donatorskih pilot projekata prema posebno pogodjenim regionima.
Imajući u vidu potrebu da se multidimenzionalno sagledaju sadašnja situacija i perspektive regiona, za potrebe definisanja ove Strategije i, još važnije, njene implementacije, razvijena je posebna metodologija istraživanja regionalnih karakteristika, sa ciljem da se regioni klasifikuju prema stepenu rizika tržišta rada.
U istraživanju regionalnih specifičnosti tržišta rada pošlo se od postojeće administrativne podele na okruge (25 okruga, bez Kosova i Metohije). Izbor okruga kao jedinica posmatranja uslovljen je raspoloživošću statističkih podataka, ali i pretpostavkom da okruzi čine u dobroj meri zaokružena tržišta rada, sa relativno dobrom unutarokružnom mobilnošću i ograničenom spoljnom pokretljivošću. Osnovna ideja regionalne analize je da se iz skupa raspoloživih indikatora stanja okruga izdvoje najrelevantniji za politiku zapošljavanja, na osnovu kojih se izračunava jedan kompozitni indikator za svaki od okruga. Na taj način moguće je svrstati regione u jednu od tri specifične skupine, odnosno rangirati okruge od najmanje do najviše ‘rizičnog’ u pogledu perspektiva na tržištu rada. U kompozitnu meru uključeno je osam relevantnih pokazatelja, koji omogućavaju sagledavanje regiona prema:
Socioekonomskom statusu;
Brzini tranzicije;
Raznovrsnosti privredne strukture;
Kvalitetu radne snage.
Za opisivanje socio-ekonomskog statusa regiona korišćena su tri pojedinačna pokazatelja: stopu nezaposlenosti, zarade po zaposlenom i narodni dohodak po stanovniku.
Kao mera brzine tranzicije korišćena je promena udela zaposlenih u društvenom sektoru u odnosu na ukupan broj zaposlenih u periodu od 1999. do 2003. godine. Takođe, u analizi je korišćen i udeo zaposlenih u društvenom, ali i državnom i mešovitom sektoru u ukupnom broju zaposlenih u 2003. godini, jer će pored preostalog društvenog, privatizacija uslediti i u javnom i u mešovitom sektoru. Ostvareni obim investicija meren je ukupnim iznosom SDI po stanovniku u celom tranzicionom periodu, zaključno sa septembrom 2004. godine. Korišćeni su podaci o privatizaciji preduzeća (tenderskoj, aukcijskoj i preko tržišta kapitala) u kojoj su učestvovali strani kupci.
Kvalitet privredne strukture meren je stepenom diversifikovanosti privrede po okruzima. Pri tome, veća diversifikovanost privredne strukture ukazuje na veće mogućnosti pronalaženja posla u različitim delatnostima, nakon gubitka radnog mesta u starom, društvenom ili državnom sektoru.
Kao relevantnu meru kvaliteta radne snage regiona korišćen je kompozitni indeks, dobijen sabiranjem dva pokazatelja: udela visokoobrazovanog stanovništva i udela stanovništva bez stručnih kvalifikacija (bez škole, sa nepotpunom ili završenom osnovnom školom) u ukupnom aktivnom stanovništvu. Sumarni rezultati su prikazani u Tabeli 13.
Tabela 13. Regioni rangirani prema rastućem stepenu ‘rizika’
Ispunjenje sveobuhvatnih ciljeva Strategije Rast stope učešća (radna snaga u radno sposobnom stanovništvu 0,8 % godišnje, dostizanje 72% u 2010 ARS Povećanje zaposlenosti Rast stope zaposlenosti (broj zaposlenih u radno sposobnom stanovništvu) 1.5% godišnje, dostizanje 67% u 2010 ARS Smanjenje nezaposlenosti Smanjenje stope anketne nezaposlenosti 0,5% godišnje, smanjenje na 10,5% u 2010 ARS Smanjenje nezaposlenosti Smanjenje stope registrovane nezaposlenosti 1,9% godišnje, smanjenje na 18% u 2010 NSZ Smanjenje udela neformalne ekonomije Smanjenje učešća zaposlenosti u sivoj ekonomiji 2% godišnje, smanjivanje na 20% do 2010 ARS i NSZ Rast zarada Porast prosečne realne zarade Prosečno 4,8% godišnje, ukupno za 33% do 2010 RZS Smanjenje regionalnih razlika Smanjenje regionalnih dispariteta u stopi nezaposlenosti Ujednačavanje stope do 10 procentnih poena razlike u 2010 NSZ Smanjenje regionalnih razlika Smanjenje regionalnih dispariteta u prosečnoj plati Ujednačavanje stope na 20% razlike u 2010 RZS Jednakost polova Stopa zaposlenosti žena Povećanje do 90% stope zaposlenosti za muškarce ARS, NSZ Rast produktivnosti Poboljšanje kvaliteta rada Učešće viših kvalifikacija (SSS, VS, VSS) u radnom kontingentu ARS Poresko rasterećenje rada Smanjeno poresko opterećivanje zarada Na osnovu širenja osnovice smanjenje ukupnog zahvatanja za poreze i doprinose na 60% od neto plate do 2010 MRZSP 1. Podrška stranim direktnim investicijama usmerenim ka održavanju i kreiranju zaposlenosti Visina novih investicija u stranoj valuti Povećanje SDI prosečno 8% godišnje i dostizanje učešća investicija u GDP od 25% do 2010 NBS, SIEPA Zakonska podrška Razvoj zakonodavstva i usaglašavanje sa propisima EU Donošenje novih propisa o mogućnosti kupoprodaje i zakupa za strana lica Min.privrede,SIEPA Izgradnja infrastrukture Poboljšanje infrastrukture Obnovljena i izgrađena mreža puteva, pruga, plovnih tokova i telekomunikacija Ministarstvo za kap.inv.SIEPA 2. Podrška preduzetništvu i razvoj klime za otpočinjanje poslova Zakonska podrška Prihvaćeni novi zakoni (o radu, preduzećima, registraciji, stečaju) Agencija za MSP Podrška organizovanju preduzetnika Veća aktivnost preduzetničkih asocijacija i uključivanje u proces donošenje propisa Povećanje broja članova udruženja preduzetnika i drugih poslovnih asocijacija Ministarstvo privredeAgencija za MSP, Privredna komora Poboljšanje rada institucija Efikasna uloga ministarstava i mreže Republičke agencije za MSP i preduzetništvo Skraćenje perioda za dobijanje dozvola i okončanje sudskih procesa; jedinstvena šema za administrativne usluge Ministarstvo privrede, Agencija za MSP Informaciona podrška Obezbeđenje informacijama Količina izloženih informacija na vebsajtu (procentualna promena) MRZSP Finansijska podrška Snaženje fondova za kreditiranje i pomoć MSP Odobrena količina donacija i kredita u datom periodu Ministarstvo Promovisanje preduzetništva Poslovne informacije i obuka Broj obrazovnih emisija, broj polaznika na kursevima obuke Agencija za MSP Specifična podrška razvoju tehnologije i privrednog napretka Stimulisanje pronalazaštva i razvojnih prioriteta Broj ostvarenih programa inovacija, transfera znanja i razvojnih prioriteta Komora, Agencija za MSP 3. Unapređenje finansijskih podsticaja da bi se rad više isplatio Razlika izmedju prosečne plate i prosečne naknade za nezaposlene Razlika indeksa rasta prosečne zarade i nadoknade za nezaposlene MRZSP, RZS Stimulisanje otvaranja novih radnih mesta Upotreba otpremnine za samozapošljavanje i ponovno zapošljavanje viškova zaposlenih Procenat sredstava otpremnine usmeren za samozapošljavanje i zapošljavanje viškova zaposlenih kod novih poslodavaca NSZ,MRZSP 4. Pomoć u traženju posla i prevencija dugoročne nezaposlenosti Povećanje broja zaposlenih preko NSZ Indeks promene broja zaposlenih lica preko NSZ u datom periodu NSZ, ARS Prevencija dugoročne nezaposlenosti Smanjenje učešća dugoročno nezaposlenih u ukupnom broju nezaposlenih Smanjenje učešća dugoročno nezaposlenih (preko 12 meseci) u anketnoj nezaposlenosti po dinamici od 2.5% godišnje MRZSP Zapošljavanje mladih Povećanje stope zaposlenosti mladih Povećanje stope zaposlenosti kod mladih u starosnoj grupi 15-24 godine na 20% u 2010. godini i smanjenje odnosa između stope nezaposlenosti mladih u starosnoj grupi 15-24 godine i opšte stope nezaposlenosti na 2:1 u 2010. godini. MRZSP 5. Promovisanje adaptibilnosti radnika i preduzeća na promene Odnos godišnjih stopa zaposlenosti na nepuno radno vreme, na puno radno vreme i na određeno vreme Rast zapošljavanja na nepuno radno vreme treba da bude za 10% brži u odnosu na rast zapošljavanja na puno radno vreme i na određeno vreme MRZSP, Statistika Kursevi i informacije o potrebi povećanja sposobnosti za prilagođavanje potrebama tržišta rada Indeks promene broja kurseva i medijskih prezentacija za dati period NSZ 6. Podrška profesionalnoj i geografskoj mobilnosti rada Obezbeđenje informacija Promena broja poseta web sajtu na kojem su objavljena sva prijavljena slobodna radna mesta i druge informacije o tržištu rada NSZ Povećanje profesionalne mobilnosti Uključenost u programe prekvalifikacije Procenat odraslih uključenih u programe prekvalifikacije ili menjanje posla NSZ Povećanje geografske mobilnosti Obezbeđenje pokrivanja dela troškova vezanih za promenu mesta boravka zbog zaposlenja Broj radnika koji su promenili mesto boravka zbog zaposlenja i kojima se plaća deo pratećih troškova NSZ 7. Rast ponude rada i podrška aktivnom starenju Povećanje stope zaposlenosti starosne grupe 55-64 godine Stopa zaposlenosti starosne grupe 55-64 godine i smanjenje učešća imvalidskih penzionera medju novim penzionerima MRZSP, Fond PIO 8. Obezbeđenje više i kvalitetnijeg ulaganja u ljudski kapital Povećano ulaganje u podizanje kvaliteta rada Rast učešća izdataka za obrazovanje u GDP RZS, MRZSP, Ministarstvo finansija Poboljšani efekti obrazovanja Poboljšanje kvaliteta rada Smanjenje dužine trajanja nezaposlenosti za lica sa višim obrazovanjem (SSS, VS, VSS) NSZ, ARS Obuka na poslu Aktivnosti poslodavaca u finansiranju usavršavanja zaposlenih Broj zaposlenih kojima poslodavci plaćaju obuku NSZ Prihvatanje koncepta doživotnog učenja Povećanje uključenosti u proces doživotnog učenja Broj odraslih uključenih u neformalno obrazovanje RZS, Ministarstvo prosvete i sporta Formiranje standardizovanog i fleksibilnog sistema neformalnog obrazovanja Napredak u procesu standardizacije i certifikacije Broj standardizovanih programa neformalnog obrazovanja Min. prosvete i sporta,RZS Usklađenost neformalnog sistema obrazovanja sa potrebama na tržištu rada Povećanje zapošljivosti zahvaljujući stečenim znanjima u sistemu neformalnog obrazovanja Broj zaposlenih koji su prošli kroz proces certifikacije (u sistemu neformalnog obrazovanja) RZS, NSZ 7. Smanjivanje sive ekonomije i neformalne zaposlenosti Pad učešća sive ekonomije u GDP Procenat zaposlenih u sivoj zoni ARS Pad učešća neformalne zaposlenosti u ukupnoj zaposlenosti Indeks smanjivanja razlike izmedju registrovane i anketne nezaposlenosti ARS, NSZ 10. Zaštita zdravlja i bezbednost na radu Smanjenje broja nesreća na radnom mestu Broj nesreća na radnom mestu po delatnostima u odnosu na broj zaposlenih u tim delatnostima (smanjenje u odnosu na prethodni period) i broj obolelih od profesionalnih bolesti po delatnostima u odnosu na broj zaposlenih u tim delatnostima (smanjenje u odnosu na prethodni period) Ministarstvo zdravlja, MRZSP, RZS Obezbeđenje zaposlenja invalidima rada Broj nezaposlenih invalida rada u odnosu na ukupan broj invalida rada (smanjenje u odnosu na prethodni period) MRZSP 11. Socijalni dijalog Zaključeni i važeći socijalni dogovori Broj važećih socijalnih dogovora na svim nivoima Ekonomsko-socijalni Savet 12. Podrška ravnopravnosti polova u pogledu zapošljavanja i zarada Obezbediti poštovanje Zakona o radu u pogledu prava žena na radnom mestu Registrovanje i kažnjavanje nepoštovanja propisa Broj registrovanih i broj sankcionisanih slučajeva nepoštovanja prava žena koja im garantuje zakon MRZSP (Inspekcija) Obezbediti jednakost zarada Smanjenje razlike u zaradama Promena razlike u prosečnim zaradama muškaraca i žena RZS Olakšati usklađivanje profesionalnog i porodičnog života žene Promovisanje fleksibilnih oblika zapošljavanja Rast učešća zaposlenih sa fleksibilnim oblikom zapošljavanja u ukupnom broju zaposlenih žena ARS Obezbediti pristupačne usluge za brigu o decimlađoj od 7 godina Pristupačnost usluga sistema predškolskog vaspitanja i obdaništa Procenat prosečne plate potreban za prosečne izdatke za čuvanje dece u sistemupredškolskog vaspitanja RZS Obezbediti pristupačne usluge za brigu o deci između 7 i 12 godina Obuhvat dece do 12 godina sistemom predškolskog vaspitanja i dnevnog boravka u osnovnim školama Procenat dece u predškolskim ustanovama i dece u dnevnom boravku u osnovnim školama RZS Pomoć ugroženim grupama žena Povećanje učešća ugroženih grupa žena (samohrane majke, žene sa nižim nivoima obrazovanja) u aktivnim merama na tržištu rada Broj samohranih majki i žena sa nižim nivoima obrazovanja obuhvaćenih aktivnim merama na tržištu rada NSZ 13. Borba protiv diskriminacije posebno pogođenih grupa Povećanje zaposlenosti i aktiviteta posebno pogođenih grupa Stope zaposlenosti i stope participacije za svaku od navedenih grupa (invalidi, izbeglice, Romi) MRZSP, RZS (posebna anketa) Olakšanje pristupa radnom mestu za osobe sa invaliditetom Prilagođenost radnog mesta potrebama invalida Porast broja novootvorenih radnih mesta prilagođenih potrebama invalida NSZ Povećati nivo obrazovanja osoba sa invaliditetom Učešće invalida u sistemu neformalnog obrazovanja Broj osoba sa invaliditetom u programima obrazovanja odraslih NSZ Olakšati položaj posebno pogođenih grupa na tržištu rada Učešće posebno pogođenih grupa u aktivnim merama na tržištu rada Učešće osoba iz posebno pogođenih grupa (za svaku posebno) u ukupnom broju učesnika u aktivnim merama na tržištu rada u odnosu na udeo ovih grupa u ukupnom broju nezaposlenih NSZ Povećati stopu zaposlenosti izbeglih i raseljenih lica i pomoći njihovo uključivanje Obezbeđenje uslova za samozapošljavanje za izbegla i raseljena lica Broj izbegličkih domaćinstava kojima je ili obezbeđeno ipoljoprivredno zemljište za obraduili dodeljen kredit za samozapošljavanje u odnosu na ukupnu izbegličku populaciju MRZSP, Komesarijat za izbeglice Povećano integrisanje izbeglica i interno raseljenih lica Rešavanje problema izbeglih i raseljenih lica u vezi dokumentacije koja je neophodna za zapošljavanje Procenat rešenih slučajeva u ratu izgubljenih dokumenata o stručnoj spremi u saradnji sa matičnom državom iz koje je lice došlo i procenatizbeglica integrisanih u Republici Srbiji putem sticanja državljanstva i ličnih dokumenata Ministarstvo prosvete i sporta, Komesarijat za izbeglice Podsticanje obrazovanja mladih iz izbegličkih porodica Stipendiranje mladih Broj i iznos stipendija dodeljenim mladima iz izbegličkih domaćinstava za srednje i univerzitetsko obrazovanje prema broju izbeglica Min.prosvete i sporta Obezbediti pomoć posebno pogođenim izbeglicama (lica koja su ostala bez adekvatnog smeštaja, koja nisu uspela da ostvare prava na imovinu u matičnoj državi, samohrane majke, domaćinstva bez ijednog zaposlenog). Obuhvat radno sposobnih pojedinaca iz posebno pogođenih izbegličkih domaćinstava aktivnim merama na tržištu rada Procenat pojedinaca iz posebno pogođenih izbegličkih domaćinstava koji učestvuju u aktivnim merama na tržištu rada NSZ