Na osnovu člana 41. stav 7. Zakona o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS”, br. 36/09 i 88/10) i člana 42. stav 1. Zakona o Vladi („Službeni glasnik RS”, br. 55/05, 71/05-ispravka, 101/07 i 65/08),
Vlada donosi
UREDBU
O VRSTAMA OTPADA ZA KOJE SE VRšI TERMIčKI TRETMAN, USLOVIMA I KRITERIJUMIMA ZA ODREđIVANJE LOKACIJE, TEHNIčKIM I TEHNOLOšKIM USLOVIMA ZA PROJEKTOVANJE, IZGRADNJU, OPREMANJE I RAD POSTROJENJA ZA TERMIčKI TRETMAN OTPADA, POSTUPANJU SA OSTATKOM NAKON SPALJIVANJA
I. UVODNE ODREDBE
Predmet
Član 1.
Ovom uredbom utvrđuju se vrste otpada za koje se vrši termički tretman, uslovi i kriterijumi za određivanje lokacije, tehnički i tehnološki uslovi za projektovanje, izgradnju, opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada, postupanje sa ostatkom nakon spaljivanja, kao i druga pitanja od značaja za rad postrojenja za termički tretman.
Cilj
Član 2.
Termičkim tretmanom otpada obezbeđuju se i osiguravaju uslovi za sprečavanje ili ograničavanje negativnih uticaja na životnu sredinu, posebno zagađenja emisijama u vazduh, zemljište, površinske i podzemne vode, kao i mogućih rizika na zdravlje ljudi od termičkog tretmana otpada.
Značenje izraza
Član 3.
Pojedini izrazi upotrebljeni u ovoj uredbi imaju sledeće značenje:
otpad jeste svaka materija ili predmet sadržan u listi kategorije otpada (Q lista), koji vlasnik odbacuje, namerava ili mora da odbaci, u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom (u daljem tekstu: Zakon);
opasan otpad jeste svaki čvrsti ili tečni otpad, u skladu sa Zakonom. Posebni zahtevi za opasan otpad iz ove uredbe ne primenjuju se na sledeće vrste opasnog otpada, i to:
(1) sagorivi tečni otpad, uključujući i otpadna ulja, u skladu sa posebnim propisima, i to otpad:
– koji ne sadrži više od 10 mg polihlorovanih aromatičnih ugljovodonika kao što su polihlorovani bifenili (PCB) ili pentahlorovani fenoli (PCP), po kg otpadnog ulja,
– koji ne sadrži druge opasne materije, na osnovu kojih se svrstava u opasan otpad u skladu sa Zakonom,
– čija je neto toplotna vrednost najmanje 30 MJ/kg;
(2) sagorivi tečni otpad čiji produkti sagorevanja ne uzrokuju emisije drugih materija ili veće emisije materija u vazduh pri korišćenju lož ulja kao goriva, u skladu sa posebnim propisima;
mešoviti komunalni otpad jeste otpad koji nastaje u domaćinstvima i privredi, industrijski otpad, otpad nastao u javnim institucijama, otpad koji je po prirodi i sastavu sličan otpadu iz domaćinstava, izuzev frakcija koje se u Katalogu otpada nalaze pod indeksnim brojem 20 01, a koje se posebno sakupljaju na mestu nastanka, isključujući ostale vrste otpada navedene pod indeksnim brojem 20 02 iz Kataloga otpada, u skladu sa posebnim propisom;
postrojenje za termički tretman otpada obuhvata postrojenje za insineracije (spaljivanje) i postrojenje za ko-insineraciju (su-spaljivanje) otpada, i to:
(1) postrojenje za insineraciju (spaljivanje) jeste svaka stacionarna ili mobilna tehnička jedinica u kojoj se spaljuje otpad sa ili bez ponovnog iskorišćenja toplote proizvedene sagorevanjem. U postrojenjima za insineraciju se vrši visoko temperaturna oksidacija otpada i drugi termički procesi, kao što su piroliza, gasifikacija i plazma procesi, pod uslovom da se dobijeni proizvodi iz tih procesa dalje koriste za sagorevanje. Ovo postrojenje obuhvata i zemljište na kome se ovo postrojenje nalazi, uključujući sve linije za insineraciju, prijem i skladištenje otpada, linije predpripreme, sisteme za dovod otpada, goriva i vazduha, kotlove, sisteme za tretman izlaznih gasova, postrojenja za tretman ili skladištenje ostataka, otpadne vode, dimnjak, uređaje i sisteme za kontrolu insineracije, evidentiranje i monitoring uslova insineracije;
(2) postrojenje za ko-insineraciju (su-spaljivanje) jeste svako stacionarno ili mobilno postrojenje čija je namena proizvodnja energije ili materijalnih proizvoda, a koje koristi otpad kao osnovno ili dodatno gorivo, pri čemu se otpad termički obrađuje radi odlaganja. Ako se vrši ko-insineracija tako da glavna namena postrojenja nije proizvodnja energije ili materijalnih proizvoda, već samo termička obrada otpada, ovakvo postrojenje se smatra postrojenjem za insineraciju u skladu sa podtačkom (1) ove tačke. Ovo postrojenje obuhvata i zemljište na kome se ovo postrojenje nalazi, uključujući sve linije za spaljivanje, prijem i skladištenje otpada, linije predpripreme, sisteme za dovod otpada, goriva i vazduha, kotlove, sisteme za obradu izlaznih gasova, postrojenja za tretman ili skladištenje ostataka, otpadne vode, dimnjak, uređaje i sisteme za kontrolu procesa insineracije, evidentiranje i monitoring uslova insineracije;
postojeće postrojenje za termički tretman otpada jeste postrojenje za insineraciju ili ko-insineraciju otpada za koje je izdata građevinska ili upotrebna dozvola, odnosno koje je pušteno u rad do dana stupanja na snagu ove uredbe, u skladu sa zakonom;
6) nominalni kapacitet postrojenja za termički tretman otpada obuhvata zbir kapaciteta svih ložišta postrojenja, u skladu sa specifikacijama proizvođača i potvrdom operatera postrojenja za termički tretman, pri čemu se posebno uzima u obzir toplotna vrednost otpada izražena kao masa sagorelog otpada na sat (t/h);
7) emisija jeste ispuštanje zagađujućih materija, vibracija, toplote ili buke iz individualnih ili difuznih izvora u postrojenju, u vazduh, vodu ili zemljište;
8) granična vrednost emisije jeste najveća dozvoljena količina materije sadržana u otpadnim gasovima, odnosno u otpadnim vodama iz postrojenja u određenom periodu. Izražava se kao masa zagađujuće materije (masena koncentracija) koja se nalazi u 1m3 otpadnih gasova, odnosno 1l otpadne vode, izražena u mg/normalni m3, pod propisanim zapreminskim udelom kiseonika u otpadnom gasu, odnosno u mg/l;
9) dioksini i furani jesu svi dibenzo-p-polihlorovani dioksini i dibenzofurani dati u Prilogu 1. – Faktori ekvivalentne toksičnosti za dibenzo-p-dioksine i dibenzofurane, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo;
10) operater postrojenja za termički tretman (u daljem tekstu: operater) jeste svako fizičko ili pravno lice koje upravlja postrojenjem ili ga kontroliše ili je ovlašćen za donošenje ekonomskih odluka u oblasti tehničkog funkcionisanja postrojenja i na čije ime se izdaje dozvola od strane nadležnog organa;
11) ostatak jeste svaki tečni ili čvrsti materijal (uključujući i pepeo iz ložišta i šljaku, leteći pepeo i kotlovsku prašinu, čvrste reaktivne proizvode iz tretmana gasa, mulj iz mokrog prečišćavanja dimnih gasova, istrošene katalizatore i aktivni ugalj) definisan kao otpad u skladu sa Zakonom, proizveden u procesu insineracije ili ko-insineracije, u procesu tretmana izlaznih gasova ili otpadne vode u postrojenju za insineraciju ili ko-insineraciju;
12) reprezentativni uzorak otpada jeste uzorak uzet iz ukupne količine otpada koji ima iste karakteristike kao prosečan sastav otpada i koji je podložan hemijskoj analizi;
13) otpadni gasovi jesu gasovi ispušteni u vazduh koji sadrže zagađujuće materije u čvrstom, tečnom ili gasovitom stanju. Zapreminski protok otpadnog gasa izražava se u m3/h pri temperaturi (273,15 K) i na pritisku (101,3 kPa) nakon korekcije za sadržaj vodene pare ( u daljem tekstu: normalni m3/h);
14) stepen odsumporavanja jeste odnos količine sumpora koja se ne emituje u vazduh iz postrojenja za sagorevanje u određenom periodu i količine sumpora sadržanog u gorivu, koja je uneta u postrojenje za sagorevanje, u istom posmatranom periodu;
15) merno mesto jeste mesto na ispustu namenjeno za bezbedno merenje emisije, uzimanje uzoraka i smeštaj merne opreme;
16) merni uređaj jeste uređaj namenjen za merenje sam ili u sklopu sa drugim uređajima.
Vrste otpada za koje se vrši termički tretman
Član 4.
Ova uredba primenjuje se na otpad sadržan u listi kategorije otpada (Q lista) i Katalogu otpada, osim otpada iz postrojenja za termički tretman na koji se ne primenjuje.
Odredbe ove uredbe ne primenjuju se na:
postrojenja koja tretiraju sledeće vrste otpada:
– biljni otpad iz poljoprivrede i šumarstva;
– biljni otpad iz prehrambene industrije, ukoliko se koristi dobijena toplota;
– vlaknasti biljni otpad iz proizvodnje celuloze i papira iz celuloze, ako se ko-insineracija vrši na mestu njegove proizvodnje i ako se koristi dobijena toplota;
– drveni otpad, izuzev onog koji može da sadrži halogena organska jedinjenja ili teške metale, nastao kao rezultat obrade sredstvima za zaštitu drveta, premazivanjem ili lepljenjem, posebno uključujući drveni otpad od drveta koji je nastao u toku gradnje ili rušenja objekata;
– otpad od plute;
– radioaktivni otpad;
– sporedne proizvode životinjskog porekla i dobijene proizvode, osim kada se kao otpad tretiraju u skladu sa propisima iz oblasti veterinarstva;
– otpad koji nastaje na nalazištima i postrojenjima za eksploataciju nafte i prirodnog gasa, ako se termički tretman otpada vrši u postrojenju za eksploataciju nafte ili prirodnog gasa;
eksperimentalna postrojenja za termički tretman koja se koriste u svrhe istraživanja, razvoja i ispitivanja otpada sa ciljem poboljšanja termičkog tretmana otpada procesom insineracije i/ili ko-insineracije otpada, i čiji je kapacitet manji od 50 t otpada godišnje.
II. USLOVI I KRITERIJUMI ZA ODREĐIVANjE LOKACIJE,
TEHNIČKE I TEHNOLOŠKI USLOVI ZA PROJEKTOVANjE, IZGRADNjU,
OPREMANjE I RAD POSTROJENjA ZA TERMIČKI TRETMAN OTPADA
Uslovi i kriterijumi za određivanje lokacije
Lokacija postrojenja
Član 5.
Lokacija za izgradnju postrojenja za termički tretman otpada insineracijom ili ko-insineracijom otpada određuje se, odnosno postrojenje radi pod uslovima utvrđenim zakonom kojima se uređuje planiranje i izgradnja objekata, zakonom kojim se uređuje integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja životne sredine i Zakonom.
U slučaju izgradnje postrojenja za termički tretman opasnog otpada, ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine donosi odluku o lokaciji, po prethodno pribavljenom mišljenju jedinice lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, ukoliko se gradi na njenoj teritoriji, u skladu sa Zakonom.
Opremanje lokacije
Član 6.
Za lokaciju mobilnog postrojenja za termički tretman otpada pribavlja se odobrenje za lokaciju koje izdaje jedinica lokalne samouprave, kao i druge dozvole, saglasnosti ili isprave, u skladu sa Zakonom i drugim propisima.
Na lokaciji za izgradnju i rad postrojenja za termički tretman otpada, insineracijom ili ko-insineracijom, mora se obezbediti dovoljan prostor za prijem, pregled i uzorkovanje primljenog otpada, odnosno manipulativni prostor na kome se vrši nesmetan unutrašnji saobraćaj transportnih vozila, utovar i istovar otpada.
Na ulazu u postrojenje za termički tretman otpada na instaliranoj vagi vrši se merenje mase vozila za transport otpada.
Postrojenje za termički tretman otpada mora da bude opremljeno uređajima za pranje vozila pre i nakon istovara otpada u postrojenje.
Na lokaciji za izgradnju i rad postrojenja za termički tretman otpada mora se obezbediti prostor u kome se vrši privremeno skladištenje otpada za koji je ispitivanjem otpada utvrđeno da se ne može vršiti inisineracija ili ko-insineracija i koji mora da se vrati isporučiocu.
Otpad iz stava 5. ovog člana ne može se mešati sa ostalim primljenim ili skladištenim otpadom u postrojenju za termički tretman otpada.
Uslovi za opremanje i rad postrojenja
Član 7.
Termički tretman otpada vrši se u postrojenju za termički tretman otpada insineracijom ili ko-insineracijom za čiji rad je izdata integrisana dozvola odnosno dozvola za upravljanje otpadom, u skladu sa zakonom kojim se uređuje integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja životne sredine i Zakonom.
Postrojenja za termički tretman otpada mogu da vrše tretman samo pod strogim operativnim uslovima, uz ispunjavanje tehničkih uslova u skladu sa utvrđenim graničnim vrednostima emisije za insineraciju i ko-insineraciju, odnosno druge uslove predviđene projektno-tehničkom dokumentacijom upravljanja otpadom, u skladu sa dozvolom, Zakonom i ovom uredbom.
2. Tehničko-tehnološki uslovi i druga pitanja od značaja za rad postrojenja
Član 8.
Tehničko-tehnološki uslovi za rad postrojenja za termički tretman otpada su:
1) da je postrojenje projektovano, opremljeno i ispunjava uslove propisane ovom uredbom u zavisnosti od kategorija otpada predviđenog za insineraciju ili ko-insineraciju;
2) da emisije zagađujućih materija i energije u vazduh i vode ne prelaze granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh iz postrojenja za insineraciju ili ko-insineraciju i graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija pri ispuštanju otpadnih voda iz sistema za prečišćavanje otpadnih gasova postrojenja za insineraciju ili ko-insineraciju, koje su date u Prilogu 2. – Granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh i Prilogu 3. – Granične vrednosti emisija zagađujućih materija u otpadnoj vodi iz procesa prečišćavanja otpadnih gasova nastalih u postrojenju za insineraciju i ko-insineraciju otpada, koji su odštampani uz ovu uredbu i čine njen sastavni deo;
3) da su ispunjeni građevinski i drugi tehnički zahtevi, u skladu sa posebnim propisom i ovom uredbom;
4) da je prilikom termičkog tretmana otpada dobijena toplota upotrebljena za proizvodnju električne energije, kogeneracijsku proizvodnju toplotne i električne energije, proizvodnju procesne pare, daljinsko grejanje ili je drugačije efikasno iskorišćena;
5) da se proizvedena toplota koja se dobija termičkim tretmanom insineracijom ili ko-insineracijom otpada u najvećoj mogućoj meri ponovo koristi, odnosno da se koristi za kombinovano dobijanje toplotne ili električne energije, za proizvodnju procesne pare ili za sisteme daljinskog grejanja;
6) da su zadovoljeni uslovi za smanjenje količina ostataka sagorevanja otpada, njihovih opasnih karakteristika i njihovo ponovno iskorišćenje, što se postiže korišćenjem najbolje dostupnih tehnika;
7) da se ostaci otpada nakon termičkog tretmana otpada svode na minimum, da se ti ostaci ponovno koriste, ako je to tehnički izvodljivo i ekonomski opravdano;
8) da se ostaci otpada nakon termičkog tretmana odlažu;
9) da se ostaci spaljivanja, čije se nastajanje ne može sprečiti, smanjiti ili koji se ne mogu ponovo koristiti zbrinjavaju, u skladu sa ovom uredbom i propisima kojima se uređuje upravljanje otpadom;
10) da su predviđene mere zaštite od udesa;
11) monitoring rada, koji obuhvata program monitoringa emisija zagađujućih materija u vazduh i vode, u skladu sa ovom uredbom.
Isporuka i prijem otpada
Član 9.
Operater mora da preduzme sve neophodne mere u vezi sa isporukom i prijemom otpada kako bi se sprečio ili ograničio negativni uticaj na životnu sredinu, naročito u pogledu zagađenja vazduha, zemljišta i podzemnih voda, kao i u pogledu emisije neprijatnih mirisa, buke i negativnih uticaja na zdravlje ljudi.
Pre prijema otpada u postrojenje za insineraciju ili ko-insineraciju operater:
vrši proveru dokumentacije koja prati otpad;
utvrđuje masu svake od kategorija otpada, u skladu sa Katalogom otpada;
identifikuje raspoložive podatke o vrsti i svojstvima otpada kako bi, proverio usklađenost sa uslovima iz dozvole.
Podaci iz stava 3. tač. 1) i 2) ovog člana obuhvataju:
1) sve podatke o procesu nastajanja otpada sadržane u dokumentima koji prate kretanje otpada;
2) oznaku, naziv, opis otpada i njegove fizičke i hemijske osobine i sve neophodne informacije potrebne za uzorkovanje i karakterizaciju otpada pre insineracije;
3) opis opasnih karakteristika otpada, materije sa kojima se otpad ne može mešati i mere predostrožnosti koje operater treba da preduzme prilikom rukovanja otpadom u procesu insineracije ili ko-insineracije.
Mere u vezi sa isporukom i prijemom otpada preduzimaju se pod uslovima utvrđenim u st. 2. i 3. ovog člana.
Procedure prijema otpada
Član 10.
Pre prijema opasnog otpada u postrojenje za insineraciju ili ko-insineraciju, operater mora da sprovede proceduru prijema otpada iz člana 9. st. 3. i 4. ove uredbe, a naročito:
1) proveru dokumentacije koja prati opasan otpad, a ako je potrebno i dokumentacije propisane propisima koji uređuju prevoz opasnih materija;
2) uzimanje reprezentativnih uzoraka pre istovara, osim u slučajevima kada to nije izvodljivo (npr. uzoraka infektivnog medicinskog otpada), kako bi se proverila usklađenost sa podacima iz prateće dokumentacije;
3) omogućava nadležnom organu pregled i identifikaciju otpada za koji se vrši insineracija.
Operater ne sprovodi proceduru iz člana 9. stav 3. tač. 2) i 3) i stav 4, kao i proceduru iz stava 1. ovog člana za industrijska postrojenja, odnosno postrojenja koja spaljuju ili kombinovano spaljuju sopstveni otpad na mestu njegovog nastajanja u krugu postrojenja, pod uslovima utvrđenim ovom uredbom.
Kontrolni postupak pri preuzimanju otpada
Član 11.
Operater mora da sprovede mere kontrole u slučaju svakog preuzimanja otpada u postrojenje za insineraciju ili ko-insineraciju.
Operater vodi zapisnik o primljenim količinama otpada, vrstama i karakteristikama otpada, u skladu sa posebnim propisima.
Pri preuzimanju otpada operater popunjava i kontroliše sledeću dokumentaciju o preuzetim količinama otpada, i to:
1) Dokument o kretanju otpada, odnosno Dokument o kretanju opasnog otpada, u skladu sa posebnim propisima;
2) izveštaj o ispitivanju otpada za termički tretman otpada, koji sadrži tačku paljenja, toplotnu moć, sadržaj halogenih elemenata, vode, sumpora, pepela, PCB, teških metala: hroma, kadmijuma, žive, olova, nikla, vanadijuma, u skladu sa Zakonom i posebnim propisom;
3) drugu prateću dokumentaciju o otpadu, u skladu sa posebnim propisima.
Operater može izvršiti i dodatna ispitivanja otpada, koja su propisana posebnim propisima, osim onih iz stava 3. tačka 2) ovog člana, kao što su viskoznost, neutralizacioni broj, mehaničke nečistoće i sl., koja su potrebna radi obezbeđivanja rada postrojenja prema uslovima iz ove uredbe.
Na ulazu u postrojenje operater proverava merenjem, vizuelno i organoleptički, u meri u kojoj je moguće i bezopasno, da li isporuka otpada odgovara količini koja je navedena u Dokumentu o kretanju otpadom, Dokumentu o kretanju opasnog otpada, odnosno podatke o fizičko-hemijskim svojstvima otpada i/ili iz izveštaja o ispitivanju otpada za termički tretman otpada.
Na ulazu u postrojenje operater uzima reprezentativne uzorke opasnog otpada, u skladu sa Zakonom i posebnim propisima.
Uslovi projektovanja, opremanja, izgradnje i rada postrojenja
Član 12.
Postrojenje za insineraciju i ko-insineraciju projektuje se, oprema, izgrađuje i radi tako da se obezbedi da posle poslednjeg ubrizgavanja vazduha u proces sagorevanja, procesni gasovi na kontrolisan i homogen način, čak i u najnepovoljnijim uslovima, dostignu temperaturu od najmanje 850°S za dve sekunde trajanja, pri čemu se merenje vrši kod unutrašnjeg zida komore za sagorevanje ili u nekoj drugoj reprezentativnoj tački komore.
Ako se u postrojenju za insineraciju i ko-insineraciju vrši spaljivanje opasnog otpada koji sadrži više od 1% halogenih organskih supstanci izraženih kao hlor, temperatura se mora podići na 1100°S za najmanje dve sekunde trajanja.
Postrojenje, kao i svaka linija postrojenja za insineraciju otpada, oprema se najmanje jednim pomoćnim gorionikom.
Gorionik iz stava 3. ovog člana mora automatski da se aktivira kada temperatura procesnog gasa padne ispod 850°S, odnosno 1100°S, nakon poslednjeg ubrizgavanja vazduha u proces sagorevanja.
Gorionik mora da se koristi i za paljenje, odnosno gašenje instalacije, kako bi se obezbedilo da temperatura od 850°S, odnosno 1100°S, ostane na konstantnom nivou tokom tih procesa dok god u komori za sagorevanje ima nesagorelog otpada.
Za vreme pokretanja, odnosno isključivanja postrojenja, kada temperatura gasa padne ispod 850°S, odnosno 1100°S, u pomoćni gorionik ne bi trebalo dozirati gorivo koje može izazvati veće emisije od onih koje nastaju sagorevanjem lož ulja, tečnog ili prirodnog gasa.
Postrojenje za insineraciju radi tako da postigne nivo insineracije koji garantuje da će ukupni nivo organskog ugljenika (TOS) u šljaci i kotlovskom (ložišnom) pepelu biti manji od 3% ili gubitak pri žarenju manji od 5% na suvu masu materijala, a ukoliko je neophodno, primenjuju se i odgovarajuće tehnike predtretmana.
Postrojenja za insineraciju i ko-insineraciju imaju i koriste automatski sistem za sprečavanje dodavanja otpada:
1) pri pokretanju postrojenja, sve dok temperatura ne dostigne nivo od 850°S, odnosno 1100°S zavisno od slučaja ili dostizanja temperature u skladu sa st. 9. i 11. ovog člana;
2) kada se temperatura ne održava na 850°C, odnosno 1100°C zavisno od slučaja ili kada se temperatura ne održava u skladu sa st. 9. i 11. ovog člana;
3) kada se kontinualnim merenjem koje se vrši u skladu sa ovom uredbom utvrdi da su prekoračene granične vrednosti usled nekog kvara ili prekida rada postrojenja za prečišćavanje otpadnih gasova.
Termički tretman vrši se pod određenim uslovima u pogledu ukupnog nivoa organskog ugljenika i dostizanja, odnosno održavanja temperature iz st. 7. i 8. ove uredbe zavisno od kategorije otpada ili termičkih procesa, tako da su ispunjeni zahtevi iz ove uredbe.
Promene u radnim uslovima ne bi trebalo da proizvedu više ostatka, ili ostatak sa većim sadržajem organskih zagađujućih materija u poređenju sa onim ostacima koji se mogu očekivati u uslovima navedenim u stavu 7. ovog člana.
Termički tretman vrši se pod određenim uslovima u pogledu dostizanja, odnosno održavanja temperature iz st. 1, 2. i 8. ovog člana zavisno od određene kategorije otpada ili termičkih procesa, tako da su ispunjeni minimalni zahtevi koji se odnose na granične vrednosti emisije u vazduh za ukupni organski ugljenik (TOS) i ugljen monoksid (SO) iz Priloga 2. ove uredbe.
U slučaju ko-insineracije sopstvenog otpada nastalog u krugu postrojenja koje se obavlja u postojećim kotlovima loženih korom drveta u industriji celuloze i papira, uslovi iz stava 11. ovog člana utvrđuju se ako su ispunjeni zahtevi koji se odnose barem na granične vrednosti emisije u vazduh za ukupni organski ugljenik (TOS) iz Priloga 2. ove uredbe.
Sva postrojenja za insineraciju i ko-insineraciju projektuju se, opremaju, izgrađuju i rade tako da se spreče emisije u vazduh koje bi izazvale znatno povećanje zagađenja vazduha u prizemnom nivou, u skladu sa propisom koji uređuje kvalitet vazduha.
Otpadni gasovi iz postrojenja za insineraciju i ko-insineraciju ispuštaju se na u skladu sa propisom kojim se uređuju granične vrednosti kvaliteta vazduha, pri čemu se ispuštanje otpadnih gasova kroz dimnjak, čija se visina određuje vodeći računa o očuvanju zdravlja ljudi i životne sredine, na kontrolisan način.
Toplota proizvedena u procesu insineracije ili ko-insineracije koristi se u najvećoj mogućoj meri i uz najviši nivo energetske efikasnosti.
Infektivni otpad i potencijalno infektivni otpad direktno se smešta u komoru, bez prethodnog mešanja sa drugim kategorijama otpada i bez direktnog rukovanja ovim otpadom.
Postrojenjem za insineraciju i koinsineraciju upravlja kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad postrojenja u skladu sa Zakonom.
Ko-insineracija netretiranog komunalnog otpada
Član 13.
Operater postrojenja za ko-insineraciju netretiranog komunalnog otpada mora da preduzima mere kojim se obezbeđuje da granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh utvrđene Prilogom 2. ove uredbe ne budu prekoračene.
Na ko-insineraciju netretiranog komunalnog otpada ne primenjuju se granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh utvrđene Prilogom 4. – Određivanje graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh pri ko-insineraciji otpada, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.
Granične vrednosti emisije u vazduh
Član 14.
Postrojenja za insineraciju otpada projektuju se, izgrađuju i opremaju tako da u toku rada ne budu prekoračene granične vrednosti emisija u vazduh iz Priloga 2. ove uredbe.
Postrojenja za ko-insineraciju otpada projektuju se, izgrađuju i opremaju tako u radu ne budu prekoračene granične vrednosti emisija u vazduh iz Priloga 4. ove uredbe.
U slučaju da se u postrojenju za ko-insineraciju otpada proizvodi više od 40% toplote od opasnog otpada, na takvo postrojenje primenjuju se granične vrednosti emisije u vazduh iz Priloga 2. ove uredbe.
Merenjem koje se vrši standardizovanim metodama u skladu sa uslovima merenja iz člana 18, načinu proračuna iz člana 19. i Priloga 5. ove uredbe dobijaju se rezultati kojima se proverava prekoračenje graničnih vrednosti emisije.
Obrada rezultata merenja data je u Prilogu 5. – Formula za izračunavanje koncentracije emisije u uslovima uobičajenog procenta koncentracije kiseonika, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.
Granične vrednosti emisija u vode
Član 15.
Otpadne vode iz postrojenja za insineraciju ili ko-insineraciju, a koje su nastale nakon procesa prečišćavanja otpadnih gasova, ispuštaju se u skladu sa dozvolom.
Ispuštanje otpadnih voda, iz stava 1. ovog člana, u recipijent maksimalno se ograničava u meri u kojoj je to moguće, tako da granične vrednosti emisije budu u skladu sa Prilogom 3. ove uredbe.
Otpadne vode iz stava 1. ovog člana mogu se ispuštati u recipijent nakon posebnog tretmana, u skladu sa izdatom dozvolom, ako:
1) se ispuštanje vrši u propisanim graničnim vrednostima emisije, u skladu sa ovom uredbom i drugim propisom;
2) masene koncentracije zagađujućih materija ne prelaze granične vrednosti emisije iz Priloga 3. ove uredbe.
Granične vrednosti emisije se primenjuju na mestu na kome se ispuštaju otpadne vode nastale u procesu prečišćavanja otpadnog gasa koji sadrži zagađujuće materije iz Priloga 5. ove uredbe, a koji je nastao u postrojenju za insineraciju ili ko-insineraciju.
Kada se otpadna voda iz procesa prečišćavanja gasova nastalih sagorevanjem zajednički prečišćava sa drugim otpadnim vodama iz sličnih lokalnih izvora, operater mora da primenjuje uslove merenja, obradu rezultata merenja i srednje granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh iz ove uredbe na:
1) otpadne vode iz procesa prečišćavanja otpadnih gasova pre nego što ih ispusti u zajedničko postrojenje za tretman otpadnih voda;
2) sve druge otpadne vode pre nego što ih ispusti u zajedničko postrojenje za tretman otpadnih voda;
3) mesto krajnjeg ispuštanja otpadnih voda, posle tretmana otpadnih voda iz postrojenja za insineraciju ili ko-insineraciju.
Operater vrši odgovarajuće proračune materijalnih bilansa kako bi utvrdio nivoe emisije u konačno ispuštenoj otpadnoj vodi koja može na neki način biti povezana sa vodom iz procesa prečišćavanja gasova nastalih sagorevanjem, kako bi proverio poštovanje graničnih vrednosti emisije iz Priloga 3. ove uredbe za otpadne vode iz procesa prečišćavanja gasova nastalih sagorevanjem.
Otpadne vode se ne mogu razblaživati radi postizanja graničnih vrednosti emisije iz Priloga 3. ove uredbe.
Kada se otpadne vode iz procesa prečišćavanja gasova nastalih sagorevanjem koji sadrže zagađujuće materije iz Priloga 3. ove uredbe tretiraju izvan postrojenja za insineraciju ili ko-insineraciju, a u postrojenju za tretman isključivo namenjenom tom tipu otpadnih voda, granične vrednosti emisije iz Priloga 3. ove uredbe primenjuju se na mesto na kome otpadna voda napušta postrojenje za tretman.
Ako to drugo postrojenje za tretman otpadnih voda nije projektovano isključivo za otpadne vode iz procesa insineracije, operater vrši odgovarajuće proračune materijalnog bilansa u skladu sa st. 4. i 5. ovog člana, kako bi odredio nivoe emisija u konačno ispuštenoj otpadnoj vodi, koji se mogu pripisati otpadnim vodama iz procesa prečišćavanja gasa nastalog sagorevanjem, radi provere poštovanja graničnih vrednosti emisije iz Priloga 3. ove uredbe za otpadne vode iz procesa prečišćavanja gasa nastalog sagorevanjem.
Postrojenje za insineraciju ili ko-insineraciju, uključujući i skladišne prostore za otpad unutar kruga postrojenja, mora da se projektuje tako da se spreči nedozvoljeno i nenamerno curenje zagađujućih materija u zemljište, površinske ili podzemne vode, u skladu sa propisima.
Skladišni kapaciteti moraju da se obezbede u dovoljnoj meri kako bi se sprečilo oticanje atmosferskih voda sa površina na kojima se nalazi postrojenje za insineraciju ili ko-insineraciju.
Odredba stava 12. ovog člana odnosi se i na zagađene vode nastale usled drugih procurivanja ili protivpožarnih aktivnosti.
Skladišni kapaciteti moraju biti odgovarajući kako bi se obezbedilo da se takva voda može ispitati i tretirati pre ispuštanja, u skladu sa odredbama datim u dozvoli.
Postupanje sa ostatkom nakon termičkog tretmana
Član 16.
Ostatak iz procesa insineracije ili ko-insineracije smanjuje se na najmanju moguću meru u smislu nastale mase i uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Ostatak se reciklira na licu mesta ili izvan kruga postrojenja, kada god je to moguće, u skladu sa propisom kojim se uređuje upravljanje otpadom.
Transport i privremeno skladištenje suvog ostatka kao što su kotlovski pepeo i suvi ostatak iz procesa prečišćavanja otpadnih gasova vrši se na način kojim se sprečava njegovo rasipanje u životnoj sredini, odnosno transport i skladištenje vrši se u zatvorenim kontejnerima.
Pre utvrđivanja načina odlaganja ili reciklaže ostatka iz postrojenja za insineraciju ili ko-insineraciju vrše se odgovarajuća ispitivanja kako bi se utvrdile fizičke i hemijske osobine i potencijalno zagađenje iz različitih ostataka iz procesa insineracije, u skladu sa posebnim propisom.
Ispitivanja iz stava 4. ovog člana posebno obuhvataju ukupne rastvorive frakcije i teške metale u rastvorivoj frakciji.
Kontrola i monitoring
Član 17.
Merna oprema se instalira, uz korišćenje metode za praćenje parametara, radnih uslova i masenih koncentracija koji su od značaja za proces insineracije i ko-insineracije.
Monitoring se vrši merenjem pod uslovima i na način utvrđen dozvolom, u skladu sa Zakonom.
Postrojenje i ispravan rad automatske opreme za monitoring emisija u vazduh i vodu podležu godišnjim kontrolnim merenjima.
Merni uređaji kojima se vrši merenje emisije etaloniraju se i ispituju u skladu sa propisom kojim se reguliše emisija zagađujućih materija u vazduh u odnosu na polusatnu srednju vrednost najmanje jednom godišnje, a njihovo etaloniranje i ispitivanje vrše laboratorije akreditovane za poslove etaloniranja i ispitivanja, u skladu sa propisanim standardom.
Etaloniranje i ispitivanje mernih uređaja kojima se vrši merenje emisije vrši se paralelnim merenjima sa referentnim metodama najmanje svake treće godine, odnosno ponavlja se posle svake značajnije izmene (popravka ili prepravka merila).
Uverenje o etaloniranju i izveštaj o rezultatima etaloniranja i ispitivanja ispravnosti uređaja podnosi se nadležnom organu za ovlašćivanje stručnih organizacija za merenje u roku od 60 dana.
Merna mesta određuju se u skladu sa propisom kojim se reguliše emisija zagađujućih materija u vazduh.
Ispravnost uređaja za kontinualno merenje emisija obezbeđuje se u skladu sa propisom kojim se reguliše emisija zagađujućih materija u vazduh.
Periodična (povremena) merenja emisija u vazduh i vodu vrše se u skladu sa tač. 1. i 2. Priloga 6. -Tehnike merenja, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.
Uslovi merenja
Član 18.
Merenja zagađujućih materija u vazduh iz postrojenja za insineraciju ili ko-insineraciju vrše se u skladu sa Prilogom 6. ove uredbe, i to:
1) kontinualno merenje oksida azota (NOx), ugljen monoksida (CO), ukupnih praškastih materija, ukupnog organskog ugljenika (TOC), hlorovodonične kiseline (HCl), fluorovodonične kiseline (HF), sumpor dioksida (SO2);
2) kontinualno merenje sledećih procesnih parametara: temperature kod unutrašnjeg zida komore za sagorevanje ili u nekoj drugoj reprezentativnoj tački komore za sagorevanje i/ili dodatne komore za sagorevanje, u skladu sa dozvolom nadležnog organa, kao i zapreminskog udela kiseonika, pritiska, temperature i sadržaja vodene pare u otpadnim gasovima;
3) pojedinačno merenje koncentracije teških metala, dioksina i furana najmanje dvaput godišnje, pri čemu se ova merenja u prvoj godini rada obavljaju najmanje četiri puta godišnje u razmaku od tri meseca.
Merenja se mogu vršiti i u drugim vremenskim periodima između merenja kada su utvrđene granične vrednosti emisije za policiklične aromatične ugljovodonike ili druge zagađujuće materije.
Ako granična vrednost emisije za HCl nije prekoračena, a koristi se uređaj za smanjenje emisije HCl, koncentracija HF meri se povremeno, a najmanje dva puta godišnje.
Ako se uzorak otpadnog gasa suši pre analize, kontinualno merenje vodene pare u otpadnom gasu nije potrebno.
Umesto kontinualnog merenja mogu se vršiti povremena merenja za hlorovodoničnu kiselinu (HCl), fluorovodoničnu kiselinu (HF) i sumpor dioksid (SO2) u postrojenjima za insineraciju ili ko-insineraciju, ukoliko operater može da dokaže da emisije ovih zagađujućih materija ni u kom slučaju ne mogu da pređu propisane granične vrednosti emisija.
Vreme zadržavanja gasova kao i minimalna temperatura i sadržaj kiseonika u procesnim gasovima adekvatno se proveravaju, najmanje jednom, kada se postrojenje za insineraciju ili ko-insineraciju stavlja u pogon i u najnepovoljnijim radnim uslovima koji se očekuju.
Pojedinačna merenja teških metala mogu se vršiti jednom u dve godine, umesto dva puta godišnje, a za dioksine i furane jednom godišnje umesto dva puta godišnje, ukoliko emisije nastale u procesu insineracije ili ko-insineracije ne prelaze 50% graničnih vrednosti emisije utvrđene u skladu sa Prilogom 4. ili Prilogom 2. ove uredbe i u skladu sa kriterijumima iz stava 8. tač. 1) i 4) ovog člana.
Smanjen broj merenja može se odobriti i u slučajevima kada ti kriterijumi nosi ispunjeni, ako:
1) se neopasan otpad koji se namerava podvrgnuti procesu insineracije ili koinsineracije sastoji isključivo od odabranih sagorivih frakcija otpada koji nisu pogodni za reciklažu, a imaju određene osobine utvrđene na osnovu procene iz tačke 4) ovog stava;
2) su utvrđeni su nacionalni kriterijumi kvaliteta za ovaj otpad;
3) je ko-insineracija i insineracija takvog otpada u skladu sa nacionalnim planovima upravljanja otpadom;
4) ako operater dostavi dokaze nadležnom organu da su emisije teških metala, dioksina i furana u svim okolnostima ispod graničnih vrednosti emisije iz Priloga 4. ili Priloga 2. ove uredbe, pri čemu dokaz mora biti zasnovan na podacima o kvalitetu tog otpada i na merenju emisija;
5) su kriterijumi kvaliteta i novi period za periodična merenja utvrđeni dozvolom;
6) sve odluke u vezi sa učestalošću navedenih merenja, uz informaciju o količinama i kvalitetu predmetnog otpada, upisuju se u registar izdatih dozvola, u skladu sa Zakonom i posebnim propisom.
Obrada rezultata merenja
Član 19.
U cilju poređenja sa graničnim vrednostima emisija, rezultati merenja preračunavaju se na normalne uslove (273,15 K i 101,3 kPa) i pri udelu kiseonika prema jednačini datoj u Prilogu 5. ove uredbe, i to:
1) pri temperaturi od 273,15 K, pritisku 101,3 kPa, udelom kiseonika 11%, u suvom otpadnom gasu iz postrojenja za insineraciju;
2) pri temperaturi 273,15 K, pritisku 101,3 kPa, udelom kiseonika 3% u suvom otpadnom gasu iz procesa sagorevanja otpadnih ulja, u skladu sa propisom kojim se reguliše upravljanje otpadnim uljima;
3) prilikom insineracije ili ko-insineracije otpada u sredini obogaćenoj kiseonikom, rezultati merenja se preračunavaju na normalne uslove, pri referentnom udelu kiseonika, uzimajući u obzir okolnosti specifične za svaki pojedinačni slučaj;
4) u slučaju ko-insineracije otpada, rezultati merenja se preračunavaju i izražavaju na normalne uslove, i to za ukupni udeo kiseonika u skladu sa proračunom iz Priloga 4. ove uredbe.
U postrojenju za insineraciji ili ko-insineraciju u kojem se tretira opasan otpad, i u kojima se emisije zagađujućih materija smanjuju prečišćavanjem otpadnih gasova, preračunavanje na definisani udeo kiseonika iz stava 1. ovog člana se vrši samo ako je udeo kiseonika, meren u istom periodu kada i relevantna zagađujuća materija, veći od referentnog udela kiseonika.
Svi rezultati merenja se evidentiraju, obrađuju i unose na propisan način kojim se obezbeđuje da nadležni organ proveri usklađenost rada postrojenja sa uslovima iz dozvole i graničnim vrednostima emisije iz ove uredbe.
Srednje granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh
Član 20.
Granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh se smatraju postignutim, ako:
1) nijedna srednja dnevna vrednost ne prelazi nijednu graničnu vrednost emisije iz Priloga 2. tačka 1) ili iz Priloga 4. ove uredbe, a 97% srednje dnevne vrednosti ne prelazi granične vrednosti emisije iz Priloga 2. tačka 5) alineja prva ove uredbe;
2) nijedna srednja polusatna vrednost ne prelazi granične vrednosti emisije iz Priloga 2. tačka 2) ove uredbe ili 97% polusatnih proseka ne prelazi graničnu vrednost emisije iz Priloga 2 kolona V) ove uredbe;
3) nijedna srednja vrednost tokom period uzorkovanja za teške metale i dioksine i furane ne prelazi graničnu vrednost emisije iz Priloga 2. tač. 3) i 4) kolona A ili iz Priloga 4. ove uredbe;
4) se poštuju se odredbe Priloga 2. tačka 5) alineja 2. ili Priloga 4. ove uredbe.
Srednje polusatne vrednosti i desetominutne srednje vrednosti utvrđuju se za vreme efektivnog rada postrojenja (isključujući periode pokretanja i zaustavljanja postrojenja, ako se otpad ne spaljuje) od vrednosti izmerenih nakon oduzimanja vrednosti, intervala pouzdanosti iz Priloga 6. tačka 3. ove uredbe.
Dnevne srednje vrednosti utvrđuju se na osnovu potvrđenih srednjih vrednosti.
Za dobijanje odgovarajuće srednje dnevne vrednosti, najviše pet polusatnih srednjih vrednosti dnevno se može otpisati zbog prekida u radu, odnosno kvara ili održavanja sistema za kontinualno merenje.
Najviše deset dnevnih srednjih vrednosti godišnje se odbacuje zbog prekida ili održavanja sistema za kontinualno merenje.
Srednje vrednosti u periodu uzorkovanja i srednje vrednosti u slučaju povremenih merenja vrednosti fluorovodonične kiseline (HF), hlorovodonične kiseline (HCl) i sumpor dioksida (SO2) se utvrđuju u skladu sa članom 17. st. 2. i 7. i Priloga 6. ove uredbe.
Kada odgovarajuće merne tehnike budu dostupne, mogu se vršiti kontinualna merenja emisija teških metala, dioksina i furana u skladu sa Prilogom 6. ove uredbe.
Merenje ispuštanja otpadnih voda
Član 21.
Na mestu ispuštanja otpadnih voda vrše se sledeća merenja:
1) kontinualno merenje parametara iz stava 10. tačka 2) ove uredbe;
2) pojedinačno dnevno merenje ukupnih suspendovanih čvrstih čestica;
3) mesečno merenje i na reprezentativnom uzorku ispuštenih voda tokom 24 h, odnosno, zagađujućih materija iz člana 15. stav 3, a u vezi sa Prilogom 3. tač. 2-10 ove uredbe;
4) merenja dioksina i furana na svakih 6 meseci (prve godine rada preporučuje se merenje najmanje četiri puta godišnje u razmaku od tri meseca).
Monitoring koncentracije zagađujućih materija u otpadnim vodama se vrši na način i rokovima utvrđenim u skladu sa propisima koji uređuju upravljanje kvalitetom voda i izdatom dozvolom.
Granične vrednosti emisije za vodu se smatraju postignutim ako:
1) za ukupne suspendovane čvrste čestice, zagađujuća materija br. 1. 95% i 100% merenih vrednosti ne prelazi granične vrednosti emisije iz Priloga 3. ove uredbe;
2) za teške metale, zagađujuće materije br. 2-10, najviše jedno merenje godišnje ne prelazi granične vrednosti emisije iz Priloga 3. ili ako nadležan organ za izdavanje dozvole obezbedi više od 20 uzoraka godišnje, najviše 5% tih uzoraka ne prelazi granične vrednosti emisije iz Priloga 3;
3) za dioksine i furane (zagađujuća materija br. 11) ako merenja vršena dvaput godišnje ne prelaze granične vrednosti emisije iz Priloga 3. ove uredbe.
Ako merenja pokažu da su prekoračene granične vrednosti emisije za vazduh i vodu, nadležni organ mora o tome biti obavešten bez odlaganja.
Vanredni uslovi rada
Član 22.
Vanredni uslovi rada obuhvataju najduži dozvoljeni period svih tehnički neizbežnih prekida u radu, narušavanja rada, ili kvarova na uređajima za prečišćavanje ili merenje, period u kom koncentracije iz emisija u vazduh i prečišćenu vodu mogu prekoračiti propisane granične vrednosti emisije.
U slučaju kvara, operater postrojenja za termički tretman otpada što je pre moguće smanjuje ili potpuno prekida aktivnost sve do uspostavljanja normalnog rada.
Postrojenje za insineraciju ili ko-insineraciju ili linija za insineraciju ne može ni u kom slučaju nastaviti rad na duže od 4 h bez prekida ukoliko su prekoračene granične vrednosti emisije, pri čemu kumulativni period rada u takvim uslovima ne sme preći 60 h godišnje.
Period od 60 h iz stava 3. ovog člana primenjuje se i na one linije u postrojenju koje su priključene na jedinstveni uređaj za prečišćavanje gasova iz sagorevanja.
Ukupni sadržaj praškastih materija u emisijama u vazduh iz postrojenja za insineraciju ne mogu prekoračiti 150 mg/m3, izražen kao polusatni prosek.
Granične vrednosti emisije ugljen monoksida (CO) i ukupnog organskog ugljenika (TOC) ne mogu biti prekoračene.
U vanrednim uslovima rada postrojenja primenjuju se svi uslovi iz člana 7. ove uredbe.
Dostupnost informacija javnosti i učešće javnosti
Član 23.
Zahtev za izdavanje novih dozvola za postrojenja za insineraciju ili ko-insineraciju dostupan je javnosti u prostorijama nadležnog organa 30 dana pre izdavanja dozvole, kako bi se javnosti omogućilo da pomenute zahteve razmotri pre nego što nadležni organ donese konačnu odluku u skladu sa zakonom kojim se uređuje izdavanje integrisane dozvole i Zakonom.
Konačna odluka, koja obuhvata najmanje kopiju izdate dozvole, kao i svi ažurirani primerci dostupni su javnosti.
Lista postrojenja
Član 24.
Ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine utvrđuje (u daljem tekstu: ministar) listu postrojenja za insineraciju i ko-insineraciju čiji nominalni kapacitet ne prelazi dve tone na sat.
Godišnji izveštaj
Član 25.
Godišnji izveštaj koji operater dostavlja nadležnom organu, a koji se odnosi na rad i monitoring nad postrojenjem za insineraciju ili ko-insineraciju čiji nominalni kapacitet iznosi dve ili više tona na sat dostupan je javnosti.
Izveštaj iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o procesu insineracije ili ko-insineracije i o emisijama u vazduh i vodu u poređenju sa graničnim vrednostima emisije utvrđenim ovom uredbom.
III. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Član 26.
Ministar donosi propis o listi postrojenja za insineraciju i ko-insineraciju čiji nominalni kapacitet ne prelazi dve tone na sat u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ove uredbe.
Član 27.
Ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
Broj:
U Beogradu
VLADA
POTPREDSEDNIK
OBRAZLOŽENjE
Pravni osnov
Pravni osnov za donošenje ove uredbe je u član 41. stav 7. Zakona o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) i član 42. stav 1. Zakona o Vladi („Službeni glasnik RS”, br. 55/05, 71/05-ispravka, 101/07 i 65/08) po kome Vlada propisuje vrste otpada za koje se vrši termički tretman, uslove i kriterijume za određivanje lokacije, tehničke i tehnološke uslove za projektovanje, izgradnju, opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada, postupanje sa ostatkom nakon spaljivanja otpada, kao i druga pitanja od značaja za rad postrojenja za termički tretman otpada.
Razlozi za donošenje propisa
Osnovni razlozi za donošenje ove uredbe jeste uređivanje i usklađivanje ove oblasti u skladu sa načelnim rešenjima ustanovljenim i sadržanim u Zakonu o upravljanju otpadom kao i dalje usklađivanje propisa Republike Srbije u oblasti upravljanja otpadom sa propisima Evropske Unije.
U postupku usklađivanja domaćih propisa sa pravnom tekovinom Evropske Unije, u maju 2009. godine Narodna Skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) na osnovu kojeg Vlada donosi propis kojim uređuje uslove, način i postupak termičkog tretmana.
Ovom uredbom utvrđene su vrste otpada za koje se vrši termički tretman, uslovi i kriterijumi za određivanje lokacije, tehnički i tehnološki uslovi za projektovanje, izgradnju, opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada i postupanje sa ostatkom nakon spaljivanja otpada pri čemu su prilikom izrade ove uredbe kao osnovni dokument korišćena Direktiva Evropskog Parlamenta i Saveta 2000/76/ES od 4. decembra 2000. godine o insineraciji otpada (Directive 2000/76/EC of the European Parliament and of the Council of 4 December 2000 on the incineration of waste). Prilikom izrade Uredbe korišćena je i praksa zemalja u okruženju koje su nedavno pristupile Evropskoj Uniji ili su na putu da to uskoro učine (Slovenija, Hrvatska).
U Poglavlju I. Osnovne odredbe (članovi 1-3) definisan je predmet uredbe o termičkom tretmanu otpada na osnovu kojeg se propisuju vrste otpada za koje se vrši termički tretman, uslovi i kriterijumi za određivanje lokacije, tehnički i tehnološki uslovi za projektovanje, izgradnju, opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada, postupanje sa ostatkom nakon spaljivanja otpada (član 1). Cilj uredbe je sprečavanje ili ograničenje negativnih uticaja na životnu sredinu, posebno zagađenja emisijama u vazduh, zemljište, površinske i podzemne vode, i rezultirajućih rizika za ljudsko zdravlje prouzrokovanih insineracijom i/ili ko-insineracijom otpada. Odredbe ove uredbe primenjuju se na sva postrojenja za insineraciju i ko-insineraciju otpada (član 2).
U članu 3. predloga uredbe dato je značenje pojedinih izraza upotrebljenih u ovoj uredbi.
Članom 4. predloga uredbe propisani su izuzeci od primene.
U Poglavlju II. (čl. 5-25) definisani su uslovi i kriterijumi za određivanje lokacije, tehnički i tehnološki uslovi za projektovanje, izgradnju, opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada, postupanje sa ostatkom nakon spaljivanja, kao i druga pitanja od značaja za rad postrojenja za termički tretman, i to:
1. Uslovi i kriterijumi za određivanje i opremanje lokacije (čl. 5-8)
2. Tehničko-tehnološki uslovi i druga pitanja od značaja za rad postrojenja (čl. 9-25)
U poglavlju III. Prelazne i završne odredbe propisani su rokovi za donošenje propisa i prilagođavanje rada postrojenja za tretman otpada uslovima i kriterijumima propisanim ovom uredbom (čl. 26-28).
Ova uredba ima šest priloga, i to:
Prilog 1- Faktori ekvivalentne toksičnosti za dibenzo-p-diosine i dibenzofurane
Prilog 2- Granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh
Prilog 3- Granične vrednosti emisija zagađujućih materije u otpadnoj vodi iz procesa prečišćavanja otpadnih gasova nastalih u postrojenju za insineraciju i ko-insineraciju otpada
Prilog 4- Određivanje graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh pri ko-insineraciju otpada
Prilog 5- Formula za izračunavanje koncentracije emisije u uslovima uobičajenog procenta koncentracije kiseonika
Prilog 6- Tehnike merenja
Sredstva potrebna za sprovođenje propisa
Za sprovođenje ovog propisa nisu potrebna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije.