PREDLOG ZAKONA
O PRIJAVLjIVANjU I EVIDENTIRANjU ODUZETE IMOVINE
Član 1.
Ovim zakonom uređuje se postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine.
Član 2.
Imovinom, u smislu ovog zakona, smatra se pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima, kao i druga imovinska prava.
Član 3.
Prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ovog zakona (u daljem tekstu: raniji vlasnik) ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici.
Prijava iz stava 1. ovog člana podnosi se Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije (u daljem tekstu: Direkcija), u dva primerka, neposredno ili poštom preporučeno, na Obrascu POI, koji je odštampan uz ovaj zakon i čini njegov sastavni deo.
Član 4.
Odredbe ovog zakona ne odnose se na ranije vlasnike ili njihove naslednike, odnosno pravne sledbenike kojima je zakonom ili međunarodnim ugovorom, odnosno sporazumom utvrđeno pravo na naknadu za oduzetu imovinu na teret inostrane države.
Član 5.
Uz prijavu iz člana 3. ovog zakona podnosi se:
1) kopija akta o oduzimanju imovine ili drugi materijalni dokaz iz koga se vide podaci o oduzetoj imovini i osnovu oduzimanja;
2) dokaz o svojstvu podnosioca prijave, ukoliko nije raniji vlasnik (rešenje o nasleđivanju, odnosno drugi dokaz o pravnom sledbeništvu sa ranijim vlasnikom ili dokaz o smrti lica čija je imovina oduzeta i dokaz o srodstvu sa tim licem);
3) drugi akti i podaci za koje podnosilac prijave smatra da su od značaja za njegovu identifikaciju i identifikaciju oduzete imovine.
Član 6.
Prijava iz člana 3. ovog zakona može se podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine.
Član 7.
Direkcija vodi evidenciju o prijavljenoj imovini, na osnovu podataka sadržanih u prijavi iz člana 3. ovog zakona i podataka kojima raspolažu državni organi i organizacije, organi i organizacije jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i drugi organi i organizacije.
Član 8.
Podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom.
Član 9.
Pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediće se posebnim zakonom.
Zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana, može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona.
Član 10.
Vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediće se po-
sebnim zakonom.
Član 11.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije“.
O B R A Z L O Ž E Nj E
I. USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENjE ZAKONA
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u članu 72. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije, prema kome Republika Srbija, između ostalog, uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine.
Uređenje prava ranijih vlasnika kojima je imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata na osnovu propisa o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji kao i drugih propisa i akata na osnovu kojih je nasilno oduzimana imovina bez naknade tržišne vrednosti i prešla iz privatne u državnu, odnosno društvenu svojinu je izuzetno složeno pitanje, koje ima brojne pravno-političke i socijalno-ekonomske dimenzije. Normativno regulisanje ove problematike iziskuje odgovore na veliki broj pravnih, ekonomskih, socijalnih, političkih i drugih pitanja koja se pri tome postavljaju.
Svojinsko-pravni propisi doneti u prvim godinama izgradnje socijalističkog društva, bili su deo tzv. revolucionarnog zakonodavstva, koje je razvijala jednopartijska država pod snažnom presijom vladajuće ideologije, kojoj je svojinsko pravo bilo samo jedan od instrumenata u cilju izgradnje socijalizma.
Ovim prisilnim načinom oduzimanja imovine, protivno slobodnoj volji vlasnika, grubo je prekršeno osnovno pravno načelo demokratskih društava o neprikosnovenosti privatne svojine. U demokratskom i pravno uređenom društvu, zaštita imovinskog integriteta građana, oduvek je bila jedan od osnovnih postulata.
U rešavanju ovog složenog pitanja, koje uzima u obzir kako potrebu obeštećenja ranijih vlasnika kojima je imovina oduzeta, tako i opšti društveni interes, neophodno je da proces obeštećenja ranijih vlasnika bude integrisan u proces stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije, kao i da se sagledaju objektivne ekonomske i finansijske mogućnosti društva da istu nadoknadi.
Ispravljanje nepravde načinjene bivšim vlasnicima predstavlja svojevrsnu moralnu obavezu Republike Srbije, koja je zasnovana na principu pravde, ali i na konkretnim principima i pravilima koja se svrstavaju u grupu osnovnih ljudskih prava koja su predviđena u Povelji Ujedinjenih nacija, Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Cilj donošenja ovog zakona je utvrđivanje obima i vrednosti oduzete imovine koju treba vratiti ranijim vlasnicima ili im isplatiti obeštećenje za istu. S obzirom da je u ovom momentu vrlo teško sagledati obim, vrstu, stanje, pravnu situaciju i druge elemente u vezi oduzete imovine, ocenjeno je neophodnim da se prethodno izvrši evidentiranje te imovine i njena procena.
Prijavljivanjem i evidentiranjem oduzete imovine po ovom zakonu sagledaće se veličina, obim i vrsta oduzete imovine, na osnovu kojih parametara će biti moguće utvrditi vrednost te imovine, što će biti od značaja prilikom donošenja posebnog zakona, kojim će se utvrđivati i priznavati prava u pogledu povraćaja ili obeštećenja za oduzetu imovinu.
U zavisnosti od utvrđene vrednosti prijavljene imovine po ovom zakonu, te procene mogućnosti države i drugih obveznika da tu imovinu u određenom vremenskom periodu vrate ili obeštete ranije vlasnike, zavisiće i konkretna rešenja u pogledu priznavanja prava na povraćaj ili obeštećenje za oduzetu imovinu, a koja će biti implementirana i definisana u posebnom zakonu.
III. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA
I POJEDINAČNIH REŠENjA
Odredbom člana 1. određeni su svi pravni osnovi oduzimanja imovine bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade (nacionalizacija, agrarna reforma, konfiskacija, sekvestracija, eksproprijacija i dr.).
Članom 2. definisana je imovina koja se prijavljuje, a pod kojom se smatra pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima, kao i sva druga imovinska prava, čime se na najširi način obuhvata predmet prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine.
Članom 3. stav 1. predviđen je krug lica koja imaju pravo prijavljivanja oduzete imovine, a to su raniji vlasnici ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici.
Članom 3. stav 2. predviđeno je da se prijava oduzete imovine podnosi Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije na posebnom obrascu, neposredno ili poštom preporučeno, s obzirom na to da pomenuta direkcija, shodno članu 27. Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 19/04 i 84/04), vodi jedinstvenu evidenciju o nepokretnostima i drugim imovinskim pravima u državnoj svojini, te je najcelishodnije rešenje da se tom organu vrši prijavljivanje i da taj organ vrši evidentiranje prijavljene oduzete imovine.
Članom 4. eksplicitno je predviđeno ograničenje za lica koja ne mogu podneti prijavu, a to su bivši vlasnici koji su dobili ili su imali pravo na naknadu za oduzetu imovinu na teret inostrane države.
Države, pravne prethodnice Državne zajednica Srbije i Crne Gore (DFJ, FNRJ i SFRJ), su zaključile 23 bilateralna ugovora sa isto toliko zemalja, po osnovu obeštećenja za imovinu obuhvaćenu raznim vidovima oduzimanja, a posledice tih ugovora se odnose na daleko veći broj današnjih država.
Članom 5. predviđena je dokumentacija koja se dostavlja uz prijavu oduzete imovine, kojom se dokazuje osnov oduzimanja imovine, svojstvo podnosioca prijave i dr.
Članom 6. predviđen je rok u kome se može podneti prijava oduzete imovine.
Članom 7. predviđeno je da će Republička direkcija za imovinu Republike Srbije voditi evidenciju o oduzetoj imovini, na osnovu podataka sadržanih u prijavi, kao i podataka kojima raspolažu državni organi, organi teritorijalnih jedinica, organi jedinica lokalne samouprave, javne službe i drugi organi i organizacije.
Odredbama čl. 8. i 9. predviđeno je da prijava oduzete imovine ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje, već uslov da lica iz člana 3. ovog zakona podnesu zahtev u skladu sa posebnim zakonom.
Članom 10. predviđeno je da će se vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediti posebnim zakonom, što se ocenjuje kao celishodnije rešenje.
Članom 11. predviđeno je da ovaj zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije“.
IV. FINANSIJSKA SREDSTVA POTREBNA
ZA SPROVOĐENjE ZAKONA
Za sprovođenje ovog zakona potrebno Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbijeje obezbediti dodatna finasijska sredstva iz budžeta Republike Srbije, u visini od 3.000.000,00 dinara.