Predlog zakona o zaštiti konkurencije

PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITI KONKURENCIJE

I. OSNOVNE ODREDBE

Predmet

Član 1.

Ovim zakonom uređuje se zaštita konkurencije na tržištu Republike Srbije, u cilju ekonomskog napretka i dobrobiti društva, a naročito koristi potrošača, kao i osnivanje, položaj, organizacija i ovlašćenja Komisije za zaštitu konkurencije (u daljem tekstu: Komisija).

Teritorijalna primena

Član 2.

Odredbe ovog zakona primenjuju se na akte i radnje učinjene na teritoriji Republike Srbije, odnosno na akte i radnje učinjene van njene teritorije koji utiču ili bi mogli uticati na konkurenciju na teritoriji Republike Srbije.

Personalna primena

Član 3.

Odredbe ovog zakona primenjuju se na sva pravna i fizička lica koja neposredno ili posredno, stalno, povremeno ili jednokratno učestvuju u prometu robe, odnosno usluga, nezavisno od njihovog pravnog statusa, oblika svojine ili državljanstva, odnosno državne pripadnosti (u daljem tekstu: učesnici na tržištu), i to na:

1) domaća i strana privredna društva i preduzetnike;

2) državne organe, organe teritorijalne autonomije i lokalne samouprave;

3) druga fizička i pravna lica i oblike udruživanja učesnika na tržištu (sindikati, udruženja, sportske organizacije, ustanove, zadruge, nosioci prava intelektualne svojine i dr.);

4) javna preduzeća, privredna društva, preduzetnike i druge učesnike na tržištu, koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa, odnosno kojima je aktom nadležnog državnog organa dodeljen fiskalni monopol, osim ukoliko bi primena ovog zakona sprečila obavljanje tih delatnosti, odnosno obavljanje poverenih poslova.

Radni odnosi

Član 4.

Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na radne odnose između poslodavaca i zaposlenih, kao ni na radne odnose određene kolektivnim ugovorom između poslodavca i sindikalnih udruženja.

Povezani učesnici na tržištu

Član 5.

Povezanim učesnicima na tržištu u smislu ovog zakona smatraju se dva ili više učesnika na tržištu koji su povezani tako da jedan ili više učesnika na tržištu kontroliše drugog ili druge učesnike na tržištu (u daljem tekstu: povezani učesnici na tržištu).

Kontrola nad učesnikom na tržištu u smislu ovog zakona predstavlja mogućnost odlučujućeg uticaja na vođenje poslova drugog ili drugih učesnika na tržištu, a naročito:

ako kontrolni učesnik ima svojstvo kontrolnog (matičnog) društva, odnosno kontrolnog člana ili akcionara, samostalno ili zajedničkim delovanjem, po pravilima o povezanim privrednim društvima u smislu zakona kojim se uređuje položaj privrednih društava;

na osnovu svojine ili drugih imovinskih prava na imovini ili delu imovine drugog učesnika na tržištu;

na osnovu prava iz ugovora, sporazuma ili iz hartija od vrednosti;

po osnovu potraživanja ili sredstava za obezbeđenje potraživanja ili na osnovu uslova poslovne prakse koje određuje kontrolni učesnik.

Povezani učesnici na tržištu u smislu ovog zakona smatraju se jednim učesnikom na tržištu.

Na povezane učesnike na tržištu shodno se primenjuju pravila o povezanim licima i povezanim privrednim društvima u skladu sa zakonom kojim se uređuje položaj privrednih društava, ako ta pravila nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

Relevantno tržište

Član 6.

Relevantno tržište u smislu ovog zakona jeste tržište koje obuhvata relevantno tržište proizvoda na relevantnom geografskom tržištu.

Relevantno tržište proizvoda predstavlja skup robe, odnosno usluga koje potrošači i drugi korisnici smatraju zamenljivim u pogledu njihovog svojstva, uobičajene namene i cene.

Relevantno geografsko tržište predstavlja teritoriju na kojoj učesnici na tržištu učestvuju u ponudi ili potražnji i na kojoj postoje isti ili slični uslovi konkurencije, a koji se bitno razlikuju od uslova konkurencije na susednim teritorijama.

Vlada bliže propisuje kriterijume za određivanje relevantnog tržišta.

Obračun godišnjeg prihoda

Član 7.

Godišnji prihod učesnika na tržištu u smislu ovog zakona utvrđuje se u visini ukupnog godišnjeg prihoda pre oporezivanja, za obračunsku godinu koja prethodi godini u kojoj je pokrenut postupak.

Ukupan godišnji prihod iz stava 1. ovog člana za učesnike na tržištu finansijskih usluga, kao i za društva za osiguranje i društva za reosiguranje, izračunava se na sledeći način:

1) za učesnike na tržištu finansijskih usluga, posle odbijanja poreza koji se direktno odnose na njih, uzima se zbir sledećih prihoda:

(1) prihoda od kamata i sličnih prihoda,

(2) prihoda od hartija od vrednosti (prihod od akcija i drugih hartija od vrednosti koje imaju promenljiv prinos, prihod od udela kod učesnika na tržištu, prihod od akcija u povezanim učesnicima na tržištu),

(3) prihoda od naknada i provizija,

(4) pozitivne razlike između finansijskih prihoda i finansijskih rashoda,

(5) drugih prihoda iz poslovanja;

2) za društva za osiguranje i društva za reosiguranje, uzima se prihod od premija po osnovu ugovora o osiguranju i reosiguranju zaključenih od strane ili u ime tih društava po odbitku poreza koji se plaća na iznos premija po jednom ugovoru ili na ukupan iznos premija.

Ukupan godišnji prihod iz stava 1. ovog člana za oblike udruživanja učesnika na tržištu, utvrđuje se na osnovu zbira ukupnih godišnjih prihoda udruženih učesnika.

Član 8.

Iznosi iskazani u evrima u ovom zakonu, kao i aktima donetim na osnovu ovog zakona, obračunavaju se u dinarima po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan obračuna godišnjeg prometa, odnosno uplate ili naplate izrečene mere.

II. POVREDE KONKURENCIJE

Član 9.

Povredom konkurencije u smislu ovog zakona smatraju se akti ili radnje učesnika na tržištu koje za cilj ili posledicu imaju ili mogu da imaju značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije.

1. Restriktivni sporazumi

Pojam i zabrana restriktivnog sporazuma

Član 10.

Restriktivni sporazumi su sporazumi između učesnika na tržištu koji imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje, konkurencije na teritoriji Republike Srbije.

Restriktivni sporazumi mogu biti ugovori, pojedine odredbe ugovora, izričiti ili prećutni dogovori, usaglašene prakse, kao i odluke oblika udruživanja učesnika na tržištu, a kojima se naročito:

1) neposredno ili posredno utvrđuju kupovne ili prodajne cene ili drugi uslovi trgovine;

2) ograničava i kontroliše proizvodnja, tržište, tehnički razvoj ili investicije;

3) primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove u odnosu na različite učesnike na tržištu, čime se učesnici na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente;

4) uslovljava zaključivanje ugovora ili sporazuma prihvatanjem dodatnih obaveza koje s obzirom na svoju prirodu i trgovačke običaje i praksu nisu u vezi sa predmetom sporazuma;

5) dele tržišta ili izvori nabavki.

Restriktivni sporazumi zabranjeni su i ništavi, osim u slučajevima izuzeća od zabrane u skladu sa ovim zakonom.

Uslovi za izuzimanje od zabrane

Član 11.

Restriktivni sporazumi mogu biti izuzeti od zabrane ukoliko doprinose unapređenju proizvodnje i prometa, odnosno podsticanju tehničkog ili ekonomskog napretka, a potrošačima obezbeđuju pravičan deo koristi pod uslovom da ne nameću učesnicima na tržištu ograničenja koja nisu neophodna za postizanje cilja sporazuma, odnosno da ne isključuju konkurenciju na relevantnom tržištu ili njegovom bitnom delu.

Pojedinačno izuzeće od zabrane

Član 12.

Na zahtev učesnika u restriktivnom sporazumu, Komisija može izuzeti pojedini restriktivni sporazum od zabrane (u daljem tekstu: pojedinačno izuzeće).

Podnosilac zahteva za pojedinačno izuzeće snosi teret dokazivanja ispunjenosti uslova iz člana 11. ovog zakona.

Period na koji se odnosi pojedinačno izuzeće iz stava 1. ovog člana ne može biti duži od osam godina.

Vlada bliže propisuje sadržinu zahteva iz stava 1. ovog člana.

Izuzeće od zabrane po kategorijama sporazuma

Član 13.

Izuzeće od zabrane restriktivnog sporazuma može da se odnosi na određene kategorije sporazuma, ukoliko su ispunjeni uslovi iz člana 11. ovog zakona, kao i drugi posebni uslovi koji se odnose na vrstu i sadržinu sporazuma, odnosno dužinu njegovog trajanja.

Restriktivni sporazumi koji ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana ne podnose se Komisiji radi izuzeća.

Vlada određuje kategorije sporazuma i bliže propisuje posebne uslove iz stava 1. ovog člana.

Sporazumi manjeg značaja

Član 14.

Sporazumi manjeg značaja su sporazumi između učesnika na tržištu čiji ukupni tržišni udeo na relevantnom tržištu proizvoda i usluga na teritoriji Republike Srbije, nije veći od:

1) 10% tržišnog udela, ukoliko učesnici u sporazumu posluju na istom nivou lanca proizvodnje i prometa (horizontalni sporazumi);

2) 15% tržišnog udela, ukoliko učesnici u sporazumu posluju na različitom nivou lanca proizvodnje i prometa (vertikalni sporazumi);

3) 10% tržišnog udela, ukoliko sporazum ima karakteristike i horizontalnih i vertikalnih sporazuma ili gde je teško odrediti da li je sporazum vertikalan ili horizontalan;

4) 30% tržišnog udela, ukoliko se radi o sporazumima sa sličnim uticajem na tržište zaključenim između različitih učesnika, ako pojedinačni tržišni udeo svakog od njih ne prelazi 5% na svakom pojedinačnom tržištu na kome se ispoljavaju efekti sporazuma.

Sporazumi manjeg značaja su dozvoljeni, osim ako je cilj horizontalnog sporazuma određivanje cena ili ograničavanje proizvodnje ili prodaje, odnosno podela tržišta snadbevanja, kao i ako je cilj vertikalnog sporazuma određivanje cene, odnosno podele tržišta.

2. Zloupotreba dominantnog položaja

Dominantan položaj na tržištu

Član 15.

Dominantan položaj na relevantnom tržištu ima učesnik na tržištu koji nema konkurenciju ili je konkurencija beznačajna, odnosno koji ima značajno bolji položaj u odnosu na konkurente uzimajući u obzir veličinu tržišnog udela, ekonomsku i finansijsku snagu, pristup tržištima snabdevanja i distribucije, kao i pravne ili činjenične prepreke za pristup drugih učesnika tržištu.

Pretpostavka je da učesnik na tržištu ima dominantan položaj, ako je njegov tržišni udeo na relevantnom tržištu 40% ili više.

Pretpostavka je da su dva ili više učesnika na tržištu u dominantnom položaju ako između njih ne postoji značajna konkurencija i ako je njihov ukupan tržišni udeo 50% ili više (kolektivna dominacija).

Ako učesnik, odnosno učesnici na tržištu nemaju tržišni udeo iz st. 2. i 3. ovog člana, teret dokazivanja postojanja dominantnog položaja snosi Komisija.

Zloupotreba dominantnog položaja

Član 16.

Zloupotreba dominantnog položaja na tržištu zabranjena je.

Zloupotrebom dominantnog položaja, naročito se smatra:

1) neposredno ili posredno nametanje nepravične kupovne ili prodajne cene ili drugih nepravičnih uslova poslovanja;

2) ograničavanje proizvodnje, tržišta ili tehničkog razvoja;

3) primenjivanje nejednakih uslova poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, čime se pojedini učesnici na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente;

4) uslovljavanje zaključenja ugovora time da druga strana prihvati dodatne obaveze koje po svojoj prirodi ili prema trgovačkim običajima nisu u vezi sa predmetom ugovora.

III. KONCENTRACIJA UČESNIKA NA TRŽIŠTU

Pojam koncentracije

Član 17.

Koncentracija učesnika na tržištu nastaje u slučaju:

1) spajanja i drugih statusnih promena u kojima dolazi do pripajanja učesnika na tržištu u smislu zakona kojim se uređuje položaj privrednih društava;

2) sticanja od strane jednog ili više učesnika na tržištu, neposredne ili posredne kontrole u smislu člana 5. stav 2. ovog zakona nad drugim učesnikom ili više učesnika na tržištu;

3) zajedničkog ulaganja od strane dva ili više učesnika tržištu u cilju stvaranja novog učesnika na tržištu ili sticanja zajedničke kontrole u smislu člana 5. stav 2. ovog zakona nad postojećim učesnikom na tržištu, koji posluje na dugoročnoj osnovi i ima sve funkcije nezavisnog učesnika na tržištu.

Smatraće se jednom koncentracijom dve ili više transakcija između istih učesnika na tržištu, izvršenih u vremenskom periodu kraćem od dve godine, pri čemu se kao vreme njenog nastanka uzima dan izvršenja poslednje transakcije.

Ne smatra se da je nastala koncentracija učesnika na tržištu ako:

1) banka ili druga finansijska organizacija ili društvo za osiguranje, u toku svog redovnog poslovanja, privremeno stekne akcije ili udele, radi dalje prodaje, pod uslovom da ih proda najkasnije u roku od godinu dana od dana sticanja i da ih ne koristi tako da utiče na poslovne odluke učesnika na tržištu u pogledu njegovog ponašanja na tržištu;

2) društvo za upravljanje investicionim fondom ili investicioni fond stekne učešće u učesniku na tržištu, pod uslovom da svoja prava zasnovana na tom učešću ostvaruju samo radi očuvanja vrednosti svog ulaganja i pod uslovom da ne utiče na konkurentsko ponašanje tog učesnika na tržištu;

3) zajedničko ulaganje ima za cilj koordinaciju tržišnih aktivnosti između dva ili više učesnika na tržištu koji zadržavaju svoju pravnu nezavisnost, pri čemu će ovakvo zajedničko ulaganje biti ocenjivano u skladu sa čl. 10. i 11. ovog zakona;

stečajni upravnik stekne kontrolu nad učesnikom na tržištu.

Komisija može produžiti rok iz stava 1. tačka 1) ovog člana, na zahtev sticaoca akcija ili udela, pod uslovom da sticalac dokaže da prodaja akcija ili udela nije razumno bila moguća u okviru tog roka, ali najduže za još šest meseci.

Dozvoljenost koncentracije

Član 19.

Koncentracije učesnika na tržištu su dozvoljene, osim ako bi značajno ograničile, narušile ili sprečile konkurenciju na tržištu Republike Srbije ili njegovom delu, a naročito ako bi to ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje bilo rezultat stvaranja ili jačanja dominantnog položaja.

Dozvoljenost koncentracije učesnika na tržištu se utvrđuje u odnosu na:

1) strukturu relevantnog tržišta;

2) stvarne i potencijalne konkurente;

3) položaj na tržištu učesnika u koncentraciji i njihovu ekonomsku i finansijsku moć;

4) mogućnosti izbora dobavljača i korisnika;

5) pravne i druge prepreke za ulazak na relevantno tržište;

6) nivo konkurentnosti učesnika u koncentraciji;

7) trendove ponude i potražnje relevantne robe odnosno usluga;

8) trendove tehničkog i ekonomskog razvoja;

9) interese potrošača.

IV. KOMISIJA ZA ZAŠTITU KONKURENCIJE

Položaj Komisije

Član 20.

Komisija je samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa ovim zakonom.

Komisija ima status pravnog lica.

Komisija za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini, kojoj podnosi godišnji izveštaj o radu do kraja februara tekuće godine, za prethodnu godinu.

Nadležnost Komisije

Član 21.

Komisija je nadležna da:

1) rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu u skladu sa zakonom;

2) određuje upravne mere u skladu sa ovim zakonom;

3) učestvuje u izradi propisa koji se donose u oblasti zaštite konkurencije;

4) predlaže Vladi donošenje propisa za sprovođenje ovog zakona;

5) donosi uputstva i smernice za sprovođenje ovog zakona;

6) prati i analizira uslove konkurencije na pojedinačnim tržištima i u pojedinačnim sektorima;

7) daje mišljenje nadležnim organima na predloge propisa, kao i na važeće propise koji imaju uticaj na konkurenciju na tržištu;

8) daje mišljenja u vezi sa primenom propisa u oblasti zaštite konkurencije;

9) ostvaruje međunarodnu saradnju u oblasti zaštite konkurencije, radi izvršavanja međunarodnih obaveza u ovoj oblasti i prikuplja informacije o zaštiti konkurencije u drugim državama;

10) sarađuje sa državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, radi obezbeđivanja uslova za primenu ovog zakona i drugih propisa kojima se uređuju pitanja od značaja za zaštitu konkurencije;

11) preduzima aktivnosti na razvijanju svesti o potrebi zaštite konkurencije;

12) vodi evidenciju o prijavljenim sporazumima, o učesnicima koji imaju dominantan položaj na tržištu, kao i o koncentracijama, u skladu sa ovim zakonom;

13) organizuje, preduzima i kontroliše sprovođenje mera kojima se obezbeđuje zaštita konkurencije;

14) obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom.

Poslove iz stava 1. tač. 1), 2), 3), 4), 5), 6), 7), 8), 9), 10) i 13) ovog člana Komisija obavlja kao poverene poslove.

Organi Komisije

Član 22.

Organi Komisije su Savet Komisije (u daljem tekstu: Savet) i predsednik Komisije.

Savet donosi sve odluke i akte o pitanjima iz nadležnosti Komisije, ako ovim zakonom i Statutom nije drugačije propisano.

Savet čine predsednik Komisije i četiri člana.

Predsednik Komisije predstavlja i zastupa Komisiju, rukovodi radom stručne službe i donosi odluke, odnosno obavlja druge poslove u skladu sa zakonom i Statutom.

Izbor organa Komisije

Član 23.

Predsednik Komisije i članovi Saveta biraju se iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije sa najmanje deset godina relevantnog radnog iskustva, koji su ostvarili značajne i priznate radove ili praksu u relevantnoj oblasti, naročito u oblasti zaštite konkurencije i koji uživaju ugled objektivne i nepristrasne ličnosti.

Predsednika Komisije i članove Saveta bira i razrešava Narodna skupština na predlog nadležnog odbora za poslove trgovine.

Izbor predsednika Komisije, odnosno članova Saveta vrši se sa dve odvojene liste kandidata koje sadrže najmanje isti, a najviše dvostruko veći broj kandidata od broja koji se bira.

Za predsednika Komisije, odnosno članove Saveta, izabrani su kandidati koji dobiju najviše glasova na svakoj listi ako su dobili većinu glasova od ukupnog broja narodnih poslanika.

Isto lice može biti kandidat na obe liste i ako bude izabrano sa liste za predsednika Komisije neće se uzeti u obzir rezultat glasanja za to lice na drugoj listi.

Izbor organa Komisije vrši se po javnom konkursu koji oglašava predsednik Narodne skupštine, najkasnije tri meseca pre isteka mandata predsednika Komisije i članova Saveta, odnosno neposredno po prestanku ili razrešenju u smislu člana 24. ovog zakona.

Mandat

Član 24.

Predsednik Komisije i članovi Saveta se biraju na mandat od pet godina, sa mogućnošću ponovnog izbora.

Mandat predsednika Komisije i članova Saveta, prestaje:

1) istekom vremena na koje je izabran;

2) razrešenjem iz razloga predviđenih zakonom;

3) nastupanjem pravnih ili činjeničnih razloga za nemogućnost obavljanja dužnosti (ostavka, ispunjenje uslova za starosnu penziju, gubitak poslovne sposobnosti, teško zdravstveno stanje koje onemogućava ostvarivanje dužnosti i sl).

Nastupanje razloga za prestanak mandata iz stava 1. tač. 1) i 3) ovog člana, konstatuje nadležni skupštinski odbor.

Narodna skupština razrešava predsednika Komisije, odnosno člana Saveta, na predlog Saveta ili nadležnog skupštinskog odbora, ako:

1) se pouzdano utvrdi da su podaci navedeni u kandidaturi, netačni, odnosno nepotpuni u smislu izostavljanja podataka koji bi značajno umanjili mogućnost izbora;

2) nastupe okolnosti iz člana 27. ovog zakona;

3) grubo povrede odredbe ovog zakona i ugled Komisije u javnosti.

Rad Saveta

Član 25.

Savet odlučuje većinom glasova od ukupnog broja članova.

U postupku ispitivanja povrede konkurencije određuje se izvestilac iz reda članova Saveta, koji u saradnji sa službenim licem određenim za vođenje postupka priprema predlog odluke i izveštava Savet o razlozima i svim bitnim činjenicama i okolnostima u slučaju.

Predsednik Komisije određuje izvestioca istovremeno sa pokretanjem postupka.

Predsednik Komisije predsedava i rukovodi radom Saveta, potpisuje odluke i druge akte i stara se o njihovom izvršenju.

Savet će iz svojih redova izabrati lice koje će vršiti ovlašćenja iz stava 4. ovog člana u slučaju sprečenosti ili izuzeća predsednika Komisije na način utvrđen Statutom Komisije.

Stručna služba

Član 26.

Stručna služba Komisije (u daljem tekstu: Stručna služba) obavlja stručne poslove iz nadležnosti Komisije u skladu sa ovim zakonom, Statutom i drugim aktima Komisije.

Na prava i obaveze zaposlenih u Stručnoj službi primenjuju se opšti propisi o radu.

U pogledu zakonitosti, stručnosti, političke neutralnosti, nepristrasnosti, upotrebe službenog jezika i pisma, stručne spreme i osposobljenosti zaposlenih, kao i u pogledu kancelarijskog poslovanja, primenjuju se propisi vezani za državnu upravu.

Nespojivost funkcija i poslova

Član 27.

Predsednik Komisije i članovi Saveta, u toku trajanja mandata u Komisiji, ne mogu da obavljaju drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost, odnosno ne mogu da se bave bilo kojim javnim ili privatnim poslom uz naknadu, uključujući pružanje konsultantskih usluga i saveta.

Zabrana iz stava 1. ovog člana se ne odnosi na naučnu delatnost, delatnost nastavnika visokoškolske ustanove i poslove u vezi sa stručnim usavršavanjem.

Predsednik Komisije i članovi Saveta ne mogu biti članovi organa političkih stranaka, niti mogu u javnosti da zastupaju program ili stavove političkih stranaka.

Sukob interesa

Član 28.

Predsednik Komisije i članovi Saveta imaju status funkcionera u smislu zakona kojim se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.

Predsednik Komisije i član Saveta kome je prestalo članstvo ne mogu da budu zastupnici u postupku pred Komisijom u skladu sa ovim zakonom, najmanje dve godine po prestanku članstva, odnosno radnog odnosa.

Predsednik Komisije i član Saveta u trenutku stupanja na dužnost daju pismenu izjavu da ne postoje smetnje za izbor iz u stava 1. ovog člana.

Na zaposlene u Stručnoj službi shodno se primenjuju odredbe o sukobu interesa u skladu sa zakonom kojim se uređuju prava i dužnosti državnih službenika.

Naknada za rad

Član 29.

Predsednik Komisije i članovi Saveta imaju pravo na zaradu, odnosno naknadu za rad u Komisiji.

Visina zarade, odnosno naknade za rad predsednika Komisije, odnosno članova Saveta, utvrđuje se u visini plate predsednika, odnosno sudija Vrhovnog kasacionog suda.

Statut Komisije

Član 30.

Statutom Komisije bliže se uređuje unutrašnja organizacija, način rada i sprovođenje postupka pred Komisijom, kao i ovlašćenja za donošenje drugih akata Komisije.

Statut Komisije donosi Savet, uz prethodnu saglasnost Vlade.

Statut se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Finansiranje Komisije

Član 31.

Sredstva za rad Komisije obezbeđuju se iz prihoda koje Komisija ostvari obavljanjem poslova, a naročito iz:

1) naknada koje se plaćaju u skladu sa ovim zakonom;

2) donacija, osim donacija učesnika na tržištu na koje se primenjuje ovaj zakon;

3) prihoda od prodaje publikacija Komisije;

4) drugih izvora u skladu sa zakonom.

Visina naknada iz stava 1. tačka 1) ovog člana utvrđuje se Tarifnikom naknada koji donosi Komisija, uz saglasnost Vlade.

Tarifnik iz stava 2. ovog člana objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Finansijski plan

Član 32.

Finansiranje rada Komisije vrši se u skladu sa finansijskim planom koji za svaku godinu donosi Komisija i podnosi Vladi radi dobijanja saglasnosti najkasnije do 1. novembra tekuće godine za narednu godinu.

Ako finansijski plan ne bude donet na način iz stava 1. ovog člana pre početka godine za koju se finansijski plan donosi, finansiranje rada Komisije se vrši najviše do visine ukupno izvršenih rashoda u prethodnoj godini, srazmerno periodu do dobijanja saglasnosti na finansijski plan.

Finansijskim planom utvrđuju se ukupni prihodi i rashodi Komisije, kao i elementi za određivanje troškova zarada.

Ukupni rashodi Komisije obuhvaćeni finansijskim planom ne mogu biti veći od troškova potrebnih za uspešno ostvarivanje nadležnosti Komisije.

Ako se godišnjim obračunom prihoda i rashoda Komisije utvrdi da su ukupno ostvareni prihodi Komisije veći od ostvarenih rashoda, razlika sredstava uplaćuje se u budžet Republike Srbije.

Ukoliko je ostvarivanjem prihoda ugroženo redovno izvršavnje rashoda Komisije, Komisija obaveštava Vladu i predlaže mere iz svoje nadležnosti u cilju uravnoteženja prihoda i rashoda, što uključuje i mogućnost izdvajanja sredstava iz budžeta Republike Srbije.

Finansijsko poslovanje Komisije je predmet revizije Državne revizorske institucije.

Komisija objavljuje završni račun najkasnije tri meseca po završetku finansijske godine.

V. POSTUPAK PRED KOMISIJOM

Opšte odredbe o postupku pred Komisijom

Član 33.

Stranka u postupku pred Komisijom je učesnik na tržištu koji je podneo prijavu koncentracije ili zahtev za pojedinačno izuzeće, odnosno učesnik na tržištu protiv koga je pokrenut ispitni postupak.

Svojstvo stranke u smislu ovog zakona nemaju podnosioci inicijative za ispitivanje povrede konkurencije, davaoci informacija, podataka, stručna lica i organizacije čije se analize koriste u postupku, kao ni drugi državni organi i organizacije koji sarađuju sa Komisijom u toku postupka.

Član 34.

U postupku pred Komisijom primenjuju se pravila opšteg upravnog postupka, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.

Član 35.

Komisija pokreće postupak ispitivanja povrede konkurencije po službenoj dužnosti, kada na osnovu dostavljenih inicijativa, informacija i drugih raspoloživih podataka, osnovano pretpostavi postojanje povrede konkurencije.

O pokretanju postupka predsednik Komisije donosi zaključak, koji naročito sadrži opis radnji ili akata koje mogu da predstavljaju povredu konkurencije, pravni osnov i razloge za pokretanje postupka, kao i poziv svim licima koja raspolažu podacima, ispravama ili drugim relevantnim informacijama, da ih dostave Komisiji.

Protiv zaključka o pokretanju postupka nije dozvoljena posebna žalba.

Pokretanje postupka po zahtevu stranke

Član 36.

Postupak po prijavi koncentracije, kao i postupak za pojedinačno izuzeće, pokreće se i vodi po zahtevu stranke, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.

Član 37.

Komisija može doneti rešenje neposredno, bez sprovođenja ispitnog postupka, ako u postupku pokrenutom po prijavi koncentracije na osnovu podnetih dokaza i drugih činjenica poznatih Komisiji, može osnovano da se pretpostavi da ta koncentracija ispunjava uslove dozvoljenosti u skladu sa članom 19. ovog zakona, osim ako se utvrde ili steknu uslovi za vođenje postupka ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti.

Rešenje u skraćenom postupku donosi predsednik Komisije.

Član 38.

O povredi konkurencije, o pojedinačnom izuzeću i odobrenju ili zabrani koncentracije, Komisija donosi rešenja.

Pre donošenja rešenja u postupku zbog povrede konkurencije, Komisija će obavestiti stranku o bitnim činjenicama, dokazima i ostalim elementima na kojima će zasnovati rešenje i pozvati je da se izjasni u ostavljenom roku.

Sastavni deo rešenja kojim je utvrđena povreda konkurencije je odluka o meri zaštite konkurencije, odnosno druga upravna mera koju određuje Komisija u skladu sa ovim zakonom.

Rešenje Komisije je konačno, a protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

O pitanjima u vezi sa upravljanjem postupkom, privremenim merama i izvođenjem dokaza, donosi se zaključak.

Zaključak se pismeno sastavlja u slučaju kada je potrebno da se dostavi stranci ili trećem licu, odnosno radi objavljivanja.

Zaključak o izvođenju dokaza donosi službeno lice koje vodi postupak, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.

Protiv zaključka dopuštena je posebna žalba, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.

Po žalbi protiv zaključka koji donosi službeno lice, odlučuje predsednik Komisije, a po žalbi protiv zaključka koji donosi predsednik Komisije, odlučuje Savet.

Žalba protiv zaključka ne odlaže njegovo izvršenje.

Član 39.

Dostavljanje pismena (poziv, rešenje, zaključak i sl.) vrši se u skladu sa pravilima opšteg upravnog postupka.

Izuzetno, u slučaju ponovljene dostave, odnosno kod dostave putem javnog saopštenja, sadržaj pismena se objavljuje na internet strani Komisije i smatra se da je dostavljeno protekom 15 dana od dana objavljivanja, ako Komisija ne odredi duži rok.

Stranka se ne može pozivati na neurednu dostavu ako je izvršena dostava na adresu sedišta te stranke koje se vodi u Registru privrednih subjekata.

U postupku protiv učesnika na tržištu koji se smatraju povezanim učesnicima na tržištu u skladu sa članom 5. ovog zakona, dostava jednom učesniku na tržištu smatra se dostavom svim povezanim učesnicima na tržištu.

Objavljivanje akata

Član 40.

Rešenje kojim je utvrđena povreda konkurencije, kao i zaključak o pokretanju postupka po službenoj dužnosti, objavljuju se u „Službenom glasniku Republike Srbije” i na internet strani Komisije.

Zaključak o pokretanju postupka se ne objavljuje ako predsednik Komisije oceni da bi se objavom ugrozilo sprovođenje postupka.

Član 41.

U ispitnom postupku se preduzimaju potrebne dokazne radnje u cilju pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, a naročito se uzimaju izjave stranaka, svedoka, obavlja se veštačenje, pribavljaju se podaci, isprave i stvari, vrši uviđaj i privremeno oduzimanje stvari.

Ispitni postupak sprovodi ovlašćeno službeno lice iz sastava Stručne službe, koje određuje predsednik Komisije za svaki pojedinačni slučaj.

Zaključak o sprovođenju uviđaja i veštačenja donosi predsednik Komisije.

Listu stručnih lica i ustanova koje se mogu odrediti za veštaka u postupku pred Komisijom, utvrđuje Savet.

Službena legitimacija

Član 42.

Službena lica Komisije koja sprovode radnje u ispitnom postupku imaju službenu legitimaciju.

Službenu legitimaciju iz stava 1. ovog člana izdaje predsednik Komisije.

Vlada bliže propisuje oblik i sadržinu službene legitimacije iz stava 1. ovog člana.

Član 43.

Stranka ima pravo da razgleda spise predmeta i da o svom trošku kopira pojedine delove spisa.

Ne mogu se razgledati i kopirati zapisnik o većanju i glasanju, službeni referati i nacrti rešenja, spisi označeni kao poverljivi, kao ni zaštićeni podaci.

Lica koja su podnosioci inicijative za ispitivanje povrede konkurencije, davaoci informacija i ostala lica koja učine verovatnim svoj pravni interes za praćenje postupka, imaju pravo da budu obavešteni o toku postupka.

Savet donosi akt kojim se bliže uređuje sadržaj i način obaveštenja iz stava 3. ovog člana.

Član 44.

Zaključkom se nalaže strankama u postupku dostava, odnosno stavljanje na uvid relevantnih podataka koji se vode u pisanom, elektronskom ili drugom obliku, isprava, stvari koje sadrže podatke, kao i drugih stvari koje mogu biti predmet dokazivanja u postupku, a koje je stranka dužna da poseduje ili se osnovano pretpostavlja da ih poseduje.

U slučaju da stranka nije dostavila, odnosno stavila na uvid tražene isprave, podatke, odnosno stvari, do zaključenja postupka, Komisija će doneti odluku prema stanju raspoloživih dokaza u predmetu, odnosno sumnja koja je posledica izostanka navedenih dokaza, biće uzeta na štetu stranke koja nije postupila po nalogu.

Zaštićeni podaci

Član 45.

Na zahtev stranke, lica koje je podnosilac inicijative za ispitivanje povrede konkurencije ili trećeg lica koje je dostavilo, odnosno stavilo na uvid tražene podatke u postupku, može se odrediti mera zaštite izvora podataka ili određenih podataka (zaštićeni podaci), ako se oceni da je interes podnosioca tog zahteva opravdan i da je po značaju bitno veći u odnosu na interes javnosti u pogledu predmeta tog zahteva.

Podnosilac zahteva iz stava 1. ovog člana, dužan je da u zahtevu učini verovatnim mogućnost nastanka znatne štete zbog otkrivanja izvora podataka, odnosno podataka na koje se zahtev odnosi.

Zaključak o zaštiti izvora podataka i zaštiti podataka donosi predsednik Komisije.

Zaštićeni podaci nemaju svojstvo informacije od javnog značaja u smislu zakona kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

Član 46.

Postupak pred Komisijom se može ponoviti pod uslovima propisanim pravilima opšteg upravnog postupka, kao i zbog povrede uslovnog odobrenja koncentracije.

2. Posebne odredbe o postupku zbog povrede konkurencije

Sektorske analize

Član 47.

U slučajevima kada kretanje cena ili druge okolnosti ukazuju na mogućnost ograničavanja, narušavanja ili sprečavanja konkurencije, Komisija može analizirati stanje konkurencije u određenoj grani privrede ili određene kategorije sporazuma u različitim granama privrede (sektorske analize).

U cilju sprovođenja sektorskih analiza u smislu stava 1. ovog člana, Komisija može zahtevati od učesnika na tržištu da dostave sve neophodne podatke ili dokumenta i može sprovoditi sva neophodna istraživanja.

Komisija može naročito da zahteva od učesnika na tržištu da dostave sve sporazume, odluke ili obaveštenja u pogledu usaglašenih praksi.

Komisija je dužna da objavi izvešaj o sprovedenim sektorskim analizama na pogodan način, a naročito na svojoj internet strani i može pozvati učesnike na tržištu da daju svoje komentare u pogledu izveštaja.

Član 48.

Ako se osnovano pretpostavlja da se traženi podaci, stvari ili isprave nalaze kod trećeg lica, Komisija će zahtevom za davanje informacija tražiti njihovu dostavu, odnosno omogućavanje uvida.

Lica kojima je dostavljen zahtev iz stava 1. ovog člana dužna su da dostave, odnosno stave na uvid podatke, isprave i stvari koje su predmet zahteva, osim u slučajevima predviđenim zakonom.

Zahtev za davanje informacija naročito sadrži navode na koga se i na šta se odnosi, rok za postupanje, kao i upozorenje na posledice uskraćivanja davanja informacija, odnosno davanja neistinitih informacija.

Na zahtev lica koje je dužno da dostavi, odnosno stavi na uvid podatke, Komisija može da izvrši uvid i prikupljanje podataka u prostorijama tog lica.

Saradnja državnih organa i organizacija

Član 49.

Komisija može da dostavi drugim državnim organima i organizacijama zahtev za davanje informacija.

Državni organi i organizacije dužni su da sarađuju sa Komisijom i da postupe po zahtevu iz stava 1. ovog člana, u ostavljenom roku, odnosno da dostave podatke, isprave ili druge tražene dokaze, kojima raspolažu ili da daju obrazloženo izjašnjenje o predmetu zahteva.

Obaveza iz stava 2. ovog člana naročito se odnosi na organe i organizacije nadležne za poslove statistike, poreske organe, organe i organizacije lokalne samouprave, privredne komore i druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja.

U slučaju neblagovremenog ili nepotpunog postupanja, odnosno nepostupanja organa ili organizacija iz stava 1. ovog člana, Komisija može da dostavi informaciju o tome organu koji vrši nadzor nad radom tog organa ili organizacije, odnosno pred kojim snosi odgovornost za rad sa zahtevom za preduzimanje potrebnih mera u cilju prikupljanja traženih podataka.

U slučaju izostanka saradnje nakon postupanja u skladu sa stavom 4. ovog člana, odnosno višekratnih neuspelih pokušaja Komisije da ostvari saradnju sa određenim državnim organom ili organizacijom, Komisija može javno da objavi informaciju o tome.

Član 50.

Po zahtevu Komisije, policija će pružati pomoć u izvođenju pojedinih radnji u postupku, a naročito kod uviđaja i privremenog oduzimanja stvari u skladu sa zakonom kojim se uređuje policija.

Odredbe člana 49. st. 4. i 5. odnose sa i na saradnju sa policijom.

Član 51.

Pisma, obaveštenja i svi drugi oblici komunikacije između stranke protiv koje se vodi postupak i njenih punomoćnika, koja se neposredno odnose na postupak, čine privilegovanu komunikaciju.

Na privilegovanu komunikaciju shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o zaštićenim podacima.

U slučaju sumnje u zloupotrebu privilegovane komunikacije, predsednik Komisije može da preispita sadržaj komunikacije, odnosno da odluči o uklanjanju tog svojstva u odnosu na pojedine njene oblike.

Član 52.

Službeno lice koje sprovodi uviđaj može:

1) ući i pregledati poslovne prostorije, vozila, zemljište i druge prostorije u sedištu stranke i ostalim mestima gde stranka ili treće lice obavljaju poslovne i druge aktivnosti;

2) izvršiti proveru poslovnih i drugih dokumenata, bez obzira na način na koji se ta dokumenta čuvaju;

3) oduzeti, kopirati ili skenirati poslovnu dokumentaciju, a ukoliko zbog tehničkih razloga to nije moguće, ovlašćeno lice može oduzeti poslovnu dokumentaciju i zadržati je onoliko koliko je potrebno da se naprave kopije te dokumentacije;

4) zapečatiti sve poslovne prostorije i poslovna dokumenta za vreme uviđaja;

5) uzimati od zastupnika stranke ili njenih zaposlenih usmene ili pismene izjave, kao i dokumenta o činjenicama koje su predmet uviđaja, a ako je neophodna pismena izjava, ovlašćeno lice mora odrediti datum do kojeg takva izjava mora biti dostavljena;

6) obavljati ostale radnje u skladu sa ciljevima postupka.

Stranci se mora obezbediti mogućnost prisustva uviđaju, ako to ona zahteva, osim ako je zahtev usmeren na odugovlačenje ili otežavanje postupka.

Član 53.

Ako se osnovano sumnja da postoji opasnost uklanjanja ili izmene dokaza koji se nalaze kod stranke ili trećeg lica, može se odrediti izvođenje nenajavljenog uviđaja.

Nenajavljeni uviđaj se vrši putem iznenadne kontrole prostorija, odnosno podataka, isprava i stvari koje se nalaze na tom mestu, o čemu se obaveštava stranka, odnosno držalac prostora i stvari u trenutku izvođenja uviđaja i na licu mesta.

Član 54.

Ako je potrebno da se uviđaj obavi u prostorijama stranke ili trećeg lica, službeno lice Komisije koje sprovodi uviđaj dužno je da vlasniku, odnosno držaocu tih prostorija, predoči službenu legitimaciju i preda zaključak o izvođenju uviđaja u toj prostoriji, odnosno da zahteva da se omogući ulazak u te prostorije.

Ako se vlasnik, odnosno držalac prostorije neopravdano usprotivi sprovođenju uviđaja, može se sprovesti prisilan ulazak uz pomoć policije.

Ako je potrebno sprovesti uviđaj u stanu ili drugoj prostoriji koja ima istu, sličnu ili povezanu namenu, a vlasnik, odnosno držalac se tome usprotivi, predsednik Komisije će bez odlaganja pismeno zatražiti izdavanje odgovarajuće sudske naredbe.

Sudsku naredbu donosi sud nadležan za odlučivanje po tužbi protiv rešenja Komisije po pravilima parničnog postupka za obezbeđenje dokaza.

Držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svog punomoćnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje uviđaju.

Ako držalac stana ili njegov punomoćnik nisu prisutni, uviđaj je dopušten u prisustvu dva punoletna svedoka.

Privremeno oduzimanje isprava i stvari

Član 55.

Ako se prilikom uviđaja pronađu isprave, stvari, odnosno stvari koje sadrže podatke ili druge stvari od značaja za odlučivanje u postupku, može se odrediti njihovo privremeno oduzimanje do utvrđivanja svih relevantnih podataka i činjenica koje te isprave, odnosno stvari sadrže, a najduže do kraja postupka.

Zaključak o privremenom oduzimanju isprava, odnosno stvari, kao i njihovom vraćanju, donosi službeno lice koje sprovodi uviđaj, odnosno koje sprovodi postupak.

Licu kojem su privremeno oduzete isprave, odnosno stvari, izdaje se o tome posebna potvrda na licu mesta.

Troškovi oduzimanja i čuvanja isprava, odnosno stvari, kao i eventualna šteta zbog njihovog oštećenja, spadaju u troškove postupka.

Član 56.

Ako postoji opasnost od nastupanja nenadoknadive štete za lica na koja se neposredno odnose radnje ili akti koji su predmet postupka, Komisija može zaključkom da naloži prestanak vršenja određenih radnji ili primene akta, odnosno obavezu preduzimanja radnji kojima se sprečavaju ili otklanjaju njihove štetne posledice.

Zaključak iz stava 1. ovog člana donosi predsednik Komisije.

Privremene mere iz stava 1. ovog člana mogu trajati do donošenja rešenja u tom postupku.

Član 57.

Ako Komisija utvrdi povredu konkurencije, odnosno drugu povredu ovog zakona, odrediće meru zaštite konkurencije, meru otklanjanja povrede konkurencije, odnosno drugu upravnu meru propisanu ovim zakonom.

Prilikom određivanja visine iznosa koji se plaća na osnovu mere zaštite konkurencije, odnosno procesnog penala, uzimaju se u obzir namera, težina, posledice i trajanje utvrđene povrede konkurencije.

Naplata novčanog iznosa određene upravne mere vrši se u korist budžeta Republike Srbije.

U slučaju umanjenja iznosa ili ukidanja upravne mere na teret budžeta Republike mogu se vršiti isplate samo do nivoa sredstava koja su po osnovu te upravne mere uplaćena u budžet Republike Srbije.

Kamate i ostali troškovi koji nastanu u slučaju umanjenja iznosa ili ukidanja upravne mere, isplaćuju se na teret sredstava Komisije.

Za mere određene protiv oblika udruživanja učesnika na tržištu, solidarno odgovaraju svi udruženi učesnici, koji mogu zajednički, odnosno pojedinačno da plate obavezu, u slučaju da oblik udruživanja nije u mogućnosti da izvrši plaćanje ili ne poseduje svoja sopstvena sredstva.

Ako stranka ne plati novčani iznos određene mere u ostavljenom roku iz rešenja, prinudnu naplatu sprovodi poreska uprava po pravilima prinudne naplate poreza.

Vlada bliže propisuje kriterijume za određivanje visine iznosa koji se plaća na osnovu mere zaštite konkurencije i procesnog penala, način i rokove tog plaćanja i bliže propisuje uslove određivanja mera iz stava 1. ovog člana.

Prekid postupka

Član 58.

Komisija može doneti zaključak o prekidu postupka koji je pokrenut po službenoj dužnosti ako je konkurencija povređena u neznatnoj meri, a stranka se obaveže da neće nastaviti ili ponoviti radnju ili akt kojim se bitno ograničava, narušava ili sprečava, konkurencija, odnosno da će nadoknaditi ili otkloniti prouzrokovanu štetu.

Prekid postupka iz stava 1. ovog člana može trajati najduže šest meseci.

O postupanju po obavezi iz stava 1. ovog člana, Komisija vodi računa po službenoj dužnosti.

Ako stranka protiv koje se vodi postupak ne ispuni ili prekrši preuzete obaveze pre isteka roka od šest meseci ili u međuvremenu učini novu povredu konkurencije, Komisija će nastaviti postupak.

Zaključak o prekidu postupka, odnosno nastavku postupka, donosi predsednik Komisije.

Član 59.

Rešenjem kojim se utvrđuje povreda konkurencije, Komisija može da odredi mere koje imaju za cilj otklanjanje utvrđene povrede konkurencije, odnosno sprečavanje mogućnosti nastanka iste ili slične povrede, davanjem naloga za preduzimanje određenog ponašanja ili zabrane određenog ponašanja (mere ponašanja).

Mere iz stava 1. ovog člana moraju biti srazmerne težini utvrđene povrede konkurencije i u neposrednoj vezi za aktima ili radnjama koje su izazvale povredu.

Ako se utvrdi značajna opasnost od ponavljanja iste ili slične povrede kao neposredne posledice same strukture učesnika na tržištu, Komisija može da odredi meru koja bi imala za cilj promenu u toj strukturi radi otklanjanja takve opasnosti, odnosno uspostavljanje strukture koje je postojala pre nastupanja utvrđene povrede (strukturne mere).

Strukturna mera se određuje samo ako nema mogućnosti za određivanje jednako ili približno delotvorne mere ponašanja ili ako bi određivanje mere ponašanja predstavljalo veći teret za učesnika na tržištu nego konkretna strukturna mera, odnosno ako ranije izrečena mera ponašanja povodom iste povrede konkurencije nije sprovedena u celini.

Strukturna mera može da predviđa obavezu razvrgavanja nastale strukture učesnika na tržištu, naročito putem prodaje pojedinih njegovih delova ili imovine drugim licima koja nisu povezana sa učesnikom na tržištu.

Vlada bliže propisuje uslove za određivanje zaštitnih mera iz st. 1. i 3. ovog člana.

Odlučivanje po zahtevu za pojedinačno izuzeće

Član 60.

Rešenje po zahtevu za pojedinačno izuzeće restriktivnog sporazuma donosi se u roku od 60 dana od dana podnošenja zahteva.

Rešenje o pojedinačnom izuzeću naročito sadrži period trajanja pojedinačnog izuzeća, kao i uslove izuzeća.

Stranka može zahtevati produženje perioda trajanja pojedinačnog izuzeća posebnim zahtevom koji se podnosi najkasnije dva meseca pre isteka tog perioda.

Po zahtevu iz stava 3. ovog člana, mogu da se odrede isti ili različiti uslovi i period trajanja pojedinačnog izuzeća.

Za izdavanje rešenja po podnetom zahtevu iz st. 1. i 3. ovog člana podnosilac zahteva plaća naknadu u visini utvrđenoj Tarifnikom iz člana 31. stav 2. ovog zakona.

Obaveza prijave koncentracije

Član 61.

Koncentracija mora biti prijavljena Komisiji u slučaju da je:

1) ukupan godišnji prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na svetskom tržištu u prethodnoj obračunskoj godini veći od 100 miliona evra, s tim što najmanje jedan učesnik u koncentraciji na tržištu Republike Srbije ima prihod veći od deset miliona evra;

2) ukupan godišnji prihod najmanje dva učesnika u koncentraciji ostvaren na tržištu Republike Srbije veći od 20 miliona evra u prethodnoj obračunskoj godini, s tim što najmanje dva učesnika u koncentraciji na tržištu Republike Srbije imaju prihod veći od po milion evra u istom periodu.

Pri računanju godišnjeg ukupnog prihoda iz stava 1. ovog člana neće se računati prihod koji ti učesnici na tržištu ostvare u međusobnoj razmeni.

Koncentracija koja se sprovodi putem ponude za preuzimanje u smislu propisa kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava, mora biti prijavljena i kad nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana.

Član 62.

Komisija može, po saznanju za sprovedenu koncentraciju, sprovesti ispitivanje koncentracije ako utvrdi da zajednički tržišni udeo učesnika u koncentraciji na tržištu Republike Srbije iznosi najmanje 40 %, odnosno ako osnovano pretpostavi da ta koncentracija ne ispunjava uslove dozvoljenosti iz člana 19. ovog zakona, kao i u slučaju druge koncentracije koja nije odobrena u skladu sa ovim zakonom.

Ako se tokom postupka ispitivanja prijave koncentracije utvrdi da su ispunjeni uslovi za postupak ispitivanja po službenoj dužnosti iz stava 1. ovog člana, postupak će se nastaviti po službenoj dužnosti na osnovu zaključka koji donosi predsednik Komisije.

Teret dokazivanja postojanja tržišnog udela i uslova iz stava 1. ovog člana je na Komisiji.

Komisija je dužna da donese rešenje u postupku ispitivanja koncentracije u roku od tri meseca od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti.

Prijava koncentracije (notifikacija)

Član 63.

Prijava koncentracije (notifikacija) podnosi se Komisiji u roku od 15 dana od dana izvršenja prve od sledećih radnji:

zaključenja sporazuma ili ugovora;

objavljivanja javnog poziva, odnosno ponude ili zatvaranja javne ponude;

sticanja kontrole.

Prijava iz stava 1. ovog člana može se podneti i kada učesnici na tržištu pokažu ozbiljnu nameru za zaključenje ugovora, potpisivanjem pisma o nameri, objavljivanjem namere da učine ponudu ili na drugi način koji prethodi radnji iz stava 1. ovog člana.

Kada kontrolu nad celim ili nad delovima jednog ili više učesnika na tržištu stiče drugi učesnik na tržištu, prijavu podnosi učesnik na tržištu koji stiče kontrolu, a u slučaju zajedničkog ulaganja, prijavu podnose svi učesnici na tržištu zajedno.

Vlada bliže propisuje sadržinu i način podnošenja prijave koncentracije.

Prekid sprovođenja koncentracije

Član 64.

Učesnici u koncentraciji dužni su da prekinu sprovođenje koncentracije do donošenja rešenja Komisije.

U slučaju iz člana 62. ovog zakona učesnici u koncentraciji dužni su da prekinu sprovođenje koncentracije od dana prijema zaključka o pokretanju postupka odobrenja sprovođenja koncentracije.

Obaveza prekida koncentracije iz st. 1. i 2. ovog člana ne sprečava realizaciju preuzimanja prijavljenog nadležnom organu u skladu sa zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava, odnosno zakonom kojim se uređuje privatizacija, pod uslovom da je prijava koncentracije blagovremena, da sticalac kontrole ne vrši upravljačka prava po osnovu stečenih prava ili to čini samo da bi održao punu vrednost investicija i na osnovu posebnog odobrenja Komisije.

Po zahtevu za davanje odobrenja iz stava 3. ovog člana odlučuje zaključkom predsednik Komisije.

Odluke u postupku ispitivanja koncentracije

Član 65.

Komisija je dužna da donese rešenje po prijavi koncentracije u roku od mesec dana od dana podnošenja prijave u skladu sa članom 37. ovog zakona, odnosno zaključak o sprovođenju ispitnog postupka iz člana 62. stav 2. ovog zakona.

Ako Komisija ne donese rešenje po prijavi, odnosno zaključak o sprovođenju ispitnog postupka u roku iz stava 1. ovog člana, smatra se da je koncentracija odobrena.

Komisija će rešenjem odobriti koncentraciju koja ispunjava uslove dozvoljenosti u smislu člana 19. ovog zakona, odnosno zabraniti u suprotnom.

Ako se utvrdi da prijava ne ispunjava uslove iz člana 61. ovog zakona, prijava se odbacuje zaključkom koji donosi predsednik Komisije.

Za izdavanje rešenja po prijavi koncentracije, podnosilac plaća naknadu u visini utvrđenoj Tarifnikom iz člana 31. stav 2. ovog zakona.

Uslovno odobrenje koncentracije

Član 66.

Ako Komisija utvrdi da nema uslova za odobrenje koncentracije, obavestiće podnosioca prijave o bitnim činjenicama, dokazima i ostalim elementima na kojima će zasnovati rešenje i pozvati ga da se izjasni u ostavljenom roku.

Podnosilac prijave može u izjašnjenju predložiti posebne uslove koje je spreman da prihvati sa ciljem da sprovođenje koncentracije ispunjava uslove za odobrenje.

Komisija će imajući u vidu predložene posebne uslove, ako proceni da su podobni za ostvarivanje uslova iz člana 19. ovog zakona, doneti rešenje kojim odobrava koncentraciju i određuje posebne uslove i rokove za njihovo izvršavanje, kao i način kontrole izvršavanja uslova (uslovno odobrenje).

Mera dekoncentracije

Član 67.

Ako Komisija utvrdi da je sprovedena koncentracija za koju nije izdato odobrenje ili nisu izvršeni uslovi i obaveze u slučaju da je koncentracija uslovno odobrena, može doneti rešenje kojim će učesnicima u koncentraciji izreći mere potrebne za uspostavljanje ili očuvanje konkurencije na relevantnom tržištu (mere dekoncentracije) i to naložiti učesnicima da izvrše podelu privrednog društva, otuđe akcije ili udele, raskinu ugovor ili izvrše druge radnje u cilju uspostavljanja stanja pre sprovođenja koncentracije.

Rešenje iz stava 1. ovog člana naročito sadrži rok i posebne uslove ispunjenja datog naloga.

5. Mere zaštite konkurencije i procesnog penala

Član 68.

Učesniku na tržištu odrediće se mera zaštite konkurencije, u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini najviše 10 % od ukupnog godišnjeg prihoda, obračunatog u skladu sa članom 7. ovog zakona, ako:

1) zloupotrebi dominantan položaj na relevantnom tržištu u smislu člana 16. ovog zakona;

2) zaključi ili izvrši restriktivni sporazum u smislu člana 10. ovog zakona, odnosno restriktivni sporazum koji nije izuzet u smislu člana 60. ovog zakona;

4) sprovede koncentraciju suprotno obavezi prekida u smislu člana 64. ovog zakona, odnosno za koju nije izdato odobrenje za sprovođenje koncentracije u smislu člana 65. ovog zakona.

Rok za plaćanje iznosa mere zaštite konkurencije određuje se istim rešenjem kojim je određena ta mera i ne može biti kraći od tri meseca, niti duži od godinu dana od dana prijema rešenja.

Mera zaštite konkurencije ne može se odrediti niti naplatiti protekom tri godine od dana izvršenja radnje ili propuštanja ispunjenja obaveze, odnosno od poslednjeg dana vremenskog perioda izvršenja radnje iz stava 1. ovog člana.

Oslobađanje od obaveze iz mere zaštite konkurencije

Član 69.

Učesnik sporazuma iz člana 10. ovog zakona, koji je prvi Komisiji prijavio postojanje sporazuma ili dostavio dokaze na osnovu kojih je Komisija donela rešenje o povredi iz člana 10. stav 1. ovog zakona, oslobađa se od obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije.

Oslobađanje od obaveze plaćanja novčanog iznosa iz stava 1. ovog člana primeniće se pod uslovom da Komisija, u trenutku dostavljanja dokaza, nije imala saznanje o postojanju sporazuma iz člana 10. stav 1. ovog zakona ili je imala saznanje ali nije imala dovoljno dokaza da donese zaključak o pokretanju postupka.

Učesniku sporazuma iz člana 10. stav 1. ovog zakona koji ne ispunjava uslove za oslobađanje od obaveze plaćanja novčanog iznosa, visina plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije može biti smanjena pod uslovom da u toku postupka Komisiji dostavi dokaze koji u tom trenutku nisu bili dostupni, a koji omogućavaju okončanje postupka i donošenje rešenja o povredi iz člana 10. stav 1. ovog zakona.

Odredbe st. 1. do 3. ovog člana ne primenjuju se na učesnika sporazuma koji je inicirao zaključenje sporazuma iz člana 10. stav 1. ovog zakona.

Vlada bliže uređuje uslove za oslobađanje od obaveze plaćanja novčanog iznosa iz st. 1. do 4. ovog člana.

Mera procesnog penala

Član 70.

Učesniku na tržištu određuje se mera plaćanja procesnog penala u iznosu od 500 evra do 5.000 evra za svaki dan ponašanja suprotno nalogu Komisije datom u postupku, odnosno nepostupanja po tom nalogu, pod uslovima iz člana 57. ovog zakona, ako:

1) ne postupi po zahtevu Komisije da joj dostavi ili saopšti tražene podatke ili joj dostavi ili saopšti netačne, nepotune ili lažne podatke u smislu čl. 44. i 48. ovog zakona;

2) ne postupi po privremenoj meri iz člana 56. ovog zakona;

3) ne podnese prijavu koncentracije u roku iz člana 63. stav 1. ovog zakona.

Procesni penal ne može da iznosi više od 10% ukupnog godišnjeg prihoda obračunatog u skladu sa članom 7. ovog zakona.

Rok za plaćanje procesnog penala određuje se istim rešenjem kojim je određena ta mera i ne može biti kraći od jednog niti duži od tri meseca od dana prijema rešenja.

Mera plaćanja procesnog penala ne može se odrediti niti naplatiti protekom jedne godine od dana propuštanja radnje iz stava 1. ovog člana

VI. SUDSKA KONTROLA

Sudska kontrola rešenja Komisije

Član 71.

Protiv konačnog rešenja Komisije može se podneti tužba sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja stranci, po kojoj odlučuje Upravni sud.

Podnošenje tužbe ne odlaže izvršenje rešenja.

Komisija može po zahtevu podnosioca tužbe da odloži izvršenje rešenja do pravosnažnosti sudske odluke, ako bi izvršenje tog rešenja nanelo nenadoknadivu štetu za tužioca, a naročito ako bi verovatno dovelo do stečaja ili prestanka obavljanja poslovne delatnosti tužioca, pod uslovom da odlaganje nije protivno javnom interesu.

Uz zahtev za odlaganje podnosi se dokaz o podnetoj tužbi.

Po zahtevu za odlaganje izvršenja odlučuje Savet, najkasnije do isteka roka za plaćanje određenog u rešenju.

Sudski postupak

Član 72.

U postupku pred sudom radi ispitivanja zakonitosti rešenja Komisije, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju upravni sporovi, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.

Zakonitost rešenja Komisije, u delu odluke o visini novčanog iznosa određene upravne mere, ispituje se u odnosu na uslove za tu odluku propisane ovim zakonom i podzakonskim aktima.

Ako sud utvrdi da je osporeno rešenje Komisije nezakonito samo u delu koji se odnosi na visinu novčanog iznosa određene upravne mere, po pravilu će presudom preinačiti osporeno rešenje u tom delu, pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi.

Rok za dostavu tužbe sa prilozima Komisiji na odgovor je osam dana od dana prijema u sudu, a rok za davanje odgovora je 15 dana od dana prijema tužbe na izjašnjenje.

Sud će doneti odluku po tužbi najkasnije u roku od dva meseca od prijema tužbe.

Naknada štete

Član 73.

Naknada štete koja je prouzrokovana aktima i radnjama koje predstavljaju povredu konkurencije u smislu ovog zakona, a koja je utvrđena rešenjem Komisije, ostvaruje se u parničnom postupku pred nadležnim sudom.

Rešenje Komisije iz stava 1. ovog člana ne pretpostavlja da je šteta nastupila, već se ista mora dokazivati u sudskom postupku.

VIII. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 74.

Na postupke koji su započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona primenjuju se propisi po kojima su započeti.

Član 75.

Danom stupanja na snagu ovog zakona Komisija za zaštitu konkurencije koja je osnovana Zakonom o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS”, broj 79/05), nastavlja sa radom u skladu sa odredbama ovog zakona zakonom.

Član 76.

Predsednik i članovi Saveta Komisije, obavljaju dužnost predsednika Komisije i članova Saveta, u skladu sa ovim zakonom, do izbora organa Komisije, u skladu sa ovim zakonom.

Član 77.

Do početka rada Upravnog suda u skladu sa zakonom kojim se uređuju sudovi, po tužbama protiv rešenja Komisije sudi Viši trgovinski sud.

Do izbora predsednika i sudija Vrhovnog kasacionog suda, plata predsednika Komisije, odnosno članova Saveta, utvrđuje se u visini plate predsednika, odnosno sudija Vrhovnog suda.

Član 78.

Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS”, broj 79/05).

Član 79.

Podzakonski akti koji se donose na osnovu ovlašćenja iz ovog zakona biće doneti u roku od četiri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Član 80.

Do donošenja podzakonskih akata na osnovu ovlašćenja iz ovog zakona primenjivaće se podzakonski akti doneti do dana stupanja na snagu ovog zakona, osim odredaba koje su u suprotnosti sa ovim zakonom.

Član 81.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”

O B R A Z L O Ž E Nj E

I. USTAVNI OSNOV

Ustavni osnov za donošenje ovog zakona predstavlja članu 97. stav 1. tačka 6) Ustava Republike Srbije (“Službeni glasnik” broj 83/06), koji predviđa da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje jedinstveno tržište, pravnih položaj privrednih subjekata i sisitem obavljanja pojedinih delatnosti, a tačkom 7. da obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine. Pored toga, član 84. stav 2. Ustava propisuje da su zabranjeni akti kojima se suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja.

II RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA

Zaštita konkurencije predstavlja oblast koja ima neposredan i značajan uticaj na opšti privredni razvoj, stanje i mogućnosti investicione aktivnosti, podizanje kvaliteta robe i usluga, uz stvaranje uslova za snižavanje cena, i konačno stvaranje savremene, tržišne ekonomije, osposobljene da se uključi u jedinstveno tržište Evropske unije i druge međunarodne tržišne tokove.

Donošenje Zakona o zaštiti konkurencije (“Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 79/05) obeležilo je značajnu fazu u razvoju prava i politike zaštite konkurencije u Srbiji. Ovaj zakon predstavlja pravni okvir koji sadrži rešenja u značajnoj meri usklađena sa propisima evropskog prava, naročito u materijalnopravnom smislu, i time nesumnjivo veliki napredak u odnosu na predhodne propise koji su regulisali ovu oblast. Pored toga, u institucionalnom pogledu, ovim propisom je osnovana Komisija za zaštitu konkurencije (u daljem tekstu: Komisija), kao samostalno i nezavisno telo, koje za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini, i koji čine petočlani Savet, na čelu sa predsednikom Saveta, i stručna služba Komisije.

U periodu od stupanja na snagu i početka primene ovog zakona, do danas, praksa je pokazala da je ovaj zakon nedorečen i da ima nedostatke koji se prevashodno tiču ovlašćenja Komisije, definicija radnji kojima se narušava konkurencija, odvijanja postupka koji se vodi pred Komisijom, sankcionisanja povreda konkurencije, kao i u pogledu sudske kontrole akata Komisije. Takođe, praksa je pokazala da su kriterijumi određivanja praga za kontrolu koncentracija neadekvatni iz razloga što su prenisko postavljeni te se bezrazložno usporavaju koncentracije manjeg značaja, otežavaju strana ulaganja i nepotrebno opterećuje rad Komisije. Odredbe važećeg zakona koje se tiču zabranjenih sporazuma su nepotpune, nejasne i ne pružaju pravni osnov za određene oblike izuzeća, koji su poznati evropskom pravu konkurencije. Jasne zakonske formulacije koje prati detaljna podzakonska regulativa su od velike važnosti, kako za učesnike na tržištu i pravnu sigurnost u njihovom poslovanju, tako i za efikasnost rada Komisije.

Unapređenje propisa o zaštiti konkurencije je potrebno posebno posmatrati u kontekstu evropske integracije Srbije. Naime, prilikom sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju posebna pažnja će biti posvećena ovoj oblasti, budući da je u samom Sporazumu apostrofirana kao jedna od prioritetnih. Evropska komisija će zato, prilikom ocenjivanja napretka u sprovođenju SSP-a, u prvim godinama njegove primene, naročito budno motriti na oblast konkurencije, gde je donošenje ovakvog zakona samo nužan, ali ne i dovoljan uslov za ispunjavanje obaveza koje je naša zemlja preuzela. Poučena iskustvima iz poslednjih proširenja, EU će posebnu pažnju posvetiti primeni usvojenog zakonodavstva usklađenog sa evropskim pravom. Evropska komisija je više puta do sada u svojim godišnjim izveštajima ohrabrivala Srbiju da pojača napore u ovoj oblasti, a slične ocene dala je i sama Vlada Srbije u nedavno usvojenom Nacionalnom programu za integraciju u EU.

Zakon sadrži preciznu sistematiku, koja klasifikuje dve materijalnopravne celine, prema njihovim specifičnostima. Jedna se odnosi na povrede konkurencije, odnosno akte i radnje učesnika na tržištu kojima se u značajnoj meri sprečava, ograničava ili narušava konkurencija, putem restriktivnih sporazuma i zloupotrebe dominantnog položaja (II poglavlje nacrta). Druga celina se odnosi na obaveze notifikacije, odnosno prijave propisanih oblika koncentracije učesnika na tržištu, kao i mere u slučaju povrede ove obaveze (III poglavlje nacrta). U tom smislu, a naročito radi usaglašavanja sa pravom konkurencije EU u ovom delu, u nacrtu zakona je sproveno odgovarajuće razgraničenje i pojmovno preciziranje, radi sprečavanja nerazumevanja i nejasnoća u primeni zakona.

U ovom zakonu su razrađene formulacije koje se odnose na nedozvoljene sporazume, pojmovno se i terminološki precizira ovaj pravni institut, relativno nov u našem pravnom poretku, kao restriktivni sporazumi, čime se stvaraju uslovi za ujednačenu i konzistentnu praksu (član 10). Pored toga, uređuju se izuzeci od zabrane restriktivnih sporazuma, i to u slučajevima pojedinačnih izuzeća (član 12), kolektivnih izuzeća („blok“-izuzeća; član 13.) i sporazuma manjeg značaja (član 14.).

Takođe, u proteklom periodu se javila potreba za uvođenjem dodatnih mera koje Komisija može da izrekne učesnicima za narušavanje konkurencije na tržištu. Jedna od ovih mera koja vidno nedostaje sistemu ovlašćenja Komisije je mera tzv. dekoncentracije kojom se nalaže da učesnik na tržištu, koji je izvršio koncentraciju suprotno rešenju Komisije, mora da izvrši podelu, otuđi akcije ili raskine ugovor kako bi se ponovo uspostavila delotvorna konkurencija na tržištu, a ne samo da plati izrečenu sankciju kako predviđa važeći zakon, i tako iscrpi svoju obavezu (član 67). Sprovedna je recepcija odgovarajućeg standarda evropskog prava i uvođenjem mera ponašanja i strukturnih mera, koje imaju za cilj uklanjanje posledica utvrđene povrede konkurencije na samom tržištu, putem naloga za preduimanje određenih radnji ili zabrane određenog ponašanja, odnosno naloga za sprovođenje promena statusne prirode (član 59).

U pogledu postupka koji se odvija pred Komisijom, ovim zakonom se otklanjaju uočeni nedostaci važećeg zakona i koji se prevashodno odnose na primedbe iz prakse Komisije u smislu nedostatka efikasnih procesnih instrumenata (V poglavlje nacrta zakona). Pre svega, vrši se detaljnije uređivanje posebnih odredaba o postupku pred Komisijom, koje se primenjuju pored opštih pravila upravnog postupka, naročito u pogledu relativno širokih ovlašćenja u dokaznom postupku. U tom smislu, zakona sadrži opšte odredbe postupka pred Komisijom, koje su zajedničke za postupanje u svim predmetima, kao i posebne odredbe koje se odnose na postupak zbog povrede konkurencije, odnosno na postupak odobravanja koncentracije.

U postupku ispitivanja povreda konkurencije, predviđene su značajne novine u odnosu na važeći zakon, pre svega u pogledu mogućnosti nesmetanog i neograničenog pristupa podacima kojima raspolažu stranke i treća lica, zatim posebni oblici uviđaja i pretresa prostorija i stvari, odnosno privremenog oduzimanja stvari i isprava koje sadrže relevantne podatke. Posebna pažnja je posvećena saradnji Komisije i drugih državnih organa koji po različitom osnovu raspolažu podacima od značaja za odvijanje postupka ispitivanja povrede konkurencije, kako bi se stvorile pravne pretpostavke za efikasno odvijanje postupka i potpuno utvrđivanje relevantnog činjeničnog stanja. Ova saradnja u protklom periodu nije bila na zadovoljavajućem nivou, pa u tom smislu zakon sadrži niz novina (obaveza saradnje, uključujući obavezu policijske asistencije) (članovi 48. do 55.).

Značajna novina koju zakon predviđa jeste i procesni institut sektorske analize, kojim se omogućava širi opseg dejstva ispitivanja kretanja i uslova na tržištu, radi uočavanja eventualnih povreda konkurencije (član 50.). Na ovaj način se stvaraju uslovi za ostvarivanje suštinske usloge Komisije za zaštitu konkurencije, kao institucije koja sistematski i u kontinuitetu prati stanje na tržištu, radi blagovremenog uočavanja i sprečavanja nastupanja povreda konkurencije značajnijeg obima.

Odredbe o postupku koje se tiču kontrole koncentracija detaljno propisuju rok za prijavu, odnosno notifikaciju koncentracija, obavezu prekida sprovođenja započete koncentracije do odluke Komisije, kao i mogućnost njenog uslovnog odobrenja (članovi 61. do 66.).

Konačno, u procesnopravnom delu zakona, sprovodi se jasno razgraničenje postupaka koji se sprovode po službenoj dužnosti, od postupaka po zahtevu stranaka, učesnika na tržištu. Naime, postupak se odvija po zahtevu stranke, u postupku za odobrenje koncentracije, i u postupku pojedinačnog izuzeća. Na ovaj način, definisane su i pravne posledice nedonošenja odluke Komisije u zakonom propisanom roku (ćutanje uprave), odnosno predviđena je pozitivna zakonska pretpostavka odobrenja zahteva u postupku prijave koncentracije (članovi 36. i 65.). U slučaju propuštanja roka za prijavu koncentracije, postupak se odvija po službenoj dužnosti, sa svim pravnim posledicama koje prate takav procesnopravni režim.

U proteklom periodu, u smislu relevantne prakse, uočeni su nedostaci u pogledu adekvatnog sancionisanja utvrđenih povreda konkurencije, prevashodno usled postojanja dva konsekutivna postupka, postupka pred Komisijom, u kojem se razmatra i utvrđuje povreda konkurencije, i prekršajnog postupka pred nadležnim organom za prekršaje, radi izricanja kazni zbog povrede konkurencije, utvrđene u prvom postupku. Zakon sadrži bitno drugačije rešenje, u kojem se celovito ispituje i utvrđuje postojanje povrede konkurencije, i u istom postupku izriču propisane upravne mere, usmerene na zaštitu konkurencije na tržištu (član 68). Na taj način se omogućava zaokruživanje postupka ispitivanja pojedinih oblika povrede konkurencije, u jednom postupku, stvaraju se uslovi za ujednačenu praksu Komisije, unapređuje se pravna sigurnost i predvidljivost primene zakona u praksi nadležnih organa u odnosu na privredne subjekte, odnosno sprečava mogućnost različite i neujednačene prakse različitih organa. Radi efikasnosti primene propisanih, i u postupku izrečenih mera zaštite konkurencije, kao i posrednog preventivnog dejstva takvih mera na druge učesnike na tržištu, predviđeno je da se prinudna naplata obaveza po tom osnovu sprovodi preko Poreske uprave, u skladu sa zakonom koji uređuje poreski postupak, a u korist budžeta Republike Srbije.

Predviđene su značajne organizacione izmene u odnosu na postojeća rešenja. Naime, predviđena je reorganizacija postojeće Komisije, na način što se kao organi Komije predviđaju predsednik Komisije i Savet (IV poglavlje zakona). Ova izmena je uslovljena potrebom za većom operativnošću rada Komisije, podizanjem nivoa stručnosti, kao i odgovornosti za rad Komisije. Međutim, zakona ne predviđa pravni i organizacioni diskontinuitet, već svojevrsnu nadgradnju važećeg institucionalnog rešenja.

Predsednik Komisije, kao novi organ Komisije, poseduje veoma značajna ovlašćenja, kako u postupku, tako i u organizacionom smislu. Predsednik donosi odluku o pokretanju postupka istpitivanja povrede konkurencije, upravlja postupkom i donosi zaključke o izvođenju najznačajnijih radnji u postupku. Pored toga, značajno operativno olakšanje postojećeg opterećenja rada Komisije usled velikog broja predmeta prijave konkurencije, predstavlja ovlašćenje predsednika da donosi rešenje u ovim postupcima, kao i drugim predmetima u kojima se reševa u skraćenom postupku (propisani slučajevi pojedinačnih izuzeća).

Savet Komisije predstavlja organ koji rešava u predmetima ispitivanja povrede konkurencije i izriče mere zaštite konkurencije. Pored toga, Savet rešava po žalbama protiv zaključaka koji se donosi predsednik Komisije u postupku, a odlučuje i u svim drugim pitanjima iz nadležnosti Komisije, kada nije drugačije propisano zakonom i Statutom. Savetom predsedava predsednik Komisije.

Postupak izbora predsednika Komisije i sastava Saveta je uređen na način kojim se omogućava profesionalizacija, depolitizacija i podizanje nivoa stručnosti organa Komisije. Suprotno važećem zakonskom rešenju, kojim se propisuje krug ovlašćenih predlagača, uključujući Vladu, radi obezbeđivanja većeg stepena nezavisnosti, predviđeno je da se izbor vrši na predlog nadležnog skupštinskog odbora, putem listi koje sadrže veći broj kandidata od broja koji se bira, a na osnovu prethodnog javnog konkursa. Izbor se vrši sa odvojenih listi, kako bi se omogućilo da se isto lice kandiduje i za predsednika Komisije, i za člana Saveta, u kojem slučaju prioritet ima izbor za predsednika Komisije. Na taj način, stvaraju se uslovi da se u izboru prevashodno vodi računa o stručnim i ličnim kvalifikacijama kandidata. Pored toga, zakonom propisani uslovi stavljaju težište na stručnost kandidata, koja ima svoje pokriće u stručnim radovima i praksi u relevantnoj oblasti, kao i na lične odlike objektivne i nepristrasne ličnosti.

Odgovornost nosilaca ovih značajnih funkcija je, takođe jasno definisana, u odredbama o nespojivosti funcija i primeni propisa o sukobu interesa, a naročito odredbama o prestanku mandata. Radi sprečavanja moguće opstrukcije rada Komisije usled nemogućnosti razrešenja određenih lica iz razloga prestanka mandata po snazi zakona u redovnoj skupštinskoj proceduri, o ovom pitanju odlučuje nadležni odbor skupštine. Isti odbor, kao i Savet Komisije, imaju ovlašćenje za utvrđivanje predloga za razrešenje predsednika Komisije ili člana Saveta, iz razloga predviđenih zakonom, o čemu odlučuje skupština. Na ovaj način, zaokruženo je pitanje odgovornosti u radu Komisije, koja se u potpunosti snosi pred Narodnom skupštinu, u čemu Vlada i ministarstva, nemaju neposrednu ulogu.

U pogledu sudske kontrole, predviđena je pravna zaštita protiv konačnog, upravnog akta Komisije, u upravnom sporu, pred nadležnim, Upravnim sudom. (VI poglavlje zakona). Pored toga, predviđena je nadležnost Višeg privrednog suda do njegovog početka rada, kao suda posebne nadležnosti u privrednopravnim stvarima, sa područjem nadležnosti na celoj teritoriji Republike Srbije, iz razloga koji su istovremeno razlozi za specijalizaciju nadležnosti tog suda, a to su specifičnosti pitanja iz oblasti obavljanja privrednih delatnosti, gde po svim svojim pravnim i ekonomskim karakteristikama spadaju stvari iz zaštite konkurencije, dok se sadržava primena pravila upravnog spora, imajući u vidu da odluka Komisije ima sve odlike konačnog upravnog akta. Na ovaj način se omogućava da se nakon formiranja Upravnog suda, sprovede odgovarajuća unutrašnja specijalizacija u pravnim stvarima iz oblasti zaštite konkurencije. Obzirom da se ceo upravni postupak odvija pred Komisijom, uključujući izricanje posebnih zakonom predviđenih upravnih mera, na ovaj način se obezbeđuje kontinuitet i celovitost pravne zaštite putem jedinstvenog sudskog postupka ispitivanja zakonitosti akata Komisije, odnosno odluke o postojanju povrede konkurencije, eventualnih povreda postupka, kao i ispitivanje zakonitosti određenih mera.

Na osnovu napred izloženih razloga i objašnjenja zakonskih rešenja koja predviđa Zakon o zaštiti konkurencije, može se zaključiti da ovaj se propisuje značajno drugačiji pravni režim zaštite konkurencije u odnosu na važeći, imajući u vidu da sadrži precizne, produbljene i klasifikovane materijalnopravne odredbe, institucionalnu reorganizaciju, značajno proširenje ovlašćenja nadležne institucije, stvaranje uslova za efikasno i neometano odvijanje postupka, objedinjavanje postupka ispitivanja povreda konkurencije i određivanja mera usmerenih na otklanjanje takvih pojava, i konačno, sudski put pravne zaštite koji obezbeđuje veći stepen pravne sigurnosti za sve učesnike na tržištu.

III. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENjA

Osnovne odredbe

Član 1 – Predmet zakona: propisuje se da je zaštita konkurencije predmet zakona, kao i cilj zakona, i to ekonomski napredak i dobrobit društva, a naročito potrošača. Ova odrednica cilja zakona je u funkciji pravilnog razumevanja, primene i tumačenja pojedinih odredbi Zakona, u praksi njegove primene od strane nadležnih organa.

Član 2 i 3 – Teritorijalna i personalna primena: u pogledu teritorijalne primene, predviđeno je da je ovaj zakon merodavan u pogledu akata i radnji učinjenih na teritoriji Republike Srbije, ali i u odnosu na akte i radnje učinjene van njene teritorije, čije posledice utiču ili bi mogle da utiču na konkurenciju na tržištu Srbije.

Ključni kriterijum za personalnu primenu, u smislu člana 3. Zakona, je učešće u prometu roba, odnosno usluga, bez obzira na pravni status, oblik svojine ili državnu pripadnost lica ili oblika udruživanja (udruženja i organizacije sa ili bez svojstva pravnog lica). Izuzetak od primene zakona vezan je samo za učesnike na tržištu (javna preduzeća, privredna društva i dr.), koji obavljaju delatnost od opšteg interesa, ako bi primena ovog zakona pravno ili činjenično sprečila obavljanje te delatnosti, odnosno poverenog posla. Pojam učesnika na tržištu se odnosi na sva lica koja su obuhvaćena navedenom personalnom primenom zakona.

Član 4. – predviđa izuzetak od primene ovog zakona u odnosu na radno-pravne ugovore, kolektivne ugovore i oblike sindikalnog udruživanja.

Član 5 – Povezani učesnici na tržištu: dva ili više povezanih učenika na tržištu, smatraju se jednim učesnikom u smislu ovog zakona, odnosno u postupku pred Komisijom. Na utvrđivanje svojstva povezanosti pojedinih učesnika na tržištu, presudan je kriterijum kontrole, koju jedan ili više učesnika, imaju u odnosu na drugog ili druge.

Pojam kontrole je jedan od najznačajnijih instituta ovog zakona i podrazumeva odlučujući uticaj na vođenje poslova drugog ili drugih učesnika na tržištu, bez obzira da li se taj uticaj ostvaruje po pravnom osnovu ili činjeničnim putem (stav 2.). Na taj način su obuhvaćeni svi oblici neposrednog i posrednog uticaja na poslovanje kontrolisanih subjekata u smislu ovog zakona, imajući u vidu da su radnje i akti od uticaja na stanje konkurencije, odnosno eventualno povrede konkurencije, neposredno vezani za poslovnu aktivnost. Pitanja statusnog karaktera, ostvarivanja upravljačkim prava, postojanje odnosa matičnog i zavisnog privrednog društva u smislu Zakona o privrednim društvima, ugovori iz poslovanja ili imovinsko-pravnog karaktera, drugi mogući pravni osnovi za potraživanja usmerena prema drugom subjektu, predstavljaju oblike sredstava za ostvarivanje uticaja, kojim se procenjuje kao odlučujući na odvijanje poslovne aktivnosti kontrolisanog subjekta. Presudni je značaj utvrđivanja postojanja uticaja, koji se može kvalifikovati kao odlučujući, odnosno takvog karaktera da ima najveći značaj za donošenje poslovnih odluka, odnosno akata i radnji u poslovanju kontrolisanog subjekta. U nastavku iste odredbe, primerično su navedeni karakteristični oblici sredstava za ostvarivanja odlučujućeg uticaja (stausnog, imovinskopravnog, obligacionopravnog karaktera).

U stavu 4. istog člana, predviđena je shodna primena pravila o povezanim licima, kao i pravila o povezanim privrednim društvima, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima.

Pojam kontrole definisan citiranom odredbom, izražava smisao pojma kontrole iz člana 3. Uredbe Evropske Komosije br. 139/2004 (Council Regulation No. 139/2004 on the control of concentrations between undertakings), odnosno u potpunosti transponuje značenje i opseg ovog instituta iz relevantne evropske regulative.

Član 6. – Relevantno tržište: predstavlja jedan od naznačajnijih pojmova zakonodavstva zaštite konkurencije. Sadrži dva konstitutivna elementa:

relevantno tržište proizvoda – tržište koje čini roba i/ili usluge koje potrošači smatraju zamenljivim u smislu njihovog svojstva, uobičajene namene i cene;

relevantno geografsko tržište – odnosi se na područje na kojem učesnici na tržištu učestvuju u ponudi …

Kriterijumi za utvrđivanje relevantnog tržišta, bliže se uređuju uredbom koju donosi Vlada.

Član 7. – Obračun godišnjeg prometa učesnika na tržištu: uređuju se način i kriterijumi obračuna ukupnog godišnjeg prihoda učesnika na tržištu, u vezi sa odredbama ovog zakona koje se odnose na kontrolu koncentracija i na osnovicu za obračun iznosa mere zaštite konkurencije. Posebno su uređeni kriterijumi obračuna finansijskih organizacija, kao i oblika udruživanja učesnika na tržištu.

Član 8. – Devizna klauzula: predviđeno da se svi iznosi koji su ovim zakonom izraženi u evrima, obračuvaju i naplaćuju u dinarima, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan obračuna, odnosno naplate, na koji način je značajno olakšana primena i fleksibilnost zakona.

Povrede konkurencije

Član 9. – Uređuje se pojam povrede konkurencije, i to kao akt ili radnja, koje za cilj ili posledicu, imaju ili mogu da imaju značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije. Na osnovu ove definicije, radi utvrđivanja postojanja povrede konkurencije u određenom aktu, pravnom ili materijalnom, učesnika na tržištu, potrebno je utvrditi da isti ima ili može da ima za cilj ili posledicu ograničavanje, narušavanje i/ili sprečavanje, konkurencije, i to u meri koja je kvalifikovana kao značajna povreda. Kao oblici povrede konkurencije, javljaju se restriktivni sporazumi i zloupotreba dominantnog položaja.

Definicijom povrede konkurencije iz člana 9. nije obuhvaćena koncentracija, koja u tom smislu, samim nastankom, ne predstavlja povredu konkurencije. Međutim, koncentracija može da predstavlja jedan od uslova nastupanja povrede konkurencije (restriktivni sporazum). Ovakva klasifikacija je uslovila i odgovarajuću sistematiku materije zakona, pa i razdvajanje posebnih odredbi postupka koje se odnose na povrede konkurencije, s jedne, odnosno nadzor nad sprovođenjem koncentracija, s druge strane.

Član 10. – Restriktivni sporazumi: svi oblici ugovora, delova ugovora, izričiti ili prećitni dogovori, usaglašene prakse, kao i odluke udruženja učesnika na tržištu, koje za cilj ili posledicu imaju značajno sprečavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije na teritoriji Srbije, predstavljaju restriktivne sporazume. Naime, pored pravnih poslova (ugovora) koji sadrže odredbe koje imaju cilj i/ili neposredno dejstvo povrede konkurencije, pod restriktivnim sporazumom se smatraju i određena poslovna ponašanja učesnika na tržištu, odnosno usaglašene prakse, koje imaju isti cilj ili posledicu. U nastavku iste odredbe, primerično su navedeni karakteristični oblici restriktivnih sporazuma.

U stavu 2. istog člana, propisana je zabrana i ništavost restriktivnih sporazuma, odnosno mogućnost izuzimanja od te zabrane samo u slučajevima propisanim ovim zakonom.

Članovi 11. do 14. – Izuzeci od zabrane restriktivnih sporazuma: odredbom člana 11. propisani su opšti uslovi koje svi oblici izuzetaka od zabrane restriktivnih sporazuma moraju da ispune: doprinos unapređenju proizvodnje i prometa ili podsticaj tehničkom ili ekenomskom napretku, ako istovremeno obezbeđuju pravičan deo koristi za potrošače, kao i ako ne nameću drugim učesnicima na tržištu ograničenja koja nisu neophodna za postizanje cilja sporazuma, odnosno ne omogućavaju uklanjanje konkurencije na relevantnom tržištu ili njegovom delu.

U članu 12. je propisana mogućnost pojedinačnog izuzeća određenog sporazuma, koji sadrži elemente restriktivnosti. Sporazum koji je predmet pojedinačnog izuzeća mora da ispunjava opšte uslove iz člana 10, a teret dokazivanja je na učesniku na tržištu koji podnosi zahtev za izuzeće, na način i pod uslovima koji se bliže propisuju uredbom Vlade. Restriktivni sporazum može biti izuzet od zabrane najduže u trajanju od osam godina.

Za određene kategorije sporazuma, koji mogu sadržati elemente restriktivnosti, predviđena je mogućnost izuzeća na osnovu posebne uredbe Vlade, koja propisuje koje su to kategorije tih sporazuma, i pod kojim posebnim uslovima, pored opštih uslova iz člana 11, se vrši njihovo izuzeće. Reč je o blok-izuzećima, i na ove sporazume se odnosi pretpostavka dozvoljenosti, obzirom da se ne podnose Komisiji radi izuzeća od zabrane (član 13.).

U članu 14. propisana je posebna kategorija restriktivnih sporazuma – sporazumi male vrednosti, na koje se, takođe, ne primenjuje zabrana iz člana 10. Naime, ovi sporazumi su, u skladu sa principom „de minimis”, sporazumi malog značaja i kao takvi ne mogu da ugroze slobodnu konkurenciju na tržištu i stoga se izuzimaju od obaveze prijavljivanja i podnošenja zahteva za pojedinačno izuzeće. Smisao ove odredbe je da se nadležna institucija rastereti predmeta koji nemaju kapacitet da izazovu distorziju na tržištu i olakša razvoj malih i srednjih preduzeća koji u skladu sa ekonomskom politikom Srbije treba da jačaju. Ova odredba je usklađena sa pravnim standardom iz Obaveštenja Evropske komisije o sporazumima male vrednosti broj SL 2001, C 368/13 (Commission Notice on agreements of minor importance which do not appreciably restrict competition under Article 81 (1) of the Treaty establishing the European Community OJ 2001, C 368/13, celex broj 52001XC1222).

Princip „de minimis” se odnosi kako na horizontalne tako i na vertikalne sporazume. U prvom slučaju, izuzeti su od obaveze prijavljivanja sporazumi onih učesnika na istom nivou proizvodnje ili distribucije čiji zajednički udeo ne prelazi 10% relevantnog tržišta, a u drugom slučaju, kada se radi o preduzećima koja se ne nalaze na istom nivou proizvodnje ili distribucije pojedninačni udeo ne sme biti veći od 15% datog tržišta. Pored toga ovaj princip se odnosi i na nezavisna mala i srednja preduzeća, bez obzira da li se radi o horizontalnim ili vertikalnim sporazumima čiji pojedinačni udeo na svakom relevantnom pojedinačnom tržištu ne prelazi 10%. Ukoliko na relevantnom tržištu postoji više sporazuma koji na sličan način utiču na tržište, bez obzira što što je svaki pojedinačni sporazum zaključen između strana koje nemaju veći udeo od dozvoljenog, njihov zajednički, odnosno kumulativni efekat takvih sporazuma može narušiti konkurenciju iz razloga što je uzevši ukupno, udeo na tržištu svih tih sporazuma veći od dozvoljenog. Stoga je uvedena odredba da ovaj zajednički tržišni udeo ne može da bude veći od 30%, a pojedinačni udeli svakog od učenika sporazuma ne prelazi 5% na svakom pojedinačnom tržištu.

Za sporazume malog značaja ne važi pretpostavka izuzimanja od zabrane, odnosno izostanak obaveze prijavljivanja, već je reč o pravnom osnovu za izuzimanje koji se može istaknuti i dokazivati u postupku pred Komisijom.

Članovi 15. i 16. – Dominantan položaj i zloupotreba dominantnog položaja:

Pojam dominantnog položaja na tržištu (član 14.) obuhvata dve moguće situacije u kojima se može utvrditi da određeni učesnik na tržištu ima to svojstvo:

ako nema konkurenciju na relevantnom tržištu ili je ista beznačajna;

ako ima značajno bolji ekonomski položaj u odnosu na konkurente, uzimajući u obzir: tržišne udele, ekonomsku i finansijsku snagu, pristup tržištima snadbevanja i distribucije, kao i pravne i činjenične prepreke za pristup drugih učesnika na isto tržište.

Pretpostavlja se postojanje dominantnog položaja u slučaju tržišnog udela od 40% i više, odnosno 50% i više kod kolektivne dominacije.

Dominantan položaj ne predstavlja povredu konkurencije, ali zloupotreba istog jeste, i kao takva, zabranjena je odredbom člana 16. Ova zabrana je izuzetno široko postavljena i može da obuhvati sve oblike ponašanja učesnika na tržištu, za kojeg je prethodno utvrđeno postojanje dominantnog položaja, a koji potpadaju pod opšte uslove povrede konkurencije iz člana 10. Neki tipični slučajevi su primerično navedeni u stavu 2 člana 16.

Koncentracije učesnika na tržištu

Član 17. – Pojam koncentracije: svi oblici spajanja dva ili više učesnika na tržištu, statusnog, ugovornog, zajedničkog ulaganja, putem sticanja imovine ili imovinskih prava, prava iz hartija od vrednosti, spadaju u pojam koncentracije tih učesnika, pod uslovom da jedan ili više učesnika stiče kontrolu nad drugim učesnikom ili učesnicima.

Kontrola je odlučujuća okolnost za nastupanje koncentracije, a ona se utvrđuje pod istim uslovima koji se primenjuju kao kriterijum za povezana lica iz člana 4. Zakona.

U stavu 2. ovog člana, predviđen je određeni oblik „produžene“ koncentracije, odnosno odredba koja predviđa da koncentracije sprovedene tokom dve godine između istih učesnika na tržištu, posmatraju kao jedna u postupku pred Komisijom, radi sprečavanja izbegavanja kontrole koncetracija putem njihove podele na manje celine.

Član 18. – Izuzeci: Propisuju se izuzeci u kojim slučajevima se smatra da nije nastala koncentracija, i odnosi se na situacije u kojima finansijske i investicione organizacije stiču udele bez korišćenja tih prava na upravljanje poslovnom praksom zavisnog učesnika na tržištu, kao i na posebne uslove u vezi sa tim. U ovim slučajevima, koji su taksativno navedeni u stavu 1. ovog člana, utvrđuje se ispunjenost uslova za izuzimanje od primene pravnog režima kontrole koncentracija, propisanog ovim zakonom.

Član 19. – Procena dozvoljenosti koncentracije: propisana je pretpostavka dozvoljenosti koncentracije. Istovremeno, predviđeni su uslovi kada koncentracija nije dozvoljena, i oni su istovetni sa odrednicom povrede konkurencije. Ova odredba, u nastavku, precizira da nastupanje ili jačanje dominantnog položaja, ne predstavlja razlog za zabranu koncentracije, već se uzima kao okolnost koja se posebno razmatra u vezi sa mogućnošću nastupanja posledica koje uslovljavaju zabranu koncentracije, odnosno ograničenje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije.

Kriterijumi na osnovu kojih se vrši procena dozvoljenosti koncentracije, navedeni su u stavu 2 ovog člana.

Uslovi za odobrenje, odnosno zabranu koncentracije, iz člana 19, predstavljaju transpoziciju standarda odredbe člana 2 Uredbe Evropske Komosije br. 139/2004 (Council Regulation No. 139/2004 on the control of concentrations between undertakings).

Komisija za zaštitu konkurencije

Članovi 22. do 22. – Uređuje se položaj, nadležnost i organi Komisije za zaštitu konkurencije. Komisija je organizacija koja vrši javna ovlašćenja poverena ovim zakonom, samostalna je i nezavisna, i ima svojstvo pravnog lica.

U pogledu nadležnosti Komisije (član 21), važno je uočiti sledeće grupe poslova:

odlučivanje: odlučuje o pravima i dužnostima učesnika na tržištu, uključujući izricanje upravnih mera propisanih ovim zakonom;

normativna funkcija – inicijativa i participacija: donosi smernice, uputstva i druge akte radi primene zakon, predlaže podzakonske akte koje donosi Vlada, učestvuje u izradi propisa u oblasti konkurencije, prati i daje mišljenja o primeni ovih propisa, odnosno mišljenja na predloge propisa koji imaju uticaj na konkurenciju na tržištu;

saradnja sa drugim državnim organima;

međunarodna saradnja;

aktivnosti podizanja svesti o potrebi zaštite konkurencije;

evidencije o sporazumima, učesnicima koji imaju dominantni položaj, kao i koncentracijama.

Organi Komisije su Savet i predsednik Komisije.

Savet Komisije čine predsednik Komisije, koji je istovremeno predsedavajući Saveta, i članovi Saveta. Savet odlučuje u svim stvarima iz nadležnosti Komisije, ako zakonom ili Statutom nije drugačije propisano. Na ovaj način, predviđena je pretpostavka nadležnosti u korist Saveta, u svim situacijama kada nije eksplicitno propisana nadležnost drugog organa, odnosno službenog lica, ovim ili drugim zakonom ili propisom.

Predsednik Komisije je organ zastupanja Komisije, koji ima nadležnost odlučivanja u pitanjima koje su zakonom i Statutom stavljene u nadležnost predsednika. Istovremeno, predsednik Komisije je i rukovodilac stručne službe.

Članovi 23. i 24. – Izbor i mandat organa Komisije: organe Komisije, odnosno članove Saveta i predsednika Komisije, bira i razrešava Narodna skupština. Isključivo ovlašćenje za predlaganje kandidata ima resorni skupštinski odbor, koji na osnovu sprovedenog javnog konkursa, utvrđuje listu kandidata, sa najviše dvostruko većim brojem kandidata od broja koji se bira.

Predsednik i članovi Saveta biraju se na mandat od pet godina, sa mogućnošću ponovnog izbora. Predviđena su dva načina prestanka mandata:

po snazi zakona (član 24. stav 2.), koji pored proteka mandata podrazumeva i nastupanje pravnih ili činjeničnih razloga za nemogućnost obavljanja funkcije; nastupanje ovih razloga utvrđuje resorni skupštinski odbor.

razrešenjem (član 24. stav 4.), zbog netačnih ili nepotpunih podataka u kandidaturi, nespojivosti funkcija u smislu ovog zakona, ili grube povrede zakona i ugleda Komsije u javnosti; razlog za razrešenje utvrđuje resorni odbor ili Savet Komisije, a o predlogu se izjašnjava Narodna skupština.

Članovi 25. do 32. – sadržane ostale odredbe o organizaciji i radu Komisije. U pogledu načina rada, predviđena obaveza određivanja izvestioca iz reda članova Saveta u predmetima ispitivanja povrede konkurencije, a način rada se bliže uređuje Statutom.

Predviđeno je da lica zaposlena na stručnim poslovima u Komisiji, čini stručnu službu, kojom rukovodi predsednik Komisije. Na ovaj način se obezbeđuje koncentracija procesnih i organizacionih ovlašćenja, koja su međusobno uslovljena i presudno utiču na efikasnost postupanja u stvarima iz nadležnosti Komisije, dok se istovremeno obezbeđuje i koncentracija odgovornosti u funkciji predsednika Komisije. (član 26. i 22 stav 4).

U pogledu nespojivosti funkcija (član 27.) predviđena zabrana obavljanja druge javne funkcije ili profesionalne delatnosti, uz naknadu. Izuzetak od ove zabrane je predviđen samo za nastavničke delatnosti na visokoškolskim ustanovama i u sklopu stručnom usavršavanja. Pored toga, predviđena je i zabrana članstva u organima političkih stranaka, kao i drugi oblici političkog delovanja u javnosti. U članu 28. predviđeno je da predsednik i članovi Saveta Komisije imaju svojstvo javnih funkcionera u smislu propisa o sukobu interesa pri vršenju javnih funkcija, kao i zabrana zastupanja stranke u postupku pred Komisijom u roku od dve godine nakon prestanka mandata. Za zaposlene u stručnoj službi, predviđena je shodna primena odredbi o sukobu interesa u skladu sa zakonom koji uređuje prava i dužnosti državnih službenika. U pogledu zakonitosti, stručnosti, političke neutralnosti, nepristrasnosti, upotrebe službenog jezika i pisma, stručne spreme i osposobljenosti zaposlenih, kao i u pogledu kancelarijskog poslovanja, primenjuju se propisi vezani za državnu upravu.

Predsednik i članovi Saveta ostvaruju pravo na zaradu, odnosno naknadu u visini predsednika, odnosno sudija Vrhovnog kasacionog suda (član 29.). Na taj način, obezbeđen je najviši standard zarada koji se primenjuje za nosioce javnih funkcija.

Statutom Komisije bliže se uređuje unutrašnja organizacija, način rada i sprovođenja postupka, kao i ovlašćenja za donošenje akata, u skladu sa ovim Zakonom (član 30).

U pogledu finansiranja Komisije i finansijskog plana (članovi 31. i 32.), značajno je uočiti da sredstva ostvarena od naplate mera zaštite konkurencije, ne predstavljaju izvor finansiranja Komisije, već budžetski prihod. Imajući u vidu da je reč o samostalnoj i nezavisnoj organizaciji, predviđen je i visok stepen finansijske samostalnosti, u vidu relativno izdašnog i pouzdanog izvora finansiranja, a to su takse koje Komisija naplaćuje za obavljanje pojedinih poslova, a koje se propisiju Tarifnikom, koji donosi Savet Komisije uz saglasnost Vlade. Pored toga, kontrolu finansijskog poslovanja sprovodi državna revizorska institucija, u skladu sa propisima koji uređuju ovu oblast.

Postupak pred Komisijom

Opšte odredbe o postupku

Član 33. – Stranka u postupku pred Komisijom: Zakonom je predviđeno da samo učesnik na tržištu čiji su akti i radnje predmet postupka, ima svojstvo stranke u postupku. Na taj način, postoji mogućnost postojanja višestranačkih stvari (restriktivni sporazumi, koncentracije, kolektivna dominacija), ali ne i sa suprotnim interesima. Ovakva odredba je u funkciji ekonomičnosti postupka, ali i specifične prirode stvari koje su predmet ispitivanja pred Komisijom, koje po pravilu uključuju podatke o načinu i uslovima poslovanja, ostvarenim rezultatima, poslovnim vezama i sl., gde bi neposredan uvid u te podatke od strane lica sa suprotnim, ekonomskim interesima, moglo da izazove značajne štetne posledice za stranku čije se poslovanje ispituje, bez obzira na ishod postupka.

Član 34. – Primena opšteg upravnog postupka: u postupku pred Komisijom, predviđena je supsidijerna i dopunska primena pravila opšteg upravnog postupka, kada nije drugačije propisano ovim zakonom. Naime, celokupan postupak pred Komisijom se odvija po pravilima upravnog postupka, posebnog, propisanog ovim zakonom, i opšteg, koji se primenjuje na osnovu ove odredbe. Ovaj postupak uključuje i izricanje propisanih upravnih mera (mere zaštite konurencije, zaštitne mere i dr.).

Član 35. i 36. – Pokretanje postupka: postupci ispitivanja zloupotrebe konkurencije, pokreću se po službenoj dužnosti. Inicijativu za pokretanje tog postupka mogu uputiti Komisiji sva lica i državni organi, koji raspolažu informacijama o indicijama povrede konkurencije. Odredbom člana 35. stav 1, propisan je stepen verovatnoće koji je potrebno utvrditi na osnovu raspoloživih podataka, radi pokretanja postupka, i to kao osnovana pretpostavka o postojanju povrede konkurencije. Postupak se pokreće zaključkom koji donosi predsednik Komisije, a protiv tog zaključka nije dozvoljena posebna žalba.

Posebno su propisani slučajevi pokretanja postupka po zahtevu stranke (član 36.), i to za odobrenje koncentracije, kao i za pojedinačno izuzeće. Klasifikacija dva oblika pokretanja postupka je značajna sa aspekta upravljanja postupkom, kao i primene pravila ćutanja uprave, sa prezumcijom pozitivne odluke (kod koncentracija; član 65.).

Član 37. – Skraćeni postupak: odredba koja stupa na mesto odgovarajuće odredbe iz opšteg upravnog postupka, i podrazumeva ovlašćenje neposrednog odlučivanja nadležnog organa, u ovom slučaju predsednika Komisije, bez sprovođenja ispitnog postupka, odnosno na osnovu navedenih činjenica i podnetih dokaza, ili činjenica poznatih Komisiji (na osnovu evidencija i analiza kojima raspolaže Komisija, odnosno podataka poznatih u javnosti i time dostupnih i Komisiji).

Član 38. – Odluke koje donosi Komisija: Komisija donosi odluke o povredi konkurencije, odnosno o pojedinačnom izuzeći i odobrenju ili zabrani koncentracije, u obliku rešenja. Rešenja Komisije su konačna u upravnom postupku. Pravni lek protiv rešenja Komisije je tužba u upravnom sporu.

Pre donošenja odluke o povredi konkurencije, Komisija je dužna da obavesti stranku o bitnim činjenicama, dokazima i elementima na kojima će zasnovati rešenje (statement of objections), radi omogućavanja stranci da se o tome izjasni (stav 2.).

Rešenje o utvrđivanju povrede konkurencije, pored odluke o utvrđivanju povrede, sadrži i posebno odluku o određivanju mere zaštite konkurencije, odnosno drugoj meri, propisanoj ovim zakonom (stav 3.). Na taj način, predviđeno je da dispozitiv ovog rešenja treba da sadrži utvrđujuću odluku o postojanju povrede konkurencije, a potom i odluku o izricanju mere zaštite konkurencije, odmerene u skladu sa ovim zakonom i propisima zasnovanim na ovom zakonu, kao i mogućnost izricanja drugih propisanih mera, kao što su zaštitne mere (mere ponašanja i strukturne mere), privremene mere i sl.

U pogledu zaključka, kao akta kojim se odlučuje o upravljanju postupkom, predviđen je da se sastavlja u posebnom, pismenom obliku, samo kad je potrebno radi dostave stranci ili trećem licu, odnosno radi objave. U ostalim slučajevima, zaključak se može konstatovati u spisima predmeta. Propisana je prepostavka nadležnosti službenog lica koje vodi postupak, za donošenje zaključka, kao i posebne žalbe protiv zaključka, ako ovim zakonom nijed rugačije propisano.

Žalba protiv zaključka nema suspenzivno dejstvo.

Član 39. Uređuje se mogućnost dostave putem objave na internet strani Komisije. Ova odredba predstavlja dopunsko pravilo u odnosu na pravila opšteg upravnog postupka o dostavljanju, i odnosi se na slučaj dostave putem javnog saopštenja, pod uslovima iz tog postupka.

Član 40. – Objavljivanje akata: predviđena je dužnost Komisije da rešenja kojima se utvrđuje povreda konkurencije, kao i zaključke o pokretanju takvog postupka, objavljuju u «Službenom glasniku» i na internet strani Komisije.

Članovi 41. do 45. – Ispitni postupak i dokazivanje: ovim odredbama se dopunjuju pravila opšteg upravnog postupka, u pogledu izvođenja dokaza. Posebno je predviđena nadležnost predsednika Komisije za donošenje zaključka o izvođenju veštačenja i uviđaja. Pored toga, predviđena je službena legitimacija Komisije (član 42.) radi stvaranja uslova za efikasnije odvijanje dokaznog postupka. U pogledu prava na uvid u spise (član 43.), propisano je da to pravo pripada samo stranci, a da ostala lica mogu biti obaveštavana o toku postupku, pod uslovom da ima se prizna to pravo, ako učine verovatnim svoj pravni interes. Sadržaj i način obaveštenja propisuje se aktom Komisije.

U pogledu dostave isprava, odnosno podataka sadržanih u pisanom, elektronskom ili drugom obliku, u članu 44. je predviđena obaveza stranke da postupi to zaključku kojim se nalaže dostava takvih podataka, ako je stranka dužna da ih poseduje, na osnovu posebnih propisa, ili ako se osnovano pretpostavlja da ih poseduje.

Pojedini podaci koji se dostave u postupku pred Komisijom, na zahtev lica koje je dostavilo podatke (stranka, treće lice), mogu biti zaštićeni, odnosno predsednik Komisije može doneti posebnu procesnu meru zaštite tih podataka ili zaštite izvora tih podataka (član 45.). Prilikom odlučivanja o zahtevu za primenu ove mere, predsednik Komisije ispituje na prvom mestu, postojanje opravdanog interesa za zaštitu podataka, a potom da li je takav interes po značaju bitno veći od interesa javnosti za uvid u te podatke. Dejstvo ovakve odluke podrazumeva zabranu objavljivanja i stavljanja na uvid zaštićenih podataka javnosti, stranci (ako nije podnosilac zahteva) ili drugim državnim organima. Pored toga, predviđeno je izuzimanje tih podataka iz pravnog režima informacija od javnog značaja.

Član 46. – Ponavljanje postupka: predviđeni su posebni razlozi za ponavljanje postupka, po službenoj dužnosti, i to u slučaju povrede uslovnog odobrenja. Ovi razlozi su posebni i dopunjuju razloge za ponavljanje postupka, predviđene opštim upravnim postupkom.

Posebne odredbe o postupku zbog povrede konkurencije

Član 47. – Sektorske analize: imajući u vidu da je Komisija institucija koja je ovim zakonom ovlašćena i zadužena za praćenje stanja na polju konkurencije na tržištu, kao i zaštitu konkurencije, kao instrument praćenja stanja, predviđene su sektorske analize. Na osnovu podataka koji se dobiju ovim putem, Komisija pokreće postupke zaštite konkurencije, preduzima inicijativu za promenu određenih propisa iz ove oblasti, i koristi podatke za obavljanje drugih svojih aktivnosti. Istovremeno, propisana je dužnost Komisije da izveštaj o sprovedenoj sektorskoj analizi, objavi na pogodan način, kako bi se stavio na uvid svim zainteresovanim licima, odnosno svim učesnicima na tržištu, i tome postigao i efekat mogućnosti usklađivanja ponašanja određenih učesnika radi sprečavanja nastupanja povrede konkurencije, naročito u pogledu njihovih planiranih aktivnosti.

Član 48. – Obaveza davanja podataka: propisana je obaveza da su sva lica koja raspolažu podacima relevantnim za postupak koji se odvija pred Komisijom, dužna da te podatke dostave ili stave na uvid. Ova obaveza se odnosi samo na podatke za koje se osnovano pretpostavlja da su u posedu tog lica. Za razliku od, u sadržinskom smislu, gotovo identične obaveze stranke iz člana 45, ovde je u pitanju obaveza koja se vezuje isključivo za postupak ispitivanja povrede konkurencije, ali ne i druge postupke koji se odvijaju pred Komisijom.

Član 49. i 50. – Saradnja sa drugim državnim organima: u dosadašnjoj praksi Komisije za zaštitu konkurencije, izvođenje dokaza i problem izostanka adekvatne i blagovremen saradnje sa drugim državnim organima je naročito bio izražen i imao veliki značaj za ishod ovih postupaka, a sledstveno, i za ostvarivanje kontrolne funkcije Komisije. Polazeći od toga, u članu 49. je posedbno predviđena obaveza pružanja podataka kojima raspolažu drugi državni organi i organizacije, kao i mehanizam «sankcionisanja» nepostupanja po zahtevima Komisije, koji uključuje informaciju koju Komisija upućuje neposredno višem organu ili organu zaduženom za kontrolu nad radom, kao i ovlašćenje Komisije da javno objavi informaciju o izostanku saradnje određenog organa, u slučaju izostanka saradnje nakon informisanja ili višekratnih neuspelih zahteva.

Pored toga, posebno je istaknuta obaveza policije da pruži pomoć po zahtevu Komisije, kod izvođenja pojedinih radnji u postupku, što je od velikog značaja za određene, posebne oblike uviđaja.

Član 51. – Privilegovana komunikacija: predviđeno da sva komunikacija između stranke i njenog punomoćnika, koja se neposredno odnosi na postupak, ima svojstvo privilegovane komunikacije, koja je po svom pravnom dejstvu jednaka napred navedenoj meri zaštite podataka. U slučaju povrede ove privilegije, predsednik Komisije je ovlašćen da donese poseban zaključak kojim se uklanja to svojstvo u pogledu pojedinih oblika ove komunikacije.

Članovi 52. do 55. – Posebna ovlašćenja u vezi sa uviđajem:

Pored ranije istaknutog problema sa prikupljanjem podataka kojima raspolažu drugi državni organi, u dosadašnjoj praksi Komisije za zaštitu konkurencije, posebno je uočen problem izostanka procesnih ovlašćenja za pristupanje podacima koji se nalaze kod stranke ili trećih lica. Odredbe članova 52. do 55. predstavljaju dopunu odgovarajućih pravila opšteg upravnog postupka, i čine set posebnih procesnih ovlašćenja koja stoje Komisiji na raspolaganju, u dokaznom postupku. Naime, u članu 52. su konkretizovana posebna ovlašćenja u izvođenju uviđaja od strane službenog lica koje vodi postupak, i to ulazak i pregled poslovnih prostorija, vozila, zemljišta i drugih prostorija u sedištu stranke i drugim mestima gde obavlja poslovnu delatnost, proveru, a po potrebi, oduzimanje poslovne dokumentacije, u trajanju koje je neophodno radi izrade kopija te dokumentacije, ovlašćenje da zapečati poslovne prostorije i poslovna dokuementa do okončanja uviđaja, uzimanje usmenih ili pismenih izjava od zatečenih lica, kao i druge radnje u skladu sa ciljevima postupka.

Posebno je predviđena mogućnost nenajavljenog uviđaja, u slučaju osnovane sumnje da postoji opasnost uklanjanja ili izmene dokaza koji se nalaze kod stranke ili trećeg lica (član 53). Dalje je primerično navedeno kako se sprovodi nenajavljeni uviđaj.

U pogledu posebnih ovlašćenja koja ima službeno lice Komisije prilikom uviđaja u prostorijama stranke ili trećeg lica, u članu 54. je predviđena mogućnost prisilnog ulaska uz asistenciju policije, u slučaju neopravdanog protivljenja vlasnika, odnosno držaoca prostorija. Opravdanost eventualnih primedbi procenjuje službeno lice na licu mesta. Ukoliko je reč o stambenim ili pratećim prostorijama, u skladu sa ustavnom odredbom o nepovredivosti stana (član 40. Ustava), Komisija će odmah tražiti sudsko odobrenje. Sudsku naredbu izdaje Upravni sud, po pravilima parničnog postupka za obezbeđenje dokaza.

Pored toga, u članu 55. posebno je konkretizovano ovlašćenje za privremeno oduzimanje isprava i stvari, koje sadrže podatke ili druge stvari od značaja za odlučivanje u postupku pred Komisijom.

Član 56. – Privremene mere: uređuje se ovlašćenje Komisije da tokom trajanja postupka ispitivanja povrede konkurencije odredi privremene mere, ako se utvrdi da postoji opasnost od nastupanja nenadoknadive štete, kao posledice radnji ili akata koje su predmet ispitivanja u tom postupku. Privremene mere se donose po službenoj dužnosti, a lica koja se javljaju kao potencijalno oštećena zvog akta ili radnje koja je predmet postupka, mogu da iniciraju donošenje takve mere.

Privremene mere mogu trajati do donošenja rešenja u tom postupku, i po sadržaju su analogne zaštitnim merama iz člana 64, koje se određuju rešenjem Komisije.

Član 57 – Upravne mere: propisuju se upravne mere koje određuje Komisija, i to:

mere zaštite konkurencije, koje se određuju u slučaju utvrđivanja povrede konkurencije;

mere otklanjanja povrede konkurencije, koje se određuju u slučaju utvrđivanja povrede konkurencije, kao dopunske, pored mere zaštite konkurencije, i obuhvataju mere ponašanja i strukturne mere;

mere procesnog penala, koje se određuju zbog povrede zakona, odnosno u vezi sa povredom obaveza procesnog karaktera.

Mere zaštite konkurencije i procesnog penala se određuju u obliku novčane obaveze, na način i pod uslovima propisanim članom 68. i 70. ovog zakona, a njihova naplata se vrši trajno, u korist budžeta Republike Srbije, i to prinudnim putem u skladu sa pravilima prinudne naplate poreza. S druge strane, zaštitne mere, sadrže određene obaveze ili zabrane koje su u vezi sa utvrđenom povredom konkurencije, i mogu se odrediti pored mere zaštite konkurencije, odnosno pod drugim uslovima propisanim ovim zakonom. U slučaju umanjenja iznosa ili ukidanja upravne mere, na teret budžeta Republike mogu se vršiti isplate samo do nivoa sredstava koja su po osnovu te upravne mere uplaćena u budžet Republike. Kamate i ostali troškovi koji nastanu u slučaju umanjenja iznosa ili ukidanja upravne mere, isplaćuju se na teret sredstava Komisije.

Član 58. – Prekid postupka: propisani uslovi pod kojima se, umesto rešenja o povredi konkurencije i odgovarajuće upravne mere, zaključkom postupak prekine, ako je utvrđena povreda neznatne mere, a stranka se obaveže da neće nastaviti ili ponoviti akt ili radnju. Ako stranka postupi suprotno, u roku od šest meseci, postupak se posebnim zaključlom nastavlja. Prekid postupka predstavlja jedan oblik opomene, u slučajevima kada utvrđena povreda konkurencije po svom značaju, ne opravdava primenu posebnih mera.

Član 59. – Mere otklanjanja povreda konkurencije: odredba koja propisuje posebne mere koje se mogu odrediti rešenjem kojim je utvrđena povreda konkurencije, i to:

1) Mere ponašanja – propisuju se u obliku naloga ili zabrane određenog ponašanja, a u cilju otklanjanja utvrđene povrede konkurencije i/ili sprečavanja mogućnosti nastanka iste ili slične povrede u budućnosti. Ove mere moraju biti srazmerne težini utvrđene povrede konkurencije i u neposrednoj vezi sa aktima ili radnjama koje su izazvale povredu (stav 1 i 2).

2) Strukturne mere – podrazumeva nalog za preduzimanjem radnji ili akata u vezi sa statusom konkretnog učesnika na tržištu, odnosno čiji je cilj uspostavljanje strukture tog učesnika koja je prehodila nastupanju utvrđene povrede konkurencije (stavovi 3 do 5). Uslovi za određivanje ove mere su, pored utvrđivanja povrede konkurencije, da postoji značajna opasnost od ponavljanja iste ili slične povrede koja je u neposrednoj vezi sa strukturom samog učesnika na tržištu, kao i:

ako nema mogućnosti za određivanje odgovarajuće mere ponašanja; ili

ako bi takva mera ponašanja predstavljala veći teret za učesnika nego konkretna strukturna mera; ili

ako ranije izrečena mera ponašanja povodom iste povrede nije sprovedena u celini.

Kao karakterističan primer strukturne mere, navedena je obaveza razvrgavanja nastale strukture, putem prodaje pojednih njenih delova ili imovine drugim, nepovezanim licima.

Vlada svojom uredbom bliže propisuje zaštitne mere iz ovog člana.

Zaštitne mere iz ovog člana su definisane na osnovu odgovarajućeg standarda evropskog prava konkurencije, sadržanog u Uredbi Evropske Komisije br. 1/2003 (Council Regulation EC No. 1/2003 on the implementation of the rules on competition laid down in Articles 81 and 82 of the Treaty), koji se odnosi na primenu strukturnih pravnih sredstava (structural remedies) i pravnih sredstava ponašanja (behavioural remedies) od strane Komisije, kod odluka o povredi konkurencije.

Član 60 – Postupak po zahtevu za pojedinačno izuzeće restriktivnog sporazuma: odredba koja posebno uređuje postupak po zahtevu za pojedinačno izuzeće, imajući u vidu da je reč o postupku po zahtevu stranke. Propisan je rok od 60 dana za odlučivanje po zahtevu, odnosno ne donošenje odluke Komisije u tom roku predstavlja ćutanje uprave i podrazumeva primenu odgovarajućih pravila oppšteg upravnog postupka i pretpostavku negativne odluke (suprotno rešenje u odnosu na prijavu koncentracije). Ovo rešenje je u vezi sa opštom zabranom restriktivnih sporazuma iz člana 9, odnosno potrebe da se u svakom pojedinom slučaju utvrđuje postojanje izuzimajućih razloga iz člana 10. i 13. ovog zakona.

Posebne odredbe u postupku ispitivanja koncentracija

Član 61. – Obaveza prijave koncentracije: odredba koja uređuje «prag» kontrole u pogledu koncentracija. Naime, postavljena su dva alternativna praga, od kojih je prvi „međunarodni“, a drugi „nacionalni“:

Prvi uslov za obaveznu prijavu koncentracije je ukupan godišnji prihod svih učesnika na svetskom tržištu, veći od 100 miliona evra, ako u koncentraciji učestvuje najmanje jedan učesnik na tržištu Srbije, sa prihodom većim od 10 miliona. Uvažavajući kritike na račun „međunarodnog“ praga u smislu dosadašnje prakse Komisije, pa i argumente u prilog ukidanja ovog uslova kontrole, predloženo rešenje istovremeno podiže prag i zadržava osnov za kontrolu tzv. prvog ulaska na tržište. Pored većeg ukupnog iznosa godišnjeg prometa učesnika u koncentraciji, predviđen je dopunski, kumulativni uslov, vezan za visinu godišnjeg prometa učesnika na domaćem tržištu, na koji način se sprečava nepotrebna admintracija u vezi sa investicijama na domaćem tržištu u svim situacijama, kao i, naročito, kod neposrednog, prvog ulaska na domaće tržište, bez preuzimanja domaćih subjekata, već se usmerava kontrola samo na oblike koncentracija koji podrazumevaju učešće najmanje jednog, značajnog privrednog subjekta, već prisutnog na domaćem tržištu.

Drugi uslov, odnosno „nacionalni prag“, takođe predstavlja unapređenje ranijeg zakonskog rešenja. Naime, učetvorostručena je visina iznosa ukupnog iznosa godišnjeg prihoga učesnika u koncentraciji, na domaćem tržištu, na 20 miliona evra, i uveden dopunski, kumulativni kriterijum, koji se odnosi na najmanji iznos godišnjeg prometa najmanje dva učesnika u koncentraciji, u visini većoj od 1 milion evra. Na ovaj način se značajno smanjuju nepotrebne administrativne prepreke na unutrašnjem tržištu kapitala, odnosno povećava fleksibilnost u strukturi i poslovanju učesnika na tržištu, dok se istovremeno smanjuje nepotrebno opterećenje Komisije sa predmetima od relativno malog značaja za stanje i zaštitu konkurencije.

Član 62. – Ispitivanje koncentracije po službenoj dužnosti: pored obaveze prijavljivanja koncentracije iz prethodnog člana, Komisija raspolaže ovlašćenjem da po službenoj dužnosti povede postupak radi ispitivanja sprovedene koncentracije, i to:

ako je zajednički udeo učesnika u koncentraciji iznosi najmanje 40% udela na tržištu Srbije;

ako se osnovano pretpostavlja da koncentracija ne ispunjava uslove dozvoljenosti iz člana 19;

ako koncentracija nije odobrena u skladu sa zakonom.

U slučaju da Komisija, u postupku po prijavi koncentracije, utvrdi da su ispunjeni uslovi za sprovođenje postupka po službenoj dužnosti, doneće se zaključak o tome i nastaviti postupak po službenoj dužnosti. Pravna posledica ove odredbe je promena procesnopravnog režima i u tom smislu, nemogućnosti primene nastupanja pretpostavke pozitivne odluke u slučaju nedonošenja odluke u roku iz člana 73. ovog zakona.

Član 63. – Prijava koncentracije: uređuje se način i rok prijave koncentracije (notifikacija), i to 15 dana od dana prve radnje koncentracije. Pod prvom radnjom koncentracije, dalje je precizirano da se uzima:

dan zaključenja ugovora ili sporazuma (kod svih pravnih poslova koji nisu u vezi sa statusnim promenama učesnika na tržištu, uključujući imovinsko-pravne poslove);

dan objavljivanja javnog poziva (kod preuzimanja);

dan davanja ponude ili zatvaranja javne ponude (kod spajanja, pripajanja i drugih statusnih promena, privatizacije i sl.);

dan sticanja kontrole (kod ostalih, situacionih oblika sticanja kontrole, naročito preko tržišta hartija od vrednosti).

Prednji rok predstavlja krajnji momenat u kojem se može podneti blagovremena prijava koncentracije. Međutim, prijava koja sadrži sve bitne elemente relevantne za koncentraciju koja tek treba da nastupi, može da se podnese i pre njenog nastupanja, odnosno takva prijava ne može biti odbačena kao preuranjena, iz razloga pravne sigurnosti poslovanja učesnika na tržištu, u vezi sa njihovim stausnim promenama, akvizicijama ili oblicima poslovnog povezivanja. Takva prijava može da se podnese u svakom momentu u kojem se takvi, bitni elementi prijave, mogu pozdano odrediti. U stavu 3 ovog člana, primerično su navedeni neki od tih momenata, kao što su pismo o namerama, objavljivanje ponude za zaključenje ugovora i sl. Značaj ove mogućnosti je veliki, imajući u vidu zabranu sprovođenja koncentracije do njenog odobrenja od strane Komisije, iz člana 64. ovog zakona.

Pored toga, precizirano je da se obaveza prijave koncentracije odnosi na sticaoca kontrole, ili više njih, u slučaju zajedničkog ulaganja.

Član 64. – Prekid sprovođenja koncentracije: zabrana sprovođenja koncentracije ima dejstvo od dana njenog nastanka, koji je istovremeno momenat od kojeg se računa rok za notifikaciju u smislu člana 63. ovog zakona, odnosno dana prijema zaključka o pokretanju postupka ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti. Pravno dejstvo prekida sprovođenja podrazumeva obavezu uzdržavanja od akata ili radnji zasnovanih na pravu koje se stiče putem koncentracije. Zabrana iz ovog člana zakona nema neposredan uticaj na akte ili radnje putem kojih je koncentracija nastupila, već predstavlja obavezu učesnika u koncentraciji, odnosno sticaoca kontrole putem koncentracije, da se uzdrži od korišćenja ovlašćenja koja proizilaze iz takve koncentracije, kao što su realizacija upravljačkih prava, donošenje poslovnih odluka, donošenje akata na osnovu ugovora ili sporazuma koji je osnov za nastupanje koncentracije i sl. U tom smislu, predviđen je i izuzetak koji se odnosi na realizaciju postupaka preuzimanja, iniciranih u skladu sa propisima o preuzimanju akcionarskih društava, kao i postupaka privatizacije, s tim da ostaje obaveza uzvržavanja od korišćenja prava po osnovu stečenih udela, odnosno hartija od vrednosti. Navedeni izuzetak sadrži i poseban izuzetak u smislu mogućnosti da se koriste stečena osnivačka prava, samo radi održavanja vrednosti investicije i pod uslovom posebno odobrenja Komisije. Odobrenje o kojem je ovde reč, daje se u obliku zaključka za čije donošenje je nadležan predsednik Komisije.

Član 65. – Odluke u postupku ispitivanja koncentracije: uređuje se rok odlučivanja po prijavi koncentracije, u trajanju od mesec dana od dana podnošenja prijave. Poseban značaj ima odredba koja predviđa zakonsku pretpostavku pozitivnog rešenja Komisije, ako u prednjem roku nije donet zaključak o utvrđivanju uslova za postupak ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti (u smislu člana 62. stav 2.), ili ako nije dato obaveštenje o primedbama (u smislu čl. 66 stav 1.). Na ovaj način se, pored visine praga kontrole koncentracija, značajno utiče na umanjenje administrativnih prepreka i veći stepen pravne sigurnosti za učesnike na tržištu, u ostvarivanju njihovih poslovnih aktivnosti, dok se istovremeno stvaraju se uslovi za umanjenje opterećenja u radu Komisije.

Komisija će rešenjem odobriti koncentraciju, ako ispunjava propisane uslove douzvoljenosti, odnosno u suprotnom je zabraniti. Konačno, ako se utvrdi da se za konkretnu koncentraciju ne važi obaveza prijave u smislu člana 61. ovog zakona, Komisija će doneti rešenje kojim odbacuje prijavu.

Član 66. – Uslovno odobrenje koncentracije: ukoliko Komisija utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za odobrenje koncentracije, obavestiće podnosioca zahteva o bitnim elementima koji su od uticaja za takvo stanovište (obaveštenje o primedbama). Na osnovu takvog obaveštenja, podnosilac zahteva može predložiti uslove koje je spreman da prihvati sa ciljem uklanjanja smetnje za neodobrenje koncentracije. Na ovaj način je predviđen mehanizam prema kojem, isključivo na predlog stranke u postupku ispitivanja koncentracije, postoji mogućnost određivanja posebnih uslova uz odluku o odobrenju koncentracije, ako Komisija procesni da je dati predlog posebnih uslova u funkciji ostvarivanja cilja kontrole koncentracija, odnosno ispunjenja uslova za odobrenje koncentracije iz člana 19. ovog zakona.

U stavu 4. istog člana, propisan je krajnji rok u kojem se rešava u postupku ispitivanja koncentracije, ako je stavljen predlog stranke za posebne uslove radi odobrenje koncentracije, i to u trajanju od 100 dana od podnošenja prijave, kao i pretpostavka pozitivne odluke po predlogu stranke date u tom postupku, sa uslovima koji su sadržani u tom predlogu.

Član 67. – Mere dekoncentracije: propisuje se ovlašćenje Komisije, da u sklopu nadzora koji vodi po službenoj dužnosti, utvrdi da je:

sprovedena koncentracija za koju nije dato odobrenje;

izvršena povreda posebnih uslova kod uslovno odobrene koncentracije,

može izreći meru dekoncentracije, koja po svom sadržaju predstavlja nalog za podelu koncentracije, naročito putem prodaje akcija ili udela, raskidom ugovora ili na drugi način u cilju uklanjanja koncentracije koja nije odobrena.

Povreda ove mere sa sobom povlači mogućnost izricanja mere zaštite konkurencije.

Mere zaštite konkurencije i procesnog penala

Član 68. i 69. – Mere zaštite konkurencije: propisuje se mera koja se određuje u slučaju utvrđivanja povrede zaštite konkurencije, i to zloupotrebe dominantnog položaja, zaključivanja restriktivnog sporazuma (koji nije izuzet od zabrane), kao i u slučaju utvrđivanja povrede ranije određenih mera, i to zaštitnih mera (mera ponašanja ili strukturne mere), mera dekoncentracije, ili sprovođenja koncentracije koja nije odobrena u skladu sa zakonom.

Novčani iznos mere zaštite konkurencije se utvrđuje u visini od najviše 10% ukupnog godišnjeg prometa, u godini koja prethodi godini u kojoj je pokrenut postupak (nije propisan zakonski minimum), utvrđen u skladu sa članom 7. ovog zakona, i odmeren pod uslovima iz člana 57. i posebnog propisa koji donosi Vlada. Rok za plaćanje novčanog iznosa mere ne može biti kraći od tri meseca, niti duži od godinu dana od dana prijema rešenja, i određuje se istim rešenjem.

Predviđena je apsolutna zastarelost u pogledu određivanja mere zaštite konkurencije, i to protekom tri godine od dana, odnosno poslednjeg dana radnje ili akta koji je utvrđen kao povreda konkurencije, ili povrede obaveze sadržane u određenoj meri.

U članu 69. propisani su uslovi pod kojima se učesnik na tržištu može osloboditi od obaveze iz mere zaštite konkurencije, kod restriktivnih sporazuma, i to ako je prvi dostavio Komisiji podatke o postojanju tog sporazuma i ako tim podacima Komisija već nije raspolagala, a na njima je zasnovana odluka o utvrđenoj povredi, kao i pod uslovom da nije reč o učesniku koji je inicirao zaključivanje tog restriktivnog sporazuma. Isti učesnik može i tokom postupka dostaviti takve podatke, u kojem slučaju se određuje mera zaštite konkurencije u manjem iznosu. Ovi uslovi se bliže propisuju uredbom Vlade.

Član 70. – Mera procesnog penala: određuje se zbog povrede postupka pred Komisijom, odnosno radi obezbeđivanja uslova za potpuno i pouzdano utvrđivanje činjeničnog stanja u postupku ispitivanja povrede konkurencije, i to zbog nepostupanja po nalogu za dostavu podataka, datom stranci (u smislu člana 44.) ili trećem licu (u smislu člana 48), zbog povrede obaveze iz privremene mere, ili zbog nepostupanja po obavezi prijave koncentracije (član 63. stav 1.). Odluka o visini penala, u rasponu od 500 do 5.000 evra za svaki dan nepostupanja ili postupanja suprotno nalogu Komisije, odmerava se u skladu sa uslovima iz člana 57. ovog zakona, i na osnovu bližih uslova koje propisuje Vlada. Najviši iznos penala ne može da prelazi najviši propisani iznos mere zaštite konkurencije, odnosno 10% godišnjeg prihoda.

Sudska kontrola

Član 71. do 73. – Postupak ispitivanja zakonitosti rešenja donetog u postupku pred Komisijom, sprovodi se po tužbi stranke u tom postupku, pred Upravnim sudom (odnosno Višim trgovinskim sudom, u skladu sa prelaznom odredom iz člana 77.), a u skladu sa postupkom propisanim zakonom koji uređuje upravne sporove. Tužba po pravilu ne odlaže izvršenje rešenja, ali je predviđena mogućnost da po posebnom zahtevu stranke, Savet Komisije odloži izvršenje do pravosnažne odluke suda po njenoj tužbi. Naknada eventualne štete koju je prouzrokovana povredom konkurencije, ostvaruje se pred nadležnim sudom u parničnom postupku, u kojem sud nije vezan odlukom Komisije, ni u pogledu osnova, niti visine štete.

Propisane su posebne odredbe u vezi sudskog postupka, i to u pogledu pitanja osnova za ispitivanje visine novčanog iznosa određene upravne mere, kao i odluke suda ako se utvrdi nezakonitost osporenog rešenja Komisije samo u tom delu. Predviđeni su posebni, kratki rokovi za postupanje i odlučivanje po tužbi.

Prelazne i završne odredbe

Član 74. do 81. – predviđeno da se započeti postupci pred Komisijom okončaju u skladu sa odredbama propisa koji su bili na snazi u momentu kada su ti postupci pokrenuti. Predviđen je pravni kontinuitet Komisije za zaštitu konkurencije, sa postojećom istoimenom Komisijom, kao i da postojeći Savet i predsednik Saveta, obavljaju dužnost predsednika i Saveta u skladu sa ovim zakonom, do izbora novog sastava. U pogledu podzakonskih akata, predviđen rok od četiri meseca za donošenje novih, na osnovu ovog zakona, kao i da se primenjuju oni koji su doneti do stupanja na snagu zakona.

Predviđeno je da zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

IV. SREDSTVA ZA SPROVOĐENjE ZAKONA

Za sprovođenje ovog Zakona nije potrebno izdvojiti posebna sredstva iz budžeta Republike Srbije.

ANALIZA EFEKATA

Koji problem se rešava zakonom?

Pravna oblast zaštite konkurencije je relativna novina u našem pravnom sistemu, a važeći pravni i institucionalni okvir je zasnovan na vežećem Zakonu o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“, broj 79/05). Međutim, u praksi Komisije za zaštitu konkurencije (u daljem tekstu: Komisija), osnovane tim propisom, u protekle tri godine njenog rada, pokazali su se brojni problemi, koji su u značajnoj meri narušili mogućnost pravilnog i efikasnog postupanja u zaštiti konkurencije, i to naročito:

iako nadležna za rešavanje o pravima i obavezama učesnika na tržištu, u skladu sa propisanim pravilima zaštite konkurencije, postupak po kojem se odvija rešavanje u tim pravnim stvarima i ovlašćenja kojima raspolaže Komisija u procesnom smislu, značajno su limitirana; ovo se prevashodno odnosi na ovlašćenja u pogledu pristupa i prikupljanja relevantnih, pouzdanih podataka, dokumentacije i drugih dokaznih sredstava, značajnih za pravilno rešavanje u konkretnoj stvari;

najznačajni deo prakse Komisije, odnosi se na predmete izuzimanja pojedinačnih restriktivnih sporazuma i odobravanja koncentracija, a manje raspoloživih resursa se odnosi na razmatranje i postupanje po zahtevima usmerenim na zloupotrebe dominantnog položaja, kao i postupanja po sopstvenoj inicijativi; naročiti problem predstavlja relativno nisko postavljen prag kontrole koncentracija, koji značajno utiče na usporavanje privrednih aktivnosti i opterećenje velikim brojem predmeta pred Komisijom;

u slučaju utvrđivanja povrede konkurencije, Komisija nije nadležna za izricanje sankcije, već se javlja kao predlagač u prekršajnom postupku pred nadležnim organom za prekršaje, dok je se u tom postupku javlja niz prepreka uspešnom okončanju, koji rezultiraju izostankom delotvorne sankcije;

po pravnom sredstvu protiv odluke Komisije o utvrđivanju povrede konkurencije, rešava Vrhovni sud u upravnom sporu; imajući u vidu da je reč o specifičnim pravnim stvarima, koje su u najvećom meri pravno-ekonomskog karaktera i vezana za privrednu delatnost, pravna zaštita koja se ostvaruje pred upravnim odeljenjem Vrhovnog suda, nije adekvatna i ne pruža supstancijalnu vezu sa ovom pravnom materijom.

Novi Zakon o zaštiti konkurencije, pruža nova rešenja koja su usmerena na rešavanje navedenih problema, kao i dalji razvoj pravnog okvira zaštite konkurencije, i njenog približavanja pravu Evropske unije.

Koji ciljevi treba da se postignu donošenjem zakona?

Imajući u vidu napred navedene nedorečenosti i nedostatke, kao i druge uočene organizacione i procesne probleme u radu aktuelne Komisije i postojeće zakonske regulative, izrađen je novi tekst zakona, čiji je cilj celovita i pravilna transpozicija evropskog zakonodavstva iz ove oblasti, konceptualno unapređenje institucionalnog rešenja, kao i stvaranje drugih pravnih i organizacionih uslova za efikasnu primenu zaštite konkurencije na tržištu Srbije.

Posebni ciljevi koncepta novog zakona su:

preciziranje i pravilna transpozicija materijalnih pravila zaštite konkurencije, koji se primenjuju u Evropskoj uniji;

unapređenje pravnih instituta iz oblasti zaštite konkurencije, kao i sistematike u odnosu na ranija zakonska rešenja, pre svega u pogledu pojma i oblika povrede konkurencije, odnosno pojma i kontrole nad sprovođenjem koncentracija;

smanjenje tereta administrativnih procedura za privredne subjekte, u pogledu obaveze notifikacije, putem podizanja praga kontrole;

stvaranje pravno-organizacionih uslova za jačanje kapaciteta i proširivanje procesnih ovlašćenja Komisije;

unapređenje procesno-pravnog režima, u pravcu mogućnosti vođenja jedinstvenog, efikasnog i celovitog postupka pred Komisijom, uz punu saradnju drugih državnih organa, stranaka u postupku i drugih učesnika na tržištu;

davanje ovlašćenja Komisiji za primenu efikasnih i primenljivih mera u slučajevima povrede konkurencije;

stvaranje uslova za bolju pravnu zaštitu, putem sudske kontrole odluka Komisije pred sudom posebne nadležnosti u privrednopravnim stvarima, a u jedinstvenom postupku ispitivanja zakonitosti odluke o utvrđivanju povrede konkurencije i primenjene mere.

Da li su razmatrane druge mogućnosti za rešavanje problema?

U fazi identifikacije problema i utvrđivanja predloga rešenja, uočeno je da postoje određena pitanja koja se mogu rešiti podzakonskim aktima, kao i aktivnostima usmerenim na podizanje svesti o potrebi razvoja kulture poštene tržišne utakmice svih učesnika na tržištu, odnosno društveno odgovornog ponašanja privrednih i drugih subjekata, ali su ova pitanja prateća i dopunska, pored neophodnosti sprovođenja zakonodavne promene.

Zašto je donošenje zakona najbolje rešenje datog problema?

Polazeći od pravne prirode problema koji su identifikovani u relevantnoj oblasti, ustanovljeno je da su to pitanja koja su predmet zakonske regulative, obzirom da se neposredno odnose na zakonske definicije relevantnih pojmova, organizaciju i nadležnosti državnih organa, odnosno samostalne i nezavisne organizacije kojoj se poveravaju javna ovlašćenja u oblasti nadzora nad stanjem konkurencije na tržištu Srbije, prava i obaveze subjekata na koje se zakon odnosi, postupak u kojem se rešava o tim pravima i obavezama, pitanje propisivanja upravnih mera koje se mogu odrediti u slučaju utvrđivanja povrede konkurencije, i konačno, pravne zaštite u tim stvarima. Imajući u vidu da se sva navedena pitanja uređuju zakonom, pripremljen je novi zakon, koji celovito uređuje navedenu materiju.

Na koga će i kako uticati rešenja predložena u zakonu?

Mogu se uočiti tri grupe subjekata, na koje će neposredno ili posredno, uticati rešenja sadržana u novom zakonu:

učesnici na tržištu – svi privredni subjekati (privredna društva, preduzetnici, javna preduzeća, društvena preduzeća), kao i drugi subjekti koji se javljaju u prometu robe i usluga (fizička i pravna lica, udruženja i drugi oblici organizovanja, državni organi i organizacije), u delu njihove delatnosti, odnosno aktivnosti koja se odnosi na učešće u prometu, kao oblik tržišnog ponašanja; svi navedeni subjekti su obuhvaćeni pojmom učesnika na tržištu i mogu biti subjekti prava i obaveza prema ovom zakonu, u smislu uređivanja njihovog tržišnog ponašanja, odnosno u pogledu pravnih akata i radnji kojima se to ponašanje manifestuje, na način kojim se štiti konkurencija na tržištu Republike Srbije;

nadležna institucija – zakonom se uređuje pravni položaj, organizacija i nadležnosti Komisije za zaštitu konkurencije, kao nadležne institucije za njegovu primenu, kao i postupak koji se vodi pred Komisijom;

državni organi i organizacije – uređuje se pravna zaštita protiv odluka Komisije, odnosno predviđena je nadležnost Privrednog apelacionog suda da odlučuje po tužbama protiv tih odluka; pored toga, predviđena je obaveza saradnje svih državnih organa i organizacija koje su imaoci javnih ovlašćenja, da podatke kojima raspolažu dostavljaju ili stavljaju na uvid Komisiji, u postupku ispitivanja povrede konkurencije.

Pored navedenih subjekata, posredni uticaj se očekuje na potrošače, odnosno krajnje korisnike u prometu robe i usluga, putem ekonomskih efekata u odnosu na cene, kvalitet, obim ponude, i druge benefite koji su posledica uređenog tržišta na kojem postoje adekvatni uslovi konkurencije. Konačno, upravo ovaj efekat predstavlja i bitni sadržinski element cilja zakona, kao sastavni deo ekonomskog napretka i dobrobiti društva koji su posledica tržišne konkurencije.

Koji su troškovi koje će primena izazvati građanima i privredi, posebno malim i srednjim preduzećima?

Direktni troškovi primene zakona su vezani za takse koje učesnici na tržištu plaćaju u postupku pred Komisijom. Takse se propisuju Tarifnikom koji donosi Komisija, uz saglasnost Vlade, i plaćaju se po prijavi koncentracije (notifikaciji), koja predstavlja obavezu za učesnike na tržištu pod uslovima propisanim zakonom, kao i po zahtevu za pojedinačno izuzeće restriktivnih sporazuma.

U odnosu na važeće propise iz ove oblasti, novi zakon predviđa značajno manje finansijske obaveze, naročito na teret malih i srednjih preduzeća, imajući u vidu da je značajno podignut prag kontrole koncentracija, na koji način se ove obaveze oslobođa najveći deo učesnika na tržištu, u obavljanju poslovne aktivnosti i međusobnim odnosima koji imaju svojstva koncentracije prema propisanim kriterijumima.

Zakon predviđa mere zaštite konkurencije, koje Komisija određuje u slučaju utvrđivanja povrede konkurencije, i one se izriču i naplaćuju u obliku novčane obaveze na teret učesnika na tržištu koji je izvršio utvrđenu povredu, a u korist budžeta Republike Srbije. S druge strane, troškovi finansiranja rada Komisije, odnosno sprovođenja aktivnosti na kontroli stanja konkurencije i sprovođenju postupaka zaštite konkurencije, oni se namiruju u potpunosti iz taksi koje se plaćaju u postupku, na koji način se ne stvaraju posebni budžetski troškovi.

Da li pozitivni efekti zakona opravdavaju troškove njegove primene?

Efekti uspostavljanja, odnosno zaštite konkurencije na tržištu Republike Srbije, višestruko su veći u odnosu na troškove njegove primene, i ovi efekti se odražavaju na celinu ekonomije, njen razvoj u smislu obima, tehničkog i tehnološkog napretka, i naročito u pogledu ravnopravnih uslova za nove investicije, povećanje broja radnih mesta, i uopšte, veću ekonomsku aktivnost.

Da li zakon stimuliše pojavu novih privrednih subjekata na tržištu i tržišnu konkurenciju

Zaštita konkurencije, odnosno odgovarajući pravni i institucionalni mehanizam za ostvarivanje efikasnog i pravilnog nadzora nad stanjem konkurencije na tržištu, kao i utvrđivanja i sankcionisanja povreda konkurencije, neposredan je predmet ovog zakona. Istovremeno, reč je o jednom od opredeljujućih razloga za pojavu novih investitora na određenom tržištu, a naročito u delu koji se odnosi na uklanjanje povreda konkurencije koje se sastoje u postavljanju pravnih ili faktičkih prepreka ulasku na tržište novih privrednih subjekata.

Da li su zainteresovane strane imale priliku da iznesu svoje stavove o zakonu?

Nova rešenja koja su sadržana u ovom zakonu, bila su predmet konsultacija uz učešće širokom kruga zainteresovanih subjekata, u više navrata i u svim fazama postupka primene. U pripremi zakona, naročitu ulogu su imali predstavnici Komisije za zaštitu konkurencije, a uzeli su učešće privrednici, neposredno i posredstvom privrednih komora, predstavnici akademske zajednice, kao i predstavnici Evropske Komisije, preko Delegacije u Srbiji, kao i neposredno, putem primedbi predstavnika Generalne direkcije za konkurenciju u Briselu. Pored toga, značajan doprinos je dao projekat tehničke pomoći Komisiji za zaštitu konkurencije (ACPC), finansiran od strane Evropske Komisije.

Zvanična javna rasprava povodom nacrta Zakona o zaštiti konkurencije, sprovodena je u skladu sa Programom javne rasprave koji je utvrđen na sednici Odbora za privredu i finansije Vlade, od 25.11.2008. godine. Nacrt zakona je bio postavljen na internet strani Ministarstva, a prosleđeno je obaveštenje privrednim udruženjima, relavantnim državnim organima i organizacijama, kao i međunarodnim subjektima, da u toku javne rasprave daju svoje komentare, primedbe i predloge. U sklopu te javne rasprave, organizovan je veći broj konsultativnih sastanaka sa predstavnicima zainteresovanih strana, kao i centralna rasprava u Sava Centru, 8.12.2008. godine, uz učešće predstavnika Komisije za zaštitu konkurencije, privrednih subjekata i Privredne komore, sudova, drugih državnih organa i organizacija, advokatskih kancelarija i drugih zainteresovanih lica. Na osnovu rezultata javne rasprave, sprovedene su odgovarajuće izmene i dopune u tekstu nacrta zakona.

Koje će mere tokom primene zakona biti preduzete da bi se ostvarili ciljevi donošenja zakona?

Donošenje novog zakona u oblasti zaštite konkurencije će stvoriti uslove za rešavanje uočenih problema, ali neće se neposredno odraziti na stanje u oblasti koju uređuje bez sprovođenja posebnih mera i aktivnosti, usmerenih na ostvarivanje potpune i pravilne primene. Na prvom mestu, potrebno je pripremiti i doneti određene podzakonske akte, za čiju je pripremu nadležna Komisija. Drugo, biće sproveden postupak izbora organa Komisije, odnosno predsednika Komisije i članova Saveta, na osnovu javnog konkursa koji raspisuje predsednik Narodne skupštine, po stupanju na snagu zakona. Naročito su potrebne posebne aktivnosti na planu obuke za primenu ovog zakona, i to za tri grupe učesnika: prvo, za sastav stručne službe Komisije i njene organe, u pogledu novih ovlašćenja propisanih zakonom; drugo, za sudije Višeg trgovinskog suda, u oblasti materije zaštite konkurencije, kao i stručnog usavršavanja u vezi primene upravnog spora; treće, za poslovnu zajednicu, radi pravilnog razumevanja prava i obaveza propisanih zakonom. Kao nosioci navedenih aktivnosti, javljaju se resorno ministarstvo, Komisija za zaštitu konkurencije, posebni programi podrške razvoju konkurencije (ACPC), kao i drugi subjekti na koje se zakon neposredno ili posredno odnosi.

Pored navedenih aktivnosti, potrebno je preduzeti i mere na podizanju nivoa svesti o potrebi unapređenja stanja konkurencije na tržištu Republike Srbije, odgovarajuće kulture ponašanja privrednih subjekata, zasnovane na principu lojalne konkurencije, kao i potrebe saradnje privrednih subjekata i državnih institucija u primeni mehanizama zaštite konkurencije.