Predlog zakona o autorskom i srodnim pravima

PREDLOG ZAKONA

O AUTORSKOM I SRODNIM PRAVIMA

I. PREDMET ZAKONA

Član 1.

Ovim zakonom uređuju se prava autora književnih, naučnih, stručnih i umetničkih dela (u daljem tekstu: autorsko pravo), pravo interpretatora, pravo prvog izdavača slobodnog dela, prava proizvođača fonograma, videograma, emisija, baza podataka i pravo izdavača štampanih izdanja kao prava srodna autorskom pravu (u daljem tekstu: srodna prava), način ostvarivanja autorskog i srodnih prava i sudska zaštita tih prava.

II. AUTORSKO PRAVO

1. Autorsko delo

Član 2.

Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.

Autorskim delom smatraju se, naročito:

1) pisana dela (knjige, brošure,članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.);

2) govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.);

3) dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela, kao i dela koja potiču iz folklora;

4) muzička dela, sa rečima ili bez reči;

5) filmska dela (kinematografska i televizijska dela);

6) dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.);

7) dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja;

8) kartografska dela (geografske i topografske karte);

9) planovi, skice, makete i fotografije;

10) pozorišna režija.

Član 3.

Nezavršeno autorsko delo, delovi autorskog dela, kao i naslov autorskog dela smatraju se autorskim delom ako ispunjavaju uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.

Nezavisno od odredbe stava 1. ovog člana zaštita za autorsko delo obuhvata i naslov tog dela.

Član 4.

Prerade autorskih dela smatraju se autorskim delom ako ispunjavaju uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.

Delo prerade je delo u kome su prepoznatljivi karakteristični elementi prerađenog (izvornog) dela (muzičke obrade, aranžmani, adaptacije i drugo).

Zaštita autorskog dela iz stava 1. ovog člana ni na koji način ne ograničava prava autora izvornog dela.

Član 5.

Autorskim delom smatra se i zbirka, koja s obzirom na izbor i raspored sastavnih delova, ispunjava uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona (enciklopedija, zbornik, antologija, izabrana dela, muzička zbirka, zbirka fotografija, grafička mapa, izložba i sl.).

Autorskim delom se smatra i zbirka narodnih književnih i umetničkih tvorevina, kao i zbirka dokumenata, sudskih odluka i slične građe, koja s obzirom na izbor i raspored sastavnih delova ispunjava uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.

Zbirkom se smatra i baza podataka, bez obzira da li je u mašinski čitljivoj ili drugoj formi, koja s obzirom na izbor i raspored sastavnih delova, ispunjava uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.

Zaštita zbirke ni na koji način ne ograničava prava autora dela koja su sastavni deo zbirke.

Član 6.

Autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.

Ne smatraju se autorskim delom:

1) zakoni, podzakonski akti i drugi propisi;

2) službeni materijali državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;

3) službeni prevodi propisa i službenih materijala državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;

4) podnesci i drugi akti u upravnom ili sudskom postupku.

Član 7.

Autorsko delo je objavljeno kad je, na bilo koji način i bilo gde u svetu, prvi put saopšteno javnosti od strane autora, odnosno lica koje je on ovlastio.

Autorsko delo je saopšteno javnosti ako je učinjeno dostupnim većem broju lica koja nisu međusobno povezana rodbinskim ili drugim ličnim vezama.

Autorsko delo je izdato kad su primerci dela pušteni u promet od strane autora, odnosno lica koje je on ovlastio, u broju koji, imajući u vidu vrstu i prirodu dela, može da zadovolji potrebe javnosti.

Delo likovne umetnosti se smatra izdatim i onda kad je originalni primerak, ili najmanje jedna kopija dela učinjena trajno pristupačnom javnosti od strane autora, odnosno lica sa njegovom dozvolom.

2. Nastanak prava

Član 8.

Autor uživa moralna i imovinska prava u pogledu svog autorskog dela od trenutka nastanka autorskog dela.

3. Subjekat autorskog prava

Član 9.

Autor je fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo (u daljem tekstu: delo).

Autorom se smatra lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela, dok se ne dokaže drukčije. Izuzetno, pravno ili fizičko lice čiji naziv, odnosno ime je na uobičajen način naznačeno na filmskom delu smatra se proizvođačem tog dela, dok se ne dokaže drukčije.

Autor dela je nosilac autorskog prava.

Pored autora nosilac autorskog prava može biti i lice koje nije autor, a koje je u skladu sa ovim zakonom steklo autorsko pravo.

Član 10.

Koautor je fizičko lice koje je zajedničkim stvaralačkim radom sa drugim licem stvorilo delo.

Koautori su nosioci zajedničkog autorskog prava na koautorskom delu, ako ovim zakonom ili ugovorom kojim se uređuju njihovi međusobni odnosi nije drukčije predviđeno.

Za ostvarivanje autorskog prava i prenošenje tog prava neophodna je saglasnost svih koautora. Koautor ne sme uskratiti svoju saglasnost protivno načelu savesnosti i poštenja, niti činiti bilo šta što škodi ili bi moglo škoditi interesima ostalih koautora.

Svaki koautor je ovlašćen da podnosi tužbe za zaštitu autorskog prava na koautorskom delu, s tim da može da postavlja tužbene zahteve samo u svoje ime i za svoj račun.

Ako se nisu drugačije sporazumeli koautori dele ekonomsku korist od iskorišćavanja koautorskog dela srazmerno stvarnom doprinosu, koji je svaki dao u stvaranju dela.

Član 11.

Koautorima filmskog dela se smatraju pisac scenarija, režiser i glavni snimatelj.

Ako je muzika bitan elemenat filmskog dela (muzički film) i komponovana je za to delo, onda je i kompozitor koautor filmskog dela.

Ako se radi o crtanom, odnosno animiranom filmu ili su crtež ili animacija bitni elementi filmskog dela, onda je i glavni animator koautor filmskog dela.

Član 12.

Ako dva ili više autora spoje svoja dela radi zajedničkog iskorišćavanja, svaki od autora zadržava autorsko pravo na svom delu.

Odnosi između autora spojenih dela se utvrđuju ugovorom.

Član 13.

Autorsko pravo na autorskom delu čiji autor nije poznat (anonimno delo ili delo pod pseudonimom) ostvaruje:

1) za izdato delo – izdavač;

2) za objavljeno ali neizdato delo – lice koje je delo objavilo.

Ako se dokaže da lica iz stava 1. ovog člana nisu stekla od autora ili njegovog pravnog sledbenika pravo na izdavanje, odnosno objavljivanje dela, odredbe stava 1. ovog člana ne primenjuju se.

Kad se utvrdi identitet autora dela iz stava 1. ovog člana, prestaju prava izdavača, odnosno lica koje je delo objavilo.

4. Sadržina autorskog prava

4.1. Moralna prava autora

4.1.1. Pravo paterniteta

Član 14.

Autor ima isključivo pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu.

4.1.2. Pravo na naznačenje imena

Član 15.

Autor ima isključivo pravo da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno.

Autor se može u pojedinačnim slučajevima na izričit način odreći prava iz stava 1. ovog člana.

4.1.3. Pravo objavljivanja

Član 16.

Autor ima isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti.

Do objavljivanja dela samo autor ima isključivo pravo da javno daje obaveštenja o sadržini dela ili da opisuje svoje delo.

4.1.4. Pravo na zaštitu integriteta dela

Član 17.

Autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela, i to naročito:

1) da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica;

2) da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi;

3) da daje dozvolu za preradu svog dela.

4.1.5. Pravo na suprotstavljanje nedostojnom

iskorišćavanju dela

Član 18.

Autor ima isključivo pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled.

4.2. Imovinska prava autora

Član 19.

Autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, kao i dela koje je nastalo preradom njegovog dela.

Za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada ako ovim zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno.

4.2.1. Pravo na beleženje ili umnožavanje

Član 20.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli beleženje ili umnožavanje svog dela u celosti ili delimično na bilo koji telesni ili bestelesni, trajni ili privremeni, posredni ili neposredni način.

Umnožavanjem dela arhitekture smatra se pored činjenja iz stava 1. ovog člana i građenje objekta prema planu, odnosno projektu.

Umnožavanje dela postoji nezavisno od broja primeraka dela, tehnike kojom su umnoženi i trajnosti primeraka.

Ako je autorsko delo računarski program, umnožavanjem se smatra i smeštanje celog ili dela programa u memoriju računara, odnosno puštanje programa u rad na računaru.

4.2.2. Pravo stavljanja primeraka dela u promet

Član 21.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli stavljanje u promet primeraka svog dela.

Stavljanje primeraka dela u promet obuhvata i:

1) nuđenje primeraka dela radi stavljanja u promet;

2) skladištenje primeraka dela radi stavljanja u promet;

3) uvoz primeraka dela.

Pravo autora na stavljanje primeraka dela u promet ne deluje prema onom vlasniku primerka dela koji je taj primerak legalno pribavio u Republici Srbiji od autora ili od autorovog pravnog sledbenika (iscrpljenje prava). Vlasnik može slobodno otuđiti primerak dela koji je legalno pribavio od autora ili autorovog pravnog sledbenika.

4.2.3. Pravo davanja primeraka dela u zakup

Član 22.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli davanje primeraka svog dela u zakup. Davanje u zakup, u smislu ovog zakona, je davanje primerka dela drugome na ograničeno vreme uz neposrednu ili posrednu imovinsku korist.

Ako autor ustupi proizvođaču fonograma, odnosno videograma svoje pravo iz stava 1. ovog člana on zadržava pravo na pravičnu naknadu od davanja u zakup primeraka autorskog dela (dela zabeleženog na video kaseti, audio kaseti, kompakt disku i sl.).

Autor se ne može odreći prava na naknadu iz stava 2. ovog člana.

Član 23.

Autor nema isključivo pravo iz člana 22. stav 1. ovog zakona ako je reč o:

1) građevinski realizovanom delu arhitekture;

2) delu primenjene umetnosti, realizovanom u vidu industrijskog ili zanatskog proizvoda;

3) delu koje je nastalo ili je umnoženo radi davanja u zakup kao isključivog oblika iskorišćavanja dela, ugovorenog između autora i vlasnika primerka dela.

Autor računarskog programa ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli davanje na poslugu primeraka svog dela. Davanje na poslugu, u smislu ovog zakona je davanje primeraka dela drugome od strane institucija dostupnih javnosti, bez neposredne ili posredne imovinske koristi.

4.2.5. Pravo izvođenja

Član 25.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli izvođenje svoga dela.

Izvođenjem, u smislu stava 1. ovog člana smatra se javno saopštavanje nescenskih dela (govor, muzika) uživo pred publikom.

4.2.6. Pravo predstavljanja

Član 26.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli predstavljanje svoga dela.

Predstavljanjem, u smislu stava 1. ovog člana, smatra se javno saopštavanje scenskih dela (dramsko, dramsko-muzičko, koreografsko, pantomimsko delo) uživo pred publikom.

4.2.7. Pravo prenošenja izvođenja ili predstavljanja

Član 27.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli prenošenje izvođenja ili predstavljanja svog dela.

Prenošenjem izvođenja ili predstavljanja, u smislu stava 1. ovog člana smatra se istovremeno javno saopštavanje dela koje se izvodi ili predstavlja, publici koja se nalazi izvan prostora u kome se delo izvodi ili predstavlja uživo, uz pomoć tehničkih uređaja kao što su zvučnik, odnosno ekran i zvučnik.

4.2.8. Pravo emitovanja

Član 28.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli emitovanje svoga dela.

Emitovanjem, u smislu stava 1. ovog člana smatra se javno saopštavanje dela žičnim ili bežičnim prenosom radijskih ili televizijskih programskih signala namenjenih za javni prijem (radio-difuzija i kablovska difuzija).

Bežično emitovanje i žično emitovanje su odvojene radnje iskorišćavanja dela i predmet su dva posebna autorskopravna ovlašćenja, osim:

1) ako je žična reemisija dela koje se bežično emituje tehnički neophodan uslov za prijem emisije;

2) ako se žičnom reemisijom dela koje se bežično emituje signalom snabdeva manje od sto prijemnika, na nekomercijalnoj osnovi.

Posebna radnja emitovanja, u smislu stava 2. ovog člana postoji i kad se pod kontrolom subjekta koji vrši emitovanje (u daljem tekstu: organizacija za radiodifuziju), i na njegovu odgovornost, programski signali koji su namenjeni za javni prijem šalju u neprekinutom komunikacionom lancu ka satelitu i nazad na zemlju.

Ako su programski signali kodirani, emitovanje preko satelita postoji pod uslovom da su sredstva za dekodiranje signala dostupna javnosti preko organizacije za radiodifuziju iz stava 4. ovog člana ili preko trećeg lica koje ima ovlašćenje organizacije za radiodifuziju.

4.2.9. Pravo reemitovanja

Član 29.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli da se autorsko delo koje je emitovano radiodifuzijom istovremeno u neizmenjenom obliku i u celosti saopšti javnosti:

1) kada saopštavanje javnosti obavlja druga organizacija za radiodifuziju, a ne ona koja je autorsko delo izvorno emitovala;

2) kada se saopštavanje javnosti obavlja kablovskim ili mikrotalasnim sistemom ili kada se delo izvorno emituje iz druge države (kablovsko reemitovanje).

U slučaju kablovskog reemitovanja autorskih dela, pravo autora ostvaruje se samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Odredba stava 2. ovog člana ne primenjuje se u slučaju kablovskog reemitovanja ako se radi o vlastitim emisijama organizacija za radiodifuziju, nezavisno od toga da li su to izvorna prava radiodifuznih organizacija ili prava koja su na njih preneli drugi nosioci prava.

4.2.10. Pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela

dostupnim javnosti

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere.

4.2.11. Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i drugu izmenu dela

Član 31.

Autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani prilagođavanje, aranžiranje i druge izmene dela.

4.2.12. Pravo javnog saopštavanja dela koje se emituje

Član 32.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli da njegovo delo koje se emituje, odnosno reemituje istovremeno javno saopštava publici na javnim mestima kao što su vozila javnog saobraćaja, restorani, čekaonice i sl. putem tehničkih uređaja kao što su radio aparat ili televizor.

4.2.13. Pravo javnog saopštavanja dela sa nosača zvuka ili slike

Član 33.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli da njegovo delo koje je zabeleženo na nosaču zvuka, odnosno nosaču slike (kompakt disk, audio kaseta, video kaseta, filmska traka, optički disk, dijapozitiv) javno saopštava uz pomoć tehničkih uređaja za reprodukovanje zvuka, odnosno slike.

4.3. Prava autora prema vlasniku

primerka autorskog dela

4.3.1. Pravo na pristup primerku dela

Član 34.

Autor ima pravo da od vlasnika primerka njegovog dela traži da mu omogući pristup tom primerku, ako je to neophodno radi umnožavanja dela, i ako se time bitno ne ugrožavaju opravdani interesi vlasnika, odnosno lica koje drži taj primerak dela.

Vlasnik dela, odnosno lice koje drži primerak dela iz stava 1. ovog člana nije dužno da autoru preda primerak dela.

4.3.2. Pravo sleđenja

Član 35.

Ako vlasnik originalnog primerka dela likovne umetnosti, ili originalnog rukopisa književnog, naučnog ili muzičkog dela proda taj primerak, odnosno rukopis drugome, autor dela ima pravo da o tome bude obavešten i da potražuje naknadu u iznosu od 3% od prodajne cene.

Autor se ne može odreći prava iz stava 1. ovog člana niti može njime raspolagati.

Pravo iz stava 1. ovog člana se nasleđuje.

Pravo iz stava 1. ovog člana ne postoji za dela iz oblasti arhitekture i filmskih dela, kao i za dela čiji je originalni primerak, odnosno rukopis predmet prodaje između fizičkih lica koja istupaju u ličnom svojstvu.

Član 36.

Za obaveze iz člana 35. ovog zakona solidarno odgovaraju prodavac i galerista ili organizator javne prodaje originalnog primerka dela, odnosno rukopisa.

Obaveza obaveštavanja iz člana 35. stav 1. ovog zakona dospeva u roku 15 dana po izvršenoj prodaji, i obuhvata sledeće informacije: iznos prodajne cene, ime i adresu prodavca i kupca. Obaveza plaćanja naknade dospeva u roku od 30 dana po izvršenoj prodaji, s tim da se iznos naknade izračunava u odnosu na prodajnu cenu bez poreza.

Ako postoji osnovana sumnja u ispravnost i potpunost obaveštenja iz stava 2. ovog člana autor ima pravo da traži na uvid odgovarajuću dokumentaciju galeriste ili organizatora javne prodaje. Ako se utvrdi da obaveštenje sadrži netačne ili nepotpune podatke, troškove u vezi sa ostvarenjem uvida u dokumentaciju snosi galerista ili organizator javne prodaje.

4.3.3. Pravo zabrane izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti

Član 37.

Vlasnik originalnog primerka dela slikarstva, skulpture i fotografije ima pravo da taj primerak izlaže, bez obzira na to da li je delo objavljeno, osim ako je autor, prilikom otuđenja tog originalnog primerka, to izričito i u pisanoj formi zabranio.

Autor ne može zabraniti izlaganje originalnog primerka dela koji pripada muzeju, galeriji ili drugoj sličnoj javnoj instituciji.

4.3.4. Preče pravo autora na preradu primerka

dela arhitekture

Član 38.

Ako vlasnik građevine kao materijalizovanog primerka dela arhitekture ima nameru da vrši određene izmene na građevini obavezan je da preradu dela prvo ponudi autoru ako je dostupan. Autor je dužan da se o ponudi vlasnika građevine izjasni u roku od 30 dana od dana prijema ponude.

Autor arhitektonskog dela ne može da se protivi izmenama svog dela ako je potreba za izmenama dela proizašla iz okolnosti, kao što su sigurnosni ili tehnički razlozi.

Ako se izmene na građevini vrše prema delu prerade koje nije sačinio autor, moraju se poštovati moralna prava autora.

4.4. Pravo autora na posebnu naknadu

Član 39.

Autori dela za koja se, s obzirom na njihovu prirodu, može očekivati da će biti umnožavana za lične nekomercijalne potrebe na nosače zvuka, slike i teksta (književna, muzička, filmska i dr.) imaju pravo na posebnu naknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta za koje se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćeni za takvo umnožavanje.

Naknadu iz stava 1. ovog člana plaćaju proizvođači uređaja za tonsko i vizuelno snimanje, proizvođači uređaja za fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja, proizvođači praznih nosača zvuka, slike i teksta, i solidarno sa njima uvoznici uređaja za tonsko i vizuelno snimanje, uređaja za fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja i praznih nosača zvuka, slike i teksta, osim ako se radi o uvozu malih količina namenjenih za privatno i nekomercijalno korišćenje, kao deo ličnog prtljaga.

Ako se uređaji i predmeti iz stava 1. ovog člana ne proizvode u Republici Srbiji, naknadu plaća uvoznik.

Obaveza plaćanja naknade iz stava 1. ovog člana nastaje:

1) pri prvoj prodaji u Republici Srbiji ili uvozu u Republiku Srbiju, novih uređaja za tonsko i vizuelno snimanje;

2) pri prvoj prodaji u Republici Srbiji ili uvozu u Republiku Srbiju, praznih nosača zvuka, slike i teksta;

3) pri prvoj prodaji u Republici Srbiji ili uvozu u Republiku Srbiju, novih uređaja za fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja.

U slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili sličnom tehnikom, pored prava na naknadu iz stava 1. ovog člana autor ima pravo i na naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje pruža usluge fotokopiranja uz naknadu.

Lica iz stava 2. ovog člana ne plaćaju naknadu za:

1) tehničke uređaje i prazne nosače zvuka, slike i teksta ako su oni namenjeni izvozu;

2) tehničke uređaje koji se uobičajeno ne koriste za umnožavanje autorskih dela za lične, nekomercijalne potrebe (na primer, studijska oprema i uređaji, diktafoni i sl.);

3) prazne nosače zvuka, slike i teksta primenljive isključivo uz tehničke uređaje iz stava 6. tačka 2. ovog člana.

Lica iz st. 2. i 5. ovog člana dužna su, na zahtev organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, da dostave informacije o tipu i broju prodatih odnosno uvezenih uređaja ili nosača zvuka, slike i teksta, kao i informacije o broju učinjenih fotokopija, kao osnov za izračunavanje naknade. Informacije dobijene na ovaj način, organizacija može koristiti samo za obračunavanje naknade i ne sme ih koristiti u druge svrhe.

Naknade iz st. 1. i 5. ovog člana su pravične naknade pri čijem određivanju se uzima u obzir verovatna šteta koja autoru nastaje kada se njegovo delo bez njegovog odobrenja umnožava za lične nekomercijalne potrebe, primena tehničkih mera zaštite kao i druge okolnosti koje mogu uticati na pravilno odmeravanje iznosa posebne naknade.

Autori mogu ostvariti svoje pravo na naknadu iz st. 1. i 5. ovog člana samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Na predlog organa državne uprave nadležnog za poslove intelektualne svojine (u daljem tekstu: nadležni organ), uz prethodno pribavljeno mišljenje organa državne uprave nadležnog za razvoj informacionog društva, Vlada utvrđuje listu tehničkih uređaja i predmeta za koje postoji obaveza plaćanja posebne naknada prema uslovima iz st. 1. do 9. ovog člana.

4.5. Pravo autora na naknadu za davanje na poslugu

Član 40.

U slučaju davanja na poslugu primeraka autorskih dela, izuzev računarskih programa, od strane lica čija je to privredna delatnost, autor ima pravo na naknadu od tih lica.

Odredba stava1. ovog člana ne primenjuje se prilikom davanja na poslugu:

1) bibliotečkog materijala u javnim bibliotekama;

2) građevina;

3) primeraka dela primenjenih umetnosti, odnosno industrijskog dizajna.

Pravo iz stava 1. ovog člana može se ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

5. Ograničenja autorskog prava

5.1. Zajednička odredba

Član 41.

U slučajevima iskorišćavanja autorskog dela na osnovu odredaba ovog zakona o ograničenju autorskog prava, moraju se navesti ime autora dela i izvor iz koga je delo preuzeto (izdavač dela, godina i mesto izdanja, časopis, novina, televizijska ili radio stanica gde je delo, odnosno odlomak dela izvorno objavljen ili neposredno preuzet i sl.).

U svakom konkretnom slučaju, obim ograničenja isključivih prava ne sme biti u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem dela niti sme nerazumno vređati legitimne interese autora.

5.2. Suspenzija isključivih prava i prava na naknadu

Član 42.

Bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade objavljeno autorsko delo može se umnožavati i javno saopštavati radi sprovođenja postupka pred sudskim ili drugim državnim organima.

Član 43.

U okviru izveštavanja javnosti putem štampe, radija i televizije o tekućim događajima, dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje primeraka dela, kao i vršenje svih drugih oblika javnog saopštavanja dela, pod sledećim uslovima:

1) da je delo objavljeno;

2) da se delo pojavljuje kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava;

3) da se umnožavanje primeraka dela, kao i drugi oblici javnog saopštavanja dela vrše samo u onom obimu koji odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju.

Ako su predmet izveštavanja govor, odnosno beseda ili drugo delo iste prirode, dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade delo u celini umnožiti i javno saopštiti.

Član 44.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje kratkih odlomaka objavljenih dela za nekomercijalne svrhe nastave, ispita ili naučnog istraživanja.

Član 45.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela od strane javnih biblioteka, obrazovnih ustanova, muzeja i arhiva, samo za sopstvene arhivske i nekomercijalne svrhe.

Član 46.

Dozvoljeno je fizičkom licu da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožava primerke objavljenog dela za lične nekomercijalne potrebe, čime nije isključena primena člana 208. stav 1. tač. 4. i 5. ovog zakona.

Umnoženi primerci dela iz stava 1. ovog člana ne smeju se stavljati u promet niti koristiti za bilo koji drugi oblik javnog saopštavanja dela.

Odredba stava 1. ovog člana ne odnosi se na:

snimanje izvođenja, predstavljanja i prikazivanja dela;

trodimenzionalnu realizaciju planova za dela likovne umetnosti;

građevinsku realizaciju dela arhitekture;

4) pravljenje nove građevine po uzoru na postojeću građevinu koja je autorsko delo;

5) računarske programe.

Obeštećenje zbog korišćenja dela na način predviđen st. 1. i 2. ovog člana, autori imaju na osnovu odredaba člana 39. ovog zakona.

Član 47.

Ako je autorsko delo računarski program, dozvoljeno je licu koje je na zakonit način pribavilo primerak računarskog programa da, radi sopstvenog uobičajenog namenskog korišćenja programa, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade:

1) smešta program u memoriju računara i pušta program u rad;

2) otklanja greške u programu, kao i da vrši druge neophodne izmene u njemu koje su u skladu sa njegovom svrhom, ako ugovorom nije drukčije određeno;

3) načini jedan rezervni primerak programa na trajnom telesnom nosaču;

4) izvrši dekompilaciju programa isključivo radi pribavljanja neophodnih podataka za postizanje interoperabilnosti tog programa sa drugim, nezavisno stvorenim programom ili određenom računarskom opremom, pod uslovom da taj podatak nije bio na drugi način dostupan i da je dekompilacija ograničena samo na onaj deo programa koji je neophodan za postizanje interoperabilnosti.

Podatak dobijen radnjom iz stava 1. tačka 4. ovog člana ne sme se saopštavati drugima ili koristiti za druge svrhe, posebno za stvaranje ili plasman drugog računarskog programa kojim bi se povredilo autorsko pravo na prvom

Radnju iz stava 1. tačka 4. ovog člana može izvršiti neposredno lice koje je na zakonit način pribavilo primerak računarskog programa ili drugo stručno lice koje radi po njegovom nalogu.

Član 48.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade privremeno umnožavanje autorskog dela, pod sledećim uslovima:

1) umnožavanje je prolazno ili slučajno;

2) umnožavanje čini sastavni i bitni deo tehnološkog procesa;

3) svrha umnožavanja je da omogući prenos podataka u računarskoj mreži između dva ili više lica preko posrednika, ili da omogući zakonito korišćenje autorskog dela i

4) umnožavanje nema zaseban ekonomski značaj.

Član 49.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), pod sledećim uslovima:

1) da je delo objavljeno;

2) da se pomenuti delovi, bez izmena, integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu;

3) da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, odnosno izdato.

Član 50.

Organizaciji za radiodifuziju koja ima dozvolu za emitovanje dela, dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade da snimi sopstvenim sredstvima to delo na nosač zvuka ili nosač slike, odnosno nosač zvuka i slike radi emitovanja u sopstvenoj emisiji.

Snimak dela iz stava 1. ovog člana mora biti izbrisan najdocnije u roku od 90 dana po emitovanju dela.

Snimak dela iz stava 1. ovog člana može biti sačuvan u zvaničnoj javnoj arhivi ako ima dokumentarnu vrednost.

Delo snimljeno u skladu sa odredbom stava 1. ovog člana ne sme se ponovo emitovati bez dozvole autora.

Član 51.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade dvodimenzionalno umnožavanje, stavljanje u promet tako umnoženih primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja dela koja se trajno nalaze izložena na ulicama, trgovima i drugim otvorenim javnim mestima.

Član 52.

Za potrebe izrade kataloga javnih izložbi ili javnih prodaja dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade odgovarajuće umnožavanje izloženih dela i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka.

Član 53.

U prodavnicama, na sajmovima i drugim mestima gde se demonstrira rad uređaja za snimanje, reprodukovanje i prenos zvuka i slike, dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela na nosač zvuka i slike, javno saopštavanje dela sa tog nosača, kao i javno saopštavanje dela koje se emituje, ali samo u meri u kojoj je to neophodno za demonstriranje rada uređaja.

Snimci koji se načine na osnovu odredbe stava 1. ovog člana moraju se bez odlaganja brisati.

Član 54.

Za potrebe osoba sa invaliditetom, dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, umnožavanje i stavljanje u promet autorskog dela, ako to delo ne postoji u traženom obliku, ako je njegova upotreba u direktnoj vezi sa invaliditetom tih osoba i u obimu koji zahteva određena vrsta invaliditeta i ako to umnožavanje i stavljanje u promet nije učinjeno radi ostvarivanja posredne ili neposredne imovinske koristi.

5.3. Zakonska licenca

Bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno je u državnim organima, obrazovnim institucijama i javnim bibliotekama umnožavanje, za potrebe nastave ili naučnog istraživanja, na papiru ili sličnom nosaču odlomaka iz publikacija putem fotokopiranja ili bilo kojeg oblika fotografske ili slične tehnike koja daje slične rezultate.

Odredba stav 1. ovog člana ne odnosi se na notni zapis muzike.

Član 56.

Bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno je u sredstvima javnog obaveštavanja umnožavanje, stavljanje u promet primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja članaka koji su objavljeni u drugim sredstvima javnog obaveštavanja, pod uslovom da se ti članci odnose na tekuća ekonomska, politička ili verska pitanja, a da autor to nije izričito zabranio.

Obaveza plaćanja naknade ne postoji ako se na način iz stava 1. ovog člana u vidu pregleda više različitih komentara ili članaka iskorišćavaju samo kratki odlomci iz komentara ili članaka.

Član 57.

Bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade dozvoljeno je trodimenzionalno umnožavanje dela koja su trajno izložena na ulicama, trgovima i drugim otvorenim javnim mestima, kao i stavljanje u promet tih primeraka, osim ako se:

1) primerak dela skulpture dobija otiskom iz originalnog kalupa iz kojeg je dobijen i primerak koji je trajno izložen na otvorenom javnom mestu ili iz kalupa koji je načinjen otiskivanjem sa primerka dela skulpture;

2) pravi nova građevina po uzoru na postojeću građevinu;

3) proizvod oblikuje prema delu primenjene umetnosti.

6. Prenos autorskog prava

6.1. Prenos nasleđivanjem

Član 58.

Naslednici autora mogu vršiti ovlašćenja koja se tiču moralnih prava autora, osim prava na objavljivanje neobjavljenog dela ako je autor to zabranio i prava na izmenu dela.

Zaštitu moralnih prava autora koja se tiču paterniteta, integriteta dela i zabrane nedostojnog iskorišćavanja dela mogu, osim naslednika, vršiti i udruženja autora, kao i institucije iz oblasti kulture, nauke i umetnosti.

Član 59.

Imovinska prava autora se nasleđuju.

6.2. Prenos na osnovu ugovora

6.2.1. Moralna prava autora

Član 60.

Moralna prava autora ne mogu se prenositi ugovorom.

6.2.2. Imovinska prava autora

Član 61.

Autor, odnosno njegov pravni sledbenik može ustupiti pojedina ili sva imovinska prava na svome delu drugom licu.

Član 62.

Ustupanje imovinskih prava može biti isključivo ili neisključivo.

U slučaju isključivog ustupanja imovinskih prava, jedino je sticalac prava ovlašćen da na način propisan ugovorom iskorišćava autorsko delo, kao i da uz posebnu dozvolu autora, odnosno njegovog pravnog sledbenika ustupa drugima to pravo. Pravo koje sticalac prava ustupa drugima je neisključivo pravo, ako ugovorom nije drukčije određeno.

U slučaju neisključivog ustupanja imovinskih prava, sticalac prava nije ovlašćen da zabrani drugome da iskorišćava autorsko delo, niti je ovlašćen da ustupa drugome svoje pravo.

Ako u ugovoru nije naznačeno da se radi o isključivom ili neisključivom ustupanju smatra se da se radi o neisključivom ustupanju imovinskih prava.

Član 63.

Ustupanje imovinskih prava može biti predmetno, prostorno i vremenski ograničeno.

U slučaju predmetnog ograničenja sticalac prava je ovlašćen da vrši jednu ili više određenih radnji iskorišćavanja autorskog dela.

U slučaju prostornog ograničenja sticalac prava je ovlašćen da iskorišćava autorsko delo na određenoj teritoriji koja je uža od one na kojoj autorsko pravo postoji.

U slučaju vremenskog ograničenja sticalac prava je ovlašćen da iskorišćava autorsko delo u određenom vremenu koje je kraće od trajanja autorskog prava za to delo.

Član 64.

Lice koje je ustupanjem steklo imovinsko pravo od autora ili njegovog naslednika može to svoje pravo u celini preneti na drugog uz dozvolu autora, odnosno autorovog naslednika.

Dozvola autora, odnosno autorovog naslednika nije potrebna u slučaju prenosa privrednog društva koje je nosilac imovinskog prava.

Član 65.

Prenos svojine na originalnom primerku autorskog dela ne podrazumeva sticanje autorskih prava na delu.

Član 66.

Ustupanje imovinskih prava za delo koje još nije stvoreno dozvoljeno je pod uslovom da se odrede vrsta budućeg dela i radnje iskorišćavanja dela.

Ustupanje imovinskih prava za sva buduća dela jednog autora, kao i za još nepoznate oblike iskorišćavanja dela je ništavo.

6.2.3. Autorski ugovor

Član 67.

Autorskim ugovorom se autorska prava ustupaju ili u celini prenose.

Na autorski ugovor primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, ako odredbama ovog zakona nije drukčije određeno.

Autorski ugovori se zaključuju u pisanoj formi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Član 68.

U sumnji o sadržini i obimu prava koje se ustupa, odnosno prenosi autorskim ugovorom smatra se da je ustupljeno, odnosno preneseno manje prava.

Dozvola za objavljivanje dela, za beleženje dela na nosač zvuka ili slike i dozvola za emitovanje dela moraju biti izričito ugovorene, ako odredbama ovog zakona nije drukčije određeno.

Ustupanje, odnosno prenos određenog prava na iskorišćavanje dela ne podrazumeva i ustupanje, odnosno prenos prava na autorsku naknadu u slučajevima iskorišćavanja autorskog dela po osnovu zakonske licence.

Ustupanje, odnosno prenos određenog prava na iskorišćavanje dela podrazumeva i davanje dozvole za one izmene na delu koje su tehnički neminovne ili uobičajene za taj način iskorišćavanja dela.

Član 69.

Autorski ugovor sadrži: imena ugovornih strana, naslov, odnosno identifikaciju autorskog dela, prava koja su predmet ustupanja, odnosno prenosa, visinu, način i rokove plaćanja autorske naknade ako je ugovorena, kao i sadržinska, prostorna i vremenska ograničenja ako postoje.

Član 70.

Ako se korišćenjem autorskog dela ostvari dobit koja je u očiglednoj nesrazmeri sa ugovorenom autorskom naknadom, autor, odnosno njegov naslednik ima pravo da traži izmenu autorskog ugovora radi otklanjanja te nesrazmere.

Ako autorska naknada nije ugovorena a prihod ostvaren korišćenjem autorskog dela premašuje troškove njegovog korišćenja u meri koja omogućuje plaćanje autorske naknade, autor, odnosno njegov naslednik, ima pravo da traži izmenu autorskog ugovora radi ugovaranja naknade.

Pravo iz st. 1. i 2. ovog člana zastareva u roku od dve godine od dana saznanja za postojanje nesrazmere, odnosno za prihod ostvaren korišćenjem autorskog dela,a najduže u roku od šest godina od kraja godine u kojoj je nesrazmera nastupila, odnosno u kojoj je prihod ostvaren.

Autor, odnosno njegov naslednik ne može se unapred odreći svog prava iz st. 1. i 2. ovog člana.

Radi ostvarivanja prava iz st. 1. i 2. ovog člana, korisnik autorskog dela je dužan da autoru, odnosno njegovom nasledniku pruži verodostojne podatke o ekonomskim efektima korišćenja autorskog dela u roku od mesec dana od dana upućivanja zahteva.

Član 71.

Autor, odnosno njegov naslednik može uskratiti dozvolu koju je dao, odnosno povući ustupljeno imovinsko pravo ako sticalac dozvole, odnosno prava neostvaruje pravo koje je pribavio, ili ga ostvaruje u obimu manjem od ugovorenog, čime ugrožava interese autora, odnosno njegovog naslednika.

Autor, odnosno njegov naslednik ne može uskratiti dozvolu koju je dao, odnosno povući ustupljeno imovinsko pravo ako je ne ostvarivanje ili nedovoljno ostvarivanje prava od strane sticaoca nastalo zbog razloga za koje je odgovoran autor, odnosno njegov naslednik.

Autor, odnosno njegov naslednik ne može ostvarivati pravo iz stava 1. ovog člana pre isteka roka od dve godine od zaključenja autorskog ugovora, ili predaje primerka dela sticaocu prava ako je ta predaja usledila posle zaključenja ugovora.

Ako se radi o prilogu (članak, ilustracija i sl.) koji je namenjen za objavljivanje, odnosno izdavanje u novinama ili časopisu rok iz stava 3. iznosi šest meseci.

Autor, odnosno njegov naslednik dužan je da pre nego što uskrati dozvolu, odnosno povuče pravo, obavesti o tome sticaoca dozvole, odnosno prava, i ostavi mu primeren rok da otpočne sa ostvarivanjem prava koje je pribavio, odnosno da vrši pravo u obimu koji je pribavio.

Autor, odnosno njegov naslednik ne može se unapred odreći svog prava iz stava 1. ovog člana.

Član 72.

Autor može uskratiti dozvolu koju je dao, odnosno povući ustupljeno imovinsko pravo ako smatra da bi iskorišćavanje njegovog dela moglo da nanese štetu njegovom stvaralačkom ili ličnom ugledu, i to iz razloga koji su nastali posle zaključenja autorskog ugovora, a za koje ne odgovara sticalac prava.

Autor ima obavezu da sticaocu prava naknadi nastalu stvarnu štetu.

Izjava o uskraćenju dozvole, odnosno prava iz stava 1. ovog člana proizvodi dejstvo od dana kad autor položi obezbeđenje za naknadu štete iz stava 2. ovog člana.

Sticalac prava dužan je da na zahtev autora, u roku od devedeset dana od prijema izjave o uskraćenju dozvole, odnosno prava iz stava 1. ovog člana, saopšti autoru iznos troškova koje je imao u vezi sa pripremom za iskorišćavanje autorskog dela do dana prijema obaveštenja o uskraćenju dozvole, odnosno prava. Ako sticalac prava ne izvrši svoju obavezu iz ovog stava, izjava o uskraćenju dozvole, odnosno prava proizvodi dejstvo istekom roka iz ovog stava.

Autor se ne može unapred odreći svog prava iz stava 1. ovog člana.

6.2.3.1. Izdavački ugovor

Član 73.

Izdavačkim ugovorom autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ustupa, odnosno prenosi na izdavača pravo na umnožavanje autorskog dela štampanjem, i na stavljanje u promet tako umnoženih primeraka dela, a izdavač se obavezuje da delo umnoži i stavi primerke u promet, kao i da za to plati naknadu, ako je ugovorena, autoru, odnosno drugom nosiocu autorskog prava.

Ako autorsko delo iz stava 1. ovog člana nije objavljeno, autorskim ugovorom izdavaču se daje dozvola za objavljivanje dela.

Izdavačkim ugovorom autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava može izdavaču ustupiti, odnosno preneti pravo na prevođenje svog dela, kao i ovlašćenje na umnožavanje i stavljanje u promet prevedenog dela.

Član 74.

Izdavački ugovor čiji je predmet izdavanje članaka, crteža i drugih autorskih priloga u novinama i periodičnoj štampi ne mora biti zaključen u pisanoj formi.

Član 75.

Ustupanje prava na osnovu izdavačkog ugovora je isključivo, ako nije drugačije ugovoreno.

Odredba stava 1. ovog člana ne odnosi se na izdavanje članaka, crteža i drugih autorskih priloga u novinama i periodičnoj štampi.

Član 76.

Izdavački ugovor, pored elemenata iz člana 73. ovog zakona, sadrži i sledeće:

1) rok u kome je autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava dužan da izdavaču preda uredan rukopis ili drugi originalni primerak dela, kako bi izdavaču omogućio umnožavanje dela. Ako nije drukčije ugovoreno, taj rok iznosi godinu dana od dana zaključenja ugovora;

2) rok u kome je izdavač dužan da otpočne sa puštanjem primeraka dela u promet. Ako nije drukčije ugovoreno taj rok iznosi godinu dana od dana prijema urednog rukopisa ili drugog originalnog primerka dela;

3) broj izdanja koji je izdavač ovlašćen da izda. Ako nije drukčije ugovoreno izdavač ima pravo samo na jedno izdanje dela;

4) visinu tiraža jednog izdanja. Ako visina tiraža nije ugovorena, a iz poslovnih običaja ili drugih okolnosti očigledno ne proizilazi drukčije, tiraž iznosi 500 primeraka;

5) rok u kome izdavač, po iscrpljenju tiraža prethodnog izdanja, mora otpočeti sa puštanjem u promet primeraka narednog izdanja, ako je ono ugovoreno. Ako nije drukčije ugovoreno taj rok iznosi godinu dana od dana kad je autor to zahtevao;

6) izgled i tehničku opremu primeraka dela.

U slučaju povrede ugovorne obaveze iz stava 1. tač. 1, 2. i 5. ovog člana, druga ugovorna strana ima pravo na raskid ugovora i na naknadu štete zbog ne izvršenja ugovora.

Član 77.

Obaveza je izdavača:

1) da se stara o prometu primeraka dela, i da o tome povremeno obaveštava autora, odnosno drugog nosioca autorskog prava, na njegov zahtev;

2) da autoru, odnosno drugom nosiocu autorskog prava, na njegov zahtev, u odgovarajućoj fazi tehničkog procesa umnožavanja dela omogući korekturu;

3) da prilikom pripreme svakog narednog izdanja dela omogući autoru da unese odgovarajuće izmene, pod uslovom da to ne menja karakter dela i da, imajući u vidu celinu izdavačkog ugovora, ne predstavlja nesrazmerno veliku obavezu za izdavača.

Član 78.

Rukopis ili drugi originalni primerak autorskog dela koji je predat izdavaču ne postaje svojina izdavača, osim članaka, crteža i drugih priloga u novinama i periodičnoj štampi, ili ako je ugovorom drukčije određeno.

Član 79.

Ako jedini postojeći primerak autorskog dela propadne usled više sile posle njegove predaje izdavaču radi izdavanja, autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ima pravo na pravičnu naknadu koja bi mu pripala da je delo bilo objavljeno.

Član 80.

Izdavač koji je pribavio pravo da izda delo u formi knjige ima tokom perioda od tri godine od dana zaključenja izdavačkog ugovora preče pravo pribavljanja prava na umnožavanje dela i stavljanje u promet primerka tog dela u formi elektronskog zapisa.

Preče pravo iz stava 1. ovog člana prestaje ako izdavač u roku od 30 dana od dana učinjene ponude u pisanoj formi ne prihvati ponudu autora, odnosno drugog nosioca autorskog prava.

Član 81.

Ako izdavač namerava da neprodate primerke dela proda kao staru hartiju, dužan je da prethodno ponudi autoru, odnosno njegovom nasledniku ako je dostupan da te primerke otkupi, po ceni za staru hartiju.

6.2.3.2. Ugovor o predstavljanju i ugovor o izvođenju

Član 82.

Ugovorom o predstavljanju, odnosno ugovorom o izvođenju autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ustupa korisniku pravo na predstavljanje ili pravo na izvođenje autorskog dela, a korisnik se obavezuje da to delo predstavi, odnosno izvede u određenom roku, na način i pod uslovima koji su određeni ugovorom.

Član 83.

Ako autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ne preda korisniku delo (rukopis, partituru i sl.) u ugovorenom roku ili korisnik delo ne predstavi, odnosno ne izvede u ugovorenom roku, autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ili korisnik dela može zahtevati raskid ugovora o predstavljanju, odnosno ugovora o izvođenju i tražiti naknadu štete.

Član 84.

Rukopis, partitura ili drugi original dela koje je predmet ugovora o predstavljanju, odnosno ugovora o izvođenju ostaje svojina autora, ako ugovorom nije drukčije određeno.

Član 85.

Korisnik je dužan da autoru, odnosno drugom nosiocu autorskog prava omogući uvid u predstavljanje, odnosno izvođenje dela, kao i da mu dostavi program i da ga povremeno obaveštava o prihodima od predstavljanja, odnosno izvođenja dela.

6.2.3.3. Ugovor o preradi autorskog dela

Član 86.

Ugovorom o preradi autorskog dela autor, odnosno njegov naslednik daje drugom licu dozvolu za preradu dela radi scenskog prikazivanja, odnosno izvođenja, radi snimanja filmskog dela ili za druge potrebe.

Član 87.

Ako ugovorom o preradi autorskog dela radi snimanja filmskog dela nije drukčije određeno, autor, odnosno njegov naslednik njime ustupa sledeća isključiva prava:

1) na preradu dela za stvaranje filmskog dela;

2) na umnožavanje primeraka tako stvorenog filmskog dela i njihovo stavljanje u promet;

3) na prikazivanje filmskog dela;

4) na emitovanje filmskog dela;

5) na titlovanje i sinhronizaciju filmskog dela na drugim jezicima.

Ugovor iz stava 1. ovog člana ovlašćuje sticaoca prava na samo jednu preradu i jedno snimanje, ako nije drukčije ugovoreno.

Odredbe st. 1. i 2. ovog člana shodno se primenjuju i na ugovor o preradi autorskog dela radi snimanja televizijskog dela.

6.2.3.4. Ugovor o filmskom delu

Član 88.

Ugovorom o filmskom delu se jedno ili više lica obavezuju proizvođaču filmskog dela da stvaralački sarađuju na izradi filmskog dela i ustupaju mu svoja imovinska prava na to delo.

Član 89.

Pisac scenarija i kompozitor filmske muzike, kao koautori filmskog dela u smislu člana 11. ovog zakona zadržavaju pravo da svoje delo samostalno iskorišćavaju, odvojeno od filmskog dela, osim ako je u ugovoru o filmskom delu predviđeno drugačije.

Član 90.

Filmsko delo se smatra završenim kada je postignut dogovor o konačnoj verziji između koautora i proizvođača filmskog dela.

Član 91.

Ako proizvođač filmskog dela namerava da filmsko delo iskorišćava u verziji koja se razlikuje od one iz člana 90. ovog zakona, mora pribaviti saglasnost većine koautora filmskog dela, među kojima je glavni režiser.

Član 92.

U ugovoru o filmskom delu odredbama o autorskoj naknadi, ako je ugovorena, određuje se koji iznos autorske naknade odgovara kom obliku i obimu iskorišćavanja filmskog dela.

Ugovorena naknada za snimanje filmskog dela ne obuhvata naknadu za druge oblike iskorišćavanja filmskog dela.

Proizvođač filmskog dela je dužan da završeno filmsko delo koristi.

Proizvođač filmskog dela je obavezan da koautore filmskog dela, kao i autore pojedinih doprinosa filmskom delu obaveštava o ostvarenim prihodima, kao i da im omogući uvid u poslovne knjige.

Član 93.

Koautori filmskog dela imaju pravo na raskid ugovora, kao i pravo da zadrže ugovorenu naknadu ako proizvođač filmskog dela ne završi filmsko delo u roku od tri godine od dana zaključenja ugovora o filmskom delu, ako nije drugačije ugovoreno.

Osim prava iz stava 1. ovog člana koautori filmskog dela imaju pravo na naknadu štete ako proizvođač filmskog dela ne otpočne sa iskorišćavanjem filmskog dela u roku od jedne godine od dana završetka filmskog dela, ako ugovorom nije predviđen drugi rok.

Član 94.

Ako koautor filmskog dela ili autor pojedinih doprinosa filmskom delu odbije da sarađuje na izradi filmskog dela ili ako usled više sile nije u mogućnosti da nastavi saradnju, ne može se protiviti da se rezultat njegovog stvaralačkog rada upotrebi za dovršenje filmskog dela.

Koautor filmskog dela, odnosno autor pojedinih doprinosa filmskom delu iz stava 1. ovog člana ima odgovarajuća autorska prava na dati doprinos filmskom delu.

6.2.3.5. Ugovor o narudžbini autorskog dela

Član 95.

Ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo i preda mu primerak istog.

Naručilac ima pravo da objavi delo i da stavi u promet primerak dela koji mu je autor predao, a autor zadržava ostala autorska prava, ako ugovorom o narudžbini nije drukčije određeno.

Ako je na osnovu ugovora o narudžbini autorskog dela izrađen računarski program, naručilac stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drukčije određeno.

Član 96.

Naručilac autorskog dela ima pravo da usmerava i kontroliše postupak stvaranja dela, ali ne i da time suštinski ograničava slobodu umetničkog, stručnog ili naučnog izražavanja autora.

Član 97.

Autorsko delo nastalo spajanjem priloga većeg broja autora u jednu celinu (enciklopedija, antologija, računarski program, baza podataka i sl.), smatra se kolektivnim autorskim delom.

Autori priloga u kolektivnom autorskom delu na isključiv način ustupaju sva svoja imovinska prava licu koje je organizator izrade kolektivnog dela, ako ugovorom nije drukčije određeno.

Lice koje je organizator izrade kolektivnog autorskog dela ima pravo da objavi i da iskorišćava delo pod svojim imenom, s tim da na svakom primerku dela mora biti navedena lista autora čije autorske priloge kolektivno delo sadrži.

7. Autorsko delo stvoreno u radnom odnosu

Član 98.

Ako je autor stvorio delo tokom trajanja radnog odnosa izvršavajući svoje radne obaveze, poslodavac je ovlašćen da to delo objavi i nosilac je isključivih imovinskih prava na njegovo iskorišćavanje u okviru svoje privredne delatnosti u roku od pet godina od završetka dela, ako opštim aktom ili ugovorom o radu nije drukčije određeno. Autor ima pravo na posebnu naknadu zavisno od efekata iskorišćavanja dela.

Autor dela stvorenog u radnom odnosu zadržava na tom delu sva autorska prava osim prava iz stava 1. ovog člana.

Posle isteka roka iz stava 1. ovog člana isključiva imovinska prava na delu stiče autor.

Ako je autorsko delo računarski program trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu je poslodavac, ako ugovorom nije drukčije određeno.

Član 99.

Kriterijumi za utvrđivanje visine i način plaćanja naknade iz člana 98. stav 1. ovog zakona određuju se opštim aktom ili ugovorom o radu.

Član 100.

Prilikom izdavanja sabranih dela autor ima pravo da i pre isteka roka iz člana 98. stav 1. ovog zakona objavi svoje delo stvoreno u radnom odnosu.

Za objavljivanje dela iz stava 1. ovog člana nije potrebna dozvola poslodavca.

Član 101.

Prilikom korišćenja dela stvorenog u radnom odnosu poslodavac je dužan da navede ime, pseudonim ili znak autora.

8. Trajanje autorskog prava

Član 102.

Imovinska prava autora traju za života autora i 70 godina posle njegove smrti.

Moralna prava autora traju i po prestanku trajanja imovinskih prava autora.

Član 103.

Imovinska prava koautora prestaju po isteku 70 godina od smrti koautora koji je poslednji umro.

Imovinska prava na delu čiji se autor ne zna (anonimno delo ili delo pod pseudonimom) prestaju po isteku 70 godina od dana objavljivanja dela. Ako autor otkrije svoj identitet pre navedenog roka, imovinsko pravo traje kao da je identitet autora poznat od dana objavljivanja dela.

Član 104.

Ako se početak roka trajanja autorskog prava računa od objavljivanja dela, a delo je objavljivano u nastavcima, za svaki nastavak teče zaseban rok zaštite.

Za filmsko delo rok trajanja autorskog prava ističe 70 godina od smrti režisera, scenariste, autora dijaloga ili kompozitora muzike posebno komponovane za film, zavisno od toga ko od njih poslednji umre.

Član 105.

Za dela za koja se rok zaštite ne računa od smrti autora ili koautora, a koja nisu zakonito objavljena tokom 70 godina od njihovog nastanka, zaštita prestaje istekom tog roka.

Član 106.

Rokovi za potrebe utvrđivanja datuma prestanka imovinskih prava autora računaju se od 1. januara godine koja neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji je relevantan za početak roka.

Član 107.

Po isteku roka trajanja imovinskih prava autora o zaštiti moralnih prava autora staraju se udruženja autora i institucije iz oblasti kulture, nauke i umetnosti.

Pored subjekata iz stava 1. ovog člana, svako lice ima pravo da štiti paternitet i integritet dela, kao i da se suprotstavi svakom obliku nedostojnog iskorišćavanja autorskog dela.

9. Lica na koja se zakon primenjuje

Član 108.

Autorsko delo stranog autora zaštićeno je u Republici Srbiji pod uslovom:

1) da je autor lice koje ima autorska prava na osnovu međunarodnog ugovora koji je ratifikovala Republika Srbija;

2) da postoji uzajamnost između Republike Srbije i zemlje kojoj autor pripada.

Postojanje uzajamnosti iz stava 1. tačka 2. ovog člana dokazuje lice koje se na uzajamnost poziva.

Član 109.

Pravo sleđenja iz člana 35. ovog zakona priznaje se stranom državljaninu isključivo na osnovu uzajamnosti.

Član 110.

Moralna prava autora priznaju se stranom državljaninu bez obzira na to da li su ispunjeni uslovi iz člana 108. stav 1. ovog zakona.

III. SRODNA PRAVA

1. Pravo interpretatora

1.1. Ustanovljenje prava

Član 111.

Za svoju interpretaciju autorskog dela, interpretator ima moralna prava i imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

1.2. Interpretacija

Član 112.

Interpretacija, u smislu ovog zakona, jeste duhovno dobro koje nastaje ličnim angažovanjem interpretatora prilikom zvučnog, odnosno vizuelnog ili zvučno-vizuelnog saopštavanja autorskog dela.

Delo koje je predmet interpretacije ne mora biti zaštićeno autorsko delo.

1.3. Interpretator

Član 113.

Interpretator, u smislu ovog zakona, jeste fizičko lice koje se lično angažuje na interpretaciji dela (muzičar, glumac, igrač, pantomimičar, pevač, dirigent).

Lica koja pružaju samo tehnički doprinos interpretaciji dela nisu interpretatori.

Odnosi između dva ili više interpretatora koji učestvuju u interpretaciji jednog dela uređuju se shodnom primenom odredaba ovog zakona koje se odnose na koautore.

1.4. Sadržina prava

1.4.1. Moralna prava interpretatora

Član 114.

Interpretator ima isključivo pravo:

1) da bude priznat kao takav;

2) da njegovo ime bude naznačeno na svakom primerku snimka, na programu ili na drugi prikladan način prilikom svakog iskorišćavanja njegove interpretacije, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik iskorišćavanja, tehnički nemoguće ili necelishodno;

3) da se suprotstavi izmeni svoje interpretacije, odnosno svakom iskorišćavanju svoje interpretacije u izmenjenoj formi, ako se time ugrožava njegov stvaralački ili stručni renome;

4) da se suprotstavi stavljanju u promet snimka svoje interpretacije, ako snimak sadrži tehničke nedostatke koji ugrožavaju integritet interpretacije, a time i renome interpretatora;

5) da se suprotstavlja iskorišćavanju svoje interpretacije na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled.

Ako interpretaciju vrši ansambl interpretatora, pravo iz stava 1. tačka 2. ovog člana imaju ansambl kao celina i solisti.

Član 115.

Ako više interpretatora učestvuje u interpretaciji jednog dela, ostvarivanje moralnih prava ne može biti na štetu interesa drugih.

1.4.2. Imovinska prava interpretatora

Član 116.

Interpretator ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1) beleženje (snimanje) svoje nesnimljene interpretacije i umnožavanje takvih snimaka interpretacije, u bilo kom obliku i na bilo koji način u smislu člana 20. stav 1. ovog zakona;

2) stavljanje u promet snimaka svoje interpretacije;

3) davanje u zakup snimaka svoje interpretacije;

4) emitovanje i javno saopštavanje svoje nesnimljene interpretacije, osim u slučaju kada se radi o već emitovanoj interpretaciji;

5) interaktivno činjenje dostupnim interpretacije javnosti žičnim ili bežičnim putem, u smislu člana 30. ovog zakona.

Interpretator nema isključivo pravo na emitovanje svoje interpretacije koja je snimljena i izdata na nosaču zvuka, kao ni interpretacije koja je sa dozvolom interpretatora snimljena na nosaču zvuka i slike.

Ako interpretator ustupi proizvođaču fonograma, odnosno videograma svoje pravo iz stava 1. tačka 3. ovog člana, on zadržava pravo na pravičnu naknadu od davanja u zakup primeraka snimka interpretacije. Interpretator se ne može odreći tog prava.

Ako ugovorom između interpretatora i proizvođača filmskog dela nije predviđeno drukčije, smatra se da je interpretator takvim ugovorom ustupio proizvođaču svoje pravo na davanje u zakup snimaka svoje interpretacije.

Član 117.

Interpretator ima pravo na naknadu za:

1) emitovanje i reemitovanje njegove interpretacije sa snimka izdatog na nosaču zvuka;

2) javno saopštavanje njegove interpretacije koja se emituje sa snimka izdatog na nosaču zvuka;

3) javno saopštavanje njegove interpretacije sa snimka izdatog na nosaču zvuka.

Pravo na naknadu iz stava 1. ovog člana interpretatori mogu ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Način naplate naknade iz stava 1. ovog člana određen je članom 127. ovog zakona.

1.5. Prenos prava

Član 118.

Interpretator može svoja imovinska prava iz člana 116. ovog zakona ustupiti, odnosno preneti na drugo lice interpretatorskim ugovorom.

Lice kome je ustupljeno pravo iz stava 1. ovog člana ne može to pravo ustupati trećem licu bez saglasnosti interpretatora, ako interpretatorskim ugovorom nije drugačije određeno.

Član 119.

Ako u interpretaciji jednog dela, pored dirigenta i solista učestvuje više od pet interpretatora, smatra se da interpretaciju vrši ansambl (hor, orkestar, dramski ansambl, baletski ansambl, operski ansambl).

U ostvarivanju prava iz ovog zakona ansambl zastupa lice koje ovlasti većina članova ansambla.

Ako u interpretaciji jednog dela pored ansambla učestvuju dirigent, solisti i nosioci glavnih uloga koji nisu članovi ansambla, u ostvarivanju prava iz ovog zakona potrebna je saglasnost i ovih lica ako između njih i ansambla nije drukčije ugovoreno.

Član 120.

Interpretatorski ugovor sadrži: imena ugovornih strana, vrstu i način korišćenja interpretacije, ime autora i naziv autorskog dela koje se interpretira i visinu, način i rokove plaćanja naknade, ako je ugovorena.

Interpretatorski ugovor koji se odnosi na emitovanje interpretacije, osim elemenata iz stava 1. ovog člana, sadrži i broj emitovanja i period u kome se može izvršiti emitovanje, a interpretatorski ugovor koji se odnosi na snimanje i umnožavanje primeraka snimka interpretacije sadrži i broj primeraka koji se mogu umnožiti.

Interpretatorski ugovor se zaključuje u pisanoj formi.

Član 121.

Lice kome je ustupljeno određeno pravo iz člana 116. ovog zakona dužno je da interpretatoru dostavlja potpune podatke o korišćenju interpretacije.

1.6. Prava interpretatora iz radnog odnosa

Član 122.

Prava interpretatora koji su svoju interpretaciju stvorili na osnovu ugovora o radu, uređuju se shodnom primenom odredaba ovog zakona o odnosu autora i poslodavca.

2. Pravo proizvođača fonograma

2.1. Ustanovljenje prava

Član 123.

Za svoj fonogram, proizvođač fonograma ima imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

2.2. Fonogram

Član 124.

Fonogram je snimak zvuka, odnosno niza zvukova na nosaču zvuka.

Snimak zvuka je fiksiranje zvukova na nosač sa kojeg se oni mogu slušati, umnožiti ili saopštiti putem nekog uređaja.

Pravo na postojećem fonogramu nije ni na koji način ograničeno ugrađivanjem tog fonograma u videogram.

2.3. Proizvođač fonograma

Član 125.

Proizvođač fonograma je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima fonogram načinjen i koji snosi odgovornost za prvo snimanje zvuka, odnosno niza zvukova.

2.4. Sadržina prava

Član 126.

Proizvođač fonograma ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1) umnožavanje svog fonograma u bilo kom obliku i na bilo koji način u smislu člana 20. stav 1. ovog zakona, i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka fonograma;

2) davanje u zakup primeraka fonograma;

3) interaktivno činjenje dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem svog fonograma, u smislu člana 30. ovog zakona.

Član 127.

Proizvođač izdatog fonograma ima pravo na naknadu za:

1) emitovanje i reemitovanje fonograma;

2) javno saopštavanje fonograma;

3) javno saopštavanje fonograma koji se emituje.

Pravo na naknadu iz stava 1. ovog člana proizvođač fonograma može ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Naknada iz stava 1. ovog člana i interpretatorska naknada iz člana 117. ovog zakona naplaćuju se od korisnika u vidu jedinstvene naknade. Naplatu jedinstvene naknade vrši jedna organizacija, određena ugovorom zaključenim između organizacije interpretatora i organizacije proizvođača fonograma.

Ugovorom iz stava 3. ovog člana organizacije su dužne da odrede i: visinu troškova naplate jedinstvene naknade i učestalost predaje dela jedinstvene naknade drugoj organizaciji. Ugovor se objavljuje o trošku organizacija u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora dužne su da zajednički odrede tarifu na način određen članom 177. ovog zakona.

Jedinstvena naknada ubrana na način predviđen ovim članom raspodeljuje se organizacijama u skladu sa ugovorom zaključenim između organizacije proizvođača fonograma i organizacije interpretatora. Ako ugovorom između organizacija nije drugačije određeno, organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu obavezna je da po odbitku iznosa troškova nastalih u vezi sa naplatom jedinstvene naknade, koji ne može biti veći od 10 % njene vrednosti, bez odlaganja a najmanje na kvartalnom nivou, preda polovinu ubrane naknade drugoj organizaciji.

Ako ugovorom između organizacija nije drugačije određeno, organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu, ne sme vršiti raspodelu ubrane jedinstvene naknade između svojih članova pre nego što preda ugovoreni ili zakonom određeni deo ubrane naknade drugoj organizaciji.

Ako ugovorom između organizacija nije drugačije određeno organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu dužna je da preda drugoj organizaciji kopije svih podataka o iskorišćavanju fonograma i na njima zabeleženih interpretacija dobijenih od korisnika koji emituju i javno saopštavaju fonograme i na njima zabeležene interpretacije, najkasnije u roku od 30 dana od dana predaje dela ubrane naknade.

3. Pravo filmskog producenta (proizvođača videograma)

3.1. Ustanovljenje prava

Član 128.

Za svoj videogram, filmski producent (proizvođač videograma) ima imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

3.2. Videogram

Član 129.

Videogram je snimak filmskog dela kao i određenog niza pokretnih slika sa ili bez pratećeg zvuka na nosaču slike, odnosno nosaču slike i zvuka.

3.3. Filmski producent (proizvođač videograma)

Član 130.

Filmski producent (proizvođač videograma) je fizičko ili pravno lice koje u svoje ime daje inicijativu, prikuplja finansijska sredstva, organizuje, rukovodi i preuzima odgovornost za prvo snimanje filmskog dela ili niza pokretnih slika praćenih zvukom ili bez zvuka (videogram).

3.4. Sadržina prava

Član 131.

Filmski producent (proizvođač videograma) ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1) umnožavanje svog videograma u bilo kom obliku i na bilo koji način u smislu člana 20. stav 1. ovog zakona i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka;

2) javno saopštavanje svog videograma sa nosača slike, odnosno sa nosača slike i zvuka (prikazivanje);

3) davanje primeraka svog videograma u zakup;

4) interaktivno činjenje dostupnim javnosti svog videograma žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 30. ovog zakona.

Član 132.

Proizvođač videograma ima pravo da se suprotstavi iskorišćavanju svog videograma u izmenjenoj formi, ako se takvim iskorišćavanjem mogu ugroziti njegovi opravdani imovinski interesi.

4. Pravo proizvođača emisije

4.1. Ustanovljenje prava

Član 133.

Proizvođač emisije ima imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

4.2. Emisija

Član 134.

Emisija je u električni, elektromagnetni ili drugi signal pretvoren zvučni, vizuelni, odnosno zvučno-vizuelni sadržaj koji se emituje radi saopštavanja javnosti.

4.3. Proizvođač emisije

Član 135.

Proizvođač emisije je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima emisija proizvedena.

4.4. Sadržina prava

Član 136.

Proizvođač emisije ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1) reemitovanje svoje emisije,

2) snimanje svoje emisije na nosač zvuka ili slike, odnosno zvuka i slike;

3) umnožavanje tog snimka u bilo kom obliku i na bilo koji način u smislu člana 20. stav 1. ovog zakona i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka snimka;

4) davanje primeraka snimka emisije u zakup;

5) javno saopštavanje svojih emisija na mestima koja su publici dostupna uz plaćanje ulaznice;

6) interaktivno činjenje dostupnim javnosti svoje emisije žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 30. ovog zakona.

5. Pravo proizvođača baze podataka

5.1. Ustanovljenje prava

Član 137.

Proizvođač baze podataka ima imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

5.2. Baza podataka

Član 138.

Baza podataka, u smislu ovog zakona, je zbirka zasebnih podataka, autorskih dela ili drugih materijala uređenih na sistematičan ili metodičan način, koji su pojedinačno dostupni elektronskim ili drugim putem.

Bazom podataka ne smatra se računarski program koji se koristi za njeno stvaranje ili rad.

5.3. Proizvođač baze podataka

Član 139.

Proizvođač baze podataka je fizičko ili pravno lice koje je sačinilo bazu podataka, tako što je u kvalitativnom, odnosno kvantitativnom smislu učinilo značajno ulaganje u pribavljanje, proveru ili prezentaciju njenog sadržaja.

5.4. Sadržina prava

Član 140.

Proizvođač baze podataka ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1) povremeno ili stalno umnožavanje bilo kojim sredstvima baze podataka u celini ili njenih bitnih delova, za bilo koju namenu i u bilo kojoj formi;

2) stavljanje u promet i davanje u zakup primeraka cele baze podataka ili njenih bitnih delova;

3) povezivanje na računarsku mrežu i svaki drugi oblik javnog saopštavanja baze podataka u celini ili njenih bitnih delova.

Pravo iz stava 1. tačke 1. ovog člana odnosi se i na nebitne delove baze podataka ukoliko su oni predmet ponovljenog ili sistematskog korišćenja koje je u suprotnosti sa normalnim korišćenjem te baze ili nerazumno oštećuje legitimne interese njenog proizvođača.

Pravo iz stava 1. ovog člana postoji nezavisno od podobnosti konkretne baze podataka ili njenog sadržaja za autorskopravnu ili drugu zaštitu.

6. Pravo izdavača

6.1. Pravo prvog izdavača slobodnog dela

Član 141.

Lice koje, po isteku imovinskih prava autora, prvi put zakonito izda ili na drugi način saopšti javnosti delo koje pre toga nije bilo izdato, ima imovinska prava koja odgovaraju imovinskim pravima autora.

6.2. Pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu

Član 142.

Izdavači štampanih izdanja imaju pravo na posebnu naknadu propisanu u članu 39. st. 1. i 5. ovog zakona pod istim uslovima koji važe za autore.

Izdavači štampanih izdanja i autori dela izdatih u štampanoj formi mogu ostvariti svoja prava iz člana 39. st. 1. i 5. ovog zakona i ovog člana samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Naknada ostvarena na osnovu člana 39. st. 1. i 5. ovog zakona i ovog člana deli se između autora i izdavača u srazmeri 50:50.

7. Zajedničke odredbe o srodnim pravima

7.1. Odnos između autorskog i srodnih prava

Član 143.

Srodna prava ni na koji način ne utiču na zaštitu prava autora u pogledu njihovih dela.

Na srodna prava shodno se primenjuju odredbe o objavljivanju, saopštavanju javnosti i izdavanju autorskog dela iz člana 7. ovog zakona.

7.2. Ograničenja srodnih prava i iscrpljenje prava

Član 144.

Na srodna prava shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o ograničenjima i iscrpljenju autorskog prava.

7.3. Prenos srodnih prava

Član 145.

Srodna prava su prenosiva, osim ličnih prava interpretatora.

7.4. Pravo na posebnu naknadu

Član 146.

Proizvođač fonograma, interpretator i proizvođač videograma imaju pravo na posebnu naknadu, koja je propisana u članu 39. ovog zakona, i to pod istim uslovima koji važe za autore.

7.5. Trajanje prava

Član 147.

Imovinska prava interpretatora traju 50 godina od dana nastanka interpretacije. Ako je interpretacija snimljena i zakonito izdata ili objavljena tokom tog roka, pravo traje 50 godina od dana prvog izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji je datum raniji. Moralna prava interpretatora traju i po prestanku trajanja njegovih imovinskih prava.

Pravo proizvođača fonograma, odnosno proizvođača videograma traje 50 godina od dana nastanka fonograma, odnosno videograma. Ako je fonogram, odnosno videogram zakonito izdat ili objavljen tokom tog roka, pravo prestaje 50 godina od dana tog izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji datum je raniji.

Pravo proizvođača emisije traje 50 godina od dana prvog emitovanja zaštićene emisije.

Pravo proizvođača baze podataka traje 15 godina od dana nastanka baze podataka. Ako je baza podataka učinjena dostupnom javnosti na bilo koji način tokom tog roka, pravo traje 15 godina od tog dana.

Ako nastanu bitne promene u selekciji ili uređenju sadržaja baze podataka rok iz stava 4. ovog člana produžava se za još 15 godina. Bitnim promenama u selekciji ili uređenju sadržaja baze podataka smatraju se dodavanje, brisanje ili popravljanje cele ili dela sadržaja baze podataka koji za rezultat imaju novu verziju baze podataka.

Pravo prvog izdavača slobodnog dela traje 25 godina od dana prvog izdavanja ili prvog saopštavanja javnosti na drugi način.

Pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu traje 50 godina od zakonitog izdavanja dela.

Rokovi za potrebe utvrđivanja datuma prestanka imovinskih prava nosilaca srodnih prava računaju se od 1. januara godine koja neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji je relevantan za početak roka.

7.6. Lica na koja se zakon odnosi

Član 148.

Interpretatoru, proizvođaču fonograma, proizvođaču videograma, proizvođaču emisije, proizvođaču baze podataka, izdavaču štampanih izdanja i izdavaču slobodnog dela, koji je strano lice, priznaju se prava predviđena ovim zakonom na osnovu međunarodnog ugovora koji je ratifikovala Republika Srbija, ili na osnovu uzajamnosti između Republike Srbije i zemlje kojoj on pripada.

Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, proizvođaču baze podataka koji je pravno lice koje nema sedište u Republici Srbiji, priznaju se prava predviđena ovim zakonom samo ako je poslovanje tog lica trajno i neposredno povezano sa privredom Republike Srbije.

U slučaju sumnje u postojanje uzajamnosti, objašnjenje daje Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije.

Član 149.

Interpretatoru koji je strani državljanin priznaju se moralna prava bez obzira na to da li su ispunjeni uslovi iz člana 148. ovog zakona.

IV. OSTVARIVANjE AUTORSKOG

I SRODNIH PRAVA

Član 150.

Nosilac autorskog ili srodnog prava može svoje pravo ostvarivati individualno ili kolektivno osim u slučajevima iz člana 29. stav 2, čl. 39, 40, 117, 127, 142. i 146. ovog zakona kojima je propisano obavezno kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

1. Individualno ostvarivanje

Član 151.

Individualno ostvarivanje autorskog i srodnih prava može se vršiti neposredno ili preko zastupnika na osnovu odgovarajućeg punomoćja.

Zastupnici u individualnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava mogu biti fizička ili pravna lica.

2. Kolektivno ostvarivanje

2.1. Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava

Član 152.

Autorsko i srodna prava kolektivno se ostvaruju preko organizacije za kolektivno ostvarivanje tih prava (u daljem tekstu: organizacija).

Organizacija se ne osniva radi sticanja dobiti.

Organizacija je specijalizovana za ostvarivanje određenih vrsta prava povodom određenih predmeta zaštite, u skladu sa statutom.

Član 153.

Nosioci autorskog, odnosno srodnih prava preko organizacije kolektivno ostvaruju isključiva imovinska autorska, odnosno srodna prava, kao i pravo na potraživanje naknade za sva svoja dela, odnosno predmete srodnog prava.

U slučaju ostvarivanja isključivih imovinskih prava, nosioci autorskog, odnosno srodnih prava ugovorom na isključiv način ustupaju svoja prava organizaciji, sa nalogom da ona u svoje ime a za njihov račun zaključuje ugovore sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava (u daljem tekstu: korisnici) o neisključivom ustupanju tih prava.

U slučaju ostvarivanja prava na naknadu, nosioci autorskog, odnosno srodnih prava daju nalog organizaciji da u svoje ime a za njihov račun naplati naknadu od korisnika.

Organizacija ima pravo da vrši kontrolu nad iskorišćavanjem predmeta zaštite sa njenog repertoara.

Organizacija ima pravo da pred sudom i drugim organima štiti prava koja su joj nosioci autorskog, odnosno srodnih prava poverili na kolektivno ostvarivanje.

Na zahtev organizacije, nadležni organi koji vode evidenciju o podacima koji su od značaja za utvrđivanje iznosa naknada, dužni su da te podatke daju na uvid organizaciji.

2.2. Osnivanje organizacije

Član 154.

Organizaciju osnivaju autori, odnosno nosioci autorskog ili srodnih prava, odnosno njihova udruženja (u daljem tekstu: osnivači).

Član 155.

Osnivački akt organizacije je ugovor o osnivanju.

Osnivački akt organizacije koju osniva jedno udruženje je odluka o osnivanju.

Član 156.

Organizacija ne može da obavlja ni jednu drugu delatnost osim delatnosti iz člana 153. ovog zakona.

Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, organizacija može da:

1) vrši delatnost kojom se ostvaruju umetnički, stručni ili socijalni interesi nosilaca prava;

2) obavlja pojedine administrativno-tehničke usluge u ime i za račun druge organizacije, na osnovu pisanog ugovora.

Član 157.

Osnivači organizacije su dužni da od nadležnog organa pribave dozvolu za obavljanje delatnosti organizacije.

Samo jedna organizacija može dobiti dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskog odnosno srodnih prava za istu vrstu prava na istoj vrsti dela, odnosno predmeta srodnog prava.

Uz zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje delatnosti osnivači podnose osnivački akt organizacije, statut, izvod iz registra pravnih lica, ukoliko su osnivači pravna lica, dokaz o poslovnom sedištu organizacije, podatke o broju autora, odnosno nosilaca prava koji su ovlastili organizaciju da ostvaruje prava na njihovim delima, odnosno predmetima srodnih prava, popis dela, odnosno predmeta srodnih prava koji će činiti repertoar organizacije, dokaze o ispunjenosti kadrovskih, tehničkih i organizacionih pretpostavki za efikasno kolektivno ostvarivanje prava koja su im poverena i dokaz o uplati propisane administrativne takse, koja je prihod budžeta Republike Srbije.

Član 158.

Dozvola za obavljanje delatnosti se izdaje organizaciji koja je podnela zahtev u skladu sa članom 157. stav 3. ovog zakona, ukoliko ispunjava sledeće uslove:

1) ima sedište u Republici Srbiji;

2) njeni osnivači predstavljaju većinu nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava iz oblasti na koju se odnosi delatnost organizacije, a imaju prebivalište u Republici Srbiji ili su njeni državljani;

3) ima kadrovske, finansijske, tehničke i organizacione pretpostavke da može efikasno da ostvaruje prava domaćih i stranih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u Republici Srbiji, odnosno domaćih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u inostranstvu iz oblasti na koju se odnosi njena delatnost.

4) osnivački akt i statut organizacije su u skladu sa odredbama ovog zakona.

Član 159.

Smatraće se da organizacija ispunjava uslove iz člana 158. stav 1. tačka 3. ovog zakona ako ima:

1) poslovni prostor opremljen uobičajenom komunikacijskom i informatičkom opremom;

2) zaposlenu osobu koja ima završen pravni fakultet i najmanje dve godine stručnog iskustva i znanje jednog svetskog jezika;

3) zaposlenu osobu koja ispunjava propisane uslove za vođenje računovodstva i ima najmanje dve godine stručnog iskustva na poslovima organizovanja i vođenja računovodstva.

Stručna sprema i znanje jezika dokazuje se odgovarajućim ispravama, a stručno iskustvo dokumentacijom iz koje je vidljivo gde je i na kojim poslovima iskustvo stečeno.

Član 160.

Nadležni organ dužan je da donese rešenje o izdavanju dozvole za obavljanje delatnosti, odnosno rešenje o odbijanju zahteva u roku od 30 dana od dana podnošenja urednog zahteva za izdavanje dozvole za obavljanje delatnosti.

Ukoliko je podneti zahtev za izdavanje dozvole neuredan u smislu čl. 157. i 159. ovog zakona ili dostavljeni osnivački akt ili statut sadrže odredbe koje nisu u skladu sa odredbama ovog zakona, nadležni organ će pozvati podnosioca zahteva da u roku od 15 dana od dana prijema primedbi uredi podneti zahtev prema iznetim primedbama.

Ukoliko u ostavljenom roku podnosilac zahteva ne uredi svoj zahtev u skladu sa primedbama nadležnog organa, nadležni organ će zahtev odbaciti.

Rešenjem o izdavanju dozvole za obavljanje delatnosti organizacija stiče pravo da u trajanju od pet godina od dana izdavanja rešenja obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog, odnosno srodnih prava.

Organizacija ima pravo da neograničeni broj puta zahteva obnovu dozvole za obavljanje delatnosti, na način i u postupku propisanom ovim zakonom za pribavljanje dozvole.

Odluke nadležnog organa iz st. 1. i 3. ovog člana su konačne i protiv njih se može pokrenuti upravni spor.

Član 161.

Organizacija stiče svojstvo pravnog lica upisom u registar u koji se upisuju udruženja u skladu sa zakonom koji uređuje pravni položaj udruženja.

Uz prijavu za upis u registar iz stava 1. ovog člana osnivači organizacije su dužni da podnesu rešenje nadležnog organa o izdavanju dozvole za obavljanje delatnosti.

Brisaće se iz registra iz stava 1. ovog člana i iz evidencije iz člana 163. ovog zakona organizacija koja pre isteka perioda iz člana 160. stav 4. ovog zakona ne obnovi dozvolu za obavljanje delatnosti ili kojoj dozvola za obavljanje delatnosti bude oduzeta na osnovu člana 162. ovog zakona nakon sprovedenog postupka likvidacije ili stečaja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupak likvidacije ili stečaja udruženja.

Član 162.

Nadležni organ oduzeće organizaciji dozvolu za obavljanje delatnosti kad utvrdi:

1) da je dozvola za obavljanje delatnosti izdata na osnovu neistinitih podataka;

2) da je organizacija prestala da ispunjava neki od propisanih uslova za izdavanje dozvole iz člana 158. ovog zakona;

3) da organizacija teže i ponovljeno krši odredbe ovog zakona;

4) da organizacija nije ispunila svoju obavezu iz člana 187. ovog zakona.

Pre oduzimanja dozvole za obavljanje delatnosti, iz razloga navedenih u stavu 1. tač. 2, 3. i 4. ovog člana nadležni organ će pismenim putem ukazati na nepravilnosti u radu organizacije, naložiće mere za otklanjanje nepravilnosti i odrediti rok za njihovo otklanjanje.

Rešenje o oduzimanju dozvole iz stava 1. ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

O izdavanju rešenja iz stava 1. ovog člana nadležni organ obavestiće nadležni organ koji vodi registar u koji je organizacija upisana.

Rešenje o izdavanju, obnovi i oduzimanju dozvole za obavljanje delatnosti objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Član 163.

Organizacija se upisuje u evidenciju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava koju vodi nadležni organ.

U evidenciju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava iz stava 1. ovog člana upisuje se: naziv i sedište organizacije, delatnost organizacije, datum upisa, obnove upisa i brisanja organizacije iz evidencije, ugovori o saradnji sa inostranim organizacijama i podaci o članstvu u međunarodnim organizacijama.

O promenama činjenica koje se upisuju u evidenciju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, organizacija je dužna da obavesti nadležni organ u roku od 15 dana od dana nastanka promene.

Promene iz stava 3. ovog člana upisuju se u evidenciju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Podaci iz evidencije organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava dostupni su svim zainteresovanim licima.

2.3. Organi organizacije

Član 164.

Organizacijom upravljaju njeni osnivači i članovi u skladu sa statutom organizacije.

Organi organizacije su: skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor.

2.4. Opšti akti organizacije

Član 165.

Opšti akti organizacije su: statut, tarifa, plan raspodele i drugi opšti akti kojima se uređuju određena pitanja iz delatnosti organizacije.

Statut je osnovni akt organizacije i drugi opšti akti moraju biti u saglasnosti sa njim.

Pojedinačni akti koje donose organi i ovlašćeni pojedinci u organizaciji moraju biti u skladu sa opštim aktom organizacije.

Član 166.

Statut organizacije sadrži odredbe o vrsti i predmetu prava koja se na kolektivan način ostvaruju preko organizacije.

Statut organizacije donosi skupština organizacije.

Član 167.

Plan raspodele sadrži kriterijume na osnovu kojih organizacija raspodeljuje nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava prihod koji je u vidu naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite prikupila od korisnika.

Načela plana raspodele su: srazmernost, primerenost i pravičnost, zavisno od: vrste predmeta zaštite, načina iskorišćavanja predmeta zaštite, obima iskorišćavanja predmeta zaštite i drugih ciljeva utvrđenih aktima organizacije.

Plan raspodele utvrđuje skupština organizacije.

Član 168.

U skladu sa statutom i odlukama svojih organa organizacija izdvaja deo prihoda prikupljenog od korisnika za pokriće troškova svog rada.

2.5 Pojam tarife

Član 169.

Tarifa je opšti akt organizacije kojim se utvrđuje visina i način određivanja naknade koju organizacija naplaćuje korisnicima za pojedine oblike iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava i obveznicima plaćanja posebne naknade.

2.5.1 Pravila za određivanje tarife

170.

Tarifa mora da bude primerena vrsti i načinu iskorišćavanja autorskog dela, odnosno predmeta srodnog prava.

Ako je iskorišćavanje predmeta zaštite nužno za obavljanje delatnosti korisnika (u slučaju emitovanja ili koncertnih korišćenja predmeta zaštite i sl.) tarifa se određuje po pravilu u procentualnom iznosu od prihoda koji korisnik ostvaruje obavljajući delatnost u okviru koje iskorišćava predmete zaštite. Taj iznos mora da bude u srazmeri sa značajem koji za prihode korisnika ima iskorišćavanje predmeta zaštite sa repertoara organizacije.

Ako iskorišćavanjem predmeta zaštite korisnik iz stava 2. ovog člana ne ostvaruje prihod, tarifa se određuje u procentualnom iznosu od troškova potrebnih za obavljanje delatnosti u okviru koje se iskorišćavaju predmeti zaštite, vodeći računa o značaju koji iskorišćavanje predmeta zaštite ima za delatnost korisnika.

Uz naknade koje su određene na način propisan st. 2. i 3. ovog člana, tarifom se određuju i najniži iznosi naknada za iskorišćavanje predmeta zaštite sa repertoara organizacije.

Prilikom određivanja tarife uzimaju se u obzir tarife kolektivnih organizacija država čiji je bruto društveni proizvod približne vrednosti bruto društvenom proizvodu Republike Srbije.

Član 171.

Ako iskorišćavanje predmeta zaštite nije nužno za obavljanje delatnosti korisnika već samo korisno ili prijatno (na primer u slučaju prevoznih sredstava, smeštajnih i ugostiteljskih objekata, trgovinskih i zanatskih radnji, tržnih centara, izložbenih prostora, i tome slično) i pod uslovom da je određivanje takve tarife u procentualnom iznosu nemoguće ili nerazumno teško, tarifa se može odrediti u paušalnom iznosu.

Prilikom određivanja visine paušalne naknade vodiće se računa o:

1) vrsti i načinu iskorišćavanja predmeta zaštite;

2) geografskoj lokaciji sedišta korisnika;

3) vrsti i veličini prostora u kojem se koriste predmeti zaštite;

4) trajanju i obimu iskorišćavanja i cenama usluga korisnika.

Član 172.

Ako se iskorišćavanje autorskih dela vrši zajedno sa iskorišćavanjem predmeta srodnih prava, odnosno ako za jedno iskorišćavanje ima više nosilaca prava, tarife se određuju srazmerno.

Za određivanje srazmere između tarifa naknada za autorsko pravo i srodna prava merodavna je uobičajena međunarodna praksa.

2.5.2 Pregovori i sporazum o tarifi

2.5.2.1 Pregovori o tarifi

Član 173.

Organizacija inicira pregovore o tarifi objavom poziva udruženjima korisnika i individualnim korisnicima u „Službenom glasniku Republike Srbije”, na svojoj internet stranici i u jednom visokotiražnom dnevnom listu.

2.5.2.2 Sporazum o tarifi

Član 174.

Tarifa se, nakon obavljenih pregovora između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika, određuje sporazumom u pisanoj formi. Kao reprezentativno smatra se ono udruženje korisnika koje na teritoriji Republike Srbije predstavlja većinu korisnika iz određene delatnosti, odnosno ono kome je reprezentativnost priznata na osnovu drugih propisa. Ako nema takvog udruženja, reprezentativnost će se utvrđivati na osnovu broja korisnika koje udruženje predstavlja, aktivnosti udruženja, stepena organizovanosti udruženja i slično.

Tarifa se može odrediti i sporazumom u pisanoj formi između organizacije i individualnog korisnika ako je prema prirodi poslovanja takvog korisnika on jedini koji obavlja tu vrstu delatnosti u Republici Srbiji. Na individualnog korisnika shodno se primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na reprezentativno udruženje korisnika.

Ustanove javnog radiodifuznog servisa su individualni korisnici sa kojima, u smislu stava 2. ovog člana, organizacije određuju tarifu sporazumom u pisanoj formi.

Tarifu određenu na način iz st. 1. i 2. ovog člana, organizacija objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”, a tarifa stupa na snagu osmog dana od dana objave.

Do okončanja postupka određivanja tarife na način predviđen ovim članom naknada se plaća prema postojećoj tarifi.

2.5.2.3 Obavezna sadržina pismenog sporazuma

Član 175.

Pismeni sporazum iz člana 174. mora da sadrži:

1) iznos naknade za iskorišćavanje autorskih dela, odnosno predmeta srodnih prava sa repertoara organizacije;

2) uslove za korišćenje autorskih dela odnosno predmeta srodnih prava sa repertoara organizacije;

3) rok i način naplate naknade;

4) okolnosti korišćenja zbog kojih se visina određene naknade u tarifi uvećava ili smanjuje.

2.5.2.4 Određivanje predloga tarife od strane Upravnog odbora organizacije

Član 176.

Ako u roku od 60 dana od dana objave poziva iz člana 173. ovog zakona ne bude postignut sporazum ili nema reprezentativnog udruženja korisnika iz određene delatnosti u okviru koje se koristi predmet zaštite, predlog tarife određuje upravni odbor organizacije. Tako određen predlog tarife dostavlja se Komisiji za autorsko i srodna prava (u daljem tekstu: Komisija) na mišljenje.

Do okončanja postupka određivanja tarife na način predviđen ovim članom naknada se plaća prema postojećoj tarifi.

2.5.2.5 Određivanje jedinstvene tarife za ostvarivanje prava iz čl. 117. i 127. ovog zakona

Član 177.

Jedinstvena tarifa za ostvarivanje prava iz čl. 117. i 127. ovog zakona određuje se sporazumom u pisanoj formi između organizacije proizvođača fonograma i organizacije interpretatora s jedne strane, i reprezentativnog udruženja korisnika s druge strane.

Organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora zajednički iniciraju pregovore o jedinstvenoj tarifi i zajednički pregovaraju sa reprezentativnim udruženjem korisnika u postupku i na način određen čl. 173. i 174. ovog zakona.

Jedinstvenu tarifu određenu na način propisan stavom 1. ovog člana organizacije zajednički objavljuju u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Tarifa stupa na snagu osmog dana od dana objave u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Ukoliko u roku od 60 dana od dana objave poziva iz člana 173. ovog zakona nije postignut sporazum iz stava 1. ovog člana, predlog jedinstvene tarife određuju upravni odbori organizacija na osnovu pismenog sporazuma.

Predlog jedinstvene tarife dostavlja se Komisiji na mišljenje.

2.5.2.6 Određivanje jedinstvene tarife za ostvarivanje prava na posebnu naknadu

Član 178.

Jedinstvena tarifa za ostvarivanje prava na posebnu naknadu iz čl. 39. i 146. ovog zakona koja se plaća od prve prodaje ili uvoza u Republiku Srbiju uređaja za tonsko i vizuelno snimanje i praznih nosača zvuka, slike i teksta, određuje se sporazumom u pisanoj formi između organizacija koje ostvaruju prava onih nosilaca autorskog i srodnih prava kojima je ovim zakonom dato pravo na posebnu naknadu s jedne strane i reprezentativnog udruženja proizvođača, odnosno uvoznika uređaja za tonsko i vizuelno snimanje i proizvođača, odnosno uvoznika praznih nosača zvuka, slike i teksta.

Organizacije iz stava 1. ovog člana zajednički iniciraju pregovore o jedinstvenoj tarifi, zajednički pregovaraju u postupku i na način određen čl. 173. i 174. ovog zakona i zajednički objavljuju jedinstvenu tarifu iz stava 1. ovog člana u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Jedinstvena tarifa određena na način propisan st. 1. i 2. ovog člana stupa na snagu osmog dana od dana objave u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Ukoliko u roku od 60 dana od dana objave poziva iz člana 173. ovog zakona nije postignut sporazum iz stava 1. ovog člana, predlog jedinstvene tarife iz stava 1. ovog člana određuju upravni odbori organizacija na osnovu pisanog sporazuma.

Predlog jedinstvene tarife dostavlja se Komisiji na mišljenje.

Naplatu posebne naknade iz stava 1. ovog člana vrši organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih muzičkih prava uz prethodno postignut pismeni sporazum sa organizacijama koje su učestvovale u pregovorima o jedinstvenoj tarifi o visini troškova naplate posebne naknade i režimu raspodele posebne naknade između organizacija iz ovog stava.

Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih muzičkih prava dužna je da ukupno ubranu posebnu naknadu, po odbitku sporazumno određenih troškova naplate posebne naknade, raspodeli autorima i preda organizacijama interpretatora i proizvođača fonograma odnosno videograma na sledeći način: 40% autorima, 30% interpretatorima i 30% proizvođačima fonograma i proizvođačima videograma.

2.6. Shodna primena drugih zakona

Član 179.

Na organizaciju shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje pravni položaj udruženja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

2.7. Obaveze organizacije

Član 180.

U poslovanju organizacije sa korisnicima postoji pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su obuhvaćeni njenom delatnošću.

Nosilac autorskog, odnosno srodnog prava koji nije sa organizacijom zaključio ugovor iz člana 153. ovog zakona može da obavesti organizaciju, pismenim obaveštenjem, da će svoja prava ostvarivati individualno, osim u slučajevima iz člana 29. stav 2, čl. 39, 40, 117, 127, 142. i 146. ovog zakona kojima je propisano obavezno kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Organizacija je dužna da korisnike izvesti o imenima nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava iz stava 2. ovog člana.

Nosioce autorskog, odnosno srodnih prava, koji nisu obavestili organizaciju da svoja prava žele da ostvaruju individualno, organizacija je dužna da prilikom raspodele naknade tretira ravnopravno sa nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava koji imaju sa organizacijom ugovor iz člana 153. ovog zakona.

Član 181.

Organizacija je dužna da korisnike i zainteresovanu javnost redovno obaveštava preko masovnih medija i objavom u elektronskoj formi na svojoj internet stranici o sledećem:

kategorijama nosilaca prava koje predstavlja;

imovinskim pravima koja ostvaruje;

3) kategorijama korisnika predmeta zaštite i drugim fizičkim ili pravnim licima koji su obveznici plaćanja naknade;

4) sadržini opštih akata organizacije (statut, tarifa, plan raspodele i dr.);

5) broju i listi bilateralnih ugovora zaključenih sa inostranim organizacijama;

6) podacima o ovlašćenim zastupnicima organizacije;

7) radnom vremenu organizacije.

Organizacija je dužna da svakom korisniku ili drugom licu koje ima pravni interes, pruži obaveštenje o svom repertoaru i o uslovima pod kojim ostvaruje autorsko odnosno srodna prava.

Član 182.

Organizacija je dužna da pored podataka iz člana 181. ovog zakona sledeće podatke učini dostupnim članovima organizacije putem svoje internet stranice:

listu članova skupštine, upravnog odbora i nadzornog odbora;

godišnji izveštaj o poslovanju;

3) informacije o zasedanju skupštine (datum, vreme, mesto zasedanja, dnevni red, odluke skupštine);

4) odluke upravnog odbora i nadzornog odbora.

Član 183.

Organizacija je dužna da sa svakim zainteresovanim korisnikom, odnosno udruženjem korisnika pod ravnopravnim i primerenim uslovima zaključi ugovor o neisključivom ustupanju prava iskorišćavanja predmeta zaštite sa njenog repertoara.

Ugovor iz stava 1. ovog člana sadrži naročito: vrstu predmeta zaštite, način iskorišćavanja predmeta zaštite, visinu i način plaćanja naknade organizaciji, vreme trajanja ugovora.

Član 184.

Organizacija je dužna da nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava, koji su sa njom zaključili ugovor iz člana 153. ovog zakona i nosiocima autorskog i srodnih prava iz člana 180. stav 4. ovog zakona, raspodeli sav prihod ostvaren od naknade prikupljene od korisnika, izuzev sredstava određenih za pokriće troškova svog rada, a u skladu sa planom raspodele.

Izuzetno, statutom organizacije može se izričito predvideti da se određeni deo tih sredstava izdvoji za kulturne namene, kao i za unapređenje penzijskog, zdravstvenog ili socijalnog statusa članova organizacije. Visina tako izdvojenih sredstava ne sme biti veća od 10% neto prihoda organizacije.

Član 185.

Raspodela iz člana 184. ovog zakona mora biti zasnovana na preciznim podacima o iskorišćavanju predmeta zaštite.

Ukoliko preciznih podataka o iskorišćavanju predmeta zaštite nema, odnosno ukoliko bi prikupljanje preciznih podataka predstavljalo za organizaciju neprihvatljiv organizacioni i finansijski teret, dozvoljeno je da se plan raspodele zasnuje na procenama koje proizilaze iz relevantnih i proverljivih činjenica.

Član 186.

Organizacija, na osnovu ugovora sa odgovarajućim inostranim organizacijama, obezbeđuje kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava domaćih nosilaca u inostranstvu, kao i stranih nosilaca u Republici Srbiji.

Obavezu iz stava 1. ovog člana organizacija je dužna da ispuni u roku od pet godina od dana sticanja prve dozvole za obavljanje delatnosti.

2.8. Obaveze korisnika

Član 187.

Korisnici su dužni da u skladu sa članom 183. ovog zakona od organizacije pribave prava za iskorišćavanje predmeta zaštite pre početka korišćenja predmeta zaštite.

Korisnici su dužni da obaveštavaju organizaciju o nazivu predmeta zaštite, učestalosti i obimu iskorišćavanja, kao i o drugim okolnostima koje su relevantne za obračun naknade koja se prema tarifi plaća.

Podaci iz stava 2. ovog člana dostavljaju se organizaciji u roku od 15 dana od dana početka korišćenja predmeta zaštite, na način i u formi određenoj opštim aktima organizacije.

Korisnici koji su na osnovu ovog zakona ovlašćeni da iskorišćavaju predmete zaštite bez dozvole nosioca prava a uz obavezu plaćanja naknade, dostavljaju podatke iz stava 2. ovog člana jedanput mesečno na način i u formi određenoj opštim aktima organizacije.

Organizacije za radiodifuziju su dužne da jednom mesečno dostavljaju popis emitovanih predmeta zaštite organizacijama čije predmete zaštite iskorišćavaju na način i u formi određenoj opštim aktima organizacije.

Korisnici su dužni da ovlašćenim licima organizacije, u toku kontrole iskorišćavanja predmeta zaštite, omoguće uvid u dokumentaciju i podatke relevantne za obračun naknade koja se prema tarifi plaća.

Za obaveze korisnika solidarno odgovaraju: lice koje koristi predmet zaštite, vlasnik, držalac i zakupac prostora u kojem je predmet zaštite korišćen, kao i organizator aktivnosti u kojoj je došlo do korišćenja predmeta zaštite.

U slučaju spora između organizacije i korisnika oko visine naknade, korisnik je dužan da plaća organizaciji iznos predviđen prethodno važećom tarifom, do pravosnažnog okončanja spora. Ako se sporni iznos odnosi na tarifni stav koji nije postojao u prethodno važećoj tarifi, korisnik je dužan da plaća organizaciji iznos predviđen novom tarifom u poseban fond koji se ne raspodeljuje nosiocima prava, do pravosnažnog okončanja spora.

2.9. Nadzor nad radom organizacije

Član 188.

Nadzor nad radom organizacije vrši nadležni organ koji kontroliše da li organizacija obavlja svoje poslove u skladu sa izdatom dozvolom i u skladu sa odredbama ovog zakona.

Radi ostvarivanja nadzora organizacija je dužna da dostavlja nadležnom organu:

1) godišnji izveštaj o poslovanju, godišnji obračun i izveštaj ovlašćenog revizora;

2) sporazume između organizacije i reprezentativnih udruženja korisnika;

3) izmene statuta, tarife i njihove izmene, plan raspodele naknade i njegove izmene, ugovore sa odgovarajućim inostranim organizacijama, sudske i upravne odluke u kojima je organizacija jedna od strana;

Organizacija dostavlja dokumenta i podatke iz stava 2. ovog člana u roku od 15 dana od dana njihovog usvajanja, odnosno dobijanja izveštaja, odnosno od dana nastanka promene.

Član 189.

Organizacija je dužna da za svaku poslovnu godinu, u roku od šest meseci od njenog završetka, usvoji odnosno pribavi:

1) godišnje izveštaje organa upravljanja i nadzornih organa o iznosu naplaćenih naknada, njihovoj raspodeli, poslovanju kolektivne organizacije, izvršavanju sporazuma zaključenih sa reprezentativnim udruženjima korisnika i o izvršavanju ugovora sklopljenih sa inostranim organizacijama;

2) izveštaj ovlašćenog revizora;

3) predlog finansijskog plana organizacije za narednu godinu koji uključuje plan troškova njenog poslovanja.

Odredbe ovog člana ne utiču na obaveze koje organizacija ima prema drugim propisima u pogledu finansijskog poslovanja, izveštavanja i revizije.

Član 190.

Godišnji izveštaj o poslovanju, godišnji obračun i knjigovodstvo moraju biti predmet revizije.

Reviziju poslovanja organizacije može obaviti samo ovlašćeni revizor, u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija.

Na izveštaj revizora shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje računovodstvo i revizija.

Član 191.

Nadležni organ ima pravo da njegovi predstavnici prisustvuju sednicama organa organizacije, kao i pravo uvida u poslovne knjige i drugu poslovnu dokumentaciju.

Predstavnik nadležnog organa ima pravo da na sednicama organa organizacije iznosi mišljenje o svim pitanjima koja se odnose na poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava i na poštovanje zakonskih propisa, bez prava glasa.

Nadležni organ može zahtevati od organizacije pismeni odgovor u vezi pitanja koja se odnose na delatnost i poslovanje organizacije.

Ako utvrdi nepravilnosti u radu organizacije nadležni organ će ukazati na njih, naložiti sprovođenje mera za njihovo otklanjanje i odrediti rok za otklanjanje nepravilnosti.

V. KOMISIJA ZA AUTORSKO I SRODNA PRAVA

1. Komisija za autorsko i srodna prava

Član 192.

Komisija za autorsko i srodna prava je stručno telo ovlašćeno da u oblasti ostvarivanja autorskog i srodnih prava daje mišljenje o predlogu tarife koji predlažu organizacije.

Komisija nije stalno telo.

1.1. Sastav Komisije

Član 193.

Komisiju čine predsednik i četiri člana.

Predsednik i članovi Komisije imenuju se iz reda istaknutih stručnjaka koji svojim dosadašnjim radom i poznavanjem problema primene autorskog i srodnih prava mogu da doprinesu ostvarivanju ciljeva zbog kojih je Komisija osnovana.

1.2. Imenovanje Komisije

Član 194.

Predsednika i članove Komisije imenuje Vlada na predlog rukovodioca nadležnog organa. Pored predsednika i članova, imenuju se i zamenik predsednika i dva zamenika članova Komisije koji moraju ispunjavati uslove predviđene članom 193. ovog zakona.

Radi pripreme predloga iz stava 1. ovog člana rukovodilac nadležnog organa u „Službenom glasniku Republike Srbije”, na svojoj internet stranici i u jednom visokotiražnom dnevnom listu, objavljuje javni poziv organizacijama i reprezentativnim udruženjima korisnika da predlože kandidate za članove Komisije i njihove zamenike i to: po dva člana Komisije i jednog zamenika člana Komisije. Predsednika i zamenika predsednika predlaže nadležni organ.

Organizacije i reprezentativna udruženja korisnika mogu u roku od 30 dana od dana objave javnog poziva iz stava 2. ovog člana dostaviti nadležnom organu pismene, obrazložene predloge za kandidate za članove Komisije i njihove zamenike.

Na osnovu dobijenih predloga iz stava 3. ovog člana nadležni organ predlaže Vladi sastav Komisije.

Ukoliko nadležni organ smatra da predloženi kandidati ne ispunjavaju uslove iz člana 193. ovog zakona može još jednom ponoviti javni poziv.

Mandat predsednika i članova Komisije, kao i njihovih zamenika traje četiri godine. Po isteku mandata predsednika i članova Komisije, kao i njihovih zamenika, nadležni organ ponovo sprovodi postupak predlaganja prema odredbama ovog člana.

Predsednik i članovi Komisije, kao i njihovi zamenici kojima je mandat istekao, mogu biti ponovo imenovani.

1.3. Prestanak funkcije predsednika ili člana Komisije

Član 195.

Član Komisije može da bude razrešen dužnosti pre isteka vremena za koje je imenovan ako:

1) ne obavlja svoju dužnost na savestan ili nepristrasan način;

2) trajno izgubi sposobnost obavljanja dužnosti zbog bolesti ili drugih opravdanih razloga;

3) iz drugih opravdanih razloga sam zatraži da bude razrešen.

Člana Komisije razrešava Vlada.

1.4. Sporedni poslovi i administrativna pomoć

Član 196.

Nadležni organ obezbeđuje radni prostor i opremu za rad Komisije i pruža joj neophodne administrativno-tehničke uslove za rad.

Nadležni organ obavlja sve računovodstvene poslove u vezi isplate naknade za rad članovima Komisije.

1.5. Pokretanje postupka pred Komisijom za autorsko i srodna prava

Član 197.

Postupak za dobijanje mišljenja o predlogu tarife organizacija pokreće pisanim zahtevom koji podnosi Komisiji najkasnije u roku od 90 dana od dana objave poziva iz člana 173. ovog zakona.

Ako su predlog jedinstvene tarife sporazumno odredile dve ili više organizacija, onda te organizacije zajednički pokreću postupak za dobijanje mišljenja o predlogu jedinstvene tarife pred Komisijom.

1.5.1. Sadržaj zahteva za dobijanje mišljenja o predlogu tarife

Član 198.

Zahtev za dobijanje mišljenja o predlogu tarife mora da sadrži:

1) podatke o podnosiocu, odnosno podnosiocima zahteva;

2) predlog tarife;

3) ako su se vodili pregovori, navode o dosadašnjem toku i rezultatima pregovora o tarifi, kao i obrazloženje zašto nije postignut sporazum o tarifi.

Zahtev za dobijanje mišljenja o predlogu tarife dostavlja se u dva primerka.

1.6. Postupak pred Komisijom

Član 199.

Jedan primerak zahteva iz člana 198. ovog zakona Komisija dostavlja reprezentativnom udruženju korisnika, odnosno individualnom korisniku i poziva ga da se na njega izjasni u roku od 30 dana od dana njegovog prijema.

Ukoliko se reprezentativno udruženje korisnika ne izjasni u ostavljenom roku na dostavljeni zahtev, Komisija daje mišljenje, na osnovu podnetog zahteva.

Komisija može da zakaže konsultacije sa predstavnicima organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika ukoliko smatra da je to potrebno.

1.7. Mišljenje Komisije

Član 200.

Mišljenje Komisje iz člana 192. ovog zakona sadrži ocenu o tome da li predlog tarife organizacije obuhvata ona prava za koja ta organizacija ima dozvolu za kolektivno ostvarivanje izdatu od strane nadležnog organa i da li je naknada određena u skladu sa pravilima za određivanje tarife propisanim ovim zakonom.

Komisija daje mišljenje na sednici, većinom glasova Komisije. Mišljenje Komisije potpisuje predsednik Komisije.

Mišljenje iz stava 1. ovog člana Komisija daje u roku od 60 dana od dana prijema zahteva iz člana 198. ovog zakona.

Mišljenje se dostavlja organizaciji i reprezentativnom udruženju korisnika, odnosno individualnom korisniku.

Organizacija objavljuje tarifu u „Službenom glasniku Republike Srbije” u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja ukoliko je Komisija u svom mišljenju ocenila da predlog tarife obuhvata ona prava za koja ta organizacija ima dozvolu za kolektivno ostvarivanje izdatu od strane nadležnog organa i da je naknada određena u skladu sa pravilima za određivanje tarife propisanim ovim zakonom.

Ukoliko je Komisija mišljenja da predlog tarife ne obuhvata ona prava za koja ta organizacija ima dozvolu za kolektivno ostvarivanje izdatu od strane nadležnog organa ili da naknada nije određena u skladu sa pravilima za određivanje tarife propisanim ovim zakonom, organizacija je dužna da u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja Komisije iz ovog stava, ponovi pregovore sa reprezentativnim udruženjem korisnika, ili da u istom roku dostavi novi predlog tarife Komisiji na mišljenje.

1.8. Troškovi postupka pred Komisijom

Član 201.

Predsednik i članovi Komisije imaju pravo na naknadu za svoj rad. Naknadu snose stranke koje učestvuju u postupku pred Komisijom, u podjednakim delovima.

Visina naknade za rad člana Komisije iznosi 20% osnovne mesečne plate sudije okružnog suda, za postupanje po jednom zahtevu za mišljenje o predlogu tarife, a visina naknade za rad predsednika Komisije jednaka je naknadi člana, uvećana za 10%.

Vlada će posebnim propisom urediti način plaćanja naknade za rad Komisije.

VI. EVIDENCIJA AUTORSKIH DELA

I PREDMETA SRODNIH PRAVA

Član 202.

Radi obezbeđenja dokaza nosioci autorskog i srodnih prava mogu da deponuju primerke svojih dela i predmeta srodnih prava kod nadležnog organa.

Primerci dela i predmeta srodnih prava koji se deponuju moraju biti u formi pisanog dokumenta (rukopis, štampani tekst, muzička partitura), zvučnog, vizuelnog ili audiovizuelnog zapisa ili u digitalnoj formi.

Nadležni organ vodi evidenciju za svaku vrstu autorskih dela i predmeta srodnih prava.

Nosilac autorskog i srodnih prava dužan je da prilikom deponovanja i unošenja u evidenciju autorskog dela ili predmeta zaštite srodnog prava da istiniti i potpun podatak o svom autorskom delu i predmetu zaštite srodnog prava.

Podaci u evidenciji smatraju se istinitim dok se suprotno ne dokaže.

Savesno lice koje je povredilo tuđe autorsko ili srodno pravo uzdajući se u tačnost podataka u evidenciji ne odgovara za naknadu štete zbog povrede tog prava.

Unošenje u evidenciju i deponovanje primeraka autorskih dela i predmeta srodnih prava ni na koji način ne utiče na nastanak i trajanje prava koja su utvrđena ovim zakonom.

Sadržaj evidencije iz stava 3. ovog člana i uslove koje treba da ispunjavaju primerci dela i predmeta srodnih prava koji se deponuju uređuju se posebnim propisom.

Član 203.

Za unošenje u evidenciju i deponovanje primeraka autorskih dela i predmeta srodnih prava plaća se propisana taksa.

VII. ZAŠTITA AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA

Član 204.

Povredu autorskog ili srodnog prava predstavlja neovlašćeno vršenje bilo koje radnje koja je obuhvaćena isključivim pravima nosioca autorskog ili srodnog prava, neplaćanje naknade propisane ovim zakonom ili ugovorom, kao i neizvršavanje drugih obaveza prema nosiocu autorskog ili srodnog prava, propisanih ovim zakonom.

Član 205.

Nosilac autorskog prava, interpretator, proizvođač fonograma, proizvođač videograma, proizvođač emisije, proizvođač baze podataka i sticalac isključivih ovlašćenja na autorska i srodna prava može tužbom da zahteva naročito:

1) utvrđenje povrede prava;

2) prestanak povrede prava;

3) uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda prava, uključujući i primerke predmeta zaštite, njihove ambalaže, matrice, negative i slično;

4) uništenje ili preinačenje alata i opreme uz pomoć kojih su proizvedeni predmeti kojima je izvršena povreda prava, ako je to neophodno za zaštitu prava;

5) naknadu imovinske štete;

6) objavljivanje presude o trošku tuženog.

Autor, odnosno interpretator ima pravo na tužbu za naknadu neimovinske štete zbog povrede svojih moralnih prava.

Odredba stava 1. tačke 3. ovog člana ne odnosi se na:

1) građevinski realizovana dela arhitekture;

2) razdvojive delove predmeta kojim je izvršena povreda prava, ako proizvodnja tih delova i njihovo stavljanje u promet nisu protivzakoniti.

Umesto zahteva za uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda prava tužilac može zahtevati da mu se predaju ti predmeti.

Član 206.

Ako je povreda imovinskog prava učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom, tužilac može, umesto naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene naknade koju bi primio za konkretni oblik korišćenja predmeta zaštite, da je to korišćenje bilo zakonito.

Član 207.

Nezavisno od odredbe člana 9. stav 2. ovog zakona, ako je ime tužioca naznačeno na primerku ili drugom obliku materijalizacije autorskog dela, odnosno predmeta srodnog prava, on će se smatrati nosiocem autorskog prava na tom delu, odnosno srodnog prava na tom predmetu zaštite, dok se ne dokaže drukčije.

Postupak po tužbi zbog povrede autorskog i srodnih prava je hitan.

Član 208.

Pored slučajeva predviđenih odredbom člana 204. ovog zakona, povredu prava predstavlja i:

1) iskorišćavanje bilo kog predmeta zaštite uz upotrebu neovlašćeno umnoženih primeraka tog predmeta zaštite, odnosno na osnovu neovlašćene emisije;

2) držanje u komercijalne svrhe primeraka autorskog dela ili predmeta srodnog prava, ako držalac zna ili ima osnova da zna da je reč o neovlašćeno proizvedenom primerku;

3) proizvodnja, uvoz, stavljanje u promet, prodaja, davanje u zakup, reklamiranje u cilju prodaje ili davanja u zakup ili držanje u komercijalne svrhe uređaja koji su prevashodno konstruisani, proizvedeni ili prilagođeni da omoguće ili olakšaju zaobilaženje bilo koje tehnološke mere, i koji nemaju drugu značajniju svrhu osim navedene;

4) zaobilaženje bilo koje tehnološke mere ili pružanje ili reklamiranje usluge kojom se to omogućava ili olakšava;

5) uklanjanje ili izmena elektronske informacije o pravima, ili stavljanje u promet, uvoz, emitovanje ili na drugi način javno saopštavanje autorskog dela ili predmeta srodnopravne zaštite sa kojeg je elektronska informacija o pravima neovlašćeno uklonjena ili izmenjena, a da pri tom počinilac zna ili ima osnova da zna da time podstiče, omogućuje, olakšava ili prikriva povredu autorskog prava ili srodnog prava.

Izraz „tehnološke mere” u smislu stava 1. ovog člana, označava svaku tehnologiju, uređaj ili deo koji je konstruisan da tokom svoje namenske upotrebe onemogući ili ograniči radnje u vezi sa autorskim delom ili drugim predmetom zaštite, za koje nosilac autorskog ili srodnog prava nije dao saglasnost;

Izraz „informacija o pravima” u smislu stava 1. ovog člana, označava svaku informaciju koja potiče od nosioca prava i koja identifikuje autorsko delo ili predmet srodnopravne zaštite, autora, odnosno nosioca prava, ili informaciju o uslovima korišćenja dela ili predmeta srodnopravne zaštite, ili bilo koji broj ili šifru koja predstavlja takvu informaciju.

Član 209.

Autorsko pravo i pravo interpretatora ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja.

Predmet prinudnog izvršenja mogu biti samo određena imovinska potraživanja koja proizlaze iz prava iz stava 1. ovog člana.

Nedovršena dela i neobjavljeni rukopisi ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja.

Član 210.

Na zahtev nosioca prava koji učini verovatnim da je njegovo autorsko ili srodno pravo povređeno, ili da će biti povređeno, sud može da odredi privremenu meru oduzimanja ili isključenja iz prometa predmeta kojima se vrši povreda, odnosno meru zabrane nastavljanja započetih radnji kojima bi se mogla izvršiti povreda.

Član 211.

Na zahtev nosioca prava koji učini verovatnim da je njegovo autorsko ili srodno pravo povređeno, odnosno da može doći do povrede tog prava ili da postoji opasnost od nastanka neotklonjive štete, kao i da postoji opravdana bojazan da će dokazi o tome biti uništeni ili da će ih kasnije biti nemoguće pribaviti, sud može odrediti meru obezbeđenja dokaza bez prethodnog obaveštenja ili saslušanja lica od koga se dokazi prikupljaju.

Obezbeđenjem dokaza, u smislu stava 1. ovog člana, smatra se pregled prostorija, knjiga, dokumenata, baza podataka i dr. kao i zaplena dokumenata i predmeta kojima je povreda izvršena, ispitivanje svedoka i veštaka.

Licu od koga se dokazi prikupljaju, sudsko rešenje o određivanju mere obezbeđenja dokaza biće uručeno u trenutku prikupljanja dokaza, a odsutnom licu čim to postane moguće.

Član 212.

Privremene mere, odnosno obezbeđenje dokaza iz čl. 210. i 211. ovog zakona mogu se tražiti i pre podnošenja tužbe.

U slučaju iz stava 1. ovog člana, rešenjem kojim se određuje privremena mera, odnosno obezbeđenje dokaza, odrediće se rok u kome mora biti podneta tužba, s tim da taj rok ne može biti kraći od 30 dana od dana donošenja rešenja o određivanju privremene mere, odnosno rešenja o određivanju obezbeđenja dokaza.

Žalba protiv rešenja kojim je sud odredio privremenu meru iz člana 210. ovog zakona ne odlaže izvršenje rešenja.

Član 213.

Sud može naložiti tuženom da da obaveštenja o trećim licima koja su povezana sa povredom ili preda dokumente koji su u vezi sa povredom.

Lice koje ne izvrši svoju obavezu iz stava 1. ovog člana odgovara za štetu koja iz toga proizađe.

Član 214.

U slučaju spora za utvrđenje prava izdavača, odnosno lica koje je objavilo delo čiji autor nije poznat, u smislu člana 13. ovog zakona sud je dužan da obezbedi da se anonimnost autora sačuva.

VIII. KAZNENE ODREDBE

Član 215.

Kazniće se za privredni prestup novčanom kaznom u iznosu od 100.000 do 3.000.000 dinara privredno društvo ili drugo pravno lice koje:

1) neovlašćeno objavi, zabeleži, umnoži ili javno saopšti na bilo koji način, u celini ili delimično, autorsko delo, interpretaciju, fonogram, videogram, emisiju ili bazu podataka, ili stavi u promet ili da u zakup ili u komercijalne svrhe drži neovlašćeno umnožene ili neovlašćeno stavljene u promet primerke autorskog dela, interpretacije, fonograma, videograma, emisije ili baze podataka (čl. 16, 20, 21,22, 25, 26, 27, 28, 29, 116, 126, 131, 136. i 140);

2) u cilju pribavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog protivpravno stavi u promet ili da u zakup primerke iz stava 1. ovog člana, za koje zna da su neovlašćeno objavljeni, zabeleženi ili umnoženi (čl. 16, 20, 21, 22, 25, 26, 27, 28, 29, 116, 126, 131, 136. i 140);

3) proizvede, uveze, stavi u promet, proda, da u zakup, reklamira u cilju prodaje ili davanja u zakup ili drži u komercijalne svrhe uređaje koji su prevashodno konstruisani, proizvedeni ili prilagođeni da omoguće ili olakšaju zaobilaženje bilo koje tehnološke mere, ili koji nemaju drugu značajniju svrhu osim navedene (član 208. stav 1. tačka 3);

4) zaobilazi bilo koju tehnološku meru ili pruža ili reklamira usluge kojima se to omogućava ili olakšava ( član 208. stav 1. tačka 4);

5) ukloni ili izmeni elektronsku informaciju o pravima, ili stavi u promet, uveze, emituje ili na drugi način javno saopšti autorsko delo ili predmet srodnopravne zaštite sa kojeg je elektronska informacija o pravima neovlašćeno uklonjena ili izmenjena, i pri tom zna ili ima osnova da zna da time podstiče, omogućuje, olakšava ili prikriva povredu autorskog prava ili srodnog prava (član 208. stav 1. tačka 5);

6) u svojstvu vlasnika građevine izvrši određene izmene na građevini koja predstavlja materijalizovani primerak dela arhitekture, a preradu dela nije prvo ponudilo autoru dela (član 38);

7) organizaciji ne dostavi ili ne dostavi u propisanom roku, podatke o nazivu predmeta zaštite, učestalosti i obimu iskorišćavanja, kao i o drugim okolnostima koje su relevantne za obračun naknade koja se prema tarifi plaća (čl. 39. stav 7. i 187. st. 2, 3, 4. i 5);

8) obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog, odnosno srodnih prava bez dozvole nadležnog organa (član 160. stav 4).

Za radnje iz stava 1. ovog člana kazniće se za privredni prestup novčanom kaznom u iznosu od 50.000 do 200.000 dinara i odgovorno lice u privrednom društvu ili drugom pravnom licu.

Predmeti izvršenja privrednih prestupa i predmeti koji su bili upotrebljeni za izvršenje privrednog prestupa iz stava 1. ovog člana biće oduzeti a predmeti izvršenja privrednih prestupa biće i uništeni.

Presuda kojom je učiniocu izrečena kazna za privredni prestup iz stava 1. ovog člana javno se objavljuje.

Član 216.

Za radnje iz člana 215. stav 1. tačke 1, 2, 3, 4, 5. i 7. ovog zakona kazniće se za prekršaj preduzetnik novčanom kaznom u iznosu od 50.000 do 500.000 dinara.

Za radnju iz člana 215. stav 1. tačka 6. ovog zakona kazniće se za prekršaj fizičko lice novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara.

Predmeti izvršenja prekršaja i predmeti koji su bili upotrebljeni za izvršenje prekršaja iz st. 1. i 2. ovog člana biće oduzeti, a predmeti izvršenja prekršaja biće i uništeni.

Član 217.

Kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 100.000 do 1.000.000 dinara privredno društvo ili drugo pravno lice koje:

1) bez navođenja imena autora ili interpretatora ili pod drugim imenom u celini ili delimično objavi, izvede, predstavi, prenese izvođenje ili predstavljanje ili emituje tuđe autorsko delo ili iskoristi tuđu interpretaciju ( čl. 15. i 114. stav 1. tačka 2);

2) bez dozvole autora izmeni ili preradi tuđe autorsko delo ili tuđu snimljenu interpretaciju (čl. 17, 31. i 114. stav 1. tačka 3);

3) u svojstvu galeriste ili organizatora javne prodaje originala likovnih dela, odnosno izvornih rukopisa u roku od 30 dana od dana prodaje primerka originala dela, odnosno rukopisa ne obavesti autora dela o imenu i adresi prodavca njegovog dela, o imenu i adresi novog vlasnika dela i o ceni po kojoj je delo prodato ili ne plati autoru 3% iznosa od prodajne cene dela (čl. 35. stav 1. i 36. st. 1 i 2);

4) prilikom unošenja u evidenciju i deponovanja kod nadležnog organa, autorskog dela ili predmeta zaštite srodnog prava da neistiniti ili prikrije pravi podatak o svom autorskom delu ili predmetu zaštite srodnog prava ( član 202. stav 4);

5) u svojstvu izdavača proda neprodate primerke dela kao staru hartiju a da ih nije prethodno ponudio autoru, odnosno njegovom nasledniku da ih otkupi (član 81).

Za radnje iz stava 1. ovog člana, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara i odgovorno lice u privrednom društvu ili drugom pravnom licu.

Za radnje iz stava 1. ovog člana, kazniće se preduzetnik novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 200.000 dinara.

Za radnje iz stava 1. tačke 4. i 5. ovog člana, kazniće se i fizičko lice novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara.

Novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice koje u roku od 30 dana od dana prodaje primerka originala dela, odnosno rukopisa ne obavesti autora dela o imenu i adresi kupca i ne plati iznos od 3% od prodajne cene (član 35. stav 1. i 36. stav 2).

IX. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 218.

Autor, interpretator, proizvođač fonograma, proizvođač videograma i proizvođač emisije, čije je trajanje prava isteklo do dana stupanja na snagu ovog zakona ne može tražiti utvrđivanje prava po ovom zakonu.

Član 219.

Postojeće organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava koje su obavljale poslove ostvarivanja ovih prava pre stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju sa radom i posle stupanja na snagu ovog zakona.

Svi subjekti iz stava 1. ovog člana dužni su da usklade svoj statusni oblik i svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona u roku od 180 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Radi usklađivanja pravne forme, postojeće organizacije su dužne da izvrše prijavu upisa i promene pravne forme u Registar udruženja i podnesu zahtev za brisanje iz Registra privrednih subjekata u koji su upisani.

Subjekti iz stava 1. ovog člana dužni su da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona objave poziv iz člana 173. ovog zakona.

Član 220.

Primena člana 29. stav 2. ovog zakona, odlaže se do osnivanja u Republici Srbiji odgovarajuće organizacije za kolektivno ostvarivanje prava, a najkasnije do dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.

Član 221.

Potvrđivanjem Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, odredbe ovog zakona o zaštiti autorskog prava, prava interpretatora, prava proizvođača fonograma i prava proizvođača emisija, izuzev odredaba čl. 14. do 18. primenjivaće se i na fizička i pravna lica koja su obuhvaćena odredbom člana 1. stav 3. tog sporazuma.

Odredbe čl. 35. i 36. ovog zakona primenjivaće se na lica koja su državljani ili imaju prebivalište u državi članici Svetske trgovinske organizacije, samo pod uslovom reciprociteta.

Član 222.

U roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona nadležni organ će objaviti poziv iz člana 194. stav 2. ovog zakona a najkasnije po isteku 60 dana od dana objave poziva, rukovodilac nadležnog organa će predložiti Vladi kandidate za izbor članova Komisije i njihovih zamenika.

Vlada će imenovati kandidate za predsednika i članove Komisije kao i njihove zamenike u roku od 30 dana od dana dobijanja predloga od nadležnog organa.

U roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona nadležni organ će predložiti Vladi listu tehničkih uređaja i predmeta za koje postoji obaveza plaćanja posebne naknada na osnovu člana 39. ovog zakona

Vlada će utvrditi listu uređaja i predmeta iz člana 39. stav 10. ovog zakona u roku od 60 dana od dana dobijanja predloga od strane nadležnog organa.

Do utvrđivanja liste iz stava 4. ovog člana, lica iz člana 39. stav 2. ovog zakona ne plaćaju naknadu za računare, računarsku opremu i komponente, kao i sve vrste računarskih memorija.

Član 223.

Komisija je dužna da donese Poslovnik o radu Komisije u roku od 30 dana od dana obrazovanja Komisije.

Član 224.

Podzakonski propisi za izvršenje ovog zakona biće doneti u roku od 120 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Do donošenja podzakonskih propisa predviđenih ovim zakonom primenjuju se odredbe propisa donetih na osnovu Zakona o autorskom i srodnim pravima („Službeni list SCG”, broj 61/04), izuzev odredaba koje su u suprotnosti sa ovim zakonom.

Član 225.

Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe:

1) Zakon o autorskom i srodnim pravima („Službeni list SCG”, br. 61/04);

2) Odredbe čl. 34, 35, 42, 43. i člana 44. stav 1. tač. 1. i 3. Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine („Službeni glasnik RS”, broj 46/06).

Član 226.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

O B R A Z L O Ž E Nj E

PREDLOGA ZAKONA O AUTORSKOM I SRODNIM PRAVIMA

I USTAVNI OSNOV ZA DONOŠENjE ZAKONA

Ustavni osnov za donošenje Zakona o autorskom i srodnim pravima sadržan je u odredbama člana 97. stav 1. tačka 7. i tačka 10. Ustava Republike Srbije, na osnovu kojih Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, kao i sistem u oblasti kulture i kulturnih dobara.

II RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA

Postoji više razloga za donošenje novog Zakona o autorskom i srodnim pravima (u daljem tekstu: novi Zakon). U Zakonu o autorskom i srodnim pravima („Službeni list SCG“, br. 61/04 od 24.12.2004. godine, u daljem tekstu: Zakon iz 2004. godine) koji je trenutno na snazi, neophodna je dorada i preciziranje pojedinih zakonodavnih rešenja, pre svega u delovima pod nazivom „kolektivno ostvarivanje“ i „srodna prava“. Najviše izmena novi Zakon donosi upravo u tim delovima i predviđa najbolja rešenja po ugledu na evropske zakone i evropsku praksu.

U oblasti kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava pojavili su se problemi koji se tiču načina formiranja tarife organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava (u daljem tekstu: organizacija). Zakon iz 2004. godine daje potpunu slobodu organizacijama da samostalno odrede tarifu naknada za iskorišćavanje autorskog i srodnih prava. Trenutno, one nemaju obavezu da o tom važnom pitanju pregovaraju sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava. Zbog toga su korisnici primorani da organizaciji plate onu naknadu koju im organizacija nametne, što s razlogom dovodi do njihovog nezadovoljstva. Novi Zakon u tom segmentu, po ugledu na evropsku praksu kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, predviđa suštinske promene jer obavezuje organizaciju da tarifu određuje kroz pregovore sa korisnicima. Dakle, prema Zakonu iz 2004. godine, tarifa je izraz volje samo jedne strane – organizacije, a prema novom Zakonu ona će biti rezultat sporazuma između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika. Takvo rešenje je mnogo pravičnije jer uvažava ekonomske mogućnosti korisnika autorskih dela i predmeta srodnih prava.

Budući da je materija kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava po svojoj prirodi veoma složena i specifična, a ključno praktično pitanje u odnosima između organizacije i korisnika tiče se visine i načina primene tarife, to je novim Zakonom rešeno i pitanje određivanja tarife u slučaju da sporazum između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika izostane. Ustanovljeno je novo telo, Komisija za autorsko i srodna prava, (u daljem tekstu: Komisija), koja će davati mišljenje o predlogu tarifa u slučaju da izostane sporazum o tarifi između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika. Uslovi koje treba da ispuni lice da bi moglo biti član Komisije, kao i način i postupak predlaganja članova Komisije osigurava visok stepen stručnosti i nepristrasnosti članova Komisije.

Polazeći od činjenice da se u praksi kolektivno ostvaruju prava autora i nosilaca autorskog i srodnih prava čiji se predmeti zaštite masovno iskorišćavaju u svakom društvu (kao što je slučaj na primer sa muzičkim delima, fonogramima i na njima zabeleženim interpretacijama), tarifa mora da predstavlja kompromis između privatnog interesa nosilaca ovih prava i interesa društva koje iskorišćava predmete zaštite. U tom smislu uloga Komisije će biti da izbalansira suprotstavljene ekonomske interese i obezbedi ravnotežu između privatnog i javnog interesa, tako da nosioci prava, u uslovima kolektivnog ostvarivanja ovih prava dobiju odgovarajuću naknadu. Postupak određivanja tarife, posebni slučajevi određivanja tarife i sva druga značajna pitanja koja se tiču tog pravnog instituta, kao i rada Komisije, detaljno su niže objašnjena kroz analizu pojedinačnih članova novog Zakona.

U oblasti kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava pojavili su se problemi u primeni odredaba Zakona iz 2004. godine koje regulišu prava na naknadu interpretatora i proizvođača fonograma. Proizvođačima fonograma pripada naknada za emitovanje i javno saopštavanje izdatog fonograma, a interpretatorima naknada za emitovanje i javno saopštavanje interpretacije koja je zabeležena na takvom fonogramu. Trenutno, spomenute naknade ubiraju se kao jedinstvena naknada i to isključivo od strane proizvođača fonograma odnosno njihove organizacije. Rešenje da se ove dve naknade ubiraju kao jedinstvena naknada zadržano je i u novom Zakonu, jer predstavlja obavezu Republike Srbije kao potpisnice Rimske konvencije koja u članu 12. propisuje da se ove dve naknade ubiraju kao jedinstvena naknada, što je i opravdano s obzirom da su korisnici fonograma i na njima zabeleženih interpretacija isti. Međutim, novinu predstavlja to što Zakon prepušta organizacijama da ugovorom odrede koja organizacija će naplaćivati jedinstvenu naknadu od korisnika. Zbog nedorečenosti Zakona iz 2004. godine nastao je problem prilikom raspodele spomenute naknade između proizvođača fonograma i interpretatora, odnosno njihovih organizacija. Još jednu novinu u ovom delu, predstavlja i uvođenje obaveznog kolektivnog ostvarivanja prava interpretatora i prava proizvođača fonograma na jedinstvenu naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja izdatog fonograma i interpretacija zabeleženih na izdatom fonogramu. Ovom izmenom ograničeno je pravo proizvođača fonograma i interpretatora na „izbor“ i odluku da li će ta prava ostvarivati individualno ili kolektivno. Uvođenje ovog ograničenja u potpunosti je u skladu sa međunarodnom praksom kolektivnog ostvarivanja ovih prava kao i sa međunarodnim pravilima u vezi sa mogućnošću zakonodavca da ograniči autorsko i srodna prava a ujedno olakšava ostvarivanje ovih prava. Pravilo je u međunarodnoj praksi kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava da se zakonom može nametati obavezno kolektivno ostvarivanje ovih prava samo u slučaju kada se ne radi o isključivim pravima nosilaca prava i kada bi individualno ostvarivanje tih prava u praksi bilo veoma otežano. Nosioci ovih prava nisu u poziciji da dozvole ili zabrane korišćenje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija, već jedino imaju pravo na naknadu u slučaju korišćenja. Pošto se radi o predmetima zaštite koji se masovno koriste, individualno ostvarivanje prava na naknadu bilo bi nemoguće ili praćeno velikim teškoćama. Preciziranjem ovih odredbi omogućeno je i proizvođačima fonograma i interpretatorima nesmetano ostvarivanje prava koja ima po zakonu pripadaju.

Kada je reč o normama koje regulišu pravo kablovskog reemitovanja autorskog dela, pojavila se potreba dodatnog usklađivanja zakonodavnog rešenja sa rešenjem iz člana 10. Direktive Evropske unije (93/83) o satelitskom emitovanju i kablovskom reemitovanju. U članu 28. Zakona iz 2004. godine u stavu 6. je već uvedeno pravilo sadržano u članu 9 stav 1. Direktive Evropske unije o satelitskom emitovanju i kablovskom reemitovanju koja nalaže da se u slučaju žičnog reemitovanja autorskog dela sadržanog u emisiji koja se reemituje, pravo autora da dozvoli i zabrani emitovanje ostvaruje samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava. Izmenama u novom Zakonu tekst je usklađen i sa članom 10. pomenute Direktive koji nalaže da se obaveza kolektivnog ostvarivanja prava u slučaju ponovnog kablovskog emitovanja (kablovsko reemitovanje) autorskog dela sadržanog u emisiji koja se reemituje ne primenjuje na prava koja proizvođač emisije ostvaruje u pogledu svoje emisije, bez obzira da li su ta prava njegova ili su mu preneta od strane drugih nosilaca autorskog ili srodnih prava. Ovim izmenama ne samo da je Zakon usklađen sa pomenutom Direktivom Evropske unije već se otklanjaju i primedbe stranih proizvođača emisija koji su isticali potrebu zaključivanja individualnih ugovora sa domaćim kablovskim operaterima (a ne kolektivnih ugovora na koje je upućivao Zakon iz 2004. godine), ukazujući na svoju ustaljenu praksu koja je zasnovana na pravilima Evropske unije.

Postoji potreba da se pomogne osobama sa invaliditetom kako bi lakše mogla da konzumiraju pojedine vrste autorskih dela. Zbog toga je novim Zakonom predviđeno posebno ograničenje autorskog prava u interesu invalidnih lica. Veliki broj evropskih zemalja je u svojim zakonima predvideo ovo ograničenja autorskog prava. Osobe sa invaliditetom, kao na primer slepe ili slabovide osobe, nisu u mogućnosti da čitaju pisana dela u formi u kojoj se ona najčešće objavljuju. Da bi im to bilo omogućeno, pisana dela moraju se modifikovati i prilagoditi potrebama ovih lica. Primera radi, pisana autorska dela mogu se zabeležiti u formi zvučnog zapisa, može im se povećati font, mogu biti napisana Brajevim pismom i tome slično. Ovim ograničenjem obezbeđeno je da monopolsko pravo autora ne predstavlja nerazumnu ili diskriminatornu prepreku za pristup kulturnim materijalima od strane osoba sa invaliditetom. Formulacija novog ograničenja autorskog prava, uz doslednu primenu zajedničkih odredbi o ograničenju autorskog prava, u potpunosti osigurava da će ovo ograničenje biti primenjivano samo u posebnim slučajevima, koji nisu u suprotnosti sa uobičajenim iskorišćavanjem dela i na način da se ne vređaju legitimni interesi autora. Uvođenje ovog ograničenja je u potpunosti u skladu i sa Strategijom Vlade republike Srbije usvojene krajem 2006. godine kojom je kao jedan od opštih ciljeva utvrđeno i osiguranje pristupa osobama sa invaliditetom, informacijama, komunikacijama i uslugama namenjenih javnosti, a u cilju stvaranja jednakih mogućnosti i unapređenja položaja osoba sa invaliditetom.

Iako je Zakon iz 2004. godine u velikoj meri usklađen sa WIPO Ugovorom o autorskom pravu i WIPO Ugovorom o interpretacijama i fonogramima (koje je Republika Srbija potpisala 2003. godine), nastala je potreba za dodatnim, istina veoma malim, ali neophodnim usklađivanjem terminologije Zakona iz 2004. godine sa odredbama ovih međunarodnih ugovora.

Raspadom Državne zajednice Srbija i Crna Gora nastala je potreba da se izvrši redakcija pojedinih odredaba Zakona iz 2004. godine koje se tiču teritorije važenja zakona, uslova za formiranje organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava i teritorije njihovog delovanja, kao i odredaba koje se odnose na određivanje organa nadležnog za vršenje nadzora nad organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Prilikom izrade Zakona vodilo se računa da se ne naruši logički i sistematski čvrsta struktura Zakona iz 2004. godine i da se sačuva njegova terminološka ujednačenost.

Donošenje novog Zakona neophodno je i zbog harmonizacija domaćih propisa iz oblasti zaštite intelektualne svojine sa propisima Evropske unije i Sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS sporazum). U tom smislu, u Zakonu je izvršeno usklađivanje sa sledećim međunarodnim aktima:

Direktive Evropske unije: 1. Direktiva o koordinaciji određenih pravila u vezi sa autorskim pravom i srodnim pravima primenjenih na satelitsko emitovanje i kablovsko reemitovanje (93/83); 2. Direktiva o pravnoj zaštiti računarskih programa (91/250); 3. Direktiva o pravu na davanje u zakup i na poslugu i o određenim pravima u vezi sa autorskim pravom u oblasti intelektualne svojine (92/100); 4. Direktiva o harmonizaciji roka trajanja zaštite u autorskom pravu i određenim srodnim pravima (93/98); 5. Direktiva o pravnoj zaštiti baza podataka (96/9); 6. Direktiva o harmonizaciji određenih aspekata autorskog prava i srodnih prava u informatičkom društvu (2001/29); 7. Direktiva o pravu preprodaje u korist autora originala umetničkog dela (2001/84).

Akti Svetske trgovinske organizacije: 1. Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (Agreement on Trade Related Aspects of Intellectual Property Rights- TRIPS).

Akti Svetske organizacije za intelektualnu svojinu: 1. Ugovor o autorskom pravu; 2. Ugovor o interpretacijama i fonogramima.

III OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH REŠENjA

Član 1. Novina u ovom članu je uvođenje srodnog prava pod nazivom “pravo izdavača štampanih izdanja“. Reč je o pravu izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu, pod istim uslovima koji važe i za autore. Zahvaljujući tehnološkom razvoju, mogućnost brzog i kvalitetnog umnožavanja autorskih dela postala je dostupna neslućeno velikom broju ljudi. Koristeći te mogućnosti za privatne potrebe, veliki broj ljudi se od potencijalnih kupaca primeraka autorskih dela pretvorio u «proizvođače» sopstvenih primeraka dela. Zakon iz 2004. godine je već uveo pravo autora i nekih nosilaca srodnih prava na posebnu naknadu od prodaje uređaja i nosača zvuka, slike i teksta koji su podobni za umnožavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava kao vid obeštećenja autorima i nosiocima srodnih prava koji zbog ograničenja svojih prava (u korist fizičkog lica koje može bez dozvole autora i bez plaćanja naknade da umnožava primerke autorskog dela za lične, nekomercijalne potrebe), trpe značajne gubitke u prihodima od prodaje primeraka njihovih dela odnosno predmeta zaštite. S obzirom da su književna dela (ali i filmska, muzička) najčešće predmet umnožavanja za lične nekomercijalne potrebe, autori književnih dela i njihovi izdavači pogođeni su upotrebom modernih tehnologija i mogućnostima masovne reprografske i digitalne reprodukcije. Izdavači štampanih izdanja će jednako i zajedno sa autorima biti poverioci ove posebne naknade. Uvođenjem i ovog srodnog prava obuhvaćena su sva prava koja su danas u svetu priznata u okviru prava intelektualne svojine. Detaljnije obrazloženje o sprovođenju prava izdavača štampanih izdanja možete videti u obrazloženju čl. 39. i 142. Zakona.

Čl. 2-5. Nema izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine. Član 2. uređuje pojam autorskog dela i primera radi nabraja vrste autorskih dela. Član 3. Za pojam autorskog dela nije bitan subjektivni sud autora ili drugog lica o tome da li je delo završeno, odnosno koji deo autorskog dela je autorsko delo za sebe. Za to je merodavan jedino opšti kriterijum iz prethodnog člana. Član 4. definiše pojam «dela prerade» kao skupni pojam za sva dela koja su izvedena iz nekog drugog tuđeg dela.Član 5. daje generalnu definiciju zbirke kao autorskog dela kao i generalnu zabranu da zaštita zbirke ni na koji način ne ograničava prava autora dela koja su sastavni deo zbirke. Takođe, izričito se navodi da se baze podataka smatraju zbirkom koja je predmet autorskopravne zaštite ukoliko ispunjava uslove iz člana 2. stav 1. zakona. Takva baza podataka može biti elektronska, odnosno u formi koja je podobna za korišćenje na računaru, ali može biti i u formi bilo kojeg drugog zapisa (npr.knjige).

Član 6. Izmenama u ovom članu izvršeno je dodatno usklađivanje sa odredbom člana 9. stav 2. TRIPS-a. Autorsko pravo štiti samo originalnu konkretizaciju ideje. U stavu 2. predviđena su dela koja, iz pravnopolitičkih razloga, izuzetno ne mogu biti predmet autorskopravne zaštite, iako ispunjavaju kriterijume iz člana 2. stav 1. zakona. Ti izuzeci su krajnje restriktivno određeni i tiču se samo službenih materijala državnih organa koji obavljaju javnu funkciju. U članu 2. stav 4. Bernske konvencije ostavljena je sloboda državama članicama da same urede pitanje zaštite službenih tekstova urađenih od strane državnih organa i službenih prevoda tih tekstova, te je prilikom definisanja ove odredbe iskorišćena ta mogućnost, prvenstveno radi zadovoljenja javnog interesa i potrebe da korišćenje službenih materijala nebude onemogućeno ili otežano delovanjem autorskog prava.

Član 7. date su definicije pojma „objavljivanje“, „saopštavanja javnosti“ i „izdavanje“ dela. Ova tri pojma su od velikog značaja za niz prava autora odnosno, nosilaca prava. Pojmovi „izdavanje“ i „objavljivanje“ dela su različiti i proizvode različite pravne posledice. Pojam objavljivanja je definisan kao neponovljiv čin učinjen voljom autora, odnosno drugog lica sa dozvolom autora. Taj koncept je u saglasnosti sa pojmom isključivog ovlašćenja autora da objavi svoje delo kao jednim od osnovnih ličnopravnih ovlašćenja autora. Koncept izdavanja dela, definisan je u skladu sa članom 3. stav 3. Bernske konvencije. Definisanje pojma „saopštavanja javnosti“ je novina u ovom članu. Većina radnji korišćenja autorskog dela i predmeta srodnih prava tiče se različitih oblika saopštavanja dela javnosti. Stoga je, radi pravilne primene brojnih odredaba Zakona veoma korisno definisati ovaj pojam.

Čl. 8. i 9. Nema izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine. Prema članu 8. subjektivno autorsko pravo nastaje samim činom nastanka autorskog dela što je u skladu sa principom sadržanim u odrnjedbi člana 5. stav 2. Bernske konvencije. Ovaj princip se naziva principom neformalnosti zaštite. U članu 9. reč je o odredbi deklarativnog značaja i jasno konstatuje činjenicu da je autor fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo. Budući da je duhovno stvaranje psihički proces, pravna lica ne mogu biti autori.

Čl. 10.-12. Nema izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine. Konstitutivni element pojma koautorstva je zajednički stvaralački rad dva ili više autora na delu. Pri tome, doprinosi autora ne moraju da budu iste veličine niti istog kvaliteta. Koautorsko pravo je analogno susvojini. Za ostvarivanje autorskog prava i prenošenje tog prava neophodna je saglasnost svih koautora. Član 12. uvodi pojam „spojenih dela“. Razlika između koautorskog dela i spojenog dela je u tome što kod spojenih dela najčešće nema stvaralačke saradnje autora sa zajedničkim ciljem-stvaranjem zajedničkog dela.

Član 13. Nema izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine. Osnov ove odredbe je član 15. stav 3. Bernske konvencije a njen smisao je u tome da autor, koji želi da zadrži svoju anonimnost, ipak može da ostvaruje svoje autorsko pravo, a da ne mora da otkrije svoj indentitet. To je moguće uključivanjem izdavača, odnosno lica koje je izvršilo objavljivanje dela. Odnos između autora i izdavača mora da počiva na pravnom poslu, na osnovu koga je delo legalno izdato, odnosno objavljeno. Dakle, tim licima je identitet autora poznat ali ga oni drže u tajnosti.

Čl. 14-18. Nema izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine. Ovim članovima definisana su moralna prava autora. Članom 14. definisano je osnovno ličnopravno ovlašćenje autora i predstavlja osnov za autorovo suprotstavljanje plagijatu njegovog dela. Na osnovu član 15. autor ima pravo da se njegovo ime naznači na svakom primerku dela. Sva ličnopravna ovlašćenja imaju svoje međunarodnopravno uporište u odredbama čl. 6bis, 7. stav 3., 15. stav 1. i 3. i 10 bis. Bernske konvencije.

Član 19. Nema izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine. Ovo je opšta odredba koja se odnosi na sva imovinskopravna ovlašćenja. U članovima koji slede, učinjeno je imenovanje i definisanje svakog pojedinog imovinskopravnog ovlašćenja, iz razloga pravne sigurnosti koji nalaže da se pojedine, do sada poznate, radnje iskorišćavanja dela koje predstavljaju sadržinu imovinskorpravnih ovlašćenja, definišu i razdvoje jedne od drugih.

Član 20. Svako beleženje autorskog dela na bilo koji nosač i na bilo koji način jeste radnja umnožavanja dela. Izmenama u stavu 1. ovog člana izvršeno je dodatno jezičko usklađivanje sa članom 2. Direktive o harmonizaciji određenih aspekata autorskog prava i srodnih prava u informatičkom društvu (Direktiva EU 2001/29) koji je ovom intervencijom u potpunosti dosledno ugrađena u zakonski tekst.

Član 21. Stavljanje primeraka dela u promet je radnja iskorišćavanja dela zbog koje se delo i umnožava. Ipak umnožavanje i stavljanje u promet su dve odvojene radnje iskorišćavanja dela. Izmenama u stavu 3. precizirano je da iscrpljenje prava nastupa pribavljanjem svojine na primerku dela ne samo od autora ili lica koje je autor ovlastio, već i od drugih lica koja su nosioci isključivog prava na stavljanje primerka dela u promet (naprimer naslednik ili poslodavac). Zato je umesto termina „lice koje je autor ovlastio“ upotrebljen širi termin „autorov pravni sledbenik“. Takođe, sadržina iscrpljenja prava je sužena na slobodu vlasnika da primerak dela otuđi, to jest da dalje prenese svojinu na njemu, dok su drugi oblici stavljanja u promet, posebno davanje u zakup, ostali izvan domašaja dejstva iscrpljenja prava. Ovom odredbom izvršene su i terminološko-tehničke izmene s obzirom na činjenicu da je Republika Srbija postala pravni sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Čl. 22-24. Nema izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine. Član 22. Razlog za uvođenje ovog ovlašćenja leži u razvoju medijske tehnologije, i pojave novog oblika komercijalnog iskorišćavanja autorskih dela-davanje primeraka dela u zakup. Najpotpuniji međunarodni obrazac za rešenje ovog pitanja je Direktiva o zakupu i posluzi. Definicija prava iz ovog člana u potpunosti je usklađena sa odredbom čl.1. st.2. Direktive o zakupu i posluzi. U čl. 23. predviđeni su logični i neophodni izuzeci na koje se ovlašćenje autora na davanje primeraka dela u zakup ne odnosi. Čl. 24. Isključivo pravo na davanje na poslugu primeraka autorskog dela propisano je u čl.2. Direktive o zakupu i posluzi, pri čemu je odredbom člana 5. Direktive ostavljena sloboda nacionalnom zakonodavcu da umesto isključivog prava predvidi samo pravo na naknadu. Ovim članom se propisuje isključivo pravo na davanje na poslugu primeraka računarskog programa, dok se u članu 40. propisuje pravo na potraživanje naknade za davanje na poslugu primeraka svih ostalih vrsta autorskih dela. Preovlađuje shvatanje po kojem autori računarskih programa moraju biti snabdeveni isključivim pravom ne samo na davanje u zakup (što je već propisano), već i na davanje na poslugu primeraka svojih dela. Razlog tome je činjenica da su, zbog tehničke lakoće umnožavanja primeraka računarskog programa, i davanje u zakup i davanje na poslugu podjednako opasni izvori masovnog neovlašćenog kopiranja, te je neophodno da autor, na osnovu isključivog prava, ima potpunu kontrolu nad ovim oblicima korišćenja svog dela.

Čl. 25-27. Član 25. izvođenje je radnja iskorišćavanja tzv. nescenskih dela javnim saopštavanjem dela, uživo pred publikom. Ovo pravo je isključivo ovlašćenje autora predviđeno kao minimalno pravo članom 11. stav 1 tačka 1. Bernske konvencije. Član 26. Predstavljanje je radnja iskorišćavanja tzv. scenskoh dela, javnim saopštavanjem scenskih dela, uživo pred publikom (dramsko-muzička dela, koreografska, pantomimska dela i sl.). Ovo pravo je isključivo ovlašćenje autora predviđeno kao minimalno pravo članom 11. stav 1 tačka 1. Bernske konvencije.Član 27. Pod prenošenjem izvođenja ili predstavljanja autorskog dela podrazumeva se istovremeno javni saopštavanje dela koje se izvodi ili predstavlja publici koja se nalazi izvan prostora u kome se nalaze lica koja izvode ili predstavljaju delo. Kao minimalno pravo autora, ovo ovlašćenje je predviđeno odredbom člana 11. stav 1. Bernske konvencije.

Član 28. i 29. Definicija prava autora da dozvoli ili zabrani emitovanje je veoma kompleksna i obuhvata pravo autora da dozvoli ili zabrani: 1) bežično emitovanje; 2. satelitsko emitovanje; 3) žično emitovanje; 4) žično reemitovanje. Iz tehničkih razloga, kao i iz razloga boljeg razumevanja i primene ovih prava autora, sadržaj člana 28. Zakona iz 2004. godine, razdvojen je u dva člana (član 28. pravo autora da dozvoli i zabrani emitovanje autorskog dela i član 29. koji reguliše pravo autora da dozvoli ili zabrani reemitovanje autorskog dela ). U članu 28. izmenjena je i definicija emitovanja radi usklađivanja sa definicijama iz člana 1. stav 2. a. i c. Direktive EU o satelitskom emitovanju i kablovskom reemitovanju, (Direktiva 93/83). U istom članu izmenjen je i termin „emisiono preduzeće“ i umesto tog termina uveden termin „organizacija za radiodifuziju“ u skladu sa važećim propisima. U članu 29. definisano je pravo autora da dozvoli ili zabrani reemitovanje a u stavu 2. i 3. ovog člana integrisana je odredba čl. 9. i 10. Direktive EU o satelitskom emitovanju i kablovskom reemitovanju, (Direktiva 93/83 – o koordinaciji određenih pravila u vezi sa autorskim pravom i srodnim pravima primenjenih na satelitsko emitovanje i kablovsko reemitovanje 93/83). Stav 2. ovog člana je zapravo stav 6. člana 28. iz Zakona iz 2004. godine koji nalaže da se u slučaju kablovskog reemitovanja autorskog dela sadržanog u emisiji koja se reemituje, pravo autora da dozvoli i zabrani ponovno emitovanje ostvaruje samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Stavom 3. uvodi se izuzetak od obaveze kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava u slučaju kablovske reemisije. U slučaju ponovnog kablovskog emitovanja autorskog dela sadržanog u emisiji koja se reemituje, obaveza kolektivnog ostvarivanja ovih prava ne primenjuje se na prava koja proizvođač emisije ostvaruje u pogledu svoje emisije, bez obzira da li su ta prava njegova ili su mu preneta od strane drugih nosilaca autorskog ili srodnih prava. Ovim izmenama ne samo da je Zakon usklađen sa članom 10. pomenute Direktive Evropske unije već se otklanjaju i primedbe stranih proizvođača emisija koji su isticali potrebu zaključivanja individualnih ugovora sa domaćim kablovskim operaterima (a ne kolektivnih ugovora na koje je upućivao Zakon iz 2004. godine), ukazujući na svoju ustaljenu praksu koja je zasnovana na pravilima Evropske unije.

Čl. 30-34. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova zbog razdvajanja sadržine člana 28. Zakona iz 2004. godine na dva člana. Čl. 30. Reč je o tzv. Internet odredbi koja je predviđena u WIPO Ugovoru o autorskom pravu (čl.8.) i Direktivi o informatičkom društvu (čl.3. st.1.). Ovaj član predstavlja jednu od najznačajnijih modernih odredbi autorskih propisa i odnosi se na iskorišćavanje dela u digitalnom obliku putem interneta. Čl. 31. Ovlašćenje autora iz ovog člana odgovara članu 12. Bernske konvencije. Teorijski, može biti sporno da li je ona neophodna, imajući u vidu odredbu čl.17. tač.3. Zakona Kako njeno integrisanje u zakonski tekst ništa sadržinski ne menja na već postojećem stanju, a nedvosmisleno demonstrira usklađenost našeg propisa sa Bernskom konvencijom, ocenjuje se da je njeno postojanje u zakonskom tekstu celishodno. Čl. 32. Ovo ovlašćenje je kao minimalno pravo autora predviđeno odredbom člana 11bis. stav 1. tačka 3. Bernske konvencije. Reč je o sekundarnom iskorišćavanju dela. Čl. 33. Ovo ovlašćenje je kao minimalno pravo autora predviđeno odredbom člana 11. stav 1. tačka 1. i čl. 11ter stav 1. tačka 1. Bernske konvencije. Čl. 34. U slučajevima kada postoji telesni primerak dela dolazi do potencijalnog konflikta između autorskog prava na delu i svojinskog prava na primerku dela jer su vrlo često titulari ovih prava različita lica (autor i vlasnik). Ovaj član nudi konsekventno i pravično rešenje ovakve konfliktne situacije. U stavu 2. naglašeno je da pravo autora ne ide tako daleko da on može tražiti od vlasnika da mu preda primerak dela, jer bi takvo suženje svojine na primerku dela bilo preterano i neopravdano.

Čl.35-38. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova zbog razdvajanja sadržine člana 28. Zakona iz 2004. Čl. 35. Pravo sleđenja ustanovljeno je prvenstveno za autore dela likovne umetnosti, jer se uvažava činjenica da su ti autori, u pogledu mogućnosti za iskorišćavanje svojih dela, uskraćeni okolnošću da je najčešće jedini oblik iskorišćavanja njihovog dela-prodaja originalnog primerka. Reč je o pravu autora da pod određenim uslovima i u određenom obimu učestvuje u ceni ostvarenoj daljom prodajom njegovog dela. Definicija prava sleđenja usklađeno je u velikoj meri sa Direktivom o pravu sleđenja (čl.3. i 4.). Solidarno odgovaraju za obaveze iz prava sleđenja, prodavac (bivši vlasnik predmeta prodaje) i galerista, odnosno organizator javne prodaje, čime se pružaju veće garancije autoru da će ostvariti svoje pravo. Čl. 36. Ovaj član uređuje tehniku ostvarenja prava sleđenja. Čl. 37. Ovaj član rešava potencijalni konflikt autorskog i svojinskog prava tako što vlasniku daje pravo na izlaganje originala dela, čak i na objavljivanje dela izlaganjem originala, izuzev ako je to sam autor izričito i u pisanoj formi zabranio. Čl. 38. ovaj član takođe rešava sukob interesa između vlasnika, u ovom slučaju građevine kao arhitekstonskog dela i autora arhitekstonskog dela.

Član 39. Reč je o autorskopravnom ovlašćenju koje je uvedeno u naš pravni sistem još zakonom iz 1998. godine, tako da su intervencije u ovom članu samo u funkciji olakšanja primene ovog prava. Ovaj član pretrpeo je nekoliko izmena. Precizirano je najpre ko su obveznici plaćanja naknade od uvoza i prodaje tehničkih uređaja za koje se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćeni za umnožavanje autorskih dela za lične, nekomercijalne potrebe, odnosno uvoza i prodaje praznih medija poput CD-ova, DVD-jeva i tako dalje, na koje se beleže umnožena autorska dela. Precizirano je zatim kada nastaje obaveza plaćanja takve naknade. Dalje, predviđeno je da su dužnici ove naknade u obavezi da organizaciji za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava dostavljaju podatke na osnovu kojih će organizacija izračunavati naknadu. Najzad, stavom 8. koji u Zakonu iz 2004. godine nije postojao, naglašeno je da se radi o pravičnoj naknadi s obzirom da naknadu plaćaju lica koja nisu korisnici autorskih dela već obveznici plaćanja naknade pa su u skladu sa tom činjenicom i propisani opšti elementi i parametri koje treba uzeti u obzir prilikom odmeravanje visine te naknade. Sadržaj stava 8. ovog člana definisan je po uzoru na tačku 35. preambule Direktive 2001/29-Direktive o informatičkom društvu i člana 5. stav 2b. iste direktive. Ovo pravo se može ostvarivati samo preko kolektivne organizacije.

Član 40. Odredba je usaglašena sa Direktivom o zakupu i posluzi (čl.5.) Odredba sadrži i sve izuzetke od prava na naknadu, koji su dopušteni Direktivom o zakupu i posluzi (čl.2. st.3. i čl.5. st.3.). Najbitniji izuzetak tiče se oslobođenja od obaveze plaćanja naknade javnih biblioteka za davanje na poslugu uobičajenog bibliotečkog materijala (knjige, časopisi). S obzirom na tehničku nemogućnost individualnog ostvarivanja ovog prava, predviđeno je da se ono ostvaruje samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje prava, kao što je slučaj i sa pravom iz čl.39.

Čl. 41. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija člana. Stav 2. člana 41. ima za cilj da udovolji brizi izraženoj odredbom čl.13. TRIPS-a da ograničenja isključivih prava moraju da se kreću u okvirima koji ne povređuju legitimne interese nosilaca prava. Pri tom, TRIPS je ovu odredbu stavio u funkciju uputstva za formulisanje ograničenja isključivih prava, dok ona u Zakonu ima funkciju uputstva za tumačenje postojećih odredbi o ograničenjima prava. Polazeći od toga da ograničenja prava moraju biti u skladu sa odredbama Bernske konvencije, jer TRIPS blanketnom normom člana 9. upućuje upravo na Bernsku konvenciju, smatramo da se poštovanjem Bernske konvencije (posebno okvira koji je određen u njenom čl.9. st.2.) u ovim pitanjeima zadovoljava i zahtev iz člana 13. TRIPS-a. Uz to, skoro identično formulisana odredba postoji i u čl.5. st.5. Direktive o informatičkom društvu.

Čl.42-46. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Čl. 42. Ovaj slučaj suspenzije autorskog prava postoji da bi se obezbedio nesmetan i ekonomičan rad državnih organa, pre svega suda i uprave. Čl. 43. Ovaj slučaj suspenzije autorskog prava postoji da bi se obezbedilo nesmetano i ekonomično informisanje javnosti o tekućim događajima. Čl. 44. Ova suspenzija autorskog prava tiče se specifičnog i u praksi čestih slučaja umnožavanja primeraka dela u svrhu nastave. Čl. 45. Ovo ograničenje je u skladu sa čl.9. st.2. Bernske konvencije i čl.5. st.2. tač.c. Direktive o informatičkom društvu. Čl. 46. Umnožavanje dela za sopstvene, lične potrebe je u skoro svim nacionalnim zakonodavstvima najvećim delom izuzeto od delovanja autorskog prava. Naglašeno je da pravljenje primeraka autorskih dela za lične nekomercijalne potrebe nije dopušteno ako se to čini razbijanjem ili zaobilaženjem tehničkih mera zaštite. Odredbom stava 4. se samo naglašava da autori imaju pravo na pravičnu kompenzaciju u slučaju slobodnog umnožavanja dela, čime se zadovoljava uslov iz čl.5. st.2. tač.b. Direktive o informatičkom društvu.

Čl. 47-53. Čl. 47. Ova odredba odražava specifičnosti svrsishodnog korišćenja računarskog programa i usklađena je sa odredbom člana 6. Direktive o računarskim programima. Čl. 48. Ovim članom se vrši recepcija odredbe čl.5. st.1. Direktive o informatičkom društvu. Značaj te odredbe je u tome što ona izuzima iz dejstva isključivog prava na umnožavanje autorskog dela one akte umnožavanja koji se nužno dešavaju na serverima tehničkih posrednika u komunikaciji putem Interneta. Čl. 49. Reč je o tradicionalnoj suspenziji autorskog prava koja se odnosi na tzv.pravo citiranja. Međunarodni osnov za ovo ograničenje sadržan je u članu 10. stav 1. Bernske konvencije. Čl. 50. Međunarodno utemeljenje ove odredbe je u članu 11bis stav 3. Bernske konvencije. Čl. 51. U osnovi ovog ograničenja autorskog prava nalazi se shvatanje da su autorska dela, čiji su primerci trajno izloženi na otvorenim javnim mestima (skulpture, murali, mozaici i sl.), voljom svojih autora, postala satavni deo prirodnog ili urbanog ambijenta u kojem se nalaze i da njihovo dvodimenzionalno umnožavanje putem fotografije, razglednice i sl. mora biti slobodno radi zadovoljenja javnog interesa. Čl. 52. Ovo ograničenje ima za cilj da unapredi vid kulturne delatnosti i olakša da posle svake javne izložbe ostane materijalni trag kao kulturno-istorijsko svedočanstvo. Čl. 53. Međunarodno uporište za ovo ograničenje je čla. 9. stav 2. Bernske konvencije. Uređuje izuzetak od apsolutnosti isključivih prava kako bi se omogućilo da se u proizvodnji ili prodaji uređaja (radio aparata, TV aparata i sl.) uopšte može proveriti da li su ispravni. Ovim ograničenjem nije pruženo pokriće za ostavljanje uključenih televizora u izlozima prodavnica niti za celodnevno slušanje muzike sa radija ili sa nosača zvuka u prodavnicama ili ispred njih jer je izričito naglašeno da se tačno nabrojane radnje smeju vršiti samo u meri u kojoj je to potrebno za demonstriranje rada uređaja.

Član 54. Ovim članom uvedeno je novo ograničenje autorskog prava u korist osoba sa invaliditetom kako bi lakše mogla da konzumiraju pojedine vrste autorskih dela. Ovim ograničenjem obezbeđeno je da monopolsko pravo autora ne predstavlja nerazumnu ili diskriminatornu prepreku za pristup kulturnim materijalima od strane osoba sa invaliditetom. Formulacija novog ograničenja autorskog prava, uz doslednu primenu zajedničkih odredbi o ograničenju autorskog prava, u potpunosti osigurava da će ovo ograničenje biti primenjivano samo u posebnim slučajevima, koji nisu u suprotnosti sa uobičajenim iskorišćavanjem dela i na način da se ne vređaju legitimni interesi autora. Neke od država članica Evropske Unije predvidele su plaćanje naknade u korist autora za takvo iskorišćavanje, a stav ovog Zakona je da bi licima sa invaliditetom trebalo omogućiti takvo iskorišćavanje bez obaveze plaćanja naknade.

Čl. 55-57. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine osim što je promenjena numeracija članova. Oslanjajući se na mogućnost ograničenja autorskog prava koja je data članom 10. stav 2. Bernske konvencije propisana su tri slučaja zakonske licence kojima se uređuju situacije u kojima za određene načine iskorišćavanja određenih vrsta autorskih dela nije potrebno pribaviti dozvolu od autora ali je potrebno platiti naknadu.

Čl.58-59. Pored naslednika, o zaštiti moralnih prava autora mogu se starati i udruženja autora kao i institucije iz oblasti nauke i kulture. Imovinskopravna ovlašćenja autora se nasleđuju kao i sva druga imovinska prava.

Čl.60-66. Moralna prava autora se ne mogu prenositi ugovorom, dok se imovinskopravna ovlašćenja mogu ustupati i to može svako ko je nosilac autorskog prava (autor, naslednik, ugovorni sticalac).

Član 67-72. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Čl. 67. ovim članom se definiše značenje termina autorski ugovor kao svaki ugovor kojim nosilac autorskog prava raspolaže tim pravom. Čl. 68. Važne odredbe o specifičnostima tumačenja autorskih ugovora sadržane su u ovom članu.Čl. 69. Elementi nabrojani u ovom članu su prirodni elementi autorskog ugovora. Čl. 70. U praksi zaključivanja autorskih ugovora čest je slučaj da pribavioci ovlašćenja na korišćenje autorskih dela, zloupotrebljavajući svoju ekonomsku i društvenu snagu, dovode autora u situaciju da pristane na nepovoljne ugovorne uslove, posebno na malu ili nikakvu naknadu. Jedan od najvećih izazova savremenog autorskog prava u svetu, pa i kod nas, jeste da se nađu odgovarajući zakonski instrumenti koji bi zaštitili autora u tim slučajevima. Ovim članom razrađuje se institut prava na reviziju autorskog ugovora. Pored stava 1. koji omogućuje autoru da zahteva reviziju ugovornih odredbi o honoraru u slučaju da je honorar ugovoren, ali se naknadno pokazalo da je nesrazmerno mali u odnosu na prihod koji je ostvaren ugovorenim korišćenjem autorskog dela, ovlašćuje se autor na reviziju ugovora čak i kad honorar nije ugovoren, ali su ekonomski rezultati korišćenja dela takvi da značajno nadmašuju troškove, čime se otvara mogućnost isplate srazmerne naknade autoru. To znači da ostaje prostor za postojanje autorskih ugovora bez obaveze plaćanja naknade, ali samo u slučajevima kad je neplaćanje naknade uslovljeno troškovima korišćenja dela, koji su jednaki ili nadmašuju prihod od korišćenja dela. U svim drugim slučajevima, neugovaranje obaveze plaćanja naknade podložno je reviziji na zahtev autora. Stavom 5. dato je pravo autoru da u cilju realizacije svojih prava iz stavova 1. i 2. ovog člana, traži i dobije od korisnika dela verodostojne podatke o ekonomskim efektima korišćenja istog, i to u relativno kratkom roku od mesec dana. Čl. 71. Ovim članom se indirektno uvodi obaveza sticaoca imovinskopravnih ovlašćenja da koristi ta ovlašćenja. Čl. 72. Reč je o tzv.pravu pokajanja, odnosno pravu autora na raskid ugovora o ustupanju imovinskopravnih ivlašćenja i to iz razloga koje nije skrivio saugovarač. Ovo pravo je strogo lične prirode i i njime se može koristiti samo autor koji se ne može unapred odreći tog prava.

Član 73-81. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Pod izdavačkim ugovorom se podrazumeva autorski ugovor kojim autor, odnosno njegov pravni sledbenik ustupa, odnosno prenosi izdavaču ovlašćenje na umnožavanje dela štampanjem i na stavljanje primeraka dela u promet a izdavač se obavezuje da pribavljena ovlašćenja vrši i da prenosiocu ovlašćenja za to plati naknadu. Navedene karakteristike izdavačkog ugovora su bitni elementi tog ugovora pa ugovor koji ne sadrži te elmente nije izdavački ugovor.

Član 82-85. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Ovim članovima određuje se predmet ove vrste ugovora i šta svaki od ovih ugovora mora da sadrži.

Član 86. i 87. Ovim ugovorom se uređuje odnos između autora, odnosno njegovog naslednika i lica koje ima nameru da preradi delo radi scenskog prikazivanja, odnosno izvođenja, radi snimanja filmskog dela ili za druge potrebe.

Član 88-94. Ovim članovima iskazuje se osnovna specifičnost ugovora o filmskom delu u odnosu na ostale autorske ugovore. Taj ugovor se zaključuje, u pravilu, pre nego što je delo na koje se on odnosi, nastalo.

Član 95-97. Određene specifičnosti ugovora o narudžbini autorskog dela. Autorsko delo, kao predmet narudžbe, razlikuje se od drugih predmeta narudžbe po tome što je ono emanacija autorove individualnosti i što ono upravo zbog toga uživa zakonsku zaštitu. Rešeno je i pitanje tzv. kolektivnih dela.

Čl. 98-101. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. U pogledu autorskih dela stvorenih u radnom odnosu zakon propisuje da trajanje poslodavčevog isključivog imovinskopravnog ovlašćenja iznosi 5 godina od završetka dela.

Čl.102-107. Imovinska prava autora traju za života autora i 70 godina posle smrti autora. Članovima koji slede rešeno je pitanje trajanja autorskog prava za koautore, kao i za dela koja se završavaju etapno, odnosno objavljuju u nastavcima.

Član 108-110. Ovim članovima rešeno je pitanje lica na koje se zakon primenjuje.

Čl. 111 -113. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Ustanovljeno je pravo interpretatora kao pravo srodno autorskom pravu i data definicija pojma interpretacije i definicija interpretatora.

Član 114. i 115. Zakon priznaje interpretatorima 5 moralnih prava koja odgovaraju moralnim pravima autora ali su donekle prilagođena posebnostima interpretatora.

Član 116. Kako je međunarodnim ugovorima i direktivama EU propisano da se isti koncept pojma prava reprodukcije, odnosno umnožavanja, ima primenjivati kako na autorska dela tako i na predmete srodnih prava, to je bilo neophodno pored izmena u članu 20. stav 1. ovog zakona, koji se odnosi na autorsko pravo-izvršiti potrebne izmene i u stavu 1. tačka 1. ovog člana, kako bi u potpunosti bilo jasno da se pojam prava reprodukcije koji se odnosi na autore u celini primenjuje i odnosi i na nosioce srodnih prava odnosno u ovom slučaju interpretatore. Takođe, u stavu 1. tačka 1. ovog člana, izvršeno je i doslovno usklađivanje sa članom 14. stav 1. TRIPS-a, a radi dodatnog usklađivanja sa članom 14. TRIPS-a izvršena je i preformulacija nekadašnjih tačaka 4. i 5. ovog člana jer pojam iz TRIPS-a “javno saopštavanje“ ima šire značenje, na šta je ukazala i Evropska komisija u svom komentaru u okviru pregovora za pristupanje Srbije STO marta 2009. godine. Takođe, u skladu sa pomenutim članom 14. stav 1. TRIPS-a, precizirano je da se isključivo pravo interpretatora da drugome zabrani ili dozvoli emitovanje nesnimljene interpretacije ne odnosi na već emitovanu interpretaciju.

Član 117. Ovaj član donosi značajnu novinu, obavezno kolektivno ostvarivanje prava na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja interpretacija zabeleženih na izdatim fonogramima. Nosilac prava na naknadu ne može da zna ko, gde, kako i koliko često koristi izdati fonogram, odnosno na njemu zabeleženu interpretaciju. Stoga je ostvarivanje ovog prava preko kolektivne organizacije jedino moguće rešenje. Još jedan razlog za uvođenje obaveznog kolektivnog ostvarivanja ovih prava je i taj što u Republici Srbiji već postoje organizacije koje kolektivno ostvaruju prava proizvođača fonograma i prava interpretatora.

Čl. 118-122. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakon iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Čl. 118. Ustupanje imovinskih prava interpretatora vrši se interpretatorskim ugovorom. Čl. 119. Poseban problem čini odnos između grupe interpretatora koji su radili na interpretaciji istog dela i trećih lica u pogledu iskorišćavanja interpretacije (slučaj interpretacije horova, orkestara, scenskog ansambla i sl.). Iz praktičnih razloga neophodno je da kolektivnu volju ansambla zastupa zajednički predstavnik. Saglasnost nekih članova se traži u svakom slučaju i to: dirigenta, soliste i td. Čl. 120. Ovim članom su definisani bitni elementi interpretatorskog ugovora. Čl. 122. U pogledu prava interpretatora iz radnog odnosa, shodno se primenjuju odredbe koje važe za autorska dela stvorena u radnom odnosu.

Čl. 123-125. Kod ovih članova novinu predstavlja davanje definicije “snimka”, kao i modifikacija definicije “proizvođača fonograma”. Definicija proizvođača fonograma je u velikoj meri upodobljena sa definicijom iz WIPO Ugovora o interpretacijama i fonogramima (član 2. Ugovora).

Član 126. Videti obrazloženje člana 116.

Član 127. Izmenama u ovom članu uvedeno je obavezno kolektivno ostvarivanje prava na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja fonograma pa u vezi s tim važi sve što je rečeno u obrazloženju člana 117. Zakona. Kako se naknada iz ovog člana i interpretatorska naknada iz člana 117. ovog zakona, ubira od korisnika kao jedinstvena naknada a u praksi su se pojavili problemi oko ostvarivanja prava na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja fonograma i na njima zabeleženih interpretacija, bilo je neophodno da se jasno propiše ko naplaćuje jedinstvenu naknadu, način određivanja visine jedinstvene naknade i uslovi njene raspodele. Da bi se obezbedila jedinstvena naplata ovih naknada, zadržano je rešenje prema kojem naknadu od korisnika koji emituju ili javno saopštavaju izdati fonogram, odnosno na njemu zabeleženu interpretaciju, naplaćuje jedna organizacija, ali je ostavljeno organizacijama interpretatora i proizvođača fonograma da ugovorom odrede koja će organizacija naplaćivati jedinstvenu naknadu.

Zakonom iz 2004. godine ubiranje jedinstvene naknade bilo je povereno proizvođaču fonograma iz praktičnih razloga. Naime, u vreme donošenja tog zakona na teritoriji Republike Srbije postojala organizacija koja je kolektivno ostvarivala prava proizvođača fonograma, dok još uvek nije bila osnovana organizacija interpretatora niti je zakonodavac mogao da pretpostavi očekivano vreme osnivanja organizacije interpretatora. Takva situaciju u praksi, zakonodavcu nije ostavljala izbor. Jedino moguće rešenje (u interesu interpretatora koji još uvek nisu osnovali svoju organizaciju) je bilo da se proizvođač fonograma odnosno sada njihova organizacija ovlasti da tu jedinstvenu naknadu ubira od korisnika, uz obavezu na strani proizvođača fonograma da bez odlaganja, deo naknade (na osnovu ugovora ili ako ugovora nema na osnovu zakona) preda interpretatoru.

Kako danas na teritoriji Republike Srbije postoje obe organizacije, više nema objektivnih razloga da zakon propisuje koja će od organizacija naplaćivati jedinstvenu naknadu od korisnika, te je jedino ispravno rešenje, prepustiti samim organizacijama da odluče o tom važnom pitanju u formi ugovora kojim će odrediti ne samo organizaciju koja će naplaćivati naknadu već i iznos troškova naplate jedinstvene naknade i učestalost predaje dela jedinstvene naknade drugoj organizaciji. Tek pošto se ugovorom reše ova pitanja i ugovor objavi u Službenom glasniku Republike Srbije, organizacija koja je sporazumno određena da naplaćuje jedinstvenu naknadu može otpočeti sa poslovima naplate jedinstvene naknade.

Stavom 5. rešeno je pitanje tarife na osnovu koje će se naknada ubirati i to tako što je uvedena obaveza obe organizacije da zajednički odrede jedinstvenu tarifu naknada. Stav 6. nudi rešenje pitanja raspodele tako ubrane jedinstvene naknade, u slučaju da organizacije nisu ugovorom rešile i to pitanje. Ako ugovorom nije rešeno to pitanje, ubrana jedinstvena naknada, po odbitku troškova naplate jedinstvene naknade, deli se između organizacija na osnovu zakona po principu: pola – pola. Svaka od organizacija će se zatim samostalno starati, u skladu sa planom raspodele svake od organizacija, o raspodeli svog dela naknade svojim članovima odnosno nosiocima prava. Stavom 7. samo je dodatno obezbeđena ona organizacija koja ne naplaćuje jedinstvenu naknadu propisivanjem obaveze na strani organizacije koja je ugovorom određena da naplaćuje ovu naknadu da ne sme raspodeljivati jedinstvenu naknadu svojim članovima pre nego što preda ugovoreni ili zakonom određeni deo jedinstvene naknade drugoj organizaciji. Stavom 8. propisana je i obaveza na strani organizacije koja je ugovorom određena da ubira jedinstvenu naknadu da drugoj organizaciji preda kopije podataka o iskorišćavanju fonograma i na njima zabeleženih interpretacija kako bi i jedna i druga organizacija mogle pravedno da raspodele naknadu svojim članovima. Ovakvim zakonskim rešenjem omogućeno je i jednim i drugim nosiocima prava da preko svojih organizacija u punom obimu ostvaruju prava koja im po zakonu pripadaju.

Član 128-130. U ovim članovima data je definicija “proizvođača videograma” koji se sada zove “filmski producent”, kao i detaljnija definicija videograma. Nema međunarodnih akata koji bi postavljali zahteve u vezi ovih pitanja pa je sadržaj izmenjenih odredbi rezultat primene modernog evropskog zakonodavstva, kao na primer, nemačkog ili slovenačkog. Ovim srodnim pravom zaštićeni su svi filmski producenti a ne samo oni koji su snimili filmsko delo.

Član 131. i 132. Prava proizvođača videograma su imovinskog i isključivog karaktera. Nosilac ovog prava ima pravo da se suprotstavi iskorišćavanju svog videograma u izmenjenoj formi, ako se takvim iskorišćavanjem mogu ugroziti njegovi opravdani imovinski interesi. Reč je o zakonskom sankcionisanju specifičnog oblika ugrožavanja imovinskih prava proizvođača videograma, koji se ispoljava u formi na primer, nekvalitetne projekcije filma u bioskopu, emitovanja filma u nastavcima umesto u integralnom obliku i sl.

Čl. 133-136. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Međunarodno pravni okvir za uvođenje i oblikovanje ovog prava je Rimska konvencija.

Čl. 137-141. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Sve odredbe Zakona o pravu proizvođača baze podataka dosledno su usklađene sa Direktivom o zaštiti baze podataka. Uslov za zaštitu nije originalnost baze, već značajna investicija u bazu podataka. Čl. 141. Reč je o srodnom pravu, predviđenom u čl.4. Direktive o roku trajanja zaštite. Smisao ovog prava je zaštita investicije privrednog subjekta koji se prvi izdao ili na drugi način javno saopštio delo za koje je istekao rok zaštite, a koje nije prethodno izdato ili objavljeno.

Član 142. Po ugledu na praksu razvijenih zemalja, a radi zaštite ekonomskih interesa izdavača štampanih izdanja, uvedeno je novo srodno pravo: pravo izdavača štampanih dela na naknadu zbog umnožavanja njihovih izdanja za privatnu, nekomercijalnu upotrebu. Reč je o pravu na posebnu naknadu iz člana 39. Zakona. Izdavači su jedna od kategorija nosilaca srodnih prava čiji ekonomski interesi trpe zbog sve masovnijeg korišćenja modernih tehnologija koje omogućavaju lako i jeftino reprografsko i digitalno umnožavanje štampanih dela. Uvođenjem ovog pravnog instituta u Zakon, izdavaču se omogućava da kompenzuje deo izostalog prihoda. U praksi će autori i izdavači štampanih izdanja ostvarivati ovo pravo na posebnu naknadu preko svoje kolektivne organizacije. Zakonom je takođe rešeno i pitanje raspodele tako ubrane naknade. Predviđeno je da autori i izdavači dele ubranu posebnu naknadu na jednake delove. Sadržaj stava 3. ovog člana rezultat je primene modernog evropskog zakonodavstva i prakse kolektivnog ostvarivanja ovih prava.

Član 143. Izmena u ovom članu u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine je u dodatom stavu 2. Pojmovi objavljivanje, saopštavanja javnosti i izdavanje sadržani su i u delu zakona koji se odnosi na autorsko pravo i u delu koji se odnosi na srodna prava. Kako su ovi pojmovi definisani samo u kontekstu autorskog prava (član 7.), a da se u praksi ne bi pojavile dileme da li su ti pojmovi primenljivi i na srodna prava, utvrđena je odredba koja upućuje na shodnu primenu člana 7. Zakona.

Čl. 144. i 146. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Zbog činjenice da se srodna prava u većini slučajeva iskorišćavaju uz istovremeno iskorišćavanje autorskih dela logično je da ne sme biti razlike u vrstama ograničenja i obimu ograničenja koja su predviđena za autorsko pravo. S jedne strane i srodna prava s druge strane. Pravo na posebnu naknadu, kada su u pitanju srodna prava, priznaje se samo interpretatorima, proizvođačima fonograma i proizvođačima videograma. Jedino se za njih opravdano može očekivati da će trpeti štetu zbog umnožavanja predmeta srodnih prava za lične nekomercijalne potrebe.

Član 147. Promenama u ovom članu precizirano je koliko traje pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu a stav 8. ovog člana je preformulisan u odnosu na formulaciju iz Zakona iz 2004. godine iz praktičnih razloga. Ranijim zakonskim rešenjem se u vezi sa načinom računanja rokova iz ovog člana upućivalo na doslednu primenu člana koji se odnosio na autorska prava. Promena u zadnjem stavu ovog člana učinjena je iz razloga bolje sistematizacije zakonskih odredbi i preglednosti Zakona.

Član 148. Naziv “Državna zajednica Srbija i Crna Gora” zamenjen je nazivom “Republika Srbija”. U stavu 3. ovog člana izvršena je izmena s obzirom na važeći Zakon o ministarstvima („Službeni glasnik RS“ broj 65/08) koji predviđa da je Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije nadležno, pored ostalog, da razreši pitanje postoji li ili ne postoji uzajamnost između Republike Srbije i neke druge zemlje.

Član 149. Polazi se od toga da su ličnopravna ovlašćenja interpretatora, po svojoj prirodi derivat prava na zaštitu duhovnog integriteta ličnosti i da kao takva spadaju u univerzalna ljudska prava čoveka te se priznaju bez obzira da li su ispunjeni uslovi iz člana 148.

Član 150. Izmene u ovom članu rezultat su potrebe da na jednom mestu budu navedeni slučajevi kada zakon propisuje obavezno kolektivno ostvarivanje prava odnosno slučajeve u kojima nosiocu prava nije dozvoljeno da bira da li će svoje pravo ostvarivati individualno ili kolektivno.

Član 151-152. Pravilo je da nosilac autorskog i srodnih prava može svoja prava ostavrivati individualno ili kolektivno, osim u slučajevima kada je zakonom propisano obavezni kolektivno ostavrivanje. Bitna karakteristika organizacija za kolektivno ostavrivanje autorskog i srodnih prava jeste da je ona pravno lice neprofitnog karaktera. Dakle, kolektivne organizacije nisu profitni subjekti. Cilj postojanja kolektivnih organizacija i njihovog rada nije ostvarivanje profita već efikasno ostvarivanje prava utvrđenih zakonom i vršenje određenih imovinskopravnih ovlašćenja za račun nosilaca autorskog i srodnih prava. Sav novac koji kolektivna organizacija ubere svojom aktivnošću, ona duguje nosiocima prava

Član 153. Novinu u ovom članu predstavlja stav 4. koji propisuje da organizacija ima pravo da vrši kontrolu iskorišćavanja predmeta zaštite sa svog repertoara. Iako korisnici autorskih dela i predmeta srodnih prava imaju zakonsku obavezu da pribave dozvolu za korišćenje predmeta zaštite i obavezu da obaveštavaju organizaciju o svim okolnostima koje su bitne za određivanje naknade, oni te obaveze ne ispunjavaju dosledno. Zato je opravdano dozvoliti organizaciji da vrši kontrolu iskorišćavanja predmeta zaštite sa njenog repertoara kako bi mogla u punom obimu ostvarivati prava koja su joj poverena.

Član 154-155. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova.

Član 156. Praktični razlozi nalažu da se organizaciji omogući da pored osnovne delatnosti iz člana 153. Zakona, obavlja i delatnost kojom se ostvaruju umetnički, stručni i socijalni interesi nosilaca prava. Primeri su: promocija autorskih dela autora koje organizacija zastupa i ubiranje naknade u ime i za račun druge organizacije da bi se pojednostavio sistem naplate, što je u interesu korisnika autorskih dela.

Član. 157. Organ koji je nadležan za izdavanje dozvole za rad organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava je Zavod za intelektualnu svojinu koji obavlja poslove državne uprave koji se odnose i na autorsko i srodna prava, u skladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 65/08). Drugi stav ovog člana je novina i uveden je iz razloga pravne sigurnosti, kako korisnika autorskih dela i predmeta srodnih prava, tako i autora i nosilaca autorskih i srodnih prava. Takav poseban status kolektivnih organizacija neophodan je s jedne strane, zbog same prirode njihovog posla, zbog veće efikasnosti i racionalizacije njihovog poslovanja, a sa druge strane, bitno olakšava položaj mnogobrojnih korisnika autorskih dela i predmeta srodnih prava (emitera, hotelijera, organizatora koncerata, ugostitelja, prevoznika, vlasnika trgovinskih radnji, vlasnika interaktivnih mreža, mobilnih mreža, organizatora kulturnih dešavanja i td.), koji tako mogu jednostavnije i brže da pribave potrebna isključiva prava i plate za njihovo korišćenje (korisnik na jednom mestu, zaključivanjem jednog ugovora, plaćanjem jedne naknade dobija dozvolu za određena prava iskorišćavanja celokupnog svetskog repertoara određenih vrsta dela odnosno predmeta srodnih prava). Izlaganje ovih subjekata (organizacija) uslovima oštre tržišne konkurencije, moglo bi da dovede u pitanje ne samo obavljanje ove delatnosti već i obavljanje delatnosti velikog broja privrednih subjekata i njihovu pravnu sigurnost. Ovo iz razloga što bi dopuštanje paralelnog postojanja dve ili više kolektivnih organizacija za ostvarivanje iste vrste prava na istim vrstama dela, korisnike dovelo u situaciju da zbog brojnosti autorskih dela i predmeta srodnih prava i brojnosti autora i nosilaca autorskog i srodnih prava, teško mogu da razgraniče repertoar jedne kolektivne organizacije sa repertoarom druge kolektivne organizacije. Uz to, bitna je činjenica da organizacije nisu profitni subjekti, tako da ne postoji ni osnovni ekonomski motiv za slobodu konkurencije u njihovoj delatnosti. Paralelno postojanje dve organizacije za kolektivno ostvarivanje prava autora muzičkih dela na teritoriji Srbije u periodu 1998-2000. godina dovelo je do pravne nesigurnosti kako korisnika autorskih dela, tako i samih autora. Korisnici su izmirivanjem obaveza prema jednoj organizaciji smatrali da su ispunili obaveze prema svim domaćim i stranim autorima, tako da je druga organizacija u praksi veoma teško uspevala da naplati naknadu za ostvarivanje prava autora koje je ona zastupala. Problem je proizlazio i iz postojanja zakonske pravne pretpostavke na osnovu koje organizacija zastupa sve nosioce autorskog, odnosno srodnih prava koji su obuhvaćeni njenom delatnošću. Postojanje dve organizacije onemogućavalo je raspodelu nosiocima autorskog prava koji ni sa jednom organizacijom nisu zaključili ugovor o ustupanju svojih prava, a koji bi na osnovu zakonske pretpostavke imali pravo da učestvuju u raspodeli naknade. Uporednopravni pregled pokazuje da praksa postojanja jedne organizacije u okviru određene specijalizacije preovlađuje u većini razvijenih zemalja (izuzetak su na primer SAD). Takođe, u stavu 3. proširen je broj dokaza i priloga koji moraju biti podneti uz zahtev za izdavanje dozvole.

Član 158. U ovom članu naziv “Državna Zajednica Srbija i Crna Gora” zamenjen je rečima “Republika Srbija”. Dodata je i nova, četvrta tačka kojom je uveden dodatni uslov koji, (kumulativno sa ostalim uslovima iz ovog člana), mora biti ispunjen da bi Zavod za intelektualnu svojinu (u daljem tekstu: nadležni organ) izdao dozvolu za rad organizacije. Pošto je Statut organizacije njen osnovni akt, onda i svi ostali opšti i pojedinačni akti moraju biti u skladu sa Statutom. Iz tog razloga opravdano je da usklađenost Osnivačkog akta i Statuta sa odredbama ovog Zakona bude još jedan uslov za izdavanje dozvole za rad organizaciji. Naime, ukoliko su Osnivački akt i Statut organizacije u skladu sa odredbama ovog Zakona, onda je opravdano pretpostaviti da će i svi drugi opšti i pojedinačni akti organizacije biti u skladu sa ovim Zakonom.

Član 159. Dodat je novi član radi preciziranja člana 158. stav 1. tačka 3. i samog načina na koji će organizacije dokazivati ispunjenost tehničkih, kadrovskih i organizacionih pretpostavki. Dodavanjem ovog člana, biće olakšan i posao nadležnog organa. Odluku o tome da li organizacija ispunjava uslove za rad nadležni organ donosi na osnovu konkretnih i zakonom propisanih dokaza.

Član 160. Izmene u članovima 157, 158. i 159. uslovile su izmenu i u ovom članu. Naime, pošto je navedenim članovima povećan broj priloga i dokaza koje su osnivači organizacije dužni da dostave uz zahtev za izdavanje dozvole za rad i pošto je dodat i uslov za izdavanje dozvole u članu 158. ovog Zakona, to je opravdano dozvoliti da podnosilac zahteva u slučaju neurednosti podnetog zahteva dobije mogućnost da podneti zahtev uredi.

Član 161. U buduće, organizacijeza kolektivno ostavrivanje autorskog i srodnih prava će se upisivati u registar udruženja. U stavu 3. je ispravljena tehnička greška iz ranijeg zakonskog rešenja. Razlog zašto je Zakon iz 2004. godine utvrdio upis kolektivnih organizacija u Registar preduzeća (iako se ne radi o pravnim subjektima koji obavljajući svoju delatnost ostvaruju profit) a ne u Registar udruženja jeste taj što u vreme donošenja zakona, važeći zakon o udruženjima (Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana „SL. glasnik SRS“ broj 24/82, 12/89 i „Sl. glasnik RS“ broj 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005) nije dozvoljavao da osnivači udruženja mogu biti i pravna lica, već samo fizička. Takav koncept zakona koji reguliše rad udruženja nije bilo moguće primeniti na kolektivne organizacije jer je očekivani broj osnivača i članova kolektivne organizacije moguće izraziti u hiljadama (kompozitora, tekstopisaca, aranžera, interpretatora i sl.), a sa druge strane kolektivne organizacije koje bi ostvarivale prava proizvođača fonograma ili proizvođača videogram, moguće je osnovati samo od strane pravnih lica koji su najčešće nosioci ovih prava (muzički i filmski producenti). Tako kolektivna organizacija u praksi ima status sui generis određen odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima.

Član 162. Izmenama u ovom članu dodat je novi razlog za oduzimanje dozvole za rad. Radi se o mogućoj situaciji u kojoj organizacija u toku rada prestane da ispunjava neki od uslova za izdavanje dozvole. Smatramo da je oduzimanje dozvole za rad opravdano samo u slučaju teže povrede ovog zakona i ponovljenog kršenja odredbi ovog zakona, odnosno ponovljenog nepostupanja organizacije po nalozima nadležnog organa. Propisana je i obaveza nadležnog organa da naloge izdaje u pisanom obliku, čime je ozakonjeno ono što je u praksi inače bilo rađeno. Nadležni organ ne može organizaciji oduzeti dozvolu za rad iz razloga navedenih u stavu 1. tačka 2, 3. i 4. pre nego što je prethodno upozori u pisanoj formi i naloži joj rokove i mere za ispravljanje uočenih nepravilnosti.

Član 163. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Zavod vodi knjigu evidencije organizacija kojima je izdata dozvola za obavljanje delatnosti kolektivnog ostavrivanja. Knjiga je javna a podaci iz evidencije organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava dostupni su svim zainteresovanim licima.

Član 164. Pored osnivača, vremenom se broj članova organizacije uvećava pristupanjem novih članova. Ovim članom je predviđeno da organizacijom upravljaju osnivači i novopridošli članovi, a ne samo njeni osnivači kako je do sada bilo predviđeno. Praksa kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava ukazala je na potrebu izmene ovog člana.

Član 165-166. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine osim što je promenjena numeracija članova. Specifičnost poslovanja organizacija ogleda se i u specifičnim opštim aktima organizacije. Pored Statuta, opšti akti organizacije su i plan raspodele i tarifa naknada.

Član 167-168. Ova dva člana su sadržinski ista kao i u Zakonu iz 2004. godine samo su pravilnije sistematizovana u okviru zakonskog teksta. Način i kriterijumi za raspodelu ukupno prikupljene naknade od strane organizacije, utvrđeni su u planu raspodele. Budući da se među konkretnim pojedinačnim nosiocima prava raspodeljuje prihod koji je ostavren na bazi kolektivnog iskorišćavanja velikog broja predmeta zaštite, raspodela nikada ne može da odrazi preciznu korelaciju između naknade koju pojedinačni nosilac prava primi od organizacije i stvarnog udela koju je predmet zaštite tog nosioca prava imao u kolektivnom iskorišćavanju predmeta zaštite sa repertoara organizacije. Ipak, plan raspodele ne sme biti proizvoljno sačinjen, već mora počivati na objektivnim i stabilnim kriterijumima. Parametri za raspodelu moraju se zasnivati na činjenicama koje, što je moguće približnije, odražavaju stepen i obim iskorišćavanja predmeta zaštite nosioca prava u ukupnom iskorišćavanju predmeta zaštite sa repertoara organizacije. Kao neprofitni subjekt, organizacije se finansira iz prihoda koji je prikupljen od korisnika, srazmerno svojim objektivnim i opravdanim troškovima.

Čl. 169-172. U toku skoro petogodišnje primene Zakona iz 2004. godine, najveći broj primedbi odnosio se na formulaciju i praktičnu primenu člana 163. Zakona iz 2004. godine koji je određivao pojam tarife i načela za određivanje tarife naknada. Čl. 169, 170, 171. i 172. novog Zakona definisan je pojam tarife naknada i data su pravila za određivanje tarifa. Sadržaj nekadašnjeg člana 163. Zakona iz 2004. godine nije bitno promenjen ali su pravila, odnosno načela za određivanje tarife jasnije definisana i potkrepljena primerima. Što je najvažnije, u njih su ugrađena praktična iskustva organizacija za kolektivno ostvarivanje prava. Članom 172. propisano je da u slučaju da jedan isti korisnik istovremeno iskorišćava i autorska dela i predmete srodnih prava (što je i najčešći slučaj u praksi) iznosi naknada za ta iskorišćavanja moraju biti određeni srazmerno. Organizacije dakle moraju da sarađuju prilikom određivanja tarifa naknada i odrede srazmeru u iznosu koji potražuju od korisnika. Za određivanje srazmere između tarifa naknada za autorsko pravo i srodna prava merodavna će biti uobičajena međunarodna praksa. Pravilo je u svim sistemima kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava da odnos između autorske naknade i naknade za srodna prava ide u korist autora. Ovim članovima data su osnovna načela, pravila za određivanje tarife koja će poslužiti kao baza za pregovore o tarifi između organizacija i reprezentativnih udruženja korisnika, sa namerom da se ostavi što širi prostor pregovaračima za određivanja tarife za pojedine vidove iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava.

Član 173-174. Za razliku od dosadašnjeg rešenja koje je podrazumevalo da organizacija samostalno određuje tarifu naknada, sada je propisano da se tarifa donosi sporazumom između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika nakon vođenih pregovora. Pregovori o tarifi se mogu voditi i sa individualnim korisnikom ali pod uslovima propisanim ovim zakonom. Postupak pregovaranja ima za cilj da se pri formiranju tarife u većoj meri uvaže ekonomske mogućnosti korisnika autorskih dela i predmeta srodnih prava. Do sporazuma o tarifi dolazi se posle obavljenih pregovora koji traju dva meseca od dana objave poziva za pregovore od strane organizacije. Ako se u tom periodu postigne sporazum o tarifi, organizacija objavljuje tarifu u Službenom glasniku Republike Srbije i ona se primenjuje za sve istovrsne korisnike bez obzira da li su oni učestvovali u pregovorima i zaključenju sporazuma ili ne. Ovakav način određivanja tarife naknada je danas pravilo potvrđeno i kroz veliki broj zakonskih rešenja u zemljama evrope (na primer: Nemačka, Švajcarska, Hrvatska, Slovenija, Rumunija) a predstavlja i najpoželjniji način određivanja tarife. Naime, predloženo rešenje sporazumnog određivanja tarife naknada doprineće efikasnijem ostvarivanju autorskih i srodnih prava jer će korisnici bez otpora plaćati naknade oko čije visine i načina isplate su se već dogovorili sa organizacijom a na taj način će biti smanjen i broj sudskih postupaka koji nastaju usled primene tarife u praksi te će i sudovi biti rasterećeni.

Član 175. Novim članom propisano je šta pisani sporazum o tarifi mora obavezno da sadrži. Sadržina ovog člana formulisana je po uzoru na moderno evropsko zakonodavstvo.

Član 176. Ovim članom je propisan mehanizam određivanja tarife u slučaju kada tarifu nije moguće odrediti pisanim sporazumom. Predlog tarife tada određuje upravni odbor organizacije. Na ovako određen predlog tarife mišljenje daje Komisija za autorsko i srodna prava. Kada Komisija u svom mišljenju oceni da je predlog tarife u skladu sa odredbama ovog zakona a iznos naknade u predlogu tarife određen na osnovu pravila za određivanje tarife propisanim takođe ovim zakonom, organizacija objavljuje tarifu u Službenom glasniku Republike Srbije. Sastav Komisije, njen izbor kao i odredbe o radu Komisije garantuju visok stepen stručnosti. Detaljan postupak podnošenja zahteva za dobijanje mišljenja, izbora članova Komisije i rada Komisije propisan je u novom poglavlju V, članovima 192-201.

Član 177. Ovim članom samo je razrađen postupak određivanja tarife iz članova 117. i 127. ovog Zakona. Pravilo je da se tarife određuju pismenim sporazumom nakon pregovora organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika ili individualnog korisnika. Jedina osobenost kod određivanja jedinstvene tarife je ta što te pregovore moraju inicirati i u pregovorima učestvovati na istoj strani dve organizacije – organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora. Ukoliko do pismenog sporazuma o jedinstvenoj tarifi ne dođe, ove dve organizacije zajednički određuju predlog tarife i zajednički podnose zahtev za dobijanje mišljenja od Komisije i najzad, zajednički je objavljuju. Jedinstvena naknada po zakonu pripada i interpretatorima i proizvođačima fonograma, te je neophodno da obe organizacije učestvuju u pregovorima oko jedinstvene tarife naknada, odnosno u određivanju predloga tarife.

Član 178. S obzirom da autorima dela za koja se može očekivati da će biti umnožavana za lične nekomercijalne potrebe na nosače zvuka, slike i teksta pripada pravo na posebnu naknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta, koji su podobni za takvo umnožavanje, kao i da ovo pravo pripada i interpretatorima, proizvođačima fonograma i videograma, opravdano je da ukupan iznos naknade koju su dužni platiti proizvođači i uvoznici ovih uređaja odnosno sredstava bude predmet pregovora između svih kategorija nosilaca ovog prava sa jedne strane i dužnika ove naknade sa druge strane, kao i da se obezbedi jedinstvena naplata ove naknade. Ostavljeno je organizacijama da se pre otpočinjanja naplate ove naknade kao jedinstvene, sporazumeju oko visine troškova naplate posebne naknade one organizacije koja ubira naknadu i oko režima predaje dela naknade ostalim organizacijama kojim deo te naknade pripada.

Član 179. Izmenama u ovom članu izvršeno je upućivanje na shodnu primenu odgovarujućeg propisa-Zakona koji uređuje pravni položaj udruženja. Vidi obrazloženje člana 161.

Član 180. Uvedena je oboriva zakonska pretpostavka u korist kolektivnih organizacija, koja omogućava reprezentativnim kolektivnim organizacijama da ostvaruju istovrsna prava i za autore, odnosno nosioce autorskog i srodnih prava koji nisu ugovorni članovi organizacije. U slučaju kada se radi o pravima koja se mogu i individualno ostvarivati, takva pretpostavka prestaje da važi i da proizvodi pravno dejstvo od momenta kada autor izričito obavesti određenu kolektivnu organizacija da neće svoja prava ostvarivati na kolektivan način. Ako autor ili nosilac autorskog i li srodnog prava to ne učini to ga stavlja u ravnopravan položaj sa autorima koji su sklopili ugovor sa kolektivnom organizacijom. Izmenom u ovom članu takođe je naglašeno da u slučajevima kada ovaj zakon propisuje obavezno kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava nosilac ovih prava nema mogućnost izbora da li će svoja prava ostvarivati individualno ili kolektivno.

Član 181-182. Novim članovima zakona propisana je obaveza na strani organizacija da pruže odgovarajuće informacije o svom poslovanju kako korisnicima tako i svojim članovima. Na ovaj način rad ovih organizacija biće transparentniji a primena ovih odredbi imaće uticaja i na podizanje javne svesti o potrebi uvažavanja i poštovanja autorskog i srodnih prava.

Član 183. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova.

Član 184. U odnosu na raniji zakonski tekst ovog člana, dodat je novi stav 2. koji dozvoljava organizaciji da statutom odredi iznos koji će odvojiti, mimo odbitka iznosa za troškove rada organizacije, od ukupno ubranih sredstava organizacije kako bi bio raspodeljen za kulturne namene ili za unapređenje socijalnog, zdravstvenog ili penzijskog statusa svojih članova. Uobičajeno je u praksi kolektivnog ostvarivanja ovih prava da organizacije odvajaju deo sredstava i za ove namene.

Član 185. Izmena u ovom članu tiče se samo preciznije formulacije podataka na osnovu kojih se vrši raspodela naknade. Predloženi termin „precizni podaci o iskorišćavanju predmeta zaštite“ smatramo ispravnijim jer se u praksi kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava raspodela naknada pojedinačnim nosiocima upravo i vrši na osnovu podataka o iskorišćavanju autorskih dela i predmeta srodnih prava. Stav 2. ovog člana i dalje ostavlja mogućnost da se raspodela izvrši i na osnovu nekih drugih preciznih i proverljivih kriterijuma ili procena koje proizlaze iz relevantnih činjenica ali samo ukoliko organizacija nema preciznih podataka o iskorišćavanju predmeta zaštite ili bi prikupljanje tih podataka za organizaciju predstavljao neprihvatljiv organizacioni i finansijski teret. Obaveza dostavljanja ovih podataka o iskorišćavanju predmeta zaštite je na strani korisnika koji iskorišćavaju predmete zaštite i detaljnije je regulisana u članu 187. ovog zakona.

Član 186. Naziv “Državna zajednica Srbija i Crna Gora” zamenjen je sa “Republika Srbija”. Pored ove izmene iz ovog člana izostavljen je stav 2. nekadašnjeg člana 171. Zakona iz 2004. godine jer u današnjim uslovima egzistencija ovog stava nije opravdana jer nema organizacija koje kolektivno ostvaruju autorska i srodna prava a da im nije praksa zaključivanje bilateralnih sporazuma sa srodnim, stranim organizacijama. Obaveza zaključivanja ovih bilateralnih sporazuma obezbeđuje i poštovanje svih međunarodnih ugovora iz oblasi autorskog i srodnih koje je Republika Srbija zaključila, jer svi međunarodni ugovori naglašavaju obavezu tzv.nacionalnog tretmana, odnosno obaveze zemlje potpisnice da strane državljane (nosioce autorskog i srodnih prava) tretira na jednak način kao i domaće državljane (nosioce autorskog i srodnih prava).

Član 187. Stav 1. ovog člana je preciznije formulisan dok njegova suština nije menjana. Za korišćenje isključivih imovinskih autorskih i srodnih prava potrebna je prethodna dozvola nosioca prava, dok u slučajevima kada nosioci prava imaju samo pravo na naknadu, odnosno raspolažu relativnim pravima, korisnik nema obavezu da traži dozvolu za korišćenje već samo obavezu da plati naknadu. Ovim članom ispravljena je i tehnička greška iz čl. 172. stav. 3. i 4. Zakona iz 2004. godine, u kojima se pogrešno upućivalo na stav 1. ovog člana, umesto na stav 2. Dodat je i novi stav 5. kao rezultat potrebe da se naglasi obaveza organizacija za radiodifuziju (emitera) da dostavljaju podatke o korišćenim predmetima zaštite. Iako ovu obavezu prema zakonu imaju svi korisnici, činjenica je da ove podatke moraju da dostavljaju najpre oni korisnici koji imaju uticaja na izbor, učestalost i obim korišćenja predmeta zaštite a to su u prvom redu emiteri, organizatori koncerata i drugih priredbi, dok određeni korisnici kao što su frizerski saloni, restorani koji javno saopštavaju predmete zaštite uz pomoć radio aparata, objektivno nisu u situaciji da dostavljaju te podatke. Novi stav 6. nalaže obavezu korisnicima da ovlašćenim licima organizacije u toku kontrole korišćenja predmeta zaštite sa repertoara organizacije omoguće uvid u dokumentaciju i podatke na osnovu kojih organizacija određuje visinu naknade. Formulacija stava 7. (nekadašnji stav 6. člana 171. Zakon iz 2004.). ima za cilj da obezbedi da nesporni iznosi naknade bez čekanja na okončanje spora uđu u fond za raspodelu organizacije, a da samo sporni iznosi idu u poseban fond koji se ne raspodeljuje do okončanja spora.

Član 188. Sve izmene i novine u članovima koji se tiču nadzora nad radom organizacija uvedene su u cilju unapređenja funkcije nadzora nad radom organizacija. Izmenama u ovom članu definisan je obim nadzora koji obavlja nadležni organ. Nadležni organ vrši kontrolu poslovanja organizacija kojima je izdao dozvolu za rad tako što kontroliše da li je poslovanje organizacije u skladu sa izdatom dozvolom i da li je u skladu sa odredbama ovog zakona. Propisana je i obaveza na strani organizacije da nadležnom organu dostavlja i izveštaj ovlašćenog revizora, što je u skladu i sa praksom kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava kod nas i u svetu. Faktički, organizacije su već dostavljale nadležnom organu izveštaje revizora iako im to nije bila obaveza po ovom zakonu, a sada je ta praksa uneta u zakonski tekst.

Član 189. Trenutno je u Republici Srbiji prisutna dosta neujednačena praksa postupanja organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava kada je reč o rokovima za pribavljanje izveštaja organa upravljanja, revizora, kao i pribavljanja predloga finansijskog plana. Ovim članom je uređeno to pitanje. Time su ostvareni bolji uslovi za vršenje kvalitetnog nadzora nad radom spomenutih organizacija, a unapređena je i transparentnost rada organizacije prema njenim članovima.

Član 190. Novina je da su organizacije u obavezi da jednom godišnje angažuju ovlašćenog revizora koji će u skladu sa Zakonom o računovodstvu i reviziji obaviti reviziju poslovanja organizacije. Izveštaj revizora uključen je u red akata koje je organizacija dužna da dostavlja nadležnom organu koji vrši nadzor nad njihovim radom.

Član 191. Ovim članom je samo dorađen tekst nekadašnjeg člana 173. Zakona iz 2004. godine, kako bi se olakšao nadzor nad radom i ujedno naglasilo da nadležni organ ima pravo da prisustvuje sastancima i sednicama organa organizacije, ali nema pravo glasa. Zadnjim stavom samo je jasnije precizirano kada nadležni organ izdaje naloge i mere za otklanjanje nepravilnosti u radu organizacije.

Član 192. Ovim članom je ustanovljena Komisija za autorsko i srodna prava koja će odigrati izuzetno važnu ulogu u određivanju tarifa naknada organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Sva moderna evropska i svetska zakonodavstva poznaju neko telo koje daje saglasnost na tarifu ili mišljenje o tarifi (na primer, Švajcarska, Mađarska, Rumunija, Slovenija, Hrvatska, Kanada, Velika Britanija). Ustanovljenje Komisije je neophodno za efikasno određivanje tarife naknada, u situaciji kada nema sporazuma između organizacije i korisnika oko visine naknade, sa ciljem da se obezbedi nesmetano, legalno iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava koji se masovno koriste a da nosilac prava dobije pravičan udeo u prihodu koji se ostvaruje iskorišćavanjem predmeta zaštite. To je u interesu nosilaca prava i u opštem društvenom interesu. Ključno praktično pitanje u odnosu između organizacije i korisnika jeste visina i način primene tarife. To pitanje je izuzetno složeno s obzirom na veliki broj raznovrsnih parametara koji utiču na oblikovanje tarife. U situaciji kada organizacija i korisnik odnosno reprezentativno udruženje korisnika ne mogu da dođu do sporazuma o tarifi, neophodno je ustanoviti stručno telo koje će dati mišljenje o predloženoj tarifi, što je interes svih. U Zakonu iz 2004. godine, rešenje najdelikatnijeg pitanja-određivanja visine i načina primene tarife bilo je prepušteno organizacijama. Međutim, iskustvo u svetu ukazuje na potrebu da u formiranju tarife jednako učestvuju obe zainteresovane strane-organizacija i korisnici. Tarifa mora da bude odraz jednog pravednog balansa između privatnog i javnog interesa, odnosno tako određena da i autori i nosioci srodnih prava dobiju odgovarajuću naknadu a da korisnici predmeta zaštite, isplaćivanjem odgovarajuće mesečne ili godišnje naknade za iskorišćavanje autorskog i srodnih prava, mogu legalno da koriste autorska dela i predmete srodnih prava. Iskustvo u svetu pokazuje da u slučajevima kada organizacija i reprezentativno udruženje korisnika ne mogu da nađu taj balans i sporazumno odrede tarifu, kao jedino rešenje se nameće, da se u određivanje tarife uključi treća strana, odnosno telo koje čine ugledni stručnjaci iz oblasti autorskog i srodnih prava, a kod nas bi to bila Komisija za autorsko i srodna prava. Najčešća rešenja u zakonima evropskih zemalja su ona po kojem nadležni organ ili telo treba da odobri predloženu tarifu, odnosno ako se sa predlogom tarife ne slaže izda mišljenje i obrazloži razloge za svoje ne slaganje sa delom ili jednako često rešenje u zakonima evropskih zemalja je, da to telo da mišljenje o predlogu tarife. Takvo rešenje je opredeljeno u ovom zakonu.

Član 193. Ovim članom su utvrđeni uslovi koje treba da ispunjavaju lica predložena za članove Komisije po ugledu na evropska zakonodavna rešenja. Članovi Komisije biće birani iz reda istaknutih stručnjaka koji poznaju problematiku primene autorskog i srodnih prava

Član 194. Imenovanje članova Komisije vršiće Vlada Republike Srbije na predlog rukovodioca nadležnog organa uz prethodno sproveden vrlo specifičan postupak predlaganja članova Komisije. Predloženim rešenjem je omogućeno zainteresovanim licima, odnosno registrovanim kolektivnim organizacijama i reprezentativnim udruženjima korisnika da daju svoje predloge za izbor članova Komisije. Ovakvo rešenje obezbeđuje visok stepen nepristrasnosti i stručnosti članova Komisije i osigurava uvažavanje mišljenja Komisije. Budući da će u praksi, Komisija delovati kao svojevrsna arbitraža, učešće u Komisiji, članova koje su predložile kako organizacije za kolektivno ostvarivanje ovih prava tako i sami korisnici autorskih dela i predmeta srodnih prava, doprineće kredibilitetu Komisije.

Član 195. Ovim članom rešeno je pitanje u kojim slučajevima član Komisije može biti razrešen svoje dužnosti.

Član 196. Komisija će zasedati u prostorijama Zavoda za intelektualnu svojinu. Zavod će pružati Komisiji i neophodnu adminstrativno-tehničku pomoć. Ovo rešenje je predviđeno imajući u vidu da troškovi rada Komisije ne proizvedu dodatne troškove za državni budžet.

Čl. 197-199. Propisan je postupak podnošenja zahteva za dobijanje mišljenja o predlogu tarife. Obaveza podnošenja zahtev za dobijanje mišljenja o predlogu tarife je na organizacijama. Uz zahtev, organizacije su dužne da Komisiji dostave i predlog tarife, kao i navode o dosadašnjem toku i rezultatima pregovora o tarifi, uz obrazloženje zašto nije postignut sporazum o tarifi. Po ugledu na evropsko zakonodavstvo, propisano je šta obavezno mora da sadrži zahtev za dobijanje mišljenja. Iako je organizacija obavezna da pokrene postupak za dobijanje mišljenja, Komisija uključuje i reprezentativno udruženje korisnika, odnosno individualnog korisnika. Dakle strane u postupku za dobijanje mišljenja su i organizacija i reprezentativno udruženje korisnika, odnosno individualni korisnik pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Član 200.-201. Obaveza Komisije je da izda mišljenje o predlogu tarife u roku od 60 dana od dana prijema zahteva za dobijanje mišljenja. Opravdana je potreba da Komisija u relativno kratkom roku da mišljenje o predlogu tarife jer to je u interesu i nosilaca prava i korisnika. Stavom 1. člana 200. Zakona dat je okvir za rad Komisije i davanje mišljenja o predlogu tarife. Ovako širok okvir je neophodan za rad Komisije jer ima mnogo raznovrsnih parametara koji utiču na odmeravanje tarife a koji su determinisani konkretnim okolnostima. Njen posao će biti da mišljenje donese na osnovu zakona a nakon sprovedene ozbiljne uporedno pravne analize prakse kolektivnog ostvarivanja ovih prava i uporedno pravne analize visina tarifa naknada za različite vidove iskorišćavanja predmeta zaštite koje naplaćuju kolektivne organizacije u zemljama u regionu i Evropi. Takođe prilikom davanja mišljenja Komisija će voditi računa i o domaćim ekonomskim, političkim i privrednim okolnostima. Posao Komisije biće da oceni da li je tarifa određena u skladu sa Zakonom i da li je određena tako da nosilac prava dobije pravičan udeo u prihodu koji se ostvaruje iskorišćavanjem predmeta zaštite. Činjenica da se organizacija obratila Komisiji govori o tome da sa udruženjem korisnika nije mogla da nađe sporazumno rešenje, te je potrebno telo koji poznaje problematiku kolektivnog ostvarivanja ovih prava i koje će objektivno proceniti sve činjenice i okolnosti od značaja za određivanje odgovarajuće tarife.

U slučaju da Komisija smatra da predlog tarife nije određen u skladu sa Zakonom, odnosno da kriterijumi za izračunavanje naknade ili iznos naknade nije određen u skladu sa pravilima za određivanje tarife, izdaće mišljenje u kojem će obrazložiti svoje neslaganje i na taj način usmeriti organizaciju ali ujedno i korisnike u kom pravcu treba modifikovati predlog tarife. To mišljenje će poslužiti kao dobra osnova za nove pregovore između organizacije i korisnika kako bi se omogućilo da tarifa bude određena na najpoželjniji mogući način-pismenim sporazumom između organizacije i korisnika. Propisano je da organizacija i reprezentativno udruženje korisnika sporazumno određuju tarifu naknada koja se, ukoliko je sporazumno određena, odmah objavljuje. Međutim, ukoliko do sporazuma ne dođe u zakonom propisanom roku, tada je neophodno pokrenuti postupak za dobijanje mišljenja o predlogu tarife. Članom 201. propisano je da troškovi rada Komisije padaju na teret organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika na jednake delove. Kako je i jednoj i drugoj strani ostavljen primeren zakonski rok za dogovor oko tarife, smatramo opravdanim da u slučaju da dogovor oko tarife izostane, trošak angažovanja Komisije padne na teret obe strane u postupku i to na jednake delove.

Član 202-203. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. Omogućeno je autorima i nosiocima autorskog i srodnih prava da deponuju primerak dela ili predmeta srodnog prava radi evidencije i obezbeđenja dokaza.

Član 204. Ovim članom definisana je tzv. neposredna povreda autorskog ili srodnog prava. Ona sadrži tri moguća slučaja: 1. Neovlašćeno (bez saglasnosti nosioca prava i bez uporišta u zakonskim ograničenjima) vršenje bilo kog moralnog ili imovinskog ovlašćenja. 2. Povreda relativnog prava na naknadu koje je utvrđeno ZASP-om (kao izvorno relativno pravo ili na osnovu zakonske licence) ili ugovorom. 3. Povreda druge obaveze (na primer da vlasnik originalnog primerka dela obavesti autora o novom vlasniku – pravo sleđenja). Ovim članom je unapređena sistematika Zakona. Njime se indirektno definiše šta je spor u oblasti autorskog ili srodnog prava, što je značajno za utvrđivanje nadležnosti sudova, mogućnosti korišćenja pojedinih pravnih lekova, hitnost postupka i dr.

Čl. 205-207. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine osim što je promenjena numeracija članova. Čl.206. Ovom odredbom se izlazi u susret zahtevu iz člana 40. stav 1. i člana 45. TRIPS-a. Reč je o uvođenju instituta tzv. kaznene štete koja, prema iskustvu mnogih zemalja, predstavlja ozbiljnu građanskopravnu sankciju za povredu prava, koja nema za cilj restituciju, već kompenzaciju i prevenciju štete. Čl. 207. Ovom odredbom se u stavu 1. uvodi oboriva pretopostavka da je tužilac nosilac prava koje je povređeno, pod uslovom da je njegovo ime naznačeno na primerku dela ili predmetu srodnopravne zaštite.Time se tužilac oslobađa obaveze da u sudskom postupku dokaže da je on nosilac prava. Ova značajna olakšica za tužioca ima svoje opravdanje u činjenici da formalno dokazivanje svojstva nosioca prava u praksi biva veoma komplikovano i skupo (nekad i nemoguće), čak i ako je notorno da je on nosilac prava (npr. da je kompanija Microsoft nosilac autorskog prava na operativnom softverskom sistemu WINDOWS). U praksi sudova evropskih država bilo je sudskih sporova u kojima tužioci nisu mogli da ostvare sudsku zaštitu jer ih je sud stavio pred nemoguć zadatak da dokumentuju osnov svog prava. Na primer, u Irskoj je organizacija za kolektivno ostvarivnje autorskog prava na muzičkim delima tužila jednu diskoteku zbog neovlašćenog korišćenja muzike, a sud je zahtevao dokaz ne samo za osnov po kojem je organizacija pribavila prava na korišćenje muzike, već za osnov po kome su komitenti organizacije stekli svojstvo nosilaca prava. To je podrazumevalo neophodnost da se pribave hiljade ugovora za hiljade muzičkih dela iz celog sveta, što je dovelo do odustajanja tužioca od tužbe. Ovaj događaj je doveo do odgovarajuće promene zakona u Irskoj, kao i do inicijative da se jednom direktivom Evropske unije priđe rešavanju ovog problema. Najčešći argument koji se isiče protiv uvođenja ove pretpostavke tiče se poštovanja pravila da se ne sme na tuženog prevaliti obaveza da dokaže da nije povredio pravo. Međutim, pretpostavka o kojoj je reč ne ustanovljava odgovornost tuženika, već aktivnu legitimaciju tužioca. Dakle, tužilac ostaje u obavezi da dokaže da je tuženik izvršio povredu prava. On samo biva pošteđen obaveze da dokaže da je on nosilac prava, pa time i aktivno legitimisan da podnese tužbu.Uz to, ova pretpostavka je oboriva. Smisao ove pretpostavke je da posluži kao jedan od instrumenata za povećanje efikasnosti sudske zaštite autorskog i srodnih prava, što je obaveza koja proizilazi iz TRIPS-a.

Član 208. Ovaj član se nadovezuje na član 204. Zakona i predviđa još primera povrede prava.

Čl. 209-214. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija članova. U čl. 210, 211. i 212. izvršena je terminološka korekcija zakonskih odredbi. U čl. 213. izvršeno je usklađivanje sa članom 47. TRIPS-a.

Čl. 215.-217. Izmene u ovim članovima posledica su potrebe da se u jednom zakonu objedine i odredbe o privrednim prestupima i prekršajima i visine novčanih kazni za njihovo izvršenje. U prelaznim i završnim odredbama stavljene su van snage određene odredbe iz Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite intelektualne svojine koje su sadržavale iznose novčanih kazni za privredne prestupe i prekršaje iz zakona o autorskom i srodnim pravima. Takođe, dodata je tačka 7. u stavu 1. člana 215. kojom je sankcionisano nepostupanje korisnika autorskog dela odnosno predmeta srodnog prava koji na osnovu čl. 187. i 39. ovog zakona ima obavezu da obaveštava organizaciju za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava o nazivu predmeta zaštite koje koristi, o učestalosti i obimu iskorišćavanja, kao i o drugim okolnostima koje su relevantne za obračun naknade koja se prema tarifi plaća. Članom 216. određene su visine novčanih kazni i za preduzetnike.

Član 218. Imajući u vidu da je Zakonom iz 2004. godine produženo trajanje zaštite ne samo za prava interpretatora, već i za autorska prava i ostala srodna prava (prava proizvođača fonograma, videograma i proizvođača emisije), to je dejstvo ovog člana prošireno i na nosioce navedenih prava. Smisao ove izmene je u tome da nosioci svih prava koja su Zakonom iz 2004. godine produžena, a čije je pravo do dana stupanja na snagu ovog zakona isteklo, ne mogu računati na ponovno uspostavljanje tih prava do isteka produženih rokova zaštite.

Član 219. Ove prelazne odredbe treba da omoguće postojećim organizacijama koje su se do sada bavile kolektivnim ostavrivanjem autorskog i srodnih prava da svoje poslovanje i svoj pravni status usklade sa novim propisima i nastave sa radom. Imajući u vidu predložene izmene u načinu određivanja i donošenja tarife, kao i izmene u vezi sa podnošenjem zahteva za izdavanje dozvole za rad organizacijama, kao i upućivanje na subsidijarnu primenu zakona koji uređuje pravni položaj udruženja, određen je primeren rok da organizacije usklade svoje poslovanje sa odredbama ovog Zakona kao i svoj statusni oblik. Takođe, obavezane su postojeće organizacije da otpočnu pregovore oko tarife sa reprezentativnim udruženjima korisnika na osnovu ovog Zakona u roku od mesec dana od dana stupanja na snagu Zakona. To je opravdano, da bi se obezbedili interesi korisnika da će u razumnom roku od dana stupanja na snagu zakona započeti pregovore oko tarife u kojima će učestvovati njihova udruženja.

Član 220. Ovim članom se retroaktivno pruža mogućnost individualnog ostvarivanja autorskog prava koje je sadržano u emisiji koja se kablovski reemituje. Na osnovu člana 28. stav 6. Zakona iz 2004. godine, bilo je propisano da se ova prava mogu ostvarivati samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Zakon iz 2004. godine je međutim odložio obavezu kolektivnog ostvarivanja ovih prava za dve godine računajući od dana stupanja zakona na snagu. U praksi, iako je prošlo više od četiri godine od dana stupanja zakona na snagu, nije osnovana organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog prava na audiovizuelnim delima koja bi kablovskim operaterima ustupila pravo emitovanja dela sa svog repertoara. Ovo je dovelo do situacije da su pojedini kablovski operateri odbili da plaćaju naknadu za emitovanje audiovizuelnih dela, pozivajući se na to da oni nemaju pravo da zaključuju individualne ugovore sa pojedinim nosiocima prava budući da je to u suprotnosti sa čl. 28. stav 6. Zakona iz 2004. godine, po kome se ova prava ostvaruju kolektivno. Da bi se otklonile navedene poteškoće nosilaca prava na audiovizuelnim delima, odnosno da bi im se omogućilo ostvarivanje njihovog autorskog prava, članom 220. ovog Zakona produžen je rok u kome se ova prava mogu ostvarivati individualno (na osnovu individualnih ugovora nosilaca prava na audiovizuelnim delima, ili njihovih zastupnika, i kablovskih distributera). Taj rok je datum osnivanja odgovarajuće organizacije za kolektivno ostvarivanje prava autora audiovizuelnih dela na teritoriji Republike Srbije, odnosno, najkasnije datum pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji. Datum pristupanja Evropskoj uniji naveden je iz razloga što će tada biti omogućeno inostranoj organizaciji za kolektivno ostvarivanje ovih prava da deluje u Republici Srbiji.

Član 221. Nema sadržinskih izmena u odnosu na odredbe člana 194. Zakona iz 2004. godine, osim što je promenjena numeracija člana. Odredbe ovog člana u skladu su sa članom 3. stav 1. TRIPS-a i primenjivaće se kada Republika Srbija postane članica Svetske trgovinske organizacije.

Član 222- 223. Propisani su neophodni rokovi za postupanje Vlade i nadležnog organa u vezi sa predlaganjem i imenovanjem članova Komisije. Članom 223. određen je rok u kome je Komisija dužna da donese poslovnik o svom radu.

IV FINANSIJSKA SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENjE ZAKONA

Sprovođenje ovog zakona ne stvara potrebu za dodatnim sredstvima iz budžeta Republike Srbije.

V OPŠTI INTERES ZBOG KOGA SE PREDLAŽE POVRATNO DEJSTVO ODREDBE ČLANA 220. ZAKONA

Opšti interes zbog koga se predlaže povratno dejstvo odredbe člana 220. ogleda se u tome što bi se bez povratnog dejstva ove odredbe, mogla dovesti u pitanje obaveza plaćanja naknade kablovskih distributera za ponovno emitovanje audiovizuelnih dela, imajući u vidu da 1. januara 2007. godine na teritoriji Republike Srbije nije postojala kolektivna organizacija za iskorišćavanje prava autora ovih dela. Bez povratnog dejstva odredbe člana 220. bila bi povređena autorska prava nosioca autorskih prava na audiovizuelnim delima i ozbiljno bi se dovelo u pitanje sprovođenje prava autora i nosilaca autorskog prava na audiovizuelnim delima u Republici Srbiji.

Naime, na osnovu člana 28. stav 6. Zakona iz 2004. godine, bilo je propisano da se prava autora da dozvole ili zabrane žično reemitovanje svojih dela, mogu ostvarivati samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Na taj način tekst Zakona iz 2004. godine usklađen je sa članom 9. Direktive o satelitskom emitovanju i kablovskom reemitovanju (Direktiva 93/83). Zakon iz 2004. godine je međutim odložio obavezu kolektivnog ostvarivanja ovih prava za dve godine računajući od dana stupanja zakona na snagu (Zakon iz 2004. stupio je na snagu 01.01.2005. godine). Razlog za odlaganje primene ove odredbe Zakona iz 2004. godine bio je taj, što se u trenutku izrade Zakona iz 2004. godine znalo da na teritoriji Republike Srbije još uvek nije osnovana i organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog prava na audiovizuelnim delima a rok od 2 godine od dana stupanja zakona na snagu činio se više nego razumnim za osnivanje ove organizacije. U praksi, iako je prošlo više od četiri godine od dana stupanja zakona na snagu, nije osnovana organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog prava na audiovizuelnim delima koja bi kablovskim operaterima ustupila pravo emitovanja dela sa svog repertoara. Ovo je dovelo do situacije da su pojedini kablovski operateri, počevši od 01.01.2007. godine, odbili da plaćaju naknadu za emitovanje audiovizuelnih dela, pozivajući se na to da oni nemaju pravo da zaključuju individualne ugovore sa pojedinim nosiocima prava budući da je to u suprotnosti sa čl. 28. stav 6. Zakona iz 2004. godine, po kome se ova prava ostvaruju samo kolektivno.

Da bi se otklonile navedene poteškoće nosilaca prava na audiovizuelnim delima, odnosno da bi im se omogućilo ostvarivanje njihovog autorskog prava, članom 220. ovog Zakona produžen je rok u kome se ova prava mogu ostvarivati individualno (na osnovu individualnih ugovora nosilaca prava na audiovizuelnim delima, ili njihovih zastupnika, i kablovskih distributera). Taj rok je datum osnivanja odgovarajuće organizacije za kolektivno ostvarivanje prava autora audiovizuelnih dela na teritoriji Republike Srbije, odnosno, najkasnije datum pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji. Datum pristupanja Evropskoj uniji naveden je iz razloga što će tada biti omogućeno inostranoj organizaciji za kolektivno ostvarivanje ovih prava da deluje u Republici Srbiji.

VI ANALIZA EFEKATA ZAKONA

Četvorogodišnja primena važećeg Zakona o autorskom i srodnim pravima („Službeni list SCG“ broj 61/04, stupio na snagu 1.1.2005. godine) pokazala je nedorečenost i necelishodnost pojedinih odredaba koju je moguće ispraviti samo donošenjem novog zakona. Sva rešenja predviđena Nacrtom zakona o autorskom i srodnim pravima prvenstveno imaju za cilj da otklone uočene nedostatke važećeg zakona.

Problemi koje zakon treba da reši i ciljevi koji će se donošenjem zakona postići

Terminološka pitanja

Predloženim zakonom vrši se njegovo terminološko usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije i Zakonom o ministarstvima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2008) imajući u vidu da je Zakon o autorskom i srodnim pravima („Službeni list SCG“ broj 61/04, u daljem tekstu: Zakon iz 2004. godine) bio zakon bivše Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

b) Moralna i imovinska prava autora (čl. 14-33)

Odredbe o autorskim ličnopravnim i imovinskopravnim ovlašćenjima su odredbe definisane, zasnovane i usklađene sa odredbama Bernske konvencije (Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela, od 9. septembra 1886. godine, dopunjena u Parizu, 1896. godine, izmenjena u Berlinu, 1903. godine, dopunjena u Bernu 1914. godine, izmenjena u Rimu 1928. godine, u Briselu 1948. godine, u Stokholmu 1967. godine i u Parizu 1971.godine, koju je Kraljevina Jugoslavija potpisala još davne 1930. godine i odredbama dva WIPO Ugovora (Akti Svetske organizacije za intelektualnu svojinu), Ugovor o autorskom pravu i Ugovor o interpretacijama i fonogramima. Takođe, odredbe o imovinsko pravnim ovlašćenjima autora su usklađene i sa propisima Evropske unije i Sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS sporazum).

Bernska konvencija predstavalja prvi univerzalni višestrani međunarodni pravni akt u oblasti zaštite autorskog prava. Ova konvencija u sebi sadrži značajan broj minimalnih prava koja predstavljaju minimalni standard autorsko pravne zaštite koju svaka država, potpisnica Bernske konvencije mora da pruži zaštićenim licima. Ta prava su sadržana u konvenciji kao ličnopravna i imovinskopravna ovlašćenja. Jezgro ličnopravnih ovlašćenja autora u vezi sa njegovim delom sadržani su u članu 6bis. Bernske konvencije a u našem Zakonu su ista ovlašćenja nazvana moralnim pravima autora, kao na primer pravo autora da bude priznat kao autor svog dela, pravo autora da se suprotstavi izmeni svoga dela itd. Kada je reč o imovinskopravnim ovlašćenjima autora u vezi sa njegovim delom, Bernska konvencija predviđa čitav niz imovinskopravnih ovlašćenja autora i u većini se radi o ovlašćenjima koja su isključive prirode. Tako na primer, članom 9. ove konvencije utvrđeno je isključivo ovlašćenje autora da reprodukuje, odnosno umnoži svoje delo na bilo koji način, članom 11. utvrđeno je isključivo ovlašćenje autora da predstavi svoje dramsko, i dramsko-muzičko delo, odnosno da izvodi svoje muzičko delo, članom 11ter. utvrđeno je isključivo ovlašćenje autora da javno govori svoje delo, članom 11bis. da emituje bežičnim ili žičnim putem svoje delo, da adaptira, aranžira i menja svoje delo-članom 12, članom 11 bis. stav 1. tačka 3., utvrđeno je ovlašćenje autora da javno saopšti svoje delo koje se emituje, članom 11 bis. stav 1. tačka 1. i članom 11ter. stav 1. tačka 1. utvrđeno je ovlašćenje autora da dozvoli i zabrani javno saopštavanje dela sa nosača zvuka ili slike itd.

Imovinskopravna ovlašćenja sačinjavaju pravni osnov po kojem autor može izvlačiti ekonomsku korist iz svog dela. Ta ovlašćenja su instrument za obezbeđenje profesije autora u društvenoj podeli rada. Najdublji društveni razlog stvaranja autorskih dela i rada autora leži u potrebi za komunikacijom između ljudi, jer stvarajući autorska dela, autori zadovoljavaju potrebu javnosti za uživanjem originalnih duhovnih tvorevina u oblasti književnosti, nauke i umetnosti. Osnovni koncept na kojem počiva oblikovanje imovinskopravnih ovlašćenja iz autorskog prava jeste da se autorova ekonomska korist mora nadovezivati na čin iskorišćavanja njegovog dela a ne na čin pojedinačnog uživanja u njegovom delu. Pod iskorišćavanjem autorskog dela podrazumevaju se one tehničke i privredne radnje koje su neophodne da bi se autorsko delo učinilo dostupnim javnosti, odnosno da bi se javno saopštilo. Isključivo pravo na iskorišćavanje svog dela ima sam autor. Međutim, kako iskorišćavanje autorskog dela predstavlja privrednu aktivnost, kojom se bave specijalizovani subjekti (izdavači, organizatori koncerata, emiteri), autor najčešće ne iskorišćava svoje delo sam, već ugovorom prenosi svoja ovlašćenja na iskorišćavanje dela na subjekte čija je to poslovna delatnost. Tako, u praksi autor u stvari učestvuje u ekonomskoj koristi koju ostvari subjekt koji iskorišćava autorsko delo a ta ekonomska korist zove se tantjema ili autorska naknada. U opisanom modelu iskorišćavanja autorskog dela, krajnji konzument autorskog dela nije ni u kakvoj pravnoj vezi sa autorom (gledalac pozorišne predstave ili posetilac koncerta, kupac knjige), ipak, krajnji konzument autorskog dela je taj koji u svakom slučaju plaća troškove ekonomskog iskorišćavanja dela odnosno finansira autorsku naknadu. Naime, svi subjekti koji ekonomski iskorišćavaju autorsko delo i koji imaju obavezu plaćanja autorske naknade (izdavač, pozorište, emiter) prevaljuju iznos te naknade na krajnjeg korisnika kroz cenu za uživanje dela (cenu knjige, cenu ulaznice, RTV pretplatu i sl.).

Isključiva imovinskopravna ovlašćenja autora odnose se na svaku pojedinačnu radnju iskorišćavanja dela, (za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada osim ukoliko zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno), i to je opšte pravilo inkorporisano u tekst Zakona u članu 19. Međutim našim zakonom kao i zakonima drugih zemalja učinjeno je nabrajanje i definisanje svakog pojedinog imovinskopravnog ovlašćenja, samo iz razloga pravne sigurnosti koji nalaže da se pojedine, do sada poznate, radnje iskorišćavanja dela koje predstavljaju sadržinu imovinskorpravnih ovlašćenja, definišu i razdvoje jedne od drugih, budući da granice između njih nisu uvek lako uočljive.

Na osnovu imovinskopravnih ovlašćenja autora, odnosno nosilaca autorskog prava, autor je ovlašćen da dozvoli ili zabrani različite vidove korišćenja autorskog dela. Autorsko pravo i srodna prava imaju karakter privatnih prava. Pravilo je da se privatna prava ostvaruju individualno i to lično ili preko zastupnika (punomoćnika). Kako je danas razvoj tehnologije takav da omogućava mnogobrojnim korisnicima da istovremeno na različitim mestima i na različite načine iskorišćavaju autorska dela a pri tom posebno interesovanje korisnika autorskih dela postoji za masovno iskorišćavanje određenih vrsta autorskih dela i predmeta srodnih prava (na primer muzička dela, fonogrami, interpretacije zabeležene na fonogramima), to niti autor sam može da postigne da svoja imovinska prava individualno ostvaruje niti masovni korisnici kao što su emiteri na primer, mogu da zaključe toliki broj individualnih ugovora sa svakim autorom čije delo nameravaju da emituju. Tada se kao jedino razumno i prihvatljivo rešenje u interesu kako autora i nosilaca autorskog prava tako i korisnika nameće – kolektivno ostvarivanje ovih prava kroz osnivanje organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava i ostvarivanje isključivih autorskih prava na kolektivan način.

v)Izuzetak od obaveznog kolektivnog ostvarivanja prava na žično reemitovanje autorskog dela sadržanog u emisija koja se reemituje (čl. 28. i 29.).

Zakon iz 2004. godine sadrži odredbu po kojoj u slučaju žičnog reemitovanja autorskog dela sadržanog u emisiji koja se reemituje, pravo da dozvoli i zabrani ponovno emitovanje autor može ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Na taj način tekst Zakona iz 2004. godine usklađen je sa članom 9. Direktive EU o satelitskom emitovanju i kablovskom reemitovanju (Direktiva 93/83). Ova Direktiva u članu 10. propisuje i izuzetak od ovog pravila ustanovljen u korist određenih kategorija nosilaca autorskog prava kojima sistem kolektivne zaštite nije praksa. Taj izuzetak od obaveze kolektivnog ostvarivanja je unet i u tekst Zakona.

Predloženim izmenama tekst Zakona je usklađen i sa članom 10. pomenute Direktive koji nalaže da se obaveza kolektivnog ostvarivanja prava u slučaju ponovnog kablovskog emitovanja (kablovsko reemitovanje) autorskog dela sadržanog u emisiji koja se reemituje ne primenjuje na prava koja proizvođač emisije ostvaruje u pogledu svoje emisije, bez obzira da li su ta prava njegova ili su mu preneta od strane drugih nosilaca autorskog ili srodnih prava. Ovim izmenama ne samo da je Zakon usklađen sa pomenutom Direktivom Evropske unije već se otklanjaju i primedbe stranih proizvođača emisija koji su isticali potrebu zaključivanja individualnih ugovora sa domaćim kablovskim operaterima (a ne kolektivnih ugovora na koje je upućivao Zakon iz 2004. godine), ukazujući na svoju ustaljenu praksu koja je zasnovana na pravilima Evropske unije.

g) Ograničenje autorskog prava u korist osoba sa invaliditetom (član 54.)

Kako se samo zakonom mogu ograničiti ustanovljena imovinska prava, to je predloženim rešenjem uvedeno još jedno ograničenje autorskog i srodnih prava i to u korist osoba sa invaliditetom. Sva ograničenja autorskog i srodnih prava su rezultat uvažavanja činjenice da postoje situacije u kojima interesu autora treba pretpostaviti interes neke druge društvene grupe koji se neposredno uklapa u opšti interes kome pravo u celini teži.

Ovim ograničenjem obezbeđeno je da monopolsko pravo autora ne predstavlja nerazumnu ili diskriminatornu prepreku za pristup autorskim delima od strane osoba sa invaliditetom. Formulacija novog ograničenja autorskog prava, uz doslednu primenu zajedničkih odredbi o ograničenju autorskog prava formulisanih u skladu sa trostepenim testom iz Bernske konvencije i članom 13. TRIPS sporazuma, u potpunosti osigurava da će ovo ograničenje biti primenjivano samo u posebnim slučajevima koji nisu u suprotnosti sa uobičajenim iskorišćavanjem dela i na način da se ne vređaju legitimni interesi autora. Uvođenje ovog ograničenja je u skladu i sa Strategijom Vlade Republike Srbije usvojenom 2006. godine kojom je, kao jedan od opštih ciljeva utvrđeno i osiguranje pristupa osobama sa invaliditetom, informacijama, komunikacijama i uslugama namenjenim javnosti, a u cilju stvaranja jednakih mogućnosti i unapređenja položaja osoba sa invaliditetom.

d) Obavezno kolektivno ostvarivanje prava interpretatora i proizvođača fonograma na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja fonograma i na njima zabeleženih interpretacija (član 117. i 127.)

Zakonom iz 2004. godine propisano je da pravo na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja fononograma i na njima zabeleženih interpretacija pripada i interpretatorima i proizvođačima fonograma, s tim da se te dve naknade ubiraju od korisnika kao jedinstvena naknada. Za ubiranje jedinstvene naknade zakonom je bio ovlašćen proizvođač fonograma. Tako ubrana naknada se zatim deli između nosilaca prava kojima ta naknada i pripada. Nosiocima ovih prava, Zakonom iz 2004. godine, ostavljena je mogućnost izbora da li će to svoje pravo na naknadu ostvarivati individualno ili kolektivno. Međutim, primena ovih odredbi Zakona iz 2004. godine dovela je do problema u kolektivnom ostvarivanju prava interpretatora na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja interpretacija zabeleženih na fonogramu. Problem se ogleda u nemogućnosti organizacije interpretatora da učestvuje u određivanju visine naknade za iskorišćavanje interpretacija zabeleženih na fonogramima i odbijanju od strane organizacije koja kolektivno ostvaruje prava proizvođača fonograma da preda deo ubrane jedinstvene naknade organizaciji interpretatora.

Predloženim rešenjem propisano je obavezno kolektivno ostvarivanje prava na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja fononograma i na njima zabeleženih interpretacija, a da bi se obezbedila jedinstvena naplata ovih naknada, zadržano je rešenje prema kojem naknadu od korisnika koji emituju ili javno saopštavaju izdati fonogram, odnosno na njemu zabeleženu interpretaciju, naplaćuje jedna organizacija, ali je ostavljeno organizacijama interpretatora i proizvođača fonograma da ugovorom odrede koja će organizacija naplaćivati jedinstvenu naknadu.

Kako danas na teritoriji Republike Srbije postoje obe organizacije, više nema objektivnih razloga da zakon propisuje koja će od organizacija naplaćivati jedinstvenu naknadu od korisnika, te je jedino ispravno rešenje, prepustiti samim organizacijama da odluče o tom važnom pitanju u formi ugovora kojim će odrediti ne samo organizaciju koja će naplaćivati naknadu već i iznos troškova naplate jedinstvene naknade i učestalost predaje dela jedinstvene naknade drugoj organizaciji. Tek pošto se ugovorom reše ova pitanja i ugovor objavi u Službenom glasniku Republike Srbije, organizacija koja je sporazumno određena da naplaćuje jedinstvenu naknadu može otpočeti sa poslovima naplate jedinstvene naknade.

Predloženim rešenjem je, takođe, omogućeno i interpretatorima, odnosno njihovoj organizaciji, da ravnopravno učestvuje u određivanju tarife naknada zajedno sa organizacijom proizvođača fonograma, a precizno su propisani i uslovi raspodele ubrane jedinstvene naknade između organizacija za slučaj da same organizacije nisu ugovorom odredile uslove raspodele jedinstvene naknade. Na taj način je omogućeno i proizvođačima fonograma i interpretatorima nesmetano ostvarivanje prava koja im po zakonu pripadaju.

đ) Uvođenje novog srodnog prava – prava izdavača štampanih izdanja (član 142.)

Brzim razvojem tehnologije umnožavanja autorskih dela, a pre svega reprografske tehnike, nekadašnje legalno umnožavanje autorskih dela za lične nekomercijalne potrebe u današnje vreme dostiglo je obim kojim je prevazišlo okvire uobičajene privatne upotrebe i počelo ozbiljno da zadire u zakonite interese autora. Međutim, ograničenjem autorskog prava u korist fizičkih lica koja za svoje lične, nekomercijalne potrebe mogu umnožavati autorsko delo nisu ugroženi samo zakoniti interesi autora, već i izdavača. Naročito je primećen pad prodaje tehničkih i drugih stručnih knjiga koje su po pravilu i najskuplje. Iz tih razloga, a radi zaštite ekonomskih interesa izdavača štampanih izdanja, uvedeno je novo srodno pravo – pravo izdavača štampanih izdanja na naknadu za umnožavanje njihovih izdanja za privatnu, nekomercijalnu upotrebu, i to pod istim uslovima koji važe i za autore.

Izdavači su jedna od kategorija nosilaca srodnih prava čiji ekonomski interesi trpe zbog sve masovnijeg korišćenja modernih tehnologija koje omogućavaju lako i jeftino reprografsko i digitalno umnožavanje štampanih dela. Uvođenjem ovog pravnog instituta izdavaču je omogućeno da kompenzuje deo izostalog prihoda. U praksi će autori i izdavači štampanih izdanja ostvarivati ovo pravo na posebnu naknadu preko svoje kolektivne organizacije. Zakonom je takođe rešeno i pitanje raspodele tako ubrane naknade. Predviđeno je da autori i izdavači dele ubranu posebnu naknadu na jednake delove.

e) Ostvarivanje autorskog i srodnih prava (čl.150-201)

Nosilac autorskog ili srodnog prava može svoje pravo ostvarivati individualno ili kolektivno. Pravilo je da se privatna prava ostvaruju individualno i to lično ili preko zastupnika (punomoćnika). Međutim, ima subjektivnih prava koji se efikasnije ostvaruju kolektivno-udruživanjem nosilaca prava radi kolektivnog ostvarivanja prava. Pravi primer za to je, korišćenje muzičkih dela. Individualno ostvarivanje bi podrazumevalo da autor najpre sklopi ugovor sa zainteresovanim korisnikom dela i ovlasti ga da delo, na primer, izvede ili emituje, a zatim i da, od korisnika naplati ugovorenu autorsku naknadu. U današnje vreme, kada je učestalost korišćenja muzičkih dela prisutna na svakom koraku za slučaj njihovog iskorišćavanja u medijima (televizija, radio), ili na drugim mestima (restorani, kafići, diskoteke, prevozna sredstva), bilo bi fizički nemoguće da autor individualno ostvaruje svoja imovinska prava. Takođe, sa stanovišta korisnika autorskih muzičkih dela, tehnički i organizaciono bi bilo neizvodivo da, na primer, televizijske ili radio stanice, svakodnevno sklapaju toliki broj ugovora sa autorima čija dela emituju u svojim programima.

Upravo ovi problemi autora i korisnika autorskih dela i predmeta srodnih prava se prevazilaze i rešavaju putem udruživanja nosilaca prava u organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Na ovaj način, preko organizacije, nosioci prava zajednički stupaju u pravnu vezu sa korisnicima radi uređenja odnosa povodom korišćenja autorskih dela i predmeta srodnih prava, i to tako što autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava, ugovorom ustupa svoja imovinsko-pravna ovlašćenja na korišćenje svojih dela, organizaciji za kolektivno ostvarivanje prava ( u daljem tekstu: organizacija) sa nalogom organizaciji da u svoje ime a za njegov račun, pojedina od tih imovinskopravnih ovlašćenja ustupi dalje krajnjim korisnicima autorskih dela, i od istih ubere autorsku naknadu a organizacija je dužna da sa svakim zainteresovanim korisnikom, odnosno udruženjem korisnika, pod ravnopravnim i primerenim uslovima, zaključi ugovor o neisključivom ustupanju prava iskorišćavanja predmeta zaštite sa njenog repertoara. Takođe, dužnost organizacije kao neprofitne organizacije je i da, sav novac, prikupljen svojom aktivnošću, raspodeli nosiocima prava, izuzev sredstava određenih za pokriće svojih troškova rada a na osnovu plana raspodele prikupljenih sredstava.

Na teritoriji Republike Srbije trenutno je registrovano i ima važeću dozvolu za rad 4 kolektivne organizacije od kojih je jedna kolektivna organizacija koja ostvaruje prava autora muzike i na ovim prostorima posluje preko 50 godina i još tri organizacije za kolektivno ostvarivanje srodnih prava (proizvođača fonograma, muzičkih interpretatora i glumaca). Posredstvom kolektivnih organizacija autori ugovorom ustupaju određena autorska imovinska prava na neisključiv način krajnjim korisnicima (emiterima, organizatorima koncerata, muzičkim producentima, kafićima, barovima, restoranima, hotelima,) a za čije iskorišćavanje korisnici plaćaju naknadu u skladu sa tarifom naknada organizacije koja je opšti akt organizacije. Posredstvom organizacije korisnik je u situaciji da zaključivanjem jednog ugovora sa organizacijom stekne neisključivo pravo za određeni način iskorišćavanja (na primer pravo emitovanja ili javnog saopštavanja sa nosača zvuka) veoma širokog repertoara muzičkih dela i to ne samo domaćih autora već i stranih autora i nosilaca autorskog prava. Sa druge strane autori i nosioci autorskog i srodnih prava takođe imaju veliku korist od kolektivne organizacije jer sami autori ne bi mogli fizički da postignu da zaključe toliki broj individualnih ugovora sa potencijalnim korisnicima i sa svakim pojedinačno zaključe i ugovor o visini naknade. Organizacije je u obavezi na osnovu zakona, da sa svakim zainteresovanim korisnikom zaključi ugovor o neisključivom ustupanju prava koja su joj poverena na ostvarivanje. Dakle organizacija ne može da odbije da sa zainteresovanim korisnikom zaključi ugovor i ustupi mu prava na iskorišćavanje autorskih dela sa njenog repertoara. Ovakva zakonska regulativa zapravo dovodi do toga da se ona imovinskopravna ovlašćenja autora koja su ekskluzivna, isključiva, kada ih autor samostalno, odnosno individualno ostvaruje, svode, u sistemu kolektivnog ostvarivanja autorskih prava na jedan vid zakonske licence, odnosno samo na pravo na naknadu. To je međutim cena koju i sami autori „moraju da plate“ ukoliko se odluče da svoja isključiva prava ostvaruju preko kolektivne organizacije. Ovakvo degradiranje isključivih prava autora da dozvole i zabrane različite vrste korišćenja autorskih dela međutim, autori širom sveta dobrovoljno prihvataju i pristaju na uslove kolektivnog ostvarivanja svojih prava jer su svesni činjenice da je to jedini racionalan i efikasan način ekonomskog iskorišćavanja njihovih imovinskopravnih ovlašćenja u savremenom društvu s obzirom na ubrzani i neprestani razvoj tehnologije koja danas omogućava neslućeno velikom broju lica da masovno, svakodnevno i na različitim delovima sveta, istovremeno a na različite načine, iskorišćavaju njihova prava.

Određeni vidovi iskorišćavanja autorskih dela su toliko učestali i uobičajeni danas u celom svetu da skoro da nema razvijene zemlje ili zemlje u razvoju u kojoj nema kolektivne organizacije. Uporednopravnom analizom tarifa naknada ovih organizacija može se utvrditi da skoro sve organizacije imaju identične vrste korisnika za određeni vid iskorišćavanja autorskih dela, samo što su u razvijenim zemljama sveta ovi korisnici suptilnije razvrstani u veći broj podgrupa. Tako na primer recimo u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Švajcarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Sloveniji, Velikoj Britaniji i našoj zemlji, kada se radi o pravu autora da dozvoli i zabrani javno saopštavanje autorskog dela koje se emituje i javno saopštavanje autorskog dela sa nosača zvuka i slike korisnici koji su dužni da plate naknadu su isti, i to: restorani, hoteli, diskoteke, barovi, kafići, taverne, poslastičarnice, konobe, kantine, krčme, picerije, pivnice, čajdžinice, bolnice, robne kuće, tržni centri, stalni izložbeni prostori, čekaonice, muzeji, galerije, klizališta, saloni za igre (bilijar, fliper, automati), zatim prevoznici kao što su: avio prevoznici, brodski prevoznici, autobuski prevoznici, taksi vozila, vozovi, železničke stanice, zatim sajmovi, fitnes centri, baletske škole, cirkusi, pozorišta (za korišćenje muzike sa nosača zvuka u pauzama između predstava), poslovni prostori, frizerski saloni, saloni za ulepšavanje, berbernice, zanatske radnje i td. Ono što predstavlja razliku u tretiranju ovih vrsta korisnika u tarifama naknada kolektivnih organizacija u različitim zemljama, jeste finija gradacija određenih vrsta korisnika u tarifama naknada onih organizacija koje ostvaruju prava autora u razvijenim zemljama. Tako se u njihovim tarifama naknada može primetiti da različite iznose naknada uz primenu različitih kriterijuma za određivanje visine te naknade plaćaju na primer, restorani, u zavisnosti od toga da li su restorani brze hrane ili ne ili da li su restorani u kojim se ponuda ne konzumira na licu mesta (za poneti) ili se konzumira u samom restoranu, zatim da li se u tim restoranima koji javno saopštavaju muziku služe alkoholna pića ili ne i sl. Dok u tarifama naknada organizacija koje ostvaruju prava autora muzike i nosilaca srodnih prava u zemljama u razvoju nema tako suptilne gradacije korisnika. Takođe, određene specifičnosti u tarifama naknada nekih organizaciju su odraz i posebnosti kulturnog nasleđa, običaja i raznolikosti i specifičnosti korišćenja i raznolikosti samih korisnika. Tako na primer, u tarifi naknada Španske organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih muzičkih prava određena je naknada za javno saopštavanje autorskih muzičkih dela sa nosač zvuka u koridama i u salonima za igranje flamenka. Ono što takođe predstavlja zajednički imenitelj za tarife naknada za javno saopštavanje autorskog dela koje se emituje i javno saopštavanje autorskog dela sa nosača zvuka i slike kod kolektivnih organizacija u zemljama napred navedenim jeste i određivanje naknade u paušalnom iznosu za sve korisnike koji spadaju u grupu javno saopštavanje dok kriterijumi za određivanje tog paušalnog iznosa variraju, te se kao kriterijum za određivanje visine naknada može javiti, broj stolica ili stolova (za restorane ili frizerske, berberske salone) ili veličina prostora u kome se vrši javno saopštavanje(kvadratura) ili broj zaposlenih bez obzira da li se radi o stalno ili povremeno zaposlenim licima (za poslovne prostore i sobe za odmor zaposlenih).

Kada je reč o pravu autora da dozvoli i zabrani emitovanje svojih dela tada se u tarifama naknada kolektivnih organizacija uobičajeno pravi razlika između, radiodifuznih organizacija koje spadaju u javni servis i imaju nacionalne frekvencije i komercijalnih radiodifuznih emitera a iznos naknade zavisi i od visine procentualnog korišćenja muzičkih dela sa repertoara organizacije u programu te radiodifuzne organizacije, kao i podela na radio i TV emitere. Kod obračuna ove naknade primetno je da se u tarifama svih kolektivnih organizacija u napred navedenim zemljama, iznos naknade odmerava primenom procenta na prihod od iskorišćavanja predmeta zaštite a da se definicija prihoda od iskorišćavanja autorskih dela utvrđuje u tarifama naknada na osnovu pregovora između organizacija i reprezentativnih udruženja korisnika. Na taj način osnovica za obračun naknade za emitovanje, odnosno definisanje šta to ulazi u prihod od iskorišćavanja autorskih muzičkih dela varira u zavisnosti od korisnika i vrste korišćenja. Naime, kroz pregovore se definiše šta je prihod od iskorišćavanja autorskih dela tako što se naglašava koji sve prihodi, u slučaju recimo komercijalnih emitera, obavezno ulaze u osnovicu za obračun naknade a šta se od prihoda izuzima iz ukupnog prihoda emitera i na koje prihode neće biti obračunata stopa za autorsku naknadu. Ovakav sistem određivanja prihoda od iskorišćavanja autorskih dela se u praksi pokazao kao najbolje rešenje, s obzirom da niti jedan emiter nema mogućnost da posebno vodi i iskazuje prihode od iskorišćavanja autorskih muzičkih dela a činjenica je da emiteri obavljajući svoju osnovnu delatnost-emitovanje programa, jesu i masovni korisnici autorskih dela, da svoju osnovnu delatnost baziraju na iskorišćavanju autorskih dela i predmeta srodnih prava, stiču prihod upravo od iskorišćavanja autorskih i srodnih prava a da su istovremeno i najčešće i nosioci jednog srodnog prava-prava proizvođača emisije.

ž) Uvođenje novog načina određivanja tarifa naknada za kolektivno iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava (čl. 169-179)

Osnovni problem koji predloženi zakon treba da reši odnosi se na uspostavljanje ravnoteže između javnog i privatnog interesa u slučaju kada se autorsko i srodna prava ostvaruju preko kolektivnih organizacija. Zakon iz 2004. godine daje potpunu slobodu organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava da samostalno, bez konsultovanja korisnika, odrede tarifu naknada za iskorišćavanje autorskog i srodnih prava. Prema novom Zakonu tarifa će biti rezultat sporazuma između organizacije i jednog ili više reprezentativnih udruženja korisnika. Takvo rešenje je mnogo pravičnije jer uvažava ekonomske mogućnosti korisnika autorskih dela i predmeta srodnih prava.

Predloženo rešenje sporazumnog određivanja tarife naknada doprineće efikasnijem ostvarivanju autorskih i srodnih prava jer će korisnici bez otpora plaćati naknade oko čije visine i načina isplate su se već dogovorili sa organizacijom. Na taj način će biti smanjen i broj sudskih postupaka koji nastaju usled primene tarife u praksi, te će i sudovi biti rasterećeni.

z) Transparentnost rada organizacije i unapređenje nadzora nad radom organizacija (180-191)

Uvođenjem novih odredbi o obavezama organizacija propisana je obaveza na strani organizacija da pruže odgovarajuće informacije o svom poslovanju kako korisnicima tako i svojim članovima i to kako u neposrednom kontaktu tako i putem masovnih medija i objavom određenih važnih informacija, opštih i pojedinačnih akata organizacije, u elektronskoj formi na svojoj internet stranici. Na ovaj način rad ovih organizacija biće transparentniji a primena ovih odredbi imaće uticaja i na podizanje javne svesti o potrebi uvažavanja i poštovanja autorskog i srodnih prava. Sve izmene i novine u članovima koji se tiču nadzora nad radom organizacija uvedene su u cilju unapređenja funkcije nadzora nad radom organizacija. Izmenama je definisan obim nadzora koji obavlja nadležni organ. Nadležni organ vrši kontrolu poslovanja organizacija kojima je izdao dozvolu za rad tako što kontroliše da li je poslovanje organizacije u skladu sa izdatom dozvolom i da li je u skladu sa odredbama ovog zakona. Okolnost da je rad i poslovanje organizacije uslovljeno dobijanjem dozvole od strane državnog organa ukazuje na to da ove organizacije pripadaju grupi pravnih lica u odnosu na čije ciljeve država ispoljava određeni interes. Iako je organizacija po svojoj prirodi institut privatnog prava, njene funkcije zadiru i u javne interese. Polazeći od činjenice da autorsko pravo predstavlja mehanizam za obezbeđenje ekonomske osnove profesije autora, jasno je da od efikasnosti autorskopravne zaštite u velikoj meri zavisi i javni interes i to-kontinuitet kulturnog stvaralaštva.

Propisana je i obaveza na strani organizacije da nadležnom organu dostavlja i izveštaj ovlašćenog revizora, što je u skladu i sa praksom kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava kod nas i u svetu. Time su ostvareni bolji uslovi za vršenje kvalitetnog nadzora nad radom spomenutih organizacija, a unapređena je i transparentnost organizacije i prema njenim članovima i prema celokupnom društvu i zainteresovanoj javnosti.

i) Ustanovljenje Komisije za autorsko i srodna prava (čl. 192-201)

Budući da je materija kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava po svojoj prirodi veoma složena i specifična, a ključno praktično pitanje u odnosima između organizacije i korisnika tiče se visine i načina primene tarife, to je novim Zakonom rešeno i pitanje određivanja tarife u slučaju da sporazum između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika izostane. Ustanovljeno je novo telo, Komisija za autorsko i srodna prava (u daljem tekstu: Komisija), koja će davati mišljenje o predlogu tarife u slučaju da izostane sporazum o tarifi između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika. Članovi Komisije biće birani iz reda istaknutih stručnjaka koji poznaju problematiku primene autorskog i srodnih prava, a predloženim rešenjem je omogućeno zainteresovanim licima, odnosno registrovanim kolektivnim organizacijama i reprezentativnim udruženjima korisnika da daju svoje predloge za izbor članova Komisije. Ovakvo rešenje obezbeđuje visok stepen stručnosti članova Komisije i osigurava uvažavanje mišljenja Komisije. Budući da će u praksi Komisija delovati kao svojevrsna arbitraža, učešće u Komisiji članova koje su predložile kako organizacije za kolektivno ostvarivanje ovih prava, tako i sami korisnici autorskih dela i predmeta srodnih prava, doprineće kredibilitetu ovog tela. Uloga Komisije će biti da efikasno i stručno izbalansira suprotstavljene ekonomske interese korisnika i organizacija i u kratkom roku donese mišljenje o predlogu tarife.

Komisija za autorsko i srodna prava će odigrati izuzetno važnu ulogu u određivanju tarifa naknada organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Sva moderna evropska i svetska zakonodavstva poznaju neko telo koje daje saglasnost na tarifu ili mišljenje o tarifi (na primer, Švajcarska, Mađarska-Odbor za autorska prava, Rumunija, Slovenija, Hrvatska-Veće stručnjaka za naknade, Kanada-Komisija za autorsko pravo, Velika Britanija-Tribunal za autorsko pravo). Ustanovljenje Komisije je neophodno za efikasno određivanje tarife naknada, u situaciji kada nema sporazuma između organizacije i korisnika oko visine naknade, sa ciljem da se obezbedi nesmetano, legalno iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava koji se masovno koriste a da nosilac prava dobije pravičan udeo u prihodu koji se ostvaruje iskorišćavanjem predmeta zaštite. To je u interesu nosilaca prava i u opštem društvenom interesu. Pitanje visine i načina primene tarife je izuzetno složeno s obzirom na veliki broj raznovrsnih parametara koji utiču na oblikovanje tarife. U situaciji kada organizacija i korisnik odnosno reprezentativno udruženje korisnika ne mogu da dođu do sporazuma o tarifi, neophodno je ustanoviti telo koje će stručno izneti mišljenje o predlogu tarife, što je interes svih. U Zakonu iz 2004. godine, rešenje najdelikatnijeg pitanja-određivanja visine i načina primene tarife bilo je prepušteno organizacijama. Međutim, iskustvo u svetu ukazuje na potrebu da u formiranju tarife jednako učestvuju obe zainteresovane strane-organizacija i korisnici. Tarifa mora da bude odraz jednog pravednog balansa između privatnog i javnog interesa, odnosno tako određena da i autori i nosioci srodnih prava dobiju odgovarajuću naknadu a da korisnici predmeta zaštite, isplaćivanjem odgovarajuće mesečne ili godišnje naknade za iskorišćavanje autorskog i srodnih prava, mogu legalno da koriste autorska dela i predmete srodnih prava. Iskustvo u svetu pokazuje da u slučajevima kada organizacija i reprezentativno udruženje korisnika ne mogu da nađu taj balans i sporazumno odrede tarifu, kao jedino rešenje se nameće, da se uključi treća strana, odnosno telo koje čine ugledni stručnjaci iz oblasti autorskog i srodnih prava, a kod nas bi to bila Komisija za autorsko i srodna prava. Najčešća rešenja u zakonima evropskih zemalja su ono po kojem nadležni organ ili telo treba da odobri predloženu tarifu, odnosno ako se sa predlogom tarife ne slaže izda mišljenje i obrazloži razloge za svoje ne slaganje sa delom ili celom tarifom ili, jednako često zakonodavno rešenje je, da to telo iznosi svoje mišljenje o predlogu tarife. Takvo rešenje je opredeljeno u ovom zakonu.

Komisija će dati mišljenje na osnovu zakona a nakon sprovedene ozbiljne uporedno pravne analize prakse kolektivnog ostvarivanja ovih prava i uporedno pravne analize visina tarifa naknada za različite vidove iskorišćavanja predmeta zaštite koje naplaćuju kolektivne organizacije u zemljama u regionu i Evropi. Takođe prilikom davanja mišljenja, Komisija će voditi računa i o domaćim ekonomskim, političkim i privrednim okolnostima.

Ustanovljenje Komisije je neophodno za rešavanje ključnog problema između organizacija i korisnika oko visine naknade za iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava kada nema sporazuma između ove dve strane. Neophodno je da u takvoj situaciji postoji telo koje će brzo i stručno oceniti usklađenost predloga tarife sa odredbama zakona i da li je naknada određena u skladu sa pravilima za određivanje naknade propisanim Zakonom, kako bi se obezbedilo nesmetano, legalno iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava koji se masovno koriste s jedne strane i efikasno ostvarivanje autorskog i srodnih prava s druge strane.

Mogućnosti za rešenje problema

Razmatrajući mogućnosti za rešenje napred navedenih problema, predlagač je zaključio da je neophodno doneti novi Zakon o autorskom i srodnim pravima i to iz sledećih razloga:

1. Saglasno Ustavu Republike Srbije, pravo svojine može biti ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona. Takođe, saglasno Bernskoj konvenciji, države potpisnice mogu u svojim nacionalnim zakonodavstvima propisati ograničenja autorskog prava samo u specijalnim slučajevima, pod uslovom da obim ograničenja isključivih prava nije u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem dela i koji nerazumno ne vređaju legitimne interese autora. Imajući navedeno u vidu, novo ograničenje autorskog i srodnih prava u korist osoba sa invaliditetom, kao i uvođenje obaveznog kolektivnog ostvarivanja prava proizvođača fonograma i interpretatora na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja fonograma i na njima zabeleženih interpretacija, moguće je samo na osnovu zakona. Zbog svega navedenog, neophodno je i jedino moguće Zakonom o autorskom i srodnim pravima urediti pitanje ograničenja autorskog i srodnih prava.

2. Ustanovljenje Komisije za autorsko i srodna prava moguće je samo zakonom.

3. Rešenje ostalih napred navedenih problema zahteva poboljšanje postojećih instituta i dodatno preciziranje odredaba koje su već sadržane u važećem zakonu, što se može postići samo donošenjem novog Zakona o autorskom i srodnim pravima.

Očekivani efekti predloženog zakona i uticaj na privredne subjekte

Najviše problema u praksi izazivala je primena odredbi Zakona iz 2004. godine kojima se uređuje kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, a naročito odredbe o određivanju tarifa naknada. Zakonom iz 2004. godine prepušteno je organizaciji da samostalno odredi tarifu naknada za iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava, što je dovelo do nezadovoljstva širokog kruga korisnika koji svakodnevno i masovno koriste autorska dela i predmete srodnih prava (emitera, hotelijera, ugostitelja, internet provajdera, kablovskih operatera, zanatskih i trgovinskih radnji i dr.). Novi zakon, po ugledu na evropsku praksu kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, predviđa suštinske promene jer obavezuje organizaciju da tarifu određuje kroz pregovore sa korisnicima. Očekuje se da će novi zakon u ovom segmentu dati pozitivne efekte jer obavezuje organizacije da tarife određuju na osnovu pregovora sa udruženjima korisnika predmeta zaštite, što će za rezultat imati uvažavanje ekonomskih interesa i mogućnosti korisnika predmeta zaštite. Korisnici predmeta zaštite će biti u povoljnijoj ekonomskoj poziciji jer će zajedno sa organizacijom dolaziti do dogovora oko kriterijuma za određivanje naknade i određivanja njene visine. Predložena rešenja doprineće efikasnijem ostvarivanju autorskog i srodnih prava jer će korisnici bez otpora plaćati naknade oko čije visine i načina isplate su se već dogovorili sa organizacijom, a na taj način će biti smanjen i broj sudskih postupaka koji nastaju usled primene tarife u praksi.

Predloženim rešenjem iz novog zakona propisana je obaveza na strani svih organizacija čiji nosioci prava imaju pravo na posebnu naknadu da formiraju jedinstvenu tarifu naknada (član 178), a da tu jedinstveno formiranu naknadu ubira samo jedna organizacija koja će se starati o daljoj raspodeli zakonom određenog dela naknade ostalim organizacijama, odnosno nosiocima prava. Ovakvim rešenjem izašlo se u susret zahtevima širokog kruga lica koji su dužnici ove naknade (uvoznici i proizvođači uređaja za tonsko i vizuelno snimanje, uvoznici i proizvođači praznih nosača zvuka, slike i teksta) za jednostavnijim sistemom naplate ove naknade.

Takođe, predloženim promenama u članu 29. stav 2. novog zakona kojim je uveden izuzetak od obaveze kolektivnog ostvarivanja autorskog prava u slučaju žičnog reemitovanja u korist nosilaca autorskog prava na audiovizuelnim delima otklonjene su primedbe stranih proizvođača emisija koji su isticali potrebu zaključivanja individualnih ugovora sa domaćim kablovskim operaterima (a ne kolektivnih ugovora na koje je upućivao Zakon iz 2004. godine), ukazujući na svoju ustaljenu praksu koja je zasnovana na pravilima Evropske unije.

Troškovi koje će primena novog zakona izazvati za građane i privredu

Sprovođenje ovog zakona ne stvara potrebu za dodatnim sredstvima iz budžeta Republike Srbije. Ustanovljenje Komisije neće proizvesti dodatne troškove za budžet Republike Srbije s obzirom da je predloženo rešenje da Komisija zaseda u prostorijama Zavoda za intelektualnu svojinu koji obezbeđuje i neophodnu administrativno-tehničku pomoć, dok će troškovi postupka pred Komisijom i rada Komisije pasti na teret organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika na jednake delove. Kako je i jednoj i drugoj strani Zakonom ostavljen primeren rok za dogovor oko tarife, čini se opravdanim da u slučaju da dogovor oko tarife izostane, trošak angažovanja Komisije padne na teret obe strane u postupku i to na jednake delove.

Iako je posledica ustanovljenja Komisije ta da će trošak rada Komisije pasti na teret organizacija i udruženja korisnika, pozitivne posledice ustanovljenja Komisije su takve da opravdavaju troškove koje će rad Komisije stvoriti za nosioce autorskog i srodnih prava, odnosno njihove organizacije i za reprezentativna udruženja korisnika. Ovo iz sledećih razloga:

– Komisija će biti angažovana samo u onim slučajevima kada organizacije i reprezentativna udruženja korisnika, u zakonom ostavljenom roku, ne mogu da dođu do sporazuma oko tarife;

– Kako će Komisiju činiti stručnjaci koji poznaju problematiku kolektivnog ostvarivanja ovih prava, to će i mišljenje Komisije o predlogu tarife biti potkrepljena ozbiljnim radom na razmatranju ne samo zakona i predloga tarife i usklađenosti predloga tarife sa odredbama ovog Zakona, već i uporedne prakse kolektivnog ostvarivanja ovih prava. U slučaju da Komisija nije saglasna sa delom ili celom tarifom, izdaće mišljenje u kome će obrazložiti svoje neslaganje i usmeriti organizaciju i korisnike u kom pravcu treba da modifikuju predlog tarife. Mišljenje Komisije će poslužiti kao osnova za nove pregovore između organizacije i korisnika da bi se tarifa odredila na najpoželjniji način – pismenim sporazumom organizacije i korisnika. Komisija će izbalansirati suprotstavljene interese obe strane i analizom svakog konkretnog vida iskorišćavanja predmeta zaštite, upoređivanjem predložene visine naknade sa visinom naknada inostranih organizacija za iste vidove iskorišćavanja predmeta zaštite, uzimajući u obzir specifične domaće okolnosti, obezbediti da tarifa naknada za iskorišćavanje predmeta zaštite bude pravična i za nosioce autorskog i srodnih prava i za korisnike.

Bez ovakvog specifičnog vida posredovanja u slučaju nepostojanja sporazuma o tarifi, veliki broj privrednih subjekata bi bio onemogućen da legalno obavlja svoju osnovnu delatnost (na primer emiteri, internet provajderi, i dr.) u vezi sa kojom masovno koriste autorska dela i predmete srodnih prava. Ukoliko izostane sporazum o tarifi bili bi oštećeni u jednakoj meri i nosioci ovih prava (domaći i strani) i veliki broj domaćih privrednih subjekata.

Statistički podaci o registrovanim kolektivnim organizacijama:

Važeću dozvolu za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava na teritoriji Republike Srbije imaju sledeće organizacije:

„SOKOJ“- Organizacija muzičkih autora Srbije, Beograd, Mišarska 12-14. Ova organizacija specijalizovana je za kolektivno ostvarivanje autorskih prava kompozitora, tekstopisaca, aranžera muzike i drugih nosilaca autorskih prava na muzičkim delima svih žanrova. Reč je o organizaciji osnovanoj 1950 godine, koja danas zastupa po osnovu punomoćja, preko 9000 domaćih autora i nosilaca autorskih prava, a na osnovu 98 bilateralnih ugovora zaključenih sa inostranim autorskim društvima više od 2.000.000 inostranih autora.

„OFPS“-Organizacija proizvođača fonograma Srbije, Beograd, Tabanovačka 27. Ova organizacija je specijalizovana za kolektivno ostvarivanje imovinskih prava proizvođača fonograma a zakonom je ovlašćena da ubira jedinstvenu naknadu za emitovanje i javno saopštavanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija. Trenutno, broj članova ove organizacije je 35 proizvođača fonograma i nosilaca prava proizvođača fonograma. Ova organizacija ima zaključena tri bilateralna ugovora sa stranim društvima i to: Ugovor sa „PPL“- London, Velika Britanija, Ugovor sa „RPA“-Moskva, Ruska federacija i Ugovor sa „EFU“, Estonija.

„PRAGUS“,Organizacija za kolektivno ostvarivanje prava glumaca, Beograd, Masarikova 5/VII. Organizacija je specijalizovana za ostvarivanje imovinskih prava glumaca.

„PI“,Organizacija za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora, Beograd, Majke Jevrosime 38. Organizacija je specijalizovana za ostvarivanje imovinskih prava interpretatora muzičkih i muzičko-scenskih dela. U vreme podnošenja zahteva za izdavanje dozvole za kolektivno ostvarivanje prava muzičkih interpretatora broj članova organizacije bio je 7.326 a trenutno broj članova ove organizacije je 7.576 članova. Organizacija PI do sada je zaključila ugovore sa dve inostrane srodne organizacije (ASTERAS, Kipar i The Russian Copyright Owners Union, Rusija).

Sudski postupci u kojima su organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava jedna od strana:

Podaci sa kojima raspolaže Zavod, o broju sudskih postupaka u kojima su organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava jedna od strana, a koji se trenutno vode na teritoriji Republike Srbije su sledeći:

– oko 2000 sudskih postupaka u kojima je Organizacija muzičkih autora Srbije, SOKOJ jedna od strana u postupku,

– oko 3000 sudskih postupaka u kojima je Organizacija proizvođača fonograma, OFPS jedna od strana u postupku. Napred navedeni podaci govore u prilog tome da ima veliki broj sudskih postupaka u kojima je organizacija SOKOJ, odnosno OFPS jedna od strana, ali ne i o kvalifikaciji te činjenice u negativnom smislu po organizaciju. Ovo iz razloga što je organizacija koja kolektivno ostvaruje autorska i srodna prava i zakonom (član 150. ZASP-a) i ugovorima nosilaca prava obavezana da ostvaruje prava koja su joj poverena. Da bi ostvarivala ta prava organizacija je ovlašćena da pred sudom i drugim organima štiti prava koja su joj nosioci autorskog i srodnih prava poverili na kolektivno ostvarivanje (član 150. stav 4. ZASP-a). Ukoliko organizacija utvrdi da korisnik neovlašćeno koristi predmete zaštite sa njenog repertoara ili da ne plaća tarifom određenu naknadu na ime emitovanja ili javnog saopštavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava, organizacija je u obavezi da preduzme sve pravne radnje koje joj stoje na raspolaganju kako bi ostvarila i zaštitila prava koja su joj poverena na ostvarivanje.

Ukupan prihod organizacije SOKOJ od naknada za 2007. i 2008. godinu i ukupan fond za raspodelu ubrane naknade nosiocima prava sa izraženim troškovima rada organizacije:

Ukupan prihod organizacije SOKOJ na osnovu naplata naknada za iskorišćavanje autorskih dela sa repertoara ove organizacije za 2007 godinu iznosio je 359.790.101,95 dinara. Od napred navedenog iznosa na troškove rada organizacije iskorišćen je iznos od 102.508.501,14 dinara tako da je autorima i nosiocima autorskog prava za 2007. godinu raspodeljen iznos od ukupno 257.281.600,81 dinara u skladu sa Planom raspodele naknada ove organizacije.

Za 2008. godinu ukupan prihod organizacije SOKOJ na osnovu naplata naknada za iskorišćavanje autorskih dela sa repertoara ove organizacije iznosio je 412.272.593,31 dinara. Od napred navedenog iznosa na troškove rada organizacije iskorišćen je iznos od 125.433.090,89 dinara tako da je autorima i nosiocima autorskog prava za 2008. godinu raspodeljen iznos od ukupno 286.839.502,42 dinara u skladu sa Planom raspodele naknada ove organizacije.

Ukupno ubrana sredstva od strane kolektivne organizacije u toku jedne poslovne godine raspodeljuju se nosiocima prava koji su poverili svoja prava na ostvarivanje organizaciji kao i stranim nosiocima prava sa čijim organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava domaća organizacija ima zaključene bilateralne ugovore, u skladu sa opštim aktom organizacije-planom raspodele. Reč je o opštem aktu koji, na osnovu odredbi ovog zakona kao lex specialis zakona, donosi Skupština organizacije a kojim se precizno i detaljno određuju pravila za raspodelu ubrane naknade.

Da li su zainteresovane strane imale mogućnost da iznesu primedbe

Zaključkom Odbora za privredu i finansije Vlade Republike Srbije, usvojenim na 39. sednici, održanoj 28. aprila 2009. godine, određen je Program javne rasprave o radnoj verziji Nacrta zakona o autorskom i srodnim pravima. Javna rasprava je sprovedena u periodu od 29.04.2009. godine do 15.05.2009. godine. U okviru javne rasprave, 11. maja 2009. godine u Privrednoj komori Srbije održan je okrugli sto o radnom tekstu Nacrta zakona o autorskom i srodnim pravima. O vremenu održavanja javne rasprave, kao i o datumu i vremenu održavanja okruglog stola u okviru javne rasprave, javnost je obaveštena preko sajta Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj, sajta Zavoda za intelektualnu svojinu i sajta Privredne komore Srbije. Predlagač i Privredna komora Srbije su, takođe, posebnim dopisom pozvali na okrugli sto sve registrovane organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava: SOKOJ, OFPS, PRAGUS, PI, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Republičku radiodifuznu agenciju, Udruženja kablovskih operatera Srbije, Poslovno udruženje hotelsko ugostiteljske privrede HORES, Poslovno udruženje turističkih agencija ATAS, Nacionalnu asocijaciju turističkih agencija JUTA, velike trgovinske lance: Delta, Metro, E-trgovina, Farmalogist, Inel, zatim radiodifuzne organizacije, advokate, sudije Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda. Sadržina radnog teksta Nacrta zakona o autorskom i srodnim pravima i obrazloženje Nacrta zakona o autorskom i srodnim pravima stavljeni su na uvid javnosti putem sajta Zavoda za intelektualnu svojinu, a svim zainteresovanim licima je omogućeno da u elektronskoj formi, ili poštom, dostave Zavodu za intelektualnu svojinu i Privrednoj komori Srbije svoje primedbe i komentare u vezi sa radnim tekstom Nacrta zakona o autorskom i srodnim pravima. U javnoj raspravi bilo je omogućeno učešće svim subjektima zainteresovanim za pitanja ostvarivanja autorskog i srodnih prava. U radu okruglog stola učestvovali su: predstavnici registrovanih organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava: SOKOJ, OFPS, PRAGUS, PI, predstavnici Asocijacije nezavisnih medija ANEM, Poslovnog udruženja hotelsko-ugostiteljske privrede HORES, Udruženja ugostitelja Beograda, PGP RTS, Privredne komore Beograda, Privredne komore Srbije, Narodne biblioteke Srbije, advokati: Verica Vuković, Slobodan Gavrilović, Miroljub Belić, Zoran Damjanović i Slobodan Kremenjak, predstavnici firme Multimedia, kao i predstavnici Višeg trgovinskog suda. U toku javne rasprave Zavod je primio i pismene komentare i primedbe na radni tekst nacrta zakona i to od: kolektivne organizacije SOKOJ, kolektivne organizacije PRAGUS, kolektivne organizacije OFPS, kolektivne organizacije PI, Asocijacije nezavisnih medija ANEM, JP Zavoda za udžbenike, Unije sindikata izvođača Srbije, Sindikata glumaca Srbije, advokata Aleksandra Porubovića, Verice Vuković i Slobodana Gavrilovića, Radio televizije Srbije, PGP-RTS-a, Poslovnog udruženja hotelsko ugostiteljske privrede HORES, Opšteg udruženja ugostitelja Beograda, regionalne RTV Vranje, Privredne komore Beograda, Đorić Slobodana i Petra Đurića. Zavod za intelektualnu svojinu i Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj razmotrili su sve primedbe na Nacrt zakona o autorskom i srodnim pravima i to kako one koje su primljene elektronskim putem, odnosno poštom, tako i one koje su iznete na samom okruglom stolu, a primedbe koje su ocenjene kao osnovane unete su u tekst Nacrta zakona o autorskom i srodnim pravima.

Opšti zaključak učesnika u javnoj raspravi je da izmene i novine predložene u Nacrtu zakona o autorskom i srodnim pravima predstavljaju poboljšanje u odnosu na Zakon iz 2004. godine. Najznačajnije primedbe i komentari odnosili su se na: novi način određivanja tarife naknada, predloženi maksimalni iznos naknade od 10% od prihoda korisnika ostvarenog od iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava, uvođenje obaveze na strani određenih nosilaca autorskog i srodnih prava da formiraju jedinstvenu tarifu naknada za određene vidove ostvarivanja autorskog i srodnih prava, definiciju pojma „reprezentativno udruženje korisnika“ iz člana 174. stav 1. Nacrta, sastav, imenovanje i rad Komisije za autorsko i srodna prava, uređenje pitanja posebne naknade iz člana 39. Nacrta, nedostatak izraženih novčanih kazni za privredne prestupe i prekršaje, propust da se za privredne prestupe i prekršaje predvidi kazna i za preduzetnika, nedostatak zakonske odredbe o uvođenju tzv. minimalne naknade kada se tarifa određuje primenom procenta na prihod; terminološka pitanja: definiciju proizvođača fonograma, fonograma i proizvođača videograma iz čl. 124, 125. i 130. Nacrta zakona, formulaciju kablovskog reemitovanja iz člana 29. Nacrta, formulaciju člana 136. stav 1. tačka 3, formulaciju privrednih prestupa i prekršaja i pojedine rokove za postupanje stranaka u delu koji reguliše građansko pravnu zaštitu. Pored toga iznet je i predlog za uvođenjem jedinstvene tarife i jedinstvene naplate naknade, ne samo za emitovanje i javno saopštavanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija (kao predmeta srodnih prava), već i za isključivo pravo autora da dozvoli ili zabrani emitovanje i javno saopštavanje muzičkih autorskih dela.

U vezi sa uvođenjem novog načina određivanja tarife naknada za iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava koja se kolektivno ostvaruju, opšti stav učesnika u javnoj raspravi je da je reč o odredbama koje unapređuju sistem određivanja naknada, kao i da je predloženo rešenje da se pregovorima dolazi do tarife jedino razumno rešenje za određivanje tarifa naknada koje predstavlja i odraz proverene zakonodavne prakse evropskih zemalja.

Primedbe i predlozi koje je predlagač usvojio su sledeći:

Od strane više učesnika u javnoj raspravi predloženo je da se izmeni formulacija člana 29. Zakona koji reguliše pravo reemitovanja kako bi se u potpunosti terminološki uskladila sa Direktivom o satelitskom emitovanju i kablovskom reemitovanju, što je i usvojeno;

Takođe je usvojen predlog RTS-a da se u članu 39. Nacrta napravi još jedan izuzetak od obaveze plaćanja posebne naknade od strane proizvođača i uvoznika uređaja i praznih nosača zvuka koji su podobni za umnožavanje autorskih dela. Ovaj izuzetak se odnosi na proizvođače i uvoznike uređaja koji se uobičajeno ne koriste za umnožavanje autorskih dela za lične, nekomercijalne potrebe (na primer, studijska oprema i uređaji, diktafoni i sl.), kao i na proizvođače i uvoznike praznih nosača zvuka, slike i teksta koji se mogu isključivo primeniti u napred navedenim tehničkim uređajima;

Određeni broj primedbi odnosio se na odredbe čl. 170. stav 2. i 172. Nacrta kojima se maksimalni iznos naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite ograničava na 10% od prihoda koje korisnik ostvari iskorišćavanjem autorskog dela. Učesnici u javnoj raspravi (i korisnici i nosioci autorskog i srodnih prava) smatrali su da visina predviđenog maksimalnog procenta nije razumna i da procenti koji se definišu u tarifi u praksi variraju u zavisnosti od toga u kom obimu korisnik iskorišćava autorska dela i koliko je iskorišćavanje predmeta zaštite bitno za obavljanje njegove osnovne delatnosti, kao i da u praksi oni skoro nikada ne dostižu iznos od 10% od prihoda koji korisnik ostvari iskorišćavanjem autorskih dela i predmeta srodnih prava. Ove primedbe su uvažene i iz teksta Zakona je izostavljen ograničavajući maksimalni iznos naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite.

Određeni broj primedbi primljenih u toku javne rasprave od strane SOKOJ-a, OFPS-a i RTS-a odnosio se na ukazivanje potrebe da se u zakon unese i odredba o takozvanoj minimalnoj naknadi. Ovi zahtevi su se odnosili na slučaj kada se tarifa određuje primenom procenta na prihod od iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava. U slučajevima kada korisnici nisu imali prihod, kolektivne organizacije nisu mogle da naplate naknadu, čime su se vređala prava autora, odnosno nosilaca srodnih prava. Primedba je kao opravdana prihvaćena.

Primedbe iznete od strane velikog broja učesnika u javnoj raspravi ticale su se imenovanja Komisije za autorsko i srodna prava. Mnogi učesnici (sve kolektivne organizacije, zatim HORES, ANEM, advokati) smatrali su da sistem imenovanja i predlaganja članova Komisije mora biti pažljivije propisan kako bi bilo omogućeno da zainteresovane strane bar donekle učestvuju u predlaganju članova Komisije, a da bi bio obezbeđen kredibilitet te Komisije. U argumentima za ovakvo rešenje iznošeni su primeri iz zakona zemalja u okruženju, kao i iz razvijenih zemalja Evrope. Posle pažljivo razmotrenih primedbi i iznetih konkretnih predloga, ovaj član Nacrta o imenovanju Komisije pretrpeo je značajne promene. Imenovanje članova Komisije vršiće Vlada Republike Srbije na predlog rukovodioca nadležnog organa, uz prethodno sproveden specifičan postupak predlaganja članova Komisije. Predloženim rešenjem je omogućeno zainteresovanim licima, odnosno registrovanim kolektivnim organizacijama i reprezentativnim udruženjima korisnika da daju svoje predloge za izbor članova Komisije. Ovakvo rešenje obezbeđuje visok stepen stručnosti članova Komisije i osigurava uvažavanje mišljenja Komisije. Budući da će u praksi Komisija delovati kao svojevrsna arbitraža, učešće u Komisiji članova koje su predložile kako organizacije za kolektivno ostvarivanje ovih prava tako i sami korisnici autorskih dela i predmeta srodnih prava, doprineće kredibilitetu Komisije i uvažavanju njenog mišljenja;

Na predlog iz Nacrta zakona da Odluka Komisije bude konačna, a da se na nju može uložiti tužba i voditi upravni spor pred Vrhovnim sudom, stigao je veliki broj primedbi (RTS, advokat Porubović, Organizacije SOKOJ i OFPS). Njihovi podnosioci su smatrali da se na predloženi način samo produbljuje problem oko pravne valjanosti tarife i da se i organizacije i korisnici dovode u položaj pravne nesigurnosti. Naime, ako korisnik plati naknadu na osnovu tarife na koju je Komisija dala saglasnost, a organizacija tako naplaćenu naknadu dalje raspodeli svojim članovima – pojedinačnim autorima i nosiocima autorskog i srodnih prava, a zatim odluka Komisije kojom je data saglasnost na tarifu bude predmet preispitivanja i bude poništena, nastaće šteta i na strani korisnika i na strani organizacije iako su pri tom obe strane savesno postupale uzdajući se u odluku Komisije. Još jedan argument u prilog rešenja da odluka Komisije kojom se daje saglasnost na tarifu bude konačna, bez mogućnosti daljeg njenog osporavanja, ili da Komisija daje samo mišljenje o tarifi bio je taj da je Komisija svojevrsna stručna arbitraža, tj. da nije ni telo državne uprave niti sudske vlasti. Takođe, organizacija SOKOJ je pored gore navedenih primedbi iznela i primedbu da je predložena nadležnost Komisije preobimna u smislu da, ako nije saglasna sa tarifom, Komisija može samostalno da odredi tarifu naknada. Ova kolektivna organizacija je smatrala da je takva predložena nadležnost Komisije u suprotnosti sa izvornim pravom autora da upravlja korišćenjem svog dela i da odredi visinu naknade za svaku vrstu korišćenja svog dela. Takođe, skrenuta je pažnja da bi autori koji svoja prava ostvaruju individualno bili u privilegovanom položaju u odnosu na autore koji svoja prava ostvaruju preko organizacije, jer bi oni mogli samostalno da određuju cenu svog rada. Napred izneti argumenti i predlozi su usvojeni, te je i ovaj član Zakona pretrpeo izmene na osnovu kojih Komisija daje mišljenje o predlogu tarife. Ukoliko je Komisija mišljenja da je predlog tarife određen u skladu sa odredbama Zakona uz primenu pravila za određivanje tarife propisanih ovim zakonom izdaće mišljenje a nakon prijema tog mišljenja organizacija će objaviti tarifu u Službenom glasniku. Ukoliko Komisija smatra da predlog tarife nije određen u skladu sa ovim zakonom, tada će u svom mišljenju Komisija obrazložiti razloge za svoje neslaganje sa predlogom tarife. Izneto mišljenje će poslužiti i organizaciji i reprezenatativnom udruženju korisnika za dalje pregovore oko tarife;

Primedba koja je takođe prihvaćena tiče se člana 127. Nacrta. Istaknuto je da je organizacije proizvođača fonograma ponovo ovlašćena da ubira jedinstvenu naknadu koja pripada i interpretatorima i proizvođačima fonograma a da pri tom nema više objektivnih razloga koji bi navodili predlagača da favorizuje bilo koju organizaciju. Iznete primedbe su uvažene i član 127. Nacrta pretrpeo je izmene. Zadržano je rešenje prema kojem naknadu od korisnika koji emituju ili javno saopštavaju izdati fonogram, odnosno na njemu zabeleženu interpretaciju, naplaćuje jedna organizacija, ali je ostavljeno organizacijama interpretatora i proizvođača fonograma da ugovorom odrede koja će organizacija naplaćivati jedinstvenu naknadu.

Kako danas na teritoriji Republike Srbije postoje obe organizacije, više nema objektivnih razloga da zakon propisuje koja će od organizacija naplaćivati jedinstvenu naknadu od korisnika, te je jedino ispravno rešenje, prepustiti samim organizacijama da odluče o tom važnom pitanju u formi ugovora kojim će odrediti ne samo organizaciju koja će naplaćivati naknadu već i iznos troškova naplate jedinstvene naknade i učestalost predaje dela jedinstvene naknade drugoj organizaciji. Tek pošto se ugovorom reše ova pitanja i ugovor objavi u Službenom glasniku Republike Srbije, organizacija koja je sporazumno određena da naplaćuje jedinstvenu naknadu može otpočeti sa poslovima naplate jedinstvene naknade.

Jedna od primedbi koja je takođe usvojena tiče se i potrebe da se zakonom propiše da je evidencija o registrovanim organizacijama koju vodi Zavod za intelektualnu svoju javna knjiga i da svako zainteresovano lice može izvršiti uvid u nju. Iako je u praksi uvek bilo moguće izvršiti uvid ili tražiti da se izda uverenje o podacima iz knjige evidencije o registrovanim organizacijama, prihvaćeni su zahtevi izneti u toku javne rasprave (ANEM) da se ono što je u praksi već ustaljeno propiše i zakonom;

U pogledu propisivanja jedinstvene tarife i sistema jedinstvene naplate posebne naknade, korisnici i nosioci prava na ovu naknadu izneli su primedbu da je potrebno da se zakonom propiše maksimalni iznos visine troškova koje organizacija kojoj je zakonom povereno ubiranje posebne naknade može da odbije od ukupno ubrane naknade na ime svojih stvarnih troškova za naplatu naknade u ime svih organizacija. Druga primedba ticala se potrebe da se zakonom odredi i učestalost isplate, odnosno predaje dela naknade ostalim organizacijama. U Zakon su unete izmene u skladu sa napred iznetim primedbama, ali na način da je ostavljeno organizacijama da se pre otpočinjanja naplate posebne jedinstvene naknade ugovorom sporazumeju oko visine troškova naplate organizacije koja ubira pomenutu naknadu i oko režima predaje dela naknade ostalim organizacijama kojima deo te naknade pripada;

Najveći broj primedbi stigao je u vezi sa definicijom „reprezentativnog udruženja korisnika“ iz člana 174. stav 1. Nacrta. Učesnici u javnoj raspravi smatrali su da predložena definicija nije dovoljno precizna i da u praksi može da dovede do nesporazuma i različitih tumačenja. Neki od učesnika u javnoj raspravi (RTS, ANEM) dali su i konkretne predloge za unapređenje ove definicije, međutim njihovi predlozi su se odnosili samo na emitere, a ne i na sve druge korisnike, odnosno njihova reprezentativna udruženja. Svesni važnosti ove definicije za primenu zakona, ali istovremeno i raznolikosti mogućih korisnika predmeta zaštite (ugostitelji, emiteri, javni servis, hotelijeri, internet provajderi i sl.), kao i činjenice da danas u Srbiji nisu svi koji obavljaju različite delatnosti okupljeni i organizovani kroz udruženja, po završenoj javnoj raspravi, predložena definicija iz nacrta je unapređena. Data je opšta definicija „reprezentativnog udruženja korisnika“ na način da se takvim udruženjem smatra ono udruženje korisnika koje na teritoriji Republike Srbije predstavlja većinu korisnika na području određene delatnosti. Ostavljena je i mogućnost da je nekim drugim propisom određenom udruženju priznata reprezentativnost, a pobrojani su i drugi mogući kriterijumi za utvrđivanje reprezentativnosti. Ovi kriterijumi će se uzimati u obzir ukoliko ne bude bilo udruženja u okviru određene delatnosti koje na teritoriji Republike Srbije predstavlja većinu korisnika, ili ukoliko drugim propisom nije ni jedno udruženje određeno kao reprezentativno;

Učesnici u javnoj raspravi su smatrali da je celishodno da se istim zakonom kojim se uređuju privredni prestupi i prekršaji propiše i visina kazni za njihovo izvršenje. Takođe, predloženo je da se propišu kazne i za preduzetnika ukoliko učini neku od navedenih radnji. U prelaznim i završnim odredbama stavljene su van snage određene odredbe iz Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite intelektualne svojine koje su sadržavale iznose novčanih kazni za privredne prestupe i prekršaje iz Zakona o autorskom i srodnim pravima. Takođe, dodata je tačka 7. u stavu 1. člana 217. kojom je sankcionisano nepostupanje korisnika autorskog dela, odnosno predmeta srodnog prava koji na osnovu čl. 187. i 39. ovog Zakona ima obavezu da obaveštava organizaciju za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava o nazivu predmeta zaštite koje koristi, o učestalosti i obimu iskorišćavanja, kao i o drugim okolnostima koje su relevantne za obračun naknade koja se prema tarifi plaća. Ovo stoga što u nedostatku ovakvog obaveštenja organizacija nije u mogućnosti da izvrši obračun iznosa naknade, čime se ozbiljno vređaju imovinska prava autora i titulara srodnih prava;

Primedbe koje predlagač nije prihvatio i razlozi za neprihvatanje:

Primedbe dostavljene od strane Sindikata glumaca Srbije i kolektivne organizacije PRAGUS ticale su se komentara da Nacrt zakona, kao i Zakon iz 2004. godine, nema ravnopravan odnos prema svim vrstama interpretatora, već da nekim od svojih odredbi u neravnopravan, diskriminisan položaj stavlja glumce, igrače i pantomimičare, jer je pravo interpretatora na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja Nacrtom ponovo ograničeno samo na slučajeve kada se emituju i javno saopštavaju fonogrami, odnosno zvučni zapisi. Ključna primedba i zahtev ovog udruženja bio je da se i u ovom segmentu izjednače svi interpretatori u pogledu napred pomenutog prava na naknadu tako da zakonom bude dato pravo na naknadu i za slučaj emitovanja i javnog saopštavanja sa nosača zvuka i slike.

Ove primedbe nisu uvažene iz sledećih razloga:

Republika Srbija potpisnik je Međunarodne Konvencije o zaštiti umetnika izvođača, proizvođača fonograma i ustanova za radiodifuziju (Rimska konvencija od 26.10.1961. godine). Ova konvencija u članu 12. propisuje da kada „se fonogram, objavljen u komercijalne svrhe koristi neposredno za radiodifuziju ili za bilo kakvo saopštavanje javnosti interpretator ili proizvođač fonograma ili oboje imaju pravo na naknadu od korisnika“. Član 19. ove konvencije određuje da u slučaju da je interpretator dao svoj pristanak da se njegova interpretacija snimi na nosač zvuka i slike, sva prava koja su kao isključiva data interpretatoru ovom konvencijom prestaju da se primenjuju. Dakle, interpretator, na osnovu ove konvencije nema nikakva prava koja proizilaze iz emitovanja njegove interpretacije ukoliko je ona snimljena na videogram. U vreme donošenja Rimske konvencije proizvođači videograma, (filmski i TV producenti) izborili su se za princip koji je međunarodno prihvaćen, a to je da sa momentom pristanka interpretatora na snimanje njegove interpretacije na nosač slike i zvuka (na film u najširem smislu reči), prestaju sva njegova ovlašćenja. Do današnjeg dana, emitovanje interpretacije sa nosača zvuka i slike (videograma ) ostalo je i dalje ne regulisano niti jednim međunarodnim ugovorom. Jedini nacionalni zakoni koji daju pravo svim interpretatorima bez obzira na koji je nosač njegova interpretacija fiksirana su zakon Hrvatske i Španije. Ostale zemlje Evrope ne poznaju pravo interpretatora na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja, osim u slučaju saopštavanja sa fonograma (audio zapis). Imajući u vidu legislativu koja preovladava u većini evropskih zemalja zadržana su ista prava za interpretatore kao i u Zakonu iz 2004. godine.

Takođe, nije prihvaćen zahtev da se zakonom obaveže autor da svoje pravo iz člana 30. Nacrta obavezno ostvaruje preko kolektivne organizacije Glavni razlog za ovakvu odluku je taj što je reč o isključivom pravu na strani autora, a isključiva prava autora i nosilaca srodnih prava (na osnovu Bernske konvencije i TRIPS-a) mogu biti ograničena nacionalnim zakonom samo ako se radi o specijalnom slučaju, koji nije u suprotnosti sa uobičajenim iskorišćavanjem dela i koji nerazumno ne vređa legitimne interese autora i nosilaca srodnih prava.

Takođe, odbačen je i zahtev (ANEM-a) da se u član 28. Nacrta pored već postojeća dva ograničenja prava autora da dozvoli i zabrani emitovanje svog dela (ali tako da žično i bežično emitovanje predstavljaju dve odvojene radnje) uvede i treće ograničenje autorskog prava na osnovu koga bi se smatralo da su žično i bežično emitovanje jedna radnja iskorišćavanja dela kada se delo koje se bežično emituje putem zemaljskog emitovanja žično reemituje u osnovnom paketu usluga kablovskim ili mikrotalasnim sistemom na području koje je, u skladu sa dozvolom izdatom na osnovu propisa koji regulišu radiodifuziju, pokriveno bežičnom emisijom putem zemaljskog emitovanja. Poštujući pravila iz člana 9. Bernske konvencije i člana 13. TRIPS-a, nije moguće uvesti novo ograničenje autorskog isključivog imovinskog prava, osim ako se radi o specijalnom slučaju, koji nije u suprotnosti sa uobičajenim iskorišćavanjem dela i kojim se nerazumno ne vređaju legitimni interesi autora i nosilaca srodnih prava. Napred navedeni slučaj ne predstavlja takav slučaj jer u današnjim uslovima skoro svaka zgrada, pored mogućnosti da prima emitovanu emisiju putem zemaljskog emitovanja ima i kablovsku difuziju i isti program koji može da primi preko zemaljskog emitovanja može da primi i preko kablovske difuzije, te uvođenje ovog izuzetka nije ni moguće ni opravdano sa gledišta međunarodnih ugovora, niti sa gledišta zaštite interesa autora i nosilaca autorskog prava.

Mnogi učesnici u javnoj raspravi predlagali su da zakonom bude propisana obaveza na strani i autora i nosilaca autorskog i srodnih prava da svoja prava na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja autorskog dela i predmeta srodnih prava ostvaruju kroz jedinstvenu naplatu ovih naknada od korisnika koji istovremeno iskorišćavaju i autorsko i srodna prava.

Ovaj predlog nije prihvaćen iz sledećih razloga:

– U slučaju autorskih prava radi se o isključivim pravima autora (bez dozvole autora autorsko delo se ne sme koristiti), a u slučaju srodnih prava samo o pravu na naknadu (korisniku nije potrebna dozvola nosilaca ovih prava već je korisnik samo u obavezi da ukoliko koristi predmete srodnih prava za to korišćenje plati naknadu). Dakle, reč je o različitim pravima i različitom obimu prava. Naspram isključivog autorskog imovinskog prava da dozvoli i zabrani emitovanje i javno saopštavanje, stoji samo pravo na naknadu na strani nosioca srodnih prava;

– Repertoar organizacije koja ostvaruje autorska muzička prava nije po obimu isti u odnosu na repertoar organizacija koje ostvaruju srodna prava, jer autorska organizacija ima znatno veći broj zaključenih ugovora sa stranim srodnim organizacijama koji faktički proširuju tzv.svetski repertoar organizacije;

Polazeći od svih napred iznetih činjenica kao i složenosti kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava i niza praktičnih pitanja koja moraju biti rešena pre uvođenja jedinstvene naplate naknade za emitovanje i javno saopštavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava, predlagač je ocenio da je jedino opravdano rešenje to, da se zakonom samo omogući kolektivnim organizacijama da mogu obavljati pojedine administrativno-tehničke usluge u ime i za račun druge organizacije, na osnovu pisanog ugovora i na taj način obezbedi zakonski okvir za moguće jedinstveno ubiranje naknade. Takvo zakonsko rešenje omogućiće organizacijama da po prethodno postignutom pismenom sporazumu kojim bi obuhvatili i rešenje svih napred navedenih praktičnih pitanja u vezi sa naplatom jedinstvene naknade, obezbede, i u interesu korisnika i u interesu svojih članova, da se od korisnika koji istovremeno iskorišćava i autorska dela i predmete srodnih prava putem emitovanja i javnog saopštavanja, naknada naplaćuje kao jedinstvena. To rešenje predloženo je članom 156. stav 2. Zakona.