Predlog zakona o zaštiti vazduha

PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITI VAZDUHA

I. OSNOVNE ODREDBE

Predmet zakona

Član 1.

Ovim zakonom uređuje se upravljanje kvalitetom vazduha i određuju mere, način organizovanja i sprovođenja zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha, kao prirodne vrednosti od opšteg interesa koja ima posebnu zaštitu.

Primena drugih propisa

Član 2.

Zaštita i poboljšanje kvaliteta vazduha zasniva se na načelima određenim zakonima kojima se uređuje zaštita životne sredine i standardima međunarodnog prava.

Zaštita i poboljšanje kvaliteta vazduha sprovodi se u skladu sa ovim zakonom i zakonima kojima se uređuje zaštita životne sredine.

Integralni sistem zaštite životne sredine

Član 3.

Mere koje se preduzimaju u cilju zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha sastavni su deo integralnog sistema zaštite životne sredine.

Mere koje se preduzimaju u okviru integralnog sistema zaštite životne sredine moraju biti međusobno usaglašene radi podjednakog očuvanja svih prirodnih vrednosti.

Ovlašćenja i dužnosti u zaštiti i pobljšanju kvaliteta vazduha

Član 4.

Zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha obezbeđuju, u okviru svojih ovlašćenja, Republika, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, privredni subjekti i druga pravna i fizička lica.

Privredni subjekti i druga pravna i fizička lica (u daljem tekstu: pravna i fizička lica) koja u obavljanju delatnosti utiču ili mogu uticati na kvalitet vazduha dužna su da obezbede: racionalno korišćenje prirodnih bogatstava; uračunavanje troškova zaštite vazduha od zagađivanja u okviru investicionih i proizvodnih troškova; praćenje uticaja svoje delatnosti na kvalitet vazduha; kao i odgovarajuće mere zaštite u skladu sa ovim zakonom i zakonima kojima se uređuje zaštita životne sredine.

Značenje izraza

Član 5.

Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje:

1) vazduh je vazduh u troposferi na otvorenom, osim vazduha u radnoj sredini;

2) kvalitet vazduha je svojstvo vazduha kojim se iskazuje prisustvo zagađujućih materija u njemu;

3) zagađujuća materija je svaka materija uneta u spoljni vazduh kao posledica direktne ili indirektne aktivnosti čoveka koja bi mogla štetno uticati na zdravlje ljudi i životnu sredinu uključujući i neprijatne mirise;

4) neprijatan miris je miris koji ima negativan fiziološki uticaj;

5) prirodni događaj je seizmička ili geotermalna aktivnost, šumski požar, vulkanska erupcija, jak vetar ili ponovno atmosfersko podizanje ili prenošenje prirodnih čestica iz suvih područja;

6) zagađen vazduh je vazduh takvog kvaliteta koji može narušiti zdravlje ljudi, kvalitet življenja ili štetno uticati na životnu sredinu;

7) imisija je koncentracija zagađujućih materija u vazduhu ili njihovo taloženje na površine u određenom vremenu, kojom se izražava nivo zagađenosti vazduha;

8) monitoring kvaliteta vazduha je sistematsko merenje i/ili procenjivanje nivoa zagađenosti prema prostornom i vremenskom rasporedu;

9) granična vrednost imisije je najviši dozvoljeni nivo zagađujuće materije utvrđen na osnovu naučnih saznanja, kako bi se izbegle, sprečile ili smanjile štetne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu koja se ne sme prekoračiti, a ukoliko je prekoračena, mora se u utvrđenom roku postići;

10) ciljna vrednost je nivo zagađujuće materije utvrđen kako bi se izbegle dalje dugoročne štetne posledice po zdravlje ljudi ili životnu sredinu koju bi trebalo, gde je to moguće, postići u utvrđenom roku;

11) imisija upozorenja je nivo zagađujuće materije čije prekoračenje predstavlja opasnost za zdravlje ljudi od kratkotrajne izloženosti pri čijoj se pojavi hitno moraju preduzeti odgovarajuće propisane mere;

12) granica tolerancije je procenat dozoljenog prekoračenja granične vrednosti imisije pod propisanim uslovima;

13) tolerantna vrednost je granična vrednost imisije uvećana za granicu tolerancije;

14) emisija je ispuštanje zagađujućih materija i/ili mirisa u vazduh iz izvora zagađivanja;

15) granična vrednost emisije je najviša dozvoljena emisija izražena koncentracijom zagađujućih materija u ispuštenom otpadnom gasu i/ili količinom ispuštanja zagađujućih materija u određenom vremenu;

16) izvor zagađivanja (emiter) je mesto iz koga se emituje zagađujuća materija u vazduh, koji može biti pokretan ili nepokretan;

17) stacionarni izvor zagađivanja je nepokretan izvor zagađivanja sa tačkastim i/ili difuznim emiterima (tehnološki proces, pogon, instalacija, postrojenje, uređaj, objekat i sl.) namenjen za obavljanje privrednih i drugih delatnosti. Pod stacionarnim izvorom zagađivanja podrazumeva se i pokretni izvor zagađivanja vazduha sa tačkastim i/ili difuznim emiterima, koji u toku rada ne menja lokaciju koja mu je odlukom nadležnog organa odobrena za rad (pokretna postrojenja za spaljivanje otpada, proizvodnju energije i/ili toplote i sl.);

18) tačkasti emiter je izvor zagađivanja kod koga se zagađujuće materije ispuštaju u vazduh kroz za to posebno definisane ispuste;

19) difuzni emiter je izvor zagađivanja kod koga se zagađujuće materije ispuštaju u vazduh iz nedefinisanih ispusta;

20) pokretni izvor zagađivanja je motor sa unutrašnjim sagorevanjem ugrađen u prevozno ili transportno sredstvo ili radne mašine;

21) zagađivač je pravno ili fizičko lice koje je vlasnik ili korisnik izvora zagađivanja i/ili koje u obavljanju svoje delatnosti njime upravlja, odnosno koje ga kontroliše i svojom aktivnošću ili neaktivnošću utiče ili može uticati na kvalitet vazduha;

22) gasovi staklene bašte su prirodni i antropogeni gasoviti sastojci atmosfere koji apsorbuju i ponovo emituju infracrveno zračenje;

23) materije koje oštećuju ozonski omotač su materije koje se kontrolišu prema Montrealskom protokolu o supstancama koje oštećuju ozonski omotač;

24) područje je deo teritorije Republike sa definisanim granicama koje predstavlja funkcionalnu celinu u odnosu na praćenje, zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha, određeno radi njegovog ocenjivanja i upravljanja;

25) naselje je područje sa brojem stanovnika većim od 250.000, odnosno područje u kojem je broj stanovnika jednak ili manji od 250.000, ali je zbog gustine naseljenosti po kvadratnom kilometru opravdana potreba za ocenjivanjem i upravljanjem kvalitetom vazduha;

26) monitoring emisije je merenje i/ili procenjivanje emisije zagađujućih materija iz izvora zagađivanja;

27) ovlašćeno pravno lice je preduzeće ili drugo pravno lice za koje je ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: ministar) utvrdio da ispunjava propisane uslove za merenje imisije i/ili emisije;

28) ocenjivanje je merodavna metoda koja se koristi za merenje, izračunavanje, predviđanje ili procenu nivoa zagađujućih materija u vazduhu radi određivanja područja prema nivou zagađenosti;

29) gornja granica ocenjivanja je propisani nivo zagađenosti ispod koga se ocenjivanje može vršiti kombinacijom merenja i metoda procene na osnovu standardizovanih matematičkih modela i/ili drugih merodavnih metoda procene;

30) donja granica ocenjivanja je propisan nivo zagađenosti ispod koga se ocenjivanje može vršiti samo pomoću metoda procene na osnovu standardizovanih matematičkih modela i/ili drugih metoda procene.

II. UPRAVLjANjE KVALITETOM VAZDUHA

Pojam i sadržaj

Član 6.

Upravljanje kvalitetom vazduha obuhvata praćenje i kontrolu nivoa zagađenosti, ocenjivanje i razvrstavanje područja i naselja prema kvalitetu vazduha, kao i donošenje i sprovođenje planskih dokumenata o zaštiti vazduha.

1. Praćenje i kontrola nivoa zagađenosti

Način praćenja

Član 7.

U cilju efikasnog upravljanja kvalitetom vazduha uspostavlja se jedinstveni funkcionalni sistem praćenja i kontrole nivoa zagađenosti vazduha i održavanja baze podataka (u daljem tekstu: monitoring kvaliteta vazduha).

Monitoring kvaliteta vazduha obavlja se:

1) merenjem i/ili procenjivanjem nivoa zagađenosti vazduha u nenastanjenim područjima;

2) merenjem i/ili procenjivanjem nivoa zagađenosti vazduha koje je posledica padavina i regionalnog ili prekograničnog prenosa zagađujućih materija u vazduh;

3) merenjem nivoa zagađenosti vazduha i padavina u naseljima i industrijskim područjima;

4) merenjem nivoa zagađenosti vazduha u okolini određenih stacionarnih izvora;

5) merenjem meteoroloških parametara na lokacijama na kojima se meri imisija;

6) merenjem i opažanjem promena koje ukazuju na prisustvo zagađenog vazduha, a manifestuju se na zemljištu, biljkama i uzorcima biološkog porekla, građevinama i sl. (posredni pokazatelji kvaliteta vazduha).

Granične vrednosti imisije

Član 8.

Radi praćenja kvaliteta vazduha, utvrđivanja nivoa zagađenosti i preduzimanja mera u cilju sprečavanja i smanjenja zagađenosti, propisuju se granične vrednosti imisije zagađujućih materija u vazduhu.

Vlada propisuje granične vrednosti iz stava 1. ovog člana.

Aktom iz stava 2. ovog člana propisuju se i gornja i donja granica ocenjivanja kvaliteta vazduha, privremene granice tolerancije, odnosno tolerantne vrednosti, imisije upozorenja i ciljne vrednosti za određene zagađujuće materije, kriterijumi za uspostavljanje mernih mesta, metodologija merenja, merni postupci, način provere kvaliteta merenja i tačnosti podataka, način obrade i prikaza rezultata merenja i njihove usklađenosti sa propisanim normativima, sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima i rokovi dostavljanja podataka, način procenjivanja nivoa zagađenosti, kao i rokovi za postepeno smanjivanje granica tolerancije, odnosno tolerantne vrednosti.

Merenje imisije

Član 9.

U okviru monitoringa kvaliteta vazduha uspostavlja se državna i lokalna mreža mernih stanica i/ili mernih mesta za sistematsko merenje imisije.

Merenje imisije može se obavljati i namenski, na osnovu akta nadležnog organa za poslove zaštite životne sredine kada je potrebno utvrditi nivo zagađenosti vazduha na određenom prostoru koji nije obuhvaćen mrežom monitoringa, postavljanjem merne stanice i/ili mernog mesta za vreme trajanja tog namenskog merenja.

Državna mreža

Član 10.

Državna mreža mernih stanica i/ili mernih mesta (u daljem tekstu: državna mreža) uspostavlja se za merenje imisije na nivou Republike.

Državnu mrežu čine merne stanice i/ili merna mesta za merenje:

1) regionalnog i prekograničnog daljinskog prenosa i merenja u okviru međunarodnih obaveza;

2) kvaliteta vazduha u naseljima, industrijskim i nenaseljenim područjima;

3) kvaliteta vazduha u područjima zaštićenih prirodnih i kulturnih dobara;

4) uticaja pokretnih izvora zagađivanja vazduha.

Državnom mrežom upravlja republička organizacija nadležna za obavljanje hidrometeoroloških poslova (u daljem tekstu: nadležna hidrometeorološka organizacija).

Nadležna hidrometeorološka organizacija može da angažuje ovlašćena pravna lica da vrše merenja imisije u okviru državne mreže i da joj dostavljaju podatke o izvršenim merenjima.

Program kontrole kvaliteta vazduha

Član 11.

Merenje imisije u državnoj mreži obavlja se u skladu sa programom kontrole kvaliteta vazduha.

Programom iz stava 1. ovog člana određuje se broj i raspored mernih stanica i/ili mernih mesta, kao i obim i učestalost merenja, na osnovu sledećih kriterijuma:

1) postojećih mernih podataka;

2) standardizovanih postupaka procene – za područja u kojima nema izmerenih podataka;

3) ugroženosti životne sredine s obzirom na nivo emisije i lokaciju izvora emisije;

4) izloženosti stanovništva, posebno osetljivih grupa;

5) gustine naseljenosti;

6) osetljivosti biljnih i životinjskih vrsta, njihovih staništa i ekosistema;

7) ugroženosti zaštićenih prirodnih i kulturnih dobara;

8) meteoroloških i klimatskih uslova;

9) topografije;

10) ugroženosti životne sredine s obzirom na prekogranične prenose zagađujućih materija.

Programom iz stava 1. ovog člana mogu se odrediti i merne stanice i/ili merna mesta za merenje alergenog polena u vazduhu.

Program iz stava 1. ovog člana donosi Vlada za period od dve godine.

Lokalna mreža

Član 12.

Lokalna mreža mernih stanica i/ili mernih mesta (u daljem tekstu: lokalna mreža) uspostavlja se za merenje imisije na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.

Lokalnu mrežu čine dopunske merne stanice i/ili merna mesta koje autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave odredi na osnovu merenja ili standardizovanih postupaka procene za područja u kojima nema izmerenih podataka, u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima.

Merenje imisije u lokalnoj mreži obavlja se u skladu sa programom kontrole kvaliteta vazduha koji za svoju teritoriju donosi autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave.

Program kontrole kvaliteta vazduha u lokalnoj mreži donosi se za period od dve godine u skladu sa kriterijumima iz člana 11. ovog zakona i programom koji donosi Vlada.

Ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: Ministarstvo) i nadležna hidrometeorološka organizacija daju mišljenje o usklađenosti programa iz stava 4. ovog člana sa kriterijumima iz člana 11. ovog zakona i programom koji donosi Vlada.

Sredstva za realizaciju programa kontrole kvaliteta vazduha u lokalnoj mreži obezbeđuju se iz budžeta autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave obavlja poslove merenja imisije iz stava 1. ovog člana preko ovlašćenog pravnog lica.

Merenja posebne namene

Član 13.

U slučajevima kada postoji osnovana sumnja da je došlo do zagađenja vazduha čiji kvalitet može narušiti zdravlje ljudi ili životnu sredinu moraju se obaviti namenska merenja imisije.

Ministarstvo, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samuprave utvrđuje opravdanost osnovane sumnje iz stava 1. ovog člana i donosi odluku o merenjima posebne namene koja sadrži način i rokove merenja.

Podaci o kvalitetu vazduha

Član 14.

Podaci o kvalitetu vazduha iz državne i lokalne mreže, kao i o merenjima posebne namene, dostavljaju se Ministarstvu, autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne saouprave, na način i u rokovima propisanim aktom Vlade iz člana 8. stav 2. ovog zakona.

Podaci iz stava 1. ovog člana objavljuju se u sredstvima javnog informisanja, elektronskim medijima, kao i na veb-stranici Ministarstva.

Podaci iz stava 1. ovog člana koriste se za ocenjivanje kvaliteta vazduha i izradu izveštaja o stanju kvaliteta vazduha.

2. Ocenjivanje kvaliteta vazduha

Podaci za ocenjivanje kvaliteta vazduha i preliminarna ocena

Član 15.

Kvalitet vazduha ocenjuje se analizom postojećeg stanja na osnovu:

1) rezultata merenja imisije iz državne i lokalne mreže u periodu od najmanje godinu dana;

2) rezultata merenja posebne namene;

3) rezultata dobijenih primenom standardizovanih matematičkih modela;

4) rezultata dobijenih drugim metodama procene, u skladu sa opšteprihvaćenom međunarodnom praksom.

Podaci iz stava 1. ovog člana osnov su i za preliminarnu ocenu kvaliteta vazduha i utvrđivanje područja i naselja u kojima je potrebno izvršiti reprezentativna merenja određenih zagađujućih materija i u tom cilju uspostaviti ili proširiti mrežu mernih stanica i/ili mernih mesta za merenje imisije, kao i za određivanje područja prema kategorijama kvaliteta vazduha.

Način ocenjivanja

Član 16.

Ocenjivanje kvaliteta vazduha obezbeđuje Ministarstvo na osnovu podataka iz člana 15. stav 1. ovog zakona.

U područjima u kojima nivo zagađenosti ne prelazi gornju granicu ocenjivanja, kvalitet vazduha se ocenjuje primenom kombinacije merenja i metoda matematičkog modeliranja i/ili drugih metoda procene, u skladu sa opšteprihvaćenom međunarodnom praksom.

U područjima u kojima nivo zagađenosti ne prelazi donju granicu ocenjivanja, kvalitet vazduha se ocenjuje primenom metoda matematičkog modeliranja i/ili drugih metoda procene, u skladu sa opšteprihvaćenom međunarodnom praksom.

U područjima u kojima nivo zagađenja prelazi graničnu vrednost imisije, ocenjivanje kvaliteta vazduha vrši se merenjem.

U naseljima ocenjivanje kvaliteta vazduha vrši se merenjem.

Kategorije kvaliteta vazduha

Član 17.

Prema nivou zagađenosti, polazeći od propisanih graničnih i tolerantnih vrednosti imisije, utvrđuju se sledeće kategorije kvaliteta vazduha:

1) prva kategorija – čist ili neznatno zagađen vazduh: nisu prekoračene granične vrednosti imisije ni za jednu zagađujuđu materiju;

2) druga kategorija – umereno zagađen vazduh: prekoračene su granične vrednosti imisije za jednu ili više zagađujućih materija ali nisu prekoračene tolerantne vrednosti ni jedne zagađujuće materije;

3) treća kategorija – prekomerno zagađen vazduh: prekoračene su tolerantne vrednosti za jednu ili više zagađujućih materija.

Ako za neku zagađujuću materiju nije propisana granica tolerancije, njena granična vrednost imisije će se uzeti kao tolerantna vrednost.

Kategorije kvaliteta vazduha utvrđuju se jednom godišnje za proteklu kalendarsku godinu.

Liste kategorija kvaliteta vazduha po područjima na teritoriji Republike objavljuju se u „Službenom glasniku Republike Srbije“, elektronskim medijima, kao i na veb-stranici Ministarstva.

Zaštita i unapređenje kvaliteta vazduha

Član 18.

Na području za koje je utvrđeno da je kvalitet vazduha prve kategorije sprovode se preventivne mere, radi sprečavanja zagađivanja vazduha tog područja preko graničnih vrednosti imisije.

Na području za koje je utvrđeno da je kvalitet vazduha druge kategorije sprovode se mere za smanjenje zagađivanja vazduha, radi postizanja graničnih vrednosti imisije.

Na području za koje je utvrđeno da je kvalitet vazduha treće kategorije sprovode se mere za smanjenje zagađivanja vazduha, radi kratkoročnog postizanja tolerantnih vrednosti i dugoročnog obezbeđivanja graničnih vrednosti imisije.

3. Planska dokumenta o zaštiti vazduha

3.1. Planovi

Strateško planiranje

Član 19.

Zaštita vazduha od zagađivanja planira se strateški i dugoročno u okviru integralne zaštite životne sredine Nacionalnim programom zaštite životne sredine i programima zaštite životne sredine autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, koji se donose u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita životne sredine.

Akcioni plan

Član 20.

Realizacija Nacionalnog programa zaštite životne sredine ostvaruje se donošenjem Akcionog plana za zaštitu vazduha i atmosfere, koji sadrži:

1) opšte informacije (vrste područja, klimatski i topografski podaci, broj stanovnika, merne stanice i/ili merna mesta);

2) stanje kvaliteta vazduha;

3) kriterijume za određivanje ciljeva i prioriteta;

4) prioritetne mere i aktivnosti;

5) preventivne mere za očuvanje kvaliteta vazduha;

6) posebne mere kada postoji rizik od prekoračenja imisije upozorenja;

7) kratkoročne mere, kada postoji rizik od prekoračenja tolerantne vrednosti za određene zagađujuće materije u cilju postizanja graničnih vrednosti imisije u određenom roku;

8) mere za postizanje graničnih vrednosti imisije u određenom roku ako su prekoračene;

9) mere za smanjivanje ukupne emisije iz skupnih izvora: saobraćaja, kućnih ložišta i sl;

10) kratkoročne i dugoročne sanacione mere za smanjenje emisije iz stacionarnih izvora zagađenja vazduha;

11) mere za smanjivanje emisije zagađujućih materija;

12) mere za postupnu zamenu supstanci koje oštećuju ozonski omotač;

13) mere za podsticanje porasta energetske efikasnosti i upotrebu obnovljivih izvora energije;

14) redosled realizacije mera i rokove za realizaciju;

15) očekivane efekte planiranih mera;

16) način sprovođenja mera;

17) način izvršenja preuzetih međunarodnih obaveza;

18) nadležne organe i organizacije, pravna i fizička lica zadužena za sprovođenje mera;

19) procenu sredstava za sprovođenje plana, kao i procenu ostvarene koristi od poboljšanja kvaliteta vazduha.

Nosilac izrade plana iz stava 1. ovog člana je Ministarstvo.

Plan iz stava 1. ovog člana donosi Vlada za period od pet godina.

Plan iz stava 1. ovog člana objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave donosi lokalni akcioni plan zaštite vazduha za svoje područje, u skladu sa akcionim planom iz stava 1. ovog člana i programom zaštite životne sredine iz člana 19. ovog zakona.

Plan iz stava 5. ovog člana objavljuje se u službenim glasilima autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.

Zagađivač je dužan da o svom trošku sprovede mere za smanjenje emisija zagađujućih materija utvrđenih planom za svoje stacionarne izvore zagađivanja vazduha.

Sanacioni plan

Član 21.

Sanacioni plan donosi se radi realizacije Nacionalnog programa zaštite životne sredine i programa zaštite životne sredine autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave kada zagađenje vazduha na određenom području, odnosno naselju prevazilazi efekte mera koje se preduzimaju, odnosno kada je ugrožen kapacitet životne sredine ili postoji stalno zagađenje vazduha na određenom prostoru.

Sanacioni plan se donosi na osnovu ocene stanja kvaliteta vazduha i obuhvata sve zagađujuće materije i izvore zagađivanja vazduha koji su doveli do zagađenja.

Vlada donosi sanacioni plan u slučajevima, na način i po postupku propisanim zakonom kojim se uređuje zaštita životne sredine.

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave donosi sanacioni plan za svoje područje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita životne sredine i svojim potrebama i specifičnostima.

Sanacioni plan iz stava 3. ovog člana objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a sanacioni plan iz stava 4. u službenim glasilima autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.

Zajednički lokalni akcioni, odnosno sanacioni planovi

Član 22.

Dve ili više jedinica lokalne samouprave donose zajednički lokalni akcioni, odnosno sanacioni plan ako je to neophodno radi sprovođenja mera zaštite vazduha od zagađivanja na istom području.

Ministarstvo koordinira aktivnosti na pripremi zajedničkih lokalnih akcionih, odnosno sanacionih planova iz stava 1. ovog člana.

3.2. Izveštaji

Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha

Član 23.

Radi ostvarivanja ciljeva planova iz čl. 20. i 21. ovog zakona i drugih dokumenata za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha i uvida u stanje kvaliteta vazduha, priprema se izveštaj o stanju kvaliteta vazduha za teritoriju Republike (u daljem tekstu: izveštaj).

Godišnji izveštaj priprema Agencija za zaštitu životne sredine, a usvaja ga Vlada, na predlog Ministarstva.

Izveštaj iz stava 2. ovog člana se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Sadržina izveštaja

Član 24.

Izveštaj sadrži naročito:

1) stanje kvaliteta vazduha: vrste i procene zagađenja, područja i nivoe zagađenosti, trajanje određenih nivoa zagađenosti, poreklo zagađenja, analizu uzroka koji su doveli do zagađenja vazduha, podatke o preduzetim merama i planovima za poboljšanje kvaliteta vazduha;

2) ocenu sprovedenih mera i njihovu efikasnost;

3) ostvarivanje plana i drugih dokumenata za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha;

4) sprovođenje obaveza iz međunarodnih ugovora iz oblasti zaštite vazduha;

5) podatke o korišćenju finansijskih sredstava za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha;

6) eventualni predlog za izmenu i dopunu postojećih planskih dokumenata;

7) druge podatke od značaja za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha.

Izveštaj autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave

Član 25.

Radi ostvarivanja ciljeva planova iz čl. 20. i 21. ovog zakona i drugih dokumenata za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha i uvida u stanje kvaliteta vazduha nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave priprema izveštaj o stanju kvaliteta vazduha za svoje područje jedanput godišnje.

Odredba člana 24. ovog zakona shodno se primenjuje na sadržinu izveštaja iz stava 1. ovog člana.

Izveštaj iz stava 1. ovog člana se objavljuje u službenim glasilima autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.

3.3. Postupak izrade planskih dokumenata

Javna rasprava o nacrtu planova i izveštaja

Član 26.

Nacrt planova iz čl. 20. i 21. ovog zakona i izveštaja iz čl. i 23. i 25. ovog zakona javno se objavljuje, radi pribavljanja mišljenja, predloga i primedbi javnosti.

Ministarstvo izveštava javnost putem sredstava javnog informisanja o mestu na kojem su nacrt plana i izveštaja dostupni i načinu i vremenu dostavljanja mišljenja, predloga i primedbi.

Rok u kome javnost može iznositi primedbe, predloge i mišljenja ne može biti kraći od 30 dana od dana objavljivanja.

Ministarstvo razmatra i ocenjuje mišljenja, predloge i primedbe javnosti i odlučuje o njihovoj opravdanosti.

Odredbe st. 2, 3. i 4. ovog člana shodno se primenjuju i na donošenje planova i izveštaja autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

III. MERE ZA SPREČAVANjE I SMANjIVANjE ZAGAĐIVANjA VAZDUHA

Vrste mera i načini sprovođenja

Član 27.

Sprečavanje i smanjivanje zagađivanja vazduha sprovodi se:

1) propisivanjem graničnih vrednosti emisija;

2) propisivanjem graničnih vrednosti zagađujućih materija u tečnom gorivu;

3) postupnim smanjivanjem potrošnje supstanci koje oštećuju ozonski omotač;

4) podsticanjem primene čistijih tehnologija i obnovljivih izvora energije, kao i uštede energije i povećanja energetske efikasnosti;

5) usklađivanjem dokumenata prostornog uređenja sa programima zaštite životne sredine i planovima zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha;

6) primenom mera zaštite vazduha utvrđenih u studiji o proceni uticaja na životnu sredinu i/ili integrisanoj dozvoli, u skladu sa zakonom, odnosno primenom tehničko-tehnoloških i drugih mera sa sprečavanje ili smanjivanje zagađivanja vazduha;

7) sprovođenjem mera iz akcionih i sanacionih planova.

Granične vrednosti emisije

Član 28.

Vlada propisuje granične vrednosti emisije zagađujućih materija u vazduh, način, postupak, učestalost i metodologiju merenja, kriterijume za uspostavljanje mernih mesta, način provere ispravnosti i kalibraciju, odnosno podešavanje mernih uređaja, postupak vrednovanja rezultata i usklađenosti sa propisanim normativima, sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima emisije i bilansu emisije i rokove dostavljanja podataka.

Aktom iz stava 1. ovog člana mogu se, za postojeće izvore zagađivanja vazduha, propisati dozvoljena prekoračenja graničnih vrednosti emisije određenih zagađujućih materija i odrediti prelazni rok u kome se te vrednosti moraju postići.

Granične vrednosti emisije iz tečnih goriva

Član 29.

Granične vrednosti zagađujućih materija u tečnim gorivima koje se stavlja u promet na domaćem tržištu, tehničke i druge zahteve koje ta goriva moraju da ispunjavaju, metode ispitivanja, način utvrđivanja kvaliteta i dokazivanja usklađenosti, propisuju se posebnim propisom, odnosno standardom, u skladu sa zakonom.

Goriva iz stava 1. ovog člana, koja se stavljaju u promet, odnosno koriste kao energetsko gorivo i gorivo za pokretne izvore zagađivanja ne mogu da se uvoze i puštaju u promet ako ne zadovoljavaju propisane standarde kvaliteta.

Emisije iz pokretnih izvora zagađivanja kontrolišu se prilikom redovnog, kao i vanrednog tehničkog pregleda, u skladu sa posebnim propisom.

Pokretni izvori zagađivanja ne mogu dobiti potvrdu o tehničkoj ispravnosti ukoliko zagađujuće materije u njihovim izduvnim gasovima prelaze granične vrednosti emisije.

Supstance koje oštećuju ozonski omotač

Član 30.

Proizvodnja, uvoz, izvoz i korišćenje supstanci koje oštećuju ozonski omotač i proizvoda koji sadrže te supstance, vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita životne sredine.

Vlada propisuje način postupnog smanjivanja korišćenja supstanci koje oštećuju ozonski omotač, postupanje sa tim supstancama, kao i proizvodima koji sadrže te supstance ili su pomoću njih proizvedeni, postupanje sa supstancama koje oštećuju ozonski omotač nakon prestanka upotrebe proizvoda koji ih sadrži, način prikupljanja, obrade, skladištenja i trajnog zbrinjavanja supstanci koje oštećuju ozonski omotač, kao i način obeležavanja proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač.

Ovlašćenje za obavljanje poslova

sa supstancama koje oštećuju ozonski omotač

Član 31.

Poslove održavanja i/ili popravke i isključivanje iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač može da obavlja pravno ili fizičko lice koje ispunjava uslove u pogledu kadrova, opreme i prostora i koje ima ovlašćenje za obavljanje tih poslova.

Ministar propisuje bliže uslove koje pravno i fizičko lica iz stava 1. ovog člana mora da ispunjava, kao i način vođenja evidencije o održavanju i/ili popravci i isključivanju iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač.

Ministar utvrđuje ispunjenost uslova za obavljanje poslova održavanja i/ili popravke i isključivanja iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač.

Ovlašćenje za obavljanje poslova održavanja i/ili popravke i isključivanje iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač oduzeće se ako pravno ili fizičko lice prestane da ispunjava propisane uslove ili ako se utvrdi da te poslove ne obavlja u skladu sa zakonom.

Na rešenje ministra iz st. 3. i 4. ovog člana može se izjaviti žalba.

Spisak pravnih i fizičkih lica iz stava 1. ovog člana objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Gasovi staklene bašte

Član 32.

Sprečavanje i smanjivanje zagađivanja vazduha koja utiču na promenu klime sprovodi se:

1) praćenjem emisija gasova staklene bašte i odstranjenih količina ovih gasova;

2) podsticanjem primene mera čistog razvoja.

Radi sprovođenja mera iz stava 1. ovog člana uspostavlja se katastar emisija gasova staklene bašte.

Katastar iz stava 2. ovog člana vodi Agencija za zaštitu životne sredine u okviru katastra zagađivača vazduha.

Podaci iz katastra emisija gasova staklene bašte su javni.

Vlada propisuje način i metodologiju praćenja emisija gasova staklene bašte i odstranjenih količina ovih gasova.

Mere čistog razvoja

Član 33.

Podsticanje primene mera čistog razvoja iz člana 32. stav 1. tačka 2. ovog zakona obezbeđuje se sprovođenjem programa i projekata ulaganja sredstava u:

1) razvoj i korišćenje tehnologija kojima se sprečavaju ili smanjuju emisije gasova staklene bašte;

2) podsticanje primene čistih tehnologija i korišćenje obnovljivih izvora energije;

3) povećanje energetske efikasnosti u odgovarajućim privrednim granama;

4) aktivnosti, procese ili mehanizme kojima se povećava odstranjivanje gasova staklene bašte iz atmosfere.

Programi i projekti iz stava 1. ovog člana podležu proveri i odobravanju koji se vrše u okviru mehanizama uspostavljenih ratifikovanim međunarodnim ugovorima o promeni klime.

Odobravanje programa i projekata iz stava 1. ovog člana u skladu sa propisanim kriterijumima vrši Ministarstvo u saradnji sa ministarstvima i organizacijama nadležnim za odgovarajuću oblast.

Programi i projekti iz stava 1. ovog člana mogu se odobriti ako:

1) su usklađeni sa strategijama razvoja Republike, međunarodnim standardima, kriterijumima i pravilima koji zabranjuju projekte suprotne ciljevima održivog razvoja, kriterijumima i zahtevima zaštite životne sredine uključujuću zaštitu biodiverziteta, zaštitu i obnavljanje šuma, održivo korišćenje zemljišta i voda, smanjenje zagađenja vazduha, vode i zemljišta, nastajanje otpada, posebno opasnog i potrošnje fosilnih goriva;

2) se tim programima i projektima vrši unapređenje standarda kvaliteta življenja, prenošenje naučnih saznanja i tehničkih dostignuća.

Vlada propisuje bliže kriterijume za odobravanje programa i projekata iz stava 1. ovog člana, način vrednovanja usaglašenosti mera iz tih programa i projekata sa efektima smanjenja emisija gasova staklene bašte, kao i način postupanja sa potvrđenim jedinicama smanjenja emisije gasova staklene bašte domaćim ili stranim pravnim licima i izveštavanje o sprovođenju programa i projekata.

Usklađeno planiranje

Član 34.

U području prve kategorije kvaliteta vazduha izgradnja i upotreba novog, odnosno rekonstrukcija postojećeg stacionarnog izvora zagađivanja vazduha ne sme ugroziti postojeću kategoriju kvaliteta vazduha.

U području druge i treće kategorije kvaliteta vazduha izgradnja i upotreba novog, odnosno rekonstrukcija postojećeg stacionarnog izvora zagađivanja vazduha može se odobriti pod uslovima koji su predviđeni akcionim, odnosno sanacionim planom.

U području druge i treće kategorije kvaliteta vazduha ne može se odobriti izgradnja ili upotreba novog stacionarnog izvora zagađivanja vazduha ili rekonstrukcija postojećeg, ako se time pogoršava kvalitet vazduha tog područja.

Zone zaštite

Član 35.

Za određene stacionarne izvore zagađivanja vazduha odrediće se zone zaštite u postupku određivanja namene prostora za izgradnju tih izvora zagađivanja u urbanističkim planovima.

Zone zaštite određuju se na osnovu sledećih kriterijuma:

1) vrste i veličine stacionarnog izvora zagađivanja;

2) mogućeg obima zagađivanja vazduha;

3) blizine naselja, odnosno izloženosti stanovništva, posebno osetljivih grupa;

4) blizine i ugroženosti zaštićenih prirodnih i kulturnih dobara;

5) moguće ugroženosti biljnih i životinjskih vrsta, njihovih staništa i ekosistema.

Ministar propisuje bliže kriterijume za određivanje zona zaštite iz stava 1. ovog člana.

Posebne mere zaštite

Član 36.

Ako se na određenom području ili naselju izmere, odnosno utvrde imisije upozorenja jednica lokalne samouprave narediće primenu posebnih mera zaštite zdravlja ljudi i način njihovog sprovođenja.

Posebne mere zaštite iz stava 1. ovog člana obuhvataju i mere koje se odnose na pokretne izvore zagađivanja.

Mere koje se odnose na pokretne izvore zagađivanja uključuju i zabranu korišćenja pojedinih ulica za prolaz svih ili određenih motornih vozila u određenom vremenskom periodu ili u određenim časovima sve dok traje imisija upozorenja, kao i druge mere za zaštitu od zagađivanja vazduha koje prouzrokuju motorna vozila.

Mere prevencije i sanacije

Član 37.

Izvori zagađivanja vazduha moraju se projektovati, graditi i/ili proizvoditi, opremati, koristiti i održavati tako da ne ispuštaju zagađujuće materije u vazduh u količini većoj od graničnih vrednosti emisije.

Ukoliko dođe do kvara uređaja kojima se obezbeđuje sprovođenje propisanih mera zaštite ili do poremećaja tehnološkog procesa, zbog čega dolazi do prekoračenja graničnih vrednosti emisije, zagađivač je dužan da kvar ili poremećaj otkloni, odnosno prilagodi rad nastaloj situaciji ili da obustavi tehnološki proces, kako bi se emisija svela na dozvoljene granice u najkaćem roku.

U slučaju prekoračenja graničnih vrednosti imisije zagađivač je dužan da, po nalogu nadležnog inspektora, preduzme tehničko-tehnološke i druge potrebne mere za smanjenje emisije iz svog stacionarnog izvora zagađivanja vazduha, bez obzira na vrednosti emisije, kako bi se koncentracije zagađujućih materija u najkraćem roku svele na propisane granične vrednosti imisije.

Odobrenje za rad

Član 38.

Novoizgrađeni ili rekonstruisani stacionarni izvor zagađivanja vazduha za koji nije propisana obaveza izdavanja integrisane dozvole, može otpočeti sa radom kad nadležni organ za poslove zaštite životne sredine utvrdi da su:

1) preduzete sve planirane tehničko-tehnološke i druge mere zaštite vazduha od zagađivanja;

2) emisije zagađujućih materija iz tog stacionarnog izvora ispod propisanih graničnih vrednosti emisije, odnosno da se radom tog stacionarnog izvora neće pogoršati kvalitet vazduha.

Zahtev za utvrđivanje ispunjenosti uslova zaštite vazduha od zagađivanja zagađivač podnosi nadležnom organu za poslove zaštite životne sredine.

Uz zahtev iz stava 2. ovog člana prilaže se studija o proceni uticaja na životnu sredinu na koju je data saglasnost u skladu sa zakonom, odnosno upotrebna dozvola ili tehnička dokumentacija za taj izvor zagađivanja, kao i druga dokumentacija neophodna za donošenje odluke, po nalogu nadležnog organa.

Nadležni organ za poslove zaštite životne sredine privremeno će odobriti rad izvora zagađivanja iz stava 1. ovog člana radi pribavljanja rezultata merenja emisije i/ili imisije, ako ta merenja nisu obavljena u toku probnog rada.

Rešenjem kojim se utvrđuje ispunjenost uslova zaštite vazduha od zagađivanja i odobrava rad izvora zagađivanja iz stava 1. ovog člana, određuje se i učestalost merenja emisije i/ili imisije na osnovu rezultata izvršenih merenja.

Merenja emisije i/ili imisije zagađivač obezbeđuje preko ovlašćenog pravnog lica.

Zabrana rada

Član 39.

Zabranjen je rad novoizgrađenog ili rekonstruisanog stacionarnog izvora zagađivanja vazduha, kao i obavljanje drugih aktivnosti na otvorenom prostoru koje mogu dovesti do nekontrolisanog oslobađanja zagađujućih materija, bez prethodno pribavljenog odobrenja nadležnog organa, u skladu sa zakonom.

Obaveze zagađivača

Član 40.

Zagađivač je dužan da:

1) podatke o stacionarnom izvoru zagađivanja vazduha i svakoj njegovoj promeni (rekonstrukciji) dostavi Ministarstvu, odnosno Agenciji za zaštitu životne sredine i nadležnom organu autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave;

2) obavlja monitoring emisije;

3) obavlja kontinualna merenja emisije kada je to propisano za određene zagađujuće materije i/ili izvore zagađivanja samostalno, putem automatskih uređaja za kontinualno merenje;

4) obezbedi kontrolna merenja emisije preko referentne laboratorije, ako merenja emisije obavlja samostalno;

5) obezbedi propisana povremena merenja emisije, preko ovlašćenog pravnog lica, a najmanje jedanput godišnje;

6) obezbedi merenja imisije po nalogu nadležnog inspekcijskog organa preko ovlašćenog pravnog lica;

7) vodi evidenciju o obavljenim merenjima s podacima o mernim mestima, rezultatima i učestalosti merenja;

8) vodi evidenciju o vrsti i kvalitetu sirovina, goriva i otpada u procesu spaljivanja;

9) vodi evidenciju o radu uređaja za sprečavanje ili smanjivanje emisije zagađujućih materija, kao i mernih uređaja za merenje emisije.

IV. PRAĆENjE STANjA ZAGAĐENOSTI VAZDUHA I INFORMISANjE

1. Katastar zagađivača vazduha

Pojam katastra

Član 41.

Na osnovu podataka iz člana 40. tačka 1) ovog zakona vodi se katastar zagađivača vazduha s podacima o prostornom smeštaju i kapacitetima stacionarnih izvora zagađivanja, kao i o svim promenama.

Republika, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave vodi katastar zagađivača vazduha za svoje područje.

Katastar zagađivača vazduha Republike deo je integralnog katastra zagađivača i vodi ga Agencija za zaštitu životne sredine.

Sadržina katastra

Član 42.

U katastar zagađivača vazduha unose se podaci o stacionarnim izvorima zagađivanja vazduha i sadrži naročito podatke o:

1) pravnom ili fizičkom licu koje je vlasnik, odnosno korisnik stacionarnog izvora zagađivanja vazduha i delatnosti za koju je registrovan;

2) stacionarnom izvoru zagađivanja vazduha i svakoj njegovoj promeni;

3) lokaciji na kojoj se stacionarni izvor zagađivanja vazduha nalazi;

4) saglasnostima i dozvolama u vezi sa izgradnjom, upotrebom i početkom rada, kao i kasnijim promenama (rekonstrukciji);

5) tehničko-tehnološkom procesu, sirovinama, gorivu i otpadnim materijama;

6) emiterima;

7) vrsti i izmerenoj, odnosno procenjenoj količini zagađujućih materija koje se ispuštaju u vazduh;

8) merama zaštite vazduha od zagađivanja;

9) zagađujućim materijama o kojima se prema odredbama ovog zakona vodi katastar.

Ministar bliže propisuje metodologiju za izradu katastra zagađivača vazduha, način vođenja i dostavljanja podataka.

Podaci o pokretnim izvorima zagađivanja vazduha vode se na način propisan za prevozna sredstva, u skladu sa posebnim propisom.

2. Iformacioni sistem kvaliteta vazduha

Sadržina informacionog sistema

Član 43.

Informacioni sistem kvaliteta vazduha sastavni je deo jedinstvenog informacionog sistema zaštite životne sredine i sadrži:

1) podatke o imisijama iz državne mreže i lokalnih mreža;

2) podatke o emisijama izvora zagađivanja vazduha;

3) podatke o materijama koje oštećuju ozonski omotač;

4) mere i planove za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha;

5) mere i planove za sprečavanje klimatskih promena;

6) mere i planove za zaštitu ozonskog omotača;

7) podatke o prekoračenju imisije upozorenja i mere zaštite zdravlja ljudi i životne sredine u takvim slučajevima;

8) podatke o ovlašćenim pravnim licima koja obavljaju poslove monitoringa i merenja imisije i emisije;

9) podatke iz katastra zagađivača vazduha;

10) druge podatke od značaja za kvalitet vazduha.

Državni organi i organizacije, pravna i fizička lica dužni su da blagovremeno i bez naknade dostavljaju podatke iz svoje nadležnosti, kao i druge podatke koji su potrebni za vođenje informacionog sistema o kvalitetu vazduha za izradu planova i izveštaja, u skladu sa ovim zakonom.

Informacioni sistem kvaliteta vazduha za Republiku vodi Agencija za zaštitu životne sredine.

Agencija za zaštitu životne sredine je dužna da blagovremeno i potpuno prikuplja i unosi podatke u informacioni sistem kvaliteta vazduha.

Razmena informacija i podataka iz informacionog sistema

Član 44.

Podaci iz informacionog sistema kvaliteta vazduha se koriste za razmenu informacija o mernim mestima u državnoj i lokalnoj mreži, tehnikama merenja, kao i za razmenu podataka dobijenih praćenjem kvaliteta vazduha u državnoj i lokalnim mrežama i podataka o emisijama iz izvora zagađivanja vazduha za potrebe izveštavanja u skladu sa preuzetim međunarodnim obavezama.

Ministar propisuje način razmene informacija iz stava 1. ovog člana.

Posredovanje u razmeni podataka

Član 45.

Ministarstvo posreduje i razmenjuje podatke o kvalitetu vazduha i emisijama s međunarodnim organizacijama i drugim državama u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima.

Ministarstvo posreduje i razmenjuje podatke s nadležnim organima, organizacijama i telima Evropske unije na način i u rokovima koji su određeni u pravnim aktima Evropske unije.

Agencija za zaštitu životne sredine posreduje i razmenjuje podatke sa Evropskom agencijom za zaštitu životne sredine i Evropskom mrežom za informacije i posmatranje.

3. Ovlašćenje za obavljanje poslova merenja imisije i emisije

Ovlašćena pravna lica i referentne laboratorije

Član 46.

Poslove merenja imisije obavlja nadležna hidrometeorološka organizacija.

Pored organizacije iz stava 1. ovog člana poslove merenja imisije i emisije može da obavlja i pravno lice koje je akreditovano kao laboratorija za ispitivanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje akreditacija i koje ispunjava uslove u pogledu kadrova, opreme i prostora.

Kontrolu izvršenih merenja može da vrši referentna laboratorija koja, pored uslova u pogledu kadrova, opreme i prostora, ispunjava i međunarodne standarde za obavljanje tih merenja.

Ministar propisuje bliže uslove koje mora da ispunjava pravno lice iz stava 2. ovog člana, kao i referentna laboratorija, za obavljanje poslova merenja imisije i emisije.

Ministar utvrđuje ispunjenost uslova za obavljanje poslova merenja imisije i emisije, kao i kontrole izvršenih merenja.

Na rešenje ministra kojim se utvrđuje ispunjenost uslova za obavljanje poslova merenja emisije i imisije može se izjaviti žalba.

Spisak ovlašćenih pravnih lica i referentnih laboratorija objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Ispravnost merenja

Član 47.

Nadležna hidrometeorološka organizacija, ovlašćeno pravno lice i zagađivač koji obavlja kontinualna merenja emisije samostalno, dužni su da merenja imisije i emisije obavljaju u skladu sa propisom iz čl. 8. i 28. ovog zakona.

Oduzimanje ovlašćenja

Član 48.

Ovlašćenje za obavljanje poslova merenja imisije i emisije i obavljanje poslova referentne laboratorije oduzeće se ako ovlašćeno pravno lice, odnosno referentna laboratorija prestane da ispunjava propisane uslove.

Ovlašćenje za obavljanje poslova merenja imisije i emisije oduzeće se i ako se utvrdi da ovlašćeno pravno lice ove poslove ne obavlja u skladu sa zakonom.

Samostalno kontinualno merenje emisije zagađivača

Član 49.

Zagađivač samostalno obavlja kontinualna merenja emisije iz stacionarnog izvora zagađivanja ako za to ima odgovarajuće automatske uređaje za kontinualno merenje, uz saglasnost ministra.

Stručnu kontrolu nad ugradnjom, izbor mernih mesta i ispravnost rada uređaja iz stava 1. ovog člana vrši ovlašćeno pravno lice iz člana 46. ovog zakona.

Merenje iz stava 1. ovog člana proverava se redovnim kontrolnim merenjima preko referentne laboratorije jedanput godišnje.

Troškove kontrolnih merenja iz stava 3. ovog člana snosi zagađivač.

4. Informisanje o zagađenju

Obaveštavanje o prekoračenju graničnih vrednosti

Član 50.

Nadležna hidrometeorološka organizacija, ovlašćeno pravno lice, kao i zagađivač koji obavlja merenja emisije samostalno u skladu sa ovim zakonom, dužni su da odmah obaveste Ministarstvo, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave o prekoračenju graničnih vrednosti imisije i/ili emisije.

Imisija upozorenja

Član 51.

Pri pojavi imisije upozorenja nadležni organ jedinice lokalne samouprave dužan je da, bez odlaganja, putem medija (radija, televizije ili drugi sličan način) obavesti javnost o nastalom zagađenju vazduha, trajanju nastalog zagađenja, uticaju na zdravlje, preporukama za ponašanje u takvim situacijama, kao i o merama koje se preduzimaju za smanjenje zagađenja vazduha.

Dostupnost informacija

Član 52.

Informacije o emisijama i imisijama zagađujućih materija, kao i druge informacije od značaja za ocenu kvaliteta vazduha, odnosno nivoa zagađenosti ili za postupanje i preduzimanje mera radi zaštite zdravlja ljudi i vazduha od zagađivanja ne mogu se proglasiti poverljivim informacijama.

VI. FINANSIRANjE ZAŠTITE I POBOLjŠANjA KVALITETA VAZDUHA

Izvori finansiranja

Član 53.

Sredstva za finansiranje zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha obezbeđuju se u budžetu Republike i iz prihoda Fonda za zaštitu životne sredine u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita životne sredine.

Sredstva za finansiranje zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha obezbeđuju se i u budžetu autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, kao i iz prihoda fonda za zaštitu životne sredine ostvarenih na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita životne sredine.

Korišćenje sredstva

Član 54.

Sredstva za finansiranje zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha iz člana 53. stav 1. ovog zakona koriste se za:

1) ocenjivanje i razvrstavanje područja i naselja prema kategorijama kvaliteta vazduha;

2) održavanje, funkcionisanje i razvoj državne mreže;

3) realizaciju programa kontrole kvaliteta vazduha u državnoj mreži;

4) merenja posebne namene;

5) sprovođenje mera za smanjenje uticaja zagađenog vazduha na promenu klime i zaštitu ozonskog omotača;

6) izvršavanje obaveza prema međunarodnim ugovorima;

7) uspostavljanje i održavanje katastra zagađivača vazduha i informacionog sistema kvaliteta vazduha;

8) realizaciju akcionog i sanacionih planova;

9) finansiranje/sufinansiranje stručnih i naučnih istraživanja potrebnih za ostvarivanje ciljeva ovog zakona;

10) kreditiranje investicija koje će doprineti bitnom smanjenju zagađivanja vazduha;

11) sufinansiranje opremanja ili stručnog osposobljavanja laboratorija kojima se poveravaju poslovi merenja imisije i/ili emisije;

12) finansiranje/sufinansiranje drugih projekata, programa i mera u cilju zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha.

Korišćenje sredstava u autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave

Član 55.

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave sredstva iz člana 53. stav 2. ovog zakona koristi za finansiranje zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha na svom području u skladu sa ovim zakonom.

VI. NADZOR

Nadzor nad radom

Član 56.

Ministarstvo vrši nadzor nad radom Agencije za zaštitu životne sredine, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, kao i ovlašćenih pravnih lica, u vršenju poverenih poslova.

Inspekcijski nadzor

Član 57.

Inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo preko inspektora za zaštitu životne sredine (u daljem tekstu: inspektor).

Autonomnoj pokrajini poveravaju se poslovi inspekcijskog nadzora nad sprovođenjem mera zaštite vazduha od zagađivanja u objektima za čiju gradnju, odnosno upotrebu odobrenje daje autonomna pokrajina, osim u objektima koji ispuštaju opasne materije u smislu zakona kojim se uređuje zaštita životne sredine.

Jedinici lokalne samouprave poveravaju se poslovi inspekcijskog nadzora nad sprovođenjem mera zaštite vazduha od zagađivanja u objektima za čiju gradnju, odnosno upotrebu odobrenje daje jedinica lokalne samuprave.

Prava i dužnosti inspektora

Član 58.

U vršenju poslova inspekcijskog nadzora inspektor ima pravo i dužnost da utvrđuje:

1) da li je izvor zagađivanja vazduha projektovan, izgrađen, opremljen, korišćen i oržavan tako da emisija bude u propisanim granicama;

2) da li su u slučaju prekoračenja graničnih vrednosti emisije i/ili imisije preduzete propisane, odnosno naložene mere;

3) ispunjenost uslova zaštite vazduha od zagađivanja na početku rada;

4) da li se rad stacionarnog izvora zagađivanja ili druga aktivnost obavlja protivno propisanoj zabrani;

5) da li je zagađivač obezbedio propisana merenja emisije i/ili imisije i da li vodi evidenciju o izvršenim merenjima;

6) da li zagađivač vodi evidenciju o vrsti i kvalitetu sirovina, goriva i otpada;

7) da li zagađivač vodi evidenciju o radu uređaja za sprečavanje ili smanjivanje emisije zagađujućih materija i mernih uređaja za merenje emisije i da li su ti uređaji postavljeni i održavani u skladu sa ovim zakonom;

8) da li se poslovi merenja emisije i imisije obavljaju na propisani način;

9) da li se sa supstancama koje oštećuju ozonski omotač, kao i prizvodima koji sadrže te supstance ili su pomoću njih proizvedeni postupa u skladu sa ovim zakonom i da li poslove održavanja i/ili popravke i isključivanja iz upotrebe tih proizvoda obavljaju ovlašćena lica;

10) da li je postupljeno u skladu sa nalogom inspektora;

11) da li se primenjuju i druge propisane mere za sprečavanje i smanjivanje zagađivanja vazduha.

Ovlašćenja inspektora

Član 59.

U vršenju poslova iz člana 58. ovog zakona inspektor je ovlašćen da:

1) naredi izvršavanje propisanih obaveza u određenom roku i da privremeno zabrani rad ako se nalog u ostavljenom roku ne izvrši;

2) privremeno zabrani rad stacionarnog izvora zagađivanja ili naloži preduzimanje drugih odgovarajućih mera zaštite dok se emisija i imisija ne svede na propisane granične vrednosti;

3) naredi pribavljanje rezultata merenja emisije i/ili imisije preko ovlašćenog pravnog lica i privremeno zabrani rad ako se rezultati merenja ne dostave na uvid u ostavljenom roku;

4) naredi kontrolna merenja emisije i/ili imisije preko drugog ovlašćenog pravnog lica, kad zagađivač samostalno ili preko određenog ovlašćenog pravnog lica vrši merenja, a rezultati izvršenih merenja pružaju osnov za to;

5) predloži oduzimanje ovlašćenja za obavljanje poslova merenja emisije i/ili imisije ukoliko se ti poslovi ne obavljaju u skladu sa zakonom;

6) zabrani rad stacionarnog izvora zagađivanja ili drugu aktivnost koja se obavlja protivno ovom zakonu;

7) odobri rad novoizgrađenog, odnosno rekonstruisanog stacionarnog izvora zagađivanja vazduha u postupku utvrđivanja ispunjenosti uslova zaštite vazduha od zagađivanja i odredi način i učestalost merenja;

8) zabrani postupanje sa supstancama koje oštećuju ozonski omotač, kao i prizvodima koji sadrže te supstance ili su pomoću njih proizvedeni protivno ovom zakonu;

9) zabrani poslove održavanja i/ili popravke i isključivanja iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač ako utvrdi da ih obavlja neovlašćeno lice, odnosno predloži oduzimanje ovlašćenja za obavljanje tih poslova, ako ovlašćeno lice prestane da ispunjava propisane uslove;

10) u postupku prinudnog izvršenja rešenja izvrši pečaćenje stacionarnog izvora zagađivanja ili odredi drugi način prinudnog izvršenja, u skladu sa zakonom;

11) naredi otklanjanje drugih utvrđenih nepravilnosti ili izvršenje drugih propisanih obaveza u ostavljenom roku.

U vršenju nadzora nad primenom mera zaštite vazduha od zagađivanja inspektor ima i ovlašćenja utvrđena drugim propisima.

U slučaju preduzimanja izuzetno hitnih mera radi otklanjanja neposredne opasnosti po život i zdravlje ljudi, inspektor može rešenje iz stava 1. ovog člana doneti i usmeno i narediti njegovo izvršenje bez odlaganja.

Usmeno rešenje će se na zahtev stranke izdati i u pismenom obliku najdocnije u roku od osam dana od dana podnošenja zahteva.

Zahtev za izdavanje pismenog rešenja se može podneti u roku od dva meseca od dana donošenja usmenog rešenja.

Obaveze zagađivača i drugog pravnog i fizičkog lica

u postupku inspekcijskog nadzora

Član 60.

Zagađivač i drugo pravno i fizičko lice dužno je da inspektoru u vršenju nadzora omogući:

1) pregled poslovnih i drugih prostorija u kojima se obavlja delatnost, kao i pregled objekata, postrojenja, uređaja, predmeta i dr;

2) prisustvo najmanje jednog zaposlenog lica ovlašćenog za pružanje potrebnih informacija, obaveštenja, kao i davanje podataka, akata, evidencija i druge dokumentacije;

3) uvid u primenjene mere zaštite vazduha.

Zagađivač i drugo pravno i fizičko lice dužno je da postupi po nalogu inspektora.

VII. NADLEŽNOST ZA REŠAVANjE O ŽALBI

Član 61.

Na rešenje inspektora iz člana 59. st. 1. i 4. ovog zakona može se izjaviti žalba direktoru Uprave za zaštitu životne sredine kao organa u sastavu Ministarstva, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajina kada mu je povereno rešavanje o žalbi.

Žalba se izjavljuje u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

O žalbi na prvostepeno rešenje nadležnog organa jedinice lokalne samouprave, odnosno nadležnog organa autonomne pokrajine, koje je doneto u vršenju poverenih poslova, rešava direktor Uprave za zaštitu životne sredine kao organa u sastavu Ministarstva.

Poverava se nadležnom organu autonomne pokrajine rešavanje po žalbi na prvostepeno rešenje nadležnog organa jedinice lokalne samouprave sa teritorije autonomne pokrajine koje je doneto u vršenju poverenih poslova.

O žalbi na prvostepeno rešenje područne jedinice Uprave za zaštitu životne sredine kao organa u sastavu Ministarstva, rešava direktor Uprave za zaštitu životne sredine.

O žalbi na prvostepeno rešenje Uprave za zaštitu životne sredine kao organa u sastavu Ministarstva, rešava ministar.

O žalbi na prvostepeno rešenje Ministarstva rešava Vlada.

VIII. KAZNENE ODREDBE

Privredni prestupi

Član 62.

Novčanom kaznom od 300.000,00 do 3.000.000,00 kazniće se za privredni prestup preduzeće ili drugo pravno lice ako:

1) ne sprovede mere za smanjenje emisije zagađujućih materija utvrđenih planom (član 20. stav 7);

2) uvozi ili stavlja u promet tečno gorivo koje ne zadovoljava propisane standarde kvaliteta (član 29. stav 2);

3) sa supstancama koje oštećuju ozonski omotač, proizvodima koji sadrže te supstance ili su pomoću njih proizvedeni ne postupa na propisani način (član 30. stav 2);

4) obavlja poslove održavanja i/ili popravke i isključivanja iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač bez propisanog ovlašćenja (član 31. stav 1);

5) izvor zagađivanja vazduha ne opremi ili ne koristi ili ne održava u skladu sa članom 37. stav 1. ovog zakona;

6) u slučaju kvara uređaja kojim se obezbeđuje sprovođenje propisanih mera zaštite ili poremećaja tehnološkog procesa zbog čega dolazi do prekoračenja graničnih vrednosti emisije ne postupi u skladu sa članom 37. stav 2. ovog zakona;

7) otpočne sa radim novoizgrađenog ili rekonstruisanog stacionarnog izvora zagađivanja ili ako obavlja drugu aktivnost suprotno članu 39. ovog zakona;

8) ne obavlja monitoring i ne obezbedi propisana merenja emisije, odnosno imisije (član 40. tač. 2 – 6);

9) merenja imisije i emisije ne obavlja u skladu sa propisom (član 47);

10) informacije o emisijama i imisijama zagađujućih materija i druge informacije od značaja za ocenu kvaliteta vazduha, odnosno nivoa zagađenosti ili preduzimanje mera radi zaštite zdravlja ljudi i vazduha od zagađivanja proglasi poverljivim (član 52);

11) ne omogući inspektoru pregled poslovnih i drugih prostorija u kojima se obavlja delatnost, objekata, postrojenja, uređaja, predmeta i dr. (član 60. stav 1. tačka 1);

12) ne omogući prisustvo najmanje jednog zaposlenog lica ovlašćenog za pružanje potrebnih informacija i obaveštenja, davanje podataka, akata, evidencija i druge dokumentacije (član 60. stav 1. tačka 2);

13) ne omogući uvid u primenjene mere zaštite (član 60. stav 1. tačka 3);

14) ne postupi po nalogu inspektora (član 60. stav 2).

Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u preduzeću ili drugom pravnom licu novčanom kaznom 50.000 do 200.000 dinara.

Novčanom kaznom od 300.000,00 do 3.000.000,00 kazniće se za privredni prestup iz stava 1. ovog člana strano pravno lice ako ima predstavništvo na teritoriji državne zajednice Srbija i Crna Gora i ako je privredni prestup učinilo na teritoriji Republike.

Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u stranom pravnom licu novčanom kaznom 50.000 do 200.000 dinara.

Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana preduzeću ili drugom domaćem ili stranom pravnom licu može se uz izrečenu kaznu izreći i zaštitna mera zabrane obavljanja određene privredne delatnosti do 10 godina.

Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana odgovornom licu u preduzeću ili drugom domaćem ili stranom pravnom licu može se uz izrečenu kaznu izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene dužnosti do 10 godina.

Član 63.

Novčanom kaznom 50.000,00 do 200.000,00 kazniće se za privredni prestup odgovorno lice u organu državne uprave, odnosno imaocu javnih ovlašćenja, odnosno ovlašćenom pravnom licu ako:

1) u području prve kategorije kvaliteta vazduha odobri izgradnju novog ili rekonstrukciju postojećeg stacionarnog izvora zagađivanja vazduha suprotno članu 34. stav 1. ovog zakona;

2) u području druge i treće kategorije kvaliteta vazduha odobri izgradnju novog ili rekonstrukciju postojećeg stacionarnog izvora zagađivanja vazduha protivno uslovima iz akcionog, odnosno sanacionog plana (član 34.stav 2);

3) u području druge i treće kategorije kvaliteta vazduha odobri izgradnju novog ili rekonstrukciju postojećeg stacionarnog izvora zagađivanja vazduha suprotno članu 34. stav 3. ovog zakona;

4) ne odredi zonu zaštite u postupku određivanja namene prostora za izgradnju određenih stacionarnih izvora zagađivanja vazduha u urbanističkim planovima (član 35. stav 1);

5) u slučaju imisije upozorenja ne naredi primenu posebnih mera zaštite zdravlja ljudi i način njihovog sprovođenja (član 36. stav 1);

6) odobri izgradnju, odnosno korišćenje izvora zagađivanja vazduha suprotno članu 37. stav 1. ovog zakona;

7) merenja imisije i emisije ne obavlja u skladu sa propisom (član 47);

8) informacije o emisijama i imisijama zagađujućih materija, kao i druge informacije od značaja za ocenu kvaliteta vazduha, odnosno nivoa zagađenosti ili preduzimanje mera radi zaštite zdravlja ljudi i vazduha od zagađivanja proglasi poverljivim (član 52).

Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana odgovornom licu u organu državne uprave, odnosno imaocu javnih ovlašćenja, odnosno ovlašćenom pravnom licu može se uz izrečenu kaznu izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene dužnosti do 10 godina.

Prekršaji

Član 64.

Novčanom kaznom od 10.000,00 do 1.000.000,00 dinara kazniće se za prekršaj preduzeće ili drugo pravno lice ako:

1) izda potvrdu o tehničkoj ispravnosti pokretnog izvora zagađivanja vazduha suprotno odredbi člana 29. stav 4. ovog zakona;

2) podatke o stacionarnom izvoru zagađivanja vazduha i o svakoj njegovoj promeni ne dostavi nadležnom organu (član 40. tačka 1);

3) ne vodi evidenciju o obavljenim merenjima, vrsti i kvalitetu sirovina, goriva i otpada, kao i o radu uređaja za sprečavanje ili smanjivanje emisije zagađujućih materija u vazduh ili mernih uređaja za merenje (član 40. tač. 7 – 9);

4) ne dostavlja podatke za informacioni sistem kvaliteta vazduha (član 43. stav 2);

5) ne obavesti Ministarstvo, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave o prekoračenju graničnih vrednosti imisije i/ili emisije (član 50).

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u preduzeću ili drugom pravnom licu novčanom kaznom od 10.000,00 do 50.000,00 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Novčanom kaznom od 10.000,00 do 1.000.000,00 kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana strano pravno lice ako ima poslovnu jedinicu ili predstavništvo u Republici i ako je prekšaj učinilo na teritoriji Republike.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u stranom pravnom licu novčanom kaznom od 10.000,00 do 50.000,00 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se preduzetnik novčanom kaznom od 50.000,00 do 500.000,00 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se fizičko lice novčanom kaznom od 10.000,00 do 50.000,00 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana preduzeću ili drugom domaćem ili stranom pravnom licu može se uz izrečenu kaznu izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene delatnosti do tri godine.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovornom licu u preduzeću ili drugom domaćem ili stranom pravnom licu može se uz izrečenu kaznu izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određenih poslova u trajanju do jedne godine.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana preduzetniku ili fizičkom licu može se uz izrečenu kaznu izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene delatnosti do tri godine.

Član 65.

Novčanom kaznom 10.000,00 do 50.000,00 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana kazniće se za prekršaj odgovorno lice u organu državne uprave, odnosno imaocu javnih ovlašćenja, odnosno ovlašćenom pravnom licu ako:

1) poveri obavljanje poslova merenja imisije neovlašćenom licu (član 12. stav 7);

2) u slučajevima osnovane sumnje da je došlo do zagađenja vazduha čiji kvalitet može narušiti zdravlje ljudi ili životnu sredinu ne donese odluku o namenskim merenjima imisije (član 13. stav 1);

3) ne objavi nacrt plana, odnosno izveštaja ili ako ne objavi plan, odnosno izveštaj (član 26. stav 1, član 20. st. 4. i 6, član 21. stav 5, član 23. stav 3. i član 25. stav 3);

4) ne vodi katastar emisija zagađujućih materija iz člana 32. stav 3. ovog zakona;

5) ne vodi katastar zagađivača za svoje područje (član 41. stav 2);

6) ne dostavlja podatke za informacioni sistem kvaliteta vazduha (član 43. stav 2);

7) ne prikuplja i ne unosi podatke u informacioni sistem kvaliteta vazduha (član 43. stav 4);

8) ne obavesti Ministarstvo, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave o prekoračenju graničnih vrednosti imisije i/ili emisije (član 50);

9) pri pojavi imisije upozorenja ne obavesti javnost u skladu sa članom 51. ovog zakona.

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovornom licu u organu državne uprave, odnosno imaocu javnih ovlašćenja, odnosno ovlašćenom pravnom licu može se uz izrečenu kaznu izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određenih poslova u trajanju do jedne godine.

Član 66.

Novčanom kaznom 50.000,00 do 500.000,00 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana kazniće se za prekršaj preduzetnik ako učini neku od radnji iz člana 62. stav 1. ovog zakona.

Novčanom kaznom 10.000,00 do 50.000,00 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana kazniće se za prekršaj fizičko lice ako učini neku od radnji iz člana 62. stav 1. tač. 2) – 8), tačka 11) i tač. 13) i 14) ovog zakona.

Za prekršaj iz st. 1. i 2. ovog člana preduzetniku i fizičkom licu se može uz kaznu izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene delatnosti do tri godine.

IX. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 67.

Pravna i fizička lica uskladiće svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona u roku od dvadeset četiri meseca od dana njegovog stupanja na snagu.

Izuzetno, postojeći stacionarni izvori zagađivanja vazduha za koje je predviđeno izdavanje integrisane dozvole u skladu sa posebnim zakonom, uskladiće svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona u rokovima i na način propisanim posebnim zakonom.

Do usklađivanja sa odredbama ovog zakona zagađivači, pravna i fizička lica iz st. 1. i 2. ovog člana su dužni su da, po nalogu nadležnog inspektora, preduzmu potrebne mere kada je to neophodno radi zaštite života i zdravlja ljudi i životne sredine u skladu sa ovim zakonom.

Član 68.

Preliminarna ocena kvaliteta vazduha izvršiće se u roku od dvadeset četiri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Katastar zagađivača vazduha i informacioni sistem kvaliteta vazduha uspostaviće se u roku od dvadest četiri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Član 69.

Ovlašćene stručne organizacije za merenje imisije i/ili emisije dužne su da u roku od dvanaest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona podnesu zahtev za dobijanje ovlašćenja za obavljanje poslova merenja imisije i/ili emisije.

Ovlašćenim stručnim organizacijama prestaje ovlašćenje za obavljanje stručnih poslova merenja imisije i/ili emisije ako u roku od dvanaest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona ne podnesu zahtev iz stava 1. ovog člana.

Zagađivač iz člana 49. ovog zakona dužan je da u roku od dvanaest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona podnese zahtev za dobijanje saglasnosti za merenje emisije.

Član 70.

Propise iz člana 30. stav 2, člana 32. stav 5. i člana 33. stav 5. ovog zakona Vlada će doneti u roku od osamnaest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Propise iz člana 8. stav 2. i člana 28. stav 1. ovog zakona Vlada će doneti u roku od dvanaest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Propis iz člana 31. stav 2. ovog zakona ministar će doneti u roku od osamnaest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Propise iz člana 35. stav 3, člana 42. stav 2. i člana 44. stav 2. ovog zakona ministar će doneti u roku od dvanaest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Propis iz člana 46. stav 4. ovog zakona ministar će doneti u roku od devet meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Član 71.

Do donošenja propisa na osnovu ovlašćenja iz ovog zakona primenjivaće se propisi doneti na osnovu Zakona o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS“, br. 66/91, 83/92, 53/93 – dr. zakon, 67/93 – dr. zakon, 48/94 – dr. zakon, 53/95 i 135/04).

Član 72.

Postupci pokrenuti po odredbama Zakona o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS“, br. 66/91, 83/92, 53/93 – dr. zakon, 67/93 – dr. zakon, 48/94 – dr. zakon, 53/95 i 135/04) do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po odredbama tog zakona.

Član 73.

Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe odredbe čl. 18-22, čl. 92. i 93. i člana 102. stav 1. tač. 8), 9) i 10) Zakona o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS“, br. 66/91, 83/92, 53/93 – dr. zakon, 67/93 – dr. zakon, 48/94 – dr. zakon, 53/95 i 135/04) kojima se uređuje zaštita vazduha.

Član 74.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O B R A Z L O Ž E Nj E

I. USTAVNI OSNOV

Osnov za donošenje Zakona o zaštiti vazduha je odredba člana 72. tačka 5. Ustava Republike Srbije prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem zaštite i unapređenja životne sredine.

II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA

Integralni sistem zaštite životne sredine uređen je Zakonom o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS“, broj 135/2004) koji sa Zakonom o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine („Službeni glasnik RS“, br 135/04), čini set propisa iz oblasti zaštite životne sredine. Tim zakonima, a pre svega Zakonom o zaštiti životne sredine, zaštita vazduha uređena je samo načelno, u okviru integralne zaštite životne sredine i ostavljeno da se ova oblast uredi posebnim zakonom, do kada ostaju na snazi odredbe Zakona o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS“, br. 66/91, 83/92, 53/93 – dr. zakon, 67/93 – dr. zakon, 48/94 – dr. zakon, 53/95 i 135/04) kojima se uređuje zaštita vazduha. Te odredbe se nisu menjale (sem u delu kaznenih) od njegovog donošenja.

Pored ovih zakona kojima se uređuje zaštita vazduha, tu su i međunarodni propisi koje je naša zemlja ratifikovala: Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime („Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 2/97), Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača („Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 1/90) i, uz Bečku konvenciju, Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač („Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 16/90 i „Službeni list SCG“ – Međunarodni ugovori“, br. 24/2004), Konvencija o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 11/86) i Protokol uz Konvenciju o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima iz 1979. godine o dugoročnom finansiranju programa saradnje za praćenje i procenu prekograničnog prenosa zagađujućih materija u vazduhu na velike daljine u Evropi (EMEP) („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 2/87). Kjoto protokol uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime naša zemlja još nije ratifikovala. Postupak njegove ratifikacije je u toku i očekuje se da će uskoro biti okončan.

Sve navedene međunarodne propise (kao i ostalih šest protokola uz Konvenciju o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima iz 1979. godine koji se odnose na kontrolu emisija sumpora, azotnih oksida i isparljivih organskih jedinjena, teških metala, perzistentnih organskih zagađenja i smanjenje zagađenja koja utiču na pojavu acidifikacije, eutrofikacije i prizemnog ozona) zemlje članice Evropske unije, odnosno Evropska unija je potpisala, odnosno ratifikovala i za njihovo sprovođenje donela jedan broj direktiva i odluka. U ovom trenutku u Evropskoj uniji postoji preko 30 propisa, pre svega direktiva kojima se uređuje zaštita vazduha od zagađivanja. Njima se propisuju: standardi kvaliteta ambijentalnog vazduha; standardi emisije za stacionarne izvore zagađivanja vazduha; standardi emisije za pokretne izvore zagađivanja vazduha; standardi kvaliteta određenih proizvoda, prevashodno tečnih goriva i supstanci koje oštećuju ozonski omotač; i monitoring i razmenu iformacija.

Osnovni razlozi za donošenje Zakona o zaštiti vazduha su uređivanje ove oblasti u skladu sa načelnim rešenjima ustanovljenim i sadržanim u setu zakona iz oblasti zaštite životne sredine, pre svega Zakonu o zaštiti životne sredine, kao i usklađivanje i uređenje ove oblasti sa međunarodnim propisima. Pored toga dosadašnja praksa odavno je nametala određene izmene i dopune zakonskih rešenja u ovoj oblasti i ukazala u kom pravcu i obimu bi one trebale biti izvršene radi efikasnije i potpunije zaštite vazduha.

Prilikom izrade Zakona o zaštiti vazduha posebno se imala u vidu Direktiva Saveta 96/62/ES o proceni i upravljanju kvalitetom ambijentalnog vazduha od 27. septembra 1996. godine, ali isto tako i druge direktive i odluke Evropske unije koje proizilaze iz te direktive, odnosno kojima se uređuje zaštita vazduha. To su:

1. Direktiva Saveta 1999/30/EZ o graničnim vrednostima sumpor dioksida, azot dioksida i oksida azota, suspendovanih čestica i olova u ambijentalnom vazduhu od 22. aprila 1999. godine, kojom su ukinute i zamenjene:

– Direktiva Saveta 80/779/EEZ o zagađivanju vazduha sumpor dioksidom;

– Direktiva Saveta 82/884/EEZ o zagađivanju vazduha olovom;

– Direktiva Saveta 85/203/EEZ o zagađivanju vazduha azot dioksidom;

2. Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 2002/3/EZ o ozonu u ambijentalnom vazduhu od 12. februara 2002. godine;

3. Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 2000/69/EZ o graničnim vrednostima benzena i ugljen monoksida u ambijentalnom vazduhu od 16. novembra 2000. godine;

4. Direktiva Saveta 92/72/EEZ o zagađivanju vazduha ozonom od 13. oktobra 1992. godine;

5. Direktiva Saveta 98/70/EZ o kvalitetu benzina i dizel goriva od 28. decembra 1998. godine, izmenjena Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta 2003/17/EZ od 3. marta 2003. godine;

6. Direktiva Saveta 93/12/EEZ o sadržaju sumpora u određenim tečnim gorivima od 27. marta 1993. godine, izmenjena Direktivom Saveta 99/32/EZ od 11. maja 1999. godine;

7. Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 94/63/EZ o kontroli emisije isparljivih organskih jedinjenja iz skladišta benzina i distribucije do benzinskih stanica od 31. decembra 1994. godine;

8. Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 97/68/EZ o usklađivanju zakona država članica u vezi sa merama za smanjenje emisije gasova i zagađujućih materija iz motora sa unutrašnjim sagorevanjem ugrađenim u pokretne izvore zagađivanja od 27. februara 1998. godine;

9. Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 2001/81/EZ o nacionalnim maksimalnim visinama emisije određenih zagađujućih materija ispuštenim u atmosferu, od 27. novembra 2001. godine;

10. Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 2003/87/EZ o uspostavljanju šeme za trgovanje emisijama gasova staklene bašte u okviru Zajednice od 13. oktobra 2003. godine;

11. Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 201/80/EZ o ograničenju emisija određenih zagađujućih materija u vazduh iz velikih ložišta od 23. oktobra 2001. godine;

12. Odluka Saveta 99/296/EZ o mehanizmima praćenja emisije ugljen dioksida i drugih gasova staklene bašte od 5. maja 1999. godine;

13. Odluka Saveta 88/540/EEZ u vezi sa Bečkom konvencijom o zaštiti ozonskog omotača i Montrealskim protokolom o supstancama koje oštećuju ozonski omotač od 31. oktobra 1988. godine;

14. Odluka Komisije 2004/224/EZ od 20. februara 2004. godine kojom se uređuje podnošenje informacija o planovima ili programima propisanim Direktivom Saveta 96/62/ES u vezi sa graničnim vrednostima određenih zagađujućih materija u ambijentalnom vazduhu;

15. Odluka Komisije 2001/839/EZ od 8. novembra 2001. godine kojom se propisuje upitnik za podnošenje godišnjih izveštaja o kvalitetu ambijentalnog vazduha u okviru Direktive Saveta 96/62/ES i 1999/30/EZ;

Prilikom izrade zakona korišćena je i međunarodna praksa zemalja Evropske unije (Mađarska, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i dr), a pre svega onih u našem okruženju koje su nedavno pristupile Evropskoj Uniji ili su na putu da to uskoro učine (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija).

Zakon o zaštiti vazduha ima za cilj: uspostavljanje, održavanje i unapređivanje jedinstvenog sistema upravljanja kvalitetom vazduha na teritoriji Republike, utvrđivanje i ostvarivanje mera u oblasti zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha kako bi se izbegle, sprečile ili smanjile štetne posledice po ljudsko zdravlje i životnu sredinu; očuvanje kvaliteta vazduha, ako je vazduh čist i njegovo poboljšanje ako je zagađen; sprečavanje i smanjenje zagađenja koja utiču na oštećenje ozonskog omotača i klimatske promene; procenjivanje i pribavljanje odgovarajućih podataka o kvalitetu vazduha na osnovu standardizovanih metoda i merila, kao i osiguranje dostupnosti tih podataka javnosti;

obezbeđenje izvršavanja obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima i sporazumima i učestvovanje u međunarodnoj saradnji u oblasti zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha.

III. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENjA

Zakon o zaštiti vazduha još je jedan od zakona koji je pripremljen u postupku usklađivanja domaće legislative sa propisima Evropske unije koji ovu oblast uređuje koherentno i celovito. Zakon je koncipiran tako da sadrži devet poglavlja: Osnovne odredbe, Upravljanje kvalitetom vazduha, Mere za sprečavanje i smanjivanje zagađivanja vazduha, Praćenje stanja zagađenosti vazduha i informisanje, Finansiranje zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha, Nadzor, Nadležnost za rešavanje o žalbi, Kaznene i Prelazne i završne odredbe.

1. Osnovne odredbe (član 1 – 5)

Ovim odredbama definisano je šta je predmet uređenja Zakona o zaštiti vazduha, propisano je da su mere koje se preduzimaju u cilju zaštite vazduha deo integralnog sistema zaštite životne sredine, te bi otuda te mere morale biti međusobno kompatibilne, da se zaštita vazduha zasniva na načelima definisanim setom zakona u oblasti zaštite životne sredine, kao i standardima međunarodnog prava. U zaštiti vazduha se primenjuju i odredbe zakona kojima se uređuje zaštita životne sredine budući da je tim zakonima zaštita vazduha uređena samo načelno, u okviru celovite zaštite životne sredine. Propisana je obaveza od Republike do jedinice lokalne samouprave, privrednih subjekata i drugih pravnih i fizičkih lica da, u okviru svojih ovlašćenja, obezbeđuju zaštitu i poboljšanje kvaliteta vazduha. Ova obaveza se posebno odnosi na ona lica koja obavljanjem svoje delatnosti mogu dovesti do zagađivanja vazduha zbog čega je neophodno da u okviru svojih investicionih i proizvodnih troškova planiraju i troškove zaštite vazduha od zagađivanja, kao i da prate uticaj svoje delatnosti na kvalitet vazduha. U Osnovnim odredbama dato je i značenje pojedinih izraza upotrebljenih u Zakonu.

2. Upravljanje kvalitetom vazduha (član 6 – 26)

U ovom poglavlju uređena su pitanja koja se odnose na praćenje i kontrolu kvaliteta vazduha, ocenjivanje i razvrstavanje područja i naselja prema kvalitetu vazduha i donošenje planskih dokumenata o zaštiti vazduha. Kvalitet vazduha i koncentracije zagađujućih materija prate se merenjem ili procenjivanjem nivoa zagađenosti, merenjem meteoroloških parametara, kao i opažanjem posrednih pokazatelja kvaliteta vazduha. Za praćenje kvaliteta vazduha, utvrđivanje nivoa zagađenosti i preduzimanje mera u cilju sprečavanja i smanjenja zagađenosti, propisuju se granične vrednosti imisije zagađujućih materija u vazduhu. Dato je ovlašćenje Vladi da svojim aktom propiše te vrednosti i navedeno šta sve taj akt treba da sadrži. Ova mera je bila predviđena i u postojećim propisima kojima se uređuje zaštita vazduha. Granične vrednosti imisije propisane su Pravilnikom o graničnim vrednostima, metodama merenja imisije, kriterijumima za uspostavljanje mernih mesta i evidenciji podataka („Službeni glasnik RS“, br. 54/92, 30/99, 19/2006) koji će ostati na snazi do donošenja novog propisa u skladu sa odredbama ovog zakona. Novinu predstavljaju ciljne vrednosti koje se uvode zbog specifičnih mehanizama nastajanja određenih zagađujućih materija uključujući i ozon, granice (margine) tolerancije – procenat dozvoljenog privremenog prekoračenja granične vrednosti imisije, kao i donja i gornja granica ocenjivanja za potrebe ocenjivanja i određivanja kategorija kvaliteta vazduha. Ove novine su rezultat usklađivanja sa propisima Evropske unije – Direktivom Saveta 96/62/EZ o proceni i upravljanju kvalitetom ambijentalnog vazduha i direktivama koje iz nje proizilaze, odnosno kojima se propisuju standardi kvaliteta ambijentalnog vazduha.

Praćenje kvaliteta vazduha se vrši na nivou Republike i na lokalnom nivou: merenja imisije obavljaju se sistematski u državnoj i lokalnoj mreži mernih stanica i/ili mernih mesta. Državna mreža mernih stanica i/ili mernih mesta uspostavlja se na nivou Republike. Ovom mrežom upravlja republička organizacija nadležna za hidrometeorološke poslove koja je Zakonom o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 14/2004, 84/2004) osnovana radi obavljanja, između ostalog i poslova kontrole kvaliteta vazduha. Zakon predviđa da ova organizacija može da u državnu mrežu uključi i druga ovlašćena pravna lica za merenja imisije kako bi se obavila merenja na svim mernim mestima na kojima je u okviru državne mreže potrebno vršiti merenje imisije. Lokalna mreža mernih stanica i/ili mernih mesta uspostavlja se na nivou autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Ovu mrežu čine dopunske merne stanice i/ili merna mesta koja autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave odredi u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima, a merna mesta određuje na osnovu rezultata merenja ili standardizovanih postupaka procene, ako nema izmerenih podataka. Poslove merenja imisije autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave poverava pravnom licu ovlašćenom za merenje imisije. Merenje imisije u okviru državne mreže obavlja se u skladu sa programom kontrole kvaliteta vazduha koji donosi Vlada za period od dve godine. Ova merenja finansiraju se iz budžeta Republike. Merenja imisije u okviru lokalne mreže obavljaju se u skladu sa programom kontrole kvaliteta vazduha koji donosi autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave za isti vremenski period. Ovi programi bi trebalo da budu usaglašeni, pa je otuda predviđeno da na program koji donosi autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave mišljenje daje ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine, kao i nadležna hidrometeorološka organizacija. Merenja imisije u lokalnoj mreži se finansiraju iz budžeta autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Ispitivanje i praćenje kvaliteta vazduha u državnoj i lokalnoj mreži mernih stanica ili mernih mesta obavlja se u cilju planiranja i preduzimanja odgovarajućih mera zaštite i smanjenja zagađenja vazduha. Te poslove obavljale su ovlašćene stručne organizacije – zavodi za zaštitu zdravlja koje je angažovalo Ministarstvo, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave.

Pored sistematskih merenja imisije u okviru državne, odnosno lokalne mreže, predviđena su i merenja posebne namene. Ova merenja obavljaju se po nalogu nadležnog organa kada je potrebno utvrditi stepen zagađenosti vazduha na određenom prostoru postavljanjem posebne merne stanice i/ili mernog mesta. Ova merenja moraju se obaviti uvek kada postoji osnovana sumnja da je došlo do zagađenja vazduha čiji kvalitet može narušiti zdravlje ljudi ili životnu sredinu. Cilj ovih merenja je da se utvrdi nivo zagađenja vazduha i vrsta zagađujuće materije ili zagađujućih materija koje su ga prouzrokovale kako bi se preduzele odgovarajuće mere zaštite, uključujući i one predviđene za slučaj imisije upozorenja. Podaci o merenju imisije u državnoj i lokalnoj mreži, kao i oni posebne namene dostupni su javnosti i koriste se za ocenjivanje kvaliteta vazduha i izradu izveštaja o stanju kvaliteta vazduha.

Ocenjivanje kvaliteta vazduha vrši se na celoj teritoriji Republike na osnovu rezultata merenja, kao i primenom standardizovanih matematičkih modela ili drugih metoda procene, radi utvrđivanja područja i naselja prema kategorijama kvaliteta vazduha. Na osnovu postojećih podataka izrađuje se preliminarna ocena i na osnovu te ocene određuju područja i naselja u kojima je potrebno izvršiti reprezentativna merenja određenih zagađujućih materija i u tom cilju uspostaviti ili proširiti mrežu mernih stanica i/ili mernih mesta za merenje imisije. Prema nivou zagađenosti, polazeći od graničnih i tolerantnih vrednosti imisije, utvrđene su tri kategorije kvaliteta vazduha. Vazduh prve kategorije je čist ili neznatno zagađen, u kom nisu prekoračene propisane granične vrednosti imisije ni jedne zagađujuće materije. Vazduh druge kategorije je umereno zagađen vazduh u kom su prekoračene granične vrednosti imisije za jednu ili više zagađujućih materija ali nisu prekoračene tolerantne vrednosti ni za jednu zagađujuću materiju. Vazduh treće kategorije je prekomerno zagađen vazduh, u kom su prekoračene tolerantne vrednosti za jednu ili više zagađujućih materija. U područjima druge i treće kategorije kvaliteta vazduha, dakle u onim područjima u kojima je vazduh zagađen, kao i u naseljima, ocenjivanje kvaliteta vazduha vrši se merenjem. U područjima prve kategorije kvaliteta vazduha, ocenjivanje se vrši kombinacijom merenja i metoda procene, ukoliko je nivo zagađenosti ispod gornje granice ocenjivanja, odnosno samo primenom metoda procene, ukoliko je nivo zagađenosti ispod donje granice ocenjivanja. Ovakvo rešenje je predviđeno zbog toga da se ne bi u područjima u kojima je vazduh relativno čist (gde nisu prekoračene granične vrednosti imisije) vršila merenja u istom obimu i na isti način kao u onim područjima u kojima je vazduh zagađen. S druge strane u područjima zagađenog vazduha, kao i u naseljima ocenjivanje se vrši merenjem kako bi se dobili tačni (a ne procenjeni) podaci o nivou zagađenosti vazduha, što daje osnov za preduzimanje odgovarajućih mera zaštite. Ocenjivanje kvaliteta vazduha se vrši redovno – liste kategorija kvaliteta vazduha po područjima se objavljuju jedanput godišnje. U područjima prve kategorije kvaliteta vazduha deluje se preventivno, radi očuvanja njegovog kvaliteta, kako se zbog razvoja područja i s tim povezanog zagađenja, ne bi prekoračile granične vrednosti imisije. U područjima druge i treće kategorije kvaliteta vazduha sprovode se kratkoročne i dugoročne mere za smanjenje zagađenja kako bi se postigle granične vrednosti imisije.

Ova rešenja predstavljaju novinu u odnosu na postojeće propise u ovoj oblasti i omogućavaju preduzimanje preventivnih mera zaštite vazduha od zagađivanja kako se s jedne strane postojeća kategorija kvaliteta vazduha ne bi narušila usled neodgovarajućeg privrednog razvoja, a sa druge strane u područjima u kojima je vazduh već zagađen takvo stanje ne bi dalje pogoršavalo. Ocenjivanje i utvrđivanje kategorija kvaliteta vazduha na celoj teritoriji Republike je obaveza koja proizilazi, pre svega iz Direktive Saveta 96/62/EZ o proceni i upravljanju kvalitetom ambijentalnog vazduha.

Planska dokumenta o zaštiti vazduha obuhvataju akcione i sanacione planove i izveštaje o kvalitetu vazduha. Akcioni plan za zaštitu vazduha i atmosfere je osnovni planski dokument o zaštiti vazduha. Njegovo donošenje predviđeno je Zakonom o zaštiti životne sredine. Tim zakonom je, naime, propisano da Nacionalni program zaštite životne sredine donosi Narodna skupština na period od deset godina. Nacionalnim programom zaštite životne sredine (kao i programima koje donose autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave) zaštita vazduha od zagađivanja planira se strateški i dugoročno u okviru integralne zaštite životne sredine. Sadržaj Nacionalnog programa zaštite životne sredine i postupak njegovog donošenja, kao i programa autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, uređen je Zakonom o zaštiti životne sredine. Ovi programi se realizuju donošenjem akcionih i sanacionih planova za period od pet godina. Zakon o zaštiti životne sredine propisuje donošenje više akcionih planova radi realizacije Nacionalnog programa, među koje spada, kao što je pomenuto i Akcioni plan za zaštitu vazduha i atmosfere. Zakon o zaštiti životne sredine ne uređuje njegov sadržaj. To je ovim zakonom propisano. Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave donosi akcioni plan za svoje područje u skladu sa Akcionim planom za zaštitu vazduha i atmosfere. Akcioni plan, između ostalog, sadrži i prioritetne, preventivne, posebne, kratkoročne i druge mere zaštite vazduha, mere za postupnu zamenu materija koje oštećuju ozonski omotač, mere za podsticanje porasta energetske efikasnosti i upotrebu obnovljivih izvora energije i druge mere za smanjivanje emisije gasova staklene bašte.

Sanacioni planovi se donose radi realizacije Nacionalnog programa zaštite životne sredine i programa zaštite životne sredine autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave kada zagađenje vazduha na određenom području ili naselju prevazilazi efekte mera koje se preduzimaju, odnosno kada je ugrožen kapacitet životne sredine ili postoji permanentno zagađenje vazduha na određenom prostoru, odnosno naselju.

Izveštaji o kvalitetu vazduha se izrađuju jedanput godišnje radi ostvarivanja ciljeva planova i uvida u stanje kvaliteta vazduha i imaju sadržinu koja je ovim zakonom propisana. Oni, između ostalog, sadrže i predloge za izmenu i dopunu postojećih planova. Nacrt plana i izveštaja javno se objavljuje radi dostavljanja primedbi, predloga i mišljenja javnosti čija se opravdanost razmatra pre donošenja konačnog dokumenta. Planovi i izveštaji se objavljuju u službenim glasilima. Ove odredbe Zakona su usaglašene sa propisima Evropske unije, pre svega Direktivom Saveta 96/62/EZ o proceni i upravljanju kvalitetom ambijentalnog vazduha koja predviđa donošenje navedenih planskih dokumenata i učešće javnosti u postupku njihovog donošenja.

3. Mere za sprečavanje i smanjivanje zagađivanja vazduha (član 27 – 40)

Sprečavanje i smanjivanje zagađivanja vazduha sprovodi se: usklađivanjem dokumenata prostornog uređenja sa programima zaštite životne sredine i planovima zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha – usklađenim, ukupnim planiranjem, propisivanjem graničnih vrednosti emisija; propisivanjem graničnih vrednosti zagađujućih materija u tečnom gorivu; primenom mera zaštite vazduha utvrđenih u studiji o proceni uticaja na životnu sredinu i/ili integrisanoj dozvoli, u skladu sa zakonom, odnosno primenom tehničko-tehnoloških i drugih mera sa sprečavanje ili smanjivanje zagađivanja vazduha; podsticanjem primene čistijih tehnologija i obnovljivih izvora energije, kao i uvođenjem mera uštede energije; postupnim smanjivanjem potrošnje supstanci koje oštećuju ozonski omotač; sprovođenjem mera iz akcionih i sanacionih planova.

Zakonom je predviđeno da se u cilju zaštite vazduha od zagađivanja propisuju granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh, kao mere kojom se ograničava, odnosno definiše do koje granice i pod kojim uslovima je dozvoljeno ispuštanje određenih zagađujućih materija iz pojedinih izvora zagađivanja i dato je ovlašćenje Vladi da svojim aktom propiše te vrednosti. Istovremeno je propisano da se za postojeće izvore zagađivanja odredi prelazni rok u kome se te vrednosti moraju postići. To znači da će za postojeće izvore zagađivanja vazduha u prelaznom roku važiti druge, privremene granične vrednosti emisije. Propisivanje graničnih vrednosti emisije je mera koja je bila predviđena i u postojećim propisima kojima se uređuje zaštita vazduha. Te vrednosti su propisane Pravilnikom o graničnim vrednostima emisije, načinu i rokovima merenja i evidentiranja podataka („Službeni glasnik RS“, br 30/97) koji će ostati na snazi do donošenja novog propisa u skladu sa odredbama ovog zakona.

Zagađenje vazduha kod nas u velikoj meri potiče od tečnih goriva naftnog porekla zbog sadržaja zagađujućih materija u njima (sumpor, olovo, azotni oksidi, benzen, policiklični aromatični ugljovodonici i dr). Evropska unija je usvojila veliki broj propisa kojima se definišu standardi za tečna goriva i propisuje dozvoljeni sadržaj pojedinih zagađujućih materija u njima. I u našoj zemlji postoje standardi za tečna goriva, a postoji i Pravilnik o tehničkim i drugim zahtevima za tečna goriva naftnog porekla („Službeni list SCG“, broj 51/2004) koji propisuje da je primena tih standarda obavezna. Pripremljeni su i novi standardi koji su u potpunosti usaglašeni sa odgovarajućim evropskim. Međutim, usvajanje ovih standarda je odloženo zbog toga što domaći proizvođači nisu tehnički dovoljno opremljeni za proizvodnju goriva takvog kvaliteta. Ovaj zakon propisuje zabranu uvoza, stavljanja u promet i korišćenja tečnog goriva ukoliko ne zadovoljava propisane standarde. Takođe je propisano da se pokretni izvori zagađivanja vazduha kontrolišu prilikom redovnog i vanrednog tehničkog pregleda i da ne mogu dobiti potvrdu o tehničkoj ispravnosti ukoliko zagađujuće materije u njihovim izduvnim gasovima prelaze granične vrednosti emisije. Tehnički pregled vozila uređen je Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik SRS“ br. 58/82, 15/84, 5/86, 21/90 i „Službeni glasnik RS“ br. 28/91, 53/93, 67/93, 48/94, 25/97).

Supstance koje oštećuju ozonski omotač mogu se koristiti samo za posebne namene. Postupno smanjivanje korišćenja supstanci koje oštećuju ozonski omotač, postupanje sa tim supstancama, kao i proizvodima koji sadrže te supstance ili su pomoću njih proizvedeni, postupanje sa supstancama koje oštećuju ozonski omotač nakon prestanka upotrebe proizvoda koji ih sadrži, način prikupljanja, obrade, skladištenja i trajnog zbrinjavanja, kao i način obeležavanja proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač, propisuje Vlada. Zakon predviđa da poslove održavanja ili popravke i isključivanje iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač mogu obavljati samo pravna i fizička lica koja ispunjavaju propisane uslove i koja za obavljanje tih poslova dobiju ovlašćenje ministra.

Gasovi staklene bašte doprinose globalnom zagrevanju i tako utiču na promenu klime. Najveći izvori globalnog zagrevanja su emisije ugljen-dioksida koje potiču od sagorevanja fosilnih goriva. Okvirnom konvencijom Ujedinjenih nacija o promeni klime predviđa se stabilizacija koncentracija gasova staklene bašte na nivou koji će omogućiti, u određenom vremenskom periodu, prilagođavanje ekosistema klimatskim promenama. Kjoto protokol predviđa smanjenje ukupne emisije osnovnih gasova staklene bašte za 15% ispod nivoa iz 1990. godine, u periodu od 2008. do 2012. godine. Ovo je prvi obavezujući period u kom industrijski razvijene zemlje (navedene u Aneksu 1 Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime) imaju obavezu da svoje emisije gasova staklene bašte smanje do nivoa koji je definisan u Aneksu B Kjoto protokola (u proseku 5,2% ispod nivoa iz 1990. godine). U ovom prvom obavezujućem periodu zemlje u razvoju, među koje spada i naša, nemaju takve obaveze. Sledeći obavezujući period posle 2012. godine je stvar budućih pregovora između država. Kjoto protokol predviđa tri fleksibilna mehanizma za postizanje ciljeva Konvencije: trgovina emisijama, zajednička implementacija i mehanizam čistog razvoja. Trgovina emisijama omogućava industrijski razvijenim zemljama da svoje obaveze iz Kjoto protokola izvršavaju kupovinom, odnosno prodajom dela dodeljenih emisijskih kvota gasova staklene bašte koje nisu iskorišćene. Zajednička implementacija omogućava industrijski razvijenim zemljama da zajednički realizuju projekte koji dovode do smanjenja emisija gasova staklene bašte i tako stvaraju, pribavljaju i vrše prenos jedinica smanjenja emisije u cilju izvršenja svojih obaveza definisanih Kjoto protokolom. Mehanizam čistog razvoja omogućava industrijski razvijenim zemljama da finansiranjem projekata koji dovode do smanjenja emisija gasova staklene bašte u zemljama u razvoju, pribave kredite, odnosno potvrđene jedinice smanjenja emisije i tako izvršavaju svoje obaveze iz Kjoto protokola pod povoljnijim uslovima – nižim cenama redukcije emisija gasova staklene bašte. Istovremeno svrha ovog mehanizma je da zemljama u razvoju pomogne u postizanju svojih standarda, kriterijuma i ciljeva održivog razvoja. Definisani kriterijumi održivog razvoja su, otuda, jedan od uslova za zemlje u razvoju za učestvovanje u projektima u okviru mehanizma čistog razvoja. Pored toga potrebno je da zemlje, kako industrijski razvijene, tako i one u razvoju, odrede nacionalni organ koji će biti nadležan za odobravanje projekata. Projekti koji se u okviru ovog mehanizma realizuju moraju biti potvrđeni (certifikovani) od strane nezavisnih tela i organa Konvencije, odnosno Kjoto protokola. Prema Kjoto protokolu i odlukama organa Konvencije (Marakeška deklaracija) odobravanje i potvrđivanje (certifikaciju) smanjenja emisije vrši Izvršni organ mehanizma čistog razvoja uspostavljen u okviru Kjoto protokola, a za evidentiranje potvrđenih smanjenja emisije uspostavljen je međunarodni registar u okviru ovog mehanizma. Ulaganje sredstava kroz mehanizam čistog razvoja je na dobrovoljnoj osnovi i definiše se ugovorom učesnika projekta (vlade, javni i privatni entiteti u koje spadaju i preduzeća). Njime je moguće izvršiti i podelu kredita, odnosno potvrđenih jedinica smanjenja emisije između učesnika u projektu, koje je moguće dalje prodavati ili zadržati za buduću upotrebu. Ova mogućnost zavisiće od vrste projekta, uloženih stredstava, količine smanjenja i cene redukcije emisije gasova staklene bašte i sl, kao i načina podele drugih koristi koje ugovorne strane, odnosno učesnici projekta imaju (tehnologija, zaposlenost, smanjenje zagađenja, ušteda energije i troškova i dr). Ovim mehanizmima Kjoto protokol predviđa uspostavljanje međunarodnog režima trgovine emisijama koji omogućava da zemlje između sebe kupuju i prodaju prava na emisiju gasova staklene bašte (emisijske kvote, jedinice smanjenja emisije i potvrđeno smanjenje emisije). Evropska unija je trgovinu emisijama uredila pre nego što je Kjoto protokol stupio na snagu (Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta 2003/87/EZ o uspostavljanju šeme za trgovanje emisijama gasova staklene bašte u okviru Zajednice) a neke zemlje – članice Evropske unije (npr. Velika Britanija) uspostavile su šemu trgovine na nacionalnom nivou pre donošenja navedene direktive. Navedena direktiva će važiti i za zemlje kandidatkinje za pristupanje Evropskoj uniji. Polazeći od toga da prema Kjoto protokolu u prvom obavezujućem periodu, do 2012. godine nemamo baveze koje važe za industrijski razvijene zemlje, da će za ulazak u Evropsku šemu trgovine emisijama gasova staklene bašte biti ostavljen određeni rok definisan pregovorima, kao i da katastar gasova staklene bašte još ne postoji i da se odgovarajući monitoring emisije ne vodi, Zakonom je stvoren osnov za učešće u mehanizmu čistog razvoja nakon ratifikacije Kjoto protokola i u vezi sa tim uspostavljanje katastra gasova staklene bašte. Tako je predviđeno da se sprečavanje i smanjivanje zagađenja vazduha koja utiču na promenu klime ostvaruje praćenjem emisija gasova staklene bašte i odstranjenih količina ovih gasova, kao i podsticanjem primene mera čistog razvoja. Način i metodologiju praćenja emisija gasova staklene bašte i odstranjenih količina ovih gasova propisaće Vlada. Radi praćenja emisija gasova staklene bašte i odstranjenih količina ovih gasova i sprovođenja mera čistog razvoja uspostavlja se katastar emisija gasova staklene bašte koji vodi Agencija za zaštitu životne sredine u okviru katastra zagađivača vazduha. Propisano je da se podsticanje primene mera čistog razvoja obezbeđuje sprovođenjem programa i projekata ulaganja sredstava u razvoj i korišćenje tehnologija kojima se sprečavaju ili smanjuju emisije gasova staklene bašte; podsticanje primene čistih tehnologija i korišćenje obnovljivih izvora energije; povećanja energetske efikasnosti u odgovarajućim privrednim granama; i aktivnosti, procese ili mehanizme kojima se povećava odstranjivanje gasova staklene bašte iz atmosfere. Ovi programi i projekti podležu proveri i odobravanju koji se vrše u okviru mehanizama uspostavljenih ratifikovanim međunarodnim ugovorima o promeni klime (Konvencijom i Kjoto protokolom), a odobravanje programa i projekata, u skladu sa propisanim kriterijumima, vrši Ministarstvo u saradnji sa ministarstvima i organizacijama nadležnim za odgovarajuću oblast. Zakonom je propisano da se ti programi i projekti mogu odobriti ako su u skladu sa strategijama, odnosno prioritetima razvoja Republike, ako ispunjavaju međunarodne standarde, kriterijume i pravila koja zabranjuju projekte koji su suprotni ciljevima održivog razvoja i ako ispunjavaju kriterijume i zahteve zaštite životne sredine uključujući zaštitu biodiverziteta, zaštitu i obnavljanje šuma, održivo korišćenje zemljišta i voda, smanjenje zagađenja vazduha, vode i zemljišta, smanjenje nastajanja otpada, posebno opasnog, smanjenje potrošnje fosilnih goriva, kao i ako se tim programima i projektima unapređuju standardi kvaliteta življenja, prenose naučna saznanja i tehnička dostignuća. Bliže kriterijume za odobravanje mera čistog razvoja, vrednovanje saglasnosti tih mera sa efektima smanjenja emisija gasova staklene bašte, način prenošenja potvrđenih jedinica smanjenja emisije gasova staklene bašte domaćim ili stranim pravnim licima i izveštavanja o sprovođenju mera, propisuje Vlada.

Zakonom su predviđene preventivne, posebne, sanacione i druge mere za sprečavanje i smanjenje zagađnja vazduha.

U postupku planiranja i izgradnje novih ili rekonstrukcije postojećih stacionarnih izvora zagađivanja vazduha predviđene su preventivne mere prema kojima se u područjima prve kategorije kvaliteta vazduha njihovim radom ne sme ugroziti postojeća kategorija kvaliteta vazduha, a u područjima druge i treće kategorije ne sme pogoršati postojeći kvalitet vazduha (nivo zagađenosti). Pored toga u područjima druge i treće kategorije kvaliteta vazduha izgradnja novih ili rekonstrukcija postojećih stacionarnih izvora zagađivanja vazduha moguća je pod uslovima predviđenim akcionim, odnosno sanacionim planovima.

Zakon takođe predviđa planiranje zona zaštite u postupku određivanja namene prostora za izgradnju određenih stacionarnih izvora zagađivanja vazduha u urbanističkim planovima.

Predviđene su posebne mere zaštite zdravlja ljudi u slučaju imisije upozorenja koje se odnose i na pokretne izvore zagađivanja i obuhvataju zabranu korišćenja pojedinih ulica za prolaz svih ili određenih motornih vozila u određenom vremenskom periodu ili u određenim časovima sve dok traje imisija upozorenja, kao i druge mere za zaštitu od zagađivanja vazduha koje prouzrokuju motorna vozila.

Propisano je da izvori zagađivanja vazduha moraju biti projektovani, izgrađeni i/ili proizvedeni, opremljeni, korišćeni i održavani tako da ne ispuštaju zagađujuće materije u vazduh u količini većoj od graničnih vrednosti emisije. Zakon uređuje obaveze zagađivača u toku samog rada, kao i u postupku otpočinjanja sa radom u novoizgrađenim ili rekonstruisanim stacionarnim izvorima zagađivanja vazduha, koji nisu obuhvaćeni Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. Zakon zabranjuje rad novoizgrađenog ili rekonstruisanog stacionarnog izvora zagađivanja vazduha, kao i obavljanje drugih aktivnosti na otvorenom prostoru koja može dovesti do nekontrolisanog oslobađanja zagađujućih materija, bez prethodno pribavljenog odobrenja nadležnog organa, u skladu sa zakonom. Zagađivači su obavezni da podatke o stacionarnom izvoru zagađivanja vazduha i svakoj njegovoj promeni (rekonstrukciji) dostave Ministarstvu, odnosno Agenciji za zaštitu životne sredine i nadležnom organu autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Ovi podaci su osnov za uspostavljanje i vođenje baze podataka o zagađivačima vazduha od Republike do jedinice lokalne samouprave. Zagađivači obavljaju monitoring emisije. Kontinualna merenja emisije obavljaju kada je to propisano za određene zagađujuće materije i/ili izvore zagađivanja samostalno, putem automatskih uređaja za kontinualno merenje i u tom slučaju obezbeđuju kontrolna merenja emisije preko referentne laboratorije. Podzakonskim aktom kojim se propisuju granične vrednosti emisije određuje se za koje stacionarne izvore zagađivanja, za koje materije, u kojim količinama i za koji zapreminski protok otpadnih gasova su kontinualna merenja obavezna. Ukoliko se ne obavljaju kontinualna merenja emisije, zagađivači su dužni da obezbede propisana, povremena merenja emisije, preko pravnog lica ovlašćenog za merenje emisije. Povremena merenja emisije obavljaju se najmanje jedanput godišnje. Zagađivači su dužni da po potrebi, odnosno po nalogu nadležnog inspekcijskog organa obezbede i merenja imisije, ukoliko merenje emisije nije moguće izvršiti npr. kada potiče iz difuznih emitera ili ukoliko je potrebno utvrditi doprinos određenih zagađivača u nastalom prekomernom zagađenju vazduha. Zagađivači su dužni da vode evidenciju o obavljenim merenjima s podacima o mernim mestima, rezultatima i učestalosti merenja; vrsti i kvalitetu sirovina, goriva i otpada kod procesa spaljivanja; kao i o radu uređaja za sprečavanje ili smanjivanje emisije zagađujućih materija i mernih uređaja za merenje emisije.

4. Praćenje stanja zagađenosti vazduha i informisanje (član 41 – 52)

Vođenje baze podataka o kvalitetu vazduha podrazumeva uspostavljanje i održavanje katastra zagađivača vazduha i informacionog sistema kvaliteta vazduha. Zakonom se propisuje njihov sadržaj, obaveza dostavljanja informacija koje su neophodne za praćenje stanja kvaliteta vazduha i određuju organi zaduženi za vođenje katastra i informacionog sistema. Ministarstvo posreduje i razmenjuje podatke o kvalitetu vazduha i emisijama s međunarodnim organizacijama i drugim državama u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima, kao i sa nadležnim organima, organizacijama i telima Evropske unije na način i u rokovima koji su određeni u pravnim aktima Evropske unije. Agencija za zaštitu životne posreduje i razmenjuje podatke sa Evropskom agencijom za zaštitu životne sredine i Evropskom mrežom za informacije i posmatranje.

Pored nadležne hidrometeorološke organizacije koja obavlja poslove merenja imisije, poslove merenja imisije i emisije mogu obavljati i druga pravna lica koja su akreditovana kao laboratorija za ispitivanje u skladu sa posebnim zakonom kojim se uređuje akreditacija i koja ispunjavaju uslove u pogledu kadrova, opreme i prostora. Bliže uslove koje moraju da ispunjavaju ova pravna lica kao i postupak za dobijanje ovlašćenja, propisuje ministar. Ministar takođe propisuje uslove koje moraju da ispunjavaju referentne laboratorije za kontrolu izvršenih merenja određenih zagađujućih materija. Predviđeno je i da zagađivač može samostalno obavljati kontinualna merenja emisije iz svog stacionarnog izvora zagađivanja vazduha, ukoliko za to ima odgovarajuće automatske uređaje za kontinualno merenje. Nadzor nad ugradnjom, izbor mernih mesta i ispravnost rada uređaja vrši ovlašćeno pravno lice za merenje emisije. Ovakva merenja se proveravaju redovnim kontrolnim merenjima putem referentne laboratorije jedanput godišnje o trošku zagađivača. Ovlašćenje za obavljanje poslova merenja imisije i emisije i obavljanje poslova referentne laboratorije oduzeće se ako ovlašćeno pravno lice, odnosno referentna laboratorija prestane da ispunjava propisane uslove, odnosno ako se utvrdi da ovlašćena pravna lica ove poslove ne obavljaju u skladu sa zakonom. Dosadašnjim propisima takođe je bilo predviđeno da poslove merenja imisije i emisije mogu obavljati ovlašćene organizacije koje za to ispunjavaju propisane uslove. Ti uslovi propisani su Pravilnikom o bližim uslovima koje moraju da ispunjavaju stručne organizacije koje vrše merenja emisije i imisije („Službeni glasnik RS“, br. 5/2002) koji će ostati na snazi do donošenja novog u skladu sa odredbama ovog zakona. Te poslove su obavljali prevashodno zavodi za zaštitu zdravlja. Ovim zakonom predviđa se da ovlašćenje za merenje može dobiti svako preduzeće ili drugo pravno lice koje je u skladu sa Zakonom o akreditaciji akreditovano za obavljanje ovih poslova. Novinu predstavljaju referentne laboratorije koje pored propisanih, moraju ispunjavati i druge dodatne uslove u skladu sa međunarodnim propisima u pogledu opreme, kadrova i prostora. Preko njih će se vršiti kontrola već obavljenih merenja s obzirom da će predstavljati najviši nivo laboratorija po stručnosti i opremljenosti za određenu vrstu merenja i određene zagađujuće materije.

Ovlašćena lica za merenje imisije i emisije, kao i zagađivač koji obavlja merenja emisije samostalno u skladu sa ovim zakonom, dužni su da odmah obaveste Ministarstvo i nadležni inspekcijski organ o prekoračenju graničnih vrednosti imisije i/ili emisije. Pri pojavi imisije upozorenja nadležni organ jedinice lokalne samouprave dužan je da bez odlaganja putem medija (radija, televizije ili drugi sličan način) obavesti javnost o nastalom zagađenju vazduha, trajanju nastalog zagađenja, uticaju na zdravlje, preporukama za ponašanje u takvim situacijama, kao i merama koje se preduzimaju za smanjenje zagađenja vazduha.

Informacije o emisijama i imisijama zagađujućih materija, kao i druge informacije od značaja za ocenu kvaliteta vazduha, odnosno nivoa zagađenosti ili za postupanje i preduzimanje mera radi zaštite zdravlja ljudi i vazduha od zagađivanja ne mogu se proglasiti poverljivim informacijama.

5. Finansiranje zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha (član 53 – 55)

Zakonom o zaštiti životne sredine predviđeno je plaćanje naknade za zagađivanje životne sredine, pa i zagađivanje vazduha, a na osnovu tog zakona doneta su i dva podzakonska akta: Uredba o vrstama zagađivanja, kriterijumima za obračun naknade za zagađivanje životne sredine i obveznicima, visini i načinu obračunavanja i plaćanja naknade i Uredba o merilima i uslovima za povraćaj, oslobađanje ili smanjenje plaćanja naknade za zagađivanje životne sredine („Službeni glasnik RS“, br. 113/2005). Otuda je ovim zakonom predviđeno da se sredstva za finansiranje zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha obezbeđuju u budžetu Republike i iz prihoda Fonda za zaštitu životne sredine, koji je ustanovljen Zakonom o zaštiti životne sredine i propisano za koje namene se ta sredstva mogu koristiti. Predviđeno je da autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave iz svojih sredstava budžeta, odnosno prihoda fonda za zaštitu životne sredine ostvarenih na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita životne sredine, finansira zaštitu vazduha od zagađivanja na svojoj teritoriji.

6. Nadzor (član 56 -60)

Ministarstvo vrši nadzor nad radom Agencije za zaštitu životne sredine, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, kao i ovlašćenih pravnih lica, u vršenju poslova koji su im ovim zakonom povereni. Zakonom o državnoj upravi („Službeni glasnik RS“, broj 79/2005) propisana su ovlašćenja organa državne uprave u vršenju nadzora nad radom drugih organa državne uprave i imaocima javnih ovlašćenja u vršenju poverenih poslova.

Inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo preko inspektora za zaštitu životne sredine. Autonomnoj pokrajini povereni su poslovi inspekcijskog nadzora nad sprovođenjem mera zaštite vazduha od zagađivanja u objektima za čiju gradnju, odnosno upotrebnu dozvolu daje autonomna pokrajina, osim u objektima koji ispuštaju opasne materije u smislu zakona kojim se uređuje zaštita životne sredine. Jedinici lokalne samouprave poveravaju se poslovi inspekcijskog nadzora nad sprovođenjem mera zaštite vazduha od zagađivanja u objektima za čiju gradnju, odnosno upotrebu dozvolu daje jedinica lokalne samouprave. Članom 58. i 59. Zakona propisana su prava i dužnosti inspektora, kao i ovlašćenja u vršenju inspekcijskog nadzora. Predviđeno je, između ostalog, da inspektor može u slučaju preduzimanja izuzetno hitnih mera radi otklanjanja neposredne opasnosti po život i zdravlje ljudi, doneti i usmeno rešenje i narediti njegovo izvršenje bez odlaganja.

Zagađivač i drugo pravno i fizičko lice dužno je da inspektoru u vršenju nadzora omogući: pregled poslovnih i drugih prostorija u kojima se obavlja delatnost, kao i pregled objekata, postrojenja, uređaja, predmeta i dr; prisustvo najmanje jednog zaposlenog lica ovlašćenog za pružanje potrebnih informacija, obaveštenja, kao i davanje podataka, akata, evidencija i druge dokumentacije; kao i uvid u primenjene mere zaštite vazduha.

7. Nadležnost za rešavanje o žalbi (član 61)

Ovom odredbom je propisano koji su organi nadležni da u drugom stepenu odlučuju o žalbi izjavljenoj na prvostepenu odluku nadležnog organa jedinice lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, koja je doneta u vršenju poverenih poslova, kao i okružne područne jedinice Ministarstva, odnosno Uprave za zaštitu životne sredine kao organa u sastavu Ministarstva. Ove odredbe su usaglašene sa Zakonom o državnoj upravi („Službeni glasnik RS“, broj 79/2005) koji je dao ovlašćenje direktoru organa u sastavu Ministarstva da u drugom stepenu rešava u upravnim stvarima iz delokruga organa u sastavu. Nadležnom organu autonomne pokrajine povereno je rešavanje po žalbi na prvostepenu odluku nadležnog organa jedinice lokalne samouprave sa teritorije autonomne pokrajine koja je doneta u vršenju poverenih poslova.

8. Kaznene odredbe (član 62 – 66)

U kaznenim odredbama predviđene su sankcije za privredne prestupe i prekršaje za preduzeća i druga domaća i strana pravna lica, kao i za odgovorna lica u organu državne uprave, odnosno imaocu javnih ovlašćenja (autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave), odnosno ovlašćenom pravnom licu za povredu odredaba ovog zakona. Visina sankcija je usklađena sa Zakonom o privrednim prestupima („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 14/85,74/87, 59/89, 3/90, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 24/94, 28/96, 64/2001 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/2005), odnosno Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/2005).

Pored izrečene novčane kazne za privredni prestup preduzeću i drugom domaćem ili stranom pravnom licu se može izreći i zaštitna mera zabrane obavljanja određene privredne delatnosti i do 10 godina. Odgovornom licu u preduzeću ili drugom domaćem ili stranom pravnom licu može se pored novčane kazne za privredni prestup izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene dužnosti i do 10 godina. Ista zaštitna mera je predviđena i za odgovorno lice u organu državne uprave, odnosno imaocu javnih ovlašćenja, odnosno ovlašćenom pravnom licu.

Pored izrečene nočane kazne za prekršaj preduzeću i drugom domaćem ili stranom pravnom licu se može izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene delatnosti i do tri godine.

Odgovornom licu u preduzeću ili drugom domaćem ili stranom pravnom licu može se pored novčane kazne ili kazne zatvora do 30 dana izrečene za prekršaj, izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određenih poslova do jedne godine. Ista zaštitna mera je predviđena i za odgovorno lice u organu državne uprave, odnosno imaocu javnih ovlašćenja, odnosno ovlašćenom pravnom licu.

Propisane su novčane kazne ili kazna zatvora do 30 dana za prekršaj za preduzetnike i fizička lica. Uz tu kaznu predviđena je mogućnost izricanja zaštitne mere zabrane vršenja određene delatnosti do tri godine.

9. Prelazne i završne odredbe (član 67 – 74)

Prelaznim i završnim odredbama propisano je da će pravna i fizička lica uskladiti svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona u roku od dvadeset četiri meseca od dana njegovog stupanja na snagu. Imajući u vidu odredbe Zakona i integisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine koji za određene privredne grane propisuje drugačije mehanizme i rokove usklađivanja, propisano je takođe da će postojeći stacionarni izvori zagađivanja vazduha za koje je predviđeno izdavanje integrisane dozvole u skladu sa posebnim zakonom, uskladiti svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona u rokovima i na način propisan tim posebnim zakonom. Međutim, do usklađivanja sa odredbama ovog zakona zagađivači, pravna i fizička lica dužna su da po nalogu nadležnog inspektora preduzmu potrebne mere kada je to neophodno radi zaštite života i zdravlja ljudi i životne sredine, u skladu sa ovim zakonom.

U prelaznim i završnim odredbama je predviđeno da će preliminarnu ocenu kvaliteta vazduha izvršiti Ministarstvo u roku od dvadeset četiri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona, da će se u istom roku uspostaviti katastar zagađivača vazduha i informacioni sistem kvaliteta vazduha, kao i obaveza za ovlašćene stručne organizacije za merenje imisije i emisije da u roku od dvanaest meseci podnesu zahtev za dobijanje ovlašćenja u skladu sa odredbama ovog zakona. Ukoliko to ne učine u navedenom roku, prestaće važnost postojećeg ovlašćenja.

Predviđeni su i rokovi za donošenje podzakonskih propisa na osnovu ovog zakona, kao i važnost postojećih do donošenja novih.

Postupci pokrenuti po Zakonu o zaštiti životne sredine („Služneni glasnik RS“, br. 66/91, 83/92, 53/93 – dr. zakon, 67/93 – dr. zakon, 48/94 – dr. zakon, 53/95 i 135/04) okončaće se po odredbama tog zakona.

Predviđeno je da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, te da njegovim stupanjem na snagu prestaju da važe odredbe Zakona o zaštiti životne sredine („Služneni glasnik RS“, br. 66/91, 83/92, 53/93 – dr. zakon, 67/93 – dr. zakon, 48/94 – dr. zakon, 53/95 i 135/04) kojima se uređuje zaštita vazduha.

IV. SREDSTVA POTREBNA ZA SPROVOĐENjE ZAKONA

Donošenje ovog zakona neće izazvati povećanje troškova u budžetu Republike jer najveći deo poslova u njegovoj primeni do sada je obavljalo Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine, Uprava za zaštitu životne sredine i Agencija za zaštitu životne sredine, saglasno poslovima utvrđenim Zakonom o ministarstvima preko postojećih zaposlenih, pre svega inspekcije za zaštitu životne sredine. Sprovođenje Zakona neće zahtevati povećanje broja zaposlenih i nabavku nove opreme. Obim poslova će se povećati zbog donošenja

podzakonskih propisa, na kojima će raditi postojeći zaposleni u Ministarstvu, odnosno Upravi, za šta je ostavljen rok od osamnaest meseci. Na uspostavljanju katastra zagađivača vazduha i informacionog sistema radiće zaposleni u Agenciji za zaštitu životne sredine koja je osnovana, kao organ u sastavu ministarstva, između ostalog i za obavljanje ovih poslova. Najveći teret sprovođenja ovog zakona imaće zagađivači i to iz sektora energetike, idustrije i saobraćaja, zbog usaglašavanja sa odredbama ovog zakona. Rokovi, koji su za to predviđeni, omogućavaju da se usaglašavanje vrši postepeno.

ANALIZA EFEKATA

1. Određivanje problema koji zakon treba da reši

Zaštita vazduha od zagađivanja do sada je bila uređena Zakonom o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS“, br. 66/91, 83/92, 53/93 – dr. zakon, 67/93 – dr. zakon, 48/94 – dr. zakon, 53/95 i 135/04) u okviru sistema zaštite životne sredine kakav je bio tim zakonom postavljen. Pomenuti zakon nije menjan u delu zaštite vazduha od donošenja, dakle od 1991. godine. Na osnovu tog zakona doneta su i tri podzakonska akta kojima se ova oblast detaljnije uređivala, kojima su propisane granične vrednosti imisije, granične vrednosti emisije, kao i uslovi koje stručne organizacije za merenje emisije i imisije moraju da ispunjavaju da bi dobile ovlašćenje za merenje (Pravilnik o graničnim vrednostima, metodama merenja imisije, kriterijumima za uspostavljanje mernih mesta i evidenciji podataka („Službeni glasnik RS“, br. 54/92, 30/99), Pravilnik o graničnim vrednostima emisije, načinu i rokovima merenja i evidentiranja podataka („Službeni glasnik RS“, br. 30/97) i Pravilnik o bližim uslovima koje moraju da ispunjavaju stručne organizacije koje vrše merenja emisije i imisije („Službeni glasnik RS“, br. 5/2002). Stupanjem na snagu Zakona o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS“, br. 135/2004) pomenuti zakon je prestao da važi, s tim što su i dalje ostale na snazi odredbe koje se odnose na zaštitu vazduha (kao i navedeni podzaknski akti).

Novi zakonski propisi u oblasti zaštite životne sredine koji ovu oblast uređuju integralno: Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine („Službeni glasnik RS“, br. 135/2004) regulišu zaštitu vazduha samo načelno, u okviru integralne zaštite životne sredine. Ostavljeno je da se ova oblast uredi posebnim zakonom. Zakon o zaštiti životne sredine izričito predviđa u članu 10. da se održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita životne sredine uređuje tim zakonom i posebnim zakonima i drugim propisima kojima se, između ostalog, uređuje i zaštita vazduha.

Otuda proizilazi i potreba da se donošenjem Zakona o zaštiti vazduha ova oblast uredi u skladu sa načelima ustanovljenim i sadržanim u setu zakona iz oblasti zaštite životne sredine. Uz to bilo je potrebno izvršiti usklađivanje domaćih propisa u ovoj oblasti sa međunarodnim propisima. Neki od ovih međunarodnih propisa su ratifikovani: Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime („Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 2/97), Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača („Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 1/90) i, uz Bečku konvenciju, Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač („Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 16/90 i „Službeni list SCG“ – Međunarodni ugovori“, br. 24/2004), Konvencija o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 11/86) i Protokol uz Konvenciju o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima iz 1979. godine o dugoročnom finansiranju programa saradnje za praćenje i procenu prekograničnog prenosa zagađujućih materija u vazduhu na velike daljine u Evropi (EMEP) („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 2/87). Procedura donošenja Zakona o ratifikaciji Kjoto protokola uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime je u toku i očekuje se da će uskoro biti okončana. Sa drugima, u koje spadaju propisi Evropske unije, potrebno je bilo izvršiti usklađivanje u sklopu aktivnosti vezanih za proces pridruživanja Evropskoj uniji. I, konačno, dosadašnja praksa odavno je nametala određene izmene i dopune zakonskih odredaba u ovoj oblasti i ukazala u kom pravcu i obimu bi one trebale biti izvršene radi efikasnisnije i potpunije zaštite vazduha.

Ovo je opredelilo i sadržaj Zakona o zaštiti vazduha – njime se uređuje upravljanje kvalitetom vazduha i određuju mere, način organizovanja i sprovođenja zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha, kao prirodne vrednosti od opšteg interesa koja ima posebnu zaštitu Republike Srbije.

2. Ciljevi koji se donošenjem zakona postižu

Zakon o zaštiti vazduha još je jedan od zakona koji je pripremljen u postupku usklađivanja domaće legislative sa propisima Evropske unije, kojim se ova oblast uređuje celovito, polazeći od načela sadržanih u setu zakonskih propisa iz oblasti zaštite životne sredine.

Zakon o zaštiti vazduha ima za cilj: uspostavljanje, održavanje i unapređivanje jedinstvenog sistema upravljanja kvalitetom vazduha na teritoriji Republike, utvrđivanje i ostvarivanje mera u oblasti zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha kako bi se izbegle, sprečile ili smanjile štetne posledice po ljudsko zdravlje i životnu sredinu; očuvanje kvaliteta vazduha, ako je vazduh čist i njegovo poboljšanje ako je zagađen; sprečavanje i smanjenje zagađenja koja utiču na oštećenje ozonskog omotača i klimatske promene; procenjivanje i pribavljanje odgovarajućih podataka o kvalitetu vazduha na osnovu standardizovanih metoda i merila, kao i osiguranje dostupnosti tih podataka javnosti; obezbeđenje izvršavanja obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima i sporazumima i učestvovanje u međunarodnoj saradnji u oblasti zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha.

3. Da li su razmatrane druge mogućnosti za rešavanje problema

Budući da je Zakonom o zaštiti životne sredine decidirano propisano da se održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita životne sredine uređuje tim zakonom i posebnim zakonima i drugim propisima kojima se, između ostalog uređuje i zaštita vazduha, kao i s obzirom na prirodu problema – sistemsko uređivanje oblasti zaštite vazduha, druge mogućnosti nisu bile razmatrane.

4. Zašto je donošenje zakona najbolje za rešavanje problema

Donošenjem Zakona o zaštiti vazduha urediće se prava i obaveze od Republike do jedinice lokalne samouprave, privrednih subjekata i drugih pravnih lica do građana u oblasti zaštite vazduha radi ostvarivanja postavljenih ciljeva.

5. Na koga i kako će najverovatnije uticati rešenja predložena u zakonu

S obzirom na materiju koju reguliše, rešenja predložena u Zakonu uticaće na sve građane. Tim rešenjima bi trebalo sprečiti dalje zagađivanje vazduha tamo gde je on već zagađen i poboljšati njegov kvalitet preduzimanjem odgovarajućih mera zaštite. U područjima gde je vazduh relativno čist, takav kvalitet vazduha bi trebalo zadržati. U tom cilju neophodno je uspostavljanje jedinstvenog funkcionalnog sistema praćenja i kontrole nivoa zagađenosti vazduha i održavanja sveobuhvatne baze podataka, obavljanje odgovarajućih merenja imisije, ocenjivanje kvaliteta vazduha i određivanje područja prema kvalitetu vazduha, kao i donošenje odgovarajućih planskih dokumenata, što sve obezbeđuju pre svega nadležni organi od Republike do jedinice lokalne samouprave. Zagađivači vazduha imaju obavezu da preduzimaju preventivne i druge tehničke i tehnološke mere zaštite vazduha od zagađivanja, obezbede odgovarajuća merenja emisije, prate uticaj obavljanja delatnosti na kvalitet vazduha, kao i da vode evidenciju o zagađujućim materijama koje ispuštaju u vazduh ili koriste u obavljanju svoje delatnosti, o radu uređaja za sprečavanje ili smanjivanje emisije zagađujućih materija u vazduh i mernih uređaja za kontinualna merenja i te podatke dostavljaju na uvid nadležnim organima.

6. Koji su troškovi koje će primena zakona izazvati građanima i privredi, posebno malim i srednjim preduzećima

Zakon o zaštiti vazduha ne predviđa posebne troškove za građane. Troškovi će nastati za zagađivače vazduha, zbog obaveze usaglašavanja sa odredbama Zakona. Međutim, ovi troškovi, vezani pre svega za preduzimanje odgovarajućih tehničkih, tehnoloških i drugih mera zaštite i praćenje uticaja delatnosti na kvalitet vazduha, nisu novi. Oni postoje i u sada važećim propisima, po kojima su preduzeća u druga pravna lica u obavezi da u okviru svojih investicionih i proizvodnih troškova uračunavaju i troškove zaštite životne sredine, a to znači i troškove zaštite vazduha od zagađivanja.

7. Da li su pozitivni efekti donošenja zakona takvi da opravdavaju troškove

S obzirom na ciljeve koje bi trebalo Zakonom o zaštiti vazduha ostvariti (uspostavljanje, održavanje i unapređivanje jedinstvenog sistema upravljanja kvalitetom vazduha na teritoriji Republike, utvrđivanje i ostvarivanje mera u oblasti zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha kako bi se izbegle, sprečile ili smanjile štetne posledice po ljudsko zdravlje i životnu sredinu; očuvanje kvaliteta vazduha, ako je vazduh čist i njegovo poboljšanje u slučajevima zagađenosti; sprečavanje i smanjenje zagađenja koja utiču na oštećenje ozonskog omotača i klimatske promene; i dr.) koji su postavljeni u javnom interesu, odnosno u interesu očuvanja zdravlja građana i životne sredine u celini, to pozitivni efekti donošenja zakona opravdavaju troškove. Ovo posebno važi za preduzimanje preventivnih mera koje su se, posmatrano na duže vreme, uvek pokazale kao višestruko opravdane.

8. Da li zakon stimuliše pojavu novih privrednih subjekata na tržištu i tržišnu konkurenciju

Zakon o zaštiti vazduha, nema za cilj da stimuliše pojavu novih privrednih subjekata na tržištu i tržišnu konkurenciju. Međutim, ovim zakonom stvorena je mogućnost ulaganja sredstava stranih investitora, pre svega iz industrijski razvijenih zemalja, kao i međunarodnih fondova u programe i projekte čistog razvoja kojima se sprečavaju i smanjuju zagađivanja vazduha koja utiču na promenu klime. Podsticanje primene mera čistog razvoja obezbeđuje se sprovođenjem programa i projekata ulaganja sredstava u: razvoj i korišćenje tehnologija kojima se sprečavaju ili smanjuju emisije gasova staklene bašte; primenu čistih tehnologija i korišćenja obnovljivih izvora energije; povećanje energetske efikasnosti u odgovarajućim privrednim granama; kao i aktivnosti, procese ili mehanizme kojima se povećava odstranjivanje gasova staklene bašte iz atmosfere. Ove mere osnivaju se, odnosno proizilaze iz Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime i Kjoto protokolu. Kjoto protokolom su ustanovljeni mehanizmi za ostvarivanje ciljeva Konvencije među koje spada i mehanizam čistog razvoja. Mehanizam čistog razvoja omogućava industrijski razvijenim zemljama da finansiranjem projekata koji dovode do smanjenja emisija gasova staklene bašte u zemljama u razvoju pribave kredite, odnosno potvrđene jedinice smanjenja emisije i tako izvršavaju svoje obaveze pod povoljnijim uslovima – nižim cenama redukcije emisije gasova staklene bašte. Istovremeno svrha ovog mehanizma je da zemljama u razvoju pomogne u postizanju svojih standarda, kriterijuma i ciljeva održivog razvoja. Programi i projekti koji se na ovaj način realizuju moraju biti odobreni unutar države od strane nadležnog organa. Zakonom je propisano da se ti programi i projekti mogu odobriti ako ispunjavaju određene kriterijume: ako su u skladu sa strategijama, odnosno prioritetima razvoja Republike, ako ispunjavaju međunarodne standarde, kriterijume i pravila koja zabranjuju projekte koji su ocenjeni kao suprotni ciljevima održivog razvoja i ako ispunjavaju kriterijume i zahteve zaštite životne sredine uključujući zaštitu biodiverziteta, zaštitu i obnavljanje šuma, održivo korišćenje zemljišta i voda, smanjenje zagađenja vazduha, vode i zemljišta, smanjenje nastajanja otpada, posebno opasnog, smanjenje potrošnje fosilnih goriva, kao i ako se tim programima i projektima unapređuju standardi kvaliteta življenja, prenose naučna saznanja i tehnička dostignuća. Pored toga što moraju dobiti saglasnost unutar države, ovi programi i projekti podležu proveri i potvrđivanju na međunarodnom nivou koje se vrši se u okviru mehanizama uspostavljenih Kjoto protokolom. Prema Kjoto protokolu i odlukama organa Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime odobravanje i potvrđivanje (certifikaciju) smanjenja emisije vrši Izvršni organ mehanizma čistog razvoja uspostavljen u okviru Kjoto protokola, a za evidentiranje potvrđenih smanjenja emisije uspostavljen je međunarodni registar u okviru ovog mehanizma. Ulaganje sredstava kroz mehanizam čistog razvoja je na dobrovoljnoj osnovi i definiše se ugovorom učesnika projekta (vlade, javni i privatni entiteti u koje spadaju i preduzeća). Ugovorom je moguće izvršiti i podelu kredita, odnosno potvrđenih jedinica smanjenja emisije između učesnika u projektu, koje je moguće dalje prodavati ili zadržati za buduću upotrebu. Ova mogućnost zavisiće od vrste projekta, uloženih stredstava, količine smanjenja i cene redukcije emisije gasova staklene bašte i sl, kao i načina podele drugih koristi koje ugovorne strane, odnosno učesnici projekta imaju (tehnologija, zaposlenost, smanjenje zagađenja, ušteda energije i troškova i dr).

9. Da li su sve zainteresovane strane imale priliku da iznesu svoje stavove o zakonu

Zainteresovane strane, pre svega zagađivači vazduha, kao i građani imali su priliku da svoje stavove o Zakonu iznesu u postupku javne rasprave. Javna rasprava o Nacrtu zakona o zaštiti vazduha vođena je u skladu sa Programom javne rasprave o Nacrtu zakona o zaštiti vazduha koji je utvrdio Odbor za privredu i finansije svojim aktom 05 broj 011-499/2006 od 7. februara 2006. godine. Pravo učešća u javnoj raspravi imala su sva pravna i fizička lica. Posebno su pozvani da svoja mišljenja, primedbe, predloge i sugestije na tekst Nacrta zakona daju Elektroprivreda Srbije; Naftna industrija Srbije; TRB Bor; naučne i stručne organizacije: Institut za zaštitu zdravlja Niš, Gradski zavod za zaštitu zdravlja, Beograd, Mašinski fakultet, Beograd Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, Beograd, Institut zaštite na radu, zaštita od požara i zaštita čovekove okoline, projektovanje i inženjering A.D, Novi Sad, Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina, Beograd, Geoinstitut, Beograd, Zavod za mere i dragocene metale, Akreditaciono telo Srbije i Crne Gore, Zavod za standardizaciju, Agencija za zaštitu životne sredine, Direkcija za vode, opštine, gradovi i Autonomna pokrajina Vojvodina (Stalna konferencija gradova i opština, Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, Novi Sad), nevladine organizacije (Društvo za širenje i primenu nauke i prakse u zaštiti životne sredine, Beograd) i nezavisni eksperti u ovoj oblasti. Mišljenja na Nacrt zakona o zaštiti vazduha dostavili su u ostavljenom roku: Zavod za standardizaciju i Agencija za zaštitu životne sredine. Primedbe, sugestije i predlozi za izmenu teksta Nacrta zakona jednim delom su prihvaćeni i ugrađeni u Predlog zakona.

10. Koje će mere tokom primene zakona biti preduzete da bi se ostvarili razlozi donošenja zakona

Tokom primene Zakona o zaštiti vazduha doneće se podzakonski propisi potrebni za njegovo sprovođenje, otpočeće se sa postupkom ocenjivanja kvaliteta vazduha izradom prve preliminarne ocene, a potom nastaviti sa redovnim godišnjim ocenjivanjem, sačiniće se akcioni plan za zaštitu vazduha i atmosfere, uspostaviće se baza podataka o zagađivanju vazduha, informacioni sistem će se dopuniti i proširiti i primena Zakona kontrolisati.

Ovlašćenje za donošenje akata potrebnih za sprovođenje ovog zakona dato je Vladi i ministru nadležnom za poslove zaštite životne sredine.

Vlada će propisati:

– granične vrednosti imisije zagađujućih materija u vazduhu, kao i gornju i donju granicu ocenjivanja kvaliteta vazduha, privremene granice tolerancije, odnosno tolerantne vrednosti, imisije upozorenja i ciljne vrednosti za određene zagađujuće materije, kriterijume za uspostavljanje mernih mesta, metodologiju merenja, merne postupke, način provere kvaliteta merenja i tačnosti podataka, način obrade i prikaza rezultata merenja i njihove usklađenosti sa propisanim normativima, sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima i rokove dostavljanja podataka, način procenjivanja nivoa zagađenosti, kao i rokove za postepeno smanjivanje granica tolerancije, odnosno tolerantne vrednosti;

– granične vrednosti emisije zagađujućih materija u vazduh način, postupak, učestalost i metodologiju merenja, kriterijume za uspostavljanje mernih mesta, način provere ispravnosti i kalibraciju, odnosno podešavanje mernih uređaja, postupak vrednovanja rezultata i usklađenosti sa propisanim normativima, sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima emisije i bilansu emisije i rokove dostavljanja podataka;

– način postupnog smanjivanja korišćenja supstanci koje oštećuju ozonski omotač, postupanje sa tim supstancama, kao i proizvodima koji sadrže te supstance ili su pomoću njih proizvedeni, postupanje sa supstancama koje oštećuju ozonski omotač nakon prestanka upotrebe proizvoda koji ih sadrži, način prikupljanja, obrade, skladištenja i trajnog zbrinjavanja, kao i način obeležavanja proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač;

– način i metodologiju praćenja emisija gasova staklene bašte i odstranjenih količina ovih gasova;

– kriterijume za odobravanje mera čistog razvoja, vrednovanje saglasnosti tih mera sa efektima smanjenja emisija gasova staklene bašte, način prenošenja ili transfera potvrđenih smanjenja emisije gasova staklene bašte domaćim ili stranim pravnim licima i izveštavanja o sprovođenju mera.

Ministar će propisati:

– bliže kriterijume za određivanje zona zaštite u postupku određivanja namene prostora za izgradnju određenih stacionarnih izvora zagađivanja vazduha;

– bliže uslove koje pravna i fizička lica moraju da ispunjavaju za obavljanje poslova održavanja i/ili popravke i isključivanje iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač, kao i način vođenja evidencije o održavanju i/ili popravci i isključivanju iz upotrebe proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač;

– metodologiju za izradu katastra zagađivača vazduha, način vođena i dostavljanja podataka;

– način razmene podataka iz informacionog sistema kvaliteta vazduha;

– bliže uslove koje pravno lice, kao i referentna laboratorija mora da ispunjava za obavljanje poslova merenja imisije i emisije.

Izvršiće se preliminarna ocena kvaliteta vazduha na teritoriji Republike, odrediti područja prema kategorijama kvaliteta vazduha i nakon toga ocenjivanje kvaliteta vazduha vršiti redovno za utvrđena područja na celoj teritoriji Republike, a liste područja prema kategorijama kvaliteta vazduha objavljivati jedanput godišnje. U tom cilju uspostaviće se ili proširiti mreža mernih stanica i/ili mernih mesta za merenje imisije.

Sačiniće se Akcioni plan za zaštitu vaduha i atmosfere za period od pet godina, a izveštaji o kvalitetu vazduha pripremaće se redovno, jedanput godišnje. Akcionom planu za zaštitu vazduha i atmosfere prethodiće donošenje Nacionalnog programa zaštite životne sredine (koji donosi Narodna skupšina Republike Srbije za period od 10 godina) s obzirom da se taj program realizuje donošenjem akcionih i sanacionih planova.

Uspostaviće se baza podataka (katastar zagađivača vazduha) od Republike do jedinice lokalne samouprave. Predviđeno je da se u okviru katastra zagađivača vazduha Republike uspostavi i katastar gasova staklene bašte.

Postojeći informacioni sistem će se proširiti i redovno održavati.

Vršiće se kontrola primene Zakona, pre svega kroz inspekcijski nadzor.