Predlog zakona o zabrani diskriminacije

PREDLOG ZAKONA

O ZABRANI DISKRIMINACIJE

I. OSNOVNE ODREDBE

Predmet Zakona

Član 1.

Ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije.

Ovim zakonom ustanovljava se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti (u daljem tekstu: Poverenik), kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom.

Pojmovi

Član 2.

U ovom zakonu:

1) izrazi „diskriminacija” i „diskriminatorsko postupanje” označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva);

2) izrazi „lice” i „svako” označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije;

3) izraz „građanin” označava lice koje je državljanin Republike Srbije;

4) izraz „organ javne vlasti” označava državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javno preduzeće, ustanovu, javnu agenciju i drugu organizaciju kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu, Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava.

Svi pojmovi koji se koriste u ovom zakonu u muškom rodu obuhvataju iste pojmove u ženskom rodu.

Zaštićena prava i lica

Član 3.

Svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije.

Stranac u Republici Srbiji, u skladu sa međunarodnim ugovorima, ima sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo građani Republike Srbije.

Zabranjeno je vršenje prava utvrđenih ovim zakonom protivno cilju u kome su priznata ili sa namerom da se uskrate, povrede ili ograniče prava i slobode drugih zajamčene Ustavom i međunarodnim ugovorima.

II. OPŠTA ZABRANA I OBLICI DISKRIMINACIJE

Načelo jednakosti

Član 4.

Svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva.

Svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.

Oblici diskriminacije

Član 5.

Oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.

Neposredna diskriminacija

Član 6.

Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj.

Posredna diskriminacija

Član 7.

Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

Povreda načela jednakih prava i obaveza

Član 8.

Povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Zabrana pozivanja na odgovornost

Član 9.

Diskriminacija postoji ako se prema licu ili grupi lica neopravdano postupa lošije nego što se postupa ili bi se postupalo prema drugima, isključivo ili uglavnom zbog toga što su tražili, odnosno nameravaju da traže zaštitu od diskriminacije ili zbog toga što su ponudili ili nameravaju da ponude dokaze o diskriminatorskom postupanju.

Član 10.

Zabranjeno je udruživanje radi vršenja diskriminacije, odnosno delovanje organizacija ili grupa koje je usmereno na kršenje ustavom, pravilima međunarodnog prava i zakonom zajamčenih sloboda i prava ili na izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje, razdora ili netrpeljivosti.

Govor mržnje

Član 11.

Zabranjeno je izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način.

Uznemiravanje i ponižavajuće postupanje

Član 12.

Zabranjeno je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Teški oblici diskriminacije

Član 13.

Teški oblici diskriminacije su:

1. izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta;

2. propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti;

3. propagiranje diskriminacije putem javnih glasila;

4. ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo propagiranje;

5. diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava (višestruka ili ukrštena diskriminacija);

6. diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu ili grupi lica;

7. diskriminacija koja dovodi do teških posledica po diskriminisanog, druga lica ili imovinu, a naročito ako se radi o kažnjivom delu kod koga je pretežna ili isključiva pobuda za izvršenje bila mržnja, odnosno netrpeljivost prema oštećenom koja je zasnovana na njegovom ličnom svojstvu.

Posebne mere

Član 14.

Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju.

III. POSEBNI SLUČAJEVI DISKRIMINACIJE

Diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti

Član 15.

Svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.

Diskriminatorsko postupanje službenog lica, odnosno odgovornog lica u organu javne vlasti, smatra se težom povredom radne dužnosti, u skladu sa zakonom.

Diskriminacija u oblasti rada

Član 16.

Zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Ne smatra se diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana, kao i preduzimanje mera zaštite prema pojedinim kategorijama lica iz stava 2. ovog člana (žene, trudnice, porodilje, roditelji, maloletnici, osobe sa invaliditetom i drugi).

Diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina

Član 17.

Diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica.

Svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom.

Zabrana verske diskriminacije

Član 18.

Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili postupi shodno svojim uverenjima.

Ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica, u skladu sa posebnim zakonom kojim se uređuje sloboda veroispovesti i status crkava i verskih zajednica.

Diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja

Član 19.

Svako ima pravo na predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom.

Zabranjeno je licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, neopravdano otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, neopravdano razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima.

Diskriminacija na osnovu pola

Član 20.

Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Zabranjeno je uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol ili zbog promene pola. Zabranjeno je i fizičko i drugo nasilje, eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova.

Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije

Član 21.

Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji. Svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja seksualne orijentacije je zabranjeno.

Diskriminacija dece

Član 22.

Svako dete, odnosno maloletnik ima jednaka prava i zaštitu u porodici, društvu i državi, bez obzira na njegova ili lična svojstva roditelja, staratelja i članova porodice.

Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno pozivanje na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na decu drugog pola, kao i pravljenje razlike prema imovnom stanju, profesiji i drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice.

Diskriminacija na osnovu starosnog doba

Član 23.

Zabranjeno je diskriminisati lica na osnovu starosnog doba.

Stari imaju pravo na dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno, pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju zdravstvenih i drugih javnih usluga.

Diskriminacija nacionalnih manjina

Član 24.

Zabranjena je diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika.

Način ostvarivanja i zaštita prava pripadnika nacionalnih manjina uređuje se posebnim zakonom.

Diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti

Član 25.

Zabranjena je diskriminacija zbog političkih ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci odnosno sindikalnoj organizaciji.

Diskriminacijom iz stava 1. ovog člana ne smatraju se ograničenja koja se odnose na vršioce određenih državnih funkcija, kao i ograničenja neophodna radi sprečavanja zagovaranja i vršenja fašističkih, nacističkih i rasističkih aktivnosti, propisana u skladu sa zakonom.

Diskriminacija osoba sa invaliditetom

Član 26.

Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Način ostvarivanja i zaštita prava osoba sa invaliditetom uređuje se posebnim zakonom.

Diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje

Član 27.

Zabranjena je diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica.

Diskriminacija iz stava 1. ovog člana postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave posebni uslovi za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrate informacije o trenutnom zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i uznemiravanje, vređanje i omalovažavanje u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi.

IV.POVERENIK ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Postupak izbora Poverenika

Član 28.

Poverenika bira Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja (u daljem tekstu: Odbor).

Predlog za izbor Poverenika utvrđuje se većinom glasova od ukupnog broja članova Odbora.

Svaka poslanička grupa u Narodnoj skupštini ima pravo da Odboru predloži kandidata za Poverenika.

Za Poverenika može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava sledeće uslove:

da je diplomirani pravnik;

da ima najmanje deset godina iskustva na pravnim poslovima u oblasti

zaštite ljudskih prava;

da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete.

Poverenik ne može obavljati drugu javnu ili političku funkciju, niti profesionalnu delatnost, u skladu sa zakonom.

Mandat

Član 29.

Poverenik se bira na vreme od pet godina.

Isto lice može biti birano za Poverenika najviše dva puta.

Član 30.

Povereniku funkcija prestaje: istekom mandata; podnošenjem ostavke u pismenom obliku Narodnoj skupštini; ispunjenjem uslova za penziju, u skladu sa zakonom; razrešenjem i smrću.

Odluku o razrešenju Poverenika donosi Narodna skupština.

Poverenik se razrešava dužnosti:

1. zbog nestručnog i nesavesnog rada;

2. kada se pravnosnažnom odlukom suda utvrdi da je Poverenik počinio krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora u trajanju od pet godina ili teža zatvorska kazna;

3. gubitkom državljanstva;

4. ako obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost, ako obavlja drugu dužnost ili posao koji bi mogao uticati na njegovu samostalnost i nezavisnost ili ako postupa suprotno zakonu kojim se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija.

Postupak za razrešenje Poverenika pokreće se na inicijativu jedne trećine narodnih poslanika.

Odbor utvrđuje da li postoje razlozi za razrešenje i o tome obaveštava Narodnu skupštinu.

Odbor obaveštava Narodnu skupštinu i o zahtevu Poverenika da mu prestane dužnost, kao i o ispunjenju uslova za prestanak dužnosti zbog ispunjenja uslova za penziju, u skladu sa zakonom.

Narodna skupština donosi odluku o razrešenju Poverenika većinom glasova svih narodnih poslanika.

Narodna skupština u roku od tri meseca od prestanka mandata Poverenika bira novog Poverenika.

Položaj Poverenika

Član 31.

Poverenik ima pravo na platu jednaku plati sudije Vrhovnog kasacionog suda, kao i pravo na naknadu troškova nastalih u vezi sa vršenjem svoje funkcije.

Poverenik uživa imunitet koji uživaju narodni poslanici u Narodnoj skupštini.

Stručna služba Poverenika

Član 32.

Poverenik ima stručnu službu koja mu pomaže u vršenju njegovih nadležnosti.

Poverenik donosi akt, na koji saglasnost daje Narodna skupština, kojim uređuje organizaciju i rad svoje stručne službe.

Poverenik ima tri pomoćnika.

Pomoćnik Poverenika rukovodi zaokruženom oblašću rada, u skladu sa aktom o organizaciji i sistematizaciji poslova.

Pomoćnike Poverenika raspoređuje Poverenik.

Poverenik samostalno odlučuje, u skladu sa zakonom, o prijemu lica u radni odnos u stručnu službu, rukovođen potrebom profesionalnog i delotvornog vršenja svoje nadležnosti.

Na zaposlene u stručnoj službi Poverenika shodno se primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima.

Finansijska sredstva za rad Poverenika, njegovih pomoćnika i njegove stručne službe obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, na predlog Poverenika.

Sedište Poverenika je u Beogradu.

Nadležnost Poverenika

Član 33.

Poverenik:

1. prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba ovog zakona i daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima i izriče mere u skladu sa članom 40. ovog zakona;

2. podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti pokretanja sudskog ili drugog postupka zaštite, odnosno preporučuje postupak mirenja;

3. podnosi tužbe iz člana 43. ovog zakona, zbog povrede prava iz ovog zakona, u svoje ime a uz saglasnost i za račun diskriminisanog lica, ukoliko postupak pred sudom po istoj stvari nije već pokrenut ili pravnosnažno okončan;

4. podnosi prekršajne prijave zbog povrede prava iz ovog zakona;

5. podnosi godišnji i poseban izveštaj Narodnoj skupštini o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti;

6. upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije;

7. prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije;

8. uspostavlja i održava saradnju sa organima nadležnim za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštitu ljudskih prava na teritoriji autonomne pokrajine i lokalne samouprave;

9. preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

Poslovnik o radu

Član 34.

Poverenik donosi poslovnik o radu kojim se bliže uređuje način njegovog rada i postupanja.

V. POSTUPANjE PRED POVERENIKOM

Podnošenje pritužbe

Član 35.

Lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju podnosi Povereniku pritužbu pismeno ili, izuzetno, usmeno u zapisnik, bez obaveze plaćanja takse ili druge naknade.

Uz pritužbu se podnose i dokazi o pretrpljenom aktu diskriminacije.

U ime i uz saglasnost lica čije je pravo povređeno, pritužbu može podneti organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava ili drugo lice.

Poverenik dostavlja pritužbu licu protiv koga je podneta, u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe.

Član 36.

Poverenik postupa po pritužbi ukoliko postupak pred sudom po istoj stvari nije već pokrenut ili pravnosnažno okončan.

Poverenik ne postupa po pritužbi ako je očigledno da nema povrede prava na koju podnosilac ukazuje, ako je u istoj stvari već postupao a nisu ponuđeni novi dokazi, kao i ako utvrdi da je zbog proteka vremena od učinjene povrede prava nemoguće postići svrhu postupanja.

Utvrđivanje činjeničnog stanja

Član 37.

Po prijemu pritužbe Poverenik utvrđuje činjenično stanje uvidom u podnete dokaze i uzimanjem izjave od podnosioca pritužbe, lica protiv kojeg je pritužba podneta, kao i od drugih lica.

Lice protiv kojeg je pritužba podneta može se izjasniti o navodima pritužbe u roku od 15 dana od dana njenog prijema.

Mirenje

Član 38.

Poverenik predlaže sprovođenje postupka mirenja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupak medijacije, a pre preduzimanja drugih radnji u postupku.

Mišljenje i preporuke

Član 39.

Poverenik daje mišljenje o tome da li je došlo do povrede odredaba ovog zakona u roku od 90 dana od dana podnošenja pritužbe, i o tome obaveštava podnosioca i lice protiv kojeg je pritužba podneta.

Uz mišljenje da je došlo do povrede odredaba ovog zakona, Poverenik preporučuje licu protiv kojeg je podneta pritužba način otklanjanja povrede prava.

Lice kome je preporuka upućena dužno je da postupi po preporuci i otkloni povredu prava u roku od 30 dana od dana prijema preporuke, kao i da o tome obavesti Poverenika.

Mere

Član 40.

Ako lice kome je preporuka upućena ne postupi po preporuci, odnosno ne otkloni povredu prava, Poverenik mu izriče meru opomene.

Ako lice iz stava 1. ovog člana ne otkloni povredu prava u roku od 30 dana od dana izricanja opomene, Poverenik može o tome izvestiti javnost.

Mera opomene iz stava 1. ovog člana izriče se rešenjem, protiv koga nije dopuštena posebna žalba.

Na postupak pred Poverenikom shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak.

VI. SUDSKA ZAŠTITA

Sudska nadležnost i postupak

Član 41.

Svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu.

U postupku se shodno primenjuju odredbe zakona o parničnom postupku.

Postupak je hitan.

Revizija je uvek dopuštena.

Mesna nadležnost

Član 42.

U postupku za zaštitu od diskriminacije mesno je nadležan, pored suda opšte mesne nadležnosti i sud na čijem području je sedište, odnosno prebivalište tužioca.

Tužbe

Član 43.

Tužbom iz člana 41. stav 1. ovog zakona može se tražiti:

1. zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije;

2. utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome;

3. izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja;

4. naknada materijalne i nematerijalne štete;

5. objavljivanje presude donete povodom neke od tužbi iz tač. 1-4. ovog člana.

Privremena mera

Član 44.

Tužilac može uz tužbu, u toku postupka, kao i po okončanju postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, zahtevati da sud privremenom merom spreči diskriminatorsko postupanje radi otklanjanja opasnosti od nasilja ili veće nenaknadive štete.

U predlogu za izdavanje privremene mere mora se učiniti verovatnim da je mera potrebna da bi se sprečila opasnost od nasilja zbog diskriminatorskog postupanja, sprečila upotreba sile ili nastanak nenaknadive štete.

O predlogu za izdavanje privremene mere sud je dužan da donese odluku bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana prijema predloga.

Pravila o teretu dokazivanja

Član 45.

Ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti dokazivanjem da nije kriv.

Ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi.

Tužbe drugih lica

Član 46.

Tužbe iz člana 43. tač. 1, 2, 3. i tačke 5. može podneti Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava, odnosno prava određene grupe lica.

Ako se diskriminatorsko postupanje odnosi isključivo na određeno lice, tužioci iz stava 1. ovog člana mogu podneti tužbu samo uz njegov pristanak u pismenom obliku.

Lice koje se svesno izložilo diskriminatorskom postupanju, u nameri da neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije u konkretnom slučaju, može podneti tužbu iz člana 43. tač. 1, 2, 3. i tačke 5. ovog zakona.

Lice iz stava 3. ovog člana dužno je da obavesti Poverenika o nameravanoj radnji, osim ako okolnosti to ne dozvoljavaju, kao i da o preduzetoj radnji izvesti Poverenika u pismenom obliku.

Ako lice iz stava 3. ovog člana nije podnelo tužbu, sud ga može saslušati kao svedoka.

Prema licu iz stava 3. ovog člana ne može se isticati prigovor podeljene odgovornosti za štetu koja potiče od akta diskriminacije.

VII. NADZOR

Nadzor nad sprovođenjem zakona

Član 47.

Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za ljudska i manjinska prava.

Godišnji izveštaj Poverenika

Član 48.

Poverenik podnosi Narodnoj skupštini godišnji izveštaj o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti, koji sadrži ocenu rada organa javne vlasti, pružalaca usluga i drugih lica, uočene propuste i preporuke za njihovo otklanjanje.

Izveštaj može da sadrži i navode o sprovođenju zakona i drugih propisa, odnosno o potrebi donošenja ili izmene propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije.

Izveštaj sadrži sažetak koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Poseban izveštaj

Član 49.

Ako postoje naročito važni razlozi, Poverenik može, po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev Narodne skupštine, podneti poseban izveštaj Narodnoj skupštini.

Poseban izveštaj sadrži sažetak koji se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

VIII. KAZNENE ODREDBE

Član 50.

Novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj službeno lice, odnosno odgovorno lice u organu javne vlasti ako postupi diskriminatorski (član 15. stav 2).

Član 51.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice, odnosno preduzetnik, ako na osnovu ličnog svojstva licu koje obavlja privremene i povremene poslove, licu na dopunskom radu, studentu i učeniku na praksi, licu na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, odnosno volonteru, narušava jednake mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada (član 16. stav 1).

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice.

Član 52.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice, odnosno preduzetnik, ako u okviru svoje delatnosti, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od ostalih lica ili grupa lica, odnosno ako u pružanju usluge neopravdano da prvenstvo drugom licu ili grupi lica (član 17. stav 1).

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice odnosno preduzetnik, vlasnik, odnosno korisnik objekta u javnoj upotrebi ili javne površine, ako licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva onemogući pristup tim objektima, odnosno površinama (član 17. stav 2).

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice.

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 2. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice.

Član 53.

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice u organu javne vlasti ako postupi protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako licu ili grupi lica uskrati pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznesu, odnosno postupe shodno svojim uverenjima (član 18).

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana pravno lice odnosno preduzetnik.

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu i fizičko lice.

Član 54.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj vaspitna, odnosno obrazovna ustanova koja licu ili grupi lica, na osnovu njihovog ličnog svojstva neopravdano oteža ili onemogući upis, odnosno isključi ih iz vaspitne, odnosno obrazovne ustanove (član 19. stav 2).

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u vaspitnoj, odnosno obrazovnoj ustanovi.

Član 55.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice koje uskrati pravo ili prizna pogodnosti s obzirom na pol, odnosno eksploatiše lice ili grupu lica s obzirom na pol (član 20. stav 2).

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj preduzetnik ako uskrati pravo ili prizna pogodnosti s obzirom na pol, odnosno vrši fizičko i drugo nasilje, eksploataciju, izražava mržnju, omalovažava, ucenjuje i uznemirava lice ili grupu lica s obzirom na pol.

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 2. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice.

Član 56.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ili preduzetnik ako lice ili grupu lica pozove da se javno izjasne o svojoj seksualnoj orijentaciji, odnosno ako spreči izražavanje njihove seksualne orijentacije, u skladu sa ovim zakonom (član 21).

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice.

Član 57.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ili preduzetnik ako diskriminiše dete, odnosno maloletnika prema bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno poziva na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na decu drugog pola ili pravi razliku prema imovnom stanju, profesiji i drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju njegovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice (član 22. stav 2).

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice.

Član 58.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ili preduzetnik ako zanemaruje ili uznemirava lice na osnovu starosnog doba u pružanju zdravstvenih ili drugih javnih usluga (član 23. stav 1).

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice.

Član 59.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ili preduzetnik ako diskriminiše lice ili grupu lica zbog njihovih političkih ubeđenja ili pripadnosti, odnosno nepripadnosti političkoj stranci (član 25. stav 1).

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i fizičko lice.

Član 60.

Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ili preduzetnik ako licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postavi posebne uslove za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrati informacije o trenutnom zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i ako ih uznemirava, vređa i omalovažava u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi (član 27. stav 2).

Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj iz stava 1. ovog člana odgovorno lice u pravnom licu, odnosno u organu javne vlasti, kao i zdravstveni radnik.

IX. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Izbor Poverenika

Član 61.

Narodna skupština izabraće Poverenika u roku od 60 dana od dana početka primene odredaba čl. 28. do 40. ovog zakona.

Član 62.

Poverenik donosi akt o organizaciji svoje stručne službe, kao i poslovnik o radu u roku od 45 dana od dana njegovog izbora.

Stupanje na snagu Zakona

Član 63.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”, osim čl. 28. do 40. koji će se primenjivati od 1. januara 2010. godine.

O B R A Z L O Ž E Nj E

PREDLOGA ZAKONA O ZABRANI DISKRIMINACIJE

USTAVNI OSNOV

Ustavni osnov za donošenje Zakona o zabrani diskriminacije (u daljem tekstu: Zakon) jeste član 21. Ustava Republike Srbije, koji zabranjuje diskriminaciju i utvrđuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. U istom članu Ustav Republike Srbije propisuje i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.

Izvođenjem pojma diskriminacije iz ustavne odredbe o zabrani diskriminacije postaje jasno da i mnoge druge odredbe Ustava Republike Srbije mogu neposredno i posredno biti osnov za donošenje ovog zakona, kao npr. član 1. Ustava Republike Srbije, koji proklamuje ravnopravnost građana i time zabranjuje diskriminaciju, utvrđujući da je „Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima”, ili član 76. Ustava Republike Srbije, koji se odnosi na zabranu diskriminacije nacionalnih manjina i kojim je utvrđeno da se: „pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita”, te da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini, pri čemu se ne smatraju diskriminacijom posebni propisi i privremene mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini.

2. RAZLOZI ZA DONOŠENjE OVOG ZAKONA

Razlozi za donošenje ovog zakona nalaze se u poštovanju međunarodnih standarda i obaveza preuzetih ratifikacijom međunarodnih ugovora, pre svega onih koji se odnose na garancije ljudskih prava i sloboda, u ispunjenju standarda za stabilizaciju i pridruživanje Evropskoj uniji i harmonizaciji našeg zakonodavstva sa aquis communitaire, kao i za nepostojanje integralnog sistema zaštite od diskriminacije u pravnom sistemu Republike Srbije, kojim bi bili utvrđeni opšti uslovi, mere i instrumenti koji bi omogućili još efikasniju borbu protiv diskriminacije.

2.1.Poštovanje međunarodnih standarda preuzetih ratifikacijom međunarodnih ugovora

Ovde posebno treba navesti međunarodne ugovore i ostale akte nastale u okvirima Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope – međunarodnih organizacija koje su u uspostavljanju međunarodnih standarda u oblasti ljudskih prava najistaknutije i čija je članica i naša zemlja.

Dokumenti Ujedinjenih nacija

1) Povelja Ujedinjenih nacija u članu 55. tačka c obavezuje sve članice na „poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve, bez razlikovanja rase, pola, jezika ili vere”.

2) Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u čl. 1. i 2. svim ljudima jemči slobodu i jednakost u dostojanstvu i pravima, bez obzira na „bilo kakvu razliku kao što je rasa, boja kože, pol, jezik, vera, političko ili neko drugo opredeljenje, nacionalno ili društveno poreklo, vlasništvo, rođenje ili neki drugi status”.

3) Pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine u članu 20. stav 2. proklamuje da će se zakonom „zabraniti svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje”.  Članom 26. Pakta utvrđeno je: „Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez ikakvog razlikovanja. U tom pogledu zakon će zabraniti svaku diskriminaciju i zajemčiti svim licima podjednaku i efikasnu zaštitu protiv svake diskriminacije, naročito na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog i bilo kog drugog mišljenja, nacionalnog i društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugog statusa.”

4) Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine u članu 2. stav 2. obavezuje države ugovornice da jemče da se prava koja su u njemu proglašena izvršavaju „bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji, polu, jeziku, veroispovesti, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, imovini, rođenju ili nekom drugom svojstvu”.

5) Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine osnovni je dokument Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: UN) u borbi protiv rasizma i diskriminacije. Ovom konvencijom je, između ostalog, utvrđeno da „države članice osuđuju svaku propagandu i sve organizacije koje se rukovode idejama ili teorijama zasnovanim na superiornosti neke rase ili grupe lice izvesne boje ili izvesnog etničkog porekla ili koje žele da opravdaju ili podrže svaki oblik rasne mržnje i diskriminacije.”

Pored pomenutih dokumenata UN, svakako treba navesti i Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, Konvenciju o pravima deteta, Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, kao i Konvenciju protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni i postupaka. Kad je reč o zabrani diskriminacije, posebno se ističe značaj ove poslednje konvencije, budući da je česta pobuda na mučenje ili svirepo i nečovečno postupanje prema nekom licu upravo njegovo lično svojstvo.

Napred navedenim međunarodnim ugovorima ustanovljena su i ugovorna tela čija je nadležnost da nadziru ispunjavanje ugovornih obaveza država članica. Jedna od nadležnosti navedenih ugovornih tela jeste i razmatranje izveštaja država članica o izvršavanju obaveza koje su preuzete ugovorima.

Dokumenti Saveta Evrope

Naša država postala je članica Saveta Evrope 3. aprila 2003. godine, kada je potpisana i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950). Konvencija je ratifikovana krajem 2003. godine i stupila na snagu 3. marta 2004. godine.

Zabrana diskriminacije predviđena je članom 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i ojačana je Protokolom broj 12 uz tu konvenciju, koji je stupio na snagu 1. aprila 2005. i omogućio sveobuhvatniju zaštitu lica od diskriminatorskih akata i postupaka. Naša država je ratifikacijom navedenih dokumenata preuzela obavezu da se svako pravo koje njeni zakoni garantuju ostvari bez diskriminacije po bilo kom osnovu.

Posebno telo Saveta Evrope, čiji je osnovni zadatak upravo bavljenje pitanjima vezanim za postojanje i zabranu diskriminacije, jeste Evropska komisija za borbu protiv rasizma i netolerancije. Ovo telo osnovano je s ciljem da suzbija rasizam, ksenofobiju, antisemitizam i netoleranciju, koji ugrožavaju ljudska prava i demokratske vrednosti u Evropi. U izveštaju za Srbiju za 2007. godinu (tačka 22) preporučuje se donošenje jednog okvirnog zakona kojim bi se zabranila diskriminacija u oblastima kao što su obrazovanje, zapošljavanje ili pristup javnim mestima, a na osnovu Preporuke o opštoj politici broj 7.

Republika Srbija je ratifikovala i Evropsku konvenciju o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima, koja u delu II, članu 7. tačka 2. (ciljevi i principi) zabranjuje diskriminaciju, kao i Okvirnu konvenciju Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina, čiji Odeljak II, član 4. stav 1. glasi: „Strane ugovornice se obavezuju da će pripadnicima nacionalnih manjina garantovati ravnopravnost pred zakonom i jednaku zakonsku zaštitu. U tom smislu zabranjena je bilo kakva diskriminacija na osnovu pripadnosti nacionalnoj manjini”.

2.2. Ispunjavanje standarda za stabilizaciju i pridruživanje Evropskoj uniji i harmonizacija našeg zakonodavstva sa aquis communitaire

Antidiskriminaciono zakonodavstvo u okviru procesa stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji

Politički kriterijumi pristupanja Evropskoj uniji definisani 1993. godine u Dokumentu iz Kopenhagena posebno se odnose na standarde iz oblasti vladavine prava, ljudskih prava i zaštite manjina. Zaštita protiv diskriminacije predstavlja jednu od osnovnih obaveza Republike Srbije u procesu stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji. Osnova za potrebu izrade zakona protiv diskriminacije nalazi se u oceni datoj u Izveštaju o spremnosti Srbije i Crne Gore za pregovore o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom (Studiji izvodljivosti), gde se, u okviru razmatranja stanja iz oblasti ljudskih prava i zaštite manjina, primećuje da je „nacionalno zakonodavstvo (…) uglavnom u skladu sa međunarodnom standardima, ali je usvajanje zakona protiv diskriminacije neophodno radi obezbeđivanja dodatnih garancija i mehanizama zaštite”. Jedan od osnovnih dokumenata koji obavezuju Republiku Srbiju u ovom procesu, Dokument Evropskog Partnerstva (2008/213/EC) definiše u okviru svojih kratkoročnih prioriteta i prioritet u oblasti ekonomskih i socijalnih prava: „Usvojiti sveobuhvatan zakon protiv diskriminacije i obezbediti odgovarajuću institucionalnu podršku žrtvama”, dok u okviru srednjoročnih prioriteta, a u sferi ljudskih prava i zaštite manjina, stoji prioritet: „sprovoditi zakonodavstvo o sprečavanju svih oblika diskriminacije”.

U izveštaju Evropske Komisije za 2008. godinu, u delu koji se tiče ekonomskih i socijalnih prava (deo 2.2. Izveštaja) navodi se da Ustav Republike Srbije zabranjuje svaki oblik diskriminacije, ali da: „okvirni zakon o zabrani diskriminacije nije još uvek usvojen. U praksi, još uvek postoji široko rasprostranjena diskriminacija protv nacionalnih manjina, romske populacije i žena, kao i osoba sa posebnom seksualnom orijentacijom”. U delu koji se odnosi na zapošljavanje i socijalnu politiku (deo 4.1.8. Izveštaja) dodaje se potreba donošenja ovog zakona radi zaštite od diskriminacije na tržištu rada.

Pored političkih i strateških dokumenata, pitanje antidiskriminacije je prioritet i u mehanizmima preko kojih se postiže i finansijska pomoć od Evropsku unije, uključujući multiindikativni programski dokument za period 2008 – 2010 (MIPD), koji u okviru političkih aktivnosti (2.2.1.1.) uključuje kao prioritet pod brojem 7: „Borbu protiv diskriminacije, promovisanje ljudskih i manjinskih prava i prava Roma”. Pod rezultatima, očekuje se da će Srbija da „ojača antidiskriminaciono zakonodavstvo donošenjem opšteg antidiskriminacionog zakona, kojim bi se vršila implementacija politika protiv socijalne isključenosti ranjivih grupa, kao i poboljšali odnosi između vlasti i civilnog sektora i promovisala uloga medija u razvoju srpskog društva”. Očekuje se i: „uspostavljanje dobre prakse sudske primene antidiskriminacionog zakonodavstva”.

Nacionalni program integracije Srbije u Evropsku Uniju (NPI), u kratkoročnim prioritetima, pod tačkom 1.2. Ljudska prava i zaštita manjina, 1.2.1. Poštovanje međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava, navodi i prioritet: „Usvojiti sveobuhvatno zakonodavstvo protiv diskriminacije”. U NPI se navodi da: „Zabrana diskriminacije u Republici Srbiji još uvek nije regulisana sveobuhvatnim zakonom. Izrađen je tekst Nacrta zakona o zabrani diskriminacije, koji se trenutno nalazi u proceduri koja prethodi izglasavanju zakona u skupštini. Donošenje Zakona o zabrani diskriminacije očekuje se do kraja prvog kvartala 2009. godine. Ovaj zakon će biti „vezivno tkivo” koje će na jedinstven način urediti i obezbediti uspešnu zaštitu od diskriminacije. Nacrt Zakona je u decembru 2007. godine dobio veoma povoljno mišljenje Venecijanske komisije Saveta Evrope, koja smatra da je: „Nacrt usaglašen sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti i da stoga predstavlja važan korak ka zabrani diskriminacije. Nacrt zakona o zabrani diskiminacije je u potpunosti usklađen sa Uputstvom broj 2000/78/EZ kojom se ustanovljava opšti okvir za jednak tretman u oblasti zapošljavanja i Uputstvom broj 2000/43/EZ kojom se implementira princip jednakog tretmana bez obzira na rasno ili etničko poreklo”.

Antidiskriminaciono zakonodavstvo Evropske unije

Jedna od osnovnih karakteristika Evropske unije je nadnacionalni zakonski poredak, ograničen na ugovorima definisane pravne oblasti. Ovaj se nadnacionalni pravni poredak manifestuje kroz primarne i sekundarne izvore prava i odluke Suda pravde Evropskih zajednica sa sedištem u Luksemburgu (u daljem tekstu: Sud pravde), obavezujućih za sve države članice.

Opšta zabrana diskriminacije nalazi se u odredbama člana 13. Ugovora kojim se osniva Evropska zajednica. Na osnovu iskustava stečenih kroz nastojanja da se iskoreni polna diskriminacija, devedesetih godina prošlog veka sazrela je svest da borba protiv diskriminacije mora biti proširena na brojne druge osnove razlikovanja. Tako je, kao rezultat tog procesa, stupanjem na snagu Ugovora iz Amsterdama, novi član (član 13) umetnut u Ugovor o osnivanju Evropske zajednice. Na osnovu njegovih odredaba, Evropska unija dobija posebna ovlašćenja u sferi borbe protiv diskriminacije po osnovu pola, rasnog ili etničkog porekla, verskog ubeđenja ili verovanja, određenog invaliditeta, starosti i seksualne opredeljenosti. Članom 13. Evropska unija postaje ovlašćena da, u za to predviđenim procedurama, donosi pravne akte radi sprečavanja i otklanjanja diskriminacije po datim osnovama.

U Ugovoru iz Lisabona, potpisanom 13. decembra 2007. godine, u članu 2, stav 3. navodi se: „Unija će ustanoviti unutrašnje tržište. Radiće na održivom razvoju Evrope zasnovanom na ujednačenom ekonomskom rastu i stabilnosti cena, visokokompetitivnom socijalno ekonomskom tržištu, težeći punoj zaposlenosti i socijalnom progresu, visokom nivou zaštite i poboljšanju kvaliteta životne sredine. Promovisaće naučni i tehniloški napredak. Boriće se protiv socijalne isključenosti i diskriminacije i promovisaće socijalnu pravdu i zaštitu, ravnopravnost između žena i muškaraca i solidarnost između generacija i zaštitu prava deteta.”

2.3. Problemi koje zakon treba da reši

U Republici Srbiji danas postoji veliki broj propisa kojima se parcijalno reguliše zaštita od diskriminacije, i to tako što su regulisane pojedine oblasti ili zaštićene pojedine ranjive grupe. S druge strane, diskriminacija u Srbiji još uvek postoji. To sve stvara potrebu za unapređenjem postojeće legislative. Iskustva iz uporednog prava, kao i standardi UN, Saveta Evrope i Evropske unije, jesu pouzdan osnov za definisanje preciznih i veoma efikasnih pravnih mehanizama zaštite od diskriminacije. Država ne samo što ne sme donositi diskriminatorske zakone, nego mora stvoriti i pravni ambijent u kojem će svi njeni organi biti dužni da pravo primenjuju jednako na sve i na raspolaganju imati primenljive zakonske odredbe. Država, pri tom, mora da sankcioniše svaku diskriminaciju, bez obzira na to da li su za nju odgovorna njena službena lica, odnosno njeni organi, ili fizička ili pravna lica. Ako to ne učini, pred žrtvama diskriminacije se otvaraju druge mogućnosti, odnosno mogućnosti neposrednog obraćanja međunarodnim telima za zaštitu ljudskih prava, i to, pre svega, Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

Krivičnopravne, građanskopravne i druge kaznenopravne mere zaštite

Krivični zakonik Republike Srbije predviđa tri krivična dela vezana za zabranu diskriminacije. To su: povreda ravnopravnosti (član 128), povreda prava upotrebe jezika i pisma (član 129) i rasna i druga diskriminacija (član 387).

Što se tiče mera građanskopravne zaštite, parnični postupak za naknadu štete usled diskriminacije je moguć, ali je dug i ne zadovoljava hitnu potrebu za brzim rešavanjem slučajeva diskriminacije. Diskriminacija može biti osnov za naknadu pričinjene štete. U tom smislu, opšti režim naknade štete koji je utvrđen Zakonom o obligacionim odonosima i koji se ostvaruje prema odredbama Zakona o parničnom postupku može biti jedno od sredstava kojima se u parničnom postupku dokazuje odnos između učinjene diskriminacije i pričinjene materijalne i nematerijalne štete. Pored tog opšteg režima, pojedini zakoni u slučaju diskriminacije pojedinih kategorija lica, odnosno u slučajevima diskriminacije u pojedinim oblastima, izričito predviđaju ovaj oblik zaštite, a neki i poseban postupak naknade štete, na koji se supsidijarno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku. Takvi su, na primer, Zakon o radu ili Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Najveći nedostatak vezan za građanskopravnu zaštitu u zakonodavstvu Republike Srbije jeste odsustvo odredaba o prebacivanju ili podeli tereta dokazivanja u parničnom postupku, koje su postale standard u modernom antidiskriminatornom pravu.

Treću grupu mera predstavljaju mere druge kaznenopravne zaštite, odnosno mere odgovornosti za prekršaje. Takve odredbe su, na primer, sadržane u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Zakonu o radu i dr.

Zabrana diskriminacije u pojedinim oblastima utvrđena je mnogim trenutno važećim zakonima. U oblasti zdravstvene zaštite, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (2005) utvrđena je jedna norma koja se odnosi na zabranu diskriminacije. Slično je i u oblasti obrazovanja, u kojoj, u Zakonu o visokom obrazovanju (2005), takođe, postoji jedna norma u vezi sa zabranom diskriminacije. U oblasti rada i zapošljavanja odredbe o zabrani diskriminacije sadržane su u Zakonu o radu (2005) i Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (2003), a u oblasti medija postoji, takođe, nekoliko odredaba u Zakonu o javnom informisanju (2003) i Zakonu o radiodifuziji (2002). Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (2004) takođe zabranjuje diskriminaciju pri ostvarivanju ove slobode, a u oblasti sporta i održavanja sportskih priredbi određene odredbe o zabrani diskriminacije sadržane su u Zakonu o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.

Zabrana diskriminacije pojedinih grupa

U ovom delu obuhvaćen je delimični pregled zakona koji se odnose na zabranu diskriminacije pojedinih kategorija lica, odnosno grupa. Pregledom su obuhvaćeni: manjine; pripadnici verskih zajednica; invalidi; zaposleni i lica koja traže zaposlenje; pacijenti; lica nad kojima se izvršava krivična sankcija; deca i maloletnici; lica diskriminisana na osnovu pola, roda ili seksulane orijentacije. Odredbe koje se odnose na određene grupe delimično konvalidiraju sa zakonskim odrebama koje se odnose na određene oblasti obuhvaćene u prethodnom odeljku.

Zabrana diskriminacije nacionalnih manjina delimično je rešena Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (2002), kojim se zabranjuje svaki oblik diskriminacije na nacionalnoj, etničkoj, rasnoj, jezičkoj osnovi lica koja pripadaju nacionalnim manjinama. Državni organi, kao ni organi autonomne pokrajine, grada i opštine ne mogu donositi pravne akte niti preduzimati mere koje su suprotne ovoj zabrani. Zabrana diskriminacije po verskoj osnovi delimično je rešena Zakonom o crkvama i verskim zajednicama (2006). Zabrana diskriminacije osoba sa invaliditetom celovito je rešena donošenjem Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006). Zabrana diskriminacije lica koja traže zaposlenje i zaposlenih delimično je rešena Zakonom o radu (2005), koji sadrži posebno poglavlje koje se odnosi na zabranu diskriminacije lica koje traže zaposlenje i zaposlenih. Zabrana diskriminacije pacijenata delimično je rešena Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (2005), a zabrana diskriminacije lica nad kojima se izvršava krivična sankcija parcijalno je rešena Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (2005). Zabrana diskriminacije dece i maloletnika parcijalno je rešena Porodičnim zakonom (2005), Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2003) i Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (2005). Zabrana polne diskriminacije parcijalno je uređena Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (2003) i dr.

Pojedini zakoni imaju i odrebe koje se odnose na afirmativnu akciju. Takvi su, pre svega, izborni zakoni, ili npr. Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. U vezi s merama afirmativne akcije treba istaći da se u pojedinim slučajevima njihovo preduzimanje sugeriše i političkim aktima (npr. Strategijom za integraciju i davanje novih ovlašćenja Romima, ili Akcionim planom Vlade za Dekadu Roma, itd.).

Opšti zaključak koji proizlazi iz ovog delimičnog pregleda zakona, podzakonskih akata i regulativa koji se odnose na zabranu diskriminacije i afirmativnu akciju jasno ukazuje na to da ne postoji opšti antidiskriminacioni normativni i institucionalni okvir koji bi na jedinstven način uredio pitanja zabrane diskriminacije i afirmativne akcije u Srbiji.

U propisima koji se odnose na pojedine grupe ili oblasti nemoguće je naći „vezivno tkivo” koje bi na jedinstven način uredilo navedeno pitanje i obezbedilo uspešnu zaštitu od diskriminacije.

2.4. Ciljevi koji se postižu donošenjem ovog zakona

Iz napred navedenog proizilazi neophodnost donošenja opšteg antidiskriminacionog zakona koji bi trebao da učini sledeće: da utvrdi opštu definiciju diskriminacije i afirmativne akcije; da utvrdi definicije diskriminacije prema određenim kategorijama lica i u određenim slučajevima; da predvidi oblike diskriminacije; da predvidi poseban organ ili telo koje bi koordiniralo akcije u vezi sa zabranom disrkiminacije i koje bi imalo različite mogućnosti prema organima i licima koje krše zabranu diskriminacije; da predvidi poseban građanski postupak za zaštitu od diskriminacije, utvrdi prekršajnu odgovornost i predvidi prekršaje za diskriminatorsko ponašanje, kao i da reši druga pitanja koja bi, kao opšti okvir, trebala da pruže dovoljno institucionalnih garancija za sprečavanje diskriminacije.

Usvajanjem opšteg antidiskriminacionog zakona ne bi bilo onemogućeno da se u budućnosti donose i posebni zakoni u ovoj oblasti, npr. u zavisnosti od određenih kategorija ranjivih grupa, kao što je to već učinjeno sa postojećim Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Ovaj predlog opšteg antidiskriminacionog zakona dovoljno je elastičan da otvara mogućnost za donošenja takvih zakona. Tako bi opšti antidiskriminacioni zakon na sebe preuzeo ulogu zakona koji bi obezbedio jedinstvenu i efikasnu sistemsku garanciju za sprečavanje diskriminacije, do eventualnog donošenja drugih zakona i regulativa za posebne oblasti i za posebne kategorije lica.

U tom smislu, ustanovljenje nezavisnog i nepristrasnog tela za zaštitu ravnopravnosti ima naročit značaj u ovom predlogu, jer upravo ono treba da podstakne i obezbedi budući razvoj zakonodavstva u ovoj oblasti. Ono bi trebalo da ima ulogu koordinatora u ustanovljavanju budućeg ujednačenog sistema zabrane disriminacije, koji danas očigledno nedostaje.

Ovaj predlog zakona izradila je grupa domaćih stručnjaka iz vladinog, civilnog i akademskog sektora, koja je radila uz podršku projekta koji sprovodi Ministarstvo rada i socijalne politike i Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), uz svesrdnu pomoć delegacije Evropske komisije u Beogradu. Poseban značaj, kao članovi radne grupe u procesu izrade Predloga zakona, imali su stručnjaci iz Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Predlog zakona bio je predmet konsultacija sa civilnim sektorom, sindikatima, predstavnicima manjina, domaćim stručnjacima i drugim relevantnim činiocima. Javna rasprava o ovom predlogu zakona sprovedena je u periodu novembar – decembar 2008. godine u više gradova u Srbiji (Novi Sad, Kragujevac, Niš, Beograd), sa preko 200 predstavnika različitih organa i organizacija, čija su usmena i pismena mišljenja bila dragocen izvor unapređenja teksta Predloga zakona.

2.5. Razmatrane mogućnosti da se problem reši i bez donošenja zakona i zašto je donošenje zakona najbolji način rešavanja problema

Imajući u vidu značaj koji Evropska unija u svojim dokumentima za Srbiju pridaje donošenju opšteg antidiskriminacionog zakona, dolazi se do zaključka da je ova oblast jedan od prioriteta harmonizacije domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, i da strateški cilj u ovoj oblasti treba da bude, pre svega, donošenje i primena nove zakonske regulative.

Razmatranjem drugih mogućnosti, odnosno sprovođenjem procesa izmena i dopuna pozitivnog zakonodavstva i njegovim međusobnim usklađivanjem, došlo se do zaključka da postoji preveliki broj zakona i podzakonskih akata koji bi trebalo da budu uključeni u takav proces, te da bi isti bio složen i dugotrajan, a kojim se ipak ne bi postigla potpuna zaštita svih kategorija lica. Analizom se došlo do čvrstog uverenja da donošenje jednog krovnog zakona protiv diskriminacije nema alternativu, s obzirom da je ovo jedini način postizanja pune zaštite za sve ugrožene kategorije u društvu.

3. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENjA

OPŠTE ODREDBE

(čl. 1–3)

Opštim odredbama najpre je utvrđen predmet zakona o zabrani diskriminacije. Ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije i utvrđuju sredstva pravne zaštite u slučaju kršenja zabrane diskriminacije. Takođe, utvrđeno je da se ovim zakonom ustanovljava Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao samostalni državni organ, nezavisan u vršenju svojih nadležnosti. Iz samog predmeta zakona jasno je da se ovim zakonom uređuje integralni sistem mera, uslova i instrumenata kojima se obezbeđuje uspešna primena ustavnih odredaba koje se odnose na zabranu diskriminacije.

U članu 2. definisani su pojmovi koji se koriste u ovom predlogu zakona. U prvom stavu, pod tačkom 1. objašnjava se pojam „diskriminacije” i „diskriminatorskog postupanja”. Pojam diskriminacije upodobljen je definiciji diskriminacije sadržanoj u dokumentima Saveta Evrope i u direktivama Evropske unije. Ustav Republike Srbije daje osnov za sveobuhvatnu definiciju pojma diskriminacije.

Članom 2. ovog predloga zakona propisano je da je diskriminacija svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a na osnovu nekog ličnog svojstva ili pretpostavljenog ličnog svojstva. U daljem tekstu navode se lična svojstva koja mogu da budu osnov za diskriminaciju, proširujući listu svojstava koja se navode u ustavnom tekstu, ali ne ograničavajući je samo na ova svojstva. Predviđa se, dakle, mogućnost da Predlog zakona štiti i od diskriminacije po nekom drugom ličnom svojstvu koje nije izričito navedeno u ovoj definiciji. Ovako definisan pojam diskriminacije je sveobuhvatan i u odnosu na različito definisane pojmove diskriminacije u našim pozitivnim posebnim zakonima.

U članu 2. stav 1. tač. 2, 3. i 4. Predloga zakona objašnjava se na koga se zakon odnosi. Budući da je u pitanju sistemski zakon ne izuzima se nijedan pojedinac niti grupacija u društvu, već se Predlog zakona odnosi na svakog ko postupa diskriminatorski.

U članu 2. stav 2. Predloga zakona, predviđa se da svi pojmovi koji se koriste u muškom rodu obuhvataju iste pojmove u ženskom rodu.

Član 3. Predloga zakona odnosi se na zaštićena prava i lica, u nameri da se omogući da svako, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije ili ne ima pravo na zaštitu od svih oblika diskriminacije.

OPŠTA ZABRANA I OBLICI DISKRIMINACIJE

(čl. 4 – 14)

Osnov zabrane diskriminacije jeste načelo jednakosti, jer diskriminacija postoji onda kada su građani stavljeni u nejednak položaj usled nekog svog ličnog svojstva. Načelo jednakosti razrađeno je u članu 4, kojim je utvrđeno da svi uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na njihova lična svojstva. Predlog zakona sadrži imparativ da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, bez razlike, odnosno da je svako obavezan da poštuje zabranu diskriminacije, i da se u skladu sa tim ponaša.

Predlog zakona, zatim, u članu 5, utvrđuje oblike diskriminacije. U tom smislu, zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. Ovi pojmovi se, zatim, razrađuju u sledećim članovima.

U članu 6. razrađuje se pojam neposredne diskriminacije, a u članu 7. posredne. Dok neposredna diskriminacija podrazumeva postojanje akta, radnje ili propuštanja koje je nedvosmisleno stavlja lice ili grupu, zbog ličnog svojstva, u u nepovoljniji položaj, u slučaju posredne diskriminacije nema određenog akta, radnje ili propuštanja iz koga se jasno može zaključiti da je lice ili grupa stavljena u nepovoljniji položaj, već je takav akt, radnja ili propuštanje prividno zasnovan na načelu jednakosti.

Član 8. definiše povredu jednog od osnovnih načela ljudskih prava – načelo jednakih prava i obaveza. Povreda ovog načela postoji ako se licu ili grupi, zbog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Članom 9. zabranjuje se pozivanje na odgovornost lica koja traže ili nameravaju da traže zaštitu od protivzakonitog akta, radnje ili propuštanja, ili zbog toga što su ponudili ili nameravaju da ponude dokaze u vezi sa protivzakonitim aktom, radnjom ili propuštanjem. Namera je da se pravno reguliše veliki broj slučajeva koji se u praksi dešavaju, a odnose se na neprijavljivanje akta diskriminacije, odnosno odustajanje od korišćenja pravno raspoloživih sredstava, usled straha od reperkusija nad onim koji prijavi takav slučaj ili svedoči u korist žrtve disrkiminacije. Namera ovog člana je da olakša dokazivanje u slučajevima diskriminacije.

U čl. 10. i 11. uređuje se zaštita opštepriznatih ljudskih prava na slobodu udruživanja i na slobodu govora, u cilju da se napravi balans između poštovanja navedenih sloboda i zabrane njihove zloupotrebe koja bi vodila kršenju drugih prava iz korpusa ljudskih prava. U članu 10. zabranjeno je udruživanje radi vršenja diskriminacije, odnosno delovanje organizacija ili grupa koje je usmereno na kršenje ustavom, međunarodnim sporazumom i zakonom zajamčenih sloboda i prava ili na izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje, razdora ili netrpeljivosti. Član 11. reguliše zloupotrebu slobode govora, kroz izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način.

Član 12. reguliše oblik diskriminacije koji je najkarakterističniji u praksi, a koji podrazumeva uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.

Neki oblici diskriminacije su ovim predlogom zakona izdvojeni kao teški (član 13), s obzirom na njihove posledice, na to ko vrši diskriminaciju i na samu radnju diskriminacije. Izdvojena su određena lična svojstva s obzirom na težinu posledica izazivanja i podsticanja mržnje, razdora ili netrpeljivosti na osnovu tih ličnih svojstava. Ova lična svojstva su potencirana jer, posmatrajući istorijski, upravo je podsticanje mržnje, razdora ili netrpeljivosti po tom osnovu imalo najteže posledice po društvo i državu. U tom smislu, mada svaki oblik diskriminacije ima teške posledice po žrtvu, društvo kao takvo poznaje određene oblike diskriminacije koji su naročito negativni po opšti razvoj i poštovanje ljudskih prava, a koje zakon treba da prepozna u nameri da ustanovi novi model ponašanja i da posebno uzme u obzir prilikom sankcionisanja. Teški oblici diskriminacije određeni su s obzirom na funkciju onog ko vrši ili putem koga se vrši diskriminacija – javna funkcija (organ javne vlasti ili u postupku pred organom javne vlasti), i načina na koji se vrši akt diskriminacije (preko funkcije javnih glasila).

Tačka 4. usklađuje domaće zakonodavstvo sa međunarodnim standardima čiji su osnov potvrđene međunarodne konvencije, a koje navode kao teške oblike kršenja ljudskih prava ropstvo, trgovinu ljudskim bićima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo propagiranje.

U tač. 5. i 6. kvalifikuju se oblici diskriminacije koji čine akt, radnju ili propuštanje posebno teškim (višestruka ili ukrštena disrkiminacije, ponovljena ili produžena diskriminacija).

Tačka 7. tretira specifičnu pobudu kod izvršenja kažnjivih dela, kada je razlog za izvršenje kažnjivog dela isključivo ili pretežno lično svojstvo žrtve. Ova odredba ima za svrhu da ukaže, prilikom sudske zaštite, da diskriminacija na osnovu nekog ličnog svojstva koja je razlog za izvršenje kažnjivog dela, ne sme da se uzme u obzir kao olakšavajuća okolnost, a što je u sudskoj praksi kod nas slučaj (npr. kada se nedostatak ličnog odnosa između žrtve i izvršioca uzme u obzir kao olakšavajuća okolnost, a žrtva je, na primer, romskog porekla ili invalid).

Posebne mere predstavljaju intervenciju države, zakonom regulisanu, čija je suština postizanje pune ravnopravnsoti. Takve mere moraju da se zaštite, što je svrha člana 14. Predloga zakona. Mere su privremene, jer postizanjem ravnopravosti potreba za njihovim postojanjem prestaje.

POSEBNI SLUČAJEVI DISKRIMINACIJE

(čl. 15 – 27)

U glavi III obrađeni su pojedini posebni slučajevi diskriminacije, u nameri da se definišu i sankcionišu vidovi postupanja koji mogu da dotaknu najširi krug lica, a koji pri tom mogu da se pozitivno zakonski regulišu.

Naslov iznad člana 15. glasi: „Diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti”. Namera je da se posebno istakne subjekt koji ne sme da vrši diskriminaciju i u kojim postupcima ne sme da vrši diskriminaciju. Prvi stav ovog člana govori o jednakom pristupu i jednakoj zaštiti prava pred sudovima i drugim organima vlasti. U drugom stavu je precizirano u kojim situacijama zakon prepoznaje i sankcioniše diskriminatorsko ponašanje.

Član 16. definiše zabranu diskriminacije u oblasti rada. Zakon o radu sadrži definiciju zabrane diskriminacije, koja se, u smislu tog zakona, odnosi na zaposlena lica kao i lica koja traže zaposlenje. Međutim, tim zakonom nisu zaštićena lica koje rade, odnosno koja su angažovana kod poslodavca na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, na osnovu ugovora o dopunskom radu, ugovoru o delu, na osnovu ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, volonteri ili po bio kom drugom osnovu. Svako, bez izuzetka, treba da bude zaštićen od svakog oblika diskriminacije u oblasti rada i ima pravo na uživanje, pod jednakim uslovima, svih prava u oblasti rada, odnosno u vezi sa radom. U trećem stavu ovog člana navodi se šta se ne smatra diskriminacijom, odnosno kada pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva licu ili grupi nije diskriminacija.

Članom 17. zabranjuje se diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina. Dosadašnje iskustvo pokazalo je da je upravo ovakva norma neophodna da bi se sprečila česta pojava diskriminatorskog ponašanja od strane pružalaca javnih usluga. Diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe, odbije pružanje usluge, za pružanje usluga trži ispunjenje uslova koji se ne traže od ostalih lica ili grupa, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano da prvenstvo drugom licu ili grupi.

Članom 18. Predloga zakona zabranjuje se diskriminacija u oblasti verskih prava, čime se omogućava pravna zaštita u slučaju povrede ustavom zajamčenih prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti.

Član 19. ima za cilj zabranu diskriminacije u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja. Njime se zabranjuje svako neopravdano pravljenje razlike i nejednako postupanje prema učenicima u vaspitnim, odnosno obrazovnim ustanovama, na osnovu ličnog svojstva. Između ostalog, zabranjeno je neopravdano otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti lice ili grupu lica iz ovih ustanova.

Član 20. Predloga zakona proširuje i upotpunjuje ustavnu osnovu iz člana 15. Ustava, u kojem se jemči ravnopravnost polova i sprovođenje politike jednakih mogućnosti u Republici Srbiji. Član 20. eksplicitno pobrojava zabranjene radnje koji predstavljaju diskriminaciju na osnovu pola, a u skladu sa pravilima međunarodnog prava i standardima prihvaćenim kroz potvrđene međunarodne konvencije. Ovaj član služi kao osnova za dalji razvoj zakonodavstva u oblasti rodne ravnopravnosti, i važan je u smislu zakonskih garancija do donošenja posebnih zakona iz ove oblasti. Relevantnost mu ipak, donošenjem ovih propisa, neće biti umanjena, jer je neophodno da se u sistemskom antidiskriminacionom zakonu nađu jasne odredbe koje garantuju zaštitu jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u otvorenom i demokratskom društvu, a posebno odredbe koje po prvi put ističu aspekte rodne diskriminacije koji su vezani za stereotipe, tradicionalna poimanja uloga muškaraca i žena, odnosno društvenu klimu koja ne sankcioniše radnje u skladu sa shvatanjem podređenog položaja žena u društvu.

Član 21. Predloga zakona zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. Ovaj osnov se po prvi put zakonski reguliše putem ovog predloga zakona, a odredbama se jemči osnovno ljudsko pravo lica da izrazi svoju seksualnu orijentaciju. Član 21. Predloga zakona je važan i neophodan kako bi se zaštitile grupe lica koje su vrlo često izložene diskriminaciji ove vrste, a često su i žrtve fizičkog nasilja.

Čl. 22. i 23. eksplicitno zabranjuju disrkiminaciju na osnovu starosnog doba. Član 22. Predloga zakona reguliše zabranu diskriminacije dece, dok član 23. zabranjuje oblike diskriminacije prema starijim licima. Oba vida diskriminacije su veoma rasprostranjena u Republici Srbiji, a nijednim drugim aktom se eksplicitno i sveobuhvatno ne sankcionišu. Svrha ovih odredaba je i da se utiče na razvoj svesti o potrebi ravnopravnog postupanja.

Činjenica da se zabrana diskriminacije osoba sa invaliditetom reguliše posebnim zakonom (Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom) ne sprečava da se ovako važna oblast uvrsti u ovaj sistemski zakon. Naprotiv, član 26, koji reguliše zabranu disrkiminacije osoba sa invaliditetom, predstavlja primer kako bi posebnim zakonom trebalo regulisati zabranu disrkiminacije u odnosu na druga lica ili grupe koji su naročito izloženi diskriminaciji u našem savremenom društvu. Ovakvo rešenje je upotrebljeno i u slučaju pripadnika nacionalnih manjina (član 24. Predloga zakona).

Članom 27. Predloga zakona (diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje) pokriva se jedna široka oblast koja je delimično regulisana posebnim zakonima, ali ne sistemski i u smislu zabrane svakog oblika diskriminacije. Ovim članom stvara se polazna osnova za novi model postupanja u jednoj od najvažnijih oblasti života – pružanje zdravstvenih usluga.

POVERENIK ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

(čl. 28 – 34)

Analizirajući stanje u državama članicama Saveta Evrope, Evropska komisija za rasizam i netoleranciju (ECRI) daje preporuke kojima je cilj revizija zakonodavstva članica, njihove politike i drugih mera za borbu protiv rasizma, netolerancije i diskriminacije. Opštom preporukom broj 2. iz 1997. godine, ECRI je preporučio članicama Saveta Evrope da ustanove specijalizovana tela za borbu protiv rasizma i diskriminacije na državnom nivou. Takva tela, u formi komisije, parlamentarnog poverenika, posebnog ombudsmana ili zamenika ombudsmana, odnosno posebnog parlamentarnog odbora, ima veliki broj država članica Saveta Evrope (Belgija, Danska, Finska, Mađarska, Holandija, Norveška, Švedska, Švajcarska, Velika Britanija, Portugalija). Navedena tela se na državnom nivou bave nadzorom i sprečavanjem diskriminacije, izricanjem mera u slučaju kršenja zabrane disrkiminacije, pomaganjem žrtvama diskriminacije, nadgledanjem sprovođenja nacionalnih zakona, te borbom protiv predrasuda putem obrazovnih mera i medija.

Poštujući preporuke ECRI, ali i uporednopravno iskustvo, ovim predlogom zakona ustanovljava se nov organ – Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, koji je, po karakteru, samostalan i nezavisan.

S obzirom na komentare dobijene tokom javne rasprave kao i od Venecijanske komisije Saveta Evrope, koja je imala prilike da u decembru 2007. godine stručno analizira prvu verziju Nacrta zakona o zabrani diskriminacije i koja je svoje komentare prosledila Republici Srbiji u februaru 2008. godine, a koji su prosleđeni u drugom krugu prikupljanja mišljenja na Nacrt zakona u martu 2008. godine svim relevantnim ministarstvima, na ideju formiranja Komisije za zaštitu ravnopravnosti, Predlogom zakona ustanovljava se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Razlozi izbora ovakvog tela jesu jednostavnija i jasnija procedura izbora Poverenika i veća efikasnost rada. Ovom izmenom, kao i usklađivanjem sa postojećim telima (Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja), osigurana je njegova nezavisnost i autoritet, a samim tim i efikasnost.

Članom 28. propisuju se uslovi i način izbora Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Poverenika bira Narodna skupština, na pet godina, većinom glasova svih narodnih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja. Svaka poslanička grupa u Narodnoj skupštini ima pravo da nadležnom odboru predloži kandidata za Poverenika. Poverenik je samostalan i nezavisan u vršenju svoje funkcije, sa svim pravima i dužnostima u skladu sa tim. Ove odredbe usaglašene su sa zakonima koji uspostavljaju druga slična nezavisna tela (Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja).

Članom 32. ustanovljava se stučna služba Poverenika koja mu pomaže u vršenju dužnosti, za čiju organizaciju i uređenje saglasnost daje Narodna Skupština. Finansijska sredstva za rad Poverenika, njegovih pomoćnika i njegove stručne službe obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, a Poverenik predlaže obim i strukturu sredstava neophodnih za njen rad i rad stručne službe.

Članom 33. Predloga zakona utvrđene su nadležnosti Poverenika. Naime, Poverenik: prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba ovog zakona; daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima i izriče mere; podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti pokretanja sudskog ili drugog postupka zaštite; uz pristanak stranaka, preporučuje sprovođenje postupka mirenja; podnosi tužbe zbog povrede prava iz ovog zakona, podnosi prekršajne prijave zbog povrede prava iz ovog zakona; podnosi godišnji i poseban izveštaj Narodnoj skuštini o povredama odredaba ovog zakona i o njemu obaveštava javnost; upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije, putem javnih glasila ili na drugi način; prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije; uspostavlja i održava saradnju sa nezavisnim organima nadležnim za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštitu ljudskih prava na nivou lokalne samouprave i teritorijalne autonomije; preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

Poverenik ima mogućnost da podnosi tužbu, odnosno da sam pokrene sudski postupak za koji smatra da je od važnosti za unapređenje zaštite od diskriminacije i uspostavljanje faktičke ravnopravnosti u društvu.

POSTUPANjE PRED POVERENIKOM

(čl. 35 – 40)

Odredbama čl. 35 – 40. Predloga zakona utvrđen je poseban, specifičan postupak pred specijalizovanim telom za zaštitu ravnopravnosti (Poverenik). Specifičnost ovog postupka ogleda se u mogućnosti Poverenika da izriče određene mere.

Članom 35. utvrđen je način pokretanja postupka pred Poverenikom. Poverenik pokreće postupak za utvrđivanje diskriminacije po pritužbi lica koje smatra da je diskriminisano. Ovim članom uređuje se i način podnošenja pritužbe Povereniku, kao i sadržina pritužbe. Pritužba se podnosi u pismenom obliku, bez posebno utvrđene forme, ili usmeno, samo u izuzetnim slučajevima, u zapisnik, i ne podleže plaćanju takse. Poverenik dostavlja pritužbu licu protiv kojeg je podneta, u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe. Poverenik pokreće postupak – ukoliko pred sudom nije pokrenut ili pravnosnažno okončan postupak po istoj stvari (član 36).

Poverenik će, shodno članu 36, odbaciti pritužbu u sledećim slučajevima: ako je očigledno da nema povrede prava na koju podnosilac ukazuje, ako je u istoj stvari već postupao a nisu ponuđeni novi dokazi, kao i ako utvrdi da je zbog proteka vremena od učinjene povrede prava, nemoguće postići svrhu postupanja.

Poverenik obaveštava organ ili lice protiv kojeg je podneta pritužba i dostavlja mu primerak pritužbe u roku od 15 dana od njenog prijema. Organ ili lice protiv kojeg je podneta pritužba dužni su da se izjasne o pritužbi u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe, odnosno da daju saglasnost za sprovođenje postupka mirenja (član 37. Predloga zakona).

Poverenik može zatražiti odgovarajuće podatke i obaveštenja od organa ili lica protiv kojih je podneta pritužba, kao i od podnosioca pritužbe, i uzeti izjave od svih lica za koja smatra da je to potrebno.

Ukoliko postoji obostrana saglasnost (lica koje je podnelo pritužbu i lica, odnosno organa protiv kojeg je pritužba podneta), Poverenik preporučuje sprovođenje postupka mirenja pre preduzimanja drugih radnji u postupku. Na postupak mirenja shodno se primenjuju odredbe Zakona o posredovanju – medijaciji.

Poverenik daje mišljenje o tome da li je došlo do povrede prava i o tome obaveštava podnosioca i lice protiv kojeg je pritužba podneta. Uz ovo mišljenje, Poverenik preporučuje licu protiv kojeg je podneta pritužba način otklanjanja povrede prava. Organ ili lice na koje se preporuka odnosi dužno je, u skladu sa članom 39. Predloga zakona, da u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom, obavesti Poverenika o preduzetim merama po toj preporuci.

Članom 40. omogućeno je Povereniku da izriče mere, čime je obezbeđen specifičan kvalitet radu Poverenika, kojim se upotpunjuje mehanizam i postupak utvrđen u drugim odeljcima ovog predloga zakona. Ukoliko organ ili lice na koje se preporuka odnosi ne postupi u skladu sa članom 39. Predloga zakona i u datom roku ne preduzme ili ne obavesti Poverenika o preduzetim merama po toj preporuci, odnosno ako ne ukloni povredu prava, Poverenik izriče meru opomene. Ova mera je prvenstveno preventivnog karaktera. Ukoliko lice kome je izrečena mera opomene ipak ne postupi po preporuci u roku od sedam dana od dana izricanja opomene, Poverenik može o tome obavestiti javnost.

Ovakve javne preventivne mere grade percepciju javnosti o nedoputivosti diskriminacije u društvu, ukazuju na nedozvoljene oblike ponašanja i šire svest pojedinaca i društva o potrebi ravnopravnosti i o načinima njenog jemstva. Razlog zbog koga nije definisan način obaveštavanja javnosti (npr. tiraž javnog glasila i nacionalna pokrivenost) proističe iz potrebe da se ne speči mogućnost da se, u nekim slučajevima, obavesti javnost upravo u samoj zajednici u kojoj se diskriminacija dogodila, odnosno u javnom glasilu koje ima najveću čitanost u toj zajednici, pa samim tim i najveći efekat.

(čl. 41–49)

Odredbama čl. 41 – 49. utvrđuje se poseban parnični postupak za zaštitu od diskriminacije. Svako ko smatra da je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu.

Tužbom se može tražiti: zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije; utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome; izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja; naknada materijalne i nematerijalne štete; objavljivanje presude donete povodom neke od tužbi iz ovog predloga zakona.

Kako bi se omogućila aktivna legitimacija Povereniku, ali i organizaciji koja se bavi zaštitom ljudskih prava, propisano je da za podnošenje tužbe kojom se utvrđuje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome, tužilac ne mora učiniti verovatnim postojanje pravnog interesa.

Članom 44. predviđeno je da tužilac može, uz tužbu, u toku postupka i posle njega, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, predložiti da sud privremenom merom zabrani diskriminatorsko postupanje, da bi se otklonila opasnost od nasilja ili nenaknadiva šteta. U predlogu za izdavanje privremene mere tužilac mora učiniti verovatnim da je ta mera potrebna da bi se otklonila opasnost od nasilja zbog diskriminatorskog ponašanja, sprečila upotreba sile ili nastanak nenaknadive štete. O predlogu za izdavanje privremene mere sud je dužan da odluči u roku od 3 dana od prijema predloga.

Ako tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da je preduzeta mera bila opravdana, odnosno da usled tog akta nije povređeno načelo jednakosti ili načelo jednakih prava i obaveza, prelazi na tuženog. Smatraće se da je tužilac učinio verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije ako učini verovatnim postojanje različitog tretmana lica na osnovu svojstva lica, odnosno pretpostavljenog svojstva lica u konkretnom slučaju, a ne mora učiniti verovatnim i da je preduzeta mera u konkretnom slučaju bila neopravdana. Tužilac mora da dokaže da je postojala osnovana sumnja da je tuženi počinio diskriminatorski akt, a ne da dokaže sam diskriminatorski akt. U skladu sa savremenim tendencijama u antidiskriminatorskom pravu, i ovde dolazi do izražaja potreba da se teret dokazivanja prebaci sa tužioca na tuženog (član 45).

Tužbe može podneti i Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava, odnosno prava određene grupe lica, ali ako se diskriminatorsko postupanje odnosi isključivo na određeno lice, ovi tužioci mogu podneti tužbu samo uz njegov pristanak.

Član 46. stav 3. omogućava lakše dokazivanje postojanja diskriminatorskog postupanja u konkretnim slučajevima, tako što dozvoljava da se lice svesno izloži takvom postupanju u nameri da neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije, a da, potom, može da podnese tužbu. Poverenik, organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava odnosno lice koje se svesno izložilo diskriminatorskom postupanju ne mogu da podnesu tužbu za naknadu materijalne i nematerijalne štete, s obzirom da je motiv takve tužbe zaštita lica ili grupe koja je izložena diskriminatorskom postupanju, kao i dokazivanje samog akta diskriminacije.

NADZOR

(čl. 47 – 49)

Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za ljudska i manjinska prava.

Drugi oblik nadzora je skupštinski nadzor, koji se obezbeđuje obavezom Poverenika da podnosi Narodnoj skupštini godišnji izveštaj o stanju u oblasti borbe protiv diskriminacije, koji sadrži opštu ocenu rada organa javne vlasti, poslodavaca, pružalaca usluga ili drugih lica, uočene propuste i preporuke za njihovo otklanjanje. Izveštaj može da sadrži i predlog za izmenu ili donošenje pojedinih propisa radi otklanjanja nedostataka i efikasnijeg rada organa javne vlasti. Ako postoje naročito važni razlozi, Poverenik može po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev Narodne skupštine, podneti poseban izveštaj Narodnoj skupštini. Godišnji i poseban izveštaj sadrže sažetke koji se objavljuju u Službenom glasniku Republike Srbije.

KAZNENE ODREDBE

(čl. 50 – 60)

Za kršenje odredaba ovog predloga zakona predviđene su prekršajne kazne, čija visina je usklađena sa Zakonom o prekršajima. Povećanje visine kazni u ovom Predlogu zakona, mada bi imalo veće preventivno dejstvo, bilo bi u neskladu sa odredbama drugih zakona, i potencijalno dovelo do situacije da u slučajevima gde postoje posebni zakoni, diskriminatorsko potupanje bude blaže kažnjeno od slučajeva koji se regulišu ovim zakonom, što je protivno duhu ovog zakona.

PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

(čl. 61 – 63)

Članom 61. predviđa se rok za izbor Poverenika. Ovim odredbama se reguliše i donošenje akta o organizaciji stručne službe i poslovnika o radu. Predviđa se da zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije, osim članova za čije sprovođenje su neophodna dodatna finansijska sredstva, koji stupaju na snagu 1. januara 2010. godine.

4. FINANSIJSKA SREDSTVA ZA SPROVOĐENjE

ZAKONA

Da bi se ovaj zakon sproveo, potrebna su finansijska sredstva za rad Poverenika i njegove stručne službe, kao i za sprovođenje njegovih nadležnosti. Za ostvarivanje tih funkcija potrebno je da se tokom 2010. godine iz budžeta Republike Srbije izdvojiti četrdeset miliona dinara.

5. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA PO HITNOM POSTUPKU

Jedan od prioriteta Vlade jeste jačanje socijalne odgovornosti prema građanima u cilju poboljšanja uslova života i rada svih građana Srbije, a posebno najugroženijih kategorija stanovništva. Cilj Vlade je da u narednim godinama najširi slojevi stanovništva participiraju u rezultatima ekonomskog napretka. Želja je da se izgradi društvo u kome će svi građani imati šanse za napredak na društvenoj lestvici. Pored toga, uspostavljanje rodne ravnopravnosti predstavlja važan korak u civilizacijskom napredovanju našeg društva.

Pored navedenih razloga za hitnost donošenja ovog zakona, postoje i drugi. Punopravno članstvo u Evropskoj uniji u najdubljem je interesu Republike Srbije i svih njenih građana. Nacionalni program integracije Srbije u Evropsku uniju (NPI), u kratkoročnim prioritetima, pod tačkom 1.2. Ljudska prava i zaštita manjina, 1.2.1. Poštovanje međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava, navodi kao prioritet „Usvojiti sveobuhvatno zakonodavstvo protiv diskriminacije ”. U NPI se navodi eksplicitno da: „Zabrana diskriminacije u Republici Srbiji još uvek nije regulisana sveobuhvatnim zakonom. Izrađen je tekst nacrta zakona o zabrani diskriminacije, koji se trenutno nalazi u proceduri koja prethodi izglasavanju zakona u Skupštini. Donošenje Zakona o zabrani diskriminacije očekuje se do kraja prvog kvartala 2009. godine. Ovaj zakon će biti „vezivno tkivo” koje će na jedinstven način urediti i obezbediti uspešnu zaštitu od diskriminacije”. Pored toga, ovaj prioritet je spomenut i u Izveštaju Evropske komisije o napretku Republike Srbije za 2008. godinu, dva puta, čime se posebno ističe hitnost i neophodnost donošenja ovog zakona. Na strani 43. Izveštaja navodi se: „Ne postoji opšti zakon protiv diskriminacije. Široko rasprostranjena diskriminacija naročito preovladava protiv romske zajednice, osoba sa invaliditetom, protiv etničkih manjina i lica sa drugačijim seksualnim opredeljenjem. Zaštita od diskriminacije na tržištu rada je, takođe, slaba”.

Iz navedenih razloga, neophodno je predloženi zakon doneti po hitnom postupku, jer bi, u suprotnom, nastale štetne posledice.